Приватни живот грађанске породице

у Мемоарима Симеона Пишчевића

На самом почетку Меомоара, Симеон сажето говори о трагичним догађајима који

су довели до тога да, од четрнаесторо деце, он и његов брат Гаврило остану једина деца
својих родитеља. Као узрок томе, његова се мајка разболела, па је због жалости, послала
по свог сина у Беч. Tако се прекину Симеоново званично школовањe и он се врати у кућу
својих родитеља. Ово су оскудни извештаји о емотивним односима који су владали
између Симеона и његових родитеља, фокусирани на осећања његове мајке. Кад се говори
о породици, више се говори о породици као о имену које се носи и коренима који су се
наследили и који се носе у себи, него о породици као о њеним члановима и њиховим
односима унутар ње. Најбоље сведочанство о односу према емотивности и породици у
књижевном стваралаштву, а и о васпитању средином осамнаестог века, у Мемоарима
налазимо када се говори о великим породичним трагедијама (овде конкретно о смрти
дванаесторо деце, а затим и о смрти Симеонове мајке, па и његове деце и прве жене, и
даље).

Након неког времена проведеног код куће и неколико покушаја да се врати

школовању, Симеон је, по нахођењу свог оца, пошао у рат као добровољац. Овде се
издваја мотивација његовог оца да сина уведе у војну службу, а и још сликовитије, када
поставимо ствар другачије, да поведе своје тринаестогодишње дете у рат. Симеонов отац
наводи одлазак у рат као начин да се „види света“ и да се „научи штогод“ (Пишчевић
2013:23). Потврду да ово није изолован случај породице Пишчевић налазимо у
одобравању комесара и арцибискупа када хвале Симеоновог оца за ту одлуку. Међутим,
видимо и контрастно мишљење, које ћемо, у овом делу, углавном и запажати код жена,
које износи газдарица једне гостионице (она говори потресно сентименталне речи „Тако
сте млади, а тако се мучите“ (Пишчевић 2013:42), а када сазнаје да ту крај ње седе отац и
син, жалила је Симеона још више и чудила се што је један отац сина повео у такво зло
какво је рат). Такође, добра слика оца у овом тренутку историје, добија се када схватимо
да је период који је Симеон провео са својим оцем у војној служби, био период када су
њих двојица били најближи – у овом делу наилазимо на доказе емотивне блискости у
Симеоновом односу према свом оцу, међутим, поново у тешким граничним тренуцима.
Пример тога биле би три сцене из дела – Симеонов излив емоција када први и други пут
претпоставља да му је отац погинуо и жустра борба да ослободи свог оца неправедног
заточеништва. За прву ситуацију, он наводи како се страшно уплашио, а када је видео да
му је отац жив, али рањен, стао је плакати (Пишчевић 2013:37). У другом случају, Симеон
испрва поново не зна да ли му је отац жив или мртав; у таквом стању, он груне у плач –
добра репрезентација страха који осећа је његов опис сопственог физичког стања: Ноге су
ми се одсекле, (…) пао сам скоро без свести (Пишчевић 2013:49). Овде имамо и сцену
како Симеон, дете, тражи тело мртвог оца по бојишту. Писац не користи експлицитне
вербалне изразе емотивности, већ углавном појашњава своје емотивно стање описом
физичког (јер оно је, ипак, ван његове контроле, па тако мање нарушава норме које мора
да задовољава мушкарац и војник). У трећој ситуацији, ситуацији очевог заробљеништва,
Симеон преузима активну улогу, улогу онога који штити. Након што му отац бива
ослобођен, њих двојица јашу до фелдмаршала тако што је Симеон своме оцу био вођа, а
овај је само ишао за њим. Ово је тренутак када Симеон пролази своју иницијацију у
човека и у војника (значајно је то што обе улоге добија одједном; у осамнаестом веку
човек је друштвена улога коју носи). Нешто мало раније, Симеон је још увек дете када
његов отац бива распоређен, а он намоли да пође са њим. У питању је вид осећаја
сигурности који му пружа фигура оца. Што се тиче односа оца према сину, увиђамо
његове појединости у пар детаља које наводи аутор. Једна од ситуација је када је Симеон
нарушеног здравља и ту наводи да је његов отац забринут за њега (Пишчевић 2013:54).

Следећи битан догађај у Симеоновом животу била је женидба. За њега је одабрана

Дафина, девојка из најбоље породице у народу, ћерка пуковника Атанасија Рашковића и
патријархове сестре. Битан фактор код одабира будуће невесте, било је то што је Дафинин
отац господин који увек може бити од помоћи Симеоновој породици. Симеон није имао
никаквог реалног удела када је реч о изборима који условљавају његов будући приватни,
породични живот. Он није желео да се жени у том тренутку, на уму су му биле ствари
потпуно другачије природе - добра униформа, добре књиге и бољи чин. Међутим, његова
мајка схвата то као израз незахвалности, његов пасивни (Ја сам оборених очију ћутао)
непристанак израз је презира на све што му је пружено (Пишчевић 2013:67). Овде јасно
уочавамо да брак у овом друштву није ништа лично, интимно, приватно, већ
административна обавеза према оцу и емотивни дуг према мајци. Симеон није свестан
неприкладности овог односа, па због мајчиних суза ((…) када сам видео како ми плаче
мати, коју сам волео више него ишта на свету (…)) осећа стид и кривицу (Пишчевић
2013:67). Он се присећа своје дужности према родитељима, којима говори Ви, и говори
мајци Ви, мамице, можете са мном шта год Вам је воља, ја се не смем противити
(Пишчевић 2013:67). Симеонова мајка није дочекала синовљеву женидбу, подлегла је
болести након што је славље договорено. Писац прекида приповест о овом догађају
наводећи да не жели да замара читаоце и тако нам директно показује да своје Мемоаре не
пише као личну исповест нити приповест, већ као сведочанство о догађајима. Симеон се,
након краћег пута, враћа кући оцу и затиче га у жалосном стању. Овде наводи да је кућа
пропадала јер није имао ко да је води – она је намењена да буде у женским рукама. Када
жена више не може да обавља ту функцију, она бива замењена другом. Ово се одвија
наизглед олако, а узрок тога је што се жена посматра кроз ту своју улогу, па њено
смењивање другом женом није замена једне индивидуе, идентитета, другим, већ
попуњавање упражњене функције (Трифуњагић 2021: 147). Убрзо то постаје разлог
поновне женидбе Симеоновог оца.

Симеон се након женидбе наставља кретати као и пре – на моменте нам се чини да
жену оставља иза себе као какву ствар ((…) нисам водио жену са собом, него сам је
оставио код своје таште (…), (…) младу своју нисам повео, него сам је оставио (…)) и
наставља да решава своје обавезе у пуку (Пишчевић 2013:72). Разрадићу овде појам брака
у контексту периода просвећености ради бољег разумевања положаја удате жене. Прво,
Симеон је амбициозан седамнаестогодишњи младић, свестан да је неспреман да носи
атрибут ожењеног човека, и који, у духу времена, смисао налази у војничкој служби и
себе идентификује преко свог чина и те службе. Друго, у овом периоду још увек влада
нетрепељивост према жени као појму и снажна дихотомија жена – човек. Из овога
произилази снажно инфериоран положај жене, како у друштву, тако и у приватним
односима. У главном одређењу жене, у њеној плодности, влада јака супротстављеност
природе. Са једне стране, њена способност да рађа, чини је незаменљивом и на моменте
светом. Са друге стране, та њена способност рађа у мушкарцу страх који се живо уочава
још од периода наше усмене књижевности. Она, као неко ко од неживог ствара живот,
представља медијатора, и поседује у себи потенцијал да ту способност извитопери. Овако
се оправдава то што женом мора бити владано, она мора бити контролисана и потчињена.
На неким местима у литератури наводи се да је разлог неопходности да мушкарац
успостави контролу над женом то да га она не би омађијала, па тако и ослабила, међутим,
као што и Рабле говори о незаситом сексуалном апетиту жене и лудилу које њоме уме да
овлада, сматрам да је овај аргумент само перифраза оног прастарог страха о коме сам
говорила. Имајући у виду ово, парафразираћу В.Мишела (Човек доба просвећености) и
рећи да за последицу имамо потребу мушкарца да угуши жеље и сексуалност жене, и тако
коначно уништи њену личност. Овим она постаје део намештаја, мртва жена услед
личног и друштвеног непостојања ( Вовел 2006:403).

Када је Симеон прешао у Русију, онолико млад колико је био, а имао је двадесет и
три године, није умео ни кућу подићи ни имање уредити. Испрва је живео у шатору и
много се намучио док се није скућио. Након што је себи створио газдинство, није га више
толико вукла жеља да од куће одлази ради службе, већ је желео да буде прави домаћин.
Када је дошло до тога да мора да путује у Кијев, намеравао је да пође сам, а да жену и
децу остави у насеобини. Ипак, жена се побунила и он, видевши да ће је тешко
одговорити од њене жеље, попусти (занимљиво је напоменути да писац, када говори о
својим путовањима, говори увек у једнини, иако је доста путовао и са породицом).
Симеонове породичне несреће почеле су на овом путу. Прва међу њима била је тешка
повреда његовог шестогодишњег сина, за којег каже да је волео више оца него мајку.
Додала бих и овде једну лингвистичку занимљивост која нам открива однос Симеона као
оца према деци. Када говори о сину, Симеон пише у средњем роду, перцепира га као дете,
а не као сина (Било је живо) (Пишчевић 2013:171). Симеона је потресла ова ситуација,
наводи како је био као луд. Такође, каснију смрт свог сина овде помиње и антиципира је
као крај а не као смрт о којој говори само да је наступила у року од три дана од
разболевања. Даје нам информацију о емотивном стању себе и своје жене након несреће,
али не и о стању током синовљевог боловања. У овом тренутку жена му је, како каже,
бременита (такође наводи и како је трудноћа нешто од чега се ослобађа) и због тога је
оставља код њене мајке. Следећа несрећа која га је стигла, била је смрт његовог другог
сина и жене. При повратку у Русију, када су прилазили пољској граници, са брда се велика
водена маса помешана са блатом сјурила на њихова кола и коње. Овде наилазимо на једну
лепу и успелу поетску слику у којој Симеонова жена пружа руке према мужу, као да се
опрашта од њега, док обоје знају да одлази у своју сигурну смрт. Леп,
сентименталистички детаљ дао је Симеон у изгубљеној рукавици своје жене. Држао ју је
кочијаш за руку, међутим, када је коначно склизнула ка смрти, рукавица је остала у
кочијашевој руци. Када Симеону доносе тело мртве жене, он истиче ту њену руку која је
остала без рукавице, као симбол њеног последњех даха. Преживела је Симеонова ћерка (о
њој он не говори много након што је стигао у Русију). Када ју је угледао живу, молио је
кочијаша да је спаси, обраћајући му се по имену; није му се обраћао као слузи, већ као
човеку који је његова последња нада. Ово је ретка слика у којој Симеон излази из улоге
војника у корист породице. Међутим, то не траје дуго, већ када седи код генерала у стану,
генерал изјављује како Симеон диван пример јер и поред све своје несреће, показује
државни новац који је сачувао. Обзиром да је писац осетио потребу да ову изјаву
забележи у својим Мемоарима, очигледно у њој запажа вредност.

Поред приповести о Симеоновој породици, извештаје о грађанској породици

добијамо и у детаљима о приватном животу Симеоновог непријатеља, Хорвата. Он на
својој жени искаљава проблеме на које наилази ван куће. Добијамо сцену грдње
непристојним и ружним речима, замахивање виљушком ка њој и њене немогућности да,
из пристојности према госту, задржи сузе. Са Хорватом почиње и прича о Симеоновој
другој женидби.

Симеон доживљава унутрашњи конфликт јер жели да настави са службом, али на

крају одлучује да жену једноставно може водити са собом. Своју другу жену води у рат са
истим мотивом са којим је и његов отац њега као дете повео са собом - да види света и да
се просвети. Након венчања, са младом одлази у пук. Добили су сина и назвали га
Александар. Након што су на путу упали у несрећну сличну оној у којој је изгубио
прошлу жену и свог другог сина, одлучује да жену остави код њене мајке и да даље
настави сам. Симеона у приватном животу ограничава позив који је одабрао а који није
нарочито погодан за ожењеног човека. Пук је Симеону ближи појму породице (онако како
га ми данас схватамо), него његова биолошка породица. Са њим је Симеон жив и пук је
део ове приповести и квалитативно и квантитативно много више него његове жене, деца
или отац. Међутим, брине га да ће му имање и наследство пропасти ако не буде имао
наследнике. Мотивација да пише Мемоаре аутору је то што је мислио да ће његовим
потомцима бити мило да читају о његовом животу (како је на крају и било - заслугу за
откривање Симеоновог рукописа Мемоара понео је његов праунук).

Жељка Секуловић

Литература
1. Пишчевић, С. (2013). Мемоари, Нови Сад. Издавачки центар Матице српске.
2. Вовел, М. (2006). Човек доба просвећености. Београд. Clio.
3. Иванић Душан, Јелић Војислав, Ристовић Ненад (2020). Век просветитељства
у српској култури. Београд. Библиотека Зборници.
4. Трифуњагић, Д. (2021). Имагинарна Европа у српској документарно-
уметничкој прози 18. и првих деценија 19. века, Нови Сад, Филозофски
факултет