Zoran Stanojević

NISMO NAMERNO

Ako želite da napišete poslednju od svih mogućih priča, i to hitno, dok za nju još ima
čitalaca, evo nekoliko ideja:
Uzmite dve rečenice: "Istorija se završila" i "Nije li to samo još jedan užasan
početak?" i razvijte oko njih priču koja će dokazati tačnost oba ta stava.
Zašto ne priča o piscu iz nekog paralelnog sveta? On je pronašao neku vrstu kapije ka
našem svetu, prosto zapisuje ono što nam se dešava, i bogati se na našoj gluposti. Podvucite
da je on satiričar, i to vrlo loš, ali budući da opisuje nas, nikako ne može da propadne.
Napišite da smo uvek činili ono što smo smatrali najboljim, ali to nije bilo to. Naslov
NAJBOLJE NAMERE mogao bi biti dovoljno sarkastičan za tu priču. Pišite o prijateljima
čovečanstva i drugim mamlazima koji su se u sve mešali, i izazivali zanimljive posledice,
među kojima i mnoge terminalne. Ubacite tu i "priču unutar priče", o svetu koji je mašina,
nešto kao veliki sat u kome živi mnoštvo patuljaka. Naravno, patuljci ne uviđaju da je mašina
u redu pa stalno pokušavaju da joj pomognu da radi, što je sasvim izlišno. Mešajući se u sve,
oni lagano uništavaju mašinu sveta; ona je, kako se kaže, "bezbedna od budala", ali budala
ima previše.
Možete ovome dodati i jedan suprotan svet u kome svi pokušavaju da urade najgore
što mogu, i tako slučajno naprave svet humaniji od našeg, jer, naravno, ništa ne ide u skladu
ni sa njihovim namerama.
Zašto ne jedna priča tipa VADITE ME IZ OVOGA? Recimo da je to pismo nekog
nižeg demona Luciferu, gde ovaj moli da ga povuku nazad u Pakao jer je sve ovo previše za
njega. Ili drugo, gde taj demon kaže "Moj posao ovde konačno je završen; mogu li da se
vratim?" Svet u celini kao slučaj demonske opsednutosti mogao bi da donese zanimljive
rezultate, ako se dobro razvije, ali čini mi se da bi to oduzelo previše vremena, a vama se žuri
jer mnogo vremena baš i nema.
Zašto ne priča o istoriji? Podvucite da su ljudi oduvek mešali istinu sa istorijom, a
istoriju sa onim što se stvarno desilo, i pokušavali da od toga naprave nauku, i da nauče nešto
od svega toga. Za čitaoce sklone apsurdnim besmislicama, ovo bi moglo biti zanimljivo.
Napišite priču o budućem arheologu koji pokušava da na osnovu ostataka otkrije istinu
o našem vremenu. Pustite ga da ispravnim logičnim razmišljanjem dođe do apsolutno
apsurdnih zaključaka, i da usput kaže o nama mnogo istina kojih on ne može da bude svestan,
ali mi možemo. Doduše, i to bi oduzelo previše vremena. Ako ipak pokušate, pustite
arheologa da veruje u progres, istoriju kao nauku, i istorijska pravila razvoja. To će po svoj
prilici uništiti i njegov svet, ali on to, prirodno, ne uviđa.
Napišite super-kratku priču o poslednjem čoveku. Poslednjim dahom on krikne: U
ČEMU SMO POGREŠILI... a jedan ogromni glas sa nebesa hladno odgovara: U SVEMU...
Napišite priču kao seriju simpatičnih epitafa. Na primer, na spomeniku čestitog
čovečanstva dobro bi stajalo nešto kao MOLIMO VAS DA NAM OPROSTITE, ČASNA
REČ NISMO NAMERNO.
Napišite ovo što upravo čitate kao svoju sopstvenu priču, i radite na tome da dokažete
da ja ne postojim. U izvesnom trenutku, to vam obećavam, vaša tvrdnja će svakako postati
tačna (ako već nije, a ja sam upravo time sprečen da to uvidim) pa vas neće predugo mučiti
savest. Tako i vi možete retroakvitno da anticipirate istinu, kao i toliki pre vas.
Konačno, napišite pismo Budućnosti i objasnite joj zašto ne postoji i zašto sveta više
nema... svet je odjednom postao svestan čitave svoje istorije, i naprosto je umro od stida.