BIBLIOTEKA LEGENDE IV KOLO

Recenzenti:
MIRKO VUJACIĆ
DUŠAN PEJANOVIĆ
Odgovorni urednik:
RADMILO LALE MANDIĆ
Uređivački odbor:
MILIJAN JEREMIĆ,
RADMILO LALE MANDIĆ,
IVO MATOVIĆ (urednik) i
STANISLAV VUKELIĆ
Tehnički urednik i korice:
RADE RANCIC
Korektor
LEPA RADOJICIĆ
Izdavači:
SAVET ZA VASPITANJE I BRIGU O DECI
SR SRBIJE, BEOGRAD i
NIP »DEČJE NOVINE«,
GORNJI MILANOVAC
Tiraž: 3.000 primeraka
Štampa:
GP »NIKOLA NIKOLIĆ«
Kragujevac
Štampanje završeno maja 1976.
 NIKOLA POPOVIĆ

GOLUB NAD
BEZDANOM
ŽIVOTNI PUT NARODNOG HEROJA
MARKA OREŠKOVIĆA KRNTIJE

Gornji Milanovac, 1976.

 Drug je Marko hrvatskoga roda
Al’ je majka srpskoga naroda.
(Narodna pesma)

Od nemila ka nedragu
U Lici, u dubodolini okruženoj Velebitom, Plješevi-
com, Velikom i Malom Kapelom, daleko od »lepog pla­
vog Dunava« na kome vekovima leži Beč, prestonica ta­
dašnje carevine Austro-Ugarske kojoj je pripadala i ta
naša pokrajina, tamo na jednoj pustaležini, u selu Širo­
ka Kula, 1896. se rodio Marko Orešković, u istoriji i u
narodnoj uspomeni poznat po pomalo čudnom nadimku
Krntija.
Rodio se, kako je i sam u svojoj »Autobiografiji«,
novembra 1939, zapisao — neutvrđenog, nezapamćenog
dana, »baš na Veliki četvrtak«.
Prvo sa čime se Marko susreo i zadugo sa njim dru­
govao bila je — glad, pa batine, pa opet glad, o čemu
je zapisao:
»Na batine sam još u detinjstvu toliko bio otvrdnuo,
da sam »oguglao« kao stari pas, pa nikada nisam pla­
kao, a i kasnije sam na njih ostao neosjetljiv.
Prvi susret koji sam imao u zoru svoga djetinjstva
bio je susret s mojim vjernim drugom, koji me stalno
pratio — ili bolje ganjao — kroz cio život: glad. Svaki
put kada me na silu dotjeraše kući — a to je, hvala bo­
gu, bilo često — pozdravljale bi me stare žene na uobi­
čajeni način i dobacivale mi kako su me u djetinjstvu
nosale po selu raznim ženama koje su dojile svoju djecu,
da im sišem mlijeko, jer sam stalno bio gladan. A to im
rado vjerujem. Ma ne baš zato, jer sam — što no kažu
naši seljaci — bio proklet, već zato što mi je majka ima­
la slabu ishranu, pa je imala malo mlijeka. Koliko je ta
ishrana bila slaba mogao sam se dobro uvjeriti u prvih
petnaest godina svoga života koje sam proveo u svom
zavičaju, dok me konačno i od tamo nije istjerala glad...«

5
 Eto, ni u tome se nije razlikovao od većine tog tvr­
dog i oporog naroda, ljudi iz sela raštrkanih po ovoj
strani Velebita, po krčevinama ispod Kapele i Plješevice.
Taj narod je, noseći kožune i oputaše, jarmajući se i s
vremenom i s vragom — od iskona naučio, svikao da se
odupire, tuče, kavži i s bogom i s vragom, i s popom i
žandarmom, sa svim i svačim što mu je, i inače težak
život, činilo još težim.
Krntiju je sačekala glad, a za njom bukvar, pa bubo-
ci zbog ratovanja s tablicom množenja, a onda — goto­
vo do kraja života — udarci zato što je, i pored teškog
snalaženja u množenju, odlično znao ko kome otima,
ko ima zato što drugi nema i kako bi među ljudima tre­
balo po pravdi deliti.
Veliki broj ljudi od nauke danas, sa sve više doka­
za, tvrdi da većina onoga što odrastao čovek čini ima ko­
rene u onome što je on doživljavao i priželjkivao kao
dete. Ako je već tako onda je legendarni Krntija još u
Širokoj Kuli određen glađu, batinama, bedom i ranim
odlaskom u potragu za nadnicom i komadom hleba.
U petnaestoj je krenuo trbuhom za kruhom. Morao
je, kaže.
»A do svoje petnaeste godine životario sam na selu.
Kažem »životario«, jer to nije bio život, već mrcvarenje.
Znao sam samo za troje: rad, batine i glad.
Rad! Ima li koje seljačko dijete koje pamti kada
je počelo raditi i najteže poslove? Čuvanje blaga, krče­
nje njiva, vučenje drva i sve moguće druge seljačke pos­
love, sve sam to radio još kao malo dijete. Najviše muka
zadavala bi mi drva. Budući da smo bili siromašni, to
smo imali samo neko suro staro kljuse koje je ličilo na
sve prije nego na konja. Naš susjed, čiji je sin bio moj
vršnjak, imao je neka stara kola koja su naličila na
to naše kljuse. S tim kolima i konjem nas smo dvojica
mališana vukla drva i svaki put smo s time imali stoti­
nu muka. Kad bi išli nizbrdo nešto bi se u kolima slomi­
lo ili pokvarilo, a kad bi išli uzbrdo opet bi konj bio pre­
slab da uz našu pomoć dovuče drva do gore. Mi bi tu
životinju nemilosrdno tukli — upravo tako nemilosrdno
kao što su i nas naši tukli — a kad ni to nije pomoglo,
onda nam nije preostajalo drugo nego 'ajde istovari po­
lovicu drva i nosi je na leđima, a drugu polovicu dotje­

6
raj na kolima. Takve smo teške terete vukli često vrlo
daleko. Sjećam se i danas još noći posle takvih teških
napora, kada bi mi kod spavanja od umora noge drhtale.
A spavalo nas je četvero u jednom krevetu. Kakvo je
to spavanje za ljude koji po cio dan rade tako naporne
poslove, to nije teško zamisliti. Netko od gospode ili net­
ko iz grada mogao bi da pita:
— A zašto vas četiri-pet spava u jednom krevetu?
Zar ne bi bilo bolje i na slami? Pa našlo bi se za to
prostora.
Ali nema ni prostora ni slame, a imali smo samo
jedan pokrivač od domaće izrade. Pitanje je čime ćeš
se pokriti kada je vani zima do dvadeset stepeni ispod
ništice, i bura puše tako da se čini kao da će odnijeti
čitavu daščaru, u kojoj se guramo jedno do drugog. Ni­
je pomagalo ni to, što smo začepljivali rupe na brvnima
i prozorima, zima je ulazila u sobu, provlačila se kroz
mrak u naš krevet, uvlačila se među nas i tresla je na­
šim kostima...
Majka, ta patnica, po čitave noći nije spavala. Sjedi­
la je i pazila da li smo dobro pokriveni i pri tome je u
mraku za nas plela čarape. Još joj se i danas divim kako
je majstorski radila taj posao. Naučila ga je napamet
prosto kao što pijevac svoju pjesmu nauči da pjeva. Na­
učila ju je bijeda na to. Jer kako bi noću mogla goriti
»žmirkalica«? To bi bio luksuz...
Gospoda pričaju da seljak svega ima, a ja znam da
se nikada — osim na Božić — do sita nisam najeo. Krum­
pir, palenta, grah, kupus, u tome se sastojala naša hra­
na. Ali ni toga nikada nije bilo dosta. Posljedica toga
bila je svađa kod jela. Još i danas imam ožiijke po gla­
vi od tuče sa sestrom, a ona ima napola ćelavu glavu,
koliko sam joj kosa iščupao. Moralo se brzo jesti, ako
se htjelo što ugrabiti, trebao si da otmeš drugome za­
logaj — ako nisi htio ostati gladan.
Gotovo nije bilo ručka bez ovakvih scena, nije bilo
dana bez ovakvih događaja, bez borbe za koji topli ku-
tić ili za jedan topli zalogaj. Jedan mi se događaj, među­
tim, naročito duboko usjekao u pamćenje i nikako ne
mogu da ga zaboravim. Kad na to mislim peku me
i danas još majčine suze gladi.
7
 — Malo mi je palente, malo mi je mlijeka i to sam
stalno ponavljao, sve dok je nisam stigao. Nisam se osvr­
tao na to da će me tko čuti i da je to sramota, jer nisam
znao da je sramota biti gladan...«
Rekao je to pred ljudima, pred drugima, što ju je
zaboljelo, zbog čega joj je potekla krupna suza. Na Mar­
kovo pitanje zašto plače odgovorila mu je:
»Pa moj sinko, kad ti tražiš da ti dam da se naje-
deš, a mi nemamo. Eto vidiš, nas je sedmero i svi ste
nejaki, oca nemaš, a niotkud zarade. Nema ni otkud
pomoći, a zemlja je slaba. I blaga nemamo, da bi imali
više đubra da zemlju nagnojimo, pa neće da rodi. I zem­
lja je također gladna, a ako joj se ništa ne da, i ona
slabo daje. A onda opet svake godine suše. Bog ne da
kiše, neće on da usliša molbu sirotinje, pa eto, nema
što da ti dam. Pa onda porezi, prirezi, to se sve mora
platiti, inače ti šikucija dolazi. Što se njih tiče da li ćete
vi svi pocrkati od gladi! A mene boli srce, ja sam se to­
liko mučila za v as...
I stade opet plakati.
— Pa dobro, majko, upitah je plaho, a što si me
onda tukla, kad te srce boli?
— Eto vidiš, ti si me osramotio. Pred ljudima si
trčao i vikao da si gladan. Ja bih htjela da to nitko ne
zna. Da me ljudi ne prezru i da mi se ne rugaju, da ne
vodim računa o vama i da ste gladni.
— Pa majko, i oni su gladni...
— Jesu sinko, ali mi uvijek sakrivamo jedni pred
drugima našu sirotinju, zato što je sramota pred svije­
tom kad si gladan, jer se više poštuje onaj koji je bo­
gat, pa makar bio i nepošten i lopov.
— Pa zar su oni koji su bogati, to svoje bogatstvo
od boga dobili? Zašto onda i nama bog ne daje?
— Nisu, sinko, oni to od boga dobili, nego je to bo­
gatstvo stvoreno na nepošten način...
I govorila mi je još dalje nešto što nisam više ra­
zumio . . .
Jedini hranilac nas šestoro gladne i nejake djece bi­
la je majka. Pored nje bila je naša krava Krilova koja
nam je davala četiri do pet litara mlijeka dnevno, drugi
činilac u familiji. Kao treći važan činilac je važila Suri-
ca, naše staro kljuse koje je svakoga posluživalo...«

8
 Detinjstvo je proveo u rodnom kraju u kome čeljad,
bez obzira koliko ih je, jedu iz jedne zdele i jednom
kašikom. Sećaće se kasnije, kod pisanja sopstvenog ži­
votopisa, i toga, dočaravajući nam uslove u kojima je
dete živelo bez detinjstva.
Četvoro u krevetu.
I — »žmirkalica« luksuz.
Pletenje čarapa u mraku, ali »seljačka žena radi i
ćuti, seljačka majka pati i ćuti«.
Kuća Oreškovićevih u Širokoj Kuli bila je taman
toliko prostrana da odjednom primi četvoro u jednu po­
stelju.
A bilo ih je sedmoro.
Majka je plela.
Bez oca Jose su prerano ostali.
Spavalo se na smenu.
I gladovalo.
Za to vreme su gradom na »lepom plavom Dunavu«
odjekivali sladunjavi Štrausovi valceri i kikot na račun
toga kako i gladnim Ličanima, ako već nemaju hleba —
treba dati kolača!
Zasićen glađu, nesanicom, mukom, odrastao u kućer-
ku uz Krilavu, i u iščekivanju lončića mlcka, u ubogoj
a opet svojoj, preuskoj, mada čudno nazvanoj, Širokoj
Kuli, slobodan da odlazi u šumu i vraća se iz nje — Oreš-
ković se užasnuo pomisli da mora bos i gladan poći i u
školu.
Pošao je.
Učiteljica je besomučno tukla Marka. Uglavnom zbog
— osam puta osam. I još ponečeg.
»Sedenje u, magarećoj' klupi, što se smatralo sra­
motom, šibe po rukama i po goloj stražnjici, klečanje
golim koljenima na pijesku pored ploče i činjenica da
sam uvrtio u glavu da škola ne daje kruha, ubili su u
meni svaku volju za školu i za učenje uopšte. To me
navodilo na najraznovrsnije lukavštine samo da ne idem
u školu. Više puta sam odlazio ujutro kad je bilo vri­
jeme za školu i vraćao se u podne kad djeca izlaze iz
škole, a u međuvremenu otišao sam u gaj i zavukao se u
kakav grm, da tamo sačekam dok mi vrijeme prođe.
Naravno da se za to ubrzo saznalo što je opet imalo za
posljedicu batine kod kuće i batine u školi...
9
 Tako sam mislio o školi i knjizi još mnogo godina.
Tek u svojoj dvadeset drugoj godini otkrio sam pravo
značenje knjiga i moć nauke da nam otkrije istinu...
Sa vjeronaukom nisam u školi prolazio bolje nego
s ostalim predmetima. Naprotiv, po mogućnosti — još
gore. Kolikogod je majka uspjela da zasadi vjeru u me­
ne, toliko je pop uspio da to ponovo sve iščupa.
Svake subote poslije podne imali smo sat iz vjerona­
uke. Nije bilo subote da petnaest do dvadeset đaka nije
bilo čupano za kosu i uši. Između tih petnaest-dvadeset
nalazio sam se redovito i ja«.
Ni pop ni učiteljica ga nisu pitali za krompir. Cak ni
to kako se krompir, krompijer ili krtola sadi, okopava,
vadi, a o tome koliko ga u Oreškoviću ima — da i ne
govorimo.
Možda ta Markanova učiteljica ni sama nije ima­
la ni preveć jela, ni preveć volje da radi ono što je, bar
po dužnosti, morala raditi. Možda je i njena zlovolja po­
čivala na snu da bude na nekoj većoj, široj, življoj kuli
od Široke Kule, ali — i uz najnaivnija nastojanja da
se nađe opravdanje za te batine, kojima se nemilice slu­
žila — teško joj se može oprostiti, a još teže zaboraviti.
Ne može jer batina, vrlo uverljivo, često stvara onu
posebnu vrstu ljudi koji se, onako izbatinani i čim osete
opasnost čak i od toga da će biti samo ukoreni ili pretu­
čeni — brzo prilagođavaju ili bar pretvaraju, odustaju
od sebe, lažu, beže, menjaju mišljenje ili se potpuno pre­
daju i zauvek ih zadobije prava bezličnost.
Krntija, gotovo celog života bijen i prebijan, nije
bio od tog soja. On jednostavno ne iz inata, ne ni iz one
tvrdoglavosti koja se, često i neosnovano pripisuje ljudi­
ma iz krajeva oko Kapele i Plješevice — nije ni hteo ni
mogao da započeti razgovor ne dovede do kraja, ili bar
da one kritične tačke u kojoj bi bar njemu sve postajalo
jasno. I tako se opirao batinama — kazujući učiteljici i
ko je i šta je. I dovodeći, koliko je znao i mogao, svaku
stvar do kraja. U vezi sa time jednom je, istina kasnije,
sasvim slučajno slušao slatkorečivo predavanje o tome
kako je bog za svega šest dana stvorio svet, o čemu je
zapisao:
»Dogodilo se to posve slučajno. Išao sam kao vojnik
na neko predavanje u Zagreb. Predavač je govorio o po-

10
 Narodni heroj Marko Orešković Krntija

stanku naše Zemlje i našeg Sunčevog sistema. Tada sam

po prvi puta u životu došao u dodir s naukom i preda
mnom se otvorio jedan novi svijet pitanja i problema.
Pažljivo sam slušao predavača i prosto gutao svaku
njegovu riječ. Još za vrijeme samog predavanja postalo
mi je sumnjivo sve ono što sam ranije slušao o tome
11
kako je bog stvorio svijet i sve što na njem postoji za
šest dana. Kad je predavanje bilo gotovo ja sam iznenada
sa svog mjesta upitao predavača:
— Molim vas, kad je sve tako, gdje je onda bog?
Svi prisutni su se okrenuli i tražili očima onoga ko­
ji to pita. Mene je oblila rumen od stida, ali sam na po­
ziv predavača, tko to pita, morao ustati. I on se u prvi
mah zbunio, ali se ubrzo snašao i odgovorio:
— Ovdje se o tome ne može i ne smije govoriti.
Odlazeći sa predavanja mislio sam o svemu što sam
čuo i došao do zaključka da je to mnogo vjerojatnije od
onoga što sam dotada znao iz Biblije. U tome me naro­
čito potkrijepio odgovor koji sam dobio na svoje pita­
nje i shvatio sam da se istina ne smije otvoreno kaziva­
ti. Tada sam se počeo zanimati za knjige u želji da u
njima nađem istinu...«
Svaka škola do koje je Krntija dolazio bila je uškop-
ljena a programi tako sačinjeni da se u njima odistinski
i nije moglo naučiti više od onog osam puta osam,
ili kako je bog stvorio svet da bi odmah potom,
bez objašnjenja, tajnovito nestao, valjda da se negde
odmori.
Krntija, dečak koji je u vreme tog školovanja jedino
dobro naučio da slobodan i slobodno luta šumom, do pet­
naeste godine je i sa time završio i, u doslovnom smislu
— krenuo trbuhom za kruhom.
U proleće godine 1912. Markan Josin se, sa još šez­
deset suseljana, sve mladih i snažnih ljudi, otisnuo se iz
Široke Kule. Krenuo je na put u daleku i obećanu zem­
lju Prusku, Prusiju ili Prajsku, kako su Ličani nazivali
Nemačku. Na put ga ponela želja da u krš i vrlet donese
koju krunu, da prehrani majku i ukućane, da se bar
jednom i sam pošteno najede. Doduše, majka se protivi­
la da ide, govorila je da je nejačak i da će propasti u
tuđem svetu, ali je na njegovo navaljivanje popustila.
Pozajmila je 20 kruna i stavila mu u ličku šarenu torbu
plećku suve ovčetine. ..
Šezdeset pečalbara se, zapućeno u neizvesnost, strpa­
lo u neku gostionu u Karlobagu. Da prenoći, prizove san
na umorne oči. Polegali su, bolje reći popadali po podu,
i pospali, onako umorni — kao klade. Marku se, pak,
nije spavalo:

12
 »Meni vrag nije dao da spavam. Bio sam znatiželjan
i morao sam sve viđeti. Sam đavo donio je odnekuda one
tipove što stalno po pristaništima vrebaju na plijen. To
su kriminalni tipovi, kockari i lopovi, za koje dotada ni­
kada nisam čuo. Odmah su se dali na posao i počeli ne­
ku igru, tako da je jedan motao neku špagu, a drugi to­
bože podmetao prst. Ako bi se prst uhvatio u špagu, onda
je onaj dobio dvije krune.
Ja sam ih promatrao i čudom se čudio kako se ov­
dje dadu lako zaraditi dvije krune. To je za mene bio
veliki novac, nikada ranije toliko nisam imao. Kad je
onaj tip po treći puta zavio špagu, ja sam ispružio prst:
— Evo za dvije krune da će se uhvatiti/
Kad su to moji seljaci vidjeli, odmah su skočili da
me spriječe u tome i objašnjavali mi da su to lopuže.
— Nemoj, Markane, izgubit ćeš!
Nisam ih poslušao misleći da sam pametniji od njih
i hitro sam stavio dvije krune na stol tražeći od onoga
tipa, da i on to učini.
Sve se to odigralo munjevitom brzinom. On je po­
vukao špagu, a prst je ostao neulovljen, ali je ulovio mo­
je dvije krune. Mene je uhvatio stid i krv mi je udarila
u glavu. Ne radi one dvije krune. Neću jesti, pa ću već
prišteđeti. Ali me bilo stid pred seljacima koji su me
napadali dobacujući mi pogrdne riječi. A najviše sam se
ljutio na samog sebe, što sam tolika budala i dozvolio
da me drugi prevari. Posljedica toga bila je da nikada
više, za cijeloga života — ma da sam se kretao među
najnižim društvenim slojevima — nisam pogledao ni je­
dnu igru, pa ni zabavu. Radujem se toj školi, koja me ko­
štala svega dvije krune i nešto stida pred seljacima i
pred samim sobom ...«
Još se nije ni pribrao od tog susreta sa protuvama
koje su ga, na prvom koraku u svetu, opelješile a u Fiju-
mi (ondašnji naziv Rijeke) ga zadesila druga nevolja. Tu
je, naime, prvi put u životu video voz, a kao najmlađi
i dosta stidljiv, bio je na začelju te kolone brkajlija za-
pućenih u svet, pa je zbog toga i nečije greške u broje­
nju putnika ili para — ostao bez vozne karte. Jedini. A
dao je za nju unapred dragocenih 16 kruna. No, snašao
se nekako: legao je pod sedišta vagona, zemljaci su ga
zatrpali torbama i denjkovima i tako je, zdrav i veseo,
stigao u daleku Prajsku.
13
 Pečalbari su stigli u Mec i počeli raditi na jednom
mostu. Most je bio visok oko dvadeset metara i jamu pod
njim trebalo je nasuti.
Međutim, konstrukcija mosta je, pod teretom tran­
sportnih vagona, popustila i Marko je skočio u jamu.
Povredio je kuk. Posle lečenja još dve godine će raditi
po Nemačkoj. Kako sam kaže: po kanalima, ugljenoko­
pima, štrekama i tvornicama. I baš kada se, u avgustu
1914, spremao sa jednim zemljakom da krenu dalje, na­
dali su se i nabolje, u Francusku, gde su zarade, kako
su čuli, bile znatno bolje — izbio je prvi svetski rat.
»Kad je krvoproliće počelo u Srbiji, nalazio sam se
upravo u Vestfalenu. Sjećam se još i danas s kakvim
su prezirom i mržnjom Nijemci govorili o Srbiji i Srbi­
ma. Meni je to tada bilo neprijatno, a nisam ni slutio da
ću uskoro postati žarki pristaša ujedinjenja sa Srbijom.
Slušao sam tamo kako je Srbija zemlja divljaka i ljudo­
ždera, zemlja bez kulture i civilizacije, zemlja koju Nje­
mačka treba da uzme pod svoje, pa da tamo uvede red i
blagostanje. Sve me je to tada malo zanimalo. Meni su
naredili da se odmah javim austrijskom konzulatu i da
se vratim kući.
Na konzulatu u Kelnu ljubazno su me primili:
— O, vi ste Ličanin! (Mislili su, valjda; odlično to­
povsko mesto!). Vi spadate Jelačićevoj regimenti, to su
odlični borci. Treba odmah da se vratite kući.
Nisam ga poslušao i najpre sam petnaest dana pro-
krstario Njemačku uzduž i poprijeko. Vozovi su bili pre­
puni, a ja sam sve putovao besplatno brzim vlakom. Pri­
je nego što sam trebao ostaviti Njemačku, htio sam je
dobro pogledati. Najzad mi nije preostajalo drugo, nego
da idem kući. Moralo se u rat. Nisam tada ni slutio šta
su ratne strahote. Smatrao sam to čak nekim veseljem
i rado sam krenuo kući«.
Vratio se bez krune ušteđene za kruh i opanke, po
šta je krenuo u svet.
Rat je počeo i za njega. Zapravo, trebalo je smisliti
šta i kako uraditi, protiv koga ratovati.
Vratio se Marko zavičaju u kojem su mu večita
nemaština, glad i golotinja prerano pokazali svu svoju
surovost. Međutim, tu se i njemu, kao i svakom dru­
gom u dečačkim godinama, činilo da postoje i takvi kra-
14
jevi u kojima se, uz pošten rad, može bolje živeti. I biti
bar — sit. Sada se vraćao lišen tog verovanja. Varka
se rasprsla kao mehur od sapunice.
Istina, on je u Nemačkoj video čudesne, čak velelep-
ne stvari: gradove, vozove, hotele, razdragan i razmažen
svet, ali i crvotočne radničke barake, brutalnost gazda i
nadzornika. Gledao je otvorenih očiju i shvatio da sjaj
luksuznih stvari, sam po sebi, ne samo što ne znači ništa
već i da još više unižava ljude i još dublje ih razjedinju-
je, deli na bogate i siromašne, na varalice i obmanute.
U Širokoj Kuli kod Gospića svi su bili siromašni.
Izjednačeni bar u bedi.

Dole rat, dajte nam hleba

I u Kelnu, i u Meću, i u drugim evropskim gradovi­
ma kroz koje je prolazio, svi su bili podjednako nejedna­
ki, bespovratno zaluđeni i izgubljeni.
Jedni su tako naporno radili da su im rebra puca­
la, a drugi veselo plesali i bez trunke griže savesti im
uzimali zarade.
A kada je počeo rat poniženima su, najbiranijim re-
čima, deljene pohvale i laskavi pozivi da baš oni, kao
poslovično poznati borci, krenu i spasu čast otadžbine.
Njegovo carsko i kraljevsko veličanstvo pozvalo je na
bojište, u krvoproliće — i Ličane. Zaluđena, sumanuta,
reakcionarna mašinerija carevine i kraljevina Austro-Ugar
ske, uprkos zala koja je činila, i tada je, 1914. očekivala
da će podanici, na samo jedan carski mig, listom krenu­
ti u besmislenu vojnu. Za spas otadžbine. Ali: čije
otadžbine?
»Kada sam u jesen 1914. došao kući, nisam odmah
krenuo na frontu, nego sam tek u veljači (februar) 1915.
primio poziv da stupim u pješadiju Jelačićeve regimen­
te u Otočcu. Kada je Italija, u februaru 1915, navijesti­
la centralnim silama rat, nas su pozvali pod oružje. Na
polasku bio sam raspoložen kao i ostali; na rat smo gle­
dali kao na neku prijatnu zabavu. Nije mi bilo jasno
zašto su majke toliko plakale, a nisam niti mogao razum­
15
jeti zašto se s toliko mržnje gledalo na naše pravoslav­
ce. Neke popove i žandare-pravoslavce su pozatvarali;
bilo mi je to teško gledati, jer su bili slabi da se odupru..-
Taj rat značio je opet glad, muke i vojničku disci­
plinu. .. i tek 1915. godine, mobilisan, stupio sam u
pješadiju«.
I opet glad i muke, sada u carskoj i kraljevskoj pe-
šadiji.
Carski oficiri su, kako je Marko sačuvao od zabora­
va, tako mučili vojnike da je »bilo toliko nečovječnih
postupaka nad kojima mi je krv uzavrela, a vojnička
dresura i disciplina ubila je u meni svaku volju i ras­
položenje«.
Međutim, i pored najpomamnijeg besa i moći oficira,
Marko je odbijao da izvrši bilo koje od onih naređenja
koja su vređala ljudsko dostojanstvo.
Počelo je dresurom, ali, umesto da dril umiri Marka
— on (dril) je, lagano ali temeljito, od Oreškovića pra­
vio sve čvršćeg buntovnika i revolucionara koji je na na­
silje odgovarao — neposlušnošću, na mržnju — mržnjom.
Da ne bi za sobom poveo i druge vojnike iz Jelačiće-
ve regimente, poslali su ga u Pulj (Pula) na brod »Sent
Ištvan«. Da bude ložač, gde je, kako sam piše, »opet
trebalo trpjeti i čekati.
Tješili su nas da će na brodu biti bolje, jer da tamo
nema toliko discipline. Samo za hranu nam rekoše da
na brodu ne valja. Jedino da je za ložače nešto bolja.
Više se radi, ali se bolje jede. Bio sam gladan, pa sam se
javio za ložača. Odvraćali su me od toga, da je to težak
i prljav posao i da ću izgubiti zdravlje, ali ja se nisam
dao. Posla se nisam plašio, glavno je da ima što jesti.
Osim toga, činilo mi se da je ložač više radnik nego voj­
nik. I tako me primiše za ložača na »Sent Ištvanu«, naj­
većem i najmodernijem ratnom brodu u mornarici Aus-
tro-Ugarske monarhije. Nije još bio ni dovršen, nego je
stajao u doku...«
I na brodu se gladovalo, i na brodu je glad ljude de-
lila i gonila na sebičnost, i na brodu su glodane kosti.
»Kosti smo oglodali tako brižljivo, da čak ni mrav
na njima ne bi ništa više našao. Te su kosti poslije jela
ostale razbacane po podu, pa se uvijek našlo takvih gia-
duša koji su kupili kosti da vide ima li na njima još
nešto da se oglođe ili isiše...«

16
 S druge strane, stalno se čulo:
— Los, los, los...
Muka i glad, besomučan egzercir i do besmisla kru­
ta, mučilačka disciplina — ili slome, ubiju čoveka u čo-
veku, ili ga nagnaju da se pritaji, ćuti, trpi.
Ili se čovek — pobuni.
»Bilo nas je nekoliko koji smo odlučili da riješimo
pitanje gladi na dostojanstveniji način. Spremali smo
razne vratolomne pothvate, kao na primjer otimačina u
pekari. Skupilo bi se nas nekoliko u blizini pekare, a je­
dan bi pošao da ukrade par komada kruha. Kad bi
ga u tom poslu primijetio pekar, skočio bi na njega kao
kobac, a mi mu jedan ili obojica priskočimo u pomoć,
dok ostali iskoriste galamu, zgrabe čitavu vreću, te br­
zo s njom dođu u magazin među ugljen.
Tako se jednom desilo na sam Uskrs. Bili smo glad­
ni i odlučismo da idemo u otimačinu. Bio se tom prili­
kom razvio pravi boj između nas i pekara. Ja sam se bio
uhvatio za gušu s jednim od najtežih. On me udari ša­
kom po nosu, a ja mu upravo povratih milo za drago,
kad ga moj drug tako snažno udari odstraga pesnicom
u vrat, da mi je ona ljudeskara pala ravno pred noge,
ali — kako se bio čvrsto držao za mene — to je povu­
kao sa sobom sve što je imao u ruci, a ja ostao napred
gol golcat. U tom času doletje profoz (na nemačkom tam­
ničar, nadzornik vojnog zatvora) sa stražom. Ostali po-
bjegoše, a ja onako gol — ostadoh ponosito stajati na
leđima onog debelog pekara.
Profoz me smjesta zgrabi i odvede pred dežurnog
oficira. Bila su četiri sata i oficiri su se upravo častili.
Dežurni je sjedio za stolom u oficirskoj menaži, te me
odvedoše pred njega. Kada je profoz otvorio vrata od
sobe, imao sam šta vidjeti. Pun stol svega, a oko njega
oficiri i časte se. Profoz raportira šta se desilo, a dežurni
me ljutito odmjeri:
— Šta se tučete, razbojnici!
Meni prekipi:
— Lako vama, za punim stolom. A mi smo gladni...
Oficir me prekide. Ne odgovori ništa, nego naredi
da me otjeraju u ćeliju.
Ćelija mi je već bila dobro poznata. Dolazio sam ta­
mo često, najviše radi neposlušnosti. U ćeliji mi je uvi­
jek bilo dobro, jer su se onda drugovi brinuli da imam
2 Golub nad bezdanom 17
šta jesti i pušiti. Tako je bilo i ovoga puta. Razmišljao
sam o svemu što se na brodu s nama dešavalo. Dosadilo
mi je stalno biti gladan. Tražio sam da me šalju na front.
Neko vrijeme bavio sam se mišlju da pobjegnem u Ru­
siju. Čuo sam da tamo ima četa naših dobrovoljaca koji
se bore protiv Austrije. Doprlo je već i do nas da treba
svi Slaveni da se udružimo i da se otresemo austrijskog
jarma. Vlasti su me bile prozrele i zato sam stalno bio
kažnjavan.
U to vrijeme bio mi je komandant Horty. Mi smo
ga nazvali »prasica«, jer se tako ponašao. Ja sam mu
uvijek prkosio. Na raportu mu nisam htio raportirati,
već kad bi došao do mene red da stanem mirno i da
pokorno javljam s pozdravom, ja bih za to vrijeme
gledao u stranu ili u strop. To ga je svaki put razbjes­
nilo, te bi me kaznio mračnom ćelijom, a ja bi mu još
na odlasku dobacio:
— Hvala lijepo za moje pravo!
To ga je, naravno, još više razbjesnilo, te bi skočio
kao vuk:
— Sofort sušpern, šajskeri! (Odmah u zatvor, us-
ranče!)
U ovakvim i sličnim scenama odvijao se život na
»Sent Ištvanu« sve do njegovog potapanja u ljetu 1918.
Osim ovakvih scena bilo je i nekoliko pobuna na brodo­
vima i u tim prilikama činilo mi je naročito zadovoljstvo
gledati gg. oficire kako su nemoćni. Jednom smo se do­
govorili da svu hranu — a to je značilo ručak za 1.200
ljudi — bacimo u more, jer nije ništa valjala. Riža koju
smo dobivali nije bila riža, već nešto što je ličilo na
ostatke nakon pometanja nekog starog magazina. Miliju­
ni crva plivali su u njoj. Ako nisi htio ostati gladan,
morao si sjesti u neki mračan kut, da ne vidiš kako ti
hiljade crva pliva po juhi, pa da je možeš lako pojesti.
Dogovorenog dana ljudi su na povratku sa sledovanja
(svaki je nosio hranu za desetoricu) umjesto na svoje
mjesto, hranu iznijeli na palubu. Stali su na rub palube
i na komandu:
— Jedan, dva, tri!
izvrnuli posude u more. Mi smo bili pripravni i u
tom času izletjeli gore sa uzvicima:
— Dolje rat!

18
 — Dajte nam jesti!...«
Čim bi se tako šta desilo na jednom brodu, pobuna
bi odmah prešla na druge brodove, usidrene u luci.
»Sporazumijevanje na brodu išlo je brzo i lako, ma
da je naličio na babilonsku kulu, u kojoj su se govorili
svi mogući jezici. Šteta što tada nismo imali nikakve or­
ganizacije koja bi svim time rukovodila — brzo bismo
došli glave i onako već truloj Austro-Ugarskoj monarhi­
ji. Ako bi po noći neki oficir na straži slučajno zagala­
mio, na drugom brodu — ne znajući šta je, odmah bi
nastala pobuna...«
Nešto ranije, tačnije od 1. do 3. februara 1918. go­
dine, trajala je i poznata pobuna mornara u Boki Kotor­
skoj. Pobunjenicima je već od 7. do 10. istog meseca i
iste godine, sudio preki sud. I četvoricu osudio na pogub.
To je trebala da bude opomena za sve. I sada je brod
»Sent Ištvan« upućen k jugu, da bi učestvovao u poku­
šaju »deblokiranja Otranta« (ulaza u Jadran), ali na pu­
tu onamo — pobunila se i njegova posada.
Dole rat!
— Hoćemo kući!
»Iz Pule smo krenuli 10. juna 1918. u devet sati uve­
čer. Pred nama, iza nas i sa strana stalno su patrolirali
torpedo-čamci, tako da nismo slutili da nam prijeti kak­
va opasnost. Do dva sata radio sam kod kotlova. Tu ni­
je bilo ništa nova, samo naporan rad kod nesnosno vi­
soke temperature, tako da ti se čini da ćeš da padneš od
umora i gladi...«
Grdosija na vodi »Sent Ištvan« plovio je Jadranom,
ali ni jedan mornar nije imao ni jednog metka. Municija
je bila zaključana u brodske magacine, a ključ se nalazio
kod admirala. Zatvarači od pušaka takođe su bili negde
pod ključem, tako da je moćna mornarica moćne monar­
hije imala zaista pouzdanu vojsku — samo dotle dok je
bez municije i puščanih zatvarača.
Sutradan, 11. juna, »Sent Ištvan« je pogođen sa dva
torpeda s desnog boka po sredini. Voda je pokuljala u
brod kroz široke rupe. Brod se opasno nagao i, pod tere­
tom vode koja je u njega nezaustavivo navirala, stalno
tonuo. Više niko nikoga nije slušao. Mornari omrznute
oficire baš nikako.
»Nemoćni oficiri lutali su po palubi, nudeći vojnici­
ma fine cigarete:
2* 19
 — Uzmi b ra te ...
— A, majku ti tvoju... Sad »brate« — rugali bi im
se mornari.
Na brodu su se odigravale u to vrijeme razne scene,
koje je nemoguće sve opisati. Naša grupa koja se rado­
vala propasti Austrije, već je bez straha šetala po palubi
nakrivljenog broda. To nam je izgledalo kao da se čitava
Austrija nagnula, da će se svakog časa prevrnuti. Bilo
nam je zabavno što je nestalo svake vlasti i što su ofici­
ri izgubili glave, te smo, ne vodeći računa o pretpostav­
ljenima, iz svega glasa pjevali.
— Adio Pišta!
Na opasnost nismo ni pomišljali.
U tri sata i trideset i tri minute »Ištvan« je dobio u
rebra. Bila je još mrkla noć, a od obale bili smo udalje­
ni dvadeset kilometara. U momentu eksplozije, ljudi koji
su bili na palubi kod topova na straži — nešto od stra­
ha, a nešto od pritiska zraka — poskakali su u more.
Po noći u mraku nije se znalo tko nas je udario, misli­
lo se podmornica je. Nešto se micalo u vodi i oficiri da-
doše nalog da se puca i tek na očajno zapomaganje onih
koji su bili poskakali u vodu, uvidjelo se da brod puca
po svojim vlastitim ljudima, a ne po podmornici.
Carska i kraljevska vlada u Beču podarila nas je na­
kon toga dvadesetodnevnim dopustom. Ja sam ostao pre­
ko mjesec dana. Bio sam zatim premješten u Boku Ko­
torsku, ali mi se više nije dalo služiti pod apostolskim
bečkim apsolutizmom. Nisam htio raditi, pa su me za­
tvorili. Uto stiže brzojav o majčinoj smrti, pa me i pre­
ko volje moraše ponovno pustiti kući. Više se nisam
vratio pod carsku zastavu.
Kada sam došao kući, našao sam samo još sestru.
Majka je umrla od .Španjolke', bila je isuviše oslabila od
gladi, a da bi je mogla preboljeti. Kuća prazna bez igdje
ičega. Sve naokolo pusto. Trebalo je živjeti, ali kako,
čime?
Poslije nepunih mjesec dana došao je prevrat. Bilo
mi je žao što tada nisam bio na brodu, da se osvetim za
sve nanesene mi nepravde. Sada više nisam mislio na
vojsku, već kako ću da počnem iznova živjeti. Onog klju-
seta više nije bilo. Zemlja nije ni ranije valjala, a sada

20
 je bila još i posve zapuštena i preraštena korovom. Ni­
sam imao čime da ga čistim niti sam imao pluga da orem.
A i premalo je zemlje bilo da me prehrani.
Sestra me stala nagovarati da se ženim, pa da mi
žena nešto donese i da tako počnem živjeti. Ali meni si­
nu ispred očiju: ja, žena, djeca — dvoje, četvoro, šesto­
ro. .. desetoro! Ne, nikako. Kad bi žena mogla rađati ko­
nje ili volove, onda bi to još nekako išlo. Ali šta ću
sa djecom? Kako će ih nahraniti, obući, obuvati? Sjetih
se svog djetinjstva, patnja i gladi i majčinih suza. Ne,
ne ovdje neću da ostanem...«
Iako je vojsku mrzio iz dna duše — opet se našao
u njoj. Ne, doduše, u carskoj, ali je i u novoj sretao sta­
re poznanike oficire. Pa se — računajući: kad već na
kopnu ne valja, i kad je na moru loše — opredelio za pi­
lotsku školu: »Ili ću poginuti ili izučiti, a poslije ću ići
u civil da radim.
Dvije godine u pilotskoj školi bile su za mene godi­
ne truda i muke. Da bih mogao savladati sav materijal,
naučiti svu teoriju, morao sam da uložim silan trud. Sve
moje kolege imale su nekih viših škola, a ja sam jedva
svoje ime znao potpisati. Nekako sam, ipak, preskočio
preko plota i položio ispit. Sa praksom je bilo još teže.
Oficiri su letjeli kadgod ih je bilo volja, a mi smo im
služili kao posluga. To me je često dotjeralo do bijesa, ali
sam bio nemoćan.
U to vrijeme desilo se nešto što bih mogao nazvati
najznačajnijim danom u svome životu. Kada je Sovjet­
ska Unija (Lenjinov Sovjetski Savez) prvi put poslala svo­
ga delegata Čičerina (ministra spoljnih poslova) u Žene-
vu, donio je »Obzor« izvode iz zakletve Crvene armije.
Kada sam pročitao kako se crveni vojnik zaklinje, da
će se boriti da zaštiti interese radnika i seljaka, u meni
se nešto pokrenulo. Postalo mi je onim časom jasno:
za ovo bih ja služio do svoje smrti i deset glava da imam
— ne bih ih žalio izgubiti...«
U izjavi da bi interesima radnika i seljaka služio
»do svoje smrti i deset glava da imam« — bila je zbije­
na, zgusnuta i iskazana sva iskrenost Marka Oreškovića
— Krntije.
Eto: zakleti neprijatelj vojske, Marko Josin Oreško-
vić, dao bi glavu za pravu vojsku. A one druge mu je bi­
lo i preko glave — šest dugih godina je vojnikovao, ali
21
iz vojske izašao kao rezervni podoficir, pilot i šofer, što
su već bila znanja i iskustvo s kojima se s više nade mog­
lo u svet.

Beograd, grad revolucionarne

mladosti
Kada je, napokon, srušena carska i kraljevska ap-
sana, Austro-Ugarska monarhija, poznata i po nazivu
»tamnica naroda«, novi vlastodršci, u Kraljevini Srba,
Hrvata i Slovenaca narodu su obećali sve ono što do ta­
da nije imao.
Obećali su: mir, slobodu, rad, hleb...
Narod je dobio: trvenja, tiranije, besposlice, gladi...
Sagrađeni su novi, ili samo doterani stari zatvori,
oni memljivi kazamati; ustrojene su modernije policijske
kartoteke i, za svaki slučaj, pribavljeni novi topovi...
Marko se latio šoferskog zanata i, spremajući se za
te dane istinske borbe i pravog vojnikovanja — zaputio
se u Makedoniju. Opet — trbuhom za kruhom.
Vozeći kamione Marko je, napokon, počeo sve više
da zarađuje. I da mu je bilo do bogaćenja već je mogao
steći zavidan imetak, ali i to je napustio i iznova kre­
nuo na put, u neizvesnost. Ali ne samo trbuhom za kru­
hom, već da što više vidi, da upozna i sazna.
Tako je 1926. stigao u Beograd. Godinu dana delo-
vao u beogradskom sindikatu — »za radnički pokret«
i kao »taksi-šofer Partije«, kako sam zapisuje o sebi,
zatim kao lični šofer gospodina ministra građevina, da
bi naredne, 1927, postao član KPJ.
Bilo kako bilo, Beograd je u to vreme, od nekad
zabačene, balkanske kaldrmisane raskrsnice, od kona-
čišta za putnike iz Evrope prema Aziji ili obratno —
lagano ali sigurno izrastao u radničko i sindikalno ste-
cište i središte budućih zbivanja. To stupanje u Beograd
i njegov sindikat Marka je, kako je sam govorio, prepo­
rodilo. On je, kao buntovnik, borac i revolucionar, još
u vreme pobuna na austro-ugarskim brodovima odlično
uočio da bez organizacije i šire saradnje ni pobuna ne
može uspeti.

22
 Ušao je u sindikalnu organizaciju i osećao se pre­
porođenim, ali se ubrzo uverio da se i njegov sindikat,
i to dosta mlako i mlitavo, bavi samo dnevnom nadni­
com, pitanjem kako preživeti samo od danas do sutra.
Ta organizacija, u skladu sa socijal-demokratskom po-
pustljivošću, ni iz daleka nije zadirala u one oblasti či­
jim bi rešenjem radnik postao slobodna ličnost, a ne
nadničar, često prinuđen da prosjači ono što je sam
stvorio i, rmbajući, zaradio.
»Radio sam« piše Marko, »dosta nestalno, sve dok
nisam stupio u službu kod gospodina Savkovića, minis­
tra građevina, pošta i telegrafa u šestojanuarskoj vladi
Pere Živkovića.
S tim sam čovjekom putovao kad je išao u agita­
ciju i mogao bih o njemu napisati cijelu knjigu, ali niš­
ta dobro. Muka me je spopadala kad sam ga slušao gdje
govori na zborovima i kako narodu tumači, da je on
svoje milijune — neće on to da sakriva, sačuvaj bože
— zaradio svojim žuljevima i sve na pošten način. Ćuo
sam ja svašta kako je on to zarađivao »svojim žuljevi­
ma« i »sve na pošten način«, pričao mi je njegov blagaj­
nik kako je od države dobio nekih dvesta milijuna, da
gradi put Beograd-Mladenovac. A moj ti je gazda prih­
vatio ponudu građevinskog društva »Drina« da će oni
graditi put, a njemu dati dvadeset posto. On neće imati
drugog posla, nego da iziđe na cestu kad bude gotova.
Dakle stvarno je »zasukao rukave« da radi i zaradio
»svojim žuljevima«. Ako se uzme da je i društvo »Drina«
sigurno dobro zaradilo i da je tu bilo još troška oko
materijala, onda nam može biti jasno kolike su bile rad­
ničke nadnice pri izgradnji toga puta. A čijim se to nov­
cima plaća? Opet našim, radničkim, seljačkim, od pore­
za, prireza, monopola i svih onih davanja koja nam se
od usta otkidaju.
Teško mi je reći gdje je gazda bio gori i nesnošlji-
viji, da li u kući ili van kuće. Na svoje podčinjenje se
derao, a tim mi je odvratnije bilo gledati kako se klanja
i previja pred Perom i drugim svojim pretpostavljenima.
Kolikogod je na poslugu galamio, na mene se nije smio
derati, ma da sam ga dosta puta naljutio. Jednom sam
mu prilikom rekao da ću ga ostaviti nasred puta, ako
23
ne prestane vikati, jer da ja mogu naći Savkovića koliko
god hoću, a on neka traži drugoga Marka, ako će da ga
nađe.
Bio je plašljiv kao zec i više puta je bio u sto muka
kad bi mi rekao da mu se žuri, a ja potjerao auto svom
brzinom. Kad prođe opasnost, on bi mi doviknuo:
— Pa brate, hoću da živim!
Na to bih mu se samo posprdno nasmijao:
— Nisam ni ja glavu na putu našao. Moja je glava
za mene važnija neg' vaša...
Nekoliko puta sam ga ostavio, ali nije mogao bez
mene i svaki puta bi me zvao n atrag...«
Ubrzo je Markan uhapšen. I dopao šaka agentima,
»Hapšenje. Vode me u Glavnjaču. Uhvatiše me kao
vreću i baciše u neku sobu na tavanu. Tu sam imao šta
vidjeti. Oko mene gomila poderanih, isprebijanih ljudi.
Neki se od bolova deru kao volovi; netko leži na leđi­
ma, a noge uzdigao uza zid da mu bude lakše; netko, opet,
leži potrbuške, i stalno muklo stenje, a jedan nije mogao
ni da leži ni da stoji, već stalno kleči i samo se laktovi-
ma podbočuje.
I iz pokrajnih soba čuje se urlikanje i stenjanje. Tu
noć baciše jednoga kroz prozor, jer su ga bili potpuno
prebili, pa su bili u strahu pred javnošću. Jednog drugog
su izveli napolje u Marinkove bare, tamo ga vezali za
drvo i ubili iz revolvera, a zatim javiše da je pokušao
bekstvo. Bio je toliko izmučen, da ga nisu mogli predve-
sti pred su d ...«
I tada, u Glavnjači, godine 1929, na mestu mučenja,
u vreme kada je nada izdavala i najveće optimiste, Krn­
tija je, kako je tvrdio, prvi put čuo reč »ČEKA«. U is­
trazi su ga, naime, pitali, i insistirali na odgovoru, zna
li što je to »ČEKA«, misleći, sasvim ispravno, na skraće­
nicu od naziva glavnog rukovodstva Partije, Centralnog
komiteta. On je tvrdio da ne zna ko bi to mogao biti,
pa čak i iz autobiografije, pisane novembra 1939, izbija
želja da mu se veruje kako tada stvarno nije znao ko je
ili šta je »Čeka«, da li je čovek ili životinja.
Drugovi su mu, opet, između dva krvnička batina­
nja, objašnjavali da je taj »čeka« Centralni komitet Ko­
munističke partije, a objasnili su mu, natenane, i što
24
 znače reči »agitor« i »konspiracija«. Što se »čeka«
tiče on se, bojeći se provokatora, i dalje pravio neveš-
tim i tvrdoglavim. Ostao je pri svome i ostao pri tome
i u autobiografiji, ali je najglavnije da se taj buntovnik
u Glavnjači sreo s drugovima iz Partije, da su isto mis­
lili.
Nemilosrdno su ga tukli da prizna da je komunista,
a on tu reč za njih nije »znao« pravilno ni da izgovori.
Ali dok su ga batinali sve je više razmišljao o njoj i čvrs­
to odlučio da će se, dok bude disao, boriti za budućnost
u kojoj će čovek postati gospodar nemirne struje svoje
istorije i okrenuti je prema beskonačnom horizontu le-
pote, radosti i sreće.
Nevino zatvorenom čoveku baš u zatvoru dolaze,
objavljuju se i najlepše reči i najlepše misli.
Tukli su ga, ispitivali, sudili mu i osudili ga na pet
godina robije.
Rekao im je — na kraju i gotovo jedino:
— Volim da trulim u ćeliji nego da uživam ovakvu
vašu slobodu. Hvala vam na tome i do viđenja u obr­
nutom položaju.
Ondašnji prestoni i zvanični Beograd, a obaška one
zveri i pudlice: gospodin ministar, agenti, sudije i komp,
čvrsto su ga »grlili« u Glavnjači, Sremskoj Mitrovici i
Lepoglavi. Čitavih pet sledećih godina.

Zovu me Krntija
Poslušnici zloglasne šestojanuarske diktature vešto
su, nasiljem ili i bez njega, slali ljude na robiju, a ro­
bija, pisao je Krntija, »već kao pojam zvuči ogavno i za­
sigurno se koreni u reči rob«.
I kao da je osećao da sve što je važno i veliko mo­
ra izrasti kroz istinsku borbu i potvrditi se, uspeti nasu­
prot i uprkos svojih brutalnosti i žilavosti policijskog ot­
pora — postajao je sve čvršći i odlučniji.
»Unatoč svim tegobama bio sam na robiji stalno ra-
spoložan i svjež. Shvatio sam suštinu današnjeg društve­
nog poretka, spoznao sam neizmjernu snagu radnog na­
roda i veliku ulogu koju je istorija namijenila radničkoj
25
klasi. Razumio sam da je moje mjesto u njenim prvim
borbenim redovima i da sam njen nerazdvojni dio. To mi
je dalo poleta i volje za život i počeo sam s ponosom no­
siti robijaško odijelo. Boriti se za bolji život, gdje neće
biti porobljavanja, obijanja i gladi; boriti se za bolju
budućnost čovječanstva — zar za to ne vrijedi živjeti?«
Tako je zapisao Krntija.
Jedan od zatočenika kraljevskih zatvora, komunista
i lekar Moni Levi, sa Krntijom se prvi put sreo, tačnije
rečeno čuo — na robiji. I o tome zapisao (u listu »Vjes­
nik u srijedu«, u svečanom broju od 27. jula 1955):
»To je bilo u mitrovačkoj kaznionici 1930. godine...
Našao sam se u sam ici... Mislio sam: šta da započnem,
pa sam oprezno i tiho, zatvoreničkim alfabetom, počeo
kucati u zid susedne ćelije:
— Ko si?
— Marko Orešković Krntija. Poznaješ li me? A ti?
Otkucao sam mu svoje ime i nadimak i upitao:
— Zašto se zoveš Krntija?
— Po zanimanju sam šofer i po Beogradu sam vozio
jedan stari taksi — olupinu. Pravu krntiju. Drugovi bi
mi govorili: dođi s onom svojom krntijom. I stalno krn­
tija, krntija, pa i mene nazvaše Krntijom. A zašto tebe
zovu Sunja?
— Mnogo sam čitao o kineskoj revoluciji i revolu­
cionarnom Sun Jat Senu, pa mi prišiše ime Sunja.
Tako smo, kucajući u zid satima razgovarali...«
Eto, iako je svako od njih bio u svojoj samici —
nisu bili sami. Uz to, u zahtevu upućenom upravi zatvo­
ra tražili su knjige. I dobili ih, napokon.
Moralo se čitati.
Trebalo se muški držati, opstati i izaći kao čovek —
borac, a ne kao zaplašeno jare, kao pretučeni poslušnik.
Krntija je u dugim robijaškim danima, čitajući i
prisno drugujući s knjigom, našao novi smisao života.
Međutim, zatvorske vlasti su mu otimale i nepročitane
knjige, te se i u tih pet godina robije više bunio, borio
i štrajkovao nego što je, kako kaže, »stigao da uči i
nauči«.

26
 Robija se bližila kraju, ali su na kraju Krntiju iz
Sremske Mitrovice odveli u Lepoglavu, o čemu je za­
pisao:
»Pri koncu moje kazne baciše me sa još pedeset dru­
gova i deset nacionalista kao »najgore« u Lepoglavu. Otu­
da sam, nakon pet odležanih godina, pušten, ali ne puš­
ten na slobodu, već sam vezan i u pratnji žandara s nata-
knutim bajunetima sproveden u Gospić, na srez«.
Oslobođen je, znači, 1934. Otpušten, formalno — pra­
vno, kao slobodan, ali — sproveden u Gospić.
Robijao je u Glavnjači, Mitrovici i Lepoglavi.
Čekao slobodu.
Slobode, međutim, više nije bilo nigde, jer je uvek,
i bez dokaza i bez optužbe, mogao biti vraćen na ro­
biju. ..
U zatvoru ili sa žandarmima oko kuće — gotovo sve­
jedno. »Nisam se ni najmanje veselio slobodi; znao sam
kako je s onu stranu zidina. Promijenio sam samo ro-
bijaško odijelo sa civilnim«, zapisao je s gorčinom.
Dok su ga sprovodili k zavičaju, vezana, Krntiji
su nabrekle ruke od lanaca, pa mu je jedan od žandar-
ma ponudio da mu lance olabavi, ali pod uslovom da
bude miran.
— Ne žalite vi mene — rekao mu je Krntija — jer
kad ja budem stezao takođc neće biti milosti.
— Pa vi ste, izgleda, opasni! — rekao je žandarm.
— Zar ujedam?! — upitao je Marko.
Dopratili su ga kući i zabranili mu da ide bilo kuda.
U selu, opet, nije imao od čega da živi, pa je, i pored
zabrane, otišao u Sloveniju.
Opet su ga na putu za Ljubljanu — uhapsili. Bio je
u zatvorima u Ljubljani i u Mariboru. Potom su ga pro-
terali u Široku Kulu. On je i odatle pobegao. I obreo se
u Zagrebu.
Policija ga nije dirala, ali su mu zabranili da radi.
Sve je to potrajalo do početka rata u Španiji.
Posle pet godina robijanja, ganjanja, gladovanja —
Krntija je osećao neodoljivu želju za akcijom na širem
području rada.
27
 Na robiji je temeljito upoznao osnovne ideje Parti­
je, misli koje su, do tada, u njemu sazrevale. I činjenica
da je u robijašnicama i čuo i pročitao iste one misli ko­
je je i samouk, poodavno, poneo još iz Široke Kule, ispu­
nilo ga je ponosom i ojačalo njegovo samopouzdanje.

Oblaci nad zemljom sunca

Krntija je bio čovek u čijoj su se ličnosti srećno
sjedinjavali snažan karakter i izrazite ljudske sposobno­
sti. Zato ga one silne brige za održavanje golog života,
oko hrane, odeće i drugih potreba nisu mogle pretvoriti
u bezbojnu kopiju prosečnog, sivog, bezličnog otaljivača
života. On je, recimo, posle silnih godina gladovanja, mo­
gao u Makedoniji doći čak i do bogatstva; mogao je,
vozikajući beogradskom kaldrmom gospodina ministra,
čak i veoma ugodno da živi; mogao je svoj život, saginju-
ći se pred, jakima; usmeriti ka sticanju mlake lične sreće.
Nije.
Još kao dete krenuo je drugom cilju — putem bunta,
borbe, revolucije sa željom da, inače opak svet, za sve
jednom postane — bolji.
Mogao je, onako gladan, proganjan, prebijan, zatva­
ran — i mrzeti taj svet u kome je živeo, ali je zasigurno
osećao solidarnost sa svim ljudima koji su, poput nje­
ga, patili u tome i takvom svetu.
I zbog njih i za njih se celog veka borio. Među nji­
ma i za sinove španskog podneblja...
Španija, ta daleka, crvena, divna zemlja po mnogo
čemu slična zemlji pod Plješevicom, Kapelom, Velebitom
— naprosto je magnetskom snagom povukla Krntiju da
i u njoj, boreći se, služi istini i slobodi.
Do godine 1936. svet je, vazda željan igre i zabave,
hleba i cirkusa, površan i prekomotan da bi se zamislio
— izjednačavao Španiju sa kastanjetama i flamengom,
sa koridom i dobrim vinima, sa nikad shvaćenim vitezom
Don Kihotom, s vetrenjačama i Sančom Pansom. A on­
da se, naoko i iznenada, u jednoj letnjoj noći, čulo, uz
flamengo i kastanjete, i za ime Franciska Franka, genera­
la koji je s vojničkom »elitom« krenuo da uništi mladu
Republiku i njenu vojsku.

28
 Nad Španiju su se nadvili crni oblaci fašizma. Repub­
lika je jedva odolevala snagama izdaje i nasilja.
U zemlju sunca pohrlili su dobrovoljci. Sinovi svih
naroda, pripadnici svih rasa i veroispovesti, dobrim de-
lom komunisti, a u svakom slučaju antifašisti, slobodari.
Narednih meseci će ih biti celih 35.000. Pohrlili su da,
braneći slobodu Španije, brane slobodu sopstvene domo­
vine, tuku zajedničko zlo — fašizam. Svrstali su se u le­
gendarne internacionalne brigade, vojsku proleterske so­
lidarnosti, i ratovali zajedno sa narodom Republike, sa
pola miliona njene vojske.
Među njima i Marko Orešković Krntija. On je sti­
gao 19. decembra 1937.
S jedne strane iz Berlina i Rima pristizale su u Špa­
niju — kao na najneljudskiji poligon — ubilačke maši­
ne, izvežbani vojnici i oficiri da se bore protiv španskog
naroda, a s druge strane, sa svih strana sveta — prispe-
vali su i dobrovoljci, spremni da se do kraja žrtvuju za
slobodu, za mir.
»Neko bi mogao pomisliti« piše Krntija o tom svom
prelasku Pirineja, »budala otišao dobre volje da pogine,
ili krenuo u Španiju iz romantike i avanturizma. Drugi,
opet, videći koliko sam se u životu mučio i koliko me
vlasti ganjaju, mislili su da hoću da pobjegnem vlastima«.
Ali nije tačna ni jedna od ovih pretpostavki.
»Teško mi je ovdje izraziti riječima što sam osje­
ćao kada sam čitao u novinama o herojskoj borbi špan­
skog naroda. Bili su to osjećaji toliko snažni, toliko ja­
ki, da ih ni pismeniji čovjek od mene ne bi mogao perom
izraziti. Budno sam pratio svaki pokret na frontu, prosto
sam gutao svaku novinsku bilješku o otporu tog napaće­
nog naroda.
Slušajte ljudi, historiju tragedije patničkog španskog
naroda! Tragedija je to crnja od tragedije seljačke bune,
koju je predvodio junački sin hrvatskog seljačkog naro­
da, Matija Gubec, htijući osloboditi ispaćeni radni narod
od hiljadugodišnjeg ropstva domaće gospode. Tada su
se hrvatska gospoda plemići i visoki crkveni dostojan­
stvenici složili, zaboravivši na svoje hrvatstvo, i u moru
krvi ugušili su ustanak svojih seljaka. Tako vam je to
uvijek u historiji i tako vam je to ostalo sve do dana da­
29
našnjeg: kad se radi o njihovoj kesi gospoda će se udru­
žiti i sa crnim vragom, zaboraviti će na sve ranije nesu­
glasice i hitati jedni drugima u pomoć.
Tako vam je to bilo i u Španiji, u Španiji sunca i
ljepote, u Španiji ljubavi i pjesama. Španska su se gos­
poda udružila sa gospodom cijelog svijeta, samo da bi
uništili i zadnji tračak slobode koju je izvojevao špan-
ski n arod...«
Tačno je, dakle, da je krenuo da pomogne, bratski,
znajući da kroz lažno-romantičnu sliku o Španiji već hi­
ljadama godina, uz divnu Gvadalaharu, teku i reke krvi,
krvi Španaca iz španskih Širokih K ula...
»Može li se pod nebom zamisliti nešto podlije, gnus­
nije, krvoločnije, nego da se i po bogu i po narodu iza­
branoj vladi vežu ruke da se ne može braniti, a dotle da
se sakupljaju i grupiraju sve najmračnije sile u svijetu
i organizuju pomoć razbojničkoj bandi generala i bogata­
ša, koji su se digli protiv zakonite vlade u zemlji? Da se
toj razbojničkoj bandi šalju topovi, municija i hrana, da
im se šalju čitave najmodernije naoružane vojske koje
će u moru krvi ugušiti branioce Republike, radni narod
Španije?
Zar može pošten čovjek skrštenih ruku gledati kako
se bombardiraju otvoreni gradovi, kako se puca u neza­
štićeno stanovništvo, kako se ubijaju žene, starci i nevi­
na deca? Zar ne bi svaki pošten čovjek, ne samo sa sim­
patijama pratio herojski otpor španskog naroda, već mu
po svojim mogućnostima i sam pomogao.*
To je, eto, bio razlog, da sam odlučio da idem u Špa-
niju i da se stavim na raspoloženje španskoj republikan­
skoj vladi. Deset glava da imam i sto života, sve bi ih
žrtvovao za tako plemenitu stvar. To je od mene tražila
moja ljubav za slobodu, to je od mene tražila radnička
klasa kojoj sam život posvetio, to su najzad od mene tra­
žile i majčine suze gladi.
Poduzeo sam sve što je bilo u mojoj moći da pohitam
u pomoć španskom radnom narodu. Nisam se zanosio
slavom pobjede, poznavao sam dobro sve strahote koje
sobom donosi rat«.
Eto, zato je polazio.

30
 Najpre je, sa još tri druga, pošao brodom iz Splita,
ali su ih ubrzo pohapsili. Još na saslušanju u Splitu, ko­
je je trajalo četrnaest dana, Krntija je izjavio policiji da
će se provući i stići u Spaniju, pa makar na svakom ko­
raku postavili straže.
Proterali su ga kući. U propratnom aktu je pisalo da
se mora, pod nadzorom vlasti, zadržati u rodnom selu, u
Širokoj Kuli, ali vlasti u opštini i srezu nikada nisu imale
računa da Marko ostane u njihovoj blizini jer su od to­
ga uvek imale neprilika, pa se i ovoga puta mirne duše
mogao spremiti na put i ići, bar što se njih tiče, kuda
ga oči vode.
A što se splitske policije tiče — njoj je dao reč da će
stići u Spaniju i sada je trebalo održati i tu reč.
Opet je pošao, ali sada ne više morem — već preko
Slovenije, ka austrijskoj granici, sa grupom dobrovolja­
ca za Spaniju i naših radnika koji su pošli u svet za
zaradom.
Granicu su prešli u po bela dana, ali već u Gracu
su ih pohapsili zato što nisu imali pasoše. Ostali su u za­
tvoru 24 časa, a onda pušteni da pređu Austriju bez smet­
nji. Međutim, Marko je, kao čovek koji se celog veka
pregonio i varakao sa policijom, tražio broj telefona še­
fa policije u Gracu, kako bi ga, ako im budu usput pra­
vili neprilike, mogao nazvati. Dobio je broj 191. Ubrzo
su, stvarno, imali neprilika i taj broj ih je oslobodio no­
vih nevolja. Negde peške, negde vozom, a najviše taksi­
jem stigli su u Pariz.
U Parizu su se javili na određene javke, dobili nova
odela, cipele i bonove za hranu u hotelu, priključili se
grupi od oko 180 drugova iz raznih zemalja, odmorili ne-
delju dana, a onda krenuli vozom na jug pa onda auto­
busom do podnožja Pirineja, gde su ih dočekali španski
kuriri — raširenih ruku. A kako je tada granica bila
već blokirana, morali su — kozjim stazama.
Krenuli su. U grupi. S vodičima na čelu. Pipajući.
O tome je Krntija zapisao: »Radilo se brzo i oprez­
no; bilo je očito da se ovde mora tajno prelaziti. Mene
je sve to čudilo. Pa zar ovde nije vlada Narodnog fron­
ta? Zar se ne može slobodno prelaziti u Spaniju?
Jedan od naših vodiča mi odmahnu rukom:

31
 — Sad se radi o prelazu, a ne o Narodnom frontu!
Ovde ne smete govoriti ni pušiti! Ako vas uhvate, uhap-
siće vas i proterati u zavičaj.
Bilo nas je sviju narodnosti. Teško smo se mogli
sporazumeti. Jedino što sam razumio bila je riječ »ka-
marad« (na španskom drug). Podijeliše svakome po jed­
ne platnene papuče (na španskom »alpargate«); naravno
da su za mene bile prekratke. Ne mari ništa, ja ću boso­
nog. Doduše jedne sam poplate promijenio u beogradskoj
Glavnjači, ali ništa ne mari. Glavno je da se stigne
preko...
Čim smo primili »alpargate« pretpostavio sam da
ćemo dugo pješačiti. Išlo se brzo, uzbrdo, nizbrdo, više
trčećim korakom nego hodom. Moje bose noge su krva
rile, ali ništa — sad ćemo biti na cilju, pa makar ih i
do koljena raskrvario!
Put se otegao. Iskrsavaju stalno neka nova brda, jed­
no više od drugog. Nikad kraja, stalno penji se, pa pe-
nji. Ništa se ne vidi, jedan pada preko drugog. Nitko ne
protestira, mrtva je tišina. Neki već od umora malaksa-
vaju, ali moramo se žuriti. Treba prije zore stići preko,
inače je propalo.
Kad se čuje riječ »propalo«, kao da svak nanovo
oživi. Žeđ nas hvata. Nema vode, a ne smiješ ni pušiti.
Nismo smjeli ništa nositi, pa nemaš šta da metneš u usta
da ti se žeđ ugasi. Ja sam otporan kao konj, ali vjerujte
da mi je bilo dosta. Kako je tek slabijima od mene bilo.
Jadni drugovi! Neke smo morali vući, jer nisu mogli
stići.
Konačno je došla naredba da se smije pušiti! Znači
— opasnost je prošla. Znači — prešli smo francusku
granicu!
Bili smo na vrhu nekog visokog brda. Pet minuta od
mora. Bila je lijepa panorama, vidjelo se na obadvije
strane. Na francuskoj strani gori svijetlo, možeš svako
selo pobrojati, svagdje gori električno svijetlo. Na špan-
skoj strani je mrak. Ne gori nijedna lampa — rat.
Svaki gleda sad na jednu, sad na drugu stranu. Sta­
jao sam i mislio, da li ćemo uspjeti da i u Spaniji zapa­
limo svijetlo, svijetlo koje će svijetliti čitavoj radničkoj
klasi!
— Naprijed, kamarados!«

32
 Salud, kamarados!
Krenuo je ususret Frankovim kolonama, u Španiju
u kojoj su, zbog straha Evrope od komunizma i otvo­
rene premoći fašizma, zastale vctrenjače, umukle kasta-
njete i zvuci romansera, a gorom i vodom tekla krv na­
roda i republikanske vojske koja je, uživajući podršku
miroljubivog sveta, srcem »jurišala na nebo«.
Franko je ubio nenadmašnog pesnika i borca Fede-
rika Garsiju Lorku.
Razarao je, rušio i stalno dobijao pomoć iz Rima i
Berlina, pomoć da ubija i ruši, da sačuva mlaki mir Evro­
pe i isproba Hitlerove »junkerse« i Musolinijeve »savoje«,
da pruži njihovim pilotima priliku da potvrde kako su
pripremljeni za učešće u osvajanju sveta.
U takvu Španiju, zamračenu i zakrvljenu, zakoračio
je Krntija, zapisujući: »Sve crne sile reakcije nisu me
mogle sprečiti, ja ipak stigoh u Španiju!«
Već po prelasku pirinejskog gorja, koje je Krntiju
neodoljivo podsećalo na Velebit, zaorila se pesma, nasta­
lo veselje i ljubljenje sa španskim — republikanskim voj­
nicima, grlenje kao sa braćom.
U Figarosu, na samoj granici, dočekali su ih Španci.
Svuda je odjekivala, ne parola, već istinska želja:
— Da živi Brigada International!
— Salud kamarados!
Pevali su Španci na španskom, Marko, mada se nije
mogao pohvaliti sluhom, na hrvatskom, Amerikanci na
engleskom, eto — svako na svom jeziku. Ali i mimo raz­
lika u jezicima, mimo grdnih razlika od finog sluha do
grlatog dranja — svi su se sjajno razumeli. Pevali su,
piše Markan, »iz sveg glasa i na svim mogućim jezicima.
Arije mnogih pesama bile su nam iste, kao što je svagdje
i izrabljivanje isto. Bile su to pjesme radnog naroda«.
Radost ih je sporazumevala.
Bili su komunisti — internacionalisti.
Dohitali da pomognu Španiji.
Došli su da pokažu da radnička klasa ne može pod-
neti fašiste na vlasti. Došli da pokažu odanost revoluci­
ji i govorili:
— Živela Španija i daj mi svoju ruku, druže i bra­
te m oj...
3 Golub nad bezdanom 33
 I znali su pristigli dobrovoljci, svi odreda, da s bor­
bom moraju početi smesta ili da Španija mora propasti.
A da bi borba počela — trebalo je najpre učiti. U bazi
u Albaseti, u urednom vojničkom logoru, bila je čitao­
nica puna knjiga. Vojnici su sami pisali, uređivali i izda­
vali novine. Svake večeri slušana su predavanja, organi-
zovani tečajevi za nepismene, radilo se punom parom
na knjizi i oko nje, pisalo, čitalo, »pa pomislih da nisam
došao ovamo da učim, već da se sa puškom u ruci bo­
rim«, zapisao je Krntija. Onako ponet željom da krene
u boj, upitao je drugove da li bar sada nemaju pametni­
jeg posla nego da preturaju po knjigama i uče. Odgovo­
rili su mu da je vlada Narodnog fronta španske Repub­
like rešila da ni jedan vojnik i ni jedan stanovnik iznad
10 godina ne srne biti nepismen. I dodali su, a Marko
zapisao:
»Španski narod treba da zna zašto se bori, španski
narod mora biti sposoban da sam sobom upravlja.
Pokazaše mi krupne naslove na zidovima i pri tome
mi naglasiše:
— Pazi dobro, ovo treba svatko znati. Ovo mora
svakome ući u krv i dušu!
Zatim mi rastumačiše nekoliko natpisa kao:
PISMENOST JE SLOBODA, NEPISMENOST
ROPSTVO!
UČENJE I BORBA ZNAČE SLOBODU!
BOLJE POGINUTI STOJEĆI, NEGO
ŽIVJETI KLECECI!
Mislio sam o tome i zadovoljno klimnuo glavom:
tako j e ...«
Krntija, koji nikad nije ni poklekao, odlično je ra-
zumeo i tu odluku Republike, shvatajući da španski i
svaki drugi borac mora znati da je pismenost deo slobo­
de, jedan od uslova za pobedu.
U to vreme Republika je već živela u ekonomskoj
blokadi. Po selima je carevala nemaština i da nije u izo­
bilju bilo vina nipočem se, po Markovom, ni jedno špan-
sko selo ne bi razlikovalo od njegove Široke Kule.
Tek napravljeni nemački »junkersi« u jatima su nad-
letali sela i na sve što se još moglo uništiti sejali tepihe
bombi.

34
 Adolf Hitler je ispitivao moć svojih novih aviona,
svrstanih u zloglasnu legiju »Kondor«, nad nedužnim se­
lima, vršeći poslednje pripreme za početak operacije u ko­
jima će Evropu i svet »usrećiti« svojim »novim poret­
kom«.
Učio ih je, zajedno sa svojim maršalom vazduhoplov*
stva Geringom, da ne prave razliku između fronta i
pozadine.
Beda i glad večno su pratile i prate rat, ali, piše Krn­
tija, »uvek sam se divio i čudio veselju i oduševljenju
Španaca, jer kad im je bilo najteže podizali su pesnice
i vikali:
— No passaran! (Na španskom: »Neće proći«, što je
bio zavet, zakletva, poziv da se do kraja izdrži u borbi
protiv fašizma).
I ma koliko da je Španijom carevala nemaština, sva­
ki je republikanac, pre i iznad svega, mislio na borbu
protiv neprijatelja. Borba je postala deo njegovog bića,
jer poraz bi značio ropstvo, a Spanci su preveć dobro
znali šta znači robovati, jer su, kako je zapisao Krntija,
»do juče robovali«.
Strahote rata bile su već i u čoveku i oko njega.
Na sve strane pušila su se zgarišta, visili razoreni
ostaci mostova.
Na svemu se osećao stravični pečat rata: na zapušte­
noj njivi, u neorezanom vinogradu, zaraslom parku, na
razorenom putu, u užasnutim pogledima dece, u plaču
majki, po pustim gradovima.
Takvu je Španiju zatekao Krntija.
U Albaseti internacionalce jc dočekala muzika, a već
sutradan su krenuli na vojničku obuku.
U Albaseti je, kaže, »jasno osjetio kolika je to razli­
ka, da li se služi u građanskoj ili u narodnoj vojsci. Ono
za što regrut u građanskoj vojsci treba nekoliko mjeseci,
ovdje se naučilo za par dana. A i odnos između vojnika
i oficira bio je sasvim drukčiji. Tamo ponižavanje i bes­
potrebno mučenje vojnika na svakom koraku — oficir
se čak ne smije ni družiti s vojnicima, da ne bi izgubio
autoritet — a ovdje prisno prijateljstvo i drugarstvo iz­
među vojnika i oficira. Onaj oficir koji ne zna da uspo­
stavi prijateljske odnose s vojnicima, koji s njima ne je­
3* 35
de, ne pije i ne dijeli posljednju cigaretu s njima, taj ne­
ma uspjeha ni autoriteta. Ovdje vlada prava disciplina,
samodisciplina. Ako bi koji vojnik pogriješio, nije ga tre­
bao oficir ispravljati, već bi ga odmah drugi vojnici na
to upozorili, smatrajući da je svaki odgovoran za griješ-
ke svojih drugova. Disciplina je bila ovdje shvaćena kao
nužda, ne kao ugnjetavanje.
Ja koji sam poznavao jednu i drugu disciplinu, jedne
i druge vježbe, najbolje sam osjećao tu razliku. Mogao
sam se i na sebi samom u to uvjeriti. Za nesreću ni ov­
dje nisam našao dosta dugačke cipele. Ni za živu glavu
međutim nisam htio popustiti pred komandirom čete, pa
ostati u stanu dok su drugi išli na vježbe, ma da sam
šest godina bio vojnik i još dosta toga od ranije znao.
Umotao sam noge u krpe, vezivao ih špagom i tako po­
šao na vježbe.
Zar bi se tako što moglo dogoditi u građanskoj vojs­
ci? Izmišljao bih sto čuda da me oficiri ne muče na vjež­
bama i ostajao bih kod kuće i onda kad nije trebalo.
Pogotovo ja, koji sam iz dna duše mrzio vojničku dis­
ciplinu.
Sjećam se iz Svjetskog rata kako su vojnici više puta
zlovoljno mrmljali za oficirima i grozili se:
— Čekaj samo, dok dođem na front! Prvi metak sam
tebi namijenio!
Ovdje su se vojnici odnosili prema oficirima kao
prema braći. Oficiri su u devedeset pet posto bili se­
ljački i radnički sinovi, koji su se istakli kao dobri
borci. Nisu doduše bili akademičari, ali su dokazali svo­
ju odanost radnom narodu. Na frontu su se odlično
snalazili, sami su naučili što im je bilo najnužnije, a u
svakom vojniku imali su pomagača.
Nakon dvadeset dana osposobili smo se za borbu.
Naučili smo šta nam je bilo najpotrebnije«.
Albaseta, je, u stvari, gostoprimstvo interbrigadisti-
ma pružila u staroj tvrđavi, brižljivo uređenoj za voj­
nički život i obuku. U jednoj od okrečenih i vojnički jed­
nostavno nameštenih prostorija u podzemnim galerija­
ma, Krntija se sreo sa Vojom Todorovićem Lererom, sa­
da general-pukovnikom naše armije. Vojo je, naime, tu
upravo stigao i upoznao Marka, pa se i danas seća da su
Krntijine »jednostavnost i vedrina osvajali sve one koji

36
 su imali prilike da ga upoznaju. Izražavao se narodski,
slikovito gestikulirajući velikim šakama i s uvijek prisut­
nim dobrim, toplim pogledom. Poveo me je do jednog
šaltera gdje su mi uzeli lične podatke i dali 300 pezota.
Odbio sam da primim novac, ali mi je Marko objasnio da
Republika taj iznos daje svim borcima, a da ja, ako
hoću, taj novac mogu dati Crvenoj pomoći. Tako sam s
olakšanjem i učinio...«
Iz te baze interbrigada Krntija i Lerer su upućeni
u Kasas Ibanjes, gde su raspoređeni u mitraljesku četu.
Tu je Krntija obučavan za ulogu nišandžije na teškom
mitraljezu tipa »degtjarov«. I odatle je Lerer sačuvao od
zaborava jednu divnu pojedinost o Krntiji:
»Jednoga dana poslije obuke pisao sam majci. I naj­
ljepše riječi koje bih stavio na papir bile su samo blijedi
odraz onog što sam osjećao prema tom velikom primje­
ru ljudske dobrote, ljubavi, razumijevanja i pažnje. Tekst
sam protkao i španskim izrazima koje sam ovdje nau­
čio. Pisao sam joj o pravednoj borbi ljudi Španije za
bolji život, za mir, protiv rata, protiv fašizma, da se u
Španiji bije bitka za dobro i Španaca i naših ljudi, i da
se jedino takvom borbom možemo izboriti za novi, bolji
i pravedniji svijet u kome neće biti gladnih i obespravlje­
nih, da će pravda pobijediti i u našoj zemlji, a radost do­
ći i u naše kuće. Bilo je u tom pismu onog našeg bor­
benog, kao suza čistog revolucionarnog romantizma, koji
nas je podsticao i davao nam snagu da istrajemo u bor­
bi protiv vladajućeg, dobro organizovanog i do zuba na­
oružanog reakcionarnog svijeta. Kad sam završio pismo,
osjetio sam da neko stoji iza mene. Bio je to Marko.
Pročitao je pismo i tražio prepis da bi ga poslao našem
iseljeničkom listu. Majka je dobila pismo, što sam saz­
nao kasnije kad sam se našao u logorima Francuske.
Morao sam joj iz logora poslati fotografiju, jer je čula
da sam u borbi izgubio obje noge«.

Teška, ratnička suza u rovu

Krntija je krenuo na front, odazivajući se borbenom
pozivu: »Proleteri svih zemalja, ujedinite se!«
Ide se na bojište. Na barikade. Prsimice.
37
 Neprijatelj žestoko nadire na južnom, estramadurs-
kom frontu. Hrli i sa drugih, sa svih strana. A hrle k
neprijatelju, sučelice, sa prstom na obaraču, narod, re­
publikanska vojska, Krntijini drugovi po idejama i oruž­
ju. Hrle i oni baš sa svih strana, licem k smrti.
Na putu ka frontu veselju nigde kraja — i među voj­
nicima i među oficirima.
Niko nije hteo da ostane u pozadini.
Krntija je raspoređen u bataljon »Đuro Đaković« —
jedinicu koja je dobila ime po komunisti i vođu prolete­
ra koga je mučki ubila policija. Krntija će, ubrzo, izras­
ti u partijskog rukovodioca tog komunističkog bataljona.
Borci su, dobijajući oružje, ljubili kundake rablje­
nih ali dobrih pušaka.
»Za mene je« — seća se naš »Španac« Albert Abinun
— »nezaboravan dan kada sam dobio novu modernu pu­
šku. Nalazio sam se u jednom selu blizu grada Albasete
gde je bio i glavni štab internacionalnih brigada.
— Alberte, dođi ovamo — dozivao me Marko Oreš-
ković, tada običan borac — puška — kao i ja. Tih dana
smo zamenjivali odsutnog komesara i njegovog po­
moćnika.
— Šta misliš, šta bi trebalo da uradimo za veliko
slavlje koje nas danas čeka? — rekao je Marko onako
pomalo tajanstveno i dobro raspoložen.
— Kakvo slavlje?
— Danas ćemo dobiti nove puške. Daj da nešto dob­
ro organizujemo!
Nisam znao šta da odgovorim. Učinilo mi se da je
najpametnije, onako kao vojniku, predložiti dobar, mož­
da svečan ručak. Dodao sam da bi trebalo da on kaže
nešto o značaju tog čina, o Partiji našoj i španskoj, o
španskom narodu, o nama i našim budućim zadacima.
Prihvatio je predloženi program. U trpezariji slavlje se
svuda osećalo. Marko je stupio na pozornicu, uspravan
kakav je uvek bio. Umeo je da govori lepo, toplo i bor­
beno, Iza kulisa neko mu je dodao novu pušku.
— Drugovi stigle su nove puške, prave crvenoarmej-
ske. Španska partija, španski narod, poverava nam ovo
oružje da bismo njime tukli neprijatelja i njihove i naše
zemlje. Da njime tučemo neprijatelje radničke klase«.

38
 Krntija je dobio onaj teški mitraljez »degtjarov«, na
žalost sa svega 48 metaka.
0 oružju i, pre svega, srcu od boraca kamarada Krn­
tije ostali su nam oni nadahnuti stihovi Slavka Luića
napisani 1938. u Španiji:
Pušku sam očistio i već pišem —
Duge su ovo kolone po jedan
1 teški su koraci drugova kroz noć!
Atencion camarados!
Gasite cigarete — glasno neka ne govori
Ni jedan drug.
Kada smo se spustili rijeci
U rovove iza barikada,
Na tle je klonuo naš bataljon
i dugo, su štektali mitraljezi:
»No intervencion, no intervencion«.
Sa estramadurskog fronta Marko i drugovi interbri-
gadisti sada borci 129. brigade, prebačeni su na aragon-
ski front, ka mestu Teruel.
Nemci su, zajedno s Italijanima, da bi odvojili Špa-
niju od Katalonije — sekli Republiku na dva dela.
Brigada u kojoj je bio Krntija zvala se »ćaki-briga-
da« (udarna). I odlazila je uvek na ona mesta gdje je
neprijatelju trebalo dobro potprašiti:
»Sjećam se«, zapisaće Krntija u autobiografiji samo
godinu dana kasnije, »jedne scene koja mi je natjerala
suze na oči. Stajao sam tako jednom s drugom Neško-
vićem (dr Blagoje) kad pored nas prođe jedan Nijemac,
vojnik međunarodne brigade, a na njemu samo krpa do
krpe s milionima ušiju. I sam sam stalno vodio borbu s
ušima i dnevno ih na sebi ubijao na stotine — tucao ka­
menom kao lješnike. Nijemac je bio bos i, idući, ostav­
ljao je tragove krvi za sobom ali nam je, uzdignuvši stis­
nuo šaku, doviknuo:
— Salud kamarados!
Ni ja ni Nešković nismo imali snage da mu odgo­
vorimo. ..
Dah mi je stao. Srce poče jače da lupa — hoće da iz­
leti — suze mi udariše na oči...
39
 — Vidiš li ovog što prođe? To više nije čovek, to
je duh, duh koji mora pobediti — rekao mi je doktor
Nešković. — Koliku snagu mi daje taj čovek! Verovat-
no već više dana nije ništa okusio, ništa toplo već nede-
ljama nije mirisao. Možda se već godinu dana nije pre­
svukao, pa na njemu već ni traga nema o rublju.

Ispraćaj interbrigadista u Barseloni

Ti nisi ni video ono najglavnije. Nisi primetio njego­

vo smeškom ozareno lice, nisi primetio kako je čvrsto
stisnuo pušku... To je bezimeni heroj u kojem je utelov-
ljen čelični duh i nesalomiva volja, snaga da provede
ulogu koju mu je istorija namenila... Ovde se vodi borba
za slobodu španskog naroda, borba protiv ropstva i ti­
ranije. Ali ta borba nije stvar samo španskog naroda,
to je stvar radničke klase čitavog sveta, to je stvar čo-
večanstva. . . Španski narod ovoga puta može borbu i iz­
gubiti, ali, znaj, da ovi i ovakvi, kao što je taj koji malo
pre prođe, ne mogu biti pobeđeni...«
Iznenada, njihov razgovor je prekinula naredba za
pokret.
Neprijatelj je i dalje svom snagom nastojao da špan-
sku Republiku preseče na dva dela. Namera mu je bila
da probije liniju od Teruela do Kastiljona.

40
 Interbrigada, 129, u kojoj je bio i Marko Orešković,
morala je da ga zaustavi.
»Ćeta«, piše Marko, »u kojoj sam se nalazio bila je
predstraža na putu. Bili smo dobro ukopani ali, iako nam
se neprijatelj, sa svojom artiljerijom približio, na samo
dva kilometra — nismo mu mogli ništa. ..«
Posle artiljerije naletela je avijacija — piloti ubice
iz Geringove legije vazdušnih razbojnika nazvane
»kondor«.
Položaj je bio težak; niti se na njemu moglo ostati,
niti sa njega povući...
Dvanaest tenkova prišlo im je na svega tristo meta­
ra. Iz tenkova niko nije izlazio, a gađati po njima iz pu­
šaka i mitraljeza bilo je »isto toliko besmisleno koliko
na slona navaliti guščijim perom«. O tom dramatičnom
trenutku Marko piše:
»U rovu se digla tolika prašina i dim da se ne vidi
ni prst ispred nosa. Priđe mi, krvave glave, poručnik,
komandir čete, Španac:
— Marko, ja sam ranjen. Rov je zatvoren, ne može
se napolje.
Odgovorih mu da uzme dva vojnika i da odmah pro­
kopa rov na drugoj strani, pa da ide na previjalište, a
ja sad moram paziti, jer će nakon avijacije naići pje­
šadija.
Gledao sam drugove smrtno blijede. Položaj je bio
očajan. Neprijatelju se ništa ne može, ne može se izaći
napolje, a položaj se ne smije napustiti bez naređenja.
Vidio sam — mora se ginuti, a još da na neprijatelja ni
metka ne opalim — to je više nego gorko! Da bih stvo­
rio raspoloženje zapjevam i pomislim pri tome: posled-
nja pjesma. Još sam se jedino nadao da ću, ako naiđe nji­
hova pješadija, makar kojega smaknuti. Da se tako bar
skuplje prodam. Pripravio sam mitraljez, ali pješadija
nije dolazila...«
Došao je još dramatičniji trenutak koji je Krntija
na uverljiv način sačuvao od zaborava:
»Artiljerija, avijacija, mine, granate, tenkovi — pros­
to kiša vrućeg željeza! Pade mi na um: »da si ptica, pa
da imaš krila, ne bi perje meso iznijelo«.

41
 Bilo mi je jasno: dato je naređenje da se povuku,
ali prosto ne mogu izaći iz rova. Stajali su kao djeca
kad sa kućnih vrata gledaju kako tuča pada. Nisam ni
časka smio čekati. Morao sam napolje. Ostati unutra
znači sto posto sigurna smrt; ako se pokušam provući
kroz to plameno more ima jedan posto mogućnosti da
se spasim. Mislio sam bježati u lijevo do brda. Tamo je
blizu šuma, a ako se dočepam šume, onda je divota.
Tuklo je i padalo na sve strane. Pogledam u brdo i,
videći gore vojnike, pomislih da su naši, jer je tamo bi­
la naša linija, uputim se k njima. Uto mi dotrči ususret
drug Pobor, Primorac, i viče:
— Marko, ne gore! To su Talijani!
Sada tek shvatih kako je teška situacija. Znači, da
su nam za leđa zašli. Trebalo je brzo misliti. Drugu
rekoh:
— Za mnom, samo ne blizu, da nas obojicu ne po­
gode istim metkom!
Naša druga linija bila je hiljadu pet stotina metara
daleko. Računao sam da ona neće pasti, a mi ćemo do
po puta preći po danu. Ako će biti velika vatra, onda
ćemo leći pod kamen, pa ćemo drugu polovicu prevaliti
noću. Pravili smo životinjske skokove od zaklona do za­
klona. Pištalo je na sve strane. Čim bi se koji od nas
pojavio, osuli bi ga vatrom i to ne samo iz mitraljeza,
već i baterijom. Putem smo nailazili na leševe naših dru­
gova, iznakažene od granata...«
Prepolovljeni, stigli su do druge linije, ali tek što su
stigli — i neprijatelj je pristigao za njima.
Sve je gorelo od eksplozija granata.
Pala je i ta, druga linija.
Rešili su da se brane i krenuli ka šumi.
Krntija i Pobor izvukli su se i danima lutali nepozna­
tim krajem. Drugovi iz bataljona su ga već i ožalili i
čak poslali pismo kući u Liku — javljajući da je Markan
poginuo.
Borbe su se redale. I Krntija u njima izrastao u
partijskog rukovodioca bataljona »Đaković«. Prema se-
ćanju lekara bataljona, Blagoja Neškovića, Marko je bio
i naročito omiljen među borcima, jer je stalno bio sa
njima. »On je bio najstariji među nam a... svojom jed­

42
 nostavnošću unosio je veselje među borce«. Krntija je,
kako se seća Otmar Kreačić Kultura, »bio prvi na sva­
koj vježbi, na obuci i u koloni. Onako visok i koščat, bio
je uvijek spreman na razgovor, za šalu, pjesmu i smijeh.
Postao je za kratko omiljen u svim četama...«
U leto 1938. Krntija je, s drugovima interbrigadisti-
ma, morao natrag — preko Pirineja. U borbu težu od
rovovske — u boj sa samim sobom. Naime, došla je na­
redba republikanske vlade da se svi strani dobrovoljci od­
mah povuku s fronta, okupe u pozadini i čekaju »nad­
ležne« koji će ih uputiti preko granice. Na takvu odluku
Republiku je prisililo Društvo naroda. Internacionalisti
su bili iznenađeni, očajni. Činilo im se da ih je Republi­
ka, jednostavno, odbacila, što nije bilo tačno jer je i
to rešenje bilo nametnuto spolja. O tome je Krntija go­
dinu dana kasnije zapisao:
»I danas mi dolaze suze na oči kad se sjetim tih da­
na. U ljeto 1938. došla je naredba republikanske vlade,
da se svi strani dobrovoljci imaju smjesta povući sa fron­
ta i da čekaju na komisiju koju je odredio (međunarod­
ni) Odbor za nemiješanje u špansko pitanje. Ovaj će nas
uputiti napolje. Kuda — to se nije znalo. Na španskoj
teritoriji ne smije ostati ni jedan stranac.
To je djelovalo kao grom iz vedra neba. Ne samo na
nas, već i na drugove Špance. Dvije godine smo se bo­
rili rame uz rame, zajedno smo prošli kroz najgora stra­
danja, a sada da se rastanemo! Otići s fronta dok borba
još traje i dok predstoji možda još žešća borba!
Vlada se nije rukovodila sentimentalnošću nas s
fronta. Mi smo u nju imali neograničeno povjerenje, jer
je bila izraz volje naroda i jer se nepokolebljivo držala
pred neprijateljem i nije bilo druge, već bez protesta
pokoriti se odluci.
Uskoro je došlo obrazloženje. Talijanima i Nijemci­
ma, koji su se borili na strani Franka, stalno se slao
ogroman ratni materijal i municija, a sve pod izlikom da
se i na strani Republike bore stranci«.
Obrazloženje je bilo i jasno i tačno: Italijani i
Nemci su, uz izgovor pred svetom da se na strani repub­
likanaca bore »crveni« iz celog sveta, obilno pomagali
Franka, tvrdeći: ako se dobrovoljci povuku i mi ćemo
povući svoje trupe a borcima protiv »crvene opasnosti«
43
uskratiti pomoć i omogućiti španskom narodu da sam
rešava svoju sudbinu. Republikanska vlada, suočena sa
nepremostivim nevoljama, svesna da španski i svetski
fašizam u ovoj situaciji ne može pobediti ne samo svo­
jim vojnim snagama već ni snagama interbrigadista i
dvaput brojnijim od postojećih, ali i da Franka, lišena
pomoći spolja, može lako pobediti i sama — nije imala
izbora. U najkraćem, učešće interbrigadista u borbama
nije bilo toliko presudno, koliko je za Republiku bilo
presudno da se povuku i stotine hiljada Musolinijevih
i Hitlerovih vojnika. Zbog toga je ministar spoljnih pos­
lova Republike, del Vajo, u Društvu naroda stavio potpis
na deklaraciju o povlačenju svih interbrigadista iz Špa-
nije, s tim da budu povučene i sve strane trupe koje su
pomagale Franka.
Republika je požurila da održi reč. Interbrigadisti su
se morali, neopozivo i do poslednjeg, povući sa fronta.
I povlačili su se k francuskoj granici, sve ubeđeniji da
je to radi pobede Republike, njenog oružja.
Na rastanku, u rovovima — plakali su Španci i inter­
brigadisti.
Eh, ima li težih suza od ratničkih?
Krntija je stisnuo zube i rekao drugovima:
— Promeniću i front i sredstvo borbe, ali borbu za
revolucionarnu čast nastavljam!
Iz usta drugog to bi moglo zazvučati i kao fraza,
:kao poza. Ali kad je reč o Krntiji — to su bile reči iz
srca. I borbu je nastavio. Uostalom za njega, još od Ši­
roke Kule, borba nikada nije ni prestajala.
O tom nametnutom rastanku sa Španijom Krntija
će novembra 1939, u Zagrebu, zapisati:
»Rastanak sa oružjem išao je još nekako, ali sa dru­
govima Špancima bilo je to isuviše teško. Još mi i sada,
dok ovo pišem, podrhtava jabučica u grlu i suze mi na­
viru na oči. Činilo mi se da i šuma plače, da i svaka trav­
ka podrhtava od suza, pa da se i hladan kamen pod na­
šim nogama smekšao od boli.
Taj prizor, kako se drugovi ljube, kako jedan dru­
gom zavlači glavu u njedra, kako se grle i plaču kao dje­
ca — ne, nikada, nikada u životu to neću moći zaboraviti!
Jedan radnik, anarhista po uvjerenju, čvrsto mi je
zario prste u meso i, plačući, stalno ponavljao:

44
 — Druže Marko, oprosti što sam dijete. Vidiš slab
sam, ne mogu se suzdržati od suza... Prevelike su to
i preteške uspomene koje nas vežu, a da bih bio dosta
jak da ne plačem. Viste došli ovamo i glavu da izgubite,
samo da nam pomognete da zbacimo jaram sa svojih le­
đa. Nemojte nas zaboraviti, druže! Pomozite nam u na­
šoj borbi i nadalje!«

Pismo anarhiste Lopeza majci

Kao komunista i pravi prijatelj Španije, povinovao
se odluci Partije. Tako i drugi interbrigadisti koji su nad-
živeli pakao borbe oko Alkazara, na Ebru, za odbranu
svake stope Madrida. A nadživelo ih nije preko 12.500
dobrovoljaca. Borili su se, krvarili, ginuli i ostajali na
večnoj straži slobodi. Počelo je višemesečno, takoreći pri­
nudno životarenje u pozadini, podalje od frontova na ko­
jima je sada još brže pucala odbrana Republike prepuš­
tene samoj sebi pred Frankovim kolonama, pred evrop­
skim fašizmom. Repubike prepuštene sebi, obmanute od
Hitlera i Musolinija, vođa zapadne »demokratije«, Druš­
tva naroda. I baš iz tog vremena kada je morao životari­
ti u pozadini, Krntija nam je ostavio svedočanstvo o jed­
nom doživljaju, zapravo jednu potresnu sliku vrednu
najlepše literature — priču o jednoj majci i jednom
pismu.
Reč je bila o majci iz Španije, iz jednog od onih se­
la te divne crvene zemlje u kojima gotovo nikome nije
ostao krov nad glavom. Interbrigadisti su bili razmešte-
ni po selu. Seljaci su ih primili kao najdraže goste.
»Ne mogu zaboraviti ljubav i pažnju koju su mi na
svakom koraku ukazivali svi ukućani... Hoću li još ikad
u životu videti tu meni tako dragu porodicu? Stanovao
sam kod pedeset petogodišnjeg seljaka Hoakina Soldata.
Imao je ženu i petero dece...«
Tamo je Krntija stekao i »drugu majku« — Hoaki-
novu suprugu. Svu njemu materinsku pažnju i ljubav
Krntija je odgonetnuo jednog dana, kada je, pre polaska
u Pariz, našao jedno pismo i pročitao ga.
45
 To pismo je naučio napamet i ono glasi:
»Mila moja majko i mila seko.
Dobio sam vaše pismo i raduje me da ste dobro. Bo­
riću se, makar i poginuo, da vama bude još bolje.
Pišete mi, da imate jednog gosta, da ste primili jed­
nog dobrovoljca iz međunarodne brigade. To me raduje
i srećan sam da je taj drug, koga ne poznajem, došao
baš u moju kuću, a da nije došao u kuću gde bi s njim
postupali kao s neprijateljem i gde bi mu merili svaki
zalogaj.
Draga majko, pazi ga kao da sam to ja. Reci sestri
da ga pazi kao što bi mene pazila. Podaj mu moje crno
odelo i sve što od mojih stvari može upotrebiti.
Majko, to je čovek koji je ostavio svoju majku, a
možda i ženu i decu i došao je u našu zemlju da nam
pomogne da se oslobodimo naših tlačitelja i da stvorimo
bolji život. Ko zna neće li i mene sudbina zadesiti da
odem u tuđu zemlju, da pomognem radnom narodu u
njegovoj borbi. Onda ću, kao i ovaj drug, doći u tuđu
kuću i kod tuđe majke.
Zato ga pazi, majko, kao što bi i mene pazila i volela.
Ljubi vas vaš Lopez«.
To pismo anarhista Lopez je napisao na nekom od
frontova u Španiji, a oni su u jedno vreme bili dugi celih
2.000 km, i uputio ga majci i sestri. Krntija ga je, kako
je pisao, nekoliko puta pročitao, naučio napamet i za-
beležio u svojoj »Autobiografiji«.
U tom selu, u pozadini fronta, interbrigadisti su shi-
šali predavanja, od kojih je neka pripremao i Krntija, ži-
veli po kućama, sa porodicama, pomagali seljacima u
berbi narandži, uređivanju maslinjaka, sa omladinom
priređivali priredbe.
Pratili su, danonoćno, izveštaje sa fronta. Republi­
kanska vojska, prepuštana sebi, slabo naoružana i još
slabije hranjena, branila je levu obalu Ebra i prilaze
Barceloni. I popuštala pred silom — Musolinijevim i Hit-
lerovim divizijama, »tepisima« bombi pilota iz legije
»Kondor«. Razloga za optimizam više nije bilo...

46
 Život za crvenu Barcelonu
U januaru 1939. došlo je vreme odlasku. Rastanku
u trenutku kad je pravi prijatelj bio u najvećoj nevolji.
Mrak je jezdio Katalonijom, niz Daro, Tojo, Ebar, Anda-
luzijom, niz Gvadalakvir, kroz Valenciju, Toledo, Malagu,
Sevilju, ka Barceloni i Madridu, preko Pirineja i Grana-
de. Bilo je jasno da je Republika izgubila bitku, ali svi
su verovali — ne i rat.
Neprijatelj je sve snage okrenuo ka Kataloniji — ob­
lasti oko koje je i započeo obračun.
Crvena, nepokorna Barcelona, prestonica Republike,
bila je u opasnosti. Našla se u okruženju Frankovih tru­
pa koje su je, poput »francuskih klešta«, stezale i Krn­
tija je neopozivo tražio da se vrati, da brani već usamlje­
ni delić svetlosti u pomrčini.
Na Francuskoj granici, spremni da je pređu, zato­
čeni užasnom vešću o Barceloni, pripadnici internacional­
nih brigada bacili su sve što su imali i zahtevali:
— Hoćemo na front; hoćemo u odbranu Barcelone!
Barcelonu — srce Katalonije, najveću luku Španije,
predivni grad pun gotske arhitekture — opkoljavali su
fašisti, prilazili joj dolinama reka, s Pirineja, s mora.
— Hoćemo u srce Republike!
Krntija i drugovi, komunisti, nudili su Barceloni i
slobodi sve što su imali — svoj život.
Među Jugoslovene, koji su već bili dobili civilna ode-
la i čekali, tužni zbog tragičnog ishoda svoje borbe, da
budu prebačeni u Francusku — stigao je Andre Marti.
Pozvao je Krntiju kao partijskog sekretara i drugove Kos-
tu Nada, komandanta, i Danka Mitrova, komesara ju-
goslovenske grupe. Obavestio ih je o teškoj situaciji na
frontu u Kataloniji. Upitao bi li se Jugosloveni iz logo­
ra prvo odazvali pozivu španskog naroda.
— Kako da ne bi, druže Marti! Svi će, kao jedan,
sem teških invalida — ponovo prihvatiti oružje! — pos­
kočio je veselo Markan iz Široke Kule.
Tako je i bilo, Odmah su formirali čete i bataljon.
Košta Nađ, komandant te privremene jedinice, seća se
i danas poletnog i hrabrog Krntije i juriša za odbranu
47
Barcelone: »Vodili smo vrlo teške borbe. Protiv nas su
nastupale kompletne Musolinijeve jedinice u italijan-
skim uniformama. Bilo nam je jasno da ih ne možemo
zaustaviti, ali smo im nanosili velike gubitke i organizo-
vano se povlačili prema francuskoj granici.
Barcelona je pala 26. januara 1939. godine.
Nama Jugoslovenima pripada čast što smo bili je­
dna od poslednjih grupa koja se povukla iz Spanije. A
onoga dana kada smo se morali povući preko granice,
pozdravili smo se sa oružjem i sa napaćenim španskim
narodom. Sve oružje — od puške do tenka — uništili
smo da ne bi palo fašistima u ruke«.
Krntija je taj poslednji juriš za Republiku i rasta­
nak sa zemljom sunca ovako opisao:
»Radilo se brzo da se što prije stigne na linije i da
ponovo dobijemo oružje. Za tri dana smo se formirali u
bataljone i čete, a za to nam vrijeme podijeliše oružje. U
međuvremenu je pala Barselona i fašisti su već napredo­
vali daljnjih dvadeset pet kilometara prema francuskoj
granici, gdje smo ih zaustavili.
Sad se više nije moglo misliti na rovovsku borbu.
Oružja u nas nije bilo osim pušaka, ručnih mitraljeza i
granata, i nije bilo nade u neki ozbiljniji otpor. Treba­
lo ih je samo zadržati da bi se po planu moglo organi­
zirati povlačenje.
Čim smo stigli pred neprijatelja, on se zaustavio.
Imao je osobito poštovanje pred međunarodnom briga­
dom, ali je zato upotrebljavao sve žešća sredstva i služio
se sve savršenijom ratnom tehnikom. Dočekali smo ih
dva-tri puta na svega sto metara, čemu se oni nisu na­
dali, osuli ih paljbom i pokosili po koji neprijateljski
bataljon, a zatim se opet po koju stopu povlačili ispred
neizmjerno nadmoćnijeg neprijatelja u ljudstvu, a da i
ne govorim o oružju koje smo mi jedva i imali.
Povlačenje je bilo skopčano s natčovječanskim napo­
rima. Uopće se nije spavalo. Stalno smo kopali rovove
i povlačili se, kopali i povlačili se. Tako je to trajalo da­
nima i noćima. Na hranu se nije ni mislilo. Za nepunih
mjesec dana drugovi su se mnogo izmijenili, nije ih pros­
to bilo moguće prepoznati. K tome se sve to odigralo u
januaru, najgorem mjesecu u godini, kada kiša, pomije­
šana sa snijegom, uopće nije prestajala padati.

48
 Umorni i iscrpeni morali smo sobom vući čitavu rat­
nu spremu, pomoćnih sredstava nije bilo. Ostajati tu na
putu, nije se smjelo, jer to je značilo pasti neprijatelju
u ruke. Veća polovina drugova već su bili obosili, prehla­
đeni i bolesni, a povlačenje se moralo vršiti u redu.
Franko je javio preko radija da će se već pobrinuti
da ne pređemo granicu. Front ie bio otvoren, dva puta su
nas presjekli, ali smo se — zahvaljujući spretnim manev­
rima drugova komandira — uvijek sretno izvukli.
U samoj borbi nismo imali mnogo žrtava, samo su
drugovi bili već strašno iscrpeni. Od umora, nespavanja,
gladi, zime i teških tereta počeli su padati, ali su se nat-
čovječanskim snagama prisiljavali da idu dalje i da ne
zaostanu.
Jednom mi je tako prišao student iz Sarajeva i pro­
mrmljao:
— Druže Marko, ne mogu dalje... samo da se malo
odmorim... doći ću sutra za vama...
Ostati, značilo je pasti neprijateljima u ruke, a to
niko ni po živu glavu nije hteo. I mada mi je bilo teško
gledati druga ovako iscrpenog, šta sam mogao, nego da
ga upitam:
— Druže, voliš li da pogineš ili da padneš u ropstvo?
— Da poginem...
— E, onda stani da ti opalim metak u prsa, jer os­
tati ovdje, znači ropstvo. Treba da ideš dalje, druže, pa
makar putem crk'o.
Oborio je pogled i vukao se i dalje za nama.
Mene su noge dobro poslužile. Bio sam umoran i
propao kao pas, ali nisam mnogo o tome mislio. Drugovi
su mi u šali dobacivali:
— Kad ti, stara kljusino, možeš, moram i ja koji
sam mlad!
I tako bi jedan drugog kuražio, jedan drugom poma­
gao podnositi sve do granice.
Na francuskoj granici ugledali smo žalostan prizor.
Francuska vlada nije dala da se prenose stvari, a kamoli
oružje i automobili. Najgore su prošli ranjenici o kojima
se niko nije mogao brinuti, a Francuska ih je primila
gore nego što se primaju zarobljenici.
4 Golub nad bezdanom 49
 Popeo sam se na neki vrh na francusko-španskoj gra­
nici i bacio pogled natrag u zemlju, gdje sam doživio to­
liko gorkih i toliko sretnih dana; gdje sam proživio to­
liko muka i patnja, i doživio toliko ljubavi i drugarskog
saosećanja. Gledao sam u dolinu i vidio plameno more
zapaljenog materijala, opreme, automobila i oružja. Neči­
ja me hladna ruka stegla oko srca pri pomisli da nam
je sve ovo poslala radnička klasa, radni narod cijelog svi­
jeta, a da sada moramo to sve uništiti, dok se španski
narod još uvijek očajno bori u posljednjim trzajima.
Gledajući u to plameno more, pričini mi se kao da
se iz njega dižu očajne ruke španskih majki, kao da ču­
jem vrisak djece i zapomaganje nemoćnih staraca.
— Pomozite! Spasite djecu našu!...
Hladna mi suza pade na usnu kad sam stupio preko
francuske granice, s teškim saznanjem u srcu da je ovim
časom španski narod ponovo pao u teške okove...
Dugo sam se gušio da glasno ne zaplačem.
Okrenuo sam se posljednji put i pozdravio Španiju
stisnutom pesnicom:
— Do viđenja, Španijo, do viđenja, zemljo koja si
mi srcu prirasla kao da si moja rođena!
— Do viđenja do boljih dana, dana slobode!«
Krntija nije bio od onog soja ljudi koji u svojim i
tuđim očima uzdiže sebe, hvališe se, razmeće. Naprotiv.
Zato on u svojim zapisima uvek govori o drugima, sabor-
cima, ističući njihove vrline, zasluge. Zato je, valjda, pre­
skočio neke pojedinosti o njemu u streljačkom stroju pri­
likom pogubnog povlačenja ka francuskoj granici, gde
je blistao svojom hrabrošću, snalažljivošću i, naročito,
vedrinom, optimizmom. Njegov saborac Mihajlo Vraneš
— Protić se seća da je Markan i noću, po kiši, na rasko-
ljanim stazama i u prelazima, prednjačio veselošću, du­
hovitim upadicama. U tome ga, veli, naročito, dopunjavao
Franc Rozman. Nekih pojedinosti Vraneš se ovako seća:
»Mokri i umorni, okupljeni oko vatre u jednoj usam­
ljenoj kući, mislili smo se odmoriti i osušiti. Za to vri­
jeme Marko Orešković je odstrijelio jednu kozu i dovu­
kao je da je oderemo. Tek što su je neki vješti drugovi
oderali, došlo je naređenje da se krene i to forsiranim
maršem, jer fašisti žure da nam presjeku odstupnicu. Ko­
zu smo brzo iskomadali i onako sirovo meso počeli žva-
kati. Naša izvidnica je javila da se u blizini pojavila fa­
50
šistička patrola. Odmah se javio Franc Rozman sa još
dva druga da to izvidi. Pripremio je bombe i pošao. Us­
koro se vratio nasmijan, govoreći: »Pa to su naši — Po­
ljaci«. Forsirani marš nas je još više iscrpio, neki su
prosto padali. Prvi put sam hodajući »spavao«. I u ovoj
prilici Marko se istakao kao vrlo uporan, staložen i du­
hovit, pa je zapjevao neku koračnicu na melodiju iz vre­
mena Franje Josipa, improvizirajući tekst koji je, kako
sam ga zapamtio, glasio:
Aoj Franko, aoj Franko,
— milu li ti majku. ..
Refren:
Boj se bije, bije, zastava se vije,
— za slobodu Španije. ..
Gotovo u isto vrijeme sa prvim fašističkim tenkom,
stigli smo u predviđeno mjesto prema francuskoj granici.
Jedna bomba je zaustavila tenk, ali je uskoro došla nji­
hova pješadija i sa jedne uzvišice osula vatru po nama.
Morali smo izaći iz sela i u obližnjoj šumi zauzeti polo­
žaj. Fašisti su nas cijeli dan tukli artiljerijom, ali se
nisu usudili da nas napadnu.
Njihovu prethodnicu sačekao je, na izričitu svoju
želju, Ogulinac i, pustivši je na blizinu od stotinak meta­
ra, počeo kositi svojim mitraljezom. On je prosto uživao
u ovakvim akcijama. U šali smo ga zvali »Ludi Seljo«,
no on ne samo da se nije ljutio, nego kao da mu se to
sviđalo, samo se smiješio...«
Drugog izbora nije bilo: Franko je ušao u Barcelonu,
a Krntija okrenuo ka Francuskoj. Sa drugovima.
Republikanci i interbrigadisti su ratovali srcem, a
Francisko Franko Bahamonde, kaudiljo Španije, još kao
mali potporučnik je, služeći u provinciji, stalno ponav­
ljao da u ratu treba zaboraviti sve ono što govori srce.
I zaboravio je.
Međutim, i mimo sve surovosti događaja koji su
sledili, mladost i uopšte sve ono što je u čoveka valjano
nije se pognulo.
Nikad više.
4* 51
 Pobeda i u porazu
Odlazeći u Španiju, u rat, Krntija ni jednog trenutka
nije strahovao za ishod borbe, hrlio je da stvara slobodu,
ali često posle koraka napred dolazi i korak natrag.
Republika je pala.
U Španiji je kardiljo slavio sumrak slobode.
»U Španiji se«, zapisao je u aprilu 1939. Sent Egzi-
peri, »strelja kao što se kosi tra v a ...«
I Grof Ćano, Musolinijev ministar spoljnih poslova,
obilazeći Španiju zapisao je, posve suvo, kao da se radi
o prebrojavanju odstreljenih fazana, a ne o ljudima:
»Streljanja su još uvek brojna, Samo u Madridu 200 do
250 dnevno. U Barceloni 150, a u Sevilji, koja nikad
tokom rata nije bila u rukama crvenih, po 80 dnevno«.
Ispada i iz Ćanovog izveštaja isto — kao da se kosi
trava. Ili mlado žito.
Krntija iz Široke Kule se, zajedno sa još oko 800
Jugoslovena,? vraćao. Toliko ih je ostalo i na španskoj
zemlji. Poginulih za špansku i opšteljudsku slobodu.
Ostali su zauvek tamo — kao krajputaši koji svedoče,
opominju, pozivaju ljude na solidarnost u nevoljama, na
borbu protiv mraka i zla.
Interbrigadisti, pretežno komunisti, odlazili su čista
srca i svetla obraza. Ništa nisu uskratili Španiji i borbi
za slobodu — sve su dali, ništa ne tražeći. Odlazili su
svesni poraza i nevolja koje prilično uspavanom svetu
donosi fašizam, ali svesni da u tom porazu leže elemen­
ti za buduće pobede upravo u borbi protiv fašizma, spo­
sobni da te elemente uoče, iskoriste u narednim bit­
kama.
Došavši do granice, opet pod Pirineje, Krntija se
okrenuo Španiji, stisnuo pesnicu i, dugo je pozdravlja­
jući doviknuo:
— Do viđenja, Španijo . . .
Poneo je zauvek ljubav za Španiju, drugu svoju do­
movinu, ali i iskustva iz borbi, iz pobeda i poraza, iz
tragedije te divne crvene zemlje, odlučan da na tom is­
kustvu gradi planove za pobedu u krilu svoje Partije za
slobodu sopstvenog naroda. O tome je zapisao: »Čim
smo prešli granicu sinu mi kroz glavu: Sad si u Fran­

52
 cuskoj, u logoru ... Bio bi zločin ne samo prema špan-
skom narodu, već prema čitavoj radničkoj klasi, kad
ovo što sam stekao ne bih podelio s drugovima, kad svo­
je iskustvo ne bih upotrebio u korist radnog naroda ...«
Bila je noć.
Suludo je duvao vetar, pomahnitalo lila kiša.
S još jednim drugom Krntija se, ugrabivši priliku,
zavukao u žbunje i tu ostao dan i noć.
Posle pet dana obreo se u Parizu, i, ušavši u neki
jeftini privatni pansion, zaspao i spavao puna dvadeset
četiri sata. Gazdarici je nešto bilo sumnjivo toliko spa­
vanje, pa je ušla u sobu.
Marko je bio budan, ali nije mogao ni da se poma­
kne. Pomislio je (i kasnije zapisao): »Došao vrag po
svoje. Bila mi je grozna i sama pomisao da ću, posle
svega, umreti u postelji«.
Odmah je počeo praviti planove kako da se vrati
kući, u Široku Kulu, tim pre jer mu je, kako je zapisao,
tok razvoja međunarodnih događaja već »u proleće 1939.
ukazivao na to da bi Italijani mogli napasti moju ze­
mlju«. To ga je snažno vuklo kući, da se, sa svim iskus­
tvom koje je stekao u Španiji, stavi na raspolaganje svo­
me narodu.
Računajući da će ga i vlasti u zemlji dobro primiti
otišao je u jugoslovenski konzulat u Parizu, pevušeći:
»Domovina kakva bila — dobrome je sinku mila ...«
Sumnjivo su ga gledali i zahtevali da napiše molbu
u kojoj će izjaviti da se kaje što je išao u Španiju.
— Čemu ta molba? — upitao je?.
— To traži Beograd — odgovorio je suvo činovnik.
Krntiji se, ne bez razloga, žurilo kući da brani ze­
mlju, a u konzulatu su mu tumačili da odbrana zemlje
nije njegova stvar,
— Pa, da znate — rekao je činovniku, — ja sam u
jedno zlo vrijeme bio zatvoren kao pristalica ujedinjenja
i ni danas se ne kajem što sam se borio za slom Austro­
ugarske i za oslobođenje hrvatskog naroda ... ali se
još manje kajem što sam se borio u Španiji...
Potom je činovniku bacio pod nos obrasce koje mu
je ovaj ponudio da popuni i rekao:
53
 — Ja odoh, a vi javite da oni dobro pripaze da me
ne propuste!
Bilo je krajnje vreme za odlazak.
Ali kako?
I zaključio je da nema druge nego da se ukrca u
neki brod — kao »slepi putnik«.
Otišao je u Marselj, i, uz pomoć nekih zemljaka,
ukrcao se na jedan brod. O tome je nešto i zabeležio:
»Onaj ko nije putovao kao »slepi putnik« ne zna šta su
muke. Pakao je isuviše blag izraz za to .. . Ali konačno,
kao vreću robe, jednog me dana izbaciše na obalu i ja,
na veliko zaprepašćenje svih rođaka i znanaca, na sam
Uskrs stigoh svojoj kući. Tu se bilo pročulo da sam po­
ginuo, pa sam tako baš na sam Uskrs uskrsnuo u svom
selu«.
Po povratku iz dalekog sveta, opet su ga dočekali
onako kako su ga i odagnali, o čemu nam je takođe os­
tavio svedočenje:
»Dok sam ja krojio rodoljubive planove i veselio
se da ću se pokazati kao dostojan sin kršne Like, dotle
je Stojadinović krojio baš obratan plan. Bio je upravo
na putu da napravi kupoprodajni ugovor po kojem će
bez borbe, za pare, predati našu zemlju Hitleru i Muso-
liniju. Dok sam ja pravio planove kako ću dohrliti u
pomoć svojoj zemlji, dotle je njegova vlada već bila pro­
tuzakonito oduzela državljanstvo meni i svima onima
našim najboljim sinovima koji su se u Španiji borili na
strani republikanske vlade, a protiv talijanskog i nje­
mačkog fašizma i koji bi se tako isto borili i u našoj ze­
mlji u prvim redovima svojega naroda protiv fašističkih
napadača«.
Musolini je, već u skladu sa svojom klovnovskom
prirodom i uveren da tako vaskrsava farsu o svemoćnom
rimskom carstvu, po Rimu prikazivao svoje biciklizirane
trupe, a Adolf Hitler je iste one, u Španiji dobro uvež-
bane usmrtitelje, postrojavao i sumanuto izvikivao:
— Deutschland, Deutschland — uber alles! (Nema-
čka, Nemačka — iznad svega!).

54
 Krug je zatvoren
Marko Orešković se vratio iz sveta onako kako je
i otišao.
Niti je šta odneo, niti doneo — na sebi.
Sve što je doneo bilo je u njemu: ljubav i sećanje
na Pirineje i Barcelonu, saznanje da sirotinje ima u će­
lom svetu, i spoznaju da, ipak, nema ničeg strašnijeg od
stanja u kojem je čovek ravnodušan prema svakom dru­
gom čoveku.
Poput svežeg vetra s Velebita ili s Pirineja, doneo
je u Široku Kulu neuočljivo ali neprocenjivo blago i bio
je srećan što se vratio, te nije ni pomišljao na to da
će iznova — biti progonjen.
Seljani i susedi rado su ga viđali, dolazili svome
Markanu na Ijudekanje, ali se čak i mesna, seoska žan­
darmerija istinski zapanjila i rastužila kada je videla
da nije poginuo.
Marko Orešković Krntija nije bio borac za dan, za
dva, bio je junak zauvek, a kako takvih nikada nije do­
voljno, jadna je ona zemlja koja ne poštuje takve ljude.
Takva ih, zasigurno, i ne zaslužuje.
U krajevima oko Gospića, Korenice, Udbine, Piro-
višta, u krčevinama ispod Kapele i Plješevice — između
vlasti, a vlast je bio žandarm, i Ličanina, zaokupljenog
hiljadama muka, oduvek je postojala gotovo svemirska
udaljenost, pri čemu je vlast i sve smela i sve mogla.
I uvek je bila u pravu.
»Vratio sam se sa željom da branim zemlju, ali
vlast je drukčije postupila«, zapisao je Krntija, beležeći
dijalog između njega i žandarma koji je banuo za Mar-
kanom tek je ovaj stigao u rodni dom.
— Zdravo Marko!
— Zdravo vlasti!
— Pa zar ti nisi poginuo?
— Zar mislite da ja tako lako ginem? Ne dam se,
a osim toga moram se za sve nepravde osvetiti.
— Dođi u stanicu kod komesara.
— Doći ću.
55
 Žandarm je otišao. A u kući, na Markanovom rod­
nom ognjištu, ostala glad — njegov stari, verni pratilac
i prijatelj koji ga je dočekao raširenih ruku. Od nje je
trebalo nekud pobeći.
Javio se vlasti, a vlast drugoj vlasti, druga — trećoj
i sve su mu, kao da je u pitanju kolera, a ne zdrav i
gladan čovek, zabranjivale da ikud ide. Marko je, kao
i obično, slušao vlast i zaputio se pravo u Zagreb —
šefu policije. Šef policije ga je poslao u banovinu i, še-
tajući ga od sobe do sobe, najzad su ga poslali Dušanu
Ribaru, inspektoru javne bezbednosti. Kada je ušao
kod Ribara rekao je:
— Ili me zatvorite ili mi dajte dokumenta.
— Ne dam.
— Ja onda ne idem.
I onda su se Dušan Ribar i Marko Orešković napri­
čali o svemu i svačemu. Marko je još iste večeri — za­
tvoren u samicu.
Držali su ga tako dva meseca, a potom ga je pozvao
drugi inspektor i rekao mu o sebi da je bog i da od
Marka može raditi šta hoće — da ga, ako bude pametan,
može pustiti, ili držati u zatvoru koliko hoće.
— Treba da mi priznaš sve što sam nakupio protiv
tebe 1935, 1936. i 1937. godine.
Marko se tog trenutka setio španske inkvizicije i
upitao:
— Čime me teretite?
Policajac mu je govorio o komitetima, instrukcija­
ma, lecim a. . .
Zatvorili su ga još mesec dana i tek posle četiri dana
štrajka glađu — pustili.
Vazda gladni Marko Orešković spasao se zatvora —
štrajkom glađu.
Onime o čemu je razmišljao odlazeći iz zagrebačke
policije — završio je i svoju »Autobiografiju«:
»Dokle će me ovako ganjati? Sada se upravo navr­
šilo deset godina otkada su me prvi puta otjerali na ro­
biju. Koliko sam u međuvremenu bio zatvaran i proga­
njan, koliko sam prepatio i koliko sam se borio! Težak
je to život, ali zar upravo ta tegoba ne mora da mi da
uvijek novog poleta, uvijek svježe snage?
Zar mogu mirovati dok na svijetu imade toliko ne­
pravde?

56
 Pred očima mi se ukaže lik moje gladne, ispaćene
majke. Gledao sam je upravo onakvu kao onda kada je
sa mnom u naručju pod šljivom plakala i kad mi je go­
vorila da smo sirotinja. Gledala me svojim tužnim izmo­
renim očima i polako micala usnama:
— Da sine, mi smo sirotinja.
Glad, nevolja i patnje, to su naši vjerni pratioci.
Bori se za tu sirotinju, bori se za to, da joj stvo­
riš bolji život.
To je zavjet kojeg ti ostavljam!«
Sećajući se majke i njenih saveta i zaveta, ponavljao
je u sebi, kako je to često činio u Španiji, one Brehtove
stihove:
Kad sam, sine, nosila te,
Rekoh za te, sred mog krila,
Ne smije bit i nema sile,
Koja bi te ustavila.
Krntija se nije dao zaustaviti.
Srećom, u tim poslednjim Krntijinim »razgovorima«
u zagrebačkoj policiji niko nije znao da je Krntija član
KPJ od 1927, da je na Petoj zemaljskoj konferenciji u
Zagrebu, oktobra 1940, izabran za člana Centralnog ko­
miteta Komunističke partije Jugoslavije, da je, i po pov­
ratku iz Spanije 1939. godine, u Zagreb došao na poziv
Partije, da mu je Mila Herceg, uz pomoć partijske orga­
nizacije, našla stan u Medulićevoj ulici broj 19, tačnije
rečeno u pekari Mićina Muhara, gde ga je dovela Fani-
ka Rupčić. I tu je Marko dosta mirno stanovao kod Mi-
ćuna Muhara, a onda mu je, iznenada, u trag ušla poli­
cija. Jednoga dana iznebuha su u pekaru upali agenti,
ali i Krntija se munjevito snašao i, opasavši se pekar­
skom keceljom i stavivši belu kapu na glavu, sa dva kru­
ha, kao da nekud žuri — prošao pored njih. Agenti su
temeljito pretresli pekaru, ali Krntiju nisu našli. On se,
pak, shvativši da su mu iznova ušli u trag, preselio kod
Mile Herceg, u Buconjićevu ulicu.
Vreme provedeno u Zagrebu 1939. i 1940, stalno se
skrivajući od policije i često menjajući stanove, Krntija
je do poslednjeg trena posvećivao Partiji, radnicima,
borbi. Sem ostalog svakodnevno se sastajao sa Ankom
57
Butorac, Stipom Ugarkovićem, Štefom Kaurićem, Jan-
kom Gredeljom i drugim revolucionarima. Dogovarali su
se o akcijama, rukovodili njima. Marko je svakodnevno
zalazio među radnike, govoreći im:
— Vi niste sami, vi niste male grupe; svi mi pripa­
damo velikoj porodici komunista.
Ljudi su mu verovali, voleli ga, sledili u borbi.
I pored svih revolucionarnih zadataka vezanih za Za­
greb, za druge krajeve zemlje, često se vraćao svojoj po­
stojbini. Krstario je Likom, obilazio drugove u Vrhovina-
ma, Crnoj Vlasti, Trnovcu, Smiljanu, Jadovnom, Gornjem
Babinom Potoku, svraćao u Okružni komitet u Gospić
da s ljudima poljudeka, da ih uputi i podseti da borba
mora jednovremeno početi u svim krajevima Like.
U septembru 1939. godine, po povratku iz Španije,
mesec dana je, recimo, boravio u Gornjem Babinom Po­
toku, u kući Milana Vukmirovića Škrape. Iz Babinog Po­
toka svakodnevno je odlazio u sela: Turjanski, Trnovac,
Vrhovine, Končarev Kraj, pa sve češće i u Okružni ko­
mitet u Gospić gde se sastajao sa Jakovom Blaževićem.
U jesen 1940. godine, idući od mesta do mesta, po vr-
hovinskoj i koreničkoj opštini, osnivao je partijske će­
lije, organizovao komuniste i objašnjavao im događa­
je koji su bili na pomolu. Jovo Bogdanović se seća Mar-
kanovog boravka među drugovima iz Babinog Potoka i
Končarevog Kraja. Pošto im je preneo pozdrave od Rade
Končara, učio je komuniste kako treba prilaziti seljaci­
ma. Govorio im je: »Komunista pred seljakom, pre sve­
ga, mora da otvori dušu«.

Pred Ličanima u ustanku

U vreme kada je već bio posve izvestan napad Ne-
mačke na Jugoslaviju, Krntija, je, krstareći Likom, odla­
zio i do Dalmacije, i odande se opet vraćao Lici i sas­
tajao sa komunistima Ivanom Galovićem, Vujanom Ko­
sovcem, Mićom Kosorićem — Pekićem, Ivanom Rukavi­
nom, Milom Počučom, Mitom Dimitrijevskim, i drugima.
Imao je običaj da kaže:
— Mi, evo, drugovi, Partiju legalizovasmo usred
Gospića!

58
 »Dolazeći u Gospić«, seća se Tomo Nikšić Krntijina
rada, »jedne večeri 1940. godine sazvao je sastanak kome
su prisustvovali Kata Pejnović, Jovo Radičević, Ivan
Uzelac i Dujo Katić. Dugo nam je govorio o iskustvima
zagrebačke partijske organizacije, o značaju omasovljiva-
nja skojevaca«.
Radio je neumorno, govoreći:
— Mi komunisti radimo svoj posao, a policija svoj,
pa ko koga nadmudri!
Krntija je od jeseni 1940, kako se seća Stipe Ugar-
ković, sve češće dobijao neposredne zadatke od druga
Tita, odlazio — po zadacima — iz Zagreba, vraćao se i
vazda govorio:
— Ovo je naša prava borba!
U ranu jesen 1940. posetio je partijsku organizaciju
u Perušiću, i do početka rata će još tri puta tu boraviti.
Govorio je o zadacima Partije, o borbi radničke klase,
o izdaji domaće buržoazije. Poslednji put u Perušiću je
boravio 19. marta 1941. Bio je to, na žalost, i poslednji
susret komunista i Perušića s Krntijom.
Rat je počeo, Kralj pobegao. Generali potpisali kapi­
tulaciju. Vojska razbijena. Okupator ušao u zemlju za 12
dana.
Komunisti su, kao jedina organizovana snaga, ostali
sa narodom, otvoreno govoreći da prava borba predsto­
ji, i to ubrzo. Ono, u tim mutnim vremenima iz proleća
1941. godine događalo se da se poneko od drugova poko­
leba, da, prepavši se od opasnosti u trenutku malodušno­
sti, pokuša da spas nađe u bekstvu od zadataka. U Vr-
hovinama je kao partijska veza dugo služio berberin To­
mo Regvard, ali se jednog dana, preplašen za sopstveni
život, sklonio u Gospić i tako, faktički, prekinuo sarad-
nju sa drugovima. Krntija ga je tražio i našao u Gospi­
ćku brijačnici, Seo je da ga Tomo obrije. Lako su se pre­
poznali, ali su poćutali — koje zbog konspiracije, koje
zbog nenadna susreta. Dok ga je Tomo brijao Marko je
razmišljao o težini njegove greške, o teškim vremenima
kojima baš ni svaki komunista nije dorastao, o tome da
je čoveka lako satrti, ali teško uzdići. Pa će Tomi, ša­
patom:
— Jasno mi je, Tomo, da si se prepao i čini mi se
da to ne mogu izmeniti. Ali ti savetujem da ćutiš i nikom
ništa ne govoriš.
59
 Tomo je prećutao odgovor. Onome ko pogreši nije
bilo lako obeleti zub pred Krntijom.
Slika Like u danima pred ustanak: na sve strane
zgarišta, zbegovi, logori, ubijeni.
Osnovni zadatak Partije bio je suprotstaviti se us­
taškim koljačkim formacijama i spašavati narod. Okru­
žni komitet Partije je radio bez predaha, a naročitu mu
je pomoć pružao Marko Orešković Krntija. Kao član CK
KPJ, kao znan i veoma ugledan Ličanin i poznavalac lju­
di i prilika u njoj — sav je bio okrenut Lici. Tako dobro
znan Lici i Ličanima, pazio je na svaki pokret i o svemu
vodio računa. Uoči rata je, recimo, banuo u Široku Ku­
lu, u kuću učiteljice Marije Orešković, i posle neobavez­
nog razgovora ostavio joj jednu knjižicu u kojoj je pi­
salo o životu seljaka, o eksploataciji, klasnom neprijate­
lju, potrebi za borbom.
— Zapravo — seća se Marija Orešković — bila je to
prva komunistička knjiga u našoj kući i išla je od ruke
do ruke.
Lika nikada u svojoj dugoj istoriji nije oskudevala
u ljudima spremnim da se sa svakim čudom i zlom po-
rvu i obore ga na pleći. A takvo zlo su bilii okupator, i
ustaše, i sve ono što su ta dva zla ovde donela, rodila,
izazvala.
Dana 27. jula 1941. godine Lika će oglasiti početak
ustanka u Hrvatskoj. To je bilo delo i druga Krntije.
Jer, dragocenu pomoć u pripremanju ustanka okružnom
rukovodstvu Partije je, uz Radu Končara Brku, davao i
taj već nadaleko čuven i omiljen revolucionar. On je,
već početkom jula 1941. godine, idući Likom, ponavljao:
— Nema mira dok je i jedan od okupatorskog voj­
nika u našoj zemlji.
Jednoga od tih dana meteža, beznađa i pokolja u
Lički Ljeskovac su prispela tri namernika: Marko Oreš­
ković, Rade Končar i Stipe Ugarković. Došli su do kuće
Nike Ćudića i poseli. Kada je domaćin zapodeo razgovor
o tome kako tući neprijatelja kada su bez oružja, Marko
mu je rekao:
— Ima, ima, oružja, Niko. Eno ga u Italijana, Ne-
maca i ustaša. Otimaćemo ga od njih i tući ih bez pres­
tanka, a za početak dobro je i ovo što imamo: rogulje,
sekire, kolje...

60
 Reci su uverljivo zvučale, jer je iza njih, svojim de-
lima, stajao taj stameni borac sa bojišta protiv nepravdi
i fašizma, koji je sada, kao nekad preko Pirineja, krsta­
rio Likom i rečju kojoj se nije moglo ni prigovoriti ni
odoleti, govorio:
— Na oružje! Udrite, ne dajte da vas kolju ustaška
paščad!
Tih uočiustaničkih dana i u Lici se moglo čuti i pi­
tanje:
— Šta vi, šaka jada, možete protiv tolike sile?
Kada se spominjalo Krntijino ime, čulo se i to:
— Šta znate ko je ovaj što je došao da vas buni?
Možda su ga ustaše poslale?
On je, pak, otvoreno govorio i ko je, i kome pripada,
i ko ga šalje. Jednostavno: da je komunista, da ga šalje
Partija — narodu. Tako se predstavio jednog majskog
dana 1941, u Smiljanu, kada je Jakov Blažević, sekretar
Okružnog komiteta Partije, sazvao sastanak skojevaca.
Na sastanak je stigao i Krntija. On je skojevcima, veći­
nom Hrvatima, govorio o šaci ustaša koja kalja svetlu
istoriju hrvatskog naroda i energično ih je pozvao u bor­
bu protiv okupatora i ustaša. Ni dva meseca kasnije
Marko će komunistima, skojevcima, i svim rodoljubima
dati znak za ustanak, za početak te svete borbe, u kojoj
nisu izneverili ni skojevci iz Smiljana.
U Smiljan je Krntija navratio i nešto ranije, nepo­
sredno posle okupacije zemlje. Ćim je prispeo pitao je
za proverenog komunističkog borca Katu Pejnović, ali je
nije našao. Uto su ga komunisti i skojevci sklonili za koji
časak, dok prođe opasnost, jer su mu neke ustaše iz
Pazarišta bile već za petama. A u to vreme ustaše su
već hapsile, pa ubijale ili trpale u tek osnovani i po zlu
poznati logor u Jadavnom.
Ipak, još te večeri je, odmah po dolasku u Smiljan
održao sastanak komunistima i rekao im da su partijski
rukovodioci raspoređeni po čitavoj zemlji i da će on,
za sada, raditi po Lici. Insistirao je na strogoj tajnosti
i odmah posle sastanka krenuo preko Gospića ka zapad­
noj Lici — u Bunić, Pecane i Debelo Brdo.
Gde god je, u sela s kraja na kraj Like, dolazio ob­
jašnjavao je ljudima da je ustanak neizbežan i da nema
ništa bez oružane borbe. Idući od sela do sela govorio
61
 je ljudima da čuvaju oružje, a 25. jula 1941. je, u selu
Visuću, na sastanku članova KPJ i SKOJ-a, pročitao onaj
poznati istorijski proglas i poziv Partije na ustanak, i,
s tim u vezi, deo konkretne zadatke za izvršavanje pos-
lednjih priprema za dizanje ustanka.
Nikad nije mnogo govorio, već delao: naoružavao
ljude znanjem, roguljama, sekirama, kuburama, osnivao
prve vojničke logore.
Pri tom se sećao Španije. A da je znao da na odgova­
rajući način primeni iskustvo stečeno u Španiji svedoči
i primer iz marta 1941. godine. Milan Vukmirović bio je
rezervista u 44. artiljerijskom puku u Banjoj Luci. Srne-
rao je da odande pobegne. Međutim, pre donošenja ko­
načne odluke poslao je u Okružni komitet KPJ za Gospić
Nikolu Vukmirovića — da se tamo raspita valja li sada
bežati iz vojske ili ne.
Krntija mu je poručio da i Milan Vukmirović i svi
drugi drugovi obavezno ostanu u jedinici, ali da ne miru­
ju već da stalnim radom i ostale vojnike pridobijaju za
Partiju i da ih pripremaju za borbu koja svima predsto­
ji. Uz to je Krntija, kako se seća Milan Vukmirović, re­
kao da će i sam, zatreba li, doći u kasarnu i skupa s nji­
ma čekati početak rata.
Marko je, sa narodom, dočekao početak rata i brzu
kapitulaciju vojske, da bi, komunistima, pripremio Liku
za ustanak, za borbe do pobede. A kada je došao taj ve­
liki dan, u istoriji upisan kao Dan ustanka, i narod je
Likom zapevao:
Da nam ne bi Orešković Marka
Još bi mnoga zakukala m ajka...
Imao je pravu majku Koju u Širokoj Kuli, imao
»drugu majku« u dalekoj Španiji, a u Lici je 1941. godi­
ne stekao još hiljade majki.
Za neverovatno brz i uspešan razvoj događaja u Li­
ci velike zasluge je imao Krntija. Obilazeći sela, prvih
dana avgusta 1941, zadržavao se u Debelom Brdu, Bjelo-
polju i održao sastanak sa komunistima. Produžio za Ko-
renicu i zadržao se u Krbavici. U Trnovu je prisustvovao
partijskim sastancima i, usput, u razgovoru sa meštani-
ma, stalno ponavljao da se moraju svojski odupreti
ustašama.

62
 Poput vihora leteo je Likom i prikupljao ustanike.
Već samom pojavom ulivao im je i snagu i povere-
nje, a bila je godina 1941, vreme kad je Evropa bila na
kolenima.
Kao na krilima leteo je od Gospića do Babinog Po­
toka, sa Plitvica do Donjeg Lapca, od Široke Kule do
Krbavice, od Visuća do Bunića, od Drvara do Kulen-
-Vakufa ...
Kao član CK SKJ bio je već 1941. godine prvi poli­
tički komesar Grupe ličkih narodnooslobodilačkih parti­
zanskih odreda i član Glavnog štaba NOP odreda Hrvat­
ske, odnosno njegov prvi politički komesar.
Zverstva koja su ustaše činile po Krbavi bila su za­
strašujuća. Po zbegovima se pričalo o velikim pokoljima
u Divoselu, Širokoj Kuli, Petrovom Selu, Donjoj Suvaji.
Smrt je lebdela u vazduhu.
Od najvećeg značaja za ustanak u Krbavi bio je
Krntijin dolazak u Visuć. Već legendarni španski borac
i junak Marko Orešković prispeo je tamo samo koji dan
pre 27. jula. Odmah je preduzeo energične mere za okup­
ljanje ljudi, naoružavanje. Neumorno im je objašnjavao
ciljeve borbe, a onda ih poveo u tu borbu.
I već 28. jula 1941. Krntija je u selu Visuću organi-
zovao prvu partizansku akciju, na Kuku, na putu Udbina
— Lapac. Na tom mestu porušeni su telegrafski stubovi,
prekopana cesta i preprečena stablima i balvanima.
Krntija je verno tumačio jasnu orijentaciju Partije
za ustanak i odmah istakao da srpski narod ne treba i
ne srne da se bori protiv hrvatskog naroda, nego protiv
ustaša. Tada je i tim povodom, valjda, nepoznati i uvek
pomalo nevešti narodni pesnik sročio stih:
Drug je Marko hrvatskog roda,
Al' je majka srpskoga naroda...
U to vreme je u Krbavicu stigla i grupa španskih
boraca, među kojima je bio i Vlado Ćetković, od CK KP
Hrvatske upućen za vojnog rukovodioca. Njega je Krnti­
ja savetovao da krene na drvarsko područje, a sam je
krenuo u Bosansku krajinu. Trebalo je sada organizova-
ti svenarodne snage u borbi protiv fašizma.
63
 Dana 21. septembra 1941. na Kamenskom na Plješe-
vici, na sastanku vojnih delegata Like, Krntija je jed­
noglasno izabran za političkog komesara Štaba za Liku
i Kordun.
Tih dana ga je u Drvaru sreo i Jovo Bogdanović i
prisetio se jedne novembarske noći 1940, kada se prvi
put video s Markom, što je na sve drugove ostavilo neve-
rovatno snažan utisak. Jovo je o tome zapisao: »Čekala
me je poruka da odmah krenem na kraj sela u kuću
nadomak šum e... 'To je on', šapnuo mi je neko. Počeo
sam govoriti, a krupne graške znoja izbile su mi po čelu...
Marko mi je priskočio u pom oć...
Oko podne je svratio u kuću jednog od članova na­
še organizacije.
Kad mu je ponuđen ručak rekao je:
— Kako ja mogu da jedem među tvoje šestoro dece...
To je rekao i otišao«.
Sada se Jovo, ovde u ustaničkom Drvaru, setio i
1. maja četrdeset prve: »Crne košulje i zelene uniforme
razmilele su se po najzabitijim selim a... Ustaše su već
počele pirovati... Krvavo kolo je počelo... Marko se po
selima raspitivao ko se od komunista iz vojske vratio
kući... Banuo je u jedno selo puno Talijana i pred gos­
tionom ih pozdravio s »bonđorno«, a ostalima rekao:
— Zdravo Srbi!«
Baš tako, najtraženiji ilegalac rugao se okupatoru
i govorio mu »bonđorno«...
Naročitu opasnost za uspešan tok ustanka je, kako
je Jovo zapisao, predstavljala zabluda dela ličkog življa
da Talijani nisu opasni okupatori, na šta je Krntija od­
govorio na pravi način: 30. septembra 1941. naredio je
napad na talijanske fašiste. I ponavljao: »Ni zrno žita,
ni pramen vune talijanskim fašistim a...«
Poslednji put Jovo Bogdanović sreo je Krntiju u Dr­
varu. Ulazeći u automobil, našalio se na svoj račun:
— Da nije ovog prsluka i ličke kape, pomislio bi čo­
vjek da se radi o ministru. Nekada sam i sam ovako vo­
zio velike glave, a sada evo dočekah da mene voze s
kraja na kraj ove bosanske partizanije.
Današnji general Stevo Opsenica se seća da su prve
vesti — o stezanju obruča oko ustaškog Bunića, počet­
kom avgusta 1941, saznali u Jasenovim Koritima, kada
im je Krntija rekao:

64
 — Drugovi, na svoje zadatke! Vodite računa o naro­
du i organizaciji ustanka.
A odmah zatim je, preko Krbavice, zagrabio prema
Donjem Lapcu, gde je ustanak već buktao.
Jedan od organizatora ustanka, takođe danas gene­
ral, Đoko Jovanić piše: »Već prvih dana avgusta na slo­
bodnu teritoriju se prebacio Marko Orešković Krntija,
član CK KPJ... Marko Orešković je pomagao u rukovo­
đenju ustankom na čitavoj slobodnoj teritoriji. On se na­
lazio svuda: u Drvaru, na frontovima u Bosni, na zboro­
vima na slobodnoj teritoriji Like, na radu u drugim kra­
jevima Like. Bavio se pitanjem vojne organizacije, orga­
nizacije vlasti, čisto partijskim pitanjima, pitanjem or­
ganizacije žena i omladine...«
U tim odsudnim danima leta 1941. takoreći svako
je želeo da vidi i čuje Krntiju. Sime Belan se seća da se
u Ljubovu, u vreme kada je ustaško divljanje dostizalo
vrhunac, govorilo:
— Vele da je u Krbavici i Debelom Brdu bio neki čo­
vjek. .. Marko mu viču, Marko Orešković... Nosi, kažu,
crvenu zvijezdu i upućuje narod da hvata rogulje i seki-
re, ko šta ima, da se diže na noge, da bježi u šumu, da
tuče ustaše.
I seljaci, Srbi, u Ljubovu i ne samo u njemu, govo­
rili su:
— Samo pojedini izrodi Hrvata su ustaše, a najveći
broj Hrvata su naša braća. Zar se hrvatski sinovi ne bo­
re jednako kao i mi? Nije li i Marko Orešković Hrvat?

Hapšenje „ličkog špijuna"

Krntiju su hapsili u vreme Austro-Ugarske, u vreme
države Srba, Hrvata i Slovenaca, u vreme kraljevine Ju­
goslavije, u Francuskoj, a onda se, 1941. godine, dogo­
dilo da ga, kao »opasnog špijuna« — pritvore i njegovi
partizani. Taj događaj je, srećom, ispao smešan, ali da se
na licu mesta nije zadesio i dr Moni Levi, njegov rasplet
se, s obzirom na to da je rat bremenit u nesporazumima,
mogao i tragično okončati. Jednostavno, moglo se dogo­
diti da partizani ubiju jednog od najistaknutijih svojih
vođa. O tome će dr Levi zapisati 14 godina kasnije:
5 Golub nad bezdanom 65
 »Dana 27. jula 1941. godine oslobodili smo Drvar i
zarobili zloglasne drvarske ustaše. Jedan je uspeo da nam
pobegne u Grahovo, ali su ga ubrzo uhvatili partizani...
Komandant ustanka za Drvar odredio je da preuz­
mem upravu drvarske bolnice. Od lekara sa mnom su bi­
li: dr Ermens, osrednji provincijski hirurg, doktorica
Špicer, učesnik u mađarskoj revoluciji Bele Kune 1919.
godine, zatim dva lekara, od kojih jedan, Dluski, ruski
emigrant, dobar lek ar...
Ranjenici su stizali.
Stizali ne samo iz okoline Drvara, već i od Grahova,
Crnog Luga, Sajkovića kod Livna, iz Srba i Lapca i mno­
gih drugih mesta. Neki čak iz Podgrmeča.
Drvarski ustanak je privlačio kao i drvarska parti­
zanska bolnica — prva u tom k raju ...
Ranjenike smo lečili i oni su opet odlazili u borbu...
U avgustu je bilo veoma toplo. Rano ujutro stigao
sam u bolnicu. Bio sam u viziti i razgovarao s ranjeni­
cima. ..
U jednom uglu hodnika stajalo je nekoliko bolniča­
ra. Nešto su glasno razgovarali. Zastao sam. Jedan je go­
vorio naročito glasno. Čuo sam kako govori svojim dru­
govima:
— Naši su uhvatili opasnog špijuna. Ima nekoliko
krivotvorenih legitimacija. To je, po svoj prilici, neki ve­
liki prepredenjak. Ima pocepano ličko odelo. Kaže da se
zove Marko Orešković. Izmišlja razne stvari. Priča da je
bio na robiji u Sremskoj Mitrovici. Čak tvrdi i to da se
borio u Španiji protiv generala Franka.
Približio sam se bolničarima. Hapšenje »ličkog špi­
juna« mnogo me zanimalo.
Upitao sam jednog:
— Luka, kako reče da se zove?
— Kaže da mu je ime Marko Orešković Krntija. Si­
gurno laže da je bio na robiji u Mitrovici. Prikriva se
tuđim imenom. Ima kod sebe nekoliko krivotvorenih le­
gitimacija. Možda je neki prepredeni ustaški lopov.
— Slušaj, Luka, skoči u odsek za bezbednost. Trči
što te brže noge nose. Kaži tamo drugovima da ja pozna­
jem pravog Marka Oreškovića.
66
 — Hoću, druže doktore — odgovori bolničar i otrča.
Nije prošlo mnogo, kad se na vratima bolnice pojavi
Gojko Rodić, visok, mrk, kršan mladić. Bio je omladinac.
Pošto je bicikl prislonio uza zid reče:
— Druže doktore, vi rekoste da poznajete Marka
Oreškovića Krntiju?
— Da, poznajem ga, kako ga ne bih poznavao! Bio
sam s njim na robiji. Znam ga kao sama sebe. Dobar je
to čovek. Odličan drug. Samo, ako je to zaista on.
— Molim vas, druže doktore, hoćete li da dođete
tamo kod nas? Voleli bismo da nam kažete da li je to on
ili nije. On tvrdi da jeste, a mi nikako ne možemo da se
uverimo.
— Hoću, kako da ne!
Obojica odmah sedosmo na njegov bicikl.
Ušao sam u malu kancelariju odseka za bezbednost.
Tu je bilo nekoliko fotelja — ne znam gde ih nađoše —
okrugli stolić i sto za pisanje.
U sobi za stolom sedeo je Vaso Trikić — stari dr­
varski revolucionar...
— Evo, druže Vaso — započe Gojko Rodić — to je
naš doktor. Kaže da dobro poznaje Marka Oreškovića
Krntiju. Veli da je skupa s njim bio na robiji u Srem-
skoj Mitrovici. A zna da je bio u Španiji na strani repu­
blikanaca, protiv generala Franka.
Rukovah se s Vašom i započesmo razgovor.
— Imamo ovde u našem zatvoru čoveka koji tvrdi
za sebe da je Marko Orešković Krntija — poče Vaso
Trikić. — Ima nekoliko krivotvorenih legitimacija. Ša-
ljivčina je. Smeje se kao da mu se ništa nije dogodilo.
Kaže da mu se ukazala prilika da vidi kako je u našem
vlastitom zatvoru. Priča sa ostalim zatvorenicima, krimi­
nalnim tipovima, drži tečajeve. Tuži se na naše ljude ka­
ko mu ništa ne veruju, a neće temeljito ni da ga saslu­
šaju. Bi li ti hteo, druže doktore, da ga vidiš? Ti ćeš ga
sigurno prepoznati, ako ste bili skupa na robiji u Mit­
rovici.
Opazio sam da je situacija neobična. Bio sam uve-
ren da se zaista radi o Marku Oreškoviću Krntiji. U to
me pogotovu uverila priča da pravi šale.
Razmišljao sam: Moramo se sad svi skupa uveriti
u istinu. A naročito treba da se uvere Vaso, Jovo i Gojko.
Kako da se to izvede? Pade mi na pamet jedna misao:
5* 67
 — Znaš šta, Vaso: ja ću se pretvarati da čitam, a ti
zovi Marka Krntiju. Ako bude Marko, on će me poznati.
Bili smo odlični prijatelji. Ako me ne prepozna, onda će
stvar već biti jasna.
— U redu, doktore, Sedi. Evo časopis. Čitaj i budi
ozbiljan. Pobogu, nemoj da se smeješ! Gojko, zovi tog
Marka.
Gojko brzo otrča. Čuli smo njegov glas:
— Marko Orešković, Marko-o-o-o Orešković.
— Evo me, evo me — odgovori neka snažna glasina.
Odmah sam prepoznao Marka Oreškovića. Bio je po-
cepan i veseo kao uvek. Odjednom me opazi i skoči.
— Zdravo Sun ja moj, zdravo doktore!
Zagrlismo se i izljubismo.
— Evo me Sun ja, ovde, u našem vlastitom zatvoru.
Kakvi su to ljudi? Velim da sam bio na robiju u Mitro-
vici. Uvjeravam ih da sam stari komunista. Govorim na­
šim najčistijim komunističkim rječnikom, a opet me ne
shvataju. Ništa mi ne vjeruju, moj doktore. Pa i dobro
je da ne vjeruju, dobro je danas biti oprezan, jer može
svašta da se desi. Ali su, ipak, mogli zaključiti da špijun
ne može govoriti onako kako ja govorim. Dobro je ne
vjerovati odmah svemu i svačemu, ali ne valja ni prete-
rivati. A meni se čini da su u ovom, konkretnom mom
slučaju, malo pretjerali.
Gotovo sam zaplakao. Suze od radosti ovlažiše mi oči.
— Hajdemo, Krntija, hajdemo. Sav si pocepan i
prljav. Hajde k meni u bolnicu da te malo okupam.
Vaso, Jovo i Gojko se smeju. Veseli su. Lica im blis­
taju od zadovoljstva. Drago im je što nisu pogrešili. Poz-
dravismo se i odosmo. Marko me uhvati pod ruku i
čvrsto privuče k sebi.
— Hajdemo, nešto me i noge bole. Osuli me neki
čirevi. U zatvorskoj sobi ležao sam s raznim kriminal­
nim tipovima. Umalo da im ne održim politički kurs —
našalio se na njemu svojstven način...
— E, Krntija moj, kako si samo pocepan. A što
ideš tako sam? Zar nisi mogao doći s pratnjom, ili neka­
ko najaviti svoj dolazak?
— Bilo mi je lakše da ovako pocijepan i sa ličkom
kapicom prođem svuda kuda se inače ne bi moglo proći...
Napokon smo stigli u bolnicu... Svi su hteli da vi­
de Krntiju.

68
 Čim se malo uredio, počeo je odmah da radi...«
Marko je i dalje išao od sela do sela, od jedinice do
jedinice — širom Like i Krajine, »preskakao« na dalma­
tinski i kordunaški teren. Gotovo uvek sam, nenajavljen,
bez pratnje, u pohabanom odelu.
Prve sedmice oktobra 1941. Krntija je pomagao u
planiranju zajedničke akcije odreda »Ljubovo«, vodova
iz Šalamunića i Svračkovog Sela i boraca iz Široke Kule.
Trebalo je da napadnu Široku Kulu. Međutim, do plani­
rane akcije nije došlo, jer su u međuvremenu u Široku
Kulu stigla neprijateljeva pojačanja, pa su Krntija i Vla­
do, dva iskusna španska borca i ovde komesar i koman­
dant Štaba grupe partizanskih odreda, procenili situaci­
ju i izveli zaključak da ne treba da rizikuju i svoje bor­
ce izlože vatri daleko jačeg neprijatelja.
A samo sedmicu pre toga, Krntija je, s četom parti­
zana, došao u seoce Ćukovac. Tu je bio i Vlado Četković.
Uputili su se ka Širokoj Kuli — da je očiste od ustaša,
ali tada nikakvog neprijatelja nisu našli u njoj.
Bilo je to poslednje Krntijino viđenje rodnog mesta.
Nekako tih dana, znajući da partizanske jedinice
moraju biti stalno u pokretu i stizati na svako mesto,
Krntija je pozvao grupu partizana da odmah krene ka
Korenici i napadne Talijane. Grupa od 25 boraca odmah
je krenula iz Brinja i napala Talijane na Pogledu, više
Korenice. Tako su prve žrtve talijanskih fašista pale na
poziv Marka Oreškovića.
Dvadesetak dana kasnije i Marko Orešković Krntija
je tragično izgubio život, što će ostati nenadoknadiv gu­
bitak Partije.
Kako je poginuo Marko Orešković Krntija?
Na to pitanje je u svojim zapisima odgovorio dr Levi:
»Kotarski komitet (KPJ za Drvar) i štab Drvarskog
odreda sazvali su širu konferenciju partijskih i vojnih
rukovodilaca. Bio je pozvan i Marko Orešković Krntija
kao delegat partizanskih odreda za Liku. Trebalo je da
nam pomogne svojim vojničkim iskustvom. On je rato­
vao u republikanskoj Španiji. Još tamo je naučio rato­
vati protiv fašista.
Ali, Marka nije bilo, i to nas je čudilo...«
69
 U međuvremenu delegati Kotarskog komiteta obi­
lazili su, u grupicama, okolinu Drvara, Grahova i Livna.
Objašnjavali su narodu podmuklost Talijana, raskrinka­
vali izdajničku ulogu četničkih glavešina Brana Boguno-
vića, popa Đujića, Laza Tešanića, Mana Rakovica...
»Narod je osetio da mu govore njegovi pravi sinovi«,
piše dr Levi, pa nastavlja: »U takvu grupaciju propaga­
tora bili smo određeni i nas trojica: Nikola Kotle, Milu­
tin Morača i ja. Pošto smo održali konferenciju sa selja­
cima, hteli smo da se odmorimo.
Neki seljaci iz sela Očijeva, misleći da smo mi štab
Grmečkog odreda, dođoše da se žale i da traže pom oć...
Pet mladića iz njihova sela odmetnulo se u šumu. Vodili
su ih neki Srđan Rodić i neki Šipka, bivši kotarski pi­
sar. Terorisali su narod Očijeva, otimali ovce, tukli mir­
ne lju d e...
Obećali smo da ćemo doći.
Milutin Morača je bio komandant bataljona. Rešili
smo da pozovemo Marka Srdića s njegovom četom.
Sa 26 partizana krenuli smo k selu Očijevu...
Četa je brzo pohvatala Rodića, Šipku, Kopilaća i
ostale.
Partijski poverenik upozorio nas je da je kroz Oči-
jevo pre dve nedelje prolazio visok, mršav, plav čovek.
— Imao je kožni kaput. Na nogama jake, žute goj­
zerice. Nosio je čojane čakšire, a u ruci tašnu, Propitivao
je gde stanuje Srđan Rodić. Pokazali smo mu kuću i po­
sle toga nismo ga videli. Videli smo na Srđanu njegov
kožni kaput, u Šipke žute gojzerice, a onaj treći, što
ga zovemo Kopilać, nosio je njegove čakšire. Meni se čini
da tu ima nešto.
Slušao sam pažljivo šta govori: skoro mi je nestalo
daha. Razmišljao sam: »Visok, mršav, plav čovek. U ruci
tašna, gojzerice, kožni kaput. Trebalo je da Marko dođe
da nam pomogne, jer smo ga zvali. Ne bi on odbio. Čeka­
li smo ga i nije došao. Iz Like ga je put morao navesti
ovuda. Možda je to bio Marko«.
Pozovem na stranu Nikolu:
— Slušaj, meni izgleda po opisu da je to bio
Krntija.
Kotle se zamisli i odgovori mi kratko:
— Taman! Još bi nam to trebalo.
— To moramo da izvidimo — rekao sam.
70
 — Moramo, moramo — reče on.
— Ali kako?
— Znaš šta, doktore, organizujmo odmah sud. Ja ću
biti predsednik, a ti i Milutin članovi. Meni ćete prepus­
titi da vodim istragu.
— U redu, Nikola — odgovorismo nas dvojica.
Radili smo brzo. Nismo mislili na spavanje, hranu
i odmor. Dogovorili smo se s Markom Srdićem o načinu
istrage. Ušli smo u zgradu gde su zatvoreni Srđan Rodić
i njegovi drugovi.
U jednoj sobici bili su običan sto i dve drvene klu­
pe. Seli smo. Nikola je sedeo u sredini.
— Marko — reče Nikola — dovedi Srđana Rodića.
Za dve sekunde pred nama je Srđan Rodić, jedan iz
grupe koja se predstavljala za partizanske borce. Bio je
mlad, lep, s gustom crnom kosom. Ali u očima se osećala
zločinačka duša i nečista savest. Ruke su mu bile vezane
žicom.
— Srđane — poče Nikola da pita — poznaješ li tog
i tog seljaka iz Očijeva?
— Poznajem.
— A šta mu oduzeste ovcu?
— Bio je ustaški žbir, pa smo ga kaznili. Oduzeli
smo mu ovcu za kaznu.
— Neka ste, neka ste i treba tako. Kad je bio takav
neka mu. Trebalo je da mu uzmete sve, a ne samo jednu
ovcu. A znaš li ti, Srđane, tog i tog seljaka iz Očijeva?
— Znam.
— A šta mu, Srđane, izbiste tri zuba?
— Psovao je našu borbu i branio ustaše.
— Neka si, neka si. Tako treba s ustaškim plaćeni­
cima. Trebalo je da ga još više izlemaš.
Srđanovo lice se razvuče od radosti. Mislio je: »Ala
to ide kao po maslu«.
Nikola Kotle mirno nastavi da pita.
— Je li, Srđane, jesi li video jednog plavog, visokog,
mršavog čoveka?
— Nisam — odgovori Srđan.
— Ma, imao je kožni kaput, čojane čakšire, žute goj­
zerice i tašnu u ruci.
Srđan se zamisli i ništa ne odgovori.
— Slušaj, Srđane, vidim ja da si ti dobar mladić.
71
Kaznio si onog ustaškog žbira i izbio zube onom ustaš­
kom plaćeniku. Reci ti meni: vide li ti nekog visokog,
plavog, mršavog čoveka? Taj je pre tri nedelje bio kod
nas u štabu. Odneo nam pare i nestao. Doznali smo da
je ovuda prolazio, pa ga sada tražimo.

Predaja zastave CK KP Hrvatske, Prvom hrvatskom bataljonu

„Marko Orešković" (maj 1492)

72
 — Nisam ga video — reče Srđan odlučno.
— Ama, bolan, kako ga nisi video kad je njegov
kožni kaput kod tebe u kući?
— A ja, jesam, jesam — reče odjednom. — Bio je
sigurno neki špijun i varalica.
— Nema sumnje kad nam je odneo iz štaba pare —
doda Kotle.
— Pa šta si radio s njim?
— Predao sam ga Sipki i ne znam dalje šta je bilo
s njim. Šipka ima njegove žute gojzerice, a čakšire je
sebi uzeo Kopilad.
— Šta mu skinuste kaput, čakšire i cipele? Kuda ga
gola poslaste? Moraš mi reći, Srđane, on nam je pokrao
pare, moramo ga pronaći. Reci kuda ga poslaste, gola,
bez kaputa, čakšira i cipela? — nastavi dalje Kotle.
— Ne znam, predao sam ga Sipki. Možda ga je i ubio
— Dobro, Srđane. Idi u onu drugu sobu.
Marko ga odvede.
— Marko! — viknu Nikola Kotle — dovedi Šipku.
Za tili čas Šipka stade pred nas. Bio je onizak, drs­
kog i odvratnog izgleda. Iz očiju su mu izbijale varnice
mržnje.
— A je li, Šipka, što si ubio onog visokog, plavog
čoveka u kožnom kaputu? — upita Kotle.
— Kakvog visokog čoveka?
— Ma onog što mu uze žute gojzerice i kožni kaput.
— Ko, zar ja?
— Ti, ko drugi. Srđan je rekao da ti ga je predao
i da si ga ubio bez njegova znanja...
— Ma nisam ja. Srđan je bio naš komandir. Ja sam
ga predao Kopilaću da ga ubije...
Onaj treći, zvani Kopilić, priznao je da su ga ubili
iz puške pred dubokom jamom. Ubacili ga u nju.
Više nije trebalo ništa da ispitujemo ...
Za minut su sva trojica bila pred nama.
— Slušajte — reče Kotle — sada ćete nas odvesti
i pokazati jamu u koju ste survali čoveka.
Svi su ćutali.
Pozvali smo skojevca Marka Ševa i još nekolicinu
seljaka iz Očijeva. Pošli smo da pronađemo jamu.
Kad smo stigli, već se skupilo nekoliko desetina se­
ljaka iz Očijeva. Stajali su mirno, ukočenih lica. Očeki­
vali su nešto strašno .. .
73
 Jama je bila duboka. Trebalo je izvaditi leš.
— Ko će dobrovoljno da se spusti?
Javi se omladinac Marko Ševo. Svezali smo ga do­
bro konopcem i spustili polako dole.
Iz jame izleteše divlji golubovi.
Zatim smo spustili u jamu još jedan konppac. Mar­
ko Ševo ga prihvati i sveza leš. Onda viknu potmulim
glasom:
— Povucite.
Povukosmo.. .
Pred nama je ležao ukočeno leš Marko Oreškovića
Krntije. Na lobanji mu je bila oguljena koža. Bio je go.
Na sebi je imao kratke gaće, na nogama vunene seljačke
čarape. . .
— Ubili ste Marka Oreškovića Krntiju, vođu ličkog
ustanka, koji je podigao tri stotine hiljada Ličana protiv
ustaškog zločina. Ubili ste Marka koji je dolazio da nam
pomogne...«

Juriši „Krntijaša,, od Like do Srema

Sahranjen je 20. oktobra pred očijevskom školom.
Za utehu — kazna je ubice stigla. Fizička. Tako je
okončano njihovo uzaludno zločinačko postojanje, ali
nikad se više nije začuo onaj čudesni smeh druga Mar-
kana, ljudine Krntije iz Široke kule, čoveka koji je sav
bio okrenut ljudima, sazdan od ljudskosti.
Ali kada je Krntijino srce stalo — širom zemlje su,
srcem, krenuli »Kmtijaši«. Ne samo da osvete druga, već
da dovrše njegovo delo.
Nešto više od mesec dana posle Krntijine smrti, 29.
novembra 1941, formiran je Prvi partizanski bataljon u
Hrvatskoj i dobio zvaničan naziv »Marko Orešković
Krntija«. Tog hladnog i snežnog dana bataljon »Krntija­
ša« je prvi put postrojen između Velikog i Malog Ka-
menskog, na ulazu u Manitu dragu. Njegov komandant
je bio Đoko Jovanić, a politički komesar Milan Šijan.
Usledilo je polaganje partizanske zakletve.

74
 »Kmtijaši« su izgovarali iste one reči koje je Krnti­
ja napisao u julu 1941. godine, inspirisan, još one 1918,
rečima zakletve boraca Crvene, Lenjinove, garde, koji su
se pred narodom obavezivali da će, po cenu života, bra­
niti interese radnika i seljaka. Krntija je zapisao i osta­
vio iza sebe reči partizanske zakletve i evo, 29. novem­
bra 1941, mesec dana posle njegove smrti, te reči izgo­
vara cvet ličkih ustanika, njegovih saboraca:
»Zaklinjem se da iz ruku neću pustiti oružje sve dok
poslednji fašistički okupatori ne napuste moju zemlju,
sve dok poslednji ustaški gad ne bude iskorijenjen.
Zaklinjem se da ću se neprijatelju — koji je, po­
moću domaćih izdajica i plaćenika, porobio i opljačkao
moju zemlju, kao i ubijao moj narod, žene i djecu, oti­
mao moje žito, moj trud i moju muku i izgonio me sa
mog djedovog ognjišta — osvetiti nemilosrdno, da ću
mu nanositi udarac; krv za krv, smrt za smrt.
Zaklinjem se da ću u nemilosrdnoj borbi protiv us­
taških razbojnika čuvati se i kaniti svakog samovoljnog
ispada i osvećivanja nad mirnim stanovništvom, ženama
i djecom, ma kakve vjere i narodnosti bili. Zaklinjem
se da ću svagdje i uvijek zastupati misao bratstva i za­
jedničke borbe Srba, Hrvata i Muslimana, za čišćenje
moje zemlje od zajedničkog neprijatelja, protiv fašistič­
kih okupatora i domaćih izdajnika i plaćenika, bili oni
iz srpskih, hrvatskih ili muslimanskih redova.
Zaklinjem se da ću prije umrijeti nego odati sebe
ili svoje drugove i našu svetu borbu, da ću prije umri­
jeti nego pljačkom i samovoljom, nasiljem okaljati za­
stavu pod kojom se borim.
Ako prekršim ovu svetu zakletvu, ako pokažem sla­
bost, malodušnost, kukavičluk, nedisciplinovanost ili
zlonamjerno izdam interese svog naroda, NEKA SRAM­
NO PADNEM OD RUKU SVOJIH DRUGOVA.
Smrt fašizmu — Sloboda narodu!«
Sa mesta prvog postrojavanja »Kmtijaši« su krenu­
li na dug ratni put. U borbe i pobede. O jednoj od prvih
borbi, zasedi 1. i 2. čete postavljenoj talijanskoj koloni
1. januara 1942. (mesec dana posle formiranja) u Ši-
janovom klancu, piše u knjizi »Lika u NOB-u 1942.« ko­
mesar »kmtijaša«, Milan Sijan:
75
 »Noć se već bila spustila, a borci su i dalje ležali
na položajima, na golom snegu i ledu, osmatrajući du­
gačku kolonu kako im se polako iz daljine približava.
Mesečina i sneg omogućavali su da se sasvim dobro pra­
ti njihov pokret. Konačno, čelo kolone zašlo je u klanac.
U potpunoj tišini neprijatelj produžava pokret i ne slu­
teći da se nalazi u polukrugu bataljona. Na položajima,
borci nišane i nestrpljivo čekaju znak za paljbu. Dobar
deo neprijateljske kolone već je zamakao u klanac. Ose-
ćamo da bi bilo vreme da se puca, ali nema još ugovo­
renog znaka.
Uskoro, rafal iz puškomitraljeza, a zatim plotuni sa
obe strane po neprijateljskoj koloni prekinuše to nestrp­
ljenje. Pod jakom vatrom sa svih strana, neprijatelj je
iznenađen i zbunjen. Zatim pokušava juriš i usmerava ga
na levo krilo (1. vod) 2. čete, gde je u tom momentu
zatajio puškomitraljez Perice Marića. Ovo je pokolebalo
neke borce i već su počeli odstupati, ali odlučni Bursać
nije dozvolio Talijanima da prodru na njegov položaj.
A kad je na levo krilo prebačen drugi puškomitraljez i
svi borci vraćeni, Talijani su odbijeni. Uskoro, kolona
je sasvim zaustavljena a vojnici popadali u sneg. Sipamo
vatru na njih, ali sada već sa izvesnim prekidima. Pozi­
vamo ih na predaju, ali neprijatelj ne reaguje niti više
puca, niti što preduzima — njegova kolona leži u snegu,
nemoćna i nepomična. Levo od mene je Pejo Rastović,
sa svojim puškomitraljezom; pušta rafal za rafalom. Po­
sle, da ne bismo trošili municiju, pucamo samo na one
koji pokušavaju da ustanu i da se kreću. No, ti su vrlo
retki.
Galamimo i pozivamo Talijane na predaju, ali oni ne
odgovaraju. Čekamo, jer vreme radi za nas: što duže
leže na snegu, manje će biti sposobni da se odupiru. Već
je 10 časova, a situacija nepromenjena. Dovikujemo se
preko nemoćne neprijateljske kolone i dogovaramo da
li da jurišamo. Odlučujemo da se još sačeka. Oko pola
jedanaest rešavamo da krenemo ka neprijatelju. Preno­
simo naređenje 1. četi da se pripremi i krene na juriš,
no niko ne pokušava da to učini: komandir čete je ne-
gde na levom krilu (komesar nije u četi — na radu je, u
pozadini). A teško je i resiti se i krenuti niz padinu, kroz
dubok sneg i brisan prostor, u polje, prema brojnoj ne­
prijateljskoj vojsci, bez obzira što ne odgovaraju na va­

76
tru, pa izgleda kao da su svi izginuli. Mnogi očekuju da
će nas zasuti vatrom tek kad vide da im se približavamo,
a sneg ionako otežava kretanje. No, gde ne pomažu na­
ređenja, potreban je primer starešine. Komesar bataljona
komanduje: »Napred!« i krenu, a odmah za njim i neko­
liko odvažnih boraca.
Krenuo sam sa 2. vodom 1. čete. Spuštamo se niz
padinu, prema neprijatelju koji još uvek nepomično leži.
S druge strane klanca nastupa i 2. četa s komandantom
bataljona u streljačkom stroju. Vičemo, zovemo na pre­
daju i primičemo se neprijatelju, ali ni mi ne pucamo,
jer neprijatelj ne pruža nikakav otpor. Kada smo prišli
na domak zalegle kolone, začu se pucanj iz pištolja: pu­
cao je jedan neprijateljski oficir, ali su ga brzo savladali
borci 2. čete. Tek sada neprijateljski vojnici počeše da
se dižu i predaju. Vidimo nisu svi izginuli — sasvim ih
je malo ostalo da leži. Promrzli od dugog ležanja u snegu
i ne pokušavajući da se suprotstave; kao da jedva čeka­
ju da ih oslobodimo od daljeg smrzavanja. Poveli smo
ih po grupama na položaj 2. čete i tu ih razoružali. Me­
đu zapjenjenim oružjem bilo je i 7 puškomitraljeza, 4
teška mitraljeza, razne opreme, bombi i municije i oko
10 natovarenih mazgi. Ćela kolona bila je razoružana i
zarobljena, a samo manja grupa sa začelja probila se u
pravcu Babina Potoka (pojedince su uhvatili borci 1.
čete).
Grupa od nekih 30—40 vojnika, koja je na čelu ko­
lone ušla u klanac, rasporedila se po zidinama izgorelih
kuća i pruža otpor. Čekamo da svane, pa da organizuje-
mo napad i prisilimo ih na predaju. I dok grupa naših
boraca sprovodi razoružane neprijatelje i nosi zaplenjeno
oružje prema Trnovcu, drugi blokiraju neprijatelja za­
barikadiranog u klancu.
Negde oko 4 sata izjutra na položaje 1. čete došao je
Nikica Popović, koji se tada nalazio na političkom kursu
u Trnavcu, inače jedan od najistaknutijih komunista iz
Ploče. »Šta čekate, zašto ne napadate Talijane?« — upita
on. Neko mu odgovori »Čekamo da svane«. »Šta ima tu
da se čeka, videćete sad kad ih ja poteram« — odgovori
on i uputi se, sa dve bombe »drvarčanke«, niz padinu,
u pravcu neprijatelja. Pokušali smo da ga zadržimo. On,
međutim, nije hteo da posluša već produžava nekom sta­
77
zom kroz noć i pomrčinu, pravo u klanac, na neprijate­
lja. Bacio je jednu bombu na Talijane i vikao im da se
predaju, ali je tu i poginuo.
Kad je svanulo pokušali smo da jurišamo na nepri­
jatelja, ali bez uspeha: pristup kućama bio je jako težak,
a i kuće bez krova su se teško videle, pa su omogućavale
dobar pregled i zaklone za upornu odbranu. Negde oko
9 časova borac Perica Cvetičanin predložio je da sa pu-
škomitraljescem Petrom Marićem i Manom Bursaćem
prođu sa suprotne strane i bace nekoliko bombi na ne­
prijatelja u izgoreloj kući, gde ih je najviše. Posmatrali
smo ih kako prilaze, čekajući da u momentu kada bace
bombe pođemo u napad. Pod zaštitom puškomitraljeza
Bursać je ubacio bombe u kuću i izazvao paniku kod ne­
prijatelja, koji je počeo da beži. Borci pojuriše prema
njima sa svih strana. Pođoh i ja istom onom stazom ko­
jom je u toku noći otišao Nikica Popović. Kad se spustih
niz obronak, prema drumu, ugledah nekoliko talijanskih
vojnika u jednoj rupi, a nedaleko od njih i mrtvog Ni-
kicu. Talijanima povikah da se predaju, a s grupom bo­
raca produžih za onima koji su bežali. Ubrzo ih pohva­
tasmo i razoružasmo. Samo neki od njih posakrivali su
se po izgorelim kućama, zakopavši se u nagorelo žito i
krompir. Kada smo ih izvlačili bili su potpuno garavi.
Mole da ih poštedimo — neki tvrde da su komunisti.
Tako je borba završena. Neprijateljska kolona je li­
kvidirana, a bataljon »Marko Orešković« izvojevao je
prvu krupnu i značajnu pobedu nad okupatorom. Ubije­
no je oko 50, a zarobljeno 95 'crnokošuljaša'. Zaplenjeno
je 4 mitraljeza, 7 puškomitraljeza, 80 pušaka i mnogo
drugog ratnog materijala. Sad smo bolje naoružani, a i
borbeni moral boraca je znatno porastao. Jedina nezgo­
da je što imamo mnogo zarobljenika, te ćemo se morati
brinuti i o njihovoj ishrani. Pobeda je bila od velikog
značaja i za opšti uspeh narodnog ustanka ...«
O jednoj od desetine sledećih akcija »Kmtijaša« iz­
vedenih širom Like, o upadu u Jezerane, komandir nje­
ne 1. čete Milan žeželj (danas narodni heroj i general-
-pukovnik) opširno kazuje u knjizi »Šesta proleterska
divizija« (»Epoha«, Zagreb, 1964). On je dobio zadatak
da 16. aprila 1942, noću, neopaženo i sa grupom »Krnti-
jaša«, uđe u centar Jezerana i, zauzimanjem više objeka­
ta i dejstvom iznutra, potpomogne napad jedinica spolja

78
i izvršenje zadatka. Za vodiča su dobili Ljubicu Gerovac,
studentkinju iz Jezerana i člana Sreskog komiteta KPH
za Brinje. Komandir se našao na muci — svi su hteli u
dobrovoljce, pa se odlučio za najjednostavnije: odbrojio
je spreda 32 borca i krenuo na zadatak. Upali su »Krn-
tijaši« u mesto, probili se u utvrđenu crkvu i odatle se
branili ćelu noć, jer jedinice spolja nisu mogle da izvrše
zadatak. A kada im je bilo najteže, kad se ginulo i svaki
»Krntijaš« gledao smrti u oči, kada se videlo da od po­
moći spolja ne može biti ništa — zapevali su svi: i osma-
trači, i nišandžije, i ranjenici. O tome je komandir Že-
želj zapisao:
»Osetio sam da je to kritičan trenutak. I odlučio sam
se — za pesmu. Zapevali smo, siguran sam, snažnije
nego ikada i ranije i kasnije:
Oj ustaše jađena vam majka
platićete Orešković Marka;
Druže Marko neka ti je slava
za tebe će dosta pasti glava ...«
U mestu su, braneći se iz crkve i trpeći pritisak oko
900 ustaša i domobrana, »Krntijaši« ostali dve noći i je­
dan dan. Pri kraju svog slikovitog i uzbudljivog svedo-
čenja Žeželj je zapisao:
»U crkvi dočekali smo i drugu noć. Neprijateljeva
vatra, sada već i iz težih oruđa, postajala je sve jača
i preciznija. Bilo je to najbolje upozorenje da valja na­
praviti realan plan i izvući se iz ovog pakla. Smatrao
sam da smo ispunili svoj zadatak, jer smo uništili sva
utvrđenja u mestu, osim škole, iz koje je neprijatelj ot­
varao sve žešću vatru. Negde oko 22 časa dogovorili
smo se da osvojimo školu i da tim pravcem nastavimo
proboj, nastojeći po mogućnosti da izbegnemo sudare
s jačim snagama i da se dokopamo teritorije na kojoj su
naše jedinice. Borci već drugi dan nisu okusili ni hleba
ni vode, stalno su osećali sve veći pritisak ustaša, po­
javljivala su se nova oruđa, vrelina od vatre ispijala je
snagu iz organizma, svako je znao i zamišljao još i veće
prepreke koje nas još čekaju, ali su svi bili odlučili ne
samo da pokušamo već i da se probijemo iz mesta.
79
 Do tri sata po ponoći tri puta smo napadali školu,
ali nismo mogli likvidirati njenu posadu. Posle toga ju­
rišali smo na sve pravce, kako bi obmanuli neprijatelja:
municije smo imali dosta, ali smo ručne bombe čuvali
za proboj između bunkera. Posle tog juriša okupili smo
se, opet, u crkvi. Naredio sam borcima da se jedan po
jedan, puzeći preko dvorišta, hitro prebace preko visoke
ograde i produže preko potoka. Ostao sam poslednji,
iza nišana puškomitraljeza, štiteći odstupnicu. Kako je
koji borac preskakao zid i nestajao preko potoka poja­
čavali smo vatru da se ne bi primetilo da se osipamo.
Kad je već preskočio zid i sedamnaesti po redu, nepri­
jatelj je, privučen odronjavanjem kamenja sa zida, kon-
centrisao vatru baš na onaj prolazak i za trenutak nam
poremetio planove. Suočeni s takvom situacijom nas pe­
torica napali smo neprijatelja sasvim na suprotnoj stra­
ni, što ga je sada zbunilo. U tom prepadu uspeli smo
da zapalimo i školu — sa zapaljenim komadom crkvene
zavese. Dok su se i poslednji borci odlepljivali od crkve
— sve jedan po jedan —ja sam trčao od prozora do pro­
zora, otvarao vatru, pokušavajući da kod neprijatelja
stvorim utisak kako smo svi tu, kako imamo bar pet
puškomitraljeza. Prema svetlosti vatre gledao sam moje
drugove kako đipaju u vatru, i onako kao trčeće bukti­
nje uskaču u potočić Jarugu i gase plamen na odelu. Ta-
čno smo se dogovorili gde ćemo se okupiti, kako će još
prvi zauzeti položaje i štititi one koji pridolaze. Od oka
smo odredili i pravce probijanja iz mesta za slučaj da
se ne okupimo svi.
Ranjenog Doku Uzelca borci su poneli sa sobom, a
pokojnog Grubešića postavili smo na crkveni stol i ra­
stali se s njim, odajući mu sve počasti.
Prebacio sam se poslednji s puškomitraljezom i za­
tekao sam na okupu ćelu grupu ...
Kroz zaseoke prošli smo u stroju, s gromkom pe-
smom. I malo, i veliko, i staro, i mlado — dočekalo nas
je na nogama. Omladinci su trčali ispred nas da obaveste
sela o našem povratku, jer su svi mislili da nas ni jednog
više nema među živima. Gledali smo meštane iz Korita,
Lokve, Maraića i drugde kako su pred našim očima kla­
li kokoši i ovce, nudili nam hleba i sira. Svi su se svi­
jali pozadi nas, u kolonu ...«
 Od prvog dana »Krntijaši« su bili udarna jedinica.
Poput one »caki brigade« iz Španije, poznate u istoriji
kao 129. interbrigada.
I kao da je i fizički u taj bataljon presađen Krnti-
jin duh — ni trena nije mirovao, uvek se nalazio, stizao
tamo gde je bilo najteže.
»Krntijaši« su, krstareći, stizali od Kamenskog do
Krbavskog polja, Plitvica, Korenice, Vrhovina, Male Ka­
pele, Uvalica, Slunja, Otočca, Trnovca, Turjanskog, Cr­
vene Vlasti, Ljubova, Donjeg Lapca, Srba, jednom reč-
ju boreći se u svakom ličkom mestu u koje je navraćao
i Krntija — pripremajući narod na borbu.
Pobeđivali su »Krntijaši« već godine 1941, 1942.
Narastali.
Dovršavali ono što je Krntija od njih očekivao, u
amanet im ostavio.
Kasnije će Krntijino ime, u borbama kroz Liku, Bo­
snu, Hercegovinu, Crnu Goru, Srbiju, u borbama za Beo­
grad, na Sremskom frontu, i u svim borbama do Dana
pobede, nositi i prva partizanska brigada Hrvatske, ona
zvana Prva lička proleterska brigada iz sastava Šeste
•proleterske ličke divizije »Nikola Tesla«. Tako se i broj
»Krntijaša« višestruko uvećavao. Međutim, uvek će je­
dan bataljon te brigade, onaj što je prvi poneo ime
»Krntijaša«, posebno posvajati druga Krntiju, jurišati s
njegovim imenom na usnama. Tako i u odbijanju jednog
proboja Nemaca na Sremskom frontu, pred Sidom, 18.
januara 1945, iz kojeg je neke pojedinosti sačuvao od
zaborava Branko Vukelić:
»Snijeg, vijavica, mrak i bliska zora prisiljavaju štab
bataljona da donese što prije odluku, ali sve te okolno­
sti veoma otežavaju da se što pravilnije odredi prednji
kraj odbrane, gdje treba da se slomi otpor i spriječi
dalje nastupanje neprijatelja. No bez obzira na teškoće,
pala je odluka da prednji kraj odbrane bude nešto ju­
žnije od salaša Braljevina — Koritnjača (k. 91) — že­
ljeznička pruga i da se dobije potreban predtcren — bri­
sani prostor.
Kolona bataljona stigla je u visinu salaša Braljevina.
Ima još malo vremena do svitanja. Komandiri četa pri­
mili su zadatke i rejone za odbranu, s tim da se čete do
zore ukopaju i dobro maskiraju.
6 Golub nad bezdanom 31
 U zoru je uspostavljena veza sa V kozaračkom bri­
gadom koja je zauzela nešto istureniji položaj na des­
nom krilu bataljona.
Sati su prolazili u iščekivanju neprijatelja. Oko 10
časova uz podršku tenkova, pojavili su se prednji dijelo­
vi neprijateljske kolone iz Sida. Neprijatelj je maskiran
pa se veoma teško razlikuje od snijega. On podilazi po­
ložajima V kozaračke brigade. Za tili čas došlo je do
okršaja. Uraganska obostrana vatra tutnjala je u ušima,
da bi dostigla vrhunac pri masovnom jurišu neprijate­
lja, potpomognutog tenkovima, i da bi doskora tihu
sremsku ravnicu pretvorila u pakao vatre i eksplozija.
Naša je misao: »Hrabro se držite, Kozarčani, ne dajte
neprijatelju da iziđe iz Sida, a što vama umakne, neće
proleterima«.
Kozarčani su dali snažan otpor, ali neprestani talasi
i nasrtaji neprijateljskih vojnika i tenkova uspijevaju
da ih potisnu na novu liniju. Neprijatelj se potom sre­
đuje i ukopava, pripremajući se za napade na položaje
»Krntijaša«.
Odjednom se začu huka avionskih motora. Naši
avioni sa crvenim petokrakama smjelo se ustremiše na
tenkove i kolone. Ubitačnom vatrom i bombama nanijeli
su osjetne gubitke neprijatelju. Avioni po nekoliko puta
nalijetaju, kao da zemlju dodiruju, i sigurno pogađaju
ciljeve. Avionskoj vatri pridružuje se i vatra naših mitra­
ljeza i minobacača. Pripremamo se za juriš. U očekivanju
najpodesnijeg momenta, naše oči naizmjenično prate
avione i neprijateljske ciljeve obavijene dimom i plame­
nom.
Nov nalet aviona — jurišnika, mitraljiranje, bom­
bardiranje, protivtenkovske puške, precizna pješadijska
i minobacačka vatra. Jedan tenk u plamenu, drugi po­
kušava da se povuče, ali ne uspijeva. U našim grudima
radost, osmijeh na usnama i osjećanje da je momenat
za juriš. Ali znaka za juriš još nema, jer udaljenost od
neprijatelja je velika, a naši borci navikli su da doče­
kuju neprijatelja na cijev svog oružja.
Odluka Štaba bataljona za juriš donijeta je, ali se
samo traži saglasnost komandanta brigade (Dmitra Za­
klana), sa zahtjevom da se odmah prijeđe u protivna-
pad na neprijatelja, koji se nalazi na 200—300 metara,
a pojedini dijelovi i na 100 metara. Komandant brigade
82
 postavlja pitanje komandantu bataljona, da li je bata-
ljon u stanju izvršiti juriš na nadmoćnijeg neprijatelja.
»Krntijaši« i njegov komandant dali su obećanje da
će uništiti neprijatelja ispred prednjeg kraja i odbaciti
ga pravo u Sid, odnosno na polazne položaje. Nastao
je trenutak šutnje i zatim odlučan odgovor: »Na izvr­
šenje!« Komandant brigade vjerovao je u snagu »Krn-
tijaša«.
Komandiri četa primili su kratak i jasan zadatak. Sa
dvije čete izvršiti juriš, a sa jednom pješadijskom i mi­
nobacačkom četom podržati juriš i u slučaju neuspjeha
vršiti prihvat. Ćete su spremne da krenu, samo se čeka
signal za juriš.
Naši minobacači otvorili su jaku vatru. Neprijatelj
je odgovorio još jačom artiljerijskom vatrom.
Već je prošlo 12 časova. Iz gustog dima krenuše tri
kolone Nijemaca, maskiranih u bijelo, u pravcu našeg
položaja. Uzbuđenje u našim rovovima raste. Svaki bo­
rac i starješina čeka sa nestrpljenjem znak za protivju-
riš. Sekunde su duže nego sati. Sa osmatračnice se do­
bro vidi svaki pokret neprijatelja, koji pokušava da se
ukopa, privuče mitraljeze i minobacače, a zatim krene
naprijed na snage našeg bataljona. Odlučan momenat
je nastupio: dat je znak za protivjuriš.
Poslije nekoliko minuta usklik svih boraca i starje­
šina: »Juriš — naprijed!«, popraćen snažnim i odlučnim
»U-r-aa«.
Obasuvši neprijatelja jakom vatrom i bombama, svi
»Krntijaši« kao jedan za tren oka iskočiše iz rovova, dok
minobacačlije tuku neprijateljsku kolonu na Koritnjači
(k. 91) i u Sidu. Žestina vatre dostiže vrhunac. Dolazi
do borbe prsa u prsa. Očito zbunjeni snagom juriša, Ni­
jemci naginju u bijeg. Uzvici naših boraca »Naprijed —
Krntijaši. Ne daj da umaknu, Ura-aa ...« Bombe, noževi
i kundaci sijevaju.
Sa druge strane željezničkog nasipa juriša bataljon
»Pekiša Vuksan«.
»Krntijaši« su se zaustavili pred Sidom i zauzeli iz­
gubljene položaje — Kozaračke brigade. U jurišu je ra­
njen jedan politički delegat voda; on je pao, ali uzviku­
je: »Naprijed Krntijaši, ne dajte dušmaninu da pobje­
gne!« Do njega je mrtav jedan drugi proleter...

83
 U neravnoj borbi neprijatelj je pretrpio velike gu­
bitke i imao više mrtvih i zarobljenih vojnika, koji nisu
stigli da izvrše svoj zadatak i da izbiju na ušće rijeka
kod Zemuna . . .
Bataljon je izvršio obećanje dato komandantu bri­
gade, spriječio neprijatelja u daljem nastupanju i stvo­
rio diviziji veoma povoljne uslove za napad na Šid, što
se kasnije i ostvarilo. Bila je to teška i neravna borba,
ali »Krntijaši« su bili spremni i za teže .. .
»Krntijaše« je posebno obradovala vijest da su oni
ovim uspješnim jurišem sa drugim našim jedinicama ne­
posredno učestvovali u izvršavanju naređenja svog Vr­
hovnog komandanta druga Tita, koji se istog dana na­
lazio u Sremskoj Mitrovici i naredio da se prodor nepri­
jatelja u pravcu tog grada spriječi po svaku cijenu, jer
se u njoj nalazio veliki broj ranjenika i prikupljene ma­
terijalne rezerve za našu ofanzivu ka Zagrebu.
Dok se spuštala noć, iz rovova proletera odjekivala
je pjesma sremskom ravnicom:
Vesela je omladina
kad Krntijaš borbu prima ...«
To je bio stih iz samo jedne od desetak pesama
koje su Ličani, narod darovit da upesmi svakog ko je
vredan njegovog pamćenja, a koje su, onako u tuzi, sro­
čili o svom i našem Krntiji. I peva ih kako tada tako i
danas. Jedna od prvih pesama je bila:
Celoj Lici žalost srca bije
Što joj nesta dičnoga Krntije.
Što joj nesta vođe od ustanka,
Prvog vođe — Orešković Marka.
Drug je Marko hrvatskoga roda,
Al je majka srpskoga naroda.
Oj fašisti ,jađena vam majka,
Platit ćete Orešković Marka.
Ubi Marka razbojnička ruka,
Kleta ruka četničkog hajduka.
Četnici nam ubiše junaka,
Hrabrog borca Orešković Marka.
Otkad junak u grobnici leži,
Naše srce za osvetom teži.

84
 Godine su prolazile, rat je besneo svom žestinom,
»Krntijaši« su dobijali bitku za bitkom i pronosili, Ju­
goslavijom, narodne pesme o drugu Krntiji, zavet da
ćemo osvetiti i njega i hiljade drugih saboraca, da ćemo
pobediti.
Pobedili smo.
Krntija nije dočekao pobedu.
Međutim, ono zašto se, od dečačkih dana u Širokoj
Kuli do kraja života, borio — ostalo je nama.
Kada su mu telo iznosili iz bezdana, iz bezdana su
izletela i dva divlja goluba. A golub, bio divlji ili pitomi
— vesnik je mira.
I u tom je tragičnom trenutku bilo tanane simbolike.
Divlji golub nad bezdanom.
Marko Orešković Krntija čitav se život borio, a i
do konačnog časa čeznuo za mirom.
— Seko, tek kada pobedimo, kad budeš živela u mi­
ru i slobodi — shvatićeš zašto sam ja poginuo.
Bile su to poslednje Krntijine reči, koje je rekao
jednoj devojci, u mimohodu, dok su ga zločinci, vezanog,
vodili.
Reči mirno izgovorene nadomak bezdana kod sela
Očijeva 20. oktobra 1941. godine.
Prvo s čime se u životu upoznao bila je glad, golo­
tinja, batine.
Poslednje reči koje je izgovorio bile su: pobeda slo­
boda, mir.
Prvih dana mira, 26. jula 1945, proglašen je za na­
rodnog heroja. I decenijama je, evo, u narodnom preda-
nju, u pesmi, u istoriji i legendi, u osnovačkoj početnici
i publicističkom štivu. Tako Krntijino revolucionarno
delo, čak i sve više, postaje deo naše novije nacionalne
istorije. I svetle tradicije Jugoslovena.

85
 SADRŽAJ
Strana
Od nemila do nedraga — — — — — — — 5
Dole rat, dajte nam hleba — — — — — — 15
Beograd, grad revolucionarne mladosti — — — 22
Zovu me Krntija — — — — — — — — 25
Oblaci nad zemljom sunca — — — — — — 28
Salud, kamarados — — — — — — — — 33
Teška ratnička suza u rovu — — — — — — 37
Pismo anarhiste Lopeza majci — — — — — 45
Život za crvenu Barcelonu — — — — — — 47
Pobeda i u porazu — — — — — — — — 52
Krug je zatvoren — — — — — — — — 55
Pred Ličanima u ustanku — — — — — — 58
Hapšenje „ličkog špijuna" — — — — — — 65
Juriši „Krntijaša” od Like do Srema — — — — 74