Увод

М онахиња Јефимија (1350 — 1405), била је ћерка

угледног властелина кесара Војихне, удата
за српског деспота Угљешу Мрњавчевића. После
погибије мужа у Маричкој бици 1371. замонашила се
и прешла у Србију. Због тога што је била у сродству са
кнегињом Милицом, живела је на двору кнеза Лазара,
и ту била очевидац косовског страдања, Лазареве
смрти, али и тешких прилика које су следиле. Године
1402. одиграла се важна битка код Ангорe. Лазареви
синови, Стефан и Вук Лазаревић, пали су у немилост
султана Бајазита. Као његови вазали отишли су преко
мора да се боре када су Монголи напали Турке.
веру у живот и пркос смрти. Била

најтрагичнијих личности српске

спојила је пролазност и вечност,

и сведок њене свирепости. Била

симбол љубави. Као деспотица

је сведок даровитости судбине

је деспотица, прва жена писац

духовне и књижевне историје.

Име монахиње Јефимије јесте

мајка. Од самог рођења имала

али њена судбина учиниће да

Јелена и монахиња Јефимија

остане упамћена као једна од

је све предуслове за успешан
старе српске књижевности и
симбол бола и патње, али и

и срећан живот онога доба,

jefimija PROJEKAT.indd 1 16.6.2021. 13:15:50

 њ

Од врхунца до пропасти

Сер, град који је у то време био престоница јужне српске

државе на развалинама великог Душановог царства,
Јован Кантакузин назива “великим и дивним градом”.
Живот младе деспотице Јелене, на почетку је био
велелепан, богат и смислен.
Потом јој је судбина послала све несреће које могу да задесе
једно људско биће: сваку нову тежу и мучнију од прошле.
Умро јој је отац, затим син и дете млађе од четири године
(“млади младенац”).
У боју код Черномена 26. септембра 1371. године
погинуо је њен муж, деспот Јован Угљеша. Изгубила
је породицу, посед, приходе, државу, и друштвени
дигнитет. По обичајима средњег века замонашила се
и дошла у државу кнеза Лазара, који јој је пружио
уточиште. Од младе владарке постала је удовица,
избеглица, прогнаник и сирота монахиња. Али ни ту
није био крај њеним патњама: у Косовској бици 1389.
године погинуо је и њен заштитник, кнез Лазар.
Чини се да је у деценији после боја њен утицај на
кнегињу М и л и ц у б и о в е о м а в е л и к и . Ј е ф и м и ј а
ј е в е р ов ат н о учествовала у свим важним државним
одлукама. Константин Филозоф хвали њену мудрост и
речитост: “Ва многих глаголаних и вештих мудрејшија
сушти”. Милица, тада већ монахиња Јевгенија, држала
је Јефимију у свим тешким и мучним, преломним
државним питањима (најпресуднија су била однос
према Турцима и супарничкој владарској породици
Вука Бранковића, који очигледно није показивао лојалност
према кући Лазаревића после Косовске битке).

jefimija PROJEKAT.indd 2 16.6.2021. 13:15:50

 Дела

О д Јелене Мрњавчевић сачувана су три

кратка текста које данас читамо као поетске
записе. Туга за младенцем Угљешом (натпис на
сребрној иконици настао између 1368. и 1371 године.
“Мољење Господу Исусу Христу “, извезено на
завеси за хиландарске царске двери 1398. године и
“Похвала светом кнезу Лазару”, извезена на покрову
за ћивот са моштима светог кнеза 1402. године. Сва
Јефимијина “приношенија”, поред изузетне
књижевноуметничке вредности, спадају и у ред
најзначајнијих остварења средњовековног златарства
и веза. Први од њих, “Туга за младенцем Угљешом”,
уписан је у двоструку дрвену иконицу, даровану
манастиру Хиландару. У двема синатаксичким
целинама Јефимија казује о свом дару — иконици,
обраћа се Христу и Богородици. У молитвену
књижевност која је према византијској традицији увек
у општим местима, Јефимија уноси дирљив лични
тон: смрт коју је угледала на својим родитељима и на
своме сину, на онима који су је родили и на ономе кога
је она родила (“на рождаших ме и на рожденом от
мене младенцу”) треба да је вазда подстиче на бригу
о одласку њене властите душе, тачније о њеној
сопственој смрти. Она, међутим, као хришћанка не
може да суздржи бол због губитка сина јер је на то
нагони њена власитиа материнска природа.Други
Јефимијин запис се налази на завеси за царске двери
(средњи део иконостаса), намењен поново Саборној
цркви у Хиландару.

jefimija PROJEKAT.indd 3 16.6.2021. 13:15:50

 Коначно, у време непосредно пред битку код Ангоре,
када су Стефан и Вук Бранковић као Бајзитови
вазали отишли преко мора да се боре - Јефимија је
саставила Похвалу кнезу Лазару. У првом делу текста,
у духу већ установљене посткосовске традиције,
Јефимија велича “новог мученика” кнеза Лазара,
који је својом смрћу на бојном пољу постигао
двоструки подвиг: оставио је “пропадљиву висоту
земаљског господства” и “сјединио се са војницима
небеског цара”. Тако две жеље постигао јеси: “И змију
убио јеси и мучења венац примио јеси од Бога”.

У средишном делу похвале, молитељка тражи од кнеза

Лазара да се заузме и од Бога измоли помоћ за своју децу.
Јефимија наводи редом имена светих војника који
пружају помоћ и подршку Лазаревим синовима и који
су са Бајазитом кренули у битку против Тимур Ленка.
У трећем и уједно последњем делу, Јефимија се
мртвоме кнезу захваљује на његовој доброти: он је
њу, странкињу, примио и исхрањивао "изобилно",
сада га моли да је поново исхрани и да утиша "буру
љуту душе и тела мојега". Страшна глад и несрећа
које су дошле на Балкан са Османлијама, о чему пише
неку деценију раније монах Исаија, појављују се и
у Јефимијиним речима: мотив телесне и душевне
буре, и прехрањивања, долази из убоге, гладне
стварности у којој монахиња везе свој покров.

jefimija PROJEKAT.indd 4 16.6.2021. 13:15:50

 Последње године

М онахиња Јефимија последње године својег

живота проводи у манастиру Љубостињи,
задужбини кнегиње Милице. Не зна се када је
монахиња Јефимија умрла. Сахрањена је у цркви
Успења Богородице која се налази у саставу манастира,
на десној страни улаза у цркву.
После Косовског боја ту је замонашен велики број
удовица, српских племкињачији се мужеви нису
вратили из ове битке.
Љубостиња заједно са црквом Успења Богородице, која
је и данас искључиво женски манастир, подигнута је
крајем четрнаестог
века и спада у један је од најзначајнијих споменика
Моравске школе.
Последњи помен о Јефимији налазимо у једној повељи
деспота Стефана Лазаревића, који је назива деспотицом,
госпођом и мајком.

“Живот нам никада не

даје више него што можемо
поднети, а некада је
баш бол најбољи пут до
спознаје.”

jefimija PROJEKAT.indd 5 16.6.2021. 13:15:50

jefimija PROJEKAT.indd 6 16.6.2021. 13:15:50
jefimija PROJEKAT.indd 7 16.6.2021. 13:15:51