ИЗБОРНО ПРАВО

КОЛОКВИЈУМ

1. Развој изборног права

2. Активно бирачко право

Избори се обављају гласањем. Гласање је материјална радња која се састоји у давању
гласа бирача оном кандидату чији избор за народног представника бирач жели.
Гласање се обавља на месту посебно организованом за ту сврху. Такво место зове
се бирачко место. Бирач гласа на оном бирачком месту на којем је уписан у бирачки
списак. Бирачко место одређује се с обзиром на број бирача, тако да обухвати највише
2.500 бирача. По правилу, бирачи гласају на бирачком месту и то лично. Бирач који није у
могућности да на бирачком месту лично гласа (слепо, инвалидно или неписмено лице)
има право да поведе лице које ће уместо њега, на начин који му оно буде одредило,
испунити листић, односно обавити гласање. Изузетно, од правила по којем се гласање
обавља на бирачком месту на којем је бирач уписан у извод из бирачког списка, бирач
може путем иисма гласати и ван бирачког места на којем је уписан у извод из бирачког
списка, под условом утврђеним изборним законом. Другим речима, активно бирачко
право представља право сваког пунолетног грађанина да изађе и гласа на изборима.
3. Пасивно бирачко право
Питање кандидовања за представнике, тј. колики је степен утицаја бирача на одређивање
кандидата између којих ће на изборима бити изабрани представници, је од изузетног
значаја.
Уколико бирачи немају утицај на одређивање кандидата, избори ће бити само чин
потврђивања претходно већ одређених људи да врше државну власт. У вишестраначком
систему, кандидовање за изборе постало је монопол политичких странака, јер појединци
или групе грађана, као носиоци кандидатура, немају никакве шансе за постизање успеха.
Начин на који политичке странке одређују кандидате може се сврстати у три групе:
 према  првом систему, кандидате и стварно и формално одређује страначко
руководство;
 према другом, кандидате бирају начелно сви чланови странке (унутар страначких
избора);
 према трећем систему, у одређивању кандидата начелно могу учествовати не само
чланови странке, него и други бирачи: свака политичка странка одређује листу
предкандидата са које бирачи могу заокружити онога у којег имају највише
поверења.  
Због указаних недостатака поменутих система кандидовања, као реално једина
прихватљива могућност укључивања бирача у процес кандидовања, законом се прописује
као услов кандидатуре одређени број потписа бирача.
Међутим,ни број потписа не сме бити превелик,пошто је сврха тог захтева да се,колико је
то y условима вишестраначког система могуће, кандидат странке подвргне каквој-таквој
верификацији бирачког тела.
С друге стране,сувише мали број потписа који се тражи могуће
је добити само од чланова  те странке, чиме је онда цео  институт учињен беспредметним. 

4. Право кандидовања
Право кандидовања представља инструмент путем кога се пред бираче износе изборне
алтернативе, а бирачима омогућава да самостално истакну кандидате за посланике. Право
кандидовања је комплексно, обухвата више посебних права везана за процес кандидовања,
међу којима посебно:
 право предлагања кандидата за посланике,
 право предлагања кандидатских листа,
 право на давање подршке кандидату или кандидатској листи,
 право прикупљања потписа грађана који подржавају кандидатуру,
 право кандидата да прихвати или одбије кандидатуру,
 право кандидата да повуче предлог кандидатуре,
 право на заштиту права кандидовање,
 право на учешће у изборној кампањи...
Ово право има два облика:
 Активно право кандидовања
 Пасивно право кандидовања

5. Право гласа
Основно питање у вези са изборним правом је ко је његов носилац? У зависности од тога
коликом је кругу грађана дозвољено уживање бирачког права, разликује се опште и
ограничено право гласа.
Опште право гласа не значи да су његови носиоци сви грађани, односно, и за његово
уживање се траже одређене квалификације: држављанство, пунолетство и поседовање
пословне способности. Постојање општег права гласа значи одсуство сваке
дискриминације на основу социјалних критеријума. Данас је у готово свим државама у
свету бирачко право опште - уживају га сви пунолетни грађани који поседују пословну
способност и нису одлуком суда због извршеног кривичног дела привремено лишени
његовог уживања. Како се у већини савремених држава пунолетство стиче с навршених 18
или 21 годином, то су истовремено и године са којима се у савременим државама стиче
бирачко право.
Ограничено право гласа постоји када се из његовог уживања искључују читаве
категорије грађана, који су иначе пословно способни.
Oснови искључења од уживања (ограничења) бирачког права су: поседовање додатних
квалификација, чиме су искључени сви они грађани који те квалификације немају,
плаћање непосредног пореза у одређеном износу (имовински цензус), порекло, односно
боја коже (цензус по пореклу), дужинa боравка у држави, односно у изборној јединици
(цензус настањености, резиденцијални цензус), пол (цензус по полу), одређен степен
школовања (цензус образованости), године старости, односно високу старосну границу
бирача која је изнад година са којима се стиче пунолетство (старосни цензус).
Има случајева да се читаве професије искључују од уживања бирачког права: слуге,
чиновници (државни службеници) или војна лица - ради спречавања увлачења политике у
војску.
Услов да бирачко право буде демократски одређено није само да оно буде опште, него и
да буде једнако, тј. да се оно ужива и врши према начелу „један човек, један глас".
Неједнако  ираво гласа постоји када поједине категорије грађана располажу већим бројем
гласова од осталих грађана. Облици неједнаког права гласа били су:
Плурални вотум: поједине категорије бирача су, формиране на основу имућности или
степена образовања, имале два или више гласова, за разлику од осталих бирача који су
имали само један глас.
Многоструки (умножени) вотум: сви бирачи су формално имали један глас, али су
поједине категорије бирача могле на истим изборима гласати у више изборних јединица.
Породични вотум: шеф породице има број гласова сразмеран величини породице.
Поред ове изричите неједнакости бирачког права постоји и тзв. ирикривена или факшичка
неједнакосш бирачког права до које се долази посредно, упркос томе што, правно
посматрано, сви бирачи имају једнако бирачко право.

6. Право на информисање о изборима

7. Право контроле избора

8. Правна заштита изборног права

Заштита изборног права, гарантована највишим правним актима државе, представља
саставни део уставне гаранције изборног права грађана. Смисао заштите изборног права је
двојак. Заштитом изборног права обезбеђује се демократска природа уставног поретка
државе и истовремено пружају неопходне гаранције основних слобода и права грађанина.
Смисао заштите изборног права је и тежња да се учесницима избора омогући изражавање
њихове слободне воље, слобода деловања и активности у вези са изборима и спречавање
или онемогућавање у највећој мери, спољашњих утицаја и злоупотреба.
Циљ заштите изборног права можемо сагледати као обезбеђивање једнаких услова за све
учеснике на изборима, истих институтуционалних оквира који нормативно регулишу ову
једнакост као услов слободе избора, легалног тока самих избора и заштиту у ужем смислу.
Значај избора за политички живот државе, међународно-правни статус и углед,
унутрашњу равнотежу политичког система и функционисање државе као целине није
неопходно истицати. Управо је то разлог сложености и озбиљности система заштите
изборног права, као и великог интересовања за заштиту изборног права и избора уопште.

9. Институције надлежне за решавање изборних спорова

Уставни судови су органи који су позвани да решавају различите уставне спорове, а то су
спорови који су везани за устав и његову примену. Важну функцију уставних судова чини
и њихово одлучивање о регуларности избора, и то како парламентарних, тако и
председничких. Ту се они изјашњавају о законитости избора. Ово је случај нарочито са
аустријским уставним судом. Ипак, у Француској је то другачије. У Француској се
питањима изборних спорова бави Уставни савет који се стара о правилности спровођења
избора. У Србији се изборним споровима баве органи управе и редовни судови, дакле,
Уставни суд одлучује само о оним изборним споровима који нису у надлежности судова и
других државних органа.
10. Правни инструменти заштите

Приговор
Приговор се користи за означавање 3 појма:
1. Приговор као средство против онога ко је иницирао поступак, којим се истичу
чињенице подобне да се захтев противне стране учини неефикасним;
2. Приговор као примедба којом се указује на неправилност или нецелисходност рада
органа који води поступак, са циљем да се доведе до промене у начину вођења
поступка а не да се донесе нека одлука;
3. Приговор као правни лек против одлуке. Управо ова дефиниција приговора битна
је за заштиту изборног права.
Приговор је начин заштите изборног права пред првостепеном изборном комисијом.
Приговор нема деволутивно дејство. То значи да о приговору одлучује првостепени орган
против чије одлуке је приговор поднесен. Подноси се у писменој форми против одлуке
или акта бирачког одбора, или против радње коју подносилац приговора сматра
неправилном. Рок за подношење је 24 часа. Приговор се може поднети због
неправилности у поступку кандидовања и спровођењу избора, против одлуке, радње или
пропуста бирачког одбора изборној комисији, а против одлуке, радње или пропуста
изборне комисије приговор се подноси централној изборној комисији. Овим је
гарантивана двостепеност одлучивања.
Жалба
Жалба је правни лек који се изјављује против решења изборне комисије којом је приговор
одбијен или одбачен. Жалба је редовни правни лек којим незадовољна странка ставља под
сумњу првостепену одлуку. Увек има деволутивно дејство, о жалби никад не одлучује
орган који је донео решење које се оспорава жалбом. Жалба није форнални акт. Дивољно
је да подносилац жалбе наведе због чега није задовољан решењем на које улаже жалбу.
Ако се усвоји жалба, нужна последица је понављање изборне радње.
Тужба
Тужба је правно средство које се користи против одлуке органа надлежног за вођење
бирачког списка. Тужба се подноси када је одбијен захтев за упис, брисање, измену,
допуну или исправку бирачког списка. Рок подношења је 48 часова. Постоји појединачна
тужба али право на тужбу користе политичке странке или други предлагачи кандидата.
11. Изборни системи
Избори подразумевају постојање одређеног система – изборног система као скупа
принципа, одређених права и гарантија, као и бројних мера и поступака (техника) и такав
изборни систем је део или подсистем уставног одн. политичког система јер произилази из
устава и изборних прописа који чине изборно законодавство.
Разликујемо изборни систем у:
 - ширем смислу – означава индивидуална и колективна права која чине изборно право
(материјално изборно право, процесно изборно право, правила изборне математике,
правила изборне геометрије и техничка правила о изборима).
  - ужем смислу – означава назив за различите методе расподеле посланичких мандата с
обзиром на које се разликују већински и пропорционални изборни системи.
o Изборне комисије – органи за спровођење избора који се образују у свакој
изборној јединици и на нивоу државе (централна изборна комисија).
o Изборне јединице  - подручја на која се дели територија једне државе у
циљу обављања избора.
o Изборна листа – предлози кандидата за посланике које у пропорционалним
изборним системима истичу предлагачи.
o Изборна апстиненција – неизлазак бирача на изборе.
o Електор – лице које грађани бирају непосредно, а које потом непосредно
бира органе власти.