Универзитет у Крагујевцу

Факултет инжењерских наука

Енергија и животна средина

Тема : ЕФЕКАТ СТАКЛЕНЕ БАШТЕ

Предметни професор : Студент :

Небојша Лукић Тамара Стојановић 501/2014

Крагујевац , 28.мај 2016.године

0
 Садржај:

Увод ...................................................................................................... 2
Деловање ефекта стаклене баште ...................................................... 3
Утицај гасова на стаклену башту ....................................................... 5
Остали фактори који утичу на стаклену башту ............................... 11
Повратни механизми унутар климатског система .......................... 14
Климатски модели .............................................................................. 15
Контрола емисије честица ефекта стаклене баште и Кјото
протокол............................................................................................... 18
Закључак............................................................................................... 20
Експеримент......................................................................................... 21
Литература............................................................................................ 23

1
 Увод

Цео живот на нашој планети је настао управо помоћу ефекта стаклене баште.
Ефекат ,,стакленика``, у том смислу, имао је стратосферски озон ,односно ,озоносфера.
Она пропушта топлотно Сунчево зрачење ,врло мало га апсорбује ,али га још мање
рефлектује ,,враћајући``, на тај начин ,топлоту неколико пута на Земљину површину. Да
није овога процеса, средња годишња температура на планети би износила око -19°C.
Сличне температуре владају управо на таквим небеским телима ,која немају атмосферу.
Као што видимо ,Земља није цела окована снегом и ледом ,већ је њена средња годишња
температура око 15°C ,што је допринело биодиверзитету живота. Ето ,то можемо да
захвалимо само озону. Слично стаклу ,атмосфера углавном пропушта Сунчево зрачење ,
али је слабо пропусна за зрачење Земљине површине ,па део енергије који уђе у систем
Земља-атмосфера ,као и у стакленик ,остаје у њему и претвара се у топлотну енергију,
загревајући Земљину површину и ниже слојеве атмосфере. Ова природна појава „греје“
Земљину површину , што траје већ четири милијарде година. Међутим, данас су научници
све забринутији да би људска активност могла ,у одређеној мери ,изменити овај посве
природан процес са ,извесно је ,веома опасним последицама. Од индустријске револуције,
у 13-ом веку ,човечанство је изумело многе машине и постројења који користе фосилна
горива као што су угаљ ,нафта и природни гас. Сагоревање ових горива ,као и многе друге
активности човека попут рашчишћавања земљишта за потребе земљорадње или изградње
насеља ,ослобађају у атмосферу гасове који задржавају топлоту унутар ње ,као што су
угљен-диоксид (CО2), метан и азот(N)-оксид (Н2О). Количина ових гасова у атмосфери
сада је највиша у протеклих 420 хиљада година. Како се ови гасови накупљају у
атмосфери ,задржавају све више и више топлоте при Земљиној површини ,узрокујући
отопљавање Земљине климе које за последицу има промене које ће бити наведене у даљем
тексту.
Наиме ,повишена температура унутар стакленика има за узрок ,пре свега ,немогућност
мешања ваздуха у стакленику са околним ваздухом ,а у много мањој мери потиче од
упијања дуготаласног зрачења у стаклу зидова стакленика. Према томе ,ни термин гасови
стаклене баште не може се везивати за природу гасова који се овим термином
подразумевају.

2
 Деловање ефекта стаклене баште

Ефекат загревања Земљине површине деловањем одређених гасова у атмосфери ,је

први пут препознат од стране Jean-Bptiste Fourierr-a ,познатог француског
математичара.Око 1860. британски научник John Tyndal je мерио апсорпцију
инфрацрвеног зрачења од стране CO2 и водене паре и закључио је да би узрок настанка
леденог доба могао бити смањење концентрације CO 2 у атмосфери.Године 1896. шведски
научник Svante Arrgenius оценио је да удвостручење концентрације CO 2 у атмосфери може
водити повећању температуре Земљине површине за 5-6°Ц.

Ефекат стаклене баште је резултат интеракције Сунчевог зрачења и слоја Земљине

атмосфере који се протеже до 100км изнад Земљине површине. Сунчево зрачење садржи
спектар зрачења различитих таласних дужина, што је познато као Сунчев спектар и оно
укључује видљиво, инфрацрвено, гама, рендгенско и ултраљубичасто зрачење. Када
Сунчево зрачење доспе до атмосфере, 25% енергије коју носи бива одбијено од облака и
других атмосферских компонената назад у међупланетарни простор. Око 20% упије
атмосфера. На пример, молекули гаса у највишим слојевима атмосфере апсорбују Сунчево
гама и рендгенско зрачење. Сунчево ултраљубичасто зрачење апсорбује слој озона који се
налази на висини од 19 до 48км изнад Земљине површине.

Око 50% Сунчеве енергије, већином у облику видљиве светлости, пролази, као
краткоталасно зрачење, кроз атмосферу и доспева до Земљине површине. Земљиште,
биљке и водене површине (пре свега океани) упијају око 85% ове топлотне енергије,
док остатак бива рефлектован у атмосферу, највише од стране изразито рефлективних
овршина као што су снег, лед и пешчане пустиње. Даље, део Сунчевог краткоталасног
зрачења које доспе до површине Земље претвара се у дуготаласно топлотно
(инфрацрвено) зрачење и враћа се назад у атмосферу.

Неки гасови, попут водене паре, угљен-диоксида, метана и азот-субоксида, апсорбују

део овог инфрацрвеног зрачења, привремено спречавајући његово отпуштање у свемир.
Пошто се ови гасови загревају, они емитују инфрацрвено зрачење у свим смеровима. Део
овако настале топлоте враћа се ка Земљиној површини коју додатно загрева (што је
познато управо као ефекат стаклене баште), а део бива враћен у свемир. Овакав проток
топлотног зрачења ствара равнотежу између укупне количине топлоте која долази од
Сунца и количине топлоте која се отпусти у свемир. Ова равнотежа или енергетски баланс
између Земљине површине, атмосфере и свемира од великог је значаја за одржавање
климе која омогућава опстанак живота на Земљи.

3
Слика1. Илустрација ефекта стаклене баште
Поменути гасови, који задржавају топлоту у атмосфери, називају се гасовима стаклене
баште. Без ових гасова, топлотна енергија апсорбована и одбијена од Земљине површине
лако би се вратила назад у свемир, па би просечна температура на Земљиној површини
била око -19°Ц, за разлику од садашњих 15°Ц.
Да би било могуће ценити значај гасова стаклене баште у процесима стварања климе
која омогућава опстанак великог броја живих бића, интересантно је упоредити Земљу са
Марсом и Венером. Марс има танку атмосферу која садржи ниске концентрације гасова
који би могли задржавати топлоту унутар ње. Услед тога, Марс има слаб ефекат стаклене
баште што има за последицу већином смрзнуту површину која не показује трагове живота.
Као супротност, Венера има атмосферу која садржи високу концентрацију угљен-
диоксида. Овај гас спречава топлоту која долази од површине планете да напусти
атмосферу, па је просечна температура површине Венере око 462°Ц, што је превише за
опстанак било ког познатог облика живота.

Утицај гасова на стаклену башту

4
 Земљина атмосфера се састоји, углавном, од азота (78%) и кисеоника (21%). Ова два
најзаступљенија атмосферска гаса имају хемијске структуре које ограничавају апсорбцију
инфрацрвеног зрачења, што не важи за гасове стаклене баште. Ови гасови се стварају
природним путем или вештачки (антропогено). Најзаступљенији природно настали гас
стаклене баште јесте водена пара, затим је следе угљен-диоксид, метан и азот-субоксид.
Супстанце настале човековом активношћу које се понашају као гасови стаклене баште
укључују хлорофлуорокарбонате, хидрохлорофлуорокарбонате и хидрофлуорокарбонате.
Од 1700-их, активности човека су се знатно повећале, при том значајно повећавајући
концентрацију гасова стаклене баште у атмосфери. Научници предвиђају да ће очекивано
повећање количине гасова стаклене баште у атмосфери снажно повећати количину
инфрацрвеног зрачења задржаног у атмосфери, што ће довести до додатног, вештачког,
загревања Земљине површине.

Водена пара

Водена пара се налази у највећој количини у атмосфери, упоређујући је са осталим

гасовима стаклене баште. Она најјаче упија дуготаласно зрачење, учествујући са 60 до
70% у стварању ефекта стаклене баште. Човек нема неког већег директног утицаја на
количину водене паре у атмосфери. Ипак, како човекова активност све више узима маха и
утиче на повећање концентрације осталих гасова стаклене баште, испаравање океана,
језера и река, као и транспирација биљака постају интензивнији и повећавају количину
водене паре у атмосфери.
Водена пара представља једну од веома важних компоненти атмосфере. Она апсорбује
Земљино израчивање повишавајући температуру нижих слојева атмосфере.
Кондензацијом водене паре долази до образовања облака и падавина. Процеси
кондензације и испаравања су праћени ослобађањем или, апсорбовањем великих количина
топлоте што се видно одражава на енергетски биланс атмосфере.Молекул воде се под
утицајем ултраљубичастог (УВ) зрачења таласне дужине мање од 0,165 нм или ренгенског
зрачења разлаже на водоник (H), хидроксилну групу (ОH) и перохидроксил (HО2).Водена
пара је такође и најефикаснији апсорбер дуготаласног зрачења. Она апсорбујетоплотно
инфрацрвено зрачење у интервалу око 6,3 птм.Количина водене паре у ваздуху мења се од
екватора према половима у истом односу као и температура. То значи да се количина
водене паре у јединици запремине ваздуха смањује са повећањем географске ширине. Она
се нагло смањује и са повецањем висине, тако да је у стратосфери (изнад 10-16 км) уопште
нема.

5
Слика2. Водена пара

Угљен-диоксид

Угљен-диоксид непрекидно циркулише у великом броју природних процеса

познатим под називом циклус угљеника. Вулканске ерупције и разлагање биљних и
животињских остатака ослобађају овај гас у атмосферу. Дисањем, животиње
посредно разлажу храну која ослобађа енергију потребну за одржавање ћелијске
активности. Један од продуката дисања јесте и угљен-диоксид, који животиње
издишу. Океани, језера и реке апсорбују угљен-диоксид из атмосфере. У процесу
фотосинтезе, биљке узимају угљен-диоксид да би произвеле скроб, притом га
уграђујући у ново биљно ткиво и уједно ослобађају кисеоник у околину као ко-
продукт.

Да би обезбедио енергију за загревање станова, покретање аутомобила и

електрана, човек сагорева супстанце који садрже угљеник, као што су фосилна
горива (угаљ, нафта и природни гас), дрво и неки чврсти материјали. Приликом
њиховог сагоревања, угљен-диоксид бива ослобођен у ваздух. При том, човек
додатно „отежава ситуацију“ неконтролисаном сечом великих шумских површина
да би обезбедио дрво или земљиште за потребе земљорадње или насељавања. Овај
процес, познат под називом дефорестација, може и да ослободи угљен-диоксид из
дрвећа и да смањи број стабала која би га апсорбовала.

6
 Резултат ових људских активности јесте много брже нагомилавање угљен-
диоксида него што се он може апсорбовати у неким природним процесима.
Анализирајући мехуриће ваздуха заробљене у глечерима старим и по неколико
векова, научници су утврдили да је концентрација угљен-диоксида у атмосфери
порасла за око 31% од 1750. године, а пошто овај гас може да остане у атмосфери
вековима, научници предвиђају удвостручавање или чак утростручавање његове
концентрације у току следећег века, ако се њен садашњи раст настави у истој мери.

Тада би се апсорбовано зрачење повећало за 4W/м2, што би повећало емитовање

дуготаласног зрачења са површине Земље, па би се повисила температура доњих
атмосферских слојева и Земљине површине. Пораст средње температуре доњих
атмосферских слојева процењује се на 1.2°Ц. Порастом учинка ефекта стаклене
баште повећала би се вертикална промена температуре, смањила атмосферска
стабилност и поспешила конвекција.
Прва континуирана, прецизна и директна мерења атмосферског угљен-диоксида
почела су 1957. на Јужном полу, и 1958. у Мауна Лоа, на Хавајима у то време је
акумулација износила око 315 ппм, и расла је по стопи од мање од 1 ппм годишње.
До 1994, то је порасло на 358 ппм и расте по стопи од 1,6 ппм годишње. Од 1995-
2005. године концентрација угљендиоксида расте за 19 ппм што је највећи
просечни пораст забележен од када су започела директна мерења CO 2 .Антропогена
емисија угљен-диоксида лоцирана је првенствео на северној хемисфери, али ваздух
северне и ваздух јужне хемисфере се довољно мешају тако да су концентрације тек
неколико милионитих делова више у Мауна Лоа него на Јужном полу.

Сагоревањем фосилних горива прекида се процес фотосинтезе. Гледано из угла

Данашњице ,цивилизација потроши сагоревањем током једне године онолико
кисеоника колико се процесом фотосинтезе произведе за сто година. Ова чињеница
је мање алармантна уколико се има у виду да механизам фотосинтезе
функционише већ сто милиона година.Процес образовања карбоната се такође
одвија учешћем живог света Земље.

Слика3.Утицај угљен-диоксида на планету Земљу

7
Метан

Метан настаје у многим природним процесима, а познат је и као природни гас.

Распадањем многих супстанци које садрже угљеник, а у средини без присуства
кисеоника, као што су отпади, ослобађа се овај гас. Животиње које преживају
храну као што су говеда и овце ослобађају метан у ваздух као производ у процесу
варења хране. Микроорганизми који живе у влажном земљишту, као што су
пиринчана поља, производе метан када разлажу органску материју. Метан се
такође ослобађа у рудницима угља и приликом производње и транспорта других
фосилних горива.

Количина метана се од 1750. године удвостручила, а по проценама, могла би се

опет удвостручити у следећем веку. Атмосферске концентрације метана су много
мање од концентрације угљен-диоксида, а и метан се задржава у атмосфери тек
отприлике једну деценију. Међутим, научници сматрају да је метан веома ефектан
гас стаклене баште (један молекул метана је 20 пута ефикаснији у задржавању
инфрацрвеног зрачења одбијеног са Земљине површине од молекула угљен-
диоксида).

Глобално загревање би могло да ослободи велике количине метана који је тренутно

замрзнут у пермафросту на удаљеним северним областима света, што би омогућило
анаеробну разградњу материја које су такође замрзнуте у пермафросту,што би
ослободило додатне количине метана. Ово је један пример позитивног круга
повратне реакције. Загревање које је проузроковало повећане количине
ослобођених гасова из стаклене баште могло би додатно да
појача оригинално загревање.

Слика4. Емисија метана од животиња и људи

8
 Азотни оксиди

Овај гас се ослобађа приликом сагоревања фосилних горива и у аутомобилским

издувним гасовима. Такође, многи земљорадници користе ђубрива на бази азота да би
биљкама обезбедили хранљиве састојке. Када ова ђубрива доспеју у земљиште, она
емитују азот-субоксид у ваздух. Поред тога, овај гас се ослобађа и орањем земљишта из
корена биљака.
Од 1750. године, концентрација овог оксида порасла је за 17% у атмосфери. Иако је
овај пораст мањи од пораста концентрације других гасова стаклене баште, један молекул
овог гаса задржава око 300 пута више топлоте од угљен-диоксида и може остати у
атмосфери и до сто година. Азотни оксид ("смешни гас") је такође гас стаклене баште чије
концентрације расту као последица људских активности. Тренутне атмосферске
концентрације су око 312 ппб, што је пораст од 13% у односу на прединдустријске
концентрације које су биле око 275 ппб. Тренутна стопа пораста азотног оксида је
процењена на 0,6 ппб, односно на 0,2% годишње. У 2005. години концетрације су биле
око 319 ± 0,12 ппб. При стопи од 0,14 W/м2 овај гас представља 6% укупног радијативног
форсинга у индустријско време. Процењује се да природни извори N 2O дају 9 милиона
тона азота годишње у атмосферу,што већином потиче од океана и мокрог шумског
земљишта. Антропогени извори представљају око 40% укупне емисије N 2О, или 5,7
милиона тона годишње.Скоро две трећине антропогене емисије је резултат
пољопривредних активности. Новорашчишћено шумско земљиште покрива се травнатим
земљиштем и производи значајне емисије N2O, а додатна емисија потиче и од азотних
ђубрива. Остали извори обухватају тросмерне каталитичке конверторе на аутомобилима,
сагоревање горива која садрже азот, и разне индустријске процесе као што је производња
најлона.Очито, не постоје значајни пријемници у тропосфери за N 2О и он се само споро
разграђује у стратосфери путем фотосинтезе. Због тога, овај гас има дуг животни век у
атмосфери, који се процењује на 120 година, што подразумева да ће пертурбације у
природном циклусу имати дугорочне последице. Азотни оксид представља гас стаклене
баште великог потенцијала. последњих година доспели су у центар пажње, с обзиром да
су идентификовани као узроцници многих нежељених појава.
Њихово штетно дејство се везује за:
• утицај на здравље људи,
• смањење видљивости и стварање фотохемијског смога ,
• разарање озона у вишим слојевима атмосфере,
• стварање штетног озона у нижим слојевима атмосфере,
• стварање киселих киша.
Евидентно је да је саобраћај и то посебно друмски, највећи појединачни извор емисије
(45%), док је производња енергије на другом месту са 30%укупне емисије.

9
Халоугљеници

Неки од најопаснијих гасова стаклене баште продуковани су само од стране

човека. Једињења флуора користе се у многим производним процесима. Један
молекул сваког оваквог једињења неколико је хиљада пута опаснији од једног
молекула угљен-диоксида.
Хлорофлуорокарбонати, први пут синтетисани 1928. године, широко су
распрострањени у производњи разних спрејева, као средства за отапање и као
расхлађивачи. Нетоксични и безбедни за употребу у многим процесима, ова
једињења су безопасна за ниже слојеве стмосфере. Међутим, у вишим слојевима,
ултраљубичасто зрачење их разлаже, при чему се ослобађа хлор. Средином 70-их,
научници су почели да уочавају да високе концентрације хлора уништавају озонски
омотач. Озон штити Земљу од штетног ултраљубичастог зрачења, које може да
узрокује туморе и да на друге начине оштети биљке и животиње. Због овако
опасног учинка, научници су развили замене за ова једињења, која такође штетно
утичу на атмосферу, али у много мањој мери.

Халоугљеници су молекули на бази угљеника који садрзе хлор, флуор или бром.
сви тимолекули представљају моћне гасове стаклене баште. Они су важни са
еколошког становишта не само зато што доприносе глобалном загревању, него и
зато што атоми хлора и брома који доспевају у стратосферу имају способност да
каталитички уништавају озон.Подкатегорије халоугљеника укључују
хлорофлуороугљенике (CFC) који имају само угљеник, флуор и хлор, али немају
водоник; хидрохлорофлуороугљеници (HCFC) који су као CFC али садре и
водоник, HFC који не садрзе хлор и халони, који су молекули на бази угљеника а
садрже и бром уз хлор и некада хлор. Ови халоугљенични гасови разликују се од
свих других активних гасова утолико што се не јављају природно и њихово
присуство у атмосфери узроковано је искључиво људским
делатностима.Хлорофлуороугљеници (CFC) су нетоксични, незапаљиви,
нереактивни и нису растворљиви у води, што је у време када су тек створени
проузроковало веровање да се ради о сасвим бенигним хемикалијама. Али пошто
нису реактивни и пошто се не растварају у води, они се не уништавају у хемијским
реакцијама и не уклањају се из тропосфере путем кише. То значи да имају дуг
животни век у атмосфери.Једини познати механизам уклањања је фотолиза преко
краткоталасне соларне радијације, до чега долази након што молекули пређу у
стратосферу.Управо хлор који се у овом процесу ослобађа уништава озон у
стратосфери. Слично томе, халони, који садрже бром, немају никаква места
сакупљања у тропосфери и једини механизам њиховог уклањања је фотохемијска
разградња у стратосфери, којом се ослобађа бром који уништава
озон.Хидрохлорофлуороугљеници (HCFC) се уводе као замена CFC. Додавањем
водоника у ове молекуле, они више нису хемијски инертни, што значи хемијске
реакције могу да их уништавају у тропосфери пре него што имају прилику да пређу

10
у стратосферу. Дакле,њихов је атмосферски животни век знатно краћи. HCFC су
само привремене замене за CFC, међутим,обзиром да оне и даље имају одређени
потенцијал да троше озонски слој они и даље представљају потентне гасове
стаклене баште.HFC уопште не садрже хлор, тако да су повољнији од HCFC у
смислу заштите стратосферског озона. Хидрофлуороугљеник у последње време
убрзано постаје најбоље расхладно средство за коришћење у аутомобилским
расхладним уређајима, уређајима за климатизацију и у фрижидерским уређајима.
Међутим, чак и ова хемијска реакција има стабилан атмосферски животни век (14,6
година) што доприноси њеном значајном потенцијалу у глобалном загревању.

Неке друге синтетичке материје

Стручњаци су забринути због управо ових, индустријских, хемикалија које имају

велики потенцијал за ефекат стаклене баште. 2000. године научници су посматрали
пораст претходно непраћене супстанце трифлуорометил-сумпорпентафлуорида.
Иако је данас присутан у врло малим количинама у животној средини, овај гас је
изузетно опасан јер задржава дуготаласно зрачење много ефективније од свих
других гасова стаклене баште. Тачни извори овог гаса који се производи у
индустријским процесима, још увек нису са сигурношћу утврђени.

Слика.5 Утицај гасова

11
 Остали фактори који утичу на ефекат стаклене баште
Аеросоли, честице које лебде у атмосфери, апсорбују, расејавају и рефлектују
зрачење назад у свемир. Облаци, честице прашине ношене ветром и честице дима
из вулканских ерупција су примери природних аеросола. Људска активност,
укључујући сагоревање фосилних горива, додатно доприноси нагомилавању
аеросола у атмосфери. Иако аеросоли не задржавају топлотно зрачење, свакако
утичу на пренос топлотне енергије од Земље ка свемиру. Још се расправља о
утицају аеросола на климатске промене, али научници верују да светло обојени
аеросоли хладе Земљину површину, док тамно обојени чине супротно. Пораст
температуре у протеклом веку је нижи него што су многи научници предвидели и
то само ако се узму у обзир пораст концентрације угљен-диоксида, метана, азот-
субоксида и једињења флуора. Неки научници верују да би управо аеросоли могли
бити узрок овог неочекиваног мањег повећања температуре. Ипак, научници не
очекују да ће аеросоли играти велику улогу у умањењу глобалног загревања. Као
загађивачи, аеросоли представљају претњу здрављу. Као резултат, стручњаци не
очекују да че количина аеросола расти у 21. веку истом брзином као количина
гасова стаклене баште.

Под аеросолима подразумевамо честице пречника до 10 микрометара, које се

појављују у чврстом и течном агрегатном стању и лебде у атмосфери. У ову групу
спадају честице прашине, дим, магла, смог, прах полена, микроорганизми, биљни и
животињски производи, итд. Аеросоли настају као резултат хемијских реакција
загађујуцих материја у ваздуху, подизања пустињске прашине и морских капљица,
шумских пожара, пољопривредних и индустријских активности и путем
сагоревања горива у возилима. Аеросоли формирају замућен слој у тропосфери, а
могу се појавити, као резултат вулканских ерупција, и у стратосфери на
висинама од 20 км. Ове честице повећавају дифузно зрачење. Неки аеросоли као
што је например чађ, апсорбују сунцево зречење и спречавају да исто стигне у
ниже слојеве атмосфере и до тла. Тиме изазивају ефекат хлађења при тлу. Поред
овог ефекта аеросоли каталитички делују на формирање облака па тиме додатно
доприносе ефекту хлађења преко повећања албеда облачног слоја. Време
задржавања аеросола у атмосфери је краће од трајања задржавања
гасова стаклене баште зато што се они ефикасно уклањају влажном депозицијом
путем падавина. Ефекат хлађења који изазивају је више локалног карактера, за
разлику од ефекта гасова стаклене баште који имају изражен локални карактер. По
свом пореклу аеросоли могу бити природни и антропогени, на основу хемијског
састава могу се сврстати у:

• хомогене аеросоле (истог хемијског састава) и

• хетерогене аеросоле (разлицитог хемијског састава)

12
 Аеросоли могу да буду органске или неорганске природе. Органске честице се
могу делити у супстанце које су растворљиве у бензену и материје које нису
растворљиве у бензену (поленов прах,микроорганизми). Супстанце растворљиве у
бензену обухватају и оне које су потенцијално канцерогене (полициклицни
угљоводоници). Они настају при непотпуном сагоревању, а налазе се у прашини
асфалтних путева. Честице биљног и животињског порекла често изазивају
алергијске реакције (поленов прах).Природни аеросоли у атмосфери могу да се
појаве као:
• космичка прашина,
• вулканска прашина,
• шестице дима и
• честице прашине.

Космичка прашина је састављена од микрометеорита који су захваћени Земљином

гравитацијом из медупланетарног простора продрли у атмосферу. Микрометеорити се
углавном састоје од гвожђа, никла и алуминијума чије су се честице споро таложиле
током милиона година. Вулканска прашина у атмосферу доспева путем вулканских
ерупција. Честице се споро распростиру кроз атмосферу задржавајући се у њој и по
неколико година. На пример после ерупције вулкана Катомаја 1912. године, сунчево
зрачење је смањено на 25% од његове уобичајене вредности. Било је потребно да прође
две године да би се атмосфера очистила.Честице дима у атмосферу улазе после великих
шумских пожара, понекад пратећи велике облаке дима, који се потом простиру на велике
даљине. После шумског пожара 1950. године у Западној Канади, облак дима је доспео до
Енглеске и Норвешке.Честице прашине имају различито порекло (земља, пустиња, итд.) а
са Земље их подиже ветар.Оне највише садрже: кварц, оксиде гвожђа и алуминијума, соли
калцијума итд. Честице прашине имају димензије до 20 нм. Међутим, на висини од 1-2 км
током лета преовлађују честице прашине димензија 0,7 - 2,0 микрометра. Током зиме
њихове димензије су и мање. Антропогени аеросоли доспевају у атмосферу из:
индустријских постројења, урбаних средина и авиона. Углавном су то продукти
непотпуно сагорелих честица угљеника и различитих угљоводоника димензија од око 0,07
ум. Ове честице су веома лаке и ношене ветром могу веома лако да оду од извора. Заједно
са овим честицама у атмосфери доспевају и сумпорна киселина и цинк оксид.

13
Слика6. Количина честица аеросоли над копном и над морем

Повратни механизми унутар климатског система

Проучавајући промене климе није могуће одвојено посматрати утицај појединог
чиниоца на неки климатски елемент. Бројне су, још недовољно испитане,
међусобне зависности унутар Земљиног климатског система које отежавају
процену температурне промене за дату промену у саставу Земљине атмосфере.У
даљем тексту биће описани само неке од тих зависности које могу појачати или
ослабити ефекат стаклене баште.
Антропогена емисија CО 2 само је мали део укупних токова тог гаса који се
непрестано одвијају између атмосфере, океана и биосфере. Зато се и при
задржавању данашње антропогене емисије овог гаса у атмосферу његова
концентрација може повећати загревањем океанских маса, што смањује способност
микроорганизама у океану да упијају CО2. Међутим, због повећане биолошке
производње у океану може се упијање овог гаса повећати.
Загревањем атмосфере у њој би се могла повећати количина водене паре која, као и
угљен-диоксид, упија дуготаласно зрачење, али, донекле, и краткоталасно зрачење.
Процењује се да би због тог додатног доприноса водене паре укупно повишење
температуре износило 1.9°C.
У садашњим условима облачност утиче тако да је глобална температура нижа
него што би била у ведрој атмосфери. Као што је већ поменуто у претходном
одељку, облаци одбијају Сунчево зрачење, али упијају Земљино. Пошто први
учинак преовладава, повећањем облачности смањује се укупна температура
Земљине површине и атмосфере. За сада се не може проценити да ли би
отопљавање и повећање количине водене паре у атмосфери нужно имало за
последицу и повећање облачности. Ако би се облачност смањила, повећала би се
количина Сунчевог зрачења које би доспело до површине Земље, што би
узроковало појачано дуготаласно израчивање на горњој граници атмосфере. Стога
је тешко поуздано одредити чак и предзнак температурне промене која би настала

14
 због промене облачности. Има знакова према којима би отопљење и повећање
количине водене паре у атмосфери повећало развој облака у вишим слојевима где
би загревање било мање. Високи облаци би поспешили даље загревање јер би при
релативно ниској температури ижаривали према свемиру мање енергије него што
су је упили.

Климатски модели
Износ отопљења због појачаног ефекта стаклене баште процењује се обично за
Земљину атмосферу у целини. Међутим, загревање није једнолико распоређено на
Земљиној површини. Нумерички климатски модели омогућују процену износа,
временског и просторног распореда климатских промена. Њихова основа је слична
моделима за предвиђање времена, али су нешто једноставнијег облика с обзиром на
просторну и временску расподелу. Тим моделима се претежно разматра
атмосферска циркулација, па се већином називају моделима опште атмосферске
циркулације. Основа су им једначине које описују динамику и термодинамику
атмосфере. Различити физички процеси у атмосфери описани су у моделима низом
параметара вредности које су одређене на основу мотрења у садашњим климатским
приликама. За те се параметре могу задати и неке претпостављене вредности у
будућности. Тако се помоћу модела могу добити процене о вероватним променама
клима ако се измене одређени основни климатски чинитељи.

Могуће климатске промене услед повећања концентрације угљен-диоксида у

атмосфери

Ови примери засновани су на пројекцијама које пружају готово сви климатски

модели и које, на основу досадашњих сазнања, имају физичку основу. Подаци се
односе на промене климатских елемената које би изазвало удвостручење
концентрације CО2, а што се, како је већ речено у претходним одељцима, може
догодити око 2030. године. Наиме, процене пораста температуре доста се
разликују, а најчешћа је процена на 2.5°C Значај који би могло имати толико
отопљење може се проценити ако се зна да је отопљење од 0.5°Ц од краја 19. па до
средине 20. века изазвало повлачење планинских глечера у целом свету.
Симулације нумеричким моделима показују да се због загревања може очекивати
убрзање хидролошког циклуса, што би се одразило на општи пораст средње
количине падавина и испаравања за 3 до 15%. Међутим, већа количина падавина,
не значи нужну и већу количину влаге у тлу.

Дате вредности дају само општу процену климатских промена. Неопходно је бар
приближно сазнати како ће се те промене одразити у појединим подручјима.
Резултати симулација свих модела показују неке заједничке црте у просторној

15
расподели климатских промена. Према свим моделим очекује се да отопљење у
тропима буде мање од просечног глобалног отопљења и то због повећаног утрошка
енергије на повећано испаравање. Оно је повезано и са повећањем количине
падавина, па и знатним отопљењем у вишим тропосферским слојевима због
ослобађања латентне топлоте. Већина модела предвиђа да у копненим крајевима
умерених ширина северне полулопте температура лети порасте и изнад износа
просечног глобалног загревања. То се објашњава смањеним испаравањем изнад
предела који су и иначе суви, што умањује облачност, па се највећи део топлотне
енергије тла троши на грејање ваздуха.

За веће географске ширине се очекује веће загревање од просека у касну јесен и

зими. Површина Земље која више не би била под снегом и ледом јаче би се грејала
углавном лети. Ипак, лети би загревање било мање од просечног због великог
топлотног капацитета слоја мешања у океанима што спречава већи пораст
температуре изнад 0°C.

Сви модели показују на повећање количине падавина у тропима и вишим

географским ширинама током целе године, а у умереним ширинама зими. У сувим
суптропским подручјима промене су мале, а због велике природне променљивости
количине падавина, на може се тврдити да су статистички значајне. Промене
количине падавина за субконтинентална подручја, као што су монсунски крајеви
југоисточне Азије, поједини модели оцењују различито, али већина ипак предвиђа
појачање монсуна. Многи модели упућују на одређено смањивање летње количине
падавина у копненим подручјима умерених ширина. Већина модела има ниско
хоризонтално разлагање, па стога не могу дати подробну слику о регионалној
расподели климатских промена, пре свега за падавине које у великој мери зависе од
рељефа. Зато се већина резултата мора узети са опрезом. Уз претпоставку да би се
већ око 2020. године количина CО2 удвостручила, а 2080. повећала чак четири
пута, проистичу промене основних климатских величина за јужну Европу од 35 до
50°сгш и од 10 до 45°игд:

а) отопљење око 2°C зими и до 2-3°C лети

б) повећање количине падавина зими и смањење лети за 5-15%, уз смањење

влаге у тлу од 15-25%.

Према наведеној процени просечна температура будућих лета у нашима

крајевима одговарала би екстремно врућим летима из садашњег раздобља.
Међутим, процене за летње температуре се чине претерано високим јер је природна
међугодишња променљивост средњих месечних температура у том подручју лети
релативно мала.

16
 Због мале поузданости процена које дају равнотежни модели, у последње
време се уводе сложенији модели у којима се симулира поступан, а не тренутан,
пораст концентрације ретких гасова. Осим тога, ти модели много детаљније
описују међусобно деловање атмосфере и океана, као и кретања морске воде.
Промена температуре према тим моделима била би мања и спорија. Према
равнотежним моделима који пораст процењују на 4°C за удвостручење
концетнтрације угљен-диоксида, наведени модели дају за трећину нижу процену.
Ако би се накона поступног пораста концентрације CО 2 тај раст и зауставио,
температура би и даље расла истом брзином још 10 до 20 година. Тек након тога би
се загревање осетније успорило.

Слика6. Израчуната повишења температуре ваздуха при различитим задатим

условима о будућој емисији гасова:

А - нема битних промена у антропогеној емисији гасова;

Б - већа потрошња природног гаса уместо угља;

Ц - крајем 21. века значајни помаци према нуклеарној енергији и обновљивим

изворима енергије;

Д - средином 21. века емисија ЦО2 се смањује на половину садашње вредности.

С температурном променом у уској је вези и промена нивоа воде светских

океана и мора. Предвиђа се да би се због загревања досадашњи пораст нивоа воде
од 1 до 2 мм годишње могао у будућности повећати 3 до 6 пута. Уз најнеповољније
задате услове произилази да би до 2030. године ниво воде порастао за 18цм.
Таквом порасту највише доприноси топлотно ширење океана (10цм), отапање
палнинских глечера (7цм) и леда на Гренланду (2цм), а ледени покривач на
Антарктику би се, због повећане количине падавина чек и повећао на рачун

17
океанске воде (-1цм). Иако и при најнеповољније задатим условима модели не
показују пораст нивоа воде већи од 1м до краја века, ипак би и релативно мала
промена могла имати велике последице на ниским обалама.
Описани резултати углавном се темеље на извештају који је група стручњака
поднела на Другој светској климатолошкој конференцији у Женеви у октобру 1990.
године. Из извештаја проистиче да има много мепознаница у процени могућих
последица људског деловања на климу. Одређени број научника оспорава процене
добијене климатским моделима. Постоји и мишљење да би одређено загревање и
убрзање хидролошког циклуса ималу, укупно гледајући, чак и позитиван учинак на
живи свет на Земљи. Истраживања на том подручју интензивно се настављају са
тежиштем на побољшању нумеричких климатских модела како би се сузио
интервал њихове непоузданости. Истовремено се развија и систем праћења
стварних климатских прилика како би се правовремено уочиле значајне климатске
промене на појединим деловима Земље.

Контрола емисије честица ефекта стаклене баште и Кјото

протокол

Као последица бројних научних доказа и растућег политичког интереса,

глобално загревање је тренутно веома важно међународно питање. Од 1992.
године, представници више од 160 земаља редовно дискутују о смањењу емисије
штетних гасова у атмосфери. 1997. године, представници су се сусрели у Кјоту, у
Јапану и изгласали договор, познат као Протокол из Кјота, који захтева од
индустријализованих земаља да смање емисије до 2012. године на у просеку 5%
испод вредности из 1990. године. Међутим, споразум још увек није у пуној снази
јер га САД нису потписале, што је била одлука новоизабраног председника Џорџа
В. Буша (Георге W. Бусх), образложена тврдњом да би редукција емисије угљен-
диоксида изискивала превелика материјална средства. Научници се, међутим,
надају да ће, како се докази о глобалном загревању буду гомилали, државе бити
мотивисаније да интензивније учествују у спречавању промена у Земљиној клими.
Још од индустријске револуције, људске активности резултују повећаним
концентрацијама гасова који стварају ефекат стаклене баште у атмосфери. Међу
научницима који се баве климом сада постоји широка сагласност да је повећање
ових гасова у атмосфери великим делом последица антропогених делатности, као и
да ће ова повећана концентрација довести до виших глобалних температура и стога
повлачења глечара и подизања нивоа мора широм света. Такође се предвиђа да ђе
количина и карактер расподеле падавина довести до поплава и суша и да ће
порасти учесталост екстремних временских услова.Кјото протокол идентификује
шест најзначајнијих гасова који утичу на стварање ефекта стаклене баште, од којих
сваки има другачији .Потенцијал глобалног загревања (Глобал Wарминг

18
Потенциал, GWP). GWP ознаава релативни ефекат гасова стаклене баште на
глобално загревање у поређењу са таквим ефектом угљен-диоксида у периоду од
сто година. Најзначајнији гасови стаклене баште су: угљен-диоксид (GWP=1),
метан (GWP=21), азотоксид (GWP =310), као и гасови из групе флуоро-
угљоводоника (GWP =140-11700) и перфлуоро-угљеника (=GWP 6500-9200). На
основу додељених GWP, могуће је количине свих ових гасова исказати у форми
једне јединице: еквивалента угљен-диоксида (CО2е). Услед великог обима емисија,
ти гасови се обично изражавају у тонама CО2. Претварање се врши тако
што се количина сваког емитованог гаса, изражена у тонама, помножи додељеном
вредносћу GWP.Кјото протокол уз Оквирну конвенцију Уједињених нација о
климатским променама је додатак међународном споразуму о климатским
променама, тј. Оквирној конвенцији УН о климатским променама потписан са
циљем смањивања емисије гасова који стварају ефекат стаклене баште.Кјото
протокол је ступио на снагу 16. фебруара 2005. године. До овога тренутка
У овом периоду 43 Земље су потписнице из Анекса и колективно морају да смање
своје емисије за 5% у односу на емисију из 1990. године. Државе које су
ратификовале Кјото протокол су подељене у две групе:
1. индустријски развијене земље које су прихватиле обавезу да смање емисије ових
гасова, ове земље морају да припремају и достављају инвентар гасова стаклене
баште сваке године, и
2. земље у развоју (дрзаве које нису наведене у Анексу и Кјото протокола, тј.
неАнекс),Земље и које немају никакве обавезе у погледу смањења емисија, али
могу да допринесу смањењу емисија гасова стаклене баште и циљева развијених
земаља путем реализације пројекта кроз Механизам чистог развоја Кјото
Протокола.Све државе које су ратификовале Кјото протокол се називају
Потписницама Кјото протокола.Земља потписница из Анекса И може испунити
своје обавезе тако сто ће да смањи емисију гасова стаклене баште на својој
територији, увођењем одговарајуцих мера, или на територијама
других држава, потписница, применом тзв'. флексибилних механизама Кјото
протокола.Флексибилни механизми су тржишни механизми који су разрађени како
би се омогућило државама из Анекса И да лакше и на прихватљивији начин
остваре предвиђено смањење емисије поменутих штетних гасова.

19
 Закључак

Многи научници су забринути и сматрају да ефекат стаклене баште може

довести до глобалног загревања које би имало катастрофалне последице на живот
на планети. Анализе су показале да је од 1800 године просечна температура
порасла за 0,7 ОЦ.Многима може изгледати нереално да ће бити нечег лошег у
томе што ће на планети бити мало топлије, међутим глобални пораст температуре
би много утицао на услове живота на нашој планети, а можда би чак довео до тога
да живот људи на планети више и не буде могућ. Са повећањем температуре
тропске области би почеле да се шире од екватора.Клима би се тотално променила,
за променом климе следила би промена флоре и фауне свих крајева на планети.
Дошло би до великих поремећаја у ланцима исхране. Хране би било све мање, али
зато воде све више.Лед у поларним областима би почео да се топи, а било би и
много више падавина.Топљење ледника би довело до подизања нивоа светског
мора и то можда чак и за неколико метара, а то не значи да би се само морске обале
подигле, већ би порасле и реке и језера. Ово би довело до плављења подручја на
којима живи око једна трећина укупног становништва. Ово није ни мало леп
сценаријо, али ако људи буду мислили да се ово не може десити и не почну
интензивно да раде на смањењу загађења последице глобалног загревања могу
постати битан фактор у нашим животима.

Слика7. Загађење по глави становника

20
 Експеримент

Моделом приказати ефекат стаклене баште у реалном свету и применити стечено знање у
свакодневном животу на заштити планете :
Потребан материјал:
• Две једнаке, провидне кутије
• Две сијалице од 100 W
• Две лапме
• Пластична кеса (довољна да покрије једну од кутија)
• Флаша са водом
• Два термометра
• Штоперица
• Земља (из парка)
• Папир за бележење резултата и цртање графика
• Оловке различитих боја
Припрема:
1. У сваку од кутија ставити слој земље дебљине 2 – 3 цм. Од картона направити два
држача за термометар и савити по један у сваку кутију.Ставити термометар тако да не
додирује земљу. Водом попрскати земљу у обе кутије. Једну од кутија покрити
пластичном кесом.
2. Поставити лампе на 25 цм изнад средине сваке кутије
Поступак:
1. Укључити обе сијалице и бележите температуру у обе кутије сваког минута, наредних
15 минута. Након тога угасити обе сијалице. Сада треба записивати температуре у
кутијама сваког минута у трајању од 15 минута. Нацртати график на основу добијених
података.На хоризонталној оси треба нанети време а на вертикалној температуру.Најбоље
је да се графици за обе кутије цртају у истом координатном систему али различитом бојом
да би разлике у промени температуре биле лакше уочљиве.
4. Анализирати добијене резултате
Питања за дискусију:
1. Направити поређење овог модела и глобалног ефекта стаклене баште:

21
а) светло –
б) земља –
ц) ваздух у кутији –
д) пластична кеса –
(Одговор: а) Сунце, б) Земљина кора, ц) атмосфера, д) гасови који доводе до
ефекта стаклене баште)
2. Сличности и разлике овог модела у односу на глобални ефекат стаклене баште?
(Одговор: Овај модел реално приказује процес у коме долази до
"заробљавања" топлоте и повећања температуре у целом систему. Недостатак модела
огледа се у томе да је механизам који задржава топлоту много једноставнији у односу
на комплексне физичке и хемијске интеракције у реалном свету)
3. У којој од кутија је већа промена температуре? Објаснити.
(Одговор: У покривеној кутији. Пластична кеса има улогу изолатора који
онемогућава мешање ваздуха из кутије са околином и због тога се овај гас, ваздух,
брже загрева)
4. Шта представља пластична кеса којом је покривена једна од кутија?
(Одговор: гасове као што су угљен диоксид, азот оксид, сумпор диоксид итд)
5. Одакле потичу гасови који доводе до ефекта стаклене баште?
(Одговор: навести различите, конкретне. изворе ЦФЦ једињења, угљен диоксида,
азот оксида и метана)
6. Који су утицаји глобалног загревања на здравље људи?
(Одговор: треба дискутовати о утицају топлоте на сваки живи организам,
пренасељености, миграцијама итд)
7. Шта можемо да урадимо да помогнемо у контролисању количине штетних
гасова који се испуштају у атмосфе

22
 Литература

- Microsoft Encarta Encyclopedia Standard 2003

- www.nasa.gov
- http://sr.wikipedia.org/sr/Efekat_staklene_ba%C5%A1te
- Пензар Б. и сарадници 1996. ,Метереологија за кориснике
- Houghton, John 1997. Global Warming: the Complete Briefing. Cambridge
- Милица Пејак ,дипломски рад 2007.Нови Сад

23