Zoran Stanojević

NOBEL

Naslov NOBELOVA NAGRADA - NEPOZNATOM PISCU, uz podnaslov Šansa za

nepoznate, je, dogod se ne sazna ime dobitnika, sasvim opravdan. Samim tim, opravdano je i
što ima ljudi spremnih, ma koliko bili nepoznati, da Nobelovu nagradu, ako treba, primaju i
svakodnevno, a ona se ipak ogromnoj većini uručuje veoma retko. Nekima čak i nikad, što je
posebno neprijatno kad se ima u vidu da se to pojedincima dešava svake godine.
Kako takav posle da izađe svetu na oči?
Da bi se spasli od izlišnih neugodnosti, svi koji slute da bi Nobel opet mogao da ih
mimoiđe mogu unapred da izjave da bi ga se odrekli hladno, sa izrazom uzvišene
ravnodušnosti... Odnosno, mogli bi, ali, nažalost, i to je već rađeno. Tako je postupio
istoimeni Sartr, i to dok je bar taj skandal još bio nešto novo i korisno za posao. Uz to, on je
nagradu odbio tek kad su mu javili da mu je dodeljena, a onima kojima iz Švedske ništa neće
javiti ostaje samo da je nekako ne dobiju.
Kako to izvesti?
I ko se do sada izvukao nije bezbedan jer uvek je tu sledeća godina, sledeće
dodeljivanje. Ako iko zna da se ne treba uljuljkivati u lažnu bezbednost – to smo mi.
Istinski snažne ličnosti mogu da stegnu zube i da ne pišu baš ništa. Međutim, na tome
treba raditi celog života, a ima li smisla straćiti ceo život samo na to da se ne objavi ni
najkraća beleška?
Lakše je pisati veoma loše te mnogi upravo tako postupaju u nadi da će se izmigoljiti,
ali ni to ne vredi. Loše pisanje je čak uslov da se nagrada dobije, to će vam reći skoro svako
koga mimoiđe Vrhunsko Priznanje. Mnogi se mogu zakleti da ga je, kao i uvek, dobila
bezvredna koještarija autora toliko lošeg da nije jasno zašto je mrčio hartiju kad je mogao da
radi nešto pametnije. I mogu da vam navedu spisak godina u kojima su slavom ovenčani
dobitnici za koje verovatno nikada niste čuli: Bjernsen, Ečegerej, Karduči, Ojken,
Hajdenštam, Rejmont, Karlfelt, Jensen, Laksnes, H.E.Martinson... A upravo u tim godinama u
kojima su pomenuti dobili Nobelovu nagradu za književnost nisu je dobili Lav Tolstoj, Anton
Čehov, Henrik Ibzen, Mark Tven, August Strindberg, Bertolt Breht, Pol Valeri, Marsel Prust,
Benedeto Kroče, Somerset Mom...
Dakle, da bi se ostalo u boljem društvu, nagradu treba izbeći, a za to je dovoljno
pridrzavati se Propozicija, jer tamo stoji da biva diskvalifikovan svako ko Izbornoj komisiji
predloži sebe, i dovoljno je učiniti upravo to, premda autori tih propozicija ne kažu koga
drugog bi mogao da preporuči iko sposoban da sagleda istinski prave vrednosti. Oni ne
opažaju da bi svaki drugačiji potez bio čisto licemerje od osobe koja zna da joj ostali nisu ni
do kolena... a ima li pisca koji bar toga nije svestan?
Dakle: jedini siguran način da se čovek spase je da predloži sebe... osim kod nas.
Kakav je naš svet, verovatno bi se čak i o takvima govorilo sa podsmehom čim se sazna da je
lovorov venac pripao nekom desetom, kao da nije dobro poznato da taj deseti nije ni orao ni
kopao nego običan vrabac.
Moglo bi se pomisliti da je ovo razmatranje nepotrebno jer, zašto kog đavola ipak
ne dobiti nagradu, pa neka bude šta bude. Razloga, međutim, ima... Tu je porez, tu je rodbina
koja traži zajmove, i proklinje kad ih ne dobije, pa onda pljačkaši, i sakupljači dobrovoljnih
priloga, i sakupljači prinudnih dobrovoljnih priloga, ucenjivači, drumski razbojnici koji idu i
po kućama, kidnaperi i jajare... Ali, sve su to sitnice. Bitno je da, kad ovo priznanje u ma
kojoj drugoj zemlji stekne neko koga smatraju za mamlaza, budalu preispoljnu i, generalno,
jednu stoku najšireg spektra, svi uvide da su grešili, i da je taj oduvek bio sjajna ličnost,
prosto jedna ljudina.
A kod nas?
 Jasno, kod nas bi o takvome rekli "Eto, sad su i budalama počeli da daju Nobelove
nagrade."