Naja Nivea

The Cape cobra Naja nivea is a moderate-sized and highly venomous species, inhabiting desert and semi-desert regions southern Africa. Because of there diurnal behaviour,
the Cape cobra is a interesting snake in captivity: the Cape cobra is a curious snake that likes to check out every movement in and outside his enclosure. In nature, Cape cobras
feed on a wide variety of prey items like lizards, snakes – including their own species – and small mammals. Naja nivea was first described by Swedish zoologist Carl Linnaeus in 1758.
The generic name naja is a Latinisation of the Sanskrit word nāgá meaning "cobra", and the specific epithet nivea is derived from the Latin word niveus meaning "snow" or "snowy".

Pošto se našao na Zemlji, mali princ je bio veoma iznenađen što ne vidi nikog. Već se uplašio da nije pogrešio planetu, kada se neki „prsten boje meseca“ pokrene u pesku.

- Dobro veče, reče mali princ za svaki slučaj.

- Dobro veče, reče zmija.
- Na koju sam planetu pao? – upita mali princ.
- Na Zemlju, u Afriku – odgovori zmija.
- Oh! Zar na Zemljji nema nikoga?
- Ovo je pustinja. U pustinjama nema nikoga. Zemlja je velika – odgovori zmija.
Mali princ sede na jedan kamen i podiže oči nebu:
- Pitam se – reče on – da li su zvezde osvetljene zato da bi jednog dana svako mogao naći svoju. Pogledaj moju planetu. Ona je upravo iznad nas... Ali tako je daleko!
- Lepa je – reče zmija. Zašto si došao ovamo?
- Imao sam teškoća sa jednim cvetom – odgovori mali princ.
- O! – reče zmija.
I oboje zaćutaše.
- Gde su ljudi? – najzad ponovo progovori mali princ. Čovek se oseća malo usamljen u pustinji...
- Covek je usamljen i među ljudima – reče zmija.
Mali princ je dugo posmatrao zmiju:
- Čudna si ti životinja – progovori on najzad. Tanka kao prst...
- Ali sam moćnija od kraljevskog prsta – reče zmija.
- Onaj koga ja dodirnem, vraća se u zemlju odakle je i došao – dodade ona. Ali ti si čist i dolaziš sa jedne zvezde...
Mali princ ne odgovori ništa.
- Žao mi te je, tako slabog, na ovoj Zemlji od kamena. Mogu ti pomoći jednoga dana, ako budeš mnogo žalio za svojom planetom. Mogu...
- Oh! Razumeo sam vrlo dobro – reče mali princ – ali zašto uvek govoriš u zagonetkama?
- Ja ih sve rešavam – reče zmija.
I oboje zaćutaše.
- Tako si hladna – ponovo progovori mali princ – iako ti treba toplota da bi živela...
- Toplina – odgovori zmija – i sjaj. Sunčev. A hladna sam jer sam mrtva. I mračna...
- Ali u pustinji je tako toplo. Vrelo! I sunčano – zaključi mali princ. Kako je moguće
da si, i pored svega toga što ti je potrebno, tako mrtva i da ne možeš da živiš?
- Kažu da nije isto kada je čovek u pustinji, i kada je pustinja u čoveku – reče zmija.
- Zmija je zmija. Otrovna u oba slučaja – dodade mali princ. Ako ikada odlučiš da mi
pomogneš – nemoj me ujesti za srce – jer jedino tada neću moći da odem od tebe.
- A ti nemoj da nosiš pustinju u sebi... jer ćeš tako nositi i mene u sebi – reče zmija.

I oboje zaćutaše.

- A šta bi se desilo kada bih izbacio ružu iz staklenog zvona, i od ovog sunca i peska
napravio vreme koje sija i greje, i peščanik od tog staklenog zvona – upita mali princ.
- Zašto bi to radio? Za mene ni vreme ni toplina odavno nemaju smisao – odgovori zmija.
- Zato što to više ne bi bilo vreme i puko proticanje vremena, već ŽIVOT i proticanje života.
I zato što bi tek tada mogla da živiš i osetiš kako je to biti živ – odgovori mali princ.
- Ne razumeš – nervozno reče zmija. Još nisi video ljude. Da jesi, sve bi ti bilo jasno.
- Ali video sam tebe. Ti si zmija. Sada pričamo o tebi, a ne o ljudima.
- Zmija, da – složi se zmija – ali ne bilo kakva. Snežno bela zmija koja je je boje meseca,
a živi od sunca i peska. Zmija koja, kada zatreba, ubija i svoju sopstvenu vrstu. Slično
kao i ljudi. Samo što oni ubijaju i kad ne treba. Zato sam i hladna. Jer „hladne glave“
radiš samo ono što treba.
- A hladnog srca? – upita mali princ.

I oboje zaćutaše.

- Ne pitaj previše i ne teraj me da te ujedem pre vremena – progovori zmija.

- Pa vi zmije ste stvarno čudne – odgovori mali princ. Ujedate, ali ne grizete...
- Vidi, dovoljno je što je mesec noćas odgrižen do pola – odgovori zmija. Ali da,
ljudi grizu. Grizeš i ti. Ja ne. Ja samo ujedam. Ali, kad već pokazujemo zube:
odgrizi što više možeš i nahrani se mojom ljubavlju – a ne mojim bolom –
ili to usijano parče meseca, kada izađeš iz pustinje, ispljuni pored nekog cveća,
da tama noći u mrak zemlje pusti svoje korenje i zvezde, pa da postanu „jedno“
u tom crnom odsustvu svega. Zapamti: Patimo u tami, a volimo u mraku.
Pazi pred kim gasiš svetlo. Ja nisam ni čovek ni zmija. Ja sam nešto između:
Žena.