Deontologija profesije bi trebala biti samosvojni sustav (odvojen i neovisan u tvorbi i uređenju od

autoriteta vlasti) načela i pravila uređenja djelovanja. Deontologija učiteljske/nastavničke profesije je

skup pravila kojima se određuju prava i dužnosti nastavnika prema učenicima, prema ostalim
nastavnicima i društvu. Sastavnice svake profesije su: stupanj razvijenosti osnovnih teorija i tehnika koje
čine cjelinu i temelj su za profesionalno djelovanje, stupanj monopola na stručnu ekspertizu, stupanj
prepoznatljivosti profesije od javnosti, stupanj organiziranosti profesije, stupanj razvijenosti
profesionalne etike (Rosić, 2011, str. 145)

Osim deontologije1 nastavničkog zanimanja, u pedagogiji se razvila i posebna pedagogijska disciplina

pedeutologija, čiji je osnovni predmet proučavanje nastavnika kao ličnosti i svih njegovih obilježja. To je
mlada disciplina, koja se pojavljuje početkom XX stoljeća, kada su se intenzivirala istraživanja s
psihološkog i sociološkog aspekta. Obrazovne reforme su se uvijek najdirektnije ticale nastavnog osoblja,
budući da se provedba reformiranih elemenata nastavnog procesa očekivala, prije svega, upravo od njih.
No, nisu uvijek nastavnici bili inicijatorima promjena, pa je to uvijek bio i ostao prostor za diskusiju i
pitanje: ako nastavnici nisu prepoznali potrebu za promjenama i inicirali reformske procese, koliko
možemo očekivati da su spremni iste provoditi? Svi aspekti odgojno-obrazovnog procesa, a nastavnog
procesa ponajviše, uvijek su različitim intenzitetom bili u fokusu interesovanja znanstvenika. Vremenom
je na značaju posebno dobio proces vrednovanja, a unutar njega koncept refleksivne prakse. Kako
navodi Sijamhodžić-Nadarević (2013), pionirom refleksivne prakse smatra se Schon (1983, 1987), a
nakon njega ovom području su dali svoj doprinos i Wood i Bennett (2000), Ferraro (2000), Singh (2000),
Cooper i Larrivee (2005), Thompson i Pascal (2012) i drugi. Posebna vrijednost koncepta refleksivne
prakse je njegova primjena u kontekstu profesionalnog razvoja nastavnika, koja ima za cilj ishoditi
mijenjanje prakse u stalnom nastojanju razvijanja i dostizanja kvalitete, tj. izvrsnosti u nastavnom
procesu.

Sokrat Sokrat (469 – 399. godine pre nove ere) je u pravom smislu otac naučne etike. Prvi je u etička
razmatranja ugradio naučni pristup i ostao ovekovečen svojim etičkim učenjem. Danas se može tvrditi da
je Sokrat osnovao i usmerio budući razvoj evropske etike, odnosno etiku evropske tradicije. Sokrat je
etiku kao učenje o dobru, sreći ili spasenju postavio u središte ukupne filozofije, čime je formirana etika
kao samostalna nauka o čovekovom ponašanju. Sokrat je proklamovao princip Dajmonion (glas
sopstvene savesti). Smatrao je da ga čovek nosi u sebi kao poseban organ pomoću kojeg razlikuje dobro
od zla. Prema njemu svaki čovek treba da se pridržava svojih intimnih i autentičnih ličnih principa. Svaki
čovek ima izbor da u ponašanju, odnosno etičnosti bude loš ili dobar, jer je Dajmonion zadužen da
postupke svakog pojedinca razgraniči na loše i dobre. Princip Eudajmonija (najviše dobro, sreća,
blaženstvo) je identičan vrlini i sreći kao životnom cilju, a može se ostvariti samo razumnim saznanjem.
Ovo je u celom Sokratovom učenju najvažniji stav. Sokrat je učio po sentenci vrlina je znanje, a pre
Sokrata filozofi su smatrali da je znanje vrlina. Znanje je i moćno i korisno za čoveka. Sokratova
formulacija znanja kao kvalitet čoveka stapa se s mudrim postupanjem. Govorio je poznaj samog sebe,
što znači neprekidno usavršavaj sebe i obogaćuj svoju ličnost samo znanjem. Sam Sokrat se nije tokom
čitavog svog života zadovoljavao postignutim znanjem, već je težio novom saznanju i smatrao sebe i svet
nesavršenim. Želeo je da to prenese na svoje učenike i smatrao je da tako poimanje treba da ima svaki
čovek. Sokratova možda najveličanstvenija sentenca i životni moto glasi: "Nepravdu je bolje trpeti nego
je činiti." Sokrat je i sebe formirao na ovoj sentenci, što je i dokazao, osuđen na smrt primio je mirno
presudu, popio ponuđeni otrov ne prihvativši predlog svojih moćnih prijatelja da se odluči na bekstvo ili
pak odrekne svog učenja. Sokrat je shvatio da nadmoć na zemlji u čitavom svetu i kosmosu ima čovekov
um. Razvijao je i učenje u tom smislu. "Niko ne greši svojevoljno, nego svako greši što nezna šta je
dobro, a ne zato što neće dobro. Niko ne dela protiv onog što je najbolje saznanjem, već iz neznanja.
Ljudskim delom ne upravlja volja već svemoćni um. Čim čovek sazna šta je dobro, on će to i da učini.
Požude ne mogu savladati um, jer je on najjači" Sokrat je apsolutno s pravom verovao da domašaj
ljudskog uma nema granice. Čovek ima nelimitiranost kosmičkih razmera da uvek dograđuje svoje znanja
i da kroz generacije zida piramidu znanja. Trajne su ljudske vrednosti Sokratove sentence: "Vrlina se ne
rađa iz blaga, već se iz vrline rađa blago". Potcenjivao je materijalno bogatstvo i negovao znanje i ličnu
etičnost kroz vrline. "Ljudski život ima smisla samo ako je u njemu moguće ostvarivanje duhovnih i
moralnih vrednosti." Sokrat je u skladu sa ovakvim svojim shvatanjem vodio i privatni život. Lično je
savladao svaku požudu za materijalnim bogatstvom i umovanje nadredio materijalnom i izuzetno
kvalitetno živeo u postignutom duhovnom zadovoljstvu. Nepokolebljivog uverenja, Sokrat je govorio da
onaj čovek koji od ma koga primi materijalna dobra ili novac "njega (tog čoveka) postavlja sebi za
gospodara, da robuje ropstvo sramotno ništa manje teško nego bilo koje drugo ropstvo." M e d i c i n s k
a e t i k a 71 Sokrat je zbog svojih stavova od savremene vlasti kao "štetan čovek i čudna ličnost koja
istražuje stvari ispod zemlje i gore na nebu i svemu tome uči i kvari omladinu..." osuđen na smrt. Smrtnu
presudu Sokrat je prokomentarisao: "Za to nisu krivi zakoni, nije kriva otadžbina koja takve zakone ima,
već su krive sudije koji ih loše primenjuju." Sokrat je bio protiv relativizma i proizvoljnosti, a zakone je
smatrao opštom i nužnom obaveznošću. Stoga je i prihvatio osudu na smrt. Prihvatanjem osude Sokrat
je pobedio vreme, a smrt je bila samo fizički kraj tog čoveka, ali ne i njegovog dela.

Čini mi čast da se zakunem u sve što je sveto i dragoceno, da dam javnu reč u svrhu poštovanja škole,
koju ću večno služiti.

Polažem časnu učiteljsku reč i znam da mogu da je ispunim, tako što se zaklinjem da ću učiti decu
pametno, dobro, plemenito i lepo. Naučiću ih da nauče vrednost života, da škola bude vrednija i da moji
učenici postanu bolji nego pre. Pratiću ih u znanju i neznanju i navijati da uvek pobede. Koristiću dečije
znanje i naučiti sve što njih zanima. Neću davati lažne odgovore i priznaću svoju grešku. Pomagaću
drugim učiteljima u igri i dok predajem, biću u glavi dete.

Tako mi vere u čisto srce, neću koristiti svoj posao u zle svrhe, niti povrediti dete, već ga odano slušati i
iskreno tešiti i pomoći deci kojoj je srećnost uskraćena. Imaću puno milosti i davati im nadu. Igraću se sa
svojim đacima, čuvati ih i paziti kao da su kod svoje kuće.

Zaklinjem se pohvalom generacija da ću brinuti o njihovoj odgovornosti i proučavati decu, makar mi to

bilo teško. Štitiću njihova prava na ime, prezime, i sopstveno mišljenje. Da mogu da koriste svoju volju.

U ime svoje časti, stavljam znak da ću marljivo učiti, ne samo zbog sebe, već zbog svakog deteta u školi, i
usavršavati struku učiteljstva.

Dajem istinito obećanje da ću se družiti s decom tako da nam bude lepo. Podeliću s njima svoje tajne,
čuvati njihove i odavati im tajne o životu. Biću im prijatelj i kad odrastu.
Svečano i važno obavezujem se da ću posao rado obavljati, dostojno i vredno poštovanja i da nikad deci
znanje neću zaboraviti. Organizovaću praznike i deci odati počast molitvom za sve dobro u školi, da se
sva deca naprave srećna i da se više traje.

Molim te, Bože da nešto ne pogrešim na učenju mojih đaka.

UČITELJSKA ZAKLETVA

Kao poseban simbol profesije, prava i obaveze pojavljuje se ZAKLETVA. Srpski učitelji učiteljsku zakletvu
imali su od 1749. godine jer je to bilo vreme u kome su se pojavili prvi svetovni učitelji.

UČITELJSKA ZAKLETVA iz 1749. godine

Pavao Nenadović postavljen je 16. jula 1749. godine za mitropolita karlovačkog. Pokrovo-bogorodične

škole on odmah pretvara u slavenske i latinske i izdržava ih porezima uspostavljajući školski fond.
Školama je upravljao sam mitropolit Nenadović. Prvi magistar (učitelj) je bio Petar Nestorović (magistar
latinske gramatike i sintakse), zatim su došli Manojlo Sofronijević (magistar slavenske gramatike), Stojan
Popović (magistar malih škola), Teodor Popović (paroh karlovački) i Roman (đakon magistar). Kasnije je
ovim školama upravljao bogoslov i istorik Jovan Raić.
Upravitelj škola je bio mitropolit Nenadović i magistri su u njegove ruke polagali zakletvu:

UČITELJSKA ZAKLETVA

„Zaklinjem se Bogom živim i Trojstvom Svetim Ocem, Sinom i duhom svetim, prečistom devom
Bogorodicom i svim Svetim …“

UČITELJSKA ZAKLETVA iz 1872. godine

Proleća 1872. godine srpski učitelji su pozvani da polože službenu zakletvu caru Franji Josifu i time
postanu konačni učitetelji i lojalni podanici. Tekst zakletve je bio sporan te je izazvao veliku pometnju i
otpor među Srbima. Srpski narod je zazirao od ove Zakletve plašeći se da Zakletva ide protiv srskog prava
na slobodu u crkveno-školskim poslovima. Opštine su objavile da će učiteljima koji polože pomenutu
Zakletvu oduzeti službu, što su i činile. U to vreme učitelji su po prvi put obučavani i uključivani na
šestonedeljni tečaj pri učiteljskoj školi u Somboru kako bi se unapredila nastava.

UČITELJSKA ZAKLETVA

„Po čem sam ja za učitelja školama najmilostivije naimenovan, to se Bogom svemogućim zaklinjem, da
ću njegovom veličanstvu presvetlom caru i kralju Franji Josifu prvom, našem najmilostivijem zemaljskom
vladaru i svima visokim i najvišim vlastima veran i poslušan biti, da ću se po svim meni dostavljenim
nalozima i naredbama kao i po svima uredbenim propisima tačno vladati, da ću sve opasne riječi, i
djelanja protivu najviše osobe njegovog carsko-kraljevskog veličanstva za koja doznao budem, bez
svakog otlaganja i okolišenja po redu prijaviti, uredovne tajne čuvati, povjerene mi učevne knjige i
školske opremene ću zloupotrebiti, niti zloupotrebu ovih trpeti, i bez znanja pretpostavljenih vlasti
najmanješto ukloniti,da ću u mom zvanju marljivo, i svom snagom raditi, povjerenu mi mladež školsku,
po propisanom metodu vaspitanja i nastave, po mom najboljem znanjusavesno upravljati, vaspitati i
nastavljati, da ću se svakog nasilnog i samovlasnog postupka prema školskoj djeci čuvati, i u svim
službenim poslovima koristoljublja se kloniti, kako bi pred Bogom i pred mojim pretpostavljenim
vlastima kao pošten zvaničnik njegovog c.kr. veličanstva opravdati mogao.

Tako mi Bog pomogao!“

UČITELJSKA ZAKLETVA
(R. Dottrens, 1996., UNESCO)

Vršiću svoju obavezu savesno i ponosno. Moji učenici biće mi ne samo učenici nego i deca i nikada neću
zaboraviti da za njihovu sudbinu i sam snosim deo odgovornosti.
Svim raspoloživim sredstvima ću čuvati čast učiteljskog poziva.
Moje kolege će mi uvek biti prijatelji.
S njima u saradnji nastojaću stalno usavršavati puteve kojima škola ide priznajući svima pravo na
vaspitanje i socijalnu pravednost u obrazovanju.
Ovu zakletvu polažem sasvim slobodno i časno.

UČITELJSKA ZAKLETVA UČITELJA SRBIJE iz 2002. godine

Čuvajući i poštujući viševekovnu tradiciju učiteljstva u našoj zemlji, jedan od važnih zaključaka 16. Sabora
učitelja Srbije održanog 25. i 26. maja 2001. godine u Nišu bio je hitno pokretanje inicijative za obnovu
postojanja i upotrebe UČITELJSKE ZAKLETVE. Pokretači ove predivne ideje su prof. Dr Mile Nenadić sa
učiteljskog fakulteta u Somboru i Vera Stojšić – Gašparovski iz Društva učitelja Novog Sada. Učiteljska
zakletva je kod nas postojala do Drugog svetskog rata. Svečanu učiteljsku zakletvu treba da daju diplomci
učiteljskih fakulteta prilikom primanja diplome o zavbršenim studijima. Zaposleni učitelji mogu položiti
zakletvu u svom strukovnom udruženju ili na učiteljskom fakultetu.

Na 17. SABORU UČITELJA SRBIJE održanom 7. i 8. juna 2002. godine u Novom Sadu, promovisan je tekst
učiteljske zakletve. Tome je prethodio konkurs na koji se prijavilo 19 autora, a komisija je izabrala tekst
zakletve čiji su autori Svetlana Bezdanov – Gostimir, Katarina Radinović i 3 500 odgovora učenika mlađih
razreda osnovne škole. Autorke su na Saboru učitelja na najefektniji način, multimedijalnom
prezentacijom, predstavile svoje istraživanje i tekst nove UČITELJSKE ZAKLETVE.

Prvi put posle Drugog svetskog rata učitelji ponovo imaju svoju učiteljsku zakletvu, simbol učiteljskog
poziva. Od 5. oktobra (Dana učitelja) 2002. godine Zakletva je ušla u upotrebu i polaže se u učiteljskim
udruženjima. Nova UČITELJSKA ZAKLETVA prvi put je polagana u Društvu učitelja Novog Sada.

Sokratova zakletva je također poznata i kao Hipokratova zakletva za nastavnike. Tekst ove zakletve prvi
je izradio švicarski pedagog Robert Dottrens 1966 god. na zahtjev UNESCO-a. Kasnije je
i njemački pedagog Hartmut von Hentig razvio sličnu zakletvu.

Tekst Sokratove zakletve za nastavnike koju je sastavio Robert Dottrens glasi:

  "Vršiću svoju obavezu savjesno i ponosno. Moji učenici biće mi ne samo učenici nego i djeca i
nikada neću zaboraviti da za njihovu sudbinu i sam snosim dio odgovornosti.

 Svim raspoloživim sredstvima ću čuvati čast učiteljskog poziva.

 Moje kolege će mi uvijek biti prijatelji.

 S njima u saradnji nastojaću stalno usavršavati puteve kojima škola ide priznajući svima pravo na
vaspitanje i socijalnu pravednost u obrazovanju.

 Ovu zakletvu polažem sasvim slobodno i časno."

Tekst Sokratove zakletve za nastavnike sastavljen od strane Hartmuta von Hentinga:

Kao vaspitač ( učitelj, nastavnik, profesor )

Obavezujem se:

 da ću odgojno-obrazovnom poslu pristupiti svjesno i da ću ga obavljati savjesno;

 da ću cjelokupni odgojno-obrazovni rad utemeljiti na saznanjima pedagogije, psihologije i njima

srodnih nauka;

 da ću poštovati svako dijete;

 da ću ga braniti od svega što je usmjereno protiv njega;

 da ću se zalagati za njegov psihički i fizički sklad;

 da ću postovati njegove osjećaje;

 da ću ga uvažavati kao ravnopravnog sagovornika;

 da ću tražiti njegovo odobrenje za sve sto činim za njega;

 da ću upoznavati zakonitosti njegovog razvoja;

 da ću otkrivati i razvijati njegove sklonosti;

 da neću lomiti njegovu volju;

 da ću ga poučavati kako da koristi sopstveni razum;

 da ću ga osposobljavati za preuzimanje odgovornosti za život, rad i stvaralaštvo u zajednici;

 da ga neću podčinjavati mojim shvatanjim svijeta, ljudskog društva i čovjeka;

 da ću nastojati da mu pružim viziju boljeg svijeta;

 da ću mu omoguciti da upozna šta je i kakav je to dobar život;

  da ću ga uvjeravati da se vizija boljeg svijeta može ostvariti;

 da ću ga podučavati istinoljubivosti a ne istini jer „istina je samo kod Boga“.;

Ovim se također obavezujem:

 da ću mu, koliko sam u mogućnosti, ličnim primjerom pokazivati;

 da ću javno obrazlagati svoja uvjerenja i djela i argumentima ih braniti od kritike;

 da ću sopstveni rad svjesno provjeravati;

 da ću biti spreman da se u svako doba provjeri moja djelatnost.

УЧИТЕЉСКА ЗАКЛЕТВА
Као посебан симбол професије, права и обавезе појављује се
ЗАКЛЕТВА. Српски учитељи учитељску заклетву имали су од
1749. године јер је то било време у коме су се појавили први
световни учитељи.
УЧИТЕЉСКА ЗАКЛЕТВА из 1749. године

Павао Ненадовић постављен је 16. јула 1749. године за

митрополита карловачког.
Покрово-богородичне школе он одмах претвара у славенске и
латинске и издржава их порезима успостављајући школски фонд.
Школама је управљао сам митрополит Ненадовић. Први магистар
(учитељ) је био ПЕТАР НЕСТОРОВИЋ (магистар латинске
граматике и синтаксе), затим су дошли Манојло Софронијевић
(магистар славенске граматике), Стојан Поповић (магистар малих
школа) Теодор Поповић (парох карловачки) и Роман (ђакон
магистар). Касније је овим школама управљао богослов и историк
Јован Раић.
Управитељ школа је био митрополит Ненадовић и магистри су у
његове руке полагаки заклетву:
УЧИТЕЉСКА ЗАКЛЕТВА
„Заклињем се Богом живим и Тројством Светим Оцем, Сином и
духом светим, пречистом девом Богородицом и свим Светим ...“
УЧИТЕЉСКА ЗАКЛЕТВА из 1872. године

Пролећа 1872. године српски учитељи су позвани да положе

службену заклетву цару Фрањи Јосифу и тиме постану коначни
учитетељи и лојални поданици.
Текст заклетве је био споран те је изазвао велику пометњу и отпор
међу Србима. Српски народ је зазирао од ове Заклетве плашећи се
да Заклетва иде против срског права на слободу у црквено-
школским пословима. Општине су објавиле да ће учитељима који
положе поменуту Заклетву одузети службу, што су и чиниле.
У то време учитељи су по први пут обучавани и укључивани на
шестонедељни течај при учитељској школи у Сомбору како би се
унапредила настава.

УЧИТЕЉСКА ЗАКЛЕТВА
„По чем сам ја за учитеља школама најмилостивије наименован, то
се Богом свемогућим заклињем, да ћу његовом величанству
пресветлом цару и краљу Фрањи Јосифу првом, нашем
најмилостивијем земаљском владару и свима високим и највишим
властима веран и послушан бити, да ћу се по свим мени
достављеним налозима и наредбама као и по свима уредбеним
прописима тачно владати, да ћу све опасне ријечи, и дјелања
противу највише особе његовог царско-краљевског величанства за
која дознао будем, без сваког отлагања и околишења по реду
пријавити, уредовне тајне чувати, повјерене ми учевне књиге и
школске опремене ћу злоупотребити, нити злоупотребу ових
трпети, и без знања претпостављених власти најмањешто
уклонити,да ћу у мом звању марљиво, и свом снагом радити,
повјерену ми младеж школску, по прописаном методу васпитања и
наставе, по мом најбољем знањусавесно управљати, васпитати и
настављати, да ћу се сваког насилног и самовласног поступка према
школској дјеци чувати, и у свим службеним пословима
користољубља се клонити, како би пред Богом и пред мојим
претпостављеним властима као поштен званичник његовог ц.кр.
величанства оправдати могао.

Тако ми Бог помогао!“

УЧИТЕЉСКА ЗАКЛЕТВА
(R. Dottrens, 1996., UNESCO)

Вршићу своју обавезу савесно и поносно. Моји ученици биће ми не

само ученици него и деца и никада нећу заборавити да за њихову
судбину и сам сносим део одговорности.
Свим расположивим средствима ћу чувати част учитељског позива.
Моје колеге ће ми увек бити пријатељи.
С њима у сарадњи настојаћу стално усавршавати путеве којима
школа иде признајући свима право на васпитање и социјалну
праведност у образовању.
Ову заклетву полажем сасвим слободно и часно.

УЧИТЕЉСКА ЗАКЛЕТВА УЧИТЕЉА СРБИЈЕ из 2002. године

Чувајући и поштујући вишевековну традицију учитељства у нашој

земљи, један од важних закључака 16. Сабора учитеља Србије
одржаног 25. и 26. маја 2001. године у Нишу био је хитно
покретање иницијативе за обнову постојања и употребе
УЧИТЕЉСКЕ ЗАКЛЕТВЕ. Покретачи ове предивне идеје су проф.
Др Миле Ненадић са учитељског факултета у Сомбору и Вера
Стојшић – Гашпаровски из Друштва учитеља Новог Сада.
Учитељска заклетва је код нас постојала до Другог светског рата.
Свечану учитељску заклетву треба да дају дипломци учитељских
факултета приликом примања дипломе о завбршеним студијима.
Запослени учитељи могу положити заклетву у свом струковном
удружењу или на учитељском факултету.
На 17. САБОРУ УЧИТЕЉА СРБИЈЕ одржаном 7. и 8. јуна 2002.
године у Новом Саду, промовисан је текст учитељске заклетве.
Томе је претходио конкурс на који се пријавило 19 аутора, а
комисија је изабрала текст заклетве чији су аутори Светлана
Безданов – Гостимир, Kатарина Радиновић и 3 500 одговора
ученика млађих разреда основне школе. Ауторке су на Сабору
учитеља на најефектнији начин, мултимедијалном презентацијом,
представиле своје истраживање и текст нове УЧИТЕЉСКЕ
ЗАКЛЕТВЕ.
Први пут после Другог светског рата учитељи поново имају своју
учитељску заклетву, симбол учитељског позива. Од 5. октобра
(Дана учитеља) 2002. године Заклетва је ушла у употребу и полаже
се у учитељским удружењима. Нова УЧИТЕЉСКА ЗАКЛЕТВА
први пут је полагана у Друштву учитеља Новог Сада.

УЧИТЕЉСКА ЗАКЛЕТВА
„Чини ми част да се закунем у све што ми је свето и драгоцено, да
дам јавну реч у сврху поштовања школе, којој ћу вечно служити.
Полажем часну учитељску реч и знам да могу да је испуним, тако
што се заклињем да ћу учити децу паметно, добро, племенито и
лепо. Научићу их да науче вредност живота, да школа буде
вреднија и да моји ученици постану бољи него пре. Пратићу их у
знању и незнању и навијати да увек победе. Користићу дечије
знање и научити их све што њих занима. Нећу давати лажне
одговоре и признаћу своју грешку. Помагаћу другим учитељима и
док предајем, бићу у глави дете.
Тако ми вере у чисто срце, нећу користити свој посао у зле сврхе,
нити повредити дете, већ га одано слушати и искрено тешити и
помоћи свој деци којој је срећност ускраћена. Имаћу пуно милости
и давати им наду. Играћу се са својим ђацима, чувати их и пазити
као да су код своје куће.
Заклињем се похвалом генерација да ћу бринути о њиховој
одговорности и поучавати децу, макар то било тешко. Штитићу
њихова права на име, презиме и сопствено мишљење – да могу да
користе своју вољу. У име своје части, стављам знак да ћу:
марљиво учити, не само због себе, већ због сваког детета у школи и
усавршавати струку учитељства. Дајем истинито обећање да ћу се
дружити са децом, тако да нам буде лепо. Поделићу са њима своје
тајне, чувати њихове и одавати им тајне о животу. Бићу им
пријатељ и када одрасту. Свечано и важно обавезујем се да ћу
посао радо обављати, достојно и вредно поштовања и да никада
деци знање нећу заборавити. Организоваћу празнике и деци одати
почаст молитвом за све добро у школи, да се сва деца учине
срећном и да се више траје.

Молим Те, Боже, да нешто не погрешим на учењу мојих ђака!“

4. Etički kodeks i stručna udruženja. Preko njih profesije vrše samokontrolu i sprovode samodisciplinu
stručnjaka. Samokontrola se reguliše preko normi profesionalne etike. Etički kodes sastavljaju i
održavaju stručna udruženja. Njime se strogo kontroliše ponašanje članova stručnog udruženja. Neke
profesije - poput lekara, veterinara, pravnika - etički kodeks usvajaju kao deo obuke potrebne za sticanje
kvalifikacija. Međunarodna organizacija lekara je 1948. god. u Ženevi dala savremeni oblik i tumačenje
čuvene Hipokratove zakletve, danas poznate pod nazivom Ženevska zakletva. Pedagozi takođe vode
računa o deontologiji (grč. déon, déontos - ono što je nužno, potrebno i logos - reč, govor, nauka)
nastavničkog poziva, o obavezama i dužnostima nosilaca nastavničke profesije. U želji da i nastavnici
daju zakletvu nakon diplomiranja, Rober Dotran u jednom svom radu (Spariosu, 1979) predlaže sledeću
zakletvu nastavnika:

»Izvršiću svoju obavezu svesno i ponosno. Moji učenici biće ne samo učenici, već pre svega deca i neću
nikada zaboraviti da snosim deo odgovornosti za njihovu sudbinu.
Sačuvaću svim mogućim i raspoloživim sredstvima čast nastavničkog poziva.
Moje kolege biće moji prijatelji.
U saradnji sa njima nastojaću da stalno usavršim puteve kojim škola ide u cilju efikasnog priznavanja
prava na vaspitanje i socijalnu pravednost u obrazovanju.
Ovo svečano obećanje dajem slobodno i časno«.

Ovaj svojevrsni etički simbol nastavničke profesije - poput simbola vere ili Hipokratove zakletve -
doprineo bi većoj inteligibilnosti i posvećenosti profesije. Time bi se i nivo profesionalnosti nastavnika
podigao za još jednu stepenicu jer »zakletva« doprinosi ne samo većem autoritetu nastavnika nego ističe
razliku izmeću laika i stručnjaka.
Profesija koja je nesposobna razviti samokontrolu i samodisciplinu stručne delatnosti svojih članova
nema uslova za društvenu autonomiju, a ni moć da razvije aktivnosti na primerenoj stručnoj razini.
Samokontrolu stručne delatnosti nemoguće je zameniti društvenom (spolja nametnutom) kontrolom,
koja se zasniva na pravnim ili drugim sankcijama laičke kontrole. Postojanje i razvoj profesije sudbinski je
uslovljen postojanjem i uvođenjem profesionalne etike, ističu Rus i Arzenšek. Profesionalna etika ističe
altruizam, obzirnost prema drugima, a ne uske sebične interese. Svakom je stručnjaku cilj da služi
zajednici uopšte a svom klijentu posebno, a ne da brani segmentirane interese ili da radi za vlastitu
korist. Lekar je u svom zanimanju najviše i u prvom redu zainteresovan za zdravlje zajednice, a pravnik
čuva zakon u interesu društva kao celine. Velike nagrade koje pripadnici visokih intelektualnih zanimanja
primaju u obliku prihoda i prestiža odražavaju njihov doprinos dobrobiti društva.

Dužnosna etika ili deontološka etika (od grč. το δέον – dužnost) tvrdi da se izvor moralnosti ne nalazi u
samom moralnom subjektu već u skupu moralnih pravila koje je on dužan bezuvjetno poštovati. Njeno
utemeljenje povezuje se s I. Kantom i predstavlja prekretnicu u načinu koncipiranja etike unutar
filozofske tradicije. „Budući da ističe kako određena pravila vrijede uvijek i bez iznimke, deontološka se
etika smatra apsolutističkom. (…) Prema Kantu, moralnu vrijednost ima samo ono djelovanje koje je
učinjeno iz dužnosti i radi dužnosti (»poštovanja moralnog zakona«) te koje nije motivirano bilo kakvim
subjektivnim nagnućima kao što su osobne sklonosti ili osjećaji. (…) U deontološkoj etici postoji čvrsta
veza između moralnosti i racionalnosti jer prihvatljivost moralnih normi ključno ovisi o tome mogu li se
one konstruirati u skladu s određenom racionalno prihvatljivom procedurom“ (Kutleša, 2012, 301-302).
Moralno djelovanje temelji se na imperativu uma koji u sebi sadrži zahtjev za subjektivnim djelovanjem
koje može biti prihvatljivo kao opći praktički princip. Kao takvo ono neće biti usmjereno subjektivnim
nagnućima i interesima volje. Stoga se deontološkoj etici često zamjera pretjerani formalizam, nijekanje
ljudskih osjećaja kao bitnih odrednica i sastavnica ljudskosti ali i samog ljudskog djelovanja. Kritike
deontološkog pristupa su jednako tako usmjerene na zanemarivanje metode rješavanja situacija u
kojima se pojedine dužnosti (slično kao u etici vrline) nalaze u sukobu.

3.3. Kantova deontologija kao univerzalna etika Deontološka etika (od grč. το δέον – dužnost) polazi od
ideje dužnosti kao temeljnog principa moralnog djelovanja. Najpoznatiji zastupnik i njen i idejni
utemeljitelj je Immanuel Kant (1724. – 1804.). Vrijeme prosvjetiteljstva u kojem Kant stvara i djeluje sa
sobom povlači njegovu čvrstu vjeru u sposobnosti ljudskog uma a time i nastojanje racionalnog
objašnjenja morala. Svoje istraživanje Kant posvećuje proučavanju podrijetla i uvjeta mogućnosti
moralnog djelovanja. Shvativši da svako empirijski određeno djelovanje nije u mogućnosti moral
promatrati objektivno i time ga uzdići na univerzalnu razinu, nastoji svoje istraživanje utemeljenja
morala lišiti empirije i utemeljiti ga u razumskim načelima. Kant smatra da svako definiranje morala
utemeljeno na iskustvu ga određuje subjektivno. Moral bi stoga predstavljao varijabilan fenomen čiji
sadržaj ovisi isključivo o subjektivnoj percepciji te se stoga ne bi mogao sustavno razmatrati i biti
predmetom jasne i čvrste spoznaje. Stoga Kant svako empirijski vođeno djelovanje pripisuje
antropologiji te smatra da ono može predstavljati subjektivan princip djelovanja ali ne ujedno i
objektivan te univerzalan moralni zakon. Cilj njegova istraživanja jest spoznati postoje li univerzalni
principi moralnog djelovanja. Zakonom propisane objektivne principe moralnog djelovanja Kant
označava terminom ćudorednost. Stoga djelo u kojem nastoji istražiti principe moralnog djelovanja
naziva Osnivanje metafizike ćudoređa. Razumijevanje morala započinje s promišljanjem što bi u osnovi
moglo predstavljati temelj djelovanja koje se smatra moralno ispravnim. Takvo djelovanje moralo bi biti
određeno kao bezuvjetno dobro i dobro samo po sebi bez ikakvih uže determinirajućih odrednica koje
ga mogu odrediti kao interesno usmjereno. Promišljajući kakva bi temeljna odrednica takvog djelovanja
mogla biti Kant navodi: „Nemoguće je zamisli igdje išta u svijetu, pa čak ni izvan njega, što bi se bez
ograničenja moglo smatrati dobrim, osim jedino dobre volje“ (Kant, 1981, 23). Prema tome Kant smatra
da jedino dobra volja čini osnovu djelovanja koje može biti čisto dobro. Svako drugo djelovanje čiji se
učinak vrednuje prema određenoj posljedici ili svrsi koja se njime nastoji ostvariti u temelju sadrži
subjektivna empirijska određenja poput sklonosti, koristi ili interesa. Stoga takvom djelovanju Kant
oduzima moralno relevantan karakter. Smatra da moralnost djelovanja ne smije ovisiti o tome što se
njime želi postići, već o tome kako se to želi postići. Prema tome, mjerilo moralnog djelovanja nije
njegov cilj već njegov motiv. Svako djelovanje je u osnovi vođeno određenom voljom. Volji je potrebna
svrha kao objektivan razlog njenog samoodređenja. „Svako ljudsko biće, drži Kant, ima dvije nužne svrhe
ili interesa. Kao moralna bića, dužni smo stremiti našoj vlastitoj unutarnjoj dobrobiti, to jest, vrlini. Kao
moralna bića osjetilne prirode, neizbježno žudimo za prirodnom dobrobiti, to jest, srećom“ (Sullivan,
1994, 77).23 Prema tome samu volju Kant u kasnijim spisima dijeli na osjetilnu i čistu. Pod osjetilnom
voljom Kant podrazumijeva onu koja usmjerava djelovanje prema izvanjski aficiranim svrhama koje su
predmet ljudske žudnje. Svrhe koje su osjetilne prirode uvijek su subjektivne te se stoga djelovanje
vođeno takvom voljom ne može smatrati moralno relevantnim. S druge strane, „čista volja jest ona volja
koja je svjesna osjetilnosti i može je kontrolirati“ (Talanga, 1999, 171). Svrhe takve volje su objektivne i
usmjeravaju je prema djelovanju koje je moralno.

Odgoj uključuje brigu i školovanje koju zahtijeva djetinjstvo te se određuje negativno i pozitivno.
Negativno određenje odnosi se na disciplinu kojom se suzbijaju pogreške. Pozitivno određenje odnosi se
na instrukciju i usmjeravanje. Usmjeravanje smatra vođenjem prema izvršavanju onoga što je naučeno.
Škola kao javna odgojno obrazovna institucija ima ulogu pružanja instrukcije te njenog ujedinjavanja s
moralnom kulturom. Po pitanju odgajatelja razlikuje dvije uloge. To su uloga učitelja (Informator) čija je
uloga samo davanje instrukcije te uloga privatnog poučavatelja (Hofmeister) koji je ujedno usmjeravatelj
(Kant, 1908, 127). Pritom učitelj obrazuje za školu a privatni poučavatelj za život. Od učitelja se očekuje
da svog učenika učini inteligentnim, razumnim i učenim čovjekom (Kant, 1908, 263). Odgojno obrazovni
proces bi trebao trajati sve do onog trenutka dok priroda sama ne uredi čovjeka tako je sposoban voditi
samoga sebe, odnosno, biti autonoman. Kant je smatrao da u to razdoblje čovjek stupa oko šesnaeste
godine života. Važnost razvoja navedena tri segmenta u odgoju osobe je podjednaka a ni manje važnim
Kant ne drži tjelesni odgoj jer se unutar njega kao fazi koja prethodi praktičnom odgoju moguće uočiti
pogreške. Ukoliko se one rano ne otklone, sav odgojni napor bi mogao biti uzaludan.38 Ipak, ključnim se
postavlja čovjekov duhovni rast i razvoj kojim se integrira u ljudsku kulturno društvenu zajednicu.

5. DEONTOLOGIJA Pedagoška etika kao dio pedagoške kompetencije predstavlja normativnu znanost
djelovanja učitelja nastojeći dati odgovore o potrebi činjenja dobra i njegovog definisanja,
predstavljajući odraz moralnosti učiteljskog posla. Journal of Education and Humanities Volume 1, Issue
2, Winter 2018 104 Savremena škola je potreba i imperativ postmodernog društvenog stanja obilježenog
kontradiktornošću između „ja hoću" i „ja treba da", tragajući za učiteljem osposobljenim za aktivni
komunikacijski proces od kojeg ovisi uspješnost međuljudskih odnosa, a to je učiteljska deontologija
kako je Rosić (2011) predstavlja. Naziv deontologija se pojavljuje polovinom 19.vijeka u djelu
„Deontology“ engleskog filozofa Jeremije Benthoma oslanjajući se na grčke termine „deon“ - što treba
biti i „logos“- nauka. U tom smislu deontologija je nauka o dužnostima koje treba ispuniti, o dužnostima
kao moralnoj obavezi učitelja prema osobama koje se oslanjanju na njegovo znanje. U tom smislu
osnovno načelo deontologije predstavlja grčka izreka: „Age quod agis“ – „Radi (dobro) ono što radiš“.
Deontologija učiteljskog poziva se reguliše odgovarajućim kodeksom profesije. U okvire deontologije
spadaju i pozitivni pravni propisi koji regulišu učiteljsku struku kao i svojevrsna psihologija
komuniciranja, ponašanja i etika. Iako je deontologija dio etike ona je šira od pojma pedagoške etike jer
obuhvata i zakonske propise. Stoga možemo govoriti o etičkoj, stručnoj i kaznenoj deontologiji
učiteljskog poziva. Etička deontologija učiteljskog poziva je najšira, pa jednim dijelom obuhvata i stručnu
koja može, a i ne mora biti etički neprihvatljiv postupak ili čak kazneno djelo. Etiku klasificiramo kao
deontološku i teleološku etiku ili kao formalnu i materijalnu etiku. Deontološke teorije o etici grupišu
norme ili načela djelovanja koje etiku čine dobrom u skladu sa normom ili u skladu sa načinom
djelovanja. Baziraju se na dužnosti da se nešto učini ili ne propusti učiniti ističući vrijednosti moralnog
djelovanja kao takvog. Istraživači deontologije dijele se na monističke i pluralističke. Monistička
deontologija polazi od jednog etičkog načela kao ishodišta za sva ostala npr. Kantov kategorički
imperativ, dok pluralistička deontologija polazi od više međusobno ravnopravnih pravila npr. deset
(Božijih) zapovjedi. Stoga se pluralistički deontolozi češće nalaze u moralnim dilemama. Odgovarajući
primjer deontološke etike prema mišljenju Rosić (2011) i Živković (2009) je Kantova etika, koja polazi od
pojma dužnosti koja za njih predstavlja “nužnost djelovanja iz poštovanja prema zakonu”. Profesionalne
etike se pak oslanjaju na osnovna opća etička načela nastojeći ustanoviti norme djelovanja pojedinih
struka i zanimanja, dok personalistička etika kao načelo etike postavlja osobu, čineći je temeljem svih
kriterija etičko-moralnog djelovanja i vrijednošću koja nadilazi sve druge. Personalistička etika, kao
takva, predstavlja bazu Hipokratove zakletve i Opće povelje o pravima čovjeka, kao općeprihvaćenim
aktima etičko-moralnih vrijednosti savremene civilizacije. Za Rosića (2011) učiteljska etika obuhvata
odnos prema profesionalnim obavezama, prema zajednici i prema drugim učiteljima, postavljajući etička
načela od kojih su neka: načelo koristi, dobročinstva, neškodljivosti, autonomnosti, pravednosti,
povjerenja, istinoljubivosti itd.

6. ETIČKI KODEKS ILI ZAKLETVA Deontologija učiteljskog poziva, Sokratova zakletva ili Etički kodeks
Melisa Zukić 105 Pedagoška etika se može definirati i kao disciplina koja se bavi procesom moralnog
prosuđivanja uspostavljanjem kriterija koji preciziraju šta je dobro a šta loše u procesu i rezultatu odgoja
i obrazovanja, ali i kao zaseban sistem moralnih normi koji reguliše ponašanje učitelja prema učenicima,
sebi, nastavnom sadržaju i drugim učesnicima pedagoškog procesa. U njenim okvirima, učitelji nastoje
postići najviše ideale svoje profesije. To se odnosi na temeljne profesionalne odgovornosti (individualno,
kolektivno i institucionalno) usmjerene prema njihovoj profesiji, akademskoj disciplini, obrazovnoj
instituciji i društvu u cijelosti. Pedagoška etika u svojoj srži predstavlja deontologiju učiteljskog posla, u
smislu učenja o dužnostima učitelja prema učenicima. Savremena škola u praksi očekuje da učitelj svoje
dužnosti usmjeri ka pomaganju učenicima da napreduju u skladu sa individualnim mogućnostima, ka
sticanju iskustava, ohrabrivanju učenika kao partnera odgovornog za preuzete obaveze, organiziranju
učenika da iskažu vlastitu kreativnost, poticanju učenika itd. Iz navedenog se može uvidjeti da je
pedagoška etika razvijajuća a ne statična, doprinoseći tako mijenjanju i učenika i učitelja. Iako je posao
učitelja za etiku određen moralnim zakonom, učitelj ipak zakonske propise struke svakodnevni uči i
primjenjuje. Rosić (2011) stoga kaže kako u etičkom, pedagoškom i deontološkom značenju u svom
moralnom djelovanju gospodarimo nad postupcima od početka do kraja. Deontologija učitelja je
smislena aktivnost koja povezuju učiteljska umijeća i to najprije znanje o nastavnom sadržaju, nastavnim
metodama, nastavnom planu i programu, učenicima i drugim faktorima koji utiču na uspješnost učenja
sa pripremanjem za nastavni rad i konkretnim nastavnim aktivnostima. Stoga nas ne iznenađuje što se
mnoge deontološke postavke o odgoju i obrazovanju kao interakcijsko-komunikacijskom procesu
ostvaruju u ličnosti samog učitelja i njegovom načinu rada na šta su ukazivali Henting (1997), Liessmann
(2008) i Rosić (2011). Uvriježeno je mišljenje kako je poštovanje etičkih pravila i načela istoznačno sa
poštovanjem zakona. Međutim, profesije poput medicine, obrazovanja ili vojske zahtijevaju ponašanja
koja prevazilaze zakon. Stoga, među bitnim elemenima za razlikovanje profesija i neprofesija je
postojanje profesionalne etike formulisane eksplicitnim profesionalnim kodeksom. Živković (2009)
ukazuje kako je UNESCO u Preporukama za učiteljski status od 5. 10. 1966. zahtijevao da „norme
ponašanja i mjerila koja se utemeljuju u prirodi nastavničke djelatnosti treba definisati u saradnji s
nastavničkim udruženjima i onda ih se pridržavati“. U SAD-u postoji „Code of Ethics of the Education“,
dok je kod nas npr. radna grupa, Agencije za predškolsko, osnovno i srednje obrazovanje uz tehničku
podršku UNICEF-a, izradila dokument pod nazivom „Etički kodeks“, namijenjen svim osnovnim školama u
Bosni i Hercegovini. Kodeks je nastao u okviru projekta: Razvoj sistema praćenja kvalitete u obrazovanju,
tj. etičkog kodeksa i indikatora interkulturalnog i inkluzivnog obrazovanja, u okviru pružanja tehničke
pomoći pri razvijanju interkulturalnog etičkog kodeksa za nastavnike i učenike u osnovnom obrazovanju
koji stoji na stavu da razvijanje i usvajanje etičkog kodeksa omogućava instituciji definisanje parametara
zrelog profesionalnog identiteta kao standarda u praksi te pravnu regulaciju njegove upotrebe, ali i kao
Journal of Education and Humanities Volume 1, Issue 2, Winter 2018 106 sredstvo za procjenu i
samoprocjenu profesionalca. U tom smislu bi se definicija etičkog kodeksa usmjerila na zajedničke
vrijednosti i skup pravila ponašanja koje neka profesija prihvata sa svrhom osiguravanja svim
sudionicima u radu, bez obzira na rang i položaj, jasnih smjernica potrebnih za donošenje jednoobraznih
etičkih odluka u profesionanom kontekstu. Etički kodeks se istovremeno obraća i javnosti govoreći o
određenoj profesiji, njenim zalaganjima i očekivanjima. Hartmut von Hentig (1997) se, sa druge strane u
svojoj knjizi Humana škola, zalaže za Sokratovu zakletvu koja nastupa sa pozicije personalističke etike
baš kao i Hipokratova zakletva. Tekst Sokratove zakletve obavezuje učitelja: da odgojno-obrazovnom
poslu pristupi svjesno i obavlja ga savjesno da cjelokupni odgojno-obrazovni rad utemelji na
saznanjima pedagogije, psihologije i njima srodnih nauka da poštuje svako dijete da ga braniti od
svega što je usmjereno protiv njega da se zalaže za njegov psihički i fizički sklad da poštuje njegove
osjećaje da ga uvažava kao ravnopravnog sagovornika da traži njegovo odobrenje za sve što čini za
njega da upozna zakonitosti njegovog razvoja da otkriva i razvija njegove sklonosti da ne lomi
njegovu volju da ga poučava kako korištenju sopstveni razum da ga osposobljava za preuzimanje
odgovornosti za život, rad i stvaralaštvo u zajednici da ga ne podčinjava svojim shvatanjima svijeta,
ljudskog društva i čovjeka da mu nastoji pružiti viziju boljeg svijeta da mu omogući upoznavanje
dobrog života da ga uvjeri kako se vizija boljeg svijeta može ostvariti da ga podučava istinoljubivosti
da pokazuje ličnim primjerom da javno obrazlaže svoja uvjerenja i djela, argumentima ih braneći od
kritike da sopstveni rad svjesno provjerava da bude spreman za provjeru djelatnosti U tom smislu bi
se etičke norme internalizirale u samu osobu, u njen sistem vrijednosti, dok bi se sa druge strane izgubila
prethodno navedena svrha eksterne mogućnosti standardiziranog testiranja kvalitete rada. Stoga, ne
iznenađuje sveprisutna zapitanost treba li donositi učiteljski kodeks ili pak učiteljsku zakletvu, jer je
razlika bitna. Zakletvu polažu ljekari završavanjem medicinskog fakulteta a vojnici završavanjem obuke.
Pitamo se: „Je li logično da učitelji imaju svoj profesionalni kodeks, a ne zakletvu“? Zakletva, koja
sugeriše neupitnu obavezu čini se da bi bolje odgovarala prirodi učiteljskog poziva, kako Deontologija
učiteljskog poziva. U tom smislu Živković (2009) navodi kako se nakon Hentiga i Cindrić zalaže za zakletvu
koju bi davali studenti preuzimanjem diplome, predlažući da tekst zakletve R. Dottrensa iz 1996., uz
UNESCO-vu podršku čiji je tekst: „Vršiću svoju obavezu savjesno i ponosno. Moji učenici biće mi ne samo
učenici nego i djeca te nikada neću zaboraviti da za njihovu sudbinu i sam snosim dio odgovornosti. Svim
raspoloživim sredstvima ću čuvati čast učiteljskog poziva. Moje kolege će mi uvijek biti prijatelji. S njima
u saradnji nastojaću stalno usavršavati puteve kojima škola ide priznajući svima pravo na odgoj i
socijalnu pravednost u obrazovanju. Ovu zakletvu polažem sasvim slobodno i časno“. Za razliku od
zakletve kodeksom se pobraja skup konkretnih dužnosti kojih se treba pridržavati u obavljanju neke
službe. Prema Kantu, etički kodeks bi se trebao temeljiti na formulaciji kategoričkog imperativa
obuhvatajući osnovne dužnosti prema sebi i prema drugima sa pozicije specifičnosti učiteljskog poziva. Iz
navedenog razumijevamo da bi svaki kodeks za učitelje trebao imati pet osnovnih teza: kategorički
imperativ i četiri odredbe koje govore o odnosu učitelja prema sebi i prema drugima (učenici, kolege,
šira socijalna sredina, država). Iz ovoga slijedi da bi prema Živkoviću (2009) jezgra etičkog kodeksa za
učitelje mogla glasiti ovako: 1. Učitelj poučava tako da su mu učenici svrha a ne sredstvo 2. Učitelj kao
uzor, živi tako da se hrabro nosi s nevoljama života ne narušavajući svoj tjelesni i duhovni integritet, a
tome poučava i svoje učenike 3. Učitelj raste kao duhovna osoba koja unaprjeđuje svoje znanje i umijeće
poučavanja, a svojim učenicima pomaže da otkriju i razvijaju vlastite talente 4. Učitelj kao istinoljubiva
osoba tome poučava i svoje učenike 5. Učitelj pomažući ljudima, tome poučava i svoje učenike.

7. ZAKLJUČAK Vođeni promišljanjima iz ovog rada proveli smo akcijsko istraživanje u jednom od
Srednjoškolskih centara KS na uzorku od 80 profesora (opći predmeti, stručno teorijski predmeti i
praksa), primjenom anketnog upitnika koji se nalazio kao prilog tekstu Etičkog kodeksa škole i tekstu
Sokratove zakletve. Pitanje u anketnom upitniku je glasilo: „Koji od priloženih tekstova (Etički kodeks
škole ili Sokratova zakletva), po vašem mišljenju, autentičnije predstavlja učiteljev doživljaj dužnosti?“
Rezultati su nas doveli do saznanja da je 72 (90%) od ispitanih profesora sklonije Sokratovoj zakletvi u
poređenju sa 8 (10%) profesora kojima je etički kodeks preferirana formulacija za sistematiziranje
učiteljskih dužnosti. Interesantno je spomenuti i zapažanje da je Sokratova zakletva kao neformalan
Journal of Education and Humanities Volume 1, Issue 2, Winter 2018 108 dokument vidljivo istaknuta u
zajedničkim prostorijama nastavnog osoblja škole u kojoj je istraživanje provedeno. To nas je povelo
putem do pedagoške službe i neformalnog objašnjenja kako Sokratova zakletva ipak „ima motivacijski
učinak“ a etički kodeks „normativni učinak“. Razloga vjerojatno ima još, a to bi moglo pokrenuti potpuno
novi istraživački proces. Bez obzira na okolnosti, učitelji ulažu izuzetan trud u savjesnom odnosu prema
svojim dužnostima, ostvarujući tako osnovno pravilo odgojnog rada da se prihvatanjem dužnosti
prihvatamo i svakodnevnog djelovanja, prevazilazeći spoznaju o činovničkoj dimenziji učiteljskog poziva
u pravcu spoznaje o učiteljima kao kreatorima znanja i razvoja. Stoga, promišljajući o razvoju etičkih
kompetencija učitelja, kreira se okosnica za promišljanja o savremenom učitelju koji predstavlja ključnog
aktera promjena u budućnosti.

Vučina ZORIĆ* PROFESIONALNI KODEKS I ETIKA NASTAVNIKA ISTORIJE Riječ profesija (lat. professio)
označava zanimanje, poziv, djelatnost u smislu karijere. Po Bernardu Barberu (Barber, 1985),
profesionalna aktivnost je moguća tek kada su prisutna četiri sljedeća elementa: 1. masa sistematskog i
poopštenog znanja (davanje prednosti institucionalizovanom vrednovanju intelektualne, tj. kognitivne
komponente); 2. pretežna usmjerenost profesionalaca u ostvarivanju zajedničkih interesa, a ne vlastitih
interesa (služenje javnosti, a ne lična dobit); 3. ponašanje profesionalaca je strogo kontrolisano
normama etičkog kodeksa, koji sastavljaju i održavaju stručna društva, i koji se usvaja kao dio obuke
potrebne za sticanje odgovarajuće kvalifikacije (npr. Hipokratova zakletva koju polažu ljekari) i 4. sistem
časnih priznanja (prestiž koji se pridaje njihovom profesionalnom statusu) i finansijske nagrade i zarade,
kao i drugi simboli njihovog uspjeha. Dakle, razvoj bilo koje profesije je, između ostalog, uslovljen
postojanjem i poštovanjem profesionalnog etičkog kodeksa. Šta je profesionalni etički kodeks nastavnika
(čemu služi, na čemu se temelji i od čega se sastoji)? Profesionalni etički kodeks nastavnika je usaglašen
skup moralnih načela i načela profesionalne etike shodno kojima se ponašaju svi članovi određene
nastavno-naučne zajednice, u svom profesionalnom radu i javnom djelovanju. Kodeks predstavlja
zajednički sistem vrijednosti, odnosno dominantni model profesionalnog ponašanja nastavnog osoblja. *
Doc. dr Vučina Zorić, Filozofski fakultet, Nikšić 136 Vučina Zorić Kodeks nastavnika se donosi u cilju
očuvanja dostojanstva profesije, razvijanja i unapređivanja moralnih vrijednosti određene
naučnonastavne zajednice, kao i radi zaštite vrijednosti znanja i uvažavanja i podizanja svijesti o
odgovornosti nastavnika i svih učesnika vaspitnoobrazovnog procesa. Osnovna načela na osnovu kojih se
temelji profesionalni etički kodeks su izvedena iz Ustava određene države, među koja spadaju: jednakost
svih građana pred zakonom, zabrana diskriminacije, neprikosnovenost ljudskog života i dostojanstva,
autonomija vaspitno-obrazovnog sistema i institucija, stvaralačka sloboda i razvijanje duha tolerancije.
Kakav je sadržaj, područja primjene i način djelovanja u okviru profesionalnog etičkog kodeksa
nastavnika? Profesionalni etički kodeks nastavnika se sastoji od osnovnih kanona u okviru kojih su
propisani standardi ponašanja prilagođeni potrebama škole kao i moralno neprihvatljivo ponašanje u
školi i u vezi sa njom. Ne bi ih trebalo razumijevati kao odvojene segmente koji se odnose na pitanje
profesionalne etike, već kao jednu kompaktnu i višestruko uslovljenu i povezanu cjelinu. Prilikom
eventualnog koncipiranja profesionalnog etičkog kodeksa za nastavnike istorije mogu biti od velike
koristi opšteprihvaćeni i najčešće isticani kanoni i standardi u okviru formulisanja profesionalnog etičkog
koda bilo kog nastavnika u zvaničnim dokumentima vaspitno-obrazovnih institucija (npr. Univerzitet
Crne Gore, Univezitet u Beogradu, itd.), a to su kanoni: 1. U odnosu prema profesiji, tj. da su njeni
pripadnici slobodni i odgovorni da u svom radu traže i brane istinu, ostvarujući sljedeće standarde,
odnosno tako da: – unapređuju sopstvena znanja i vlastite kompetencije; – nastoje da dostignu najviši
nivo na planu naučnih saznanja i tehnoloških rješenja, kao i njihovog prenošenja u nastavno-naučnoj
oblasti kojom se bave; – obezbjeđuju tačnost i preciznost u saopštavanju tih saznanja u okviru sadržaja
nastavnog predmeta koji se realizuje; – razvijaju i podstiču kritičku misao, naučnu radoznalost i
istraživački duh; – promovišu slobodu mišljenja i ličnu inicijativu; – promovišu humanističke principe i
ljudska prava, razvijaju intelektualne vještine, toleranciju i otvorenost; Profesionalni kodeks i etika
nastavnika istorije 137 – njeguju samodisciplinu i odgovornost; budu pravični u korišćenju, proširivanju i
prenošenju znanja i – ispoljavaju intelektualno poštenje, štite čast svog poziva i sl. 2. U odnosu prema
učenicima da podstiču slobodan i odgovoran pristup učenju i iskazivanju stečenog znanja, ostvarujući
sljedeće standarde, tako da: – zadovolje najviše profesionalne standarde u nastavi; – budu učenicima
intelektualni vodiči i savjetnici, kao i da doprinose intelektualnom razvoju učenika unutar konkretnog
nastavnog predmeta; – uspostavljaju sa učenicima odnos međusobnog uvažavanja i povjerenja; –
obezbjeđuju objektivan, pravovremen, javan i ujednačen sistem praćenja rada i ocjenjivanja znanja
učenika; – pružaju jednake mogućnosti unapređenja znanja koje svim učenicima obezbjeđuje mogućnost
za podjednak napredak, doprinoseći cjelokupnom razvoju učenika i – štite slobode i prava učenika itd. 3.
U odnosu prema kolegama da njeguju kolegijalne odnose koji su zasnovani na međusobnom uvažavanju,
poštovanju i razumijevanju, vodeći računa o zajedničkim obrazovnim vrijednostima i interesima,
ostvarujući sljedeće standarde, odnosno time da: – razmjenjuju kritike uz uvažavanje tuđih mišljenja; – u
profesionalnom vrednovanju kolega postupaju shodno principima objektivnosti, nepristrasnosti,
razboritosti, korektnosti, dijaloga i tolerancije; – učestvuju u vannastavnim aktivnostima, prihvataju
obaveze u organima obrazovne institucije, itd. 4. U odnosu prema instituciji da čuvaju integritet i
dostojanstvo škole i rade po svom najboljem znanju, savjesno, marljivo, kulturno i prosvijećeno,
ostvarujući sljedeće standarde: – da u javnom djelovanju i nastupima promovišu humanističke
vrijednosti, ugled struke i čuvaju lično i profesionalno dostojanstvo kolega; – poštuju ustrojstva svoje
institucije uz slobodu da kritikuju i mijenjaju njena pravila; – u slučaju angažmana van svoje obrazovne
institucije da njihov rad bude u skladu sa interesima matične institucije; 138 Vučina Zorić – da
obezbijede kontinuitet nastavnog procesa u slučaju prekida i/ ili prestanka rada; – da vode računa o
sukobu interesa i nespojivosti drugih javnih i privatnih funkcija i poslova sa svojim angažmanom u školi i
– da u svim postupcima koji su u vezi sa standardima kodeksa imaju pravo da učestvuju i izjašnjavaju se
ravnopravno. 5. U odnosu prema okruženju, odnosno društvena misija se sastoji u tome da učestvuju u
društvenom životu kao svi građani, ali da svoje angažovanje usklađuju sa obavezama u okviru svojih
nastavnih oblasti, obavezama prema učenicima, nastavi i interesima škole, ostvarujući sljedeće
standarde: – dužni su da zastupaju pozitivne vrijednosti i da ih prenose na širu društvenu zajednicu; –
dužni su da navedu kada javno nastupaju u ime svoje obrazovne institucije; – da se javno bore protiv
svih vidova korupcije unutar svoje obrazovne institucije; – vannastavne aktivnosti ne smiju ugrožavati
kvalitet rada nastavnika u nastavi; – nastavnik ne smije podsticati, prihvatati ili obavljati poslove protivno
ugledu svoje struke i vaspitno-obrazovne zajednice; – ne smiju zloupotrebljavati akademski autoritet
radi ostvarivanja ličnih, porodičnih i političkih interesa; – ne smiju da vrše javnu ili politički funkciju kako
bi za sebe ili drugog obezbijedili profesionalne koristi; – ne smiju da prihvate javnu funkciju bilo kog
nivoa ukoliko se ona suprotstavlja principima profesionalne objektivnosti. Dakle, prihvatajući
profesionalna i etička načela, nastavnik se obavezuje da će ih dosledno poštovati uvijek i isključivo u
interesu škole, svoga i ugleda i dostojanstva učenika i svih ostalih lica sa kojima sarađuju, kao i u interesu
profesije. Renome obrazovnih institucija temelji se na nauci i etici, čime bi trebalo da daje primjer i
aktivno učestvuje u obrazovnoj zajednici i društvu u cjelini. Dakle, profesionalni kodeks rada i ponašanja
nastavnika podrazumijeva i njegovu pozitivnu, adekvatnu i aktivnu ulogu u odnosima prema roditeljima
učenika i šire zajednice, tj. ciljevima javnosti, obrazovanja, tradicije, sistema vrijednosti,
multikulturalnosti i njegove uloge u relacijama između škole i društva. Sva- Profesionalni kodeks i etika
nastavnika istorije 139 kom nastavniku trebalo bi da bude imperativ da služi zajednici uopšte, a svom
učeniku posebno. Moralno neprihvatljivo ponašanje je svako nepoštovanje utvrđenih standarda
djelovanjem ili propuštanjem da se djeluje, čime se ugrožava ili kompromituje sloboda i stvaralaštvo.
Važno je navesti da je u gotovo svim zvaničnim kodeksima posebno istaknuto da nepoznavanje ili
nerazumijevanje etičkih standarda ne opravdava neetičko ponašanje, ali i to da će svaki pripadnik
nastavnog osoblja dobiti podršku škole ako se zbog poštovanja etičkih načela nađe u neprilici.

1.3. Kantova etika Immanuel Kant je moralist koji je svojim učenjem želio probuditi moralnu svijest,
vremena u kojemu je živio i upozoriti čovjeka na potrebu uvažavanja i poštovanja ljudskih dužnosti,
upravo iz tog razloga je stao protiv „etike dobara“, protiv materijalnog vrednovanja, korisnosti, osjetnih
efekata kao izvora morala i naravno kriterija moralnih vrijednosti. Kantova etika kategoričkog
imperativa, označuje novo razdoblje u povijesti etike. Kant u svojim reformama zahtjeva temeljitu
razradu moralnih shvaćanja. Kantova etika je dakle etika prihvata normi, zakona i upravo u tome leži
njegova povijesna                                                             4 Polić Milan, Erotika i sloboda: odgoj na tragu
Marxa (Zagreb: Hrvatsko filozofsko društvo, 1990.god, 85.str-86 str.) 8  specifičnost. Ona ne temelji
etičku normu na sadržajnom dobru, već dobro izvodi na temelju osnovi norme. Iz tog razloga, Kantova
etika je apriorna, neki je još nazivaju i formalnom znanošću, koja istražuje načela ljudskog uma i čistu
volju, neovisno o vanjskim utjecajima ali i pobudama. Kantova etika je isto tako i etika moralnih
dužnosti. Kant govori: “ Čovjek mora izvršavati svoju dužnost, svoju ljudsku dužnost!” Prema Kantu,
dužnost je nešto veliko, nešto uzvišeno i veličanstveno. Ljudski duh uzdiže unutarnja svijest o dužnosti,
ispunjavanje i poštivanje dužnosti. Poštovanje i obavljanje ljudskih dužnosti pripada imperative, koji
čovjek doživljava kao unutarnji, odnosno, apriororni zahtjev, točnije zapovijed našeg uma. Unutarnji glas
uma, kategorički zahtijeva od nas i naše volje da načela našeg postupanja, budu takva da ih mogu
prihvatiti i druge osobe, odnosno da ono bude opet ljudsko načelo. Čovjek, sam po sebi je slobodan u
svojim kretanjima i postupcima, ali slobodu ne treba smatrati na način da možemo raditi što god želimo i
na koji način želimo. Prema Kantu, čovjek koji postupa u skladu s ljudskim dužnostima, u skladu s
moralnim zakonima, u skladu sa kategoričkim imperativom, najslobodniji je čovjek. Kant u svojim
zahtjevima, navodi i drugi moralni zahtjev, kojim traži da se čovjek ali i sve ljudsko u čovjeku, tretira kao
svrhu, a ne samo kao sredstvo, iz razloga što čovjek pripada takozvanom “carstvu svrha”, odnosno,
čovjek sam sebi propisuje zakone i norme te ih sam primjenjuje i izvršava. Pojavom I. Kanta, označavamo
novu etapu. Čovjek postaje mjerilom moraliteta, moralni zakon postaje plod čovjekova uma, a ostvaruje
se njegovom voljom.