Professional Documents
Culture Documents
Успешно спроведен кривични поступак, па чак и успешно изведен закључак, још увек
не представљају крај посла судије у конкретном кривичном предмету. Постоји још
увек озбиљна опасност да сав тај труд „падне у воду“. Реч је о изради пресуде, том
последњем али изузетно значајном кораку. Озбиљнији пропусти у „последњој рунди“,
често прекрију све добро што је било учињено раније. Лоше написана пресуда
упропастиће и најбоље спроведени поступак. Добро написана пресуда и нечему што
није било савршено, може донети „прелазну оцену“
Када бих био ограничен да давање само једног савета онима који почињу са израдама
судских одлука, вероватно бих изабрао да кажем како никада није довољно пажње коју
морамо посветити контроли онога што је наведено у изреци пресуде. Исцрпљене
дуготрајним поступцима и пажњом усмереном на правилност процедуре, судије
неретко запостављају контролу изреке пресуде. У томе им својеврсну „помоћ“ пружају
и непрецизно па и погрешно састављани диспозитиви оптужних аката, који се, једном
када прођу (најчешће недовољну контролу по приговору или од стране председника
већа), директно преузимају у најзначијији део одлуке.
На овај начин избећи ће се честе ситуације где у изреци недостаје опис (не само
цитирање законског текста) појединих елемената дела за који је окривљени оглашен
кривим или је изрека конфузна и неразумљива. Такође, избећи ће се и укидање одлуке
„због глупости“, како се то у жаргону каже, до којег је дошло најчешће услед немара и
које се лако могло избећи.
2. Недостатак разлога
Свака одлука има неке разлоге, али немалом броју одлука недостају стварни разлози.
Наравно да то није „специјалитет“ само одлука првостепених судова, већ се овакве
праксе срећу и у вишим инстанцама. Међутим, где год да су, треба их избећи.
Основно питање које у том смислу пре одашиљања одлуке треба поставити је: да ли
смо заиста објаснили како и зашто смо нешто утврдили или смо само препричали ток
поступка, односно: да ли смо оно како о овоме размишљамо успели да стварно
пренесемо у тексту или смо читаоца оставили да сам закључује?
Само набрајање доказа није довољно. Нарочито новије одлуке „болују“ од овог
проблема. Употреба компјутера и copy-pasteтехнологије, велики број одлука
претвориле су непрегледни зборник у потпуности цитираних записника са главних
претреса. Требали би само видети поједине од њих! На по педесет (некада и више
страница), цитирају се у потпуности (са све одбијеним питањима!), искази
окривљених, сведока и вештака. Тек на последњој страници или две, врши се накаква
збрзана анализа, која, готово ничему не може да послужи. Замислите само онога ко би
заиста кренуо да чита овакву одлуку. Шта би из ње закључио, да ли би ишта разумео и
да ли би издржао до краја?
Однос обима цитирања изведених доказа (ако већ само цитирање сматрате нужним) и
суштинске анализе мора да буде обрнут – у корист анализе. Стога често млађим
колегама саветујем писање одлуке које према систематици и стилу одступа од онога
што је доминантно у нашој пракси, и што се из генерације у генерацију, преноси путем
„пелцера“ сумњивог квалитета. Предлажем им да, уместо непотребног цитирања
садржине изведених доказа одмах крену у суштинску анализу у којој би, само у
најважнијим цртама, представили садржину доказа. Тако на пример: „чињеницу да је
окривљени тога дана био на месту А – суд је утврдио из исказа сведока Б који је
наведо да га је видео на овом месту, као и на основу увида у фотографију са скупа који
је наведеном приликом одржан“. Или: „чињеницу да је оштећени том приликом
задобио тешку телесну повреду, суд је утврдио на основу медицинске документације,
као и на основу исказа сведока А који је навео како га је видео како, након саобраћајне
незгоде повређен лежи на коловозу“. Јасно је да је при оваквом приступу, претходно
детаљно цитирање исказа сведока А или садржине медицинске документације,
непотребно. При томе, пресуда ће бити јаснија и прегледнија, а ништа неће изгубити у
садржинском смислу.
3. Конфузно образложење
Као и пре било каквог писања (научног рада, писма, коментара на блогу…), потребно
је направити јасан концепт онога што се жели рећи. Потребно је направити план.
Сигурно ћемо погрешити уколико одмах почнемо да пишемо, без плана. Тада, ма
колико нам се чинило да имамо сређене и јасне мисли, допуштамо да нас оне воде
(што у писању није добро, осим ако нисте Вирџинија Вулф J).
Конфузна образложења су, нажалост веома честа. Чак и када се иза њих назире
правилна одлука и постојање уверљивих разлога, она неминовно доводе до „губљења
нити“ од стране онога који чита, са свим могућим последицама по пресуду, поготово
ако је онај који „губи нит“ и онај који о пресуди одлучује. Зато се трудите да избегнете
ову ситуацију.
Пре писања, размислите добро о томе шта су спорна питања која је потребно
образложити и којим редом ће то бити учињено. У већини случајева, постоји свега
неколико одлучујућих питања која треба обрадити. Њима посветите највећу пажњу!
Да би у томе успели, морате образложење „очистити“ од свега што је мање битно или у
потпуности небитно. Ово ћете постићи тако што ћете одмах на почетку, само укратко
утврдити шта током поступка није било спорно међу странкама, поткрепљујући ово
неоспоравање и другим постојећим доказима, прелазећи брзо на суштину. Само тако,
пажњу онога који чита (или још горе – анализира) одлуку, задржаћете на суштинском
аспекту.
… или „скакање себи у уста“, представља још једну, изузетно честу грешку, која води
сигурном укидању пресуде. Најкраће речено, овде се на једном месту каже једно, а на
другом месту, поводом исте те ствари, нешто сасвим другачије и неспојиво са првим.
Најчешћи пример у последње време представљају случајеви у којима суд у изреци
наведе да окривљеног ослобађа услед непостојања дела (чл. 355. ст. 1. т. 1 ЗКП-а), док
у образложењу наводи како није утврдио да је окривљени кривично дело извршио (или
још чудније – како је утврдио да окривљени дело није извршио!). Има и других
примера (окривљени се оглашава кривим за самовлашће, а у образложењу се наводи да
из доказа јасно произлази да није имао основа да верује да је ствар његова).
5. Предуге пресуде
Треба најпре имати у виду да, што је пресуда дужа, то је већа шанса да у њој направите
неку (или више) од раније поменутих грешака. То не значи да пресуду по дужини
треба приближити хаику поезији (чега такође има у пракси), али значи да се
непотребно дугих писања, треба клонити.У познатом филму „Амадеус“, након што му
је завидни Салијери одсвирао своје музичко дело, Моцарт, износећи своје импресије
каже: „све то, само са мање нота“. Велики уметник желео је да саопшти колеги да
његово дело ништа не би изгубило, већ би само добило, уколико би биле изостављене
непотребне ноте и деонице.Слично је и са пресудом. Пре њеног коначног упућивања,
проверите да ли је могуће избрисати још коју непотребну „ноту“. Видећете да ће након
оваквих резова, пресуда бити далеко јаснија и самим тим боља. Наравно, и са више
шансе за опстанак у жалбеном поступку.