NAŠA VUČITELJICA

Napisala: Đurđica Tomić

IVEK: Ja ti veljim, ova naša vučiteljica nije prisebe.

PEPEK: Bogme nije ni primene.

JOŽEK: A zake te misliš da nije prisebe?

IVEK: Ke ti niesi zde bil zmenu nutre gda je rekla da i h subotu i h nedelju morame dojti h školu?

ŠTEF: Ispravak netočnog navoda moljim, h subotu h školu, h nedelju pri cirkve.

IVEK: Se je te iste, nije dost ke pet dane h tjednu morame hoditi h školu, zde se najemput zmisljila da i
jedine slobodne dane pak trošime na nju.

JOŽEK: Istina, još bu je pale na pamet da bi i po ljetu išlji h školu.

ŠTEF: Slažem se dečki z vami, furt te tak ide. Kad daš prst, mam čeju i cielu ruku.

PEPEK: Tak su vam i mene napeljali h prvi razred. Prve su rekli hodi, če ti se ne dopale, peš dmof. I mam
mi se nie dopale i da sam štel se zdići i iti dmof, same me vučiteljica pogledala i s prstem pokazala: „Na
meste!” I eto ti ga na, već četrte ljete klipsam h školu i nazaj i još očekuju od mene da se smejem od vuha do
vuha.

IVEK: Bi ja njih pital e bi se oni smejali da furt neke moraju pisati,odgovarati i tegljiti tu tešku torbu i po
suncu i po dežu.

JOŽA: Je, i nifči te ne pita e češ, moraš!

ŠTEF: Znate ke mene tješi, dečeci? To da se bume mi jenoga dana ipak rešili škole, a naša vučiteljica do
penzije ne zišla ž nje.

IVEK: I čovek bi si misljil kad već tuljike ljete hodi školu, da valjda neke i zna, a ne da je furt mi morame
odgovarati.

ŠTEF: E dečeci, a ke bu zde? Bume do zutra tuj raspravljali ilji bume hitili jenu košaricu? Bog da su nam te
koše postavilji, kad dvoranu sigurne neme tak brze videlji.

IVEK: Istina, kakve sme sreće, zutra morti već neju tuj bilji.

JOŽEK: Unda ideme, a vučiteljici naj unda bu – ak će subotu, dobila ju bu.

PEPEK: Ak će nedelju – i te peme.

ŠTEF: Alji te je te, jer se ke je preveč ni z kruhem ne velja!

IVEK: Ideme!
 NAŠA UČITELJICA

Napisala: Đurđica Tomić

IVICA: Ja ti kažem, ova naša učiteljica nije pri sebi.

PERICA: Nije ni pri meni.

JOSIP: A zašto to misliš da nije pri sebi?

IVICA: Zar ti nisi sada bio sa mnom unutra kada je rekla da i u subotu i u nedjelju moramo doći u školu?

STJEPAN: Ispravak netočnog navoda molim, u subotu u školu, u nedjelju kod crkve.

IVICA: Sve je to isto, nije dosta što pet dana u tjednu moramo ići u školu, sad se odjednom sjetila da i jedine
slobodne dane opet trošimo na nju.

JOSIP: Istina, još će joj pasti na pamet da bi i ljeti išli u školu.

STJEPAN: Slažem se dečki s vama, uvijek to tako ide. Kad daš prst, odmah žele i cijelu ruku.

PERICA: Tako su vam i mene navukli u prvi razred. Prvo su rekli idi, ako ti se neće svidjeti, ići ćeš kući. I
odmah mi se nije svidjelo i kad sam se htio dići i otići kući, samo me učiteljica pogledala i prstom pokazala:
„Na mjesto!” I eto ti ga sad, već četvrtu godinu hodam u školu i natrag i još očekuju od mene da se smijem
od uha do uha.

IVICA: Pitao bih ja njih bi li se oni smijali da stalno moraju nešto pisati,odgovarati i vući tu tešku torbu i po
suncu i po kiši.

JOSIP: Da, i nitko te ne pita hoćeš li, moraš!

STJEPAN: Znate li što mene tješi, dečki? To da ćemo se mi jednoga dana ipak riješiti škole, a naša učiteljica
do mirovine neće izaći iz nje.

IVICA: I čovjek bi mislio kad već tolike godine ide u školu, da valjda nešto i zna, a ne da joj mi uvijek
moramo odgovarati.

STJEPAN: Ej dečki, a što ćemo sad? Hoćemo do sutra tu raspravljati ili ćemo odigrati jednu košarku? Dobro
da su nam te koševe postavili, kad dvoranu sigurno nećemo tako brzo vidjeti.

IVICA: Istina, kakve smo sreće, sutra više možda neće biti tu.

JOSIP: Onda idemo, a učiteljici neka bude – ako hoće subotu, dobit će je.

PERICA: Ako hoće nedjelju – i to ćemo ići.

STJEPAN: Ali to je to, jer sve što je previše ni s kruhom ne valja!

IVICA: Idemo!