SEMINARSKI RAD

Preduzetnička ekonomija

Tema

Mala i srednja preduzeća u Srbiji

Mentor: Goran Đoković

Student: Nikola Kovačević

Broj indeksa: 18238

UVOD I POJMOVI

Javna potrošnja predstavlja potrošnju državnih i lokalnih vlasti, i državnih investicija koje
finansira vlada jedne države. Ona predstavlja novac koji državna uprava troši na javne potrebe
i zahteve, poput penzija, obrazovanja, zdravstvene zaštite, bezbednost, infrastrukturu itd.
Javni deficit predstavlja količinu novca za koju je javna potrošnja prekoračuje javne prihode
u određenom vremenskom periodu. Naziva se još deficitom, ili budžetskim deficitom.
Javni deficit se često predstavlja upotrebljavajući pojam BDP-a (deficit, zaduženost u odnosu
na BDP, najčešće se izražava u procentima).
BDP (bruto društveni proizvod) – novčana mera tržišne vrednosti svih proizvedenih
proizvoda i usluga u jednoj zemlji u određenom vremenskom periodu ( najčešće u toku jedne
godine ili kvartalno). BDP predstavlja ukupno stvoren domaći dohodak i on uključuje
vrednost proizvodnje kompanija u stranom vlasništvu, a isključuje aktivnosti kompanija u
vlasništvu domaćih rezidenata u inostranstvu.

2
 Istorijat javne potrošnje i javnog deficita

U većini zapadnih ekonomija, do 19. veka, javna potrošnja je smatrana, u manjoj ili većoj

meri, razbacivanjem i da bi svaka Vlada trebala da se fokusira na puko održavanje svojih

osnovnih funkcija, odnosno da ulaže u bezbednosne aspekte svog funkcionisanja (odbrana i

održavanje javnog reda i mira).

Takođe, smatrano je da novac u privatnim rukama može obezbediti bolji odnos između

uloženog novca i onoga što postoji kao rezultat tog ulaganja nego što bi to bio slučaj sa

javnom potrošnjom.

U drugoj polovini 19. i u prvoj polovini 20. veka, nekoliko uticajnih ekonomista je ukazivalo

na uticaj javne potrošnje na određivanje prihoda i raspodeli tih prihoda unutar jedne

ekonomije.

Sve do Prvog Svetskog Rata, u većini zapadnih ekonomija javna potrošnja nije prelazila 10%

BDP-a; u SAD-u 2%, u zemljama poput Velike Britanije, Nemačke i Holandije do 10% BDP-

a, dok je primera radi taj udeo u Italiji i Francuskoj bio malo preko 12%, što je tada smatrano

značajnim učešćem javne potrošnje u ekonomijama tih zemalja. Kako je postajalo sve jasnije

da će do Prvog Svetskog Rata doći, tako je došlo do naglog skoka javne potrošnje, ponajviše

zbog ogromnih ulaganje u vojne kapacitete i u infrastrukturu.

Primera radi, u Velikoj Britaniji je taj rast javne potrošnje možda najočigledniji: sa oko 9%

BDP-a u 1913. godini, javna potrošnja je porasla na 71% BDP-a u 1916.

3
U odnosu na raniji period, u nekoliko godina nakon Prvog Svetskog Rata, udeo potrošnje je

ostao relativno visok, pogotovo u zemljama čije su infrastrukture bile najviše pogođene

ratnim dešavanjima (Francuska, Nemačka, Rusija, Velika Britanija itd.), ali je udeo javne

potrošnje opao u odnosu na ratne godine.

U međuratnom periodu, najveći uticaj na nivo javne potrošnje je imao pad berze 1929.

„Velika Depresija“ je imala velik uticaj i na nivo javne potrošnje i na nivo javnog deficita u

zemljama koje su bile najviše pogođene ovom krizom (SAD i evropske ekonomije).

U SAD i Nemačkoj, odgovor na ovu krizu je bilo povećanje javne potrošnje („New Deal“)

gde je fokus istovremeno bio i na velikim infrastrukturnim projektima (Autobahn u

Nemačkoj, Huverova brana u SAD) i na smanjenju nezaposlenosti preko tih infrastrukturnih

projekata.

4
Ono što je već napisano za potrošnju i deficit tokom uvoda u i tokom Prvog Svetskog Rata, se

može reći i za potrošnju i deficit tokom Drugog Svetskog Rata. Većina zemalja je podigla

svoju javnu potrošnju, značajno trošeći na vojnu proizvodnju i pripremajući infrastrukturu za

predstojeća ratna dejstva.

Uticaj dva Svetska Rata na ekonomije primarnih učesnika je ogroman: SAD se pojavila kao

globalni lider, pozajmljujući ogromne svote novca i svojim saveznicima, ali i protivnicima

(Nemačkoj), što je u velikoj meri uticalo i na posleratne ekonomije ovih zemalja, samim tim i

raspodelu moći u svetu.

5
 Javna potrošnja

Javna potrošnja obuhvata svu državnu potrošnju, investicije i plaćanja. Državni rashodi za

krajnju potrošnju predstavljaju nabavke dobara i usluga od strane vlade za tekuću potrošnju,

radi zadovoljenja kolektivnih potreba zajednice. Državne investicije predstavljaju državnu

nabavku dobara i usluga namenjenih stvaranju koristi u budućnosti (investicije u

infrastrukturu, istraživanja itd.). Ova dva tipa državne potrošnje zajedno čine jednu od glavnih

komponenti BDP-a.

Državna potrošnja se može finansirati državnim zaduživanjem, porezima, carinama, prodajom

ili zakupom prirodnih resursa, raznim naknadama itd. Promene u vladinoj potrošnji su glavna

komponenta fiskalne politike.

Fiskalna politika

Državna potrošnja jeste korisno sredstvo ekonomske politike vlada. Fiskalna politika se može

definisati kao korišćenje državne potrošnje i/ili oporezivanja kao mehanizma za uticaj na

privredu. Postoje dve vrste fiskalne politike: ekspanzivna fiskalna politika i kontrakciona

fiskalna politika. Ekspanzivna fiskalna politika predstavlja povećanje državne potrošnje ili

smanjenje oporezivanja, dok je kontrakciona fiskalna politika smanjenje državne potrošnje ili

povećanje poreza. Vlade mogu koristiti ekspanzivnu fiskalnu politiku da stimulišu privredu

tokom recesije. Na primer, povećanje državne potrošnje direktno povećava potražnju za dobra

i usluge, što može pomoći u povećanju proizvodnje i zaposlenosti. Sa druge strane, vlade

mogu koristiti kontrakcionu fiskalnu politiku za „hlađenje“ privrede tokom ekonomskog

buma. Smanjenje državne potrošnje može pomoći u održavanju inflacije pod kontrolom, što je

vid mera kojima je pribegla većina zemalja nakon poslednje svetske ekonomske krize,

uključujući i Srbiju (videti grafik ispod).

6
Džon Mejnard Kejns je bio jedan od prvih ekonomista koje se zalagao za stvaranje državnog

deficita kao deo odgovora fiskalne politike na ekonomske poteškoće. Prema kejnzijanskoj

ekonomiji, povećana državna potrošnja podiže agregatnu tražnju i povećava potrošnju, što

dovodi do povećanja proizvodnje i bržeg oporavka od recesije. Sa druge strane, klasični

ekonomisti veruju da povećana državna potrošnja pogoršava ekonomsku kontrakciju

prebacivanje resursa iz privatnog sektora, koji smatraju produktivnim, u javni sektor, koji

smatraju neproduktivnim.

Klasifikacija javne potrošnje (javnih rashoda) :

1. Redovni i vanredni;

2. Lični i materijalni;

3. Proizvodni i transferni;

4. Novčani i nenovčani

5. Produktivni i neproduktivni;

6. Odgodivi i neodgodivi;

7. Rashodi centralnih, regionalnih i lokalnih organa.

7
Načela javne potrošnje:

 Načelo javnog interesa - Javni rashodi bi se trebali koristiti za zadovoljavanje opštih

potreba

 Načelo štednje - Pre nego što se sredstva utroše potrebno je napraviti sveobuhvatnu
analizu raznih varijanti (alternativa) i zatim odabrati optimalan rezultat uz minimalna
ulaganja

 Načelo hitnosti - Treba rangirati važnost rashoda. Ako su nam dva rashoda jednako
bitna, a nemamo dovoljno sredstava, zadovoljavamo ih oba u isto vreme, ali uz
proporcionalno smanjenje iznosa

 Načelo izvora sredstava - Nalaže da se javni rashodi trebaju podmirivati iz BDP-a, a

ne iz imovine

 Načelo podudarnosti prihoda i rashoda - Rashodi trebaju biti usklađeni sa

prihodima, tj. planiramo ih u onom vremenu i iznosu kada očekujemo prihode

Javni deficit (budžetski deficit)

U slučajevima kada se utvrdi budžetski deficit, tekući rashodi premašuju iznos prihoda koji se

ostvaruje kroz standardna delovanja. Država koja želi da ispravi svoj budžetski deficit možda

će morati da smanji određene rashode, poveća aktivnosti koje generišu prihode ili da upotrebi

kombinaciju to dvoje.

Javni (budžetski) deficit se može izračunati na sledeći način:

Javni deficit = Javna potrošnja – javni prihod

 Javni deficit nastaje kada tekući rashodi premašuju iznos prihoda dobijenih kroz

standardna delovanja.

 Određeni neočekivani događaji i politike mogu uzrokovati budžetski deficit.

 Države mogu da se izbore sa budžetskim deficitima povećanjem poreza i smanjenjem

potrošnje.

8
 Suprotnost budžetskom deficitu je budžetski suficit. Kada se pojavi višak, prihodi

premašuju tekuće rashode i rezultiraju viškom sredstava koja se mogu alocirati po želji. U

situacijama kada su prilivi jednaki odlivima, budžet je uravnotežen.

Početkom 20. veka, nekoliko industrijalizovanih zemalja imalo je velike fiskalne deficite ,

međutim, tokom Prvog svetskog rata deficiti su rasli jer su vlade u velikoj meri pozajmljivale

i iscrpljivale finansijske rezerve za finansiranje rata i njihovog rasta. Ovi ratni deficiti i

deficiti rasta nastavili su se sve do 1960-ih i 1970-ih kada su stope svetskog ekonomskog rasta

pale.

Opasnost od budžetskih deficita

Jedna od primarnih opasnosti budžetskog deficita je inflacija , što predstavlja kontinuirano

povećanje nivoa cena. U Sjedinjenim Državama, budžetski deficit može prouzrokovati da

Federalne rezerve puste više novca u ekonomiju, što podstiče inflaciju. Kontinuirani budžetski

deficiti mogu dovesti do inflatorne monetarne politike, iz godine u godinu.

Strategije za smanjenje budžetskih deficita

Zemlje se mogu suprotstaviti budžetskim deficitima promovisanjem ekonomskog rasta kroz

fiskalnu politiku , kao što je smanjenje državne potrošnje i povećanje poreza. Na primer,

jedna strategija za povećanje priliva u trezor je smanjenje propisa i smanjenje poreza na dobit

preduzeća kako bi se poboljšalo poslovno poverenje i promovisao ekonomski rast, generisanje

većeg oporezivog profita i više poreza na prihod zbog rasta radnih mesta.

9
Država može štampati dodatnu valutu za pokriće plaćanja dugova izdavanjem hartija od

vrednosti, kao što su hartije od vrednost i obveznice. Iako ovo obezbeđuje mehanizam za

plaćanje, ono nosi rizik od devalvacije nacionalne valute, što može dovesti do hiperinflacije .

Srpski budžetski deficit u odnosu na BDP ( u procentima) :

10
 Zaključak

Kao što je vidljivo u ovom radu, javna potrošnja i javni deficit su od ogromne važnosti za
funkcionisanje jedne države, njene ekonomije i život njenih građana. Važno je da postoji
velika odgovornost pri kreiranju i sprovođenju ekonomske politike koja u velikoj meri utiče
na nivoe javne potrošnje i javnog deficita.
Svaka vlada bi trebala da vodi računa o nivoima javne potrošnje i javnog deficita (pogotovo u
uslovima gde su vremenski razmaci između velikih ekonomskih kriza sve manji), jer to
direktno utiče na uslove poslovanja i životni standard njenih građana. Takođe je vrlo važno
imati održive nivoe ovih parametara, jer oni u velikoj meri utiču i na budućnost.

11
 Literatura

1. Gregory, Mankiw , Principles of Economics

2. Jonathan, Gruber , Public Finance and Public Policy
3. https://www.investopedia.com/terms/b/budget-deficit.asp
4. https://ourworldindata.org/government-spending
5. https://tradingeconomics.com/serbia/government-budget

12