ДЕБАТА (предавања)

I Дебата
o Дебата је одлика слободног човека. У историји човечанства жене и робови нису имали
право да дебатују.
o На латинском communicare значи саопштити, учинити нешто општим.
o Дебата представља двосмерно комуницирање.
o Комуникација представља основну претпоставку за формирање јавности и политике
као бављења јавним пословима.
o Темељ дебате налазимо у Старој Грчкој  Аристотел: ,,Говор разликује човека од
животиње.“ Homo sapiens, дакле, има моћ говора.
o Aристотел: ,,Човек је zoon politikon (биће заједнице).“
o Битно обележје комуникације јесте да она служи за успостављање заједнице
(communitas). Остракизам јесте протеривање грађанина из заједнице.
o Прави извор дебате налазимо у грчком полису. Ту налазимо први рационално уређен
политички систем који се заснивао на слободи говра пред изабраним представницима
народа – народном скупштином. Добри говорници би иступили пред суд, јер они могу
сами да се бране. Лаконски одговор – кратак и ефектан.
o Политичар би добијао подршку својих следбеника, побијао аргументе и убеђивао своје
противнике умећем расправљања на скупштини. То су могли да чине само добри
реторичари и логичари. Ипак, они нису били прави дебатери јер су заступали ставове у
које су сами веровали. Демагог – говори оно што народ жели да чује (demos = народ,
kratija = владавина).

Софисти – рибари људских душа

o Софистика – завођење душа
o Доба Сократа, Аристотеловог учитеља
o Први у историји који су били прави дебатери и професионални учитељи. Подучавали
су за плату логику и реторику – вештину ваљаног мишљења (како аргументовати
ставове) и говорења.
o Софисти су били оспоравани (замерано им је што више воде рачуна како да надмудре
противника у расправи него како да се дође до истине), али били су и јако тражени као
учитељи, јер се без вештине говорења није могло бавити јавним пословима – и бити
грађанин уопште. Све оне који нису могли да се баве јавним пословима Стари Грци
називали су idiotes. У данашњој Грчкој гласање је обавезно.

II Историја дебате

Софисти –рибари људских душа (наставак)

o Њихов циљ није био да открију шта јесте или није већ да подучавају знању које је
управљено ка стицању политичке моћи и освајању власти.
o Софисти су претече данашњих дебатера којима такође није важно да дођу до истине,
већ да снагом аргумената надјачају свог супарника у дискусији.

Средњи век:
o Дебата и јавно расправљање готово је у потпуности ишчезло због апсолутне моћи
владара. У то време није постојао простор за дискусију – размену мишљења ради
долажења до бољих решења, веома узак круг је наметао решења.
o Догма је била непобитна чиљеница. Где су догме, нема дебате. У средњем веку битно
је мишљење цркве и владара. Чија је земља, његова је и вера.
o Период тридесетогодишњег рата. Црквена догма = Бог постоји = Земља је округла.

Ново доба:
o Либерализам поновно успоставља дебату као начин за доношење одлука од јавног
интереса.
o Енглески парламент прва је институција која је отворила питања о јавном добру. На
основу расправа у енглеском парламенту настао је формат прве спортске дебате
- ,,Енглеска парламентарка“  ово је такође узор и за остале државе.

Грађанин:
o Бити грађанин значи бити у стању освестити и артикулисати свој интерес у заједници.
Зато је умеће дебатовања од пресудног значаја за сваку особу.

Функције језика и дебата

o Основ дебате: аргументација (вербални начин комуницирања)
o Структура и функција дебате чврсто је повезана са структуром и функцијом језика.
o Према једном од најутицајнијих, најпродуктивнијих типологија (Karl Bühler) три су
основне језичке функције:
1. референцијална
2. експресивна
3. апелативна

1. референцијална  информативна. Саопштавање информација у облику исказа који

могу бити истинити или лажни. (Напољу пада киша.)
2. експресивна  Говорник (дебатер) изражава свој емоционални став, ови искази
нису ни истинити ни лажни. (Јаој! Сјајно!)
3. апелативна  Говорник својим исказом жели да изрази неку акцију, прелаз из
подруја симболичког језика у подручје реалног деловања. На пример, сви
императивни изрази јесу апелативна језичка функција. У суштини реч је о промени
става примаоца поруке који затим може мотивисати на акцију. (Руке у вис! Не гази
траву!)
o Свака од ове три функције језике ставља тежиште на један од три темељна момента
сваке комуникације.
1. експресивна  пошиљалац
2. референцијана  порука
3. апелативна  прималац

o У дискурсима нема искључивих језичких функција већ доминантних.

o Нпр: У научним текстовима доминира референцијална функција језика. У поетском
дискурсу доминира експресивна функција језика. Апелативна функција језика значајна
је у сваком дијалогу, па тако и у дебати.

o Дебата је дијалошко комуницирање. Учесници дебате наизменично и шаљу и примају

поруке. Они су у интеракцији. Порука се обликује кроз дијалог у самом процесу
комуникације и битно је условљена саговорником. У природи дебате је да се
саговорник наведе да прихвати наше мишљење. Стога је у овом комуникативном чину
доминантна апелативна језичка функција.

o Истовремено: У дебати је референцијална језичка функција присутна с обзиром да је

предмет дебате интерпретација чињеница – вредности. Вредности су резултат
размишљања о свету – поглед на свет/ светоназор. То је референцијални исказ који има
вредност истине.

o И на крају: Дебата је највећим својим делом процес аргументовања; јавна

комуникација у простору рационалности; покушај да своје мишљење учинимо
рационално прихватљивим за саговорника. У томе и јесте разлика између дебате и
препирке која се одвија у свакодневној приватној сфери комуницирања.

III Дебата – јединствени модел, аргументација

Јединствени модел:
o У свакој дебати као језичкој форми постоји аргументација. То су тврдње помоћу којих
се у дебати доказује резолуција. Углавном се користе 2-3 аргумента. Пример без
конкретније тврдње није аргумент.
o Аргументација је комуникација у којој помоћу рационалног објашњења покушавамо
наше ишљење да уопштимо и да га учинимо прихватљивим и другима.
o У јавној сфери сусрећу се разне потребе и начела која су међусобно у колизији.
Јавност је место артикулисања општег интереса – онога интереса који је резултат
потребе заједнице као целине. Кључно питање је како одредити шта је јавни интерес.
Онај који зна добро да аргументује своје предлоге навешће и друге да прихвате те
предлоге, односно решења. Када се комуницира рационално говори се језиком
заједнице и заступа се јавни интерес.
o Свака аргументација подразумева закључивање.
Формална логика дефинише 3 врсте закључивања:
1. дедуктивно (закључни суд се изводи из општег ка посебном или појединачном)
2. индуктивно (непотпуна или потпуна)
3. аналогијско  и премисе и конклузија су истог степена општости – опрез! Пример:
Неке животиње су укусне, неке биљке су укусне, дакле мора да су укусни и неки
људи.

У свакој дебати као језичкој форми постоји аргументација. Сваки аргументи би требало
да садржи:
1. тезу
2. образложење
3. претпоставку

Пример:
1. теза  треба забранити лов на китове
2. образложење  јер китовима прети уништење чему доприноси њихово
изловљавање. Поткрепити доказима, аналогијом, примерима, статистиком. Ако се
покаже проблематично пада случај.
3. претпоставка  уништење поједнине врсте је лоше јер доводи до поремећаја у
природи, који могу у крајњем случају довести у опасност и саму судбину људског
рода. Мора бити прихватљива за све. Нешто заједничко као морални кодекс,
услови живота, људска природа... Пример: убиство нерођеног детета је
неприхватљиво.

У свакој дебати као језичкој форми постоји аргументација. Врсте аргумената:

1. Аргумент почива на доказу. Доказ мора бити релевантан, тачан, недвосмислен,
довољан да поткрепи тезу.
2. Аргумент почива на дефиницији. Често се заснива на персуазивним (наговор,
убеђивање) дефиницијама и тога се треба увати. Дефиниција мора бити ваљана и
јасна. Пример: аргумент гласи: ,,Без културе нема напретка цивилизацији.“
Дефинише се реч култура – латински colo, colere, значи образовати нешто сирово
– човек обрађује и култивира и самог себе, образујући се. Некултуран значај –
неуљуђен  Дакле, култура или уљудба човека чини човека човеком из чега следи
да без културе нема напретка.

Јединствени модел – поље сукоба и унакрсно испитивање

o Поље сукоба је место на којем се укрштају две приче: А и N тим. Идентификација
поља сукоба је кључна за победу у дебати. Дебате без поља сукоба су паралелне
расправе без интеракције. Тачнје, не могу се сматрати дебатама. (инстистирање на
новинарским питањима – да или не?)
o Поље сукоба се у динамичним дебатама издваја само од себе. Наиме, дебатери
током дебате се полако фокусирају на жестоко побијање и одбрану једног од
 аргумената, а остале тек овлаш настављају из говора у говор да помињу да код
судија не би изазвали недоумицу. То фокусирање на један аргумент јесте поље
сукоба.

o У добрим дебатама у завршним говорима и А и N тим поентирају шта је по њима

било поље сукоба и указују судијама на то како је њихов тим изашао као победник.
o Уколико судије препознају да то и јесте било поље сукоба тада је врло вероватно да
ће тим који га је боље дефинисао и добити дебату. Уколико и саме судије нису
сигурне шта је било поље сукоба тешко ће одлучити дебату.

o Унакрсно испитивање је постављање питања чији је циљ да се укаже на слабости,

нејасноће, грешке у формирању аргумената, лоше и непоуздане примере.
Изводи се у 2 облика:
а) засебно након говора супарничког тима (Policy, Linken-Daylas1, Karl Poper)
б) у склопу говора супарничког тима (парламентарна)

o Подаци који се добију унакрсним испитивањем морају бити употребљени одмах у

наредном говору, иначе тим губи драгоцене поене које је остварио у добром
кросексу.

Циљеви испитивања:
1. Разјаснити опонентове аргументе – уколико нисте били довољно концентрисани и
нисте добро пратили излагање супротног тима, ово је прилика да то исправите.
2. Натерати супарнички тим да се ипак одлучи за једну позицију. Чест је случај да
дебатери балансирају између две опције и чекају да виде шта ће ток дебате донети.
3. Укажите на мањкавости туђег случаја. Не дозволите да опонентска екипа поентира
у вашем кросексу.

Општа упутства:
o Поштујте опонента
o Не понижавајте туђу личност
o Дебата у свим сегментима мора бити фер
o Не користите дискриминаторни и језик мржње

Уколико сте испитиван водите рачуна да:

1. Избегавате препирање
2. Не присиљивате опонента. Ако не добијете жељени одговор, преформулишите
питање. Не заборавите да нисте иследник, већ конкурент у аргументованом
надигравању речима.

1
Проверити назив ове врсте дебате.
 3. Будите прибрани. Останите смирени и учтиви. Ако желите да прекинете предуго
одговарање опонента учините то веома учтиво, иначе вас судије могу
дисквалификовати.
4. Развијајте питања са латентним циљем. То су питања која се унапред могу
припремити и чак бити употребљива за различите дебате.
5. Развијте план испитивања. Градирајте ваша питања од најбезазленијих до оних која
на крају дају поенту.
6. Правите серије питања. Не сеците одмах опонента. Много је ефикасније серијом од
неколико кратких и јасних питања навести опонента да призна пораз. Показујте
поштовање и постижете већи ефекат.
7. Постављајте јасна питања. Ако вам је питање општег карактера и још почиње
са ,,зашто”, вешт дебатер ће вам одвући све време одговарајући нашироко што је
ономе којег испитујете и циљ. Ефикасно је поштовати чињенично питање и
тражити одговор само са да или не (новинарско питање).

Уколико сте испитивани водите рачуна да:

1. Испитивач не користи празне анализе. Прекините га са контрапитањем попут ,,Да
ли је то Ваше питање?”
2. Не делујте збуњено. Концентришите се максимално.
3. Изгледајте као да уживате што имате шансу да додатно објасните становиште
Вашег циља.
4. Не дајте шансу испитивачу да закључује у ваше име. Укажите судијама да ти
закључци нису нужна последица ваших одговора.

IV Policy дебата – дебатује се само у САД

Разликује се од других формата по:

1) времену припремања  спрема се и по годину дана, дебатери постају експерти за
дату област
2) начину дебатовања  веома се брзо говори, дебатовање је ......2, само пред судијама
које вреднују искључиво аргументацију и податке.

Увек се дебатује:
o Резолуција акције = неко нора нешто да уради за опште добро
o Мора се дефинисати јасан агент = институција или особа која мења постојеће стање

Policy формат:
А1 8 мин – први конструктивни говор
N2 унакрсно испитује А1 3 мин
N1 8 мин први конструктивни говор
2
Неуспели покушај тумачења сопственог рукописа; допунити.
А1 унакрсно испитује N1 3 мин
А2 8 мин други конструктивни говор
N1 унакрсно испитује А2 3 минута
N2 8 мин други конструктивни говир
А2 унакрсно испитује N2 3 мин

N1 4 мин први негативни завршни говор (напада А, брани N и даје примере)

А1 4 мин први афирмативни завршни говор – најтежи задатак у Policy дебати јер побија
два узастопна говора N тима која су трајала укупно 16 мин и то мора да уради за 4 мин.
Мора да сумира дебату и укаже судијама зашто је А тим у предности и шта је све лоше
код случаја N тима.
N2 4 мин други негативни завршни говор – предочава зашто је N тим бољи и добија
дебату.
А2 4 мин други афирмативни завршни говор – рутински завршава дебату јер би требало да
је А1 у првом завршном говору обавио највећи део задатка.

Policy акциона – структура:

1) А1 8 мин – први афирмативни конструктивни говор
2) Резолуција
3) Дефинише се кључни агент и кључни појмови
4) Значајност = зашто је важно да се проблем реши
5) Наведе какву штету изазива нерешавање пеоблема
6) Ко је крив што проблем постоји
7) План да се проблем реши
8) Предности плана