УВОД

Потраживања од купаца су дажбине према купцима и осталима за новцем,

добрима или услугама. За потребе финансијских извјештаја потраживања се
групишу као краткорочна или дугорочна. Краткорочна потраживања од купаца су
она за које се очекује да ће бити наплаћена у року године дана или током текућег
пословног циклуса, зависно о томе које је раздобље дуже. Сва друга потраживања
сврставају се у дугорочна. Потраживања се у билансу надаље деле на трговинска
и нетрговинска потраживања. Трговинска потраживања су износи које дугују
купци за продату робу и пружене услуге као део уобичајених пословних
активности. Потраживања од купаца, усмено обећање купца да ће платити
купљену робу и пружене услуге, уобичајено су наплатива у року 30 до 60 дана те
представљају “отворене рачун”. Примљене задужнице од купаца су писана
обећања издаватеља задужнице да ће платити одређени новчани износ на
одређени датум у будућности, а могу настати као резултат продаје, финанцирања
или других пословних догађаја.

Уговором о продаји обавезује се продавац да пренесе на купца право својине на

продату ствар и да му је у ту сврху преда, а купац се обавезује да плати цену у
новцу и преузме ствар.

Продавац неког другог права обавезује се да купцу прибави продато право, а кад
вршење тог права захтева државину ствари, да му и преда ствар. Уговор о продаји
непокретних ствари мора бити закључен у писаној форми, под претњом
ништавости. 
До предаје ствари купцу ризик случајне пропасти или оштећења ствари сноси
продавац, а са предајом ствари ризик прелази на купца. Ризик не прелази на купца
ако је он због неког недостатка предате ствари раскинуо уговор или тражио замену
ствари. Ако предаја ствари није извршена због купчевoг закашњења, ризик прелази
на купца у часу кад је дошао у закашњењу. 

Ствар о којој је уговор мора бити у промету, односно је уговор о продаји ствари која
је ван промета. а за продају ствари чији је промет ограничен важе посебни прописи.
Продаја се може односити и на будућу ствар. Уговор о продаји нема правно дејство,
ако је у часу његовог закључења ствар о којој је уговор била пропала. Ако је у часу
закључења уговора ствар била само делимично пропала, купац може раскинути
уговор или остати при њему уз сразмерно снижење цене. 

Ако уговором о продаји цена није одређена, а ни уговор не садржи довољно

података помоћу којих би се она могла одредити, уговор нема правно дејство.
Кад уговором о продаји у привреди цена није одређена, нити у њему има довољно
података помоћу којих би се она могла одредити, купац је дужан платити цену коју
је продавац редовно наплаћивао у време закључења уговора, а у недостатку ове
разумну цену. Под разумном ценом сматра се текућа цена у време закључења
уговора, а ако се она не може утврдити онда цена коју утврђује суд према
околностима случаја.

Кад је уговорена већа цена од оне коју је за одређену врсту ствари прописао
надлежни орган, купац дугује само износ прописане цене, а ако је већ исплатио
уговорену цену, има право захтевати да му се врати разлика. 
Продавац одговара за материјалне недостатке ствари које је ствар имала у часу
прелаза ризика на купца, без обзира на то да ли му је то било познато.

• ПОТРАЖИВАЊА ОД КУПЦА

Нетрговинска потраживања могу произаћи из различитих пословних догађаја, а

могу бити писмена обећања како плаћања тако и испоруке. Неки примјери оваквих
потраживања јесу: предујмови службеницима и запосленима; предујмови друштву-
кћери; депозити за покривање потенцијалних штета и губитака; депозити који
служе као јамство изведбе или плаћања; потраживања за дивиденде и камате и сл.
Због својих особитих својстава, нетрговинска се потраживања опћенито
класифицирају и исказују као посебне ставке биланце.

• Потраживања од купаца

„Потраживања од купаца представљају кредит на отворен рачун који предузеће

одобрава купцима његових производа и услуга“. Велика већина предузећа продаје
робу накредит. Услови и политика кредитирања купца је различита.Свако предузеће
има своју политику кредитирања купаца. Она је различита зависно од тога шта
менаџмент предузећа има за циљ. Зависно од краткорочних и дугорочних планова
предузећа. Углавном су политике кредитирања купаца сличне по приведним
грана.Логично је да предузеће прати тржиште и конкуренцију.Специфичности
привредне гране одређују правила И кредитне услове.Полази се од претпоставке да
ће потраживања од купаца бити наплаћена до истека уговореног рока. Ипак се мора
имати у виду да неће сви купци платити свој дуг у предвиђеном року. Већина
потраживања се конвертује у готовину у крајњем року одшест месеци до годину
дана. Због величине које потраживање од купаца чине у укупним пословним
средствима предузећа, свесни смо значаја које управљање потраживањима имају у
стратегији предузећа. Менаџмент предузећа због свега овога мора размотрити све
елементе везане за управљање потраживањима.Менаџмент предузећа би требало да
при доношењу политике управљања потраживањима има комплетну слику
предузећа, његових циљева, тржишта, конкуренције, перспективе приведне гране,
потенцијала, могућности и претњи.Он доноси стратегију управљања и наплате
потраживања, политику кредитирања купаца и кредитне услове.Менаџмент
предузећа ради лакшег праћења потраживања од купаца, дефинише начине
извештавања у свом предузећу или у компанији, уколико је реч о мултинационалној
компанији. Законска регулатива је у свакој земљи различита. То се односи и
намогућност отписа потраживања. За интерне потребе, ако је реч о
мултинационалној компанији, финансијски менаџмент уводи стандарде интерног
отписа потраживања ради лакшег праћења потраживања у свим својим
предузећима широм света. Тиме има увид у реална, такорећи здрава потраживања у
односу на она потраживања која са протеком времена имају све мању шану да буду
наплаћена. Менаџмент дефинише проценат отписа потраживања сходно старости
потраживања. На пример, ако је роба дата на 30 дана одложеног плаћања а од
истека валуте плаћање је протекло од 31 до 60 дана проценат отписа потраживања
износи 10%. Ако је протекло од 61 до 180 дана отписује се 25% а ако је протекло
више од 180 дана проценат отписа је 100%. Полази се одпретпоставке да је јако
мала вероватноћа наплате тих потраживања. Односно да се вероватноћа наплате
потраживања смањује са дужином времена истеклим од датог рока плаћања. Отпис
се књижи на трошак, најчешће се назива „бад дебт“ и утиче на смањење добитка.
Уколико дође до наплате отписаних потраживања „бад дебт“ који је кумулативан и
нема везе са званичним законским билансом стања и успеха, већ са интерним
извештајима, се смањује и за тај износ повећава добитак. Ово јесте ригорозан
начина приказивања потраживања од купаца. Међутим поједине компаније желе да
имају увид у потраживања која по својој суштини јесу брзо наплатива и извесно
наплатива.Тиме могу да предвиде наплату потраживања и новчане
токове.Кредитном политиком менаџмент предузећа дефинише услове под којима се
купцима одобрава кредит као и лимит кредита. Да би донели одлуку о кредитирању
купца неопходно је усвојити кредитне стандарде и обавити кредитну анализу.

• Кредитни стандарди

„Кредитни стандарди се дефинишу као минимални критеријуми које купац мора да

задовољи да би му се одобрио кредит.“Стандарди одражавају максималан кредит
који предузећа жели да прихвати.Да би се ризик кредитирања купца проценио
непходно је прикупљање података о купцу и тестирања капацитета купца,
карактера, капитала, општих кондиција И колатералних обезбеђења.Процена
капацитета се врши на основу финансијских извештаја за неколико претходних
година као и анализе његових технолошких и организационих капацитета, продајне
И производне способности. Карактер купца је његово понашање из прошлости. На
основу тога можемо да претпоставимо да ли ће купац поштовати своје обавезе.
Капитал оцењујемо на основу рацио бројева, финансијском анализом купца са
акцентом на сопствена пословна средства. Општу кондицију купца одређује
очекивани утицај егзогених фактора и трендова. Спољни утицаји могу да се одразе
на способност предузећа да извршава наплату доспелих потраживања. Обезбеђење
подразумева пословна средства купца која могу да буду залог за преузети дуг.
После тестирања врши се рангирање купца. Рангирањем, купцу се на одређени
период дефинише рок плаћања, износ до ког могу да се задуже, дисконти и каса
сконта. Сектор кредит контроле је задужен за рангирање купаца и праћење наплате
потраживања.Поред рангирања она прати наплату потраживања заједно са службом
продаје и финансија. Финансијски менаџмент доноси одлуку о кредитним
стандардима. Поред рангирања купаца које обавља сектор кредит контроле,
финансијки менаџмент управља кредитним стандардима на основу неколико
варијабли. Суштинске варијабле су: адиминистративни трошкови кредитирања,
трошкови држања потраживања, губици због ненаплативих потраживања и обим
продаје. Ако менаџмент предузећа донесе одлуку о релаксацији кредитних
стандарда то ће за последицу имати повећање административних трошкова сектора
кредит контроле, повећање обима продаје, продужење просечног периода наплате
потраживања, повећава се укупна потраживања од купаца и повећање
ненаплативих потраживања. Релаксација кредитних стандарда значи да већи број
купаца може да купи робу. То су најчешће купци са слабијим бонитетом. Ово за
последицу има повећање обима посла сектора кредитне контроле што значи
повећање административних трошкова.Могућношћу да већи број купаца купи робу
повећава се продаја. То значи и повећање добитка предузећа, али само под условом
да трошкови потраживања од купаца буду мањи од опортунитених трошкова
улагањем тог капитала у алтернативу уместо у потраживање од купаца. С обзримо
да робу могу да купе и они који имају слабији бонитет повећава се преосечан
период наплате потраживања као и губици по основу ненаплативих
потраживања.Заоштравањем кредитних стандарда финансијски менаџмент смањује
обим продаје,скраћује просечан период наплате потраживања, смањује укупна
потраживања од купаца и ненаплатива потраживања. Зависно од тога шта жели да
постигне менаџмент предузећа доноси пословне одлуке о релаксацији или
заоштравњу кредитних стандарда. Слабљењем кредитних стандарда,
диференцијални добитак на додатном обиму продаје треба да буде већи од
диференцијалних трошкова додатних улагања у потраживања. Само у том случају
релаксација кредитних стандарда има финансијско оправдање.Диференцијални
добитак на продаји утврђује се као разлика између добитна на продаји између
постојећег и очекиваног обима продаје.

Код релаксације кредитних стандарда јављају се и диференцијални трошкови

улагања у потраживања. Ови трошкови се израчунавају као разлика између
трошкова држања потраживања од купаца између постојећег и очекиваног обима
продаје. Односно пре и после политике релаксације кредитних стандарда. Разлика
показује колико је потребно додатно диферецнијално улагање у потраживање од
купаца у случају релаксације кредитних стандарда. Повећањем обима продаје и
пролонгирањем периода наплате потраживања повећавају се и диференцијални
трошкови улагања у потраживања као и губици по основу ненаплатива
потраживања.Политике релаксације кредитних стандарда је финансијски оправдана
ако је диференцијални добитак по основу повећања продаје већи од
диференцијалних трошкова држања додатних потраживања од купаца и губитака
ненаплативних потраживања.
•
• 3.3.Кредитна анализа

По усвајању кредитних стандарда приступа се креирању метода кредитне анализе.

Фазе кредитне анализе су прикупљање информација и анализа прикупљених
информација. Прикупљање информација за кредитну анализу започињеод купца.
Од њега се тражи да достави финансијске извештаје за последњих неколико година.
Анализом биланса стања И успеха процењује се његова ликвидност, рентабилност,
кредитна задуженост и на бази тога способност даљег задуживања. Други корак је
прикупљање информација од пословних банака, кредитног бироа и код осталих
надлежних инситицуја. За све ове информације потребна нам је сагласност самог
купца и по његовој спремности насарадњу можемо стећи утисак какви су му
пословни кодекси. Пошто се прикупе информације неопходне за кредитну анализу
приступа се самој анализи кредитних информација.При доношењу одлука о
кредитирању најрелевантнија ставка јесте како је тај купац до сада извршавао своје
обавезе према добављачима. За израчуавање овог параметра служи просечно време
исплате добављача у претходном периоду.Кроз биланс стања И успеха могуће је
проверити овај параметар. Ако упоредимо вредност набавки на кредит у току
године са салдом добављача на крају године можемо утврдити просек у коме купац
исплаћује добављаче. За кредитну анализу непходно је анализирати и неке опште
финансијске показатеље купца: ликвидност, рентабилност и степен задужености. За
оцену ликвидности користе се општи И посебни рацио ликвидности, стање нето
обртних средтава и коефицијент обрта потраживања И залиха. Рентабилност се
израчунава стављањем у однос нето добитка и прихода одпродаје, као и односом
стопе приноса на укупна средства и сопствена средстава. Степене задужености се
израчунава стављањем у однос краткорочних обавеза у односу на нето обртна
средства као и стављањем у однос позајмљених извора са укупним изворима
финансирања. Поред ових анализа и израчунавања рацио бројева за успешну
кредитну анализу јако је важно искуство и знање службеника кредит контроле.
Сами рацио бројеви не узимају уобзир интензитет конкуренције и економске услове
тржишта.Искуство и зњање кредит контроле као и сугестије сектора продаје могу
створити комплетну слику о купцу И његовој кредитној способности и направити
квалитетну кредитну анализу.
• Кредитни услови

Кредитни услови дефинишу услове плаћања које купац добија. Кредитини услови
обухватају три елемента: каса сконта, дисконтни период и кредитни период.
Промена било која од ова три елемента утиче на рентабилност предузећа. Њихове
промене могу утицати и наликвидност, индиректно преко наплате потраживања од
купаца. Каса сконта представља један од три елемента кредитних услова који се
дају купцу. Каса сконта се дају купцу како би се стимулисала наплата
потраживања.Они представљају интересантне начине стимулације плаћања купца.
Ефекти које каса сконта изазива нарентабилност предузећа су различити. Каса
сконта доводе до повећања обима продаје, с обзиром да има ефекат као и смањење
продајних цена. Ако купци прихватају каса сконта и плаћају користећи ову
погодност, то доводи до скраћења просечног периода наплате потраживања. Ово
смањење утиче и на смањење укупних потраживања од купаца као и трошкова
њиховог држања. Губици због ненаплаћених потраживања се смањују, заправо
могућност ненаплаћених потраживања се смањују.Што више купаца користи каса
сконто могућност и висина ненаплаћених потраживања су све мања. Све ово
заједно има ефекат на повећање добитка. Међутим, мора се имати у виду да постоји
и један негативан ефекат увођења каса сконта, то је смањење добитка по јединици
производа.Ово настаје као последица индиректног снижавања цена
производа.Финансијска оправданост увођења каса сконта постоји ако је повећање
обима прихода од продаје, као и смањење губитака по основу ненаплативих
потраживања веће од ефекта смањења добитка по јединици производа. Не треба
заборавити да се скраћивањем просечног периода наплате потраживања смањује
улагања у потраживања чиме се ослобађају новчана средстава.Дисконтни период
дефинише период у коме важи каса сконта, односно у коме купци могу да
искористе понуђени каса-сконта. Промена дужине дисконтног периода има за
последицу низ ефеката а везани су за промене које се одражавају на трајање
просечног периода наплате потраживања. Различити су ефекти ако се каса-сконта
одобравају купцима који до сада нису имали ту опцију или ако се продужава
дисконтни период купцима који су већ имали ту опцију плаћања. Увођење каса-
сконта купцима који нису имали ту опцију за последицу ће имати скраћивање
просечног периода наплате потраживања а то ће са своје стране имати за последицу
смањења просечних улагања у потраживања као и смањење трошкова њиховог
држања. Код купца који су имали касасконта, продужење просечног периода
наплате потраживања има за последицу супротне ефекте који се састоје у смањењу
коефицијента обрта купаца, повеће улагања у потраживања и трошкове њиховог
држања. Продужење дисконтног периода имао би финансијску оправданост једину
у случају када је диференцијални добитак по основу повећања продаје довољно
велик да покрије диференцијалне трошкове држања потраживања и повећана
улагања у потраживања од купаца. Кредитни период подразумева продужење рока
плаћања које купац има за купљену робу. Овај елемент има значајан утицај на
рентабилност предузећа. Продужење кредитног периода утицаће на повећање
обима продаје, будући да ће продужење кредитног периода привући нове купце да
врше набавку робе. Са друге стране ово има за последицу продужење просечног
периода наплате потраживања, што значи да јепотребно више средстава уложити у
потраживања од купаца. Поред тога, повећава сегубитак по основу ненаплаћених
потраживања.Одлука о продужењу кредитног периодаима финансијску
оправданост ако је диферецијални добитак по основу повећања продајевећи од
диферецнијалних улага у додатна потраживања од купца и губитака по основу
повећања ненаплативих потраживања. Под политиком наплате потраживања
подразумевамо јасно дефинисане потупке И процедуре које је потребно учинити
како би се потраживања од купаца наплатила у року њиховог доспећа. Финансијски
менаџмент у циљу ефикаснијег управљања потраживањима би требало донесе
процедуре које ће се примењивати пред крај истека рока плаћања и после истека
рока плаћања. Губици ненаплаћених потраживања не зависе само од политике
наплате потраживања него и од политике кредитирања купаца, односно услова под
којим се купцима одобрава кредит. Губици по основу ненаплативости потраживања
који су везани за кредитирање купца су релативно константни.Можемо извући
закључак да се повећањем напора за наплату доспелих потраживања могу смањити
ови губици.Ефекат наплате потраживања могуће је израчунти стављањем у однос
додатних трошкова наплате потраживања и евентуално смањење добитка по основу
пада обима продаје саочекиваним смањењем губитака по основу ненаплативих
потраживања и уштедама у трошковима држања потраживања који могу настати
као последица скраћења просечног периода наплате потраживања.

Поред тога повећање напора и издатака, јер и то носи одређени трошак, за наплату
потраживања треба да доведе до скраћења просечног периода наплате потраживања
И повећање добитка по том основу. Са друге стране интензивирање напора за
наплату потраживања може да има као последицу смањење прихода од продаје. Из
тог разлог финансијски менаџмент не би требало да доноси одлуке којима ће
изгубити купце и тиме утицати на смањење прихода од продаје. Дефинисањем
јасних процедура смањује се могућност оваквих случајева. Потребно је дефинисати
редослед процедура у случају кашњења са плаћањем. На почетку се креће са
телефонским позивима, ургенцијама, писемним опоменама и личним посетама
купцу. Уколико ниједна од поменутих метода не донесе резулате продавцу се не
оставља избор него да наплату својих потраживања изврши средствима обезбеђења
(меница, банкарска гаранција), уколико их има или у крајној нужди судским путем.

• ЗАКОНСКИ ОКВИР И РЕГУЛАТИВА У РЕПУБЛИЦИ

СРБИЈИ

Законске оквире треба гледати поново у два смера: оне који се тичу самог
репрограмирања, било кредита било и комплетног бизниса, или оног који се тиче
наплате из инструмената обезбеђења.
Законом о стечају актуелан у . години , законодавац је дефинисао начин на који се
поступак наплате решава по принципу аутоматизма. Стечајни управник, који сада
представља нови менаџмент фирме, одлучује о два могућа правца даљег рада и
пословања предузећа.
Актуелна потреба предузећа у Србији да се што мање финансирају из
скупих кредита захтева побољшање управљања обртним капиталом као
најјефтинијег извора финансирања. Менаџмент одлучује коју од три
компоненте обртног капитала да третира како би се циклус новчаног
тока убрзао. Уколико дође до проблема у пословном ланцу, вероватноћа
настанка проблема услед недостатка ликвидности се повећава. Услед
тога, неопходно је добро разумевање и управљање процесима који
контролишу обртни капитал. Међутим, управљање обртним капиталом,
како се најчешће ради у домаћој привреди уз помоћ пролонгирања
измирења обавеза према добављачима може створити негативан утицај
на добављаче и повећање трошкова. С друге стране, треба пажљиво
управљати и потраживањима од купаца, а не угрозити њихову
лојалност. Управљање залихама је такође кључно, пре свега у
погледу времена набавке и количине како не би дошло до заробљавања
готовине. Дакле, потребно је фокусирати се на читав ланац снабдевања
и применити политике које стварају највеће предности, с тим да су
покретачи стварања вредности јединствени за сваки сектор, као и за
свако предузеће.

Готовина је поново приоритет!

Делоитте-ова анкета спроведена међу финансијским директорима открила

је да је увећање токова новца приоритет током наредних 12 месеци за
менаџере финансија; како сами кажу „првенствени приоритет“ или
„један од приоритета“.

Многе компаније предузимају крупне кораке да ослободе готовину из

обртног капитала да би имали приступ финансијама којима би подржали
стратешке иницијативе, као што су ширење, премошћавање краткорочних
прекида у финансирању изазваних опадањем пословања, што је од
изузетне важности, с обзиром на немогућност неких компанија да
прибаве финансијска средства из екстерних извора финансирања.
Један од значајнијих трендова у Србији је растући јаз између оних са
најбољим и најгорим перформансама у управљању областима обртног
капитала. Оно што остаје нејасно да ли је ово пролазна појава или је
овај диспаритет више структурне природе. Са друге стране постоје
компоненте, као што су одређени улазни трошкови, који превазилазе
контролу појединачних предузећа. Цене роба, нарочито нафте и
текстила, и даље имају негативан утицај на инвестирање и
управљање обртним капиталом.

Гледајући у будућност, сматрамо да ће и даље бити структурних и

тржишних изазова за предузећа која теже да управљају својим обртним
капиталом. Доступност кредита ће и убудуће бити кључно разматрање,
као и цене роба и све израженија тежња државних организација да
заузму пословнији став према добављачима у вези са роковима и
условима плаћања.

У условима рецесије која је великим интензитетом захватила и привреду

Србије, управљање примањима и издавањима готовине и њихова
синхронизација представља изазов и приоритет краткорочног
финансијског менаџмента. И док финансијски директори и даље за
приоритет имају побољшање токова готовине и јачање биланса стања,
врло је вероватно да ће предузећа наставити да теже да ефикасније и
делотворније управљају својим обртним капиталом. За многе ће бити
изазов да то чине на начин који неће негативно утицати на њихове
купце и добављаче у неповољном економском окружењу.

У домаћој привреди је приметан тренд који указује да промена времена

потребног за измирење обавеза према добављачима прати промену
времена наплате потраживања од купаца. Током посматраног периода од
2007 до 2011. године (финансијски извештаји за 2012. годину још нису
доступни за анализу), анализа указује да су домаће компаније терет
финансирања купаца кроз дуге рокове плаћања превалиле на добављаче
преко још значајнијег пролонгирања измирења обавеза, што не
изненађује с обзиром на то да одлагање плаћања обавеза према
добављачима представља лак, краткорочни корак, који међутим може
изазвати касније додатне трошкове. Критична је 2010. година, у којој
су обавезе просечно измирене у року од 346 дана, а потраживања
наплаћена за просечно 338 дана. Оваквој ситуацији највише су
допринела најлошија предузећа са значајно успореним обртом купаца и
добављача. Одлагање измирења обавеза може навести добављаче да
покушају да надоместе своје губитке или смањењем услуга или
увећањем цене.

Управљање залихама је из године у годину такође све лошије. Залихе

се задржавају у предузећима и до 136 дана. Водећа предузећа успевају
да одрже свој обрт залиха на константном нивоу, што представља
изузетан успех у периоду који карактерише значајно смањена куповна
моћ и ликвидност, како привреде, тако и становништва. У оквиру овог
сегмента обртног капитала разлике међу предузећима различитих сектора
привреде су најизраженије због различите природе и намене њихових
залиха.

Просечно време трајања готовинског циклуса се током посматраног

периода мењало, с тим да је најбољи резултат у управљању укупним
обртним капиталом постигнут у 2009. години, у којој је готовина у
предузећу била заробљена минимална 53 дана. Међутим, у наредној
години готовински циклус бива драстично продужен, пре свега као
последица пословања најлошије котираних предузећа читаве привреде.
Такође, ово је имало за последицу неопходност привлачења средстава
за финансирање свакодневног пословања из позајмљених извора и
велике трошкове камата и накнада за одобравање кредита што додатно
исцрпљује ионако начето финансијско здравље домаћих предузећа.
Показатељи управљања обртним капиталом у привреди Републике Србије
добијени су као просек показатеља десет најзначајнијих привредних
сектора према јавно доступним информацијама садржаним у финансијским
извештајима предузећа за петогодишњи период 2007. – 2011. године као
репрезената из следећих области : Пољопривреда, шумарство, лов и
риболов; Грађевина; Малопродаја; Рударство, енергетика и прерада
нафте и гаса; Производња; Транспорт; Комуналне услуге; Велепродаја;
Медији и телекомуникације; и Холдинг друштва.

Сектор грађевине у просеку је забележио пролонгирање рока измирења

обавеза за 623, односно 486 дана у односу на 2007. и 2009. годину
респективно. Проблем неликвидности у грађевини изазван је пре свега
падом цена производа, падом потражње услед пада стандарда грађана и
високих цена кредита, као и услед великог кашњења у плаћањима у
оквиру сектора. Криза је довела до успоравања, а понегде и до
заустављања градње, што је допринело заробљавању капитала који
је највећим делом финансиран кроз банкарске кредите.

Холдинг друштва су такође остварила погоршање перформанси на пољу

управљања односима са добављачима и забележила продужење времена
измирења обавеза од 2007. године за невероватних 619 дана, односно
137 дана у односу на 2009. годину.

У оквиру већине сектора најуспешнија предузећа су успела да време

измирења обавеза незнатно скрате или одрже константним, што указује
на њихову стабилност упркос кризи, али она и поред остварених бољих
перформанси од просечних морају опрезно приступити вођењу
краткорочне финансијске политике у будућности.

Наплата потраживања се такође погоршала посматрајући привреду у

целини, међутим не у мери као и измирење обавеза. У посматраном
периоду наплата се продужила за приближно 25%, односно 47 дана у
односу на 2007. годину, то јест 11% или 24 дана у односу на 2009.
годину.

У просеку посматрано у малопродајном сектору забележено је

најзначајније скраћење времена наплате потраживања. Генерално,
овај сектор има дугорочни развојни потенцијал, али он не може доћи до
изражаја у кратком, па чак ни у средњем року.

Економска криза се негативно одражава на произвођаче хране и пића,

превасходно услед смањења куповне моћи потрошача и пада тражње као
последице раста незапослености у земљи. С друге стране, улазак
Делхаизе-а на тржиште Србије, као и даље интензивирање конкуренције
у малопродаји, требало би да има позитивне ефекте на предузећа која
се баве храном и пићима.

Што се тиче фармацеутске индустрије у начелу посматрани период није

био повољан за ову индустрију у Србији. Висока неликвидност на
тржишту утицала је на погоршање финансијских резултата како
произвођача, тако и велетрговаца, од којих су поједини прилично
уздрмани. Основно обележје пословања фармацеутске индустрије у
прошлој години је изузетна неликвидност која је првенствено настала
гомилањем доцњи у исплати обавеза Републичког фонда за здравствено
осигурање. Нестабилно пословање велетрговаца, које се огледа у томе
да су некада тржишни лидери у озбиљним финансијским проблемима,
последично је довело до погоршања финансијског пословања водећих
домаћих произвођача. Сви ови разлози довели су до погоршања
показатеља који се односе на обртни капитал.

Сектор рударства, енергетике и прераде нафте и гаса бележио је до

2010. године продужење времена наплате потраживања. Рецесивна
тржишта Европске уније и раст цена сировина и репроматеријала,
посебно цене нафте, довели су до повећаних трошкова производње, што
се даље огледа у континуираном продужавању времена обрта обртног
капитала.

У том смислу услед константног погоршања услова пословања неопходно

је да предузећа на редовној основи преиспитују оправданост кредитне
политике према купцима и прате бонитет својих купаца.

Тренутни однос према променама просечног времена наплате потраживања

од купаца и измирења обавеза према добављачима указује на вештачки
створену равнотежу свеопштег пролонгирања рокова плаћања у кризом
захваћеној привреди. У просеку су купци ти који финансирају своје
добављаче, што имплицира да су предузећа успела да значајним
пролонгирањем времена измирења обавеза и истовременим незнатним
смањењем периода наплате потраживања створе известан износ
слободне готовине за финансирање редовног пословања.

Домаћа предузећа су у просеку у протеклих пет година забележила

пролонгирање времена током ког су средства предузећа заробљена у
залихама и то за пуних 60%, како у односу на 2007. годину тако и у
односу на 2009. годину.

Једини сектор који је остварио напредак у управљању залихама је

сектор пољопривреде, шумарства, лова и риболова, који је време
држања залиха у предузећу у 2011. години смањио за 113 дана у
односу на 2007. и за 34 дана у односу на 2009. годину. Међутим, ово
смањење број дана држања залиха своди на 145, што је изнад просека
привреде. Такође, ово повећање коефицијента обрта залиха сектор
дугује и промењеним тржишним условима који су довели до пада цена
пољопривредних производа.

Међу секторима који имају значајну вредност залиха и код којих

адекватно управљање истим може да допринесе ефикаснијем управљању
обртним капиталом, сектор велепродаје је тај који има највећи обрт
залиха. Број дана задржавања залиха је 66 у 2011. години у односу на
136, што представља просек привреде у истој години. Међутим, и поред
наведеног, предузећа у сектору велепродаје мораће у будућности да
уложе напоре да убрзају обрт својих залиха а у циљу побољшања
перформанси обртног капитала и то пре свега кроз утврђивање
оптималне величине поруџбина, праћење тржишних кретања и трошкова
држања залиха.

• Управљање обавезама према добављачима и потраживањима од

купаца

У посматраном периоду, просечно време измирења обавеза према

добављачима у привреди се продужило. Овакав тренд предводе неуспешна
предузећа која су у просеку од 2007. године продужила рок измирења
обавеза за пуних 220 дана, односно 67 дана у односу на 2009. годину.
С друге стране, најуспешнија предузећа су коефицијент обрта обавеза
одржали на приближном нивоу у току 2009. и 2010. године, док се број
дана знатно продужио у току 2011. године, са 100 дана у 2010. години
на 153 дана.

Овакав тренд, иако би се могао објаснити бољим управљањем овом

компонентом обртног капитала, пре свега представља немогућност
редовног сервисирања оперативних обавеза услед свеприсутне кризе у
пословању, што указује на лоше финансијско здравље предузећа које
је и довело до масовног отварања поступака стечаја и ликвидације,
пре свега над предузећима из сектора информисања, транспорта и
грађевине.
Поређење са најбољима…

Постоје значајне разлике између перформанси и ефеката обртног

капитала у српским предузећима у односу на друштва која послују на
територији Западне Европе и Северне Америке. Видне су уочљиве
разлике између домаћих предузећа са једне и северно – америчких и
западноевропских друштава с друге стране, у измирењу обавеза према
добављачима које се мери бројем дана за измирење обавеза (ДПО), као
и наплати потраживања од купаца, које се такође мери бројем дана за
наплату (ДСО). Српска предузећа су далеко изнад просечног броја дана
у Западној Европи и Северној Америци.

Перформансе забележене током неколико протеклих година указују на то

да, док се Српске компаније усредсређују на управљање обртним
капиталом преко обавеза према добављачима, северноамеричке и
западноевропске компаније делотворније управљају потраживањима од
купаца. Ово указује на то да је плаћање добављачима током дужег
периода, што је последица и дужих рокова плаћања и кашњења у
плаћању културна норма у Србију, док у Западној Европи и Северној
Америци преовлађују краћи рокови плаћања обавеза, као и краћи период
наплате потраживања.

Време задржавања залиха у водећим Српским предузећима одражава исти

тренд, тј. знатно мимо оквира западноевропских стандарда, док су
северноамеричка предузећа и овде најуспешнија у управљања овим
делом обртног капитала.

ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА

Готовина представља најликвиднији део обртних средства који се може употребити

у сваком тренутку за плаћање доспелих обавеза или разна улагања. Свакога дана
предузеће прима готовину по разним основама: продаја за готово, наплата
потраживања од купаца, наплата финансијских прихода и др. Сваког дана предузеће
издаје готовину и то због: исплата обавеза према добављачима, исплата зарада,
плаћања обавеза за порез и камату и др. Свакодневна примања и издавања готовине
пружају податак о салду, односно залихама готовине. Салдо готовине налази се на
рачуну или у благајни предузећа. Треба управљати овим залихама јер готовина на
рачуну не доноси приход.

Успешност пословања сектора малих и средњих предузећа зависи у великој мери од

оспособљености власника и менаџера МСП да унапреде финансијски менаџмент и
примене финансијске информационе системе и рачуноводствене стандарде.
Недостатак финансијских ресурса има негативан ефекат на иновативност у
предузећима и умањује квалитет у пословању, што доводи до слабијих пословних
резултата, а у екстремним случајевима и до стечаја предузећа. Све претходно
указује на неопходност адекватног финасијског управљања финансијским
ресурсима у МСП, што наводи на потребу примене метода финансијске анализе у
компновању оптималне финансијске структуре.

У тржишним условима привређивања настала су разна правила финансирања. Циљ

примене ових правила јесте финансирање предузећа које ће обезбедити сталну
солвентност и рентабилност пословања. Међутим, треба имати у виду да правила
финансирања не могу дати одговор како предузеће треба да се финансира у свакој
конкретној ситуацији. Она представљају одређене стандарде или опште норме
понашања код финансирања. Ова правила треба примењивати флексибилно, јер она
само приказују правац у којем предузеће треба да тражи најповољније решење када
је у питању структура извора финансирања. Правила финансирања, дакле,
представљају норме, стандарде које треба поштовати, јер се поштовањем ових
норми успостављају „здрави односи“ између делова имовине приказаних у активи
и делова капитала, који су приказани у пасиви, као и здрави односи у структури
капитала, односно извора финансирања.

Да би могло да обавља своју пословну активност, предузеће набавља од добављача

сировине и материјал, тако да плаћање своје обавезе обавља касније. Сировине и
материјал се смештају у магацин, а после тога се смештају у производњу. Када се
производња заврши, готови производи се смештају у магацин, а затим се продају
купцима, најчешће на одложено плаћање. После извесног времена наплаћују се, у
готовом или преко текућег рачуна, потраживања од купаца. Следи, издавање
готовине настало је у тренутку исплате обавеза према добављачима, а да се
готовина опет вратила у предузеће у тренутку наплате потраживања од купаца.

ЛИТЕРАТУРА

• Аџић М., Банкарство, Универзитет Сингидунум, Београд, 2008.

• Барјактаровић, Л., Управљање ризиком, Универзитет Сингидунум, Београд,
2009.
• Бјелица В., Банкарство, теорија и пракса, Стyлос,Нови Сад, 2001.
• Бараћ С., Аџић М., Стакић Б., Ваниш М., Пословно банкарство, Универзитет
Сингидунум, ФФМО, Београд, 2005.
• Вујовић Р., Управљање ризицима и осигурање, Универзитет Сингидунум,
Београд, 2009.
• Вуњак, Н., Финансијска тржишта и берзе, Економски факултет Београд,
 Београд, 2003.
• Иваниш, М., Основи финансија, Универзитет Сингидунум, Београд, 2006.
• Иваниш, М., Управљање финансијама, Универзитет Сингидунум, Београд,
2007.
• Јеремић, З., Финансијска тржишта, Универзитет Сингидунум ФФМО,
Београд, 2003.
• Вуковић Д., Међународна финансијска архитектура, Удружење банака
Србије, Банкарство бр. 3 и 4, Београд, 2006.
• Красуља, Д., Инавишчевић, М., Пословне финансије, Економски факултет
Београд, 2000.
• Крстић Б., Банкарство, Економски факултет, Ниш, .
• Родић, Ј., Пословне финансије, Београдска пословна школа, Београд, 2011.
• Цветиновић М., Управљање ризицима у финансијском пословању,
Универзитет Сингидунум, Београд, 2008.
• Трифуновић А., Принципи корпоративног управљања у банкама у светлу
правнорегулаторног оквира у Србији, Удружење банака Србије, Банкарство
бр. и , Београд, 2009.
• Заркић, Јоксимовић, Н., Управљање финансијама, основе и принципи,
Београд, 2009.
• Зоран Јеремић, Тржиште акција у Србији, Економист медиа гроуп,
Београд,2009.