Bosna i Hercegovina Босна и Херцеговина

BRČKO DISTRIKT БРЧКО ДИСТРИКТ
BOSNE I HERCEGOVINE БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ
Internacionalni univerzitet Интернационални универзитет
Brčko distrikt BiH Брчко дистрикт БиХ
M. Malića i I. Dž indića bb. 76100 Brčko Distrikt BiH internacionalniuniverzitet@gmail.com М. Малића и И. Ђинића бб. 76100 Брчко Дистрикт БиХ

PRAVNI FAKULTET

Predmetni nastavnik:
Doc. dr Marinko Kresoja
mbkresoja@gmail.com

KRIMINALISTIKA
 – s k r i p t a –

Brčko, 2014
 

SADRŽAJ

󰁕󰁖󰁏D 󰁕󰁍E󰁓󰁔󰁏 󰁐󰁒EDG󰁏󰁖󰁏󰁒A .................................................................................................................. 6

1. 󰁐󰁏󰁊A󰁍 󰁉 󰁚󰁎AČA󰁊 󰁋󰁒󰁉󰁍󰁉󰁎A󰁌󰁉󰁓󰁔󰁉󰁋E ..................................................................................................... 7
1.1. D󰁥󰁦󰁩󰁮󰁩󰁳󰁡󰁮󰁪󰁥 󰁩 󰁰󰁯󰁪󰁭󰁯󰁶󰁮󰁯 󰁯󰁤󰁲󰁥đ󰁥󰁮󰁪󰁥 󰁫󰁲󰁩󰁭󰁩󰁮󰁡󰁬󰁩󰁳󰁴󰁩󰁫󰁥 ...................................................................... 8
1.2. 󰁐󰁲󰁥󰁤󰁭󰁥󰁴, 󰁯󰁢󰁪󰁥󰁫󰁴 󰁩 󰁺󰁡󰁤󰁡󰁣󰁩 󰁫󰁲󰁩󰁭󰁩󰁮󰁡󰁬󰁩󰁳󰁴󰁩󰁫󰁥.................................................................................... 13
1.3. 󰁉󰁳󰁴󰁲󰁡󰅾󰁩󰁶󰁡󰁮󰁪󰁥 󰁫󰁲󰁩󰁭󰁩󰁮󰁡󰁬󰁩󰁴󰁥󰁴󰁡 󰁫󰁡󰁯 󰁫󰁲󰁩󰁭󰁩󰁮󰁡󰁬󰁩󰁳󰁴󰁩č󰁫󰁩 󰁺󰁡󰁤󰁡󰁴󰁡󰁫 󰁩 󰁮󰁡󰁵č󰁮󰁩 󰁫󰁡󰁲󰁡󰁫󰁴󰁥󰁲 󰁫󰁲󰁩󰁭󰁩󰁮󰁡󰁬󰁩󰁳󰁴󰁩󰁫󰁥 󰁫󰁡󰁯
󰁳󰁡󰁭󰁯󰁳󰁴󰁡󰁬󰁮󰁥 󰁮󰁡󰁵󰁫󰁥 ................................................................................................................................ 17
1.4. 󰁒󰁡󰁺󰁶󰁯󰁪 󰁫󰁲󰁩󰁭󰁩󰁮󰁡󰁬󰁩󰁳󰁴󰁩󰁫󰁥 󰁫󰁡󰁯 󰁮󰁡󰁵󰁫󰁥............................................................................................... 22
1.5. 󰁓󰁴󰁲󰁵󰁫󰁴󰁵󰁲󰁡 󰁫󰁲󰁩󰁭󰁩󰁮󰁡󰁬󰁩󰁳󰁴󰁩󰁫󰁥............................................................................................................ 29
1.6. 󰁈󰁥󰁵󰁲󰁩󰁳󰁴󰁩č󰁫󰁡 󰁩 󰁳󰁩󰁬󰁯󰁧󰁩󰁳󰁴󰁩č󰁫󰁡 󰁫󰁲󰁩󰁭󰁩󰁮󰁡󰁬󰁩󰁳󰁴󰁩󰁫󰁡..................................................................................... 34
2. 󰁏D󰁎󰁏󰁓 󰁋󰁒󰁉󰁍󰁉󰁎A󰁌󰁉󰁓󰁔󰁉󰁋E 󰁉 D󰁒󰁕G󰁉󰁈 󰁋󰁒󰁉󰁖󰁉Č󰁎󰁉󰁈 󰁎A󰁕󰁋A .................................................................... 37
3. 󰁐󰁏󰁊A󰁍, 󰁕󰁚󰁒󰁏Č󰁎󰁏󰁓󰁔 󰁉 󰁐󰁏󰁓󰁔󰁏󰁊A󰁎󰁏󰁓󰁔 󰁋󰁒󰁉󰁍󰁉󰁎A󰁌󰁉󰁔E󰁔A................................................................... 40
3.1. A󰁫󰁴󰁵󰁥󰁬󰁮󰁩 󰁯󰁢󰁬󰁩󰁣󰁩 󰁫󰁲󰁩󰁭󰁩󰁮󰁡󰁬󰁩󰁴󰁥󰁴󰁡 󰁩 󰁮󰁪󰁥󰁧󰁯󰁶󰁥 󰁫󰁡󰁲󰁡󰁫󰁴󰁥󰁲󰁩󰁳󰁴󰁩󰁫󰁥 .............................................................. 41
3.2. 󰁉󰁺󰁶󰁲󰅡󰁩󰁯󰁣󰁩 󰁫󰁲󰁩󰁶󰁩č󰁮󰁩󰁨 󰁤󰁥󰁬󰁡 󰁩 󰁮󰁪󰁩󰁨󰁯󰁶󰁡 󰁴󰁩󰁰󰁯󰁬󰁯󰁧󰁩󰁪󰁡 ............................................................................... 42
4. 󰁋󰁒󰁉󰁍󰁉󰁎A󰁌󰁉󰁓󰁔󰁉Č󰁋E 󰁐󰁒󰁏CED󰁕󰁒E ........................................................................................................ 45
5. 󰁏󰁐E󰁒A󰁔󰁉󰁖󰁎E 󰁋󰁒󰁉󰁍󰁉󰁎A󰁌󰁉󰁓󰁔󰁉Č󰁋E DE󰁌A󰁔󰁎󰁏󰁓󰁔󰁉, 󰁐󰁏󰁊A󰁍 󰁉 󰁎AD󰁌E󰅽󰁎󰁏󰁓󰁔󰁉 ........................................... 50
6. 󰁊ED󰁉󰁎󰁓󰁔󰁖󰁏 󰁋󰁒󰁉󰁍󰁉󰁎A󰁌󰁉󰁓󰁔󰁉Č󰁋󰁏G 󰁉 󰁋󰁒󰁉󰁖󰁉Č󰁎󰁏󰀭󰁐󰁒󰁏CE󰁓󰁎󰁏G 󰁐󰁏󰁓󰁔󰁕󰁐A󰁎󰁊A 󰁕 󰁓󰁕󰁐󰁒󰁔󰁏󰁔󰁓󰁔A󰁖󰁌󰁊A󰁎󰁊󰁕
󰁋󰁒󰁉󰁍󰁉󰁎A󰁌󰁉󰁔E󰁔󰁕 ........................................................................................................................................ 51
7. 󰁏󰁓󰁎󰁏󰁖󰁎A 󰁋󰁒󰁉󰁍󰁉󰁎A󰁌󰁉󰁓󰁔󰁉Č󰁋A 󰁎AČE󰁌A ............................................................................................. 55
7.1. 󰁎󰁡č󰁥󰁬󰁯 󰁺󰁡󰁫󰁯󰁮󰁩󰁴󰁯󰁳󰁴󰁩.................................................................................................................... 56
7.1.1. 󰁎󰁡č󰁥󰁬󰁯 󰁺󰁡󰁫󰁯󰁮󰁩󰁴󰁯󰁳󰁴󰁩 󰁩 D󰁥󰁫󰁬󰁡󰁲󰁡󰁣󰁩󰁪󰁡 󰁺󰁡 󰁰󰁯󰁬󰁩󰁣󰁡󰁪󰁣󰁥.................................................................... 56
7.2. 󰁎󰁡č󰁥󰁬󰁯 󰁩󰁳󰁴󰁩󰁮󰁥 󰁩󰁬󰁩 󰁰󰁲󰁡󰁶󰁩č󰁮󰁯󰁳󰁴󰁩 ...................................................................................................... 58
7.3. 󰁎󰁡č󰁥󰁬󰁯 󰁯󰁢󰁪󰁥󰁫󰁴󰁩󰁶󰁮󰁯󰁳󰁴󰁩 ................................................................................................................ 58
7.4. 󰁎󰁡č󰁥󰁬󰁯 󰁯󰁰󰁥󰁲󰁡󰁴󰁩󰁶󰁮󰁯󰁳󰁴󰁩 󰁩 󰁢󰁲󰁺󰁩󰁮󰁥 ................................................................................................... 59
7.5. 󰁎󰁡č󰁥󰁬󰁯 󰁭󰁥󰁴󰁯󰁤󰁩č󰁮󰁯󰁳󰁴󰁩 󰁩 󰁴󰁡󰁫󰁴󰁩č󰁫󰁯󰁧 󰁰󰁬󰁡󰁮󰁩󰁲󰁡󰁮󰁪󰁡 ............................................................................. 60
7.6. 󰁎󰁡č󰁥󰁬󰁯 󰁴󰁥󰁭󰁥󰁬󰁪󰁩󰁴󰁯󰁳󰁴󰁩 󰁩 󰁵󰁰󰁯󰁲󰁮󰁯󰁳󰁴󰁩 ................................................................................................ 61
7.7. 󰁎󰁡č󰁥󰁬󰁯 󰁫󰁯󰁯󰁲󰁤󰁩󰁮󰁡󰁣󰁩󰁪󰁥 󰁩 󰁳󰁡󰁲󰁡󰁤󰁮󰁪󰁥................................................................................................. 61
7.8. 󰁎󰁡č󰁥󰁬󰁯 󰁪󰁥󰁤󰁩󰁮󰁳󰁴󰁶󰁥󰁮󰁯󰁧 󰁲󰁵󰁫󰁯󰁶󰁯đ󰁥󰁮󰁪󰁡 󰁵 󰁳󰁰󰁲󰁯󰁶󰁯đ󰁥󰁮󰁪󰁵 󰁫󰁲󰁩󰁭󰁩󰁮󰁡󰁬󰁩󰁳󰁴󰁩č󰁫󰁩󰁨 󰁤󰁥󰁬󰁡󰁴󰁮󰁯󰁳󰁴󰁩 ........................ 63
7.9. 󰁎󰁡č󰁥󰁬󰁯 č󰁵󰁶󰁡󰁮󰁪󰁡 󰁳󰁬󰁵󰅾󰁢󰁥󰁮󰁥 󰁴󰁡󰁪󰁮󰁥 ................................................................................................ 63
7.10. 󰁎󰁡č󰁥󰁬󰁯 󰁥󰁫󰁯󰁮󰁯󰁭󰁩č󰁮󰁯󰁳󰁴󰁩 󰁵 󰁫󰁲󰁩󰁭󰁩󰁮󰁡󰁬󰁩󰁳󰁴󰁩č󰁫󰁯󰁭 󰁰󰁯󰁳󰁴󰁵󰁰󰁡󰁮󰁪󰁵........................................................ 64
7.11. 󰁎󰁡č󰁥󰁬󰁯 󰁰󰁲󰁥󰁶󰁥󰁮󰁴󰁩󰁶󰁮󰁯󰁧 󰁰󰁯󰁳󰁴󰁵󰁰󰁡󰁮󰁪󰁡......................................................................................... 64
7.12. 󰁎󰁡č󰁥󰁬󰁯 󰁳󰁴󰁲󰁵č󰁮󰁯󰁳󰁴󰁩 󰁩 󰁳󰁰󰁥󰁣󰁩󰁪󰁡󰁬󰁩󰁺󰁡󰁣󰁩󰁪󰁥......................................................................................... 64
7.13. 󰁎󰁡č󰁥󰁬󰁯 󰁨󰁵󰁭󰁡󰁮󰁯󰁳󰁴󰁩 󰁵 󰁰󰁲󰁩󰁭󰁥󰁮󰁩 󰁯󰁶󰁬󰁡󰅡ć󰁥󰁮󰁪󰁡.............................................................................. 66
7.13.1. 󰁎󰁡č󰁥󰁬󰁯 󰁨󰁵󰁭󰁡󰁮󰁯󰁳󰁴󰁩 󰁩 󰁺󰁡󰅡󰁴󰁩󰁴󰁡 󰁬󰁪󰁵󰁤󰁳󰁫󰁩󰁨 󰁰󰁲󰁡󰁶󰁡 ....................................................................... 67

2
 

7.13.2. 󰁎󰁡č󰁥󰁬󰁯 󰁨󰁵󰁭󰁡󰁮󰁯󰁳󰁴󰁩 󰁵 󰁯󰁤󰁮󰁯󰁳󰁵 󰁳󰁡 󰁪󰁡󰁶󰁮󰁯󰅡ć󰁵......................................................................... 68

7.13.3. 󰁎󰁡č󰁥󰁬󰁯 󰁨󰁵󰁭󰁡󰁮󰁯󰁳󰁴󰁩 󰁩 󰁰󰁯󰁬󰁩󰁣󰁩󰁪󰁳󰁫󰁥 󰁩󰁮󰁴󰁥󰁲󰁶󰁥󰁮󰁣󰁩󰁪󰁥 ...................................................................... 69
8. 󰁎AČ󰁉󰁎󰁉 󰁓A󰁚󰁎A󰁎󰁊A 󰁚A 󰁋󰁒󰁉󰁖󰁉Č󰁎A DE󰁌A 󰁉 󰁏󰁐E󰁒A󰁔󰁉󰁖󰁎󰁏 󰁐󰁒󰁌A󰁎󰁉󰁒A󰁎󰁊E 󰁋󰁒󰁉󰁍󰁉󰁎A󰁌󰁉󰁓󰁔󰁉Č󰁋󰁉󰁈
DE󰁌A󰁔󰁎󰁏󰁓󰁔󰁉 ............................................................................................................................................. 70
8.1. 󰁐󰁯󰁬󰁩󰁣󰁩󰁪󰁳󰁫󰁥 󰁡󰁫󰁴󰁩󰁶󰁮󰁯󰁳󰁴󰁩 󰁵 󰁰󰁲󰁩󰁫󰁵󰁰󰁬󰁪󰁡󰁮󰁪󰁵 󰁳󰁡󰁺󰁮󰁡󰁮󰁪󰁡 󰁯 󰁫󰁲󰁩󰁶󰁩č󰁮󰁩󰁭 󰁤󰁥󰁬󰁩󰁭󰁡 󰁩 󰁮󰁪󰁩󰁨󰁯󰁶󰁩󰁭 󰁵č󰁩󰁮󰁩󰁯󰁣󰁩󰁭󰁡 .......... 72
8.2. 󰁎󰁥󰁰󰁯󰁳󰁲󰁥󰁤󰁮󰁯 󰁺󰁡󰁰󰁡󰅾󰁡󰁮󰁪󰁥 󰁰󰁯󰁬󰁩󰁣󰁩󰁪󰁳󰁫󰁩󰁨 󰁳󰁬󰁵󰅾󰁢󰁥󰁮󰁩󰁫󰁡, 󰁫󰁡󰁯 󰁮󰁡č󰁩󰁮 󰁳󰁡󰁺󰁮󰁡󰁮󰁪󰁡 󰁯 󰁫󰁲󰁩󰁶󰁩č󰁮󰁩󰁭 󰁤󰁥󰁬󰁩󰁭󰁡 󰁩
󰁮󰁪󰁩󰁨󰁯󰁶󰁩󰁭 󰁵č󰁩󰁮󰁩󰁯󰁣󰁩󰁭󰁡 ............................................................................................................................. 74
8.3. 󰁐󰁲󰁩󰁪󰁡󰁶󰁬󰁪󰁩󰁶󰁡󰁮󰁪󰁥 󰁫󰁲󰁩󰁶󰁩č󰁮󰁩󰁨 󰁤󰁥󰁬󰁡 󰁯󰁤 󰁳󰁴󰁲󰁡󰁮󰁥 󰁰󰁯󰁪󰁥󰁤󰁩󰁮󰁩󰁨 󰁳󰁵󰁢󰁪󰁥󰁫󰁡󰁴󰁡 ..................................................... 74
8.3.1. 󰁐󰁲󰁩󰁪󰁡󰁶󰁥 󰁧󰁲󰁡đ󰁡󰁮󰁡 󰁫󰁡󰁯 󰁩󰁺󰁶󰁯󰁲 󰁳󰁡󰁺󰁮󰁡󰁮󰁪󰁡 󰁯 󰁫󰁲󰁩󰁶󰁩č󰁮󰁯󰁭 󰁤󰁥󰁬󰁵 ...................................................... 75
8.3.2. 󰁌󰁡󰅾󰁮󰁯 󰁰󰁲󰁩󰁪󰁡󰁶󰁬󰁪󰁩󰁶󰁡󰁮󰁪󰁥 󰁩 󰁰󰁲󰁩󰁫󰁲󰁩󰁶󰁡󰁮󰁪󰁥 󰁫󰁲󰁩󰁶󰁩č󰁮󰁩󰁨 󰁤󰁥󰁬󰁡 ................................................................ 79
8.3.3. 󰁎󰁡󰁪č󰁥󰅡ć󰁥 󰁧󰁲󰁥󰅡󰁫󰁥 󰁰󰁲󰁩󰁬󰁩󰁫󰁯󰁭 󰁰󰁲󰁩󰁭󰁡󰁮󰁪󰁡 󰁰󰁲󰁩󰁪󰁡󰁶󰁡 󰁧󰁲󰁡đ󰁡󰁮󰁡 ........................................................ 81
8.3.4. 󰁖󰁩󰁫󰁴󰁩󰁭󰁯󰁬󰁯󰅡󰁫󰁩 󰁺󰁮󰁡č󰁡󰁪 󰁰󰁲󰁩󰁪󰁡󰁶󰁬󰁪󰁩󰁶󰁡󰁮󰁪󰁡 󰁫󰁲󰁩󰁶󰁩č󰁮󰁯󰁧 󰁤󰁥󰁬󰁡 󰁯󰁤 󰁳󰁴󰁲󰁡󰁮󰁥 󰁯󰅡󰁴󰁥ć󰁥󰁮󰁯󰁧 ............................ 83
8.3.5. 󰁐󰁲󰁩󰁪󰁡󰁶󰁥 󰁰󰁲󰁡󰁶󰁮󰁩󰁨 󰁬󰁩󰁣󰁡 󰁫󰁡󰁯 󰁩󰁺󰁶󰁯󰁲 󰁰󰁯󰁤󰁡󰁴󰁡󰁫󰁡 󰁯 󰁫󰁲󰁩󰁶󰁩č󰁮󰁯󰁭 󰁤󰁥󰁬󰁵................................................ 83
8.3.6. 󰁓󰁲󰁥󰁤󰁳󰁴󰁶󰁡 󰁪󰁡󰁶󰁮󰁯󰁧 󰁩󰁮󰁦󰁯󰁲󰁭󰁩󰁳󰁡󰁮󰁪󰁡 󰁫󰁡󰁯 󰁩󰁺󰁶󰁯󰁲 󰁳󰁡󰁺󰁮󰁡󰁮󰁪󰁡 󰁯 󰁫󰁲󰁩󰁶󰁩č󰁮󰁯󰁭 󰁤󰁥󰁬󰁵................................. 84
8.3.7. 󰁊󰁡󰁶󰁮󰁯 󰁰󰁯󰁧󰁯󰁶󰁡󰁲󰁡󰁮󰁪󰁥 󰁫󰁡󰁯 󰁩󰁺󰁶󰁯󰁲 󰁳󰁡󰁺󰁮󰁡󰁮󰁪󰁡 󰁯 󰁫󰁲󰁩󰁶󰁩č󰁮󰁯󰁭 󰁤󰁥󰁬󰁵 ................................................. 84
8.3.8. 󰁌󰁩󰁣󰁡 󰁫󰁯󰁪󰁡 󰁡󰁮󰁧󰁡󰅾󰁵󰁪󰁥 󰁰󰁯󰁬󰁩󰁣󰁩󰁪󰁡 󰁫󰁡󰁯 󰁩󰁮󰁦󰁯󰁲󰁭󰁡󰁴󰁯󰁲󰁥 󰁫󰁡󰁯 󰁯󰁢󰁬󰁩󰁫 󰁳󰁡󰁺󰁮󰁡󰁮󰁪󰁡 󰁺󰁡 󰁫󰁲󰁩󰁶󰁩č󰁮󰁡 󰁤󰁥󰁬󰁡............. 85
8.3.9. 󰁋󰁲󰁩󰁭󰁩󰁮󰁡󰁬󰁩󰁳󰁴󰁩č󰁫󰁥 󰁫󰁬󰁯󰁰󰁫󰁥 󰁫󰁡󰁯 󰁳󰁲󰁥󰁤󰁳󰁴󰁶󰁯 󰁯󰁴󰁫󰁲󰁩󰁶󰁡󰁮󰁪󰁡 󰁫󰁲󰁩󰁶󰁩č󰁮󰁯󰁧 󰁤󰁥󰁬󰁡 󰁩 󰁩󰁺󰁶󰁲󰅡󰁩󰁯󰁣󰁡........................ 88
9. 󰁉󰁎D󰁉C󰁉󰁊E 󰁉 󰁖E󰁒󰁚󰁉󰁊E 󰁉 󰁏󰁐E󰁒A󰁔󰁉󰁖󰁎󰁏 󰁐󰁌A󰁎󰁉󰁒A󰁎󰁊E................................................................................ 90
10. 󰁚󰁌A󰁔󰁎A 󰁐󰁉󰁔A󰁎󰁊A 󰁋󰁒󰁉󰁍󰁉󰁎A󰁌󰁉󰁓󰁔󰁉󰁋E ............................................................................................. 101
10.1. 󰅠󰁴󰁡 󰁳󰁥 󰁤󰁥󰁳󰁩󰁬󰁯 ?..................................................................................................................... 102
10.2. G󰁤󰁥 󰁳󰁥 󰁤󰁥󰁳󰁩󰁬󰁯? .................................................................................................................... 102
10.3. 󰁋󰁡󰁤󰁡 󰁳󰁥 󰁤󰁥󰁳󰁩󰁬󰁯?................................................................................................................... 103
10.4. 󰁋󰁡󰁫󰁯 󰁳󰁥 󰁤󰁥󰁳󰁩󰁬󰁯?................................................................................................................... 103
10.5. Č󰁩󰁭󰁥 󰁪󰁥 󰁩󰁺󰁶󰁲󰅡󰁥󰁮󰁯? ............................................................................................................... 103
10.6. 󰁓󰁡 󰁫󰁩󰁭󰁥 󰁪󰁥 󰁩󰁺󰁶󰁲󰅡󰁥󰁮󰁯? ........................................................................................................... 104
10.7. 󰁚󰁡󰅡󰁴󰁯 󰁪󰁥 󰁩󰁺󰁶󰁲󰅡󰁥󰁮󰁯?............................................................................................................... 104
10.8. 󰁎󰁡󰁤 󰁫󰁩󰁭󰁥 󰁪󰁥 󰁩󰁺󰁶󰁲󰅡󰁥󰁮󰁯? ........................................................................................................ 104
10.9. 󰁋󰁯 󰁪󰁥 󰁵č󰁩󰁮󰁩󰁬󰁡󰁣? .................................................................................................................... 105
11. 󰁏DG󰁏󰁖󰁏󰁒󰁉 󰁎A 󲀞󰁚󰁌A󰁔󰁎A 󰁐󰁉󰁔A󰁎󰁊A󲀜 󰁋󰁒󰁉󰁍󰁉󰁎A󰁌󰁉󰁓󰁔󰁉󰁋E 󰁉 󰁐󰁒󰁏󰁖E󰁒A 󰁖E󰁒󰁚󰁉󰁊A ................................. 105
12. 󰁋󰁒󰁉󰁍󰁉󰁎A󰁌󰁉󰁓󰁔󰁉Č󰁋A 󰁏B󰁒ADA ........................................................................................................ 106
13. 󰁏B󰁌󰁉C󰁉 󰁋󰁒󰁉󰁍󰁉󰁎A󰁌󰁉󰁓󰁔󰁉Č󰁋E DE󰁌A󰁔󰁎󰁏󰁓󰁔󰁉 ...................................................................................... 108
14. 󰁕󰁖󰁉ĐA󰁊 ....................................................................................................................................... 111
14.1. 󰁏󰁢󰁥󰁺󰁢󰁥đ󰁥󰁮󰁪󰁥 󰁩 󰁰󰁲󰁥󰁧󰁬󰁥󰁤 󰁭󰁥󰁳󰁴󰁡 󰁤󰁯󰁧󰁡đ󰁡󰁪󰁡 ............................................................................ 115
14.2. 󰁖󰁲󰅡󰁥󰁮󰁪󰁥 󰁵󰁶󰁩đ󰁡󰁪󰁡 󰁫󰁲󰁯󰁺 󰁦󰁡󰁺󰁥 ................................................................................................... 116
14.2.1. 󰁖󰁥󰁲󰁢󰁡󰁬󰁮󰁯󰀭󰁩󰁮󰁦󰁯󰁲󰁭󰁡󰁴󰁩󰁶󰁮󰁡 󰁦󰁡󰁺󰁡 󰁵󰁶󰁩đ󰁡󰁪󰁡 .............................................................................. 116

3
 

14.2.2. 󰁓󰁴󰁡󰁴󰁩č󰁫󰁡 󰁦󰁡󰁺󰁡 󰁵󰁶󰁩đ󰁡󰁪󰁡 ...................................................................................................... 116

14.2.3. D󰁩󰁮󰁡󰁭󰁩č󰁫󰁡 󰁦󰁡󰁺󰁡 󰁵󰁶󰁩đ󰁡󰁪󰁡 .................................................................................................. 117
14.3. 󰁚󰁡󰁰󰁩󰁳󰁮󰁩󰁫 󰁯 󰁵󰁶󰁩đ󰁡󰁪󰁵 󰁩 󰁮󰁪󰁥󰁧󰁯󰁶󰁩 󰁫󰁲󰁩󰁭󰁩󰁮󰁡󰁬󰁩󰁳󰁴󰁩č󰁫󰁩 󰁰󰁲󰁩󰁬󰁯󰁺󰁩 .............................................................. 117
15. 󰁒E󰁋󰁏󰁎󰁓󰁔󰁒󰁕󰁋C󰁉󰁊A D󰁏GAĐA󰁊A 󰁉 󰁋󰁒󰁉󰁍󰁉󰁎A󰁌󰁉󰁓󰁔󰁉Č󰁋󰁉 E󰁋󰁓󰁐E󰁒󰁉󰁍E󰁎󰁔.............................................. 118
16. 󰁐󰁒E󰁔󰁒E󰁓A󰁎󰁊E ............................................................................................................................. 120
17. 󰁖E󰅠󰁔AČE󰁎󰁊E ............................................................................................................................... 123
18. 󰁋󰁒󰁉󰁍󰁉󰁎A󰁌󰁉󰁓󰁔󰁉Č󰁋A 󰁐󰁒󰁏󰁖E󰁒A ...................................................................................................... 128
19. 󰁐󰁒󰁉󰁋󰁕󰁐󰁌󰁊A󰁎󰁊E 󰁏BA󰁖E󰅠󰁔E󰁎󰁊A .................................................................................................... 130
19.1. 󰁏󰁳󰁮󰁯󰁶󰁩 󰁰󰁳󰁩󰁨󰁯󰁬󰁯󰁧󰁩󰁪󰁥 󰁩󰁳󰁫󰁡󰁺󰁡 ................................................................................................... 130
19.2. 󰁏󰁰󰅡󰁴󰁡 󰁴󰁡󰁫󰁴󰁩č󰁫󰁡 󰁰󰁲󰁡󰁶󰁩󰁬󰁡 󰁯󰁢󰁡󰁶󰁬󰁪󰁡󰁮󰁪󰁡 󰁩󰁮󰁦󰁯󰁲󰁭󰁡󰁴󰁩󰁶󰁮󰁯󰁧 󰁲󰁡󰁺󰁧󰁯󰁶󰁯󰁲󰁡 .............................................. 131
19.3. 󰁏󰁢󰁡󰁶󰁬󰁪󰁡󰁮󰁪󰁥 󰁲󰁡󰁺󰁧󰁯󰁶󰁯󰁲󰁡 󰁳󰁡 󰁯󰁳󰁵󰁭󰁮󰁪󰁩č󰁥󰁮󰁩󰁭 ............................................................................. 132
19.4. 󰁓󰁡󰁳󰁬󰁵󰅡󰁡󰁮󰁪󰁥 󰁵󰁨󰁡󰁰󰅡󰁥󰁮󰁯󰁧 ........................................................................................................ 133
19.5. 󰁓󰁰󰁥󰁣󰁩󰁦󰁩č󰁮󰁯󰁳󰁴󰁩 󰁯󰁢󰁡󰁶󰁬󰁪󰁡󰁮󰁪󰁡 󰁩󰁮󰁦󰁯󰁲󰁭󰁡󰁴󰁩󰁶󰁮󰁯󰁧 󰁲󰁡󰁺󰁧󰁯󰁶󰁯󰁲󰁡 󰁳󰁡 󰅾󰁥󰁮󰁡󰁭󰁡 ........................................... 134
19.6. 󰁔󰁡󰁫󰁴󰁩󰁫󰁡 󰁯󰁢󰁡󰁶󰁬󰁪󰁡󰁮󰁪󰁡 󰁩󰁮󰁦󰁯󰁲󰁭󰁡󰁴󰁩󰁶󰁮󰁯󰁧 󰁲󰁡󰁺󰁧󰁯󰁶󰁯󰁲󰁡 󰁳󰁡 󰁯󰅡󰁴󰁥ć󰁥󰁮󰁩󰁭 󰁩 󰅾󰁲󰁴󰁶󰁯󰁭 ................................. 134
19.7. 󰁔󰁡󰁫󰁴󰁩󰁫󰁡 󰁯󰁢󰁡󰁶󰁬󰁪󰁡󰁮󰁪󰁡 󰁩󰁮󰁦󰁯󰁲󰁭󰁡󰁴󰁩󰁶󰁮󰁯󰁧 󰁲󰁡󰁺󰁧󰁯󰁶󰁯󰁲󰁡 󰁳󰁡 󰁳󰁴󰁡󰁲󰁩󰁪󰁩󰁭 󰁬󰁩󰁣󰁩󰁭󰁡.......................................... 135
19.8. 󰁓󰁰󰁥󰁣󰁩󰁦󰁩č󰁮󰁯󰁳󰁴󰁩 󰁯󰁢󰁡󰁶󰁬󰁪󰁡󰁮󰁪󰁡 󰁩󰁮󰁦󰁯󰁲󰁭󰁡󰁴󰁩󰁶󰁮󰁯󰁧 󰁲󰁡󰁺󰁧󰁯󰁶󰁯󰁲󰁡 󰁳󰁡 󰁤󰁥󰁣󰁯󰁭 󰁩 󰁭󰁡󰁬󰁯󰁬󰁳󰁴󰁮󰁩󰁭 󰁬󰁩󰁣󰁩󰁭󰁡 ............. 135
20. 󰁏󰁓󰁍A󰁔󰁒A󰁎󰁊E ............................................................................................................................. 136
21. 󰁐󰁒󰁏󰁖E󰁒A󰁖A󰁎󰁊E 󰁉DE󰁎󰁔󰁉󰁔E󰁔A 󰁌󰁉CA ............................................................................................. 137
22. 󰁕󰁔󰁖󰁒Đ󰁉󰁖A󰁎󰁊E 󰁉DE󰁎󰁔󰁉󰁔E󰁔A 󰁌󰁉CA................................................................................................. 138
22.1. 󰁎󰁡č󰁩󰁮 󰁵󰁴󰁶󰁲đ󰁩󰁶󰁡󰁮󰁪󰁡 󰁩󰁤󰁥󰁮󰁴󰁩󰁴󰁥󰁴󰁡 .............................................................................................. 139
22.2. 󰁌󰁩č󰁮󰁩 󰁯󰁰󰁩󰁳 󰁩 󰁵󰁴󰁶󰁲đ󰁩󰁶󰁡󰁮󰁪󰁥 󰁩󰁤󰁥󰁮󰁴󰁩󰁴󰁥󰁴󰁡 ...................................................................................... 139
22.3. F󰁯󰁴󰁯󰀭󰁲󰁥󰁧󰁩󰁳󰁴󰁲󰁡󰁣󰁩󰁪󰁡󰀭󰁺󰁮󰁡č󰁡󰁪 󰁺󰁡 󰁵󰁴󰁶󰁲đ󰁩󰁶󰁡󰁮󰁪󰁥 󰁩󰁤󰁥󰁮󰁴󰁩󰁴󰁥󰁴󰁡 ............................................................. 140
22.4. D󰁡󰁫󰁴󰁩󰁬󰁯󰁳󰁫󰁯󰁰󰁩󰁲󰁡󰁮󰁪󰁥 󰁬󰁩󰁣󰁡 󰁫󰁡󰁯 󰁭󰁥󰁴󰁯󰁤 󰁵󰁴󰁶󰁲đ󰁩󰁶󰁡󰁮󰁪󰁡 󰁩󰁤󰁥󰁮󰁴󰁩󰁴󰁥󰁴󰁡 .................................................. 141
22.5. 󰁒󰁥󰁧󰁩󰁳󰁴󰁲󰁡󰁣󰁩󰁪󰁡 󰁩 󰁩󰁤󰁥󰁮󰁴󰁩󰁦󰁩󰁫󰁡󰁣󰁩󰁪󰁡 󰁮󰁥󰁰󰁯󰁺󰁮󰁡󰁴󰁩󰁨 󰁬󰁥󰅡󰁥󰁶󰁡 ................................................................... 142
22.6. 󰁉󰁤󰁥󰁮󰁴󰁩󰁦󰁩󰁫󰁡󰁣󰁩󰁪󰁡 󰁰󰁵󰁴󰁥󰁭 󰁦󰁯󰁮󰁯󰁳󰁫󰁯󰁰󰁩󰁪󰁥 ....................................................................................... 143
23. 󰁐󰁏󰁔󰁒A󰅽󰁎A DE󰁌A󰁔󰁎󰁏󰁓󰁔 ............................................................................................................. 143
24. 󰁕󰁐󰁏󰁔󰁒EBA 󰁓󰁐EC󰁉󰁊A󰁌󰁎󰁏 D󰁒E󰁓󰁉󰁒A󰁎󰁉󰁈 󰁓󰁌󰁕󰅽BE󰁎󰁉󰁈 󰁐A󰁓A ............................................................ 144
25. 󰁐󰁒AĆE󰁎󰁊E ................................................................................................................................... 144
26. 󰁚A󰁓EDA....................................................................................................................................... 145
27. 󰁐󰁒E󰁐󰁏󰁚󰁎A󰁖A󰁎󰁊E ....................................................................................................................... 146
28. A󰁌󰁉B󰁉 ........................................................................................................................................... 147
29. 󰁐󰁏󰁍󰁏Ć󰁎A D󰁏󰁋A󰁚󰁎A 󰁓󰁒ED󰁓󰁔A ................................................................................................. 147
30. 󰁋󰁒󰁉󰁍󰁉󰁎A󰁌󰁉󰁓󰁔󰁉Č󰁋󰁏󰀭󰁔A󰁋󰁔󰁉Č󰁋A 󰁐󰁒A󰁖󰁉󰁌A 󰁓󰁕󰁏ČE󰁎󰁊A..................................................................... 153
31. 󰁒AC󰁉󰁊A ........................................................................................................................................ 154

4
 

32. 󰁐󰁒ED󰁍E󰁔󰁉 󰁉 󰁔󰁒AG󰁏󰁖󰁉 󰁋󰁒󰁉󰁖󰁉Č󰁎󰁉󰁈 DE󰁌A 󰁋A󰁏 󰁍A󰁔E󰁒󰁉󰁊A󰁌󰁎󰁉 D󰁏󰁋A󰁚󰁉 .......................................... 155
32.1. 󰁔󰁲󰁡󰁧󰁯󰁶󰁩 󰁩 󰁮󰁪󰁩󰁨󰁯󰁶 󰁫󰁲󰁩󰁭󰁩󰁮󰁡󰁬󰁩󰁳󰁴󰁩č󰁫󰁩 󰁺󰁮󰁡č󰁡󰁪................................................................................. 155
32.1.1. 󰁎󰁥󰁶󰁩󰁤󰁬󰁪󰁩󰁶󰁩 󰁴󰁲󰁡󰁧󰁯󰁶󰁩 󰁰󰁡󰁰󰁩󰁬󰁡󰁲󰁮󰁩󰁨 󰁬󰁩󰁮󰁩󰁪󰁡 󰁩 󰁳󰁴󰁯󰁰󰁡󰁬󰁡 .................................................................... 156
32.1.2. 󰁔󰁲󰁡󰁧󰁯󰁶󰁩 󰁺󰁵󰁢󰁡 ................................................................................................................... 157
32.1.3. B󰁩󰁯󰁬󰁯󰅡󰁫󰁩 󰁴󰁲󰁡󰁧󰁯󰁶󰁩 󰁬󰁪󰁵󰁤󰁳󰁫󰁯󰁧 󰁰󰁯󰁲󰁥󰁫󰁬󰁡 ................................................................................... 157
32.1.4. 󰁔󰁲󰁡󰁧󰁯󰁶󰁩 󰁵󰁰󰁯󰁴󰁲󰁥󰁢󰁥 󰁶󰁡󰁴󰁲󰁥󰁮󰁯󰁧 󰁯󰁲󰁵󰅾󰁪󰁡 ................................................................................. 158
32.1.5. 󰁍󰁩󰁫󰁲󰁯󰁴󰁲󰁡󰁧󰁯󰁶󰁩 .................................................................................................................. 159
32.1.6. 󰁏󰁳󰁴󰁡󰁬󰁩 󰁴󰁲󰁡󰁧󰁯󰁶󰁩 .................................................................................................................. 160
33. 󰁋󰁒󰁉󰁍󰁉󰁎A󰁌󰁉󰁓󰁔󰁉Č󰁋A 󰁋󰁏󰁎󰁔󰁒󰁏󰁌A 󰁌󰁉CA ............................................................................................ 161
34. 󰁋󰁒󰁉󰁍󰁉󰁎A󰁌󰁉󰁓󰁔󰁉Č󰁋A 󰁒EG󰁉󰁓󰁔󰁒AC󰁉󰁊A ............................................................................................... 161
35. 󰁋󰁒󰁉󰁍󰁉󰁎A󰁌󰁉󰁓󰁔󰁉Č󰁋󰁏󰀭󰁏󰁐E󰁒A󰁔󰁉󰁖󰁎E E󰁖󰁉DE󰁎C󰁉󰁊E ............................................................................. 163
36. A󰁕󰁔󰁏󰁍A󰁔󰁓󰁋󰁏󰀭E󰁌E󰁋󰁔󰁒󰁏󰁎󰁓󰁋A 󰁏B󰁒ADA 󰁐󰁏DA󰁔A󰁋A 󰁉 E󰁖󰁉DE󰁎C󰁉󰁊E ............................................ 165
37. 󰁋󰁒󰁉󰁍󰁉󰁎A󰁌󰁉󰁓󰁔󰁉Č󰁋A 󰁍E󰁔󰁏D󰁉󰁋A 󰁕 󰁉󰁓󰁔󰁒AGA󰁍A ............................................................................ 166
38. 󰁋󰁒󰁉󰁍󰁉󰁎A󰁌󰁉󰁓󰁔󰁉Č󰁋󰁏 󰁐󰁒󰁏F󰁉󰁌󰁉󰁓A󰁎󰁊E ............................................................................................... 171
39. 󰁐󰁏󰁌󰁉C󰁉󰁊󰁓󰁋󰁏 󰁈A󰁐󰅠E󰁎󰁊E................................................................................................................ 174
40. 󰁐󰁒󰁉󰁊A󰁖󰁌󰁊󰁉󰁖A󰁎󰁊E 󰁋󰁒󰁉󰁖󰁉Č󰁎󰁉󰁈 DE󰁌A󰀭󰁋󰁒󰁉󰁖󰁉Č󰁎A 󰁐󰁒󰁉󰁊A󰁖A ................................................................ 175
󰁌󰁉󰁔E󰁒A󰁔󰁕󰁒A ........................................................................................................................................... 176

5
 

UVOD UMESTO PREDGOVORA

Za kriminalističko obrazovanje studenata koji studiraju na Internacionalnom

Univerzitetu Brčko Distrikta (IUBD), posebno na Pravnom fakultetu i Civilne
bezbjednosti, neophodna je i odgovarajuća literatura.
Kao predmetni nastavnik, osećam potrebu izrade i ove skripte u kojoj će se objediniti
osnovna kriminalistička pitanja i uvodna saznanja neophodna za bolje razumevanje
pojedinih kriminalističkih disciplina.
Tradicionalna podela u strukturi kriminalistike, kao i one novijeg datuma: heuristička i
silogistička; preventivna i represivna; podela na forenzičkoj osnovi, u potpunosti
opravdavaju celovito i sistematično izučavanje ove naučne discipline. Dakle, ovakav
pristup proučavanju kriminalistike, omogućava sveobuhvatno i uspešno praktično
primenjivanje po pojedinim specijalnostima.
Skripta studentima treba da posluži, kao jedno od sredstava koje će koristiti u cilju
usmeravanja na korišćenje druge mnogobrojne literature. Svakako je važno imati u
vidu da će prezentovanje opštih pitanja kriminalistike s obirom na njene podele, biti
mnogo preglednije i jasnije nego na neracionalan način pojedinačno u okviru više
nastavnih disciplina.
Uvodna, opšta pitanja obrađena u ovoj skripti, predstavljaju neophodne informacije ne
samo za studente, već i za sve one koji se ili će se suzbijanjem i sprečavanjem
kriminaliteta, praktično bave/baviti iz domena krivičnog prava, kriminologije,
penologije, sudske medicine, bezbednosti i drugih nauka s kojima je kriminalistika
komplementarna.
Studenti IUBD (redovni i oni na daljinu) su i najmerodavniji da daju svoj sud, odnosno
ocenu proučavanjem pojedinih kriminalisitičkih disciplina čije osnove su objedinjene u
ovoj skripti.
Za autora ove skripte jedino pravo merilo i inspiracija za pisanje iste jesu studenti i
njihova težnja i želja za izučavanjem kriminalistike kao nauke i prakse. U tom
nastojanju da upravo njima izađem u susret i da im pružim pomoć da što bolje
savladaju predmetnu materiju napisana je i ova skripta.

Autor

6
 

1. POJAM I ZNAČAJ KRIMINALISTIKE

Svako društvo i svaka država nastoje da se organizuju u suprotstavljanju kriminalitetu.
Za suprotstavljanje kriminalitetu se koriste mnogobrojne nauke, među kojima
kriminalistika zauzima jednu od najznačajnijih pozicija.
Kriminalistika je nauka koja svojim naučnim i stručno praktičnim metodama
pronalazi, proučava, prilagođava i usavršava najadekvatnije naučne, postupke i
metode, s ciljem da se, otkrije i rasvetli krivično delo, otkrije izvršilac ukoliko je
nepoznat, prikupe i obezbede dokazi – materijalni i lični, a sve radi utvrđivanja
materijalne istine, uspešnog pokretanja i okončanja krivičnog postupka, kao i
radi sprečavanja krivičnih dela (Krivokapić V., 2008; str. 8).
Kriminalistika u svom praktičnom ispoljavanju koristi sopstvena iskustva ali i iskustva
drugih nauka koje u praksi prilagođava svojim potrebama, tako prilagođene metode,
odnosno iskustva usavršava i modifikuje, gde one nužno dobijaju kriminalistički
karakter.
Posmatrano iz aspekta primene u praksi u preventivnom i represivnom smislu,
kriminalistika je zastupljena u praksi: policije, krivičnog pravosuđa, bezbednosnih
službi i organa ali sve više i drugih organa, agencija, službi i pojedinaca.
Kriminalistika u praksi usvaja i koristi zakonitosti i pravila drugih nauka, modifikuje,
prilagođava i primenjuje u cilju ostvarivanja sopstvenih rezultata. Veoma je važno imati
u vidu da kriminalistika koristi svoja iskustva, prenosi ih i usavršava u praktičnom
delovanju pri suprotstavljanju kriminalitetu.
Ovakav egzaktni i empirijski karakter ima kako preventivna tako i represivna
kriminalistika.
Za preventivnu kriminalistiku možemo reći da je ona na početku razvoja, dok je
represivna kriminalistika veoma razvijena pa tako pokriva najveći deo kriminalističkih
delatnosti.
Praktična kriminalistika ima za cilj suprotstavljanje kriminalitetu sa preventivnog i
represivnog aspekta, ali i sa aspekta pojedinačnih objekata i procesa, dok se
kriminalistička nauka bavi izučavanjem objektivnih zakonitosti koje se odnose na
sprečavanje i suzbijanje kriminaliteta na opštem planu.
Navedeni usklađeni procesi se međusobno realizuju tako što kriminalistika kao nauka
primenjuje opšte, odnosno specijalne ili posebne metode na emirijski, kriminalistički
materijal. Tako kriminalistika kao nauka pri obavljanju svoje funkcije pronalazi, usvaja i
usvršava pojedine i na naučnoj osnovi zasnovane principe, metode, sredstva, koji u
cilju rešavanja naučnih i na praksi zasnovanih kriminalističkih zadataka doprinose
subijanju kriminaliteta u predistražnom i istražnom postupku.

7
 

Puno teoretsko opravdanje ima podela kriminalistike na preventivnu i represivnu,

međutim to u praksi nema još uvek čvrstu podlogu, zato treba imati u vidu da se
kriminalistika kao nauka još uvek izučava, prevashodno kao represivna delatnost,
imajući u vidu da je skoro u potpunosti u funkciji krivičnog postupka, bez obzira na to
da li se neposredno i praktično realizuje u predistražnom ili istražnom postupku ili
tokom svih faza vođenja krivičnog postupka.
Usku vezanost represivne kriminalistike i krivičnog procesnog prava kao nauke treba
imati stalno u vidu jer se ona proteže ne samo u predistražnom i istražnom postupku,
već i kroz sve faze krivičnog postupka, prožimajući rad svih njegovih subjekata. Kada
 je reč o krivičnom postupku, svakako je važno znati da represivna kriminalistika
najveći značaj ima u predistražnom i istražnom postupku, mada je važno i to imati u
vidu da se kriminalističke metode koriste i na glavnom pretresu: saslušanje svedoka,
okrivljenog, veštaka, obavljanje radnji prepoznavanja i suočavanja, postavljanja
verzija, vršenje uviđaja itd. Radi utvrđivanja materijalne istine, odnosno stvarnog
činjeničnog stanja u krivičnom postupku, krivičnoprocesni subjekti (tužilac, sudija,
branilac), kako bi ostvarili svoje osnovne funkcije, moraju da se koriste ne samo
pravnim, već i kriminalističkim znanjem i metodama.

Definisanje i pojmovno određenje kriminalistike

Ako analiziramo mnogobrojna autorska određenja onda ćemo primetiti da jedan
određeni broj autora definiše kriminalistiku kao isključivo policijsku nauku, pri tome
zanemarujući njeno šire područje primene u krivičnom postupku od strane
pravosudnih organa. Takođe se u ovakvim definicijama zanemaruje i primena
kriminalistike od strane drugih društvenih i državnih subjekata koji kriminalističke
metode i sredstva mogu da primenjuju i izvan sučeljavanja s kriminalitetom.
Isto tako, ne mali broj definicija kriminalistiku povezuje s njenim ulogama u suzbijanju
kriminaliteta kroz delovanje policije ili krivičnog pravosuđa.
Npr.: Locard, kriminalistiku definiše kao „ukupnost naučnih metoda koje se primenjuju
u policiji radi ustanovljavanja krivičnog dela i identifikovanja izvršioca“.
U ovom kontekstu je i definicija po kojoj je kriminalistika: „skup misaonih procesa-
postupaka-mera-metoda i institucija, s ciljem sistematskog razjašnjavanja kriminalnog
ponašanja u službi pravosuđa“. Vidljivo je da je ovde zanemarena kriminalistička uloga
policije na račun krivičnog pravosuđa.
Geerds,  kriminalistiku definiše na sledeći način: „kriminalistika je nauka o
neposrednom represivnom i preventivnom suzbijanju kriminaliteta od strane organa
krivičnog gonjenja i njihovih saradnika u životnoj stvarnosti“.
F. Louvage, daje definiciju kriminalistike na sledeći način: „kriminalistika je učenje o
isleđivanju krivičnih dela“. Za ovog autora treba znati i to da je on isticao podelu

8
 

kriminalistike na: taktiku i tehniku i da ova postavka nije ostala ne zapažena i na širem
međunarodnom planu. Takođe je važno napomenuti da je Louvage bio dugogodišnji
funkcioner pri Interpolu. Ono što se može prigovoriti ovoj definicije je to da je sam
pojam „isleđenje“ nejasan i da to sam domen kriminalistike limitira u njenom
funkcionalnom smislu.
Razloge za ovako restriktivne pristupe kod definisanja kriminalistike, treba tražiti pre
svega u činjenici da je ona kao nauka mlada i bez neke duge tradicije, od čega potiču
različita a veoma često i kontradiktorna shvatanja o njenoj suštini.
Najbrojnije su definicije koje sužavaju domen, odnosno funkciju kriminalistike. Neki
autori uzimaju kao osnov za definisanje kriminalistike, njene pojedine metode i
sredstva koje ona korisiti u svom praktičnom eksponiranju, odnosno u otkrivanju
krivičnih dela i njihovih učinilaca.
Jedna od obuhvatnijih definicija kriminalistike potiče od autora, H. Ezricha i H.
Strozera, koji daju sledeću definiciju „kriminalistika je primenjena naučna disciplina
koja, s jedne strane, obuhvata metode i znanja ostalih naučnih područja, a s druge
strane, upućena je na tesno povezivanje sa praksom“.
Vasiljev, kaže da je „kriminalistika nauka o organizovanom, planskom rasvetljavanju
krivičnih dela, efikasnom prikupljanju i ispitivanju dokaza u skladu sa promenama
krivičnoprocesnog prava i o sprečavanju krivičnih dela, a putem primene sredstava,
načina i metoda razvijenih u okviru drugih naučnih disciplina i prilagođenih istražnoj
praksi“.
Ceccaldi, kaže, „u širem smislu kriminalistika je ukupnost postupaka koji se primenjuju
u pronalaženju i izučavanju materijalne strane zločina radi dobijanja dokaza“.
Iz prethodno date tri definicije, vidljivo je da one, ukazuju na činjenicu da kriminalistika
koristi metode drugih nauka, što je jedna od bitnih odlika ove naučne discipline i
istovremeno osnova za njenu trojnu podelu na: taktiku, tehniku i metodiku.
Jedan određeni broj definicija, ne ukazuje na predočene mogućnosti, već
kriminalistiku, odnosno njene metode, sredstva i ciljeve tumači dosta suženo.
Na primer: J. Osterburg, kriminalistiku definiše: „Kriminalistika je nauka o
individualizaciji“. Takođe, slično kriminalistiku definiše i još jedan određeni broj autora,
tako ograničavajući njen sadržaj na polje identifikacije lica, predmeta i tragova. Nicol,
piše o “identifikaciji lica, identifikaciji materijala i identitetu predmeta kao sadržaju
kriminalističke nauke“. Barbera i Turegano, slično govore o kriminalistici pa kažu:
„kriminalistika je skup naučnih znanja koja se primenjuju u istraživanju krivičnih dela, s
ciljem da omoguće identifikaciju učinioca i dokažu njegovo učešće u izvršenju dela“.
Ovako kriminalistiku definiše i O’Hara, poistovećujući je sa istraživanjem krivičnih dela
(crime investigation), kao veštinu prikupljanja činjenica na osnovu kojih se mogu
identifikovati i uhvatiti učinilac i dokazi njegove krivice.

9
 

Savez kriminalista Kalifornije, sužava definiciju kriminalistike kao nauke. Prema tom

mišljenju „kriminalistika je profesija i naučna disciplina upravljena na prepoznavanje i
identifikaciju, individualizaciju i ocenu materijalnih dokaza kroz primenu prirodnih
nauka u pravnim stvarima“.
Veoma je rašireno mišljenje i onih autora koji kriminalistiku definišu kao nauku koja se
realizuje postdeliktno, odnosno nakon izvršenog krivičnog dela u cilju otkrivanja samog
krivičnog dela i njegovog učinioca ali i radi obezbeđivanja dokaza. Svi ovi autori koji
imaju ovakav pristup prilikom definisanja kod kriminalistike zanemaruju njen
preventivni aspekt, čemu sve više teži najveći broj savremenih nauka o kriminalitetu.
Zato je neophodno imati u vidu neke od definicija kojima se ukazuje na to da
kriminalistika ima za cilj suzbijanje ali i sprečavanje kriminaliteta.
U ime isključivo represivnog shvatanja kriminalistike, koja se ogleda u obezbeđivanju
informacija, podataka, tragova i predmeta treba imati u vidu sledeće dve definicije:
F. Cunliffe i P. Piazza, kriminalistiku definišu na sledeći način: „ Kriminalistika je
primena naučnih metoda uočavanja i analize, s ciljem otkrivanja i tumačenja
materijalnih dokaza“.
R. Gonzales, kriminalistiku definiše kao“disciplinu koja primenjuje osnovna saznanja,
metode i tehnike predhodnih nauka u ispitivanju materijalnih tragova koji su u vezi sa
pretpostavljenim krivičnim delom, a radi pružanja pomoći organima krivičnog postupka
da delo rekonstruišu,utvrde njegovo postojanje i preciziraju zahteve koje treba
preduzeti“. Sličan pristup ima i meksički autor Sosa,  koji kriminalistiku sužava u
pogledu njenog predmeta i sadržaja. On tako navodi: „ Kriminalistika je pomoćna
krivična nauka koja primenjuje svoja saznanja, metode i tehnike na izučavanje
materijalnih tragova, radi otkrivanja i naučnog utvrđivanja postojanja pretpostavljenog
krivičnog dela i učinioca, kao i obezbeđenja dokaza za organe krivičnog postupka“.
Sličnu definiciju daje i Kirk,  gde on kaže: „kriminalistika je proučavanje fizičkih
objekata i okolnosti koje omogućuju shvatanje i rekonstruisanje krivičnog dela,
ustanovljenje činjenica i utvrđivanje krivice ili nevinosti okrivljenog“.
Za kriminalistiku možemo dati konstataciju da je ona nastala kao policijska disciplina,
pre svega kao praksa, da bi svoj obim proširila na predistražni i istražni postupak,
odnosno na znatan deo krivičnog postupka u celini. Osim represivnog sadržaja,
kriminalistici kao nauci uz puno opravdanja se pridodaje i preventivni značaj mada
metode, sredstva i efekti na preventivnom planu umnogome zaostaju iza represivnih.
Sve navedene definicije o kriminalistici znatno sužavaju njen predmet te tako i njeno
područje naučnog i praktičnog delovanja. Sve više se pojavljuju savremenici koji ističu
njenu samostalnost, pridajući joj značaj prevashodno pri otkrivanju i dokazivanju
krivičnih dela i kriminalne delatnosti.
Tako osim Vasiljeva i Belkin, ističe: „Kriminalistika je nauka o zakonomernostima
nastajanja, prikupljanja, ispitivanja, ocene i korišćenja dokaza, kao i na tim

10
 

zakonomernostima zasnovanim sredstvima i metodama sudskog istraživanja i

sprečavanja krivičnih dela“. Ostali ruski autori takođe, navode da je „kriminalistika
informativno spoznajna struktura delatnosti u vezi sa otkrivanjem, rasvetljavanjem i
sprečavanjem krivičnih dela“.
Poljski autor Gutekunst, definiše kriminalistiku kao „nauku o taktici i tehnici učinilaca
krivičnih dela i tehnici i taktici istraživanja i sprečavanja krivičnih dela“. Slično
kriminalistiku objašnjava i Holyst, „kriminalistika je nauka o metodama ustanovljavanja
činjenica krivičnog dela, načina njegovog izvršenja, pronalaženja učinilaca i
sprečavanja krivičnih dela“.
Ovako veliki broj definicija različitog sadržaja, odnosno različitih osnova i kriterijuma od
kojih polaze njihovi autori, danas kriminalistiku, iako praktično utemeljenu nauku, čine
u teorijskom smislu neprecizno određenu, pored ostalog i zbog različitih kriterijuma od
kojih pojedini autori polaze. Imajući to sve u vidu možemo konstatovati da je
kriminalistiku definisati izuzetno složeno, posebno kada želimo odrediti jednu
 jedinstvenu definiciju i to upravo zbog ovih napred navedenih različitih definicija.
Mnoge od navedenih definicija su neprecizne, neke sužavaju njen predmet ili samo
delimično obuhvataju područje njenog praktičnog i naučnog obuhvatanja. Ako bismo
tražili razloge za ove prilaze možemo ih naći pre svega u neadekvatnom sagledavanju
kriminalistike izvan njenih sistemskih okvira u kojima ona u aktuelnom vremenu
sasvim precizno ispoljava, odnosno manifestuje svoju unutrašnju strukturu, spoljne
veze i funkcionalne ciljeve.
Raznovrsnost sadržaja definicija, istovremeno upućuje na činjenicu da kriminalistika
nije više mlada naučna disciplina, već nauka koja je teorijski utemeljena i u završnoj
fazi. Veliki broj definicija govore o kriminalistici u pozitivnom smislu njene razuđenosti i
sveobuhvatnijem pristupu, a samim tim i o značaju ne samo u oblasti suzbijanja,
odnosno postdeliktne faze nego i u domenu sprečavanja kriminaliteta ili antideliktne
faze, odnosno prevencije.
Vodeći kriminalisti u našem bližem okruženju, kriminalistiku definišu na sveobuhvatan
način prikazujući, prevashodno, njen značaj ne samo pri otkrivanju krivičnih dela i
učinilaca (predistražni i istražni postupak), nego i pri dokazivanju, odnosno presuđenju
krivičnih dela (glavni pretres). Tom prilikom su obuhvaćene osnovne metode
kriminalističkog postupanja, ne samo represivne već i preventivne, kako naučne tako i
praktične.
Jedan broj ruskih autora ima stav da je kriminalistika pravna nauka. Treba znati da ova
mišljenja nisu prihvaćena od većine naših autora i to upravo zbog toga što
kriminalistika zalazi u druge vanpravne veze i odnose. Upravo ti vanpravni odnosi i
veze kriminalistiku povezuju sa tehničkim naukama, dostignućima prirodnih nauka ali i
društvenih nauka (sociologija, psihologija, logika, matematika itd.).
Zato možemo zaključiti da je u aktuelno vreme kriminalistika nauka s širokim
područjem prakse i teorije, koja usvaja, adaptira i prilagođava metode drugih nauka,

11
 

kako prirodnih i tehničkih, tako i društvenih, u cilju njihovog korišćenja u

suprotstavljanju kriminalitetu.
Vodinelić u objašnjenju kriminalistike polazi od njenog pragmatičnog, a potom i
naučnog sadržaja i značaja, te tako kriminalistiku definiše na dva načina:
- „Kriminalistika je nauka koja proučava, pronalazi i usavršava naučne i na
praktičnom iskustvu zasnovane metode i sredstva koja su najpogodnija da se
otkrije i razjasni krivično delo, otkrije i privede sankciji učinilac, kao i da se
spreči izvršenje budućih planiranih i neplaniranih krivičnih dela“
- „Kriminalistika je nauka o zakonomernostima nastanka, otkrivanja, fiksiranja i
obrade operativnih i dokaznih informacija u sistemu tehničkih sredstava,
taktičkih načina i metoda vršenja operativnih i istražnih radnji radi pribavljanja
navedenih informacija u cilju najoptimalnijeg i najefikasnijeg suzbijanja
kriminaliteta“.
Imajući u vidu da kriminalistika predstavlja sintezu teorije i prakse koje se međusobno
prožimaju, pojedini autori iz didaktičkih razloga ove dve komponente sagledavaju
odvojeno. Na primer: Aleksić Ž. i Milovanović Z., Ističu: „ U praktičnom smislu
kriminalistika je složena informativna strategija koja obuhvata naučne i na iskustvu
zasnovane metode i sredstva za otkrivanje, prikupljanje, obrađivanje, ocenjivanje i
korišćenje kriminalistički relevantnih informacija, s ciljem otkrivanja, rasvetljavanja i
sprečavanja krivičnih dela. Pod kriminalistički relevantnom informacijom
podrazumevamo svaku informaciju koju generiše izvršeno ili pokušano krivično delo,
odnosno nagoveštaj ili mogućnost vršenja krivičnog dela a koji stoji u vezi sa
ostvarivanjem osnovnih zadataka kriminalistike“.
Toma Marković, prilikom definisanja kriminalistike prioritet daje nauci koja u
suzbijanje kriminaliteta uvodi naučne metode i sistematizovano, odnosno provereno
iskustvo. Prema mišljenju ovog autora kriminalistika pronalazi i utvrđuje najefikasnija
sredstva za otkrivanje i rasvetljavanje krivičnih dela; za pronalaženje i hvatanje
njihovih učinilaca; za najsvrsishodnije sprovođenje istražnih radnji; za državnu i
društvenu prevenciju kriminaliteta.
Aleksić Ž. i Škulić M., ukazujući da savremena borba protiv kriminaliteta zahteva
poznavanje kriminalistike, istu definišu na sledeći način: „ Kriminalistika je nauka koja
pronalazi, usavršava i primenjuje određene naučne ili na praktičnom iskustvu
zasnovane metode i sredstva koja su najpodesnija da se krivično delo otkrije i razjasni,
otkrije učinilac i obezbede dokazi, kao i da se spreči izvršenje planiranih krivičnih
dela“. Dalje ovi uvaženi autori ukazuju da je kriminalistika u najkraćem nauka o tehnici,
taktici i metodici istraživanja i sprečavanja krivičnih dela.
Iz svega napred navedenog se da zaključiti da savremena kriminalistika u praktičnom i
teorijskom smislu treba da pokriva dva osnovna područja suprotstavljanja kriminalitetu:
1) Postdeliktno-represivno ili suzbijanje krminaliteta;

12
 

2) Predeliktno-preventivno ili sprečavanje kriminaliteta.

Zato je veoma važno prilikom definisanja kriminalistike da ova dva elementa budu i
navedeni i posebno naglašeni, kako bi se definicija mogla smatrati najadekvatnijom.
Ovde treba posebno naglasiti da kriminalistiku treba u praktičnom smislu uvek
posmatrati kao jedinstvenu celinu, pa tako treba gledati i samo određivanje njenog
pojma, odnosno definisanje iste.

Predmet, objekt i zadaci kriminalistike

Po pitanjima o prirodi kriminalistike kao nauke postoje različita shvatanja, i to bi se
moglo raspravljati i navoditi u nedogled. Međutim, sva ta mišljenja su se polarizovala
na dva osnovna:
- Prema jednom mišljenju, kriminalistika je faktička – stvarna nauka koja ima,
prevashodno, empirijski karakter.
- Prema drugom, kriminalistika je pravna nauka.
Drugo od napred navedena dva shvatanja, uže shvatanje kriminalistike, može samo
delimično da objasni njen sadržaj, jer ovde treba imati u vidu da bez obzira što
kriminalistika koristi pravo, prevashodno krivičnoprocesno, ona se služi i metodama
mnogih nauka, naročito tehničkih i prirodnih (npr. kriminalistička tehnika).
Zato treba praviti razliku između predmeta nauke i objekta njenog istraživanja.
Predmet  uključuje kriminalističko iskustvo i postupanje u praksi koje je ciljno
određeno. Objekt kriminalističkog istraživanja je određeno područje koje može biti i
deo prirode, određeni društveni odnosi prema kojima se usmeravaju kriminalističke
delatnosti. Sam objekt je mnogo kompleksniji od predmeta, jer svaki objekt zahteva
interdisciplinarni pristup s obzirom na to da sadrži mnoge odnose, procese i metode
rada koje bi trebalo proučavati, odnosno razjašnjavati, ne retko i sa aspekta drugih
nauka. Zato je neophodno shvatiti odnos objekta i predmeta kao odnos opšteg i
posebnog.
Pojedine navedene elemente kriminalistika proučava samo delimično, fragmentarno,
upravo u onoj meri u kojoj kriminalistika koristi metode pojedinih drugih nauka.
Predmet kriminalistike je izučavanje signala, nosilaca različitih poruka, pravila
nastajanja, prikupljanja, ispitivanja i ocene prikupljenih informacija-obaveštenja i
dokaza a u cilju njihove upotrebe u predistražnom, istražnom i u krivičnom postupku u
celini.
Treba imati u vidu da je veoma složen postupak otkrivanja krivičnih dela i njihovih
izvršilaca, posebno kada se radi o saznanjima za predhodne indicije a time i
adekvatnom reagovanju na organizovanju preventivnih metoda u cilju sprečavanja
kriminaliteta.

13
 

Aktuelna dostignuća i tendencije naučnog razvoja kriminalistike, neosporno idu u

pravcu još daljeg prodora naučnih metoda u područje kriminalističke tehnike. Naučni
razvoj kriminalistike sve više pruža mogućnost temeljnog kriminalističkog istraživanja
istovrsnih ili sličnih krivičnih dela, čime se u mnogome pruža mogućnost realizacije
novih kriminalističkih područja u okviru kriminalističke metodike. Ove specifičnosti
savremene kriminalistike su primenljive i na najnovije oblike kriminalnog ispoljavanja
kao što su: ekološki kriminalitet, kompjuterski kriminalitet, kriminalitet u oblasti
bezgotovinskog načina plaćanja i novčanih transakcija, bankarski kriminalitet, novi
pojavni oblici nasilja-mobingovanja, terorizam, korupcijonaštvo, organizovani oblici
kriminala itd.
Kriminalitet ili njegov deo je objekt istraživanja mnogobrojnih nauka o kriminalitetu, od
kojih je jedna i kriminalistika, koja ovu društveno negativnu pojavu istražuje iz
sopstvenog aspekta.
Dakle, u odnosu na isti objekt može da postoji opšti ili poseban istraživački pristup, da
 je manje ili više vezan za društvene, odnosno tehničke ili prirodne nauke. Nije
svejedno ni to da li je objekt kriminalistike više ili manje u domenu taktike, metodike ili
tehnike kao pojedinih grana ove nauke, iako kriminalistika u praksi, najčešće, ne pravi
razliku između navedenih kriminalističkih disciplina.
Kriminalističko istraživanje tako poprima opšti karakter. Međutim, to samo izgleda na
prvi pogled tako kad je objekt istraživanja u pitanju, imajući u vidu da su kriminalistička
istraživanja samo deo u istraživačkom okviru drugih nauka o kriminalitetu.
Utvrđivanje materijalne istine ili stvarnog činjeničnog stanja, čime se teži uspešnom i
efikasnom otkrivanju i dokazivanju izvršenja krivičnog dela, predstavlja sadržaj svakog
predistražnog i istražnog postupka. Utvrđivanje formalne istine uz preduzimanje
procesnih delatnosti, po pravilu, vezano je za krivični postupak. U svakoj od navedenih
situacija kriminalistika ima zadatak da svojim metodama doprinosi utvrđivanju konačne
istine sadržane u presuđenoj krivičnoj stvari. Kada govorimo o krivičnom postupku,
utvrđivanje istine je uvek pogled u nazad ili postdeliktno, jer je reč o kriminalnom
deliktu iz prošlosti. Zato možemo slobodno reći, da kriminalistika ovde ima represivnu
ulogu jer se mere i radnje preduzimaju nakon izvršenog krivičnog dela.
Predmet preventivnog kriminalističkog angažovanja se sastoji u prilagođavanju i
korišćenju kriminalistike i njenih pravila kako da preduzimaju mere koje će sprečiti,
odnosno osujetiti izvršenje nekog krivičnog dela koje je planirano ili nije planirano,
odnosno nastupanje posledica.
Iz napred navedenog može se izvući zaključak da su zadaci kriminalistike u najširem
smislu posmatrano, preduzimanje preventivnih i represivnih mera, u cilju sprečavanja i
suzbijanja kriminaliteta.
Kada govorimo o suzbijanju kriminaliteta, tu moramo imati u vidu zadatak kriminalistike
da ona svojim metodama i sredstvima utvrđuje i dokazuje činjenice, što je identično s

14
 

utvrđivanjem istine u krivičnom postupku. Dakle, u tome je suštinska podudarnost

krajnjeg cilja i zadataka kriminalistike i krivičnog postupka.
Kada je reč o predmetu kriminalistike to se samo na prvi pogled podudara s
predmetom krivičnog postupka. Kriminalističko i krivičnoprocesno postupanje u
krivičnom postupku su metodološki i sadržajno različiti, imajući u vidu da krivični
postupak ima kao osnovu postupanja krivičnoprocesnu formu, odnosno Zakonik o
krivičnom postupku (ZKP), koji je zasnovan na pravnoj nauci.
Ova razlika je posebno uočljiva u delu kriminalistike koji ima za cilj sprečavanje
krivičnih dela, na šta se ne mogu odnositi neposredno norme krivičnoprocesnog prava,
zato što su u pitanju preddeliktne mere i radnje.
Razlika ne postoji samo u odnosu na preventivno kriminalističko postupanje, ona
postoji i između onog dela kriminalistike čiji je zadatak otkrivanje krivičnih dela i
učinilaca, kao i obezbeđivanje dokaza koji su neophodni za pokretanje i vođenje
krivičnog postupka. Kriminalistika polazi u svojoj delatnosti od osnova sumnji-indicija i
informacija koje se odnose na krivična dela i njihove učinioce, čiju osnovanost tek
treba proveriti i daljom istragom potvrđivati sve do utvrđivanja materijalne istine u
krivičnom postupku.
Kriminalističke delatnosti se sastoje u pribavljanju indicija-obaveštenja i informacija,
njihovom proveravanju, preduzimanju drugih neformalnih i istražnih delatnosti,
postavljanju verzija o krivičnom delu i njegovom učiniocu ili učiniocima, preduzimanju
operativne obrade u predistražnom i istražnom postupku i učešća u krivičnom
postupku onoliko koliko to nalažu potrebe krivičnog postupka i okviri normi
krivičnoprocesnog prava. Ovakvim pristupom nije umanjena samostalnost
kriminalistike kao nauke u odnosu na predmet postupanja. Predmet kriminalistike se
tako i razlikuje od predmeta krivičnog prava, materijalnog i procesnog. U krivičnom
pravu predmet je definisan pravnim normama koje se odnose na krivično delo, krivičnu
odgovornost, krivičnu sankciju itd. u krivičnoprocesnom pravu predmet je određen
krivičnoprocesnom normom i krivičnoprocesnim odnosom.
Iako je opšti predmet svih krivičnih nauka kriminalitet, njihovo bliže specifično
određenje predmeta i metoda se razlikuje kod ovih nauka. Tako se predmet i metode
kriminalistike više razlikuju od predmeta drugih nauka koje se takođe bave
kriminalistetom: krivično pravo, kriminologija, kriminalna politika i dr.). Kriminalistika
delimično pripada društvenim naukama s obzirom na to da je kriminalitet, odnosno
krivično delo kojim se kriminalistika bavi kao svojim opštim predmetom društvena
pojava, iako se radi o negativnoj pojavi.
Kriminalistika praktičnim metodama zasnovanim na naučnoj osnovi istražuje krivična
dela, njihove pojavne oblike, modus operandi njihovog vršenja, motive i druge
činjenice u vezi sa delom i učiniocem, pri čemu u velikoj meri koristi i sopstvena
iskustva. Kriminalistička delatnost se sa predistražnog i istražnog postupka prenosi na

15
 

krivični postupak kao celinu, a delimično i na pravosudne organe (tužilaštvo, krivični

sud itd.).
Nikada nije prihvaćeno neko opšte shvatanje da je kriminalistika isključivo policijska
naučna disciplina. Tome je najviše doprineo tzv. „otac kriminalistike“ Hans Gros
(Gross), koji je svojim delom „Priručnik za istražne sudije kao sistem kriminalistike“
izašao van okvira policijskog kriminalističkog postupanja, afirmišući kriminalistiku u
okviru svoje pravosudne struke.
Činjenica je takođe i to da se nainventivniji deo kriminalistike realizuje upravo pri
otkrivanju krivičnih dela i učinilaca, što predstavlja osnovnu funkciju policijskog rada i
delovanja. Samim tim, kriminalistička delatnost policije odvija se najčešće u zoni
heurističke kriminalistike, koja je najrazvijeniji i najkreativniji deo kriminalistike
uopšteno posmatrano.
Velika raznovrsnost metoda i postupaka kojima se kriminalistika koristi u vezi je sa
mnogim naukama, kako društvenim, tako i tehničkim i prirodnim, koje metode treba
tokom kriminalističke prakse uklapati u sistem kriminalistike i usklađivati s postojećim
krivičnoprocesnim odredbama u krivičnom postupku.
Kriminalistika kao praksa i nauka, prilazi krivičnom delu neposredno, konkretno,
ulazeći u svaku pojedinost kao što su: mesto, način, vreme izvršenja, motivi i drugi
značajni elementi.
Tako kriminalistika razjašnjava najveći broj činjenica ulazeći u strukturu krivičnog dela
u svim njegovim fazama, a naročito kada su u pitanju radnje i posledice.
Na osnovu svega napred izloženog možemo dati konstataciju da su zadaci
kriminalistike sledeći:
1) Pronalaženje najefikasnijih i prilagođavanje postojećih metoda radi otkrivanja
krivičnih dela i njihovih učinilaca, kao i prilagođavanje i korišćenje metoda
drugih nauka s istim ciljem;
2) Pronalaženje, prikupljanje i obezbeđenje dokaza o izvršenom krivičnom delu
kao i krivici određenog lica;
3) Pronalaženje, usavršavanje i korišćenje najsavremenijih metoda pri
preduzimanju pojedinih kriminalističko-taktičkih i kriminalističko-tehničkih mera i
radnji koje imaju istražni karakter;
4) Planiranje i preduzimanje operativno taktičkih i tehničkih mera i radnji, s ciljem
pronalaženja i hvatanja učinilaca krivičnih dela koji se nalaze u bekstvu posle
izvršenog krivičnog dela;
5) Prikupljanje, evidentiranje i proučavanje načina vršenja krivičnih dela,
primenjenih sredstava i metoda koje kriminalci koriste prilikom vršenja krivičnih
dela, ili radi njihovog prikrivanja;

16
 

6) Proučavanje psihologije iskaza lica u pretkrivičnom psotupku i procesnih

učesnika (svedoka, okrivljenog), uz primenu pravila i principa kriminalističke
taktike i tehnike;
7) Proučavanje načina i metoda dolaženja do početnih saznanja (indicija-osnova
sumnji) da se priprema izvršenje krivičnog dela, s ciljem njegovog sprečavanja,
kao i dolaženje do saznanja o latentnom, prikrivenom kriminalitetu i njegovim
nosiocima;
8) Objedinjavanje logike dokazivanja i presuđivanja krivičnih dela, počev od
saznanja o izvršenom delu do donošenja sudske odluke;
9) Izučavanje i ukazivanje na metode i sredstva s ciljem sprečavanja kriminaliteta
za duži vremenski period.
Navedeni zadaci kriminalistike u suštini i određuju njen predmet. Kao što se može
videti iz prethodno izloženog ti zadaci su veoma brojni i raznovrsni. Subjekti koj vrše
kriminalističke poslove i zadatke su u suštini subjekti u suprotstavljanju kriminalistetu
kao društveno negativnoj pojavi.
Interakcija subjekata u suprotstavljanju kriminalitetu i njihova međusobna saradnja i
saradnja sa drugim subjektima je od ogromnog značaja i pruža velike mogućnosti
kada je u pitanju preventivna kriminalistika.

Istraživanje kriminaliteta kao kriminalistički zadatak i naučni karakter

kriminalistike kao samostalne nauke
Osim kriminalistike kriminalitetom se bave i mnoge druge nauke pravne i nepravne:
krivično pravo-materijalno i procesno, kriminologija, kriminalna politika, kriminalistička
psihologija, forenzičke nauke (sudska medicina), prirodne nauke ukoliko su u funkciji
kriminalistike: fizika, hemija, biologija idr. Predmet svih navedenih nauka je kriminalitet,
pri čemu svaka od njih ovu društveno negativnu pojavu istražuje uz pomoć sopstvenih
metoda.
Da bi jedna nauka egzistirala ona mora naučno da istražuje zakonitosti koje se odnose
na predmet i objekt njenog izučavanja. Kriminalistika prevashodno treba da utvrđuje
zakonitosti nastanka operativnih i dokaznih informacija u vezi sa otkrivenim i
neotkrivenim kriminalitetom, kao i novim krivičnim delima koja bi trebalo sprečiti
kriminalističkim metodama. Logično je da informacije u ovom kriminalističkom smislu
treba shvatiti najšire moguće. One nisu verbalnog i tekstualnog karaktera, nego one
mogu imati i mnogo širi aspekt, da budu saznate, odnosno pribavljene različitim
metodama, konkludentnim radnjama, raznim signalima i uopšte svim mogućim
načinima kojima se mogu pribaviti indicije ili osnovi sumnje o izvršenom krivičnom delu
i njegovom izvršiocu.

17
 

Kriminalistika nas u suštini uči kako da saznajemo, pribavljamo i proveravamo

kriminalističke informacije, odnosno da ih fiksiramo, tumačimo i koristimo u cilju
suzbijanja i sprečavanja kriminaliteta.
Kriminalistika kao nauka predstavlja razvijen i usklađen sistem kriminalističkih
pojmova, principa, koncepcija, stavova, kao i zakonitosti u procesu saznanja
mnogobrojnih kriminalističkih informacija. Ovom prilikom su za kriminalistiku posebno
značajne njene sopstvene funkcije.
Naučne metode kojima dokazne i operativne informacije treba da se materijalizuju u
cilju sprečavanja i suzbijanja kriminaliteta, kriminalistika iznalazi, razvija i usavršava u
koordinaciji sa drugim naukama o kriminalitetu, a najviše sa krivičnoprocesnim
pravom.
Prevencija kriminaliteta prema ciljevima i metodama postupanja izdvaja kao specifična
u odnosu na represiju (otkrivanje, razjašnjavanje i dokazivanje), ali takođe, u cilju
suprotstavljanja kriminalitetu.
Imajući u vidu sve napred izloženo kriminalistiku kao nauku možemo posmatrati i
proučavati kroz trostepeno značenje:
1) Kriminalistika kao grana pozitivnog prava, gde predstavlja zbir pravnih normi
koje se moraju poštovati u sprovođenju niza kriminalističkih delatnosti
(operativnih i istražnih). Sve pravne norme uređuju pravni (zakonski) položaj
kriminalističkih delatnosti i organa, odnosno subjekata koji ih sprovode u praksi;
2) Kriminalistika kao samostalna nauka u kojoj se objašnjavaju i izučavaju teorijski
i praktični elementi suprotstavljanja kriminalitetu. U okviru ove naučne discipline
izučavaju se i osnovna teorijska pitanja koja se tiču utvrđivanja pravca razvoja
kriminalistike kao nauke i njenih grana: taktike, tehnike, metodike i operative,
njene unutrašnje strukture osnovnih teorijskih principa normativnog uređenja
odnosa u oblasti sprečavanja i suzbijanja kriminaliteta i drugih destruktivnih
pojava i ponašanja;
3) Kriminalistika se može razumeti i kao pedagoška disciplina u kojoj se tematski
izučavaju: taktika, metodika, tehnika i operativa; bilo kao celina ili kao posebni
predmeti u svrhu nastave i obuke na policijskim obrazovnim ustanovama,
pravosudnim akademijama, pravnim i dr. fakultetima, kao i drugim vidovima
obuke (policije, carine, inspekcije, privatne bezbednosti, tužilaca, sudija itd.).
Jedno od osnovnih pitanja kriminalistike jeste u kojoj meri je ova nauka samostalna,
odnosno pomoćna drugim naukama.
Literatura iz domena krivičnoprocesnog prava pa i deo kriminalističke literature, sadrži
stavove po kojima je kriminalistika nauka u funkciji krivičnog postupka, pa kao takva
pomoćna krivičnoprocesnom pravu. Po drugim mišljenjima kriminalistika je nauka koja
ima jedinstven sistem naučnog saznanja sa jasno određenom teorijskom osnovom,

18
 

predmetom i metodom istraživanja, čime ispunjava sve uslove da bude samostalna

nauka, čime se isklučuje svaka podređenost krivičnoprocesnom pravu.
Ova dilema, da li je kriminalistika samostalna nauka postoji i dan danas, posebno to
do izražaja dolazi u radovima procesualista. Sa druge strane je veoma interesantno da
se takva pitanja ne postavljaju kod nekih drugih naučnih disciplina koje su neophodne
krivičnom postupku kao što su sudska psihologija, sudska stomatologija, sudska
psihijatrija itd. Ovde su u pitanju specijalizovane grane medicine čija je svrha
postojanja krivičnoprocesna i koja je ograničena uglavnom na veštačenja. I pored toga
samostalnost ovih nauka niko ne dovodi u pitanje.
Činjenica je da kriminalistika u naučnim okvirima predstavlja mnogo šire područje od
krivičnoprocesnog prava, zato što ona svojim metodama zalazi u mnoge druge nauke,
odnosno metode tih nauka i prisvaja iste, prilagođava, adaptira i koristi kao sopstvene
metode. Kriminalistika kao nauka formirana na ovaj način može biti pomoćna samo u
odnosu na praksu. Ovde treba imati u vidu da to nije slučaj samo sa kriminalistikom
kao naukom, već i sa drugim naukama, pa i sa krivičnoprocesnim pravom.
Ako bi se uvažili isti kriterijumi onda bi mogli govoriti o tome da je krivičnoprocesno
pravo pomoćna disciplina u odnosu na materijalno krivično pravo, jer se u krivičnom
postupku utvrđuje postojanje krivičnog dela i učinioca.
Kriminalistet kao društveno negativna pojava je opšti objekt većeg broja srodnih
nauka. Među tim naukama su ne samo pravne (krivično pravo-materijalno i procesno,
penologija itd.) nego i nepravne (kriminologija, sudska medicina itd.). činjenica je i to
da svaka od navedenih nauka opštem objektu istraživanja prilazi na poseban-
specifičan način, kroz primenu praktičnih i naučnih metoda koje su svojstvene svakoj
od njih pojedinačno. Bliže su određeni konkretan predmet, cilj, istraživačke metode i
razgraničenje u odnosu na ostale srodne nauke kojima je opšti objekt kriminalitet. To
upravo i čini individualna obeležja svake nauke pojedinačno kojima je zajednički opšti
objekt, što opet s druge strane predstavlja ukupnost pojedinačnih saznanja.
Usklađivanje opšteg objekta istraživanja sa pojedinačnim, svojstvenim svakoj nauci
ponaosob, predstavlja problem s definisanjem konkretne naučne discipline. Ovde je
suština u izdvajanju određenih užih sistema-celina iz opšteg objekta istraživanja i
njihovo precizno razgraničavanje u njihovom užem sadržaju predmeta, cilju i metodi
istraživanja. Ukoliko ovo razgraničenje nije naučno i metodološki odvojeno, precizno
obeleženo ciljem, predmetom i naučnoistraživačkim metodama, stvara određene
zabune koje otežavaju preciznije definisanje kriminalistike i njeno razgraničenje od
kriminologije, krivičnoprocesnog prava i drugih srodnih disciplina.
Svaka od nauka čiji je opšti objekt istraživanja kriminalitet u najširem smislu rečeno,
ima svoj pojedinačni predmet izučavanja, posebne metode istraživanja koje se u
pojedinostima razlikuju od opšteg, međutim u isti se i uklapaju. Svaka od ovih
pojedinih nauka ima rang samostalne nauke, a njihovu samostalnost i čini
pojedinačnost ovih nauka. Posmatrano iz tog aspekta kriminalistika je krivična nauka
 jer se bavi krivičnim delom. Specifičnost odnosa kriminalistike i krivičnog dela je
19
 

upravo osnova realizaciju kriminalistike i drugih krivičnih nauka. Prilikom navedene

podele potrebno je imati u vidu da se krivične nauke dele na krivičnopravne i ostale
krivične – nepravne nauke. Pored kriminalistike u krug nepravnih krivičnih nauka
spadaju: kriminologija, kriminalna politika i druge.
Specifičnosti kriminalistike su u delatnostima, metodama, merama i radnjama koje
imaju za cilj otkrivanje, razjašnjavanje i dokazivanje činjenica u vezi s konkretnim
kriminalnim događajem i njegovim akterima, kao i preduzimanju kriminalističke
prevencije onim naučnim i praktičnim metodama koje su svojstvene isključivo
kriminalistici.
Predmet kriminalistike, kao posebne nauke o kriminalistetu, sam po sebi treba da se
po određenim specifičnostima razlikuje od opšteg objekta, odnosno predmeta, kako bi
ga kriminalistika bliže i preciznije odredila.
Kao nauka kriminalistika mora da ima svoje metode istraživanja, koje imaju za cilj
otkrivanje i rasvetljavanje krivične stvari proučavanjem zakonitosti nastanka
operativnih i dokaznih informacija čiji je značaj u odgovoru na devet zlatnih pitanja
kriminalistike. Vezano za ovaj osnovni zadatak kriminalistika mora kontinuirano da
izučava, prilagođava i usavršava kriminalističko taktičke i kriminalističko tehničke
metode dolaska do operativnih i dokaznih informacija, indicija i dokaza o krivičnom
delu i njegovom učiniocu, a radi obrade, provere, dokumentovanja i ocene ovih
informacija i na kraju njihove upotrebe u predistražnom postupku, ili pak kao dokaza u
krivičnom postupku-na glavnom pretresu.
U vezi s npred navedenim veoma je značajno proučavanje operativne policijske i
pravosudne prakse, u cilju efikasnog otkrivanja i razjašnjavanja novih pojavnih oblika
kriminaliteta, otkrivanja nepoznatih izvršilaca krivičnih dela, pokretanja i vođenja
predistražnog i istražnog postupka kao i krivičnog postupka u celini.
Ono što posebno treba naglasiti to je posebna komponenta kriminalistike, kao
specifičnost ove nauke, jeste stvaranje, odnosno izgrađivanje metoda kriminalističke
prevencije, naučnim metodama koje su upravo i samo kriminalističke.
Značajna delatnost kriminalistike se sastoji u izučavanjuu operativne i
krivičnoprocesne prakse predistražnog i istražnog postupka iz informaciono
operativnog aspekta. Izučavanje i analiza takve prakse ima za cilj usavršavanje
postojećih i pronalaženje novih metoda i naučnotehničkih sredstava otkrivanja i
dokazivanja postojanja kriminalnih akata.
U početnom periodu razvoja kriminalistike u mnogome je vladalo uverenje da ne
postoje naučne metode koje bi zapravo trebala da ima ova naučna disciplina.
Metode drugih nauka (prirodnih i tehničkih), koje kriminalistika koristi, poprimaju
karakteristike kriminalističkih metoda. Tako, uz predmet i cilj, i navedene metode
postaju kriminalističke, funkcionalno se spajajući s drugim kriminalističkim metodama
heurističke i silogističke kriminalistike.
20
 

Dakle, kriminalistika sopstvenim metodama i sredstvima proučava, odnosno istražuje

zakonitost činjenica operativnog, odnosno dokaznog značaja, a koje se odnose na
postojanje pripremanog ili izvršenog kriminalnog akta, kao i njihovih aktera metodama,
merama i radnjama kriminalističke obrade.
Tokom istrage i na glavnom pretresu ove kriminalističke delatnosti se preduzimaju u
cilju pronalaženja, usavršavanja i stvaranja najkvalitetnijih metoda i taktike, metodike i
tehnike, otkrivanja, razjašnjavanja i dokazivanja krivičnopravno relevantnih činjenica
kao dokaza u krivičnom postupku. Ovakve aktivnosti imaju za cilj da se odgovori na
devet zlatnih pitanja kriminalistike kako u operativnom tako i u krivičnoprocesnom
dokaznom sadržaju.
Nema ni jedne nauke, osim kriminalistike, koja se predmetom kriminaliteta bavi na
ovaj način. Upravo to kriminalistici i daje samostalni karakter u odnosu na ostale
nauke koje se bave kriminalitetom kao predmetom naučnog istraživanja.
Pošto već teži da bude samostalna nauka, kriminalistika mora posedovati pored
zajedničkih metoda istraživanja svojstvenih svim naukama koje za predmet imaju
kriminalitet, i posebne specifične metode i teorije samo njoj svojstvene. Ovo upravo
zbog toga što su specifičnosti metoda istraživanja kao teorija svojstva svake nauke
pojedinačno.
Veza kriminalistike sa drugim naukama nije mehaničke prirode. Ona metode
društvenih, prirodnih i tehničkih nauka usvaja i neposredno koristi tek kada su u
potpunosti prilagođene osnovnim zadacima kriminalistike koji se odnose na
suprotstavljanje kriminalitetu. Ovim metode preuzete od drugih nauka i tako
prilagođene nisu više deo tih nauka, već postaju kriminalističke. Pojedine od tih
metoda, kada bi se koristile u okviru svojih matičnih disciplina i od strane najboljih
stručnjaka, ne bi mogle imati kriminalistički značaj.
Tako, na primer, jedan psiholog ma koliko da je stručan neće biti u stanju da oceni
iskaz osumnjičenog, okrivljenog ili svedoka ako ne poznaje metode kriminalistike,
sudske psihologije, kriminalne fenomenologije, psihologije kriminalaca, kriminalističko
učenje o motivima lažnih iskaza itd. Psiholog postaje stručan za iskaz kriminalca kada
usvoji i određena kriminalistička i srodna znanja. Isto tako i metode prirodnih i
tehničkih nauka ne preduzimaju se prema nekoj vrsti automatizma. Imajući u vidu to
da se metode, u potpunosti, prilagođavaju istražnom postupku, odnosno krivičnom
postupku u celini, gube obeležja svojih matičnih disciplina i dobijaju kriminalistička.
Tako na primer: saslušanje osumnjičenog, svedoka i okrivljenog nisu deo opšte
psihologije, već kriminalistike, daktiloskopija nije deo biologije već ima za cilj
identifikaciju izvršilaca krivičnih dela.
Kriminalistika, uz navedene metode preuzete iz drugih nauka, stvara svoje sopstvene
metode. Po tome se kriminslistika razlikuje od nekih pomoćnih kriminalističkih
disciplina, kao što su: sudska medicina, sudska psihopatologija i sl., koje, ma koliko
bile neophodne i značajne za suprotstavljanje kriminalitetu, ipak ostaju specijalizovane

21
 

grane medicine. Sve navedeno kriminalistici daje ogromnu teoretsku i praktičnu

samostalnost. Sve je više mišljenja gde se prevazilazi shvatanje da je kriminalistika
pomoćna nauka u sastavu krivičnih nauka, odnosno kriminologije, već ona dobija, sve
više, samostalan karakter.
Kriminalistička teorija beleži i druga shvatanja o naučnoj suštini kriminalistike, koja
imaju i određena opravdanja. Posebno su prisutna mišljenja o kriminalistici kao nauci
prirodnotehničke, odnosno pravne orijentacije. Neosporno je da kriminalistika koristi i
metode prirodnih i tehničkih nauka, pri čemu se značajno mora uklapati u pravne
okvire krivičnog postupka, ali to ne može presudno da utiče na ukupan sistem
kriminalistike kao samostalne naučne discipline koja ima znatno širi obim i sadržaj
nego što ga na nju mogu preneti pomenute naučne discipline svojim metodama.
Prema tome, kriminalistika se, bez obzira što je u funkciji ostvarivanja prava, ne može
smatrati ni prirodnotehničkom niti pravnom naukom, već prevashodno kao faktička
disciplina koja u svoj naučni sistem povezuje naučne metode velikog broja nauka kao i
sopstveno iskustvo. Ovako složen naučni sistem u praktičnom smislu funkcioniše kao
celina i ne može se ispoljavati pojedinačni iz aspekta bilo kog svog dela pojedinačno:
taktike, metodike i tehnike.
U praktičnom ispoljavanju kriminalističkih sadržaja kriminalistička taktika i tehnika
dobijaju svoju konkretnu realizaciju pri neposrednom vršenju kriminalističkih delatnosti,
a u skladu s specifičnostima krivičnih dela, što čini sadržaj kriminalistike metodike.

Razvoj kriminalistike kao nauke

Kriminalitet kao društveno negativna pojava, postoji od kada postoji organizovano
ljudsko društvo. Tokom svog istorijskog razvoja kriminalitet se prilagođavao i menjao
prateći dinamiku svih društvenih promena, poprimajući kadkad i nepredvidive oblike.
Antikriminalna praksa se takođe menjala a sve u cilju efikasnijeg suprotstavljanja
nastalim pojavnim oblicima kriminaliteta. Na svom razvojnom putu metode i sredstva
otkrivanja krivičnih dela i njihovih učinilaca, kao i sistem kažnjavanja, prolazili su
različite faze i oblike.
Prva društvena reagovanja na kriminalitet se mogu pratiti, uglavnom, iz aspekta
kažnjavanja i sudskog izvođenja dokaza, dok predhodne faze otkrivanja krivičnih dela i
učinilaca, u najvećem ostaju nepoznanica.
Nastojanja pojedinih autora u prikazivanju istorijskog razvoja kriminalistike obično se
ne pravi razlika između razvoja kriminalistike kao prakse i njenog naučnog razvoja.
Bez obzira na činjenicu da se navedene dve komponente usko dodiruju, ili su
podudarne, ipak su u pitanju dva aspekta, prilikom čega je rastojanje između prakse i
nauke minimalno.

22
 

Razvoj praktične kriminalistike moguće je pratiti uvidom u pojedine razvojne etape

krivičnog postupka, odnosno dokaznog sistema koji je u istoriji imao veoma krivudav
put. Ako se uzme u obzir da je dokazni sistem osnova svakog kriminalističkog
postupanja, može se u značajnoj meri pratiti razvoj kriminalistike preko ovog
značajnog sistema. Tako, polazeći od ovog stanovišta kriminalistička praksa se može
podeliti u više faza.
Početna, prva faza, bila je oslobođena svake racionalnosti i zasnivala se na osnovama
ličnih impresija i iskustvenih saznanja. Kriminalistika se nije koristila kao presudan
faktor, već kao sporadična, prigodna delatnost zbog čega je krivični postupak u tom
delu bio neobjektivan i u velikoj meri zasnovan na stavovima pojedinaca koji su često
bili laici.
Druga faza, čini nastavak prethodno opisanoj, gde su dokazi pribavljani u milost
božiju, odnosno uz primenu torture i teških oblika mučenja. Ova mistična i krajnje
nehumana faza zadržala se relativno dugo, pri čemu je predstavljala krajnje
iracionalnu fazu u kojoj je krivični postupak rapidno nazadovao. Naučne kriminalističke
metode nisu imale nikakav značaj, odnosno nisu ni postojale.
Sledeća faza predstavlja reakciju na prethodnu u kojoj je osnovna karakteristika
krivičnog postupka uvođenje zakonske ocene dokaza, prilikom čega priznanje
okrivljenog predstavlja dokaz koji vremenski postaje značajan. Na kraju se priznanje
ovom metodom nije moglo pribaviti kao dokaz što je dovelo do torture kojom je
priznanje iznuđivano.
Krajnji oblik zastranjivanja u ovoj fazi je dovelo do situacije prema kojoj su dokazi
počeli da se vrednuju prema slobodnoj zakonskoj oceni dokaza, odnosno slobodnom
sudijskom uverenju. Dakle, jedan krajnje ekstreman sistem zamenjen je drugim, pa je
tako slobodno sudijsko uverenje podignuto na nivo nepogrešivosti.
Kriminalistika kao naučna disciplina počinje da se formira tek krajem XIX veka. Do
tada su naučna saznanja koja su korišćena pri otkrivanju i razjašnjavanju krivičnih dela
i izvršilaca bila više epizodnog karaktera, prigodna i retka. Pojedine metode, kao na
primer korišćenje papilarnih linija (poznato još u staroj Kini), predstavljaju retkost, tako
da kriminalistika nije ni mogla da se formira kao naučna disciplina. Ovo prednaučno
razdoblje kriminalistike trajalo je veoma dugo i proteže se sve do samog kraja XVIII
veka.
Porast kriminaliteta krajem prošlog i početkom ovog veka, ne samo po obimu već i po
raznovrsnosti novih kriminalnih fenomena, posledica je i naučnog i tehničko-
tehnološkog razvoja društva. Sva pozitivna kretanja u ovom periodu našla su mesto i u
kriminalnim programima tog vremena. Društvo je moralo da napusti iluzije da se
zastarelim metodama može uspešno suprotstavljati aktuelnom kriminalitetu. Intenzivno
se javlja društveni interes za razvoj nauka koje bi se uspešno suprotstavile
kriminalitetu, pre svega krivičnog prava, kriminalistike, ali i drugih nauka koje su mogle

23
 

da posluže uspešnom suprotstavljanju društveno negativnoj pojavi kakav je

kriminalitet.
Prve kriminalističke publikacije fundamentalnog značaja potiču od F. V. Jagemmana iz
1838. i 1841. godine i Hansa Grossa iz 1899. godine objavljivanjem kapitalnog dela:
„Priručnik za istražne sudije kao sistem kriminalistike“. Ovaj događaj se uzima kao
početak kriminalistike kao nove naučne discipline, što nailazi na ogroman odjek u
naučnim i stručnim krugovima u Evropi u to vreme, jer je kriminalistiku trebalo kao
nauku i praksu suprotstaviti kriminalitetu koji se uvećavao i prilagođavao aktuelnoj
situaciji i uslovima.
Nakon pojave dela Hansa Grossa, u relativno kratkom periodu vremena, kriminalistika
 je formirala svoj sistem i počela da ostvaruje značajan uticaj na praksu. Ovom procesu
pogodovala su mnoga važna otkrića u prirodnim i tehničkim naukama. U okviru same
kriminalistike nastaju specifičnosti prema pojedinim kriminalističkim modelima, a zatim
se pojavljuju naučna dela iz pojedinih kriminalističkih oblasti.
Poznato i čuveno delo H. Grossa naišlo je na značajnu podršku u Evropi, pri čemu
Grossovo učenje dalje razvijaju njegovi sledbenici u skoro svim državama Evrope, na
primer: E. Seeling, H. Belević, R. Grossberger, A. Hellwig, A. Bertilion, E. Locard, R.
A. Reiss i drugi.
Snažni uticaj Grossovog učenja i njegovih sledbenika, na šta je uticao i razvoj nauke i
tehnike uopšte, a samim njim i kriminaliteta, krivično delo počinje da se tretira kao
kompleksan problem čijem otkrivanju i razjašnjavanju treba prići primenom naučnih
metoda. Takvi radikalni stavovi posebno su bili zastupljeni u Nemačkoj, Austriji,
Švajcarskoj i Rusiji.
Albert Wingart je 1904. godine objavio delo „Kriminalistička taktika“, i od tada datira
trojna podela kriminalistike. Neposredno posle toga na području kriminalistike dolazi
do naglog razvoja koji se ogleda u nekoliko novih pravaca, koji se mogu smatrati
takođe veoma značajnim za dalji naučni razvoj kriminalistike.
U Francuskoj i Italiji dolazi do ubrzanog razvoja kriminalističke tehnike nastojanjem A.
Nicoforo-a i Locarda kao, tehničke policije, a nešto kasnije E. Locard objavljuje delo
„Rasprava o kriminalistici“.
U Engleskoj i SAD u stručnim i naučnim krugovima posebno visok tretman ima
kriminalistička tehnika. Značajna imena u ovoj oblasti su O Hara, P. Krik. J. Osterburg,
K. O Brien, R. Sulivan, M. Bischoff, Pohl.
Trojna podela kriminalistike najviše je bila zastupljena u pojedinim istočnoevropskim
državama:
- Poljska (P. Horoszivski, B. Holist, G. Hanausek;
- Češka i Slovačka (J. Pjesak, M. Protivinski, J. Matijasek idr.;
- Mađarska (L. Viski, J. Kerteesz);

24
 

- Bugarska (T. Stamatov, G. Georgijev);

- U Rusiji kriminalistiku kao tripartitnu nauku zastupaju poznati teoretičari: A.
Virnberg, B. Terzijev,N. Vasiljev, R. Belkin, Konovalova i drugi.
Početkom XX veka, nagli razvoj egzaktnih nauka imao je uticaja na unapređenje
antikriminalne prakse. Tako dolazi do formiranja ustanova i instituta gde se težilo
pronalaženju i otkrivanju krivičnih dela. To je period u kojem su pojedine egzaktne
nauke počele da se premeštaju u laboratorije, jer je postalo jasno da se moderna
kriminalistička praksa ne može naučiti u tom obimu samo na osnovu znanja iz knjiga,
budući da su nužni i eksperiment i veštačenja izvedeni u laboratoriji. Sve jači i
organizovaniji oblici kriminaliteta uslovljavaju kao prirodnu posledicu brži razvoj
kriminalističkih i policijskih laboratorija. Kriminalističke laboratorije i zavodi osnivaju se
kao logičan sled uvođenja naučnih metoda pri otkrivanju i dokazivanju krivičnih dela,
napretka tehnike i medicine, pronalaska rendgena, razvoja prirodnih nauka,
pronalaska i primene infracrvenih i ultraljubičastih zraka itd.
Tako je došlo do organizovanja tzv. „naučne policije“, odnosno, policije koja je u svoj
rad unosila i naučna dostignuća. Policijski rad počinje da prati organizovanje i
formiranje timova stručnjaka prema pojedinim specijalnostima.
Otvaraju se i prve policijske laboratorije koje se opremaju savremenim tehničkim
sredstvima. Formiraju se i naučni instituti u cilju istraživanja kriminaliteta sa
kriminološkog i šireg sociološkog aspekta i unapređivanja prakse.
Navedene institucije u početku svog razvoja nisu imale definisane jasan profil, čemu je
doprinosila nedefinisanost metoda kriminalistike i kriminologije, pa je tako dolazilo do
mešanja kriminalističkih i kriminoloških istraživanja. Međutim, svakodnevne potrebe i
zahtevi za kriminalističkim veštačenjima sve više usmeravaju navedene ustanove da
se bave praktičnim pitanjima, otkrivanjem krivičnih dela i njihovih učinilaca, odnosno
obezbeđivanjem dokaza bitnih za uspešno pokretanje, vođenje i okončanje krivičnog
postupka.
Nakon drugog svetskog rata počinju se osnivati i ubrzano razvijati specijalizovane
ustanove i instituti koji su se bavili isključivo kriminalističkim istraživanjem i
kriminalističkim veštačenjima.
Jedan od takvih instituta koji je među prvima osnovan je u Lozani (Švajcarska), a
formirao ga je Rudolf Rajs, koji je 1901. godine na Pravnom fakultetu uveo kurs
sudske fotografije. Institut je konačno oformljen 1909. godine a dr Rajs je bio
rukovodilac tog instituta sve do Prvog svetskog rata. Rajsa je na ovoj dužnosti
zamenio Mark Bišof koji je nešto kasnije radio na unapređenju ovog instituta pa je tako
pružio pomoć u formiranju naučnih instituta u Poljskoj i u Brazilu. Od 1954. godine ovaj
institut proširuje svoju delatnost i na kriminološka istraživanja. Ovde je bitno znati da je
ovaj institut obavljao tri složena zadatka:
1) školovanje visoko kvalifikovanih kriminalističkih kadrova;

25
 

2) izvođenje složenih kriminalističkih veštačenja, što je doprinosilo u znatnoj meri,

naučnom usavršavanju postojećih i otkrivanju novih metoda i
3) tesna saradnja sa policijom unoseći i razvijajući naučne metode u
suprotstavljanju kriminalitetu.
Institut je postao poznat i po tome što je školovao visoko kvalifikovani policijski kadar.
Na ovom institutu su studirali mnogi kriminalistički radnici iz različitih država, pa i iz
tadašnje Jugoslavije. Ovaj institut je postavio, u svetskim razmerama, nove metode
kriminalistike koje su odbacivale pretpostavku o vrednosti maltretiranja okrivljenog,
zastupajući dokaze na naučnoj osnovi, a samo dokazivanje na principu istine i
objektivnosti.
Tvorac kriminalistike, ili kako ga mnogi zovu i ocem kriminalistike Hans Gros (1847-
1915), osnovao je Kriminalistički institut u Gracu 1912. godine, koji je 1918. godine
promenio naziv u Kriminološki institut. Ovaj institut je od svog osnivanja ostao u
sastavu Pravnog fakulteta i koristio se za izvođenje nastave iz kriminalistike i
kriminologije, a kasnije se najviše bavio istraživanjima u vezi sa osuđenicima na
izdržavanju kazne lišenja slobode. Ovde se radilo o antropološkim istraživanjima od
kojih su formirani obimni dosijei osuđenih.
Metode naučne kriminalistike su dugo čuvane da ih ne bi saznali kriminalci. Nagli
razvoj kriminalistike sa kriminalističko tehničkog aspekta, pratio je njen razvoj s
aspekta korišćenja u kriminalistici metoda društvenih nauka, kao što je na primer
psihologija.
Iskaz, kao značajno lično dokazno sredstvo, sve više počinje da se uzima i koristi uz
pomoć metoda opšte psihologije. Uključivanju opšte psihologije u prikupljanju ličnih
dokaza i stvaranju pomoćne kriminalističke discipline – sudske psihologije, znatno su
doprineli: Bentam, nešto kasnije Gros, Grof, Bine i drugi. Početkom XX veka počinju
mnogobrojna kriminalistička i kriminološka istraživanja na ovom planu, ali do prekida
dolazi zbog rata.
Svi ovi veoma značajni rezultati, postignuti na bazi povezivanja kriminalistike i naučnih
dostignuća, poprimili su, delimično, i suprotnu tendenciju. Razvoj naučnih
kriminalističkih metoda ozbiljno je zapretio da ugrozi i najintimnije sfere čovekovog
života. Svaki sledeći korak uvek je nanovo stvarao moralne i pravne probleme, čije je
rešavanje bilo manje ili više objektivno i humano, što je opet zavisilo od društveno
političkog okvira u kojem se konkretna kriminalistička praksa odvijala. Dakle, princip
utvrđivanja istine u krivičnom postupku, a u vezi sa primenom naučnih dostignuća,
često se kosio, u istoriji, sa principima zakonitosti, humanosti i zaštite čovekovih prava.
U Beču je 1923. godine osnovan Institut za krivičnopravne nauke i kriminalistiku.
Kasnije je ovaj institut promenio naziv u Kriminološki institut. Jedan od najpoznatijih
stručnjaka koji je radio na ovom institutu bio je dr Ronald Gasberger, koji je napisao
knjigu „Psihologija krivičnog postupka“ i značajno je napomenuti da je ista prevedena i

26
 

na srpski jezik. Ovaj institut je bio pretežno naučna ustanova i više se bavio
kriminologijom nego kriminalistikom.
Posebno je značajno iz aspekta razvoja kriminalistike pomenuti univerzitetske
ustanove, zato što se kriminalistika uvršćuje u nastavne programe značajnog broja
pravnih fakulteta i visokih policijskih škola.
Pri direkciji bečke policije 1925. godine osnovan je Kriminalistički institut u cilju
praktične potrebe otkrivanja krivičnih dela i njihovih učinilaca, ovaj institut je
organizovao poznati stručnjak Zigfrid Tirkel.
Osnovani instituti su se svi, pretežno, bavili kriminalističkim veštačenjima, kao i
izvođenjem nastave jer su se tu školovali tadašnji policijski stručnjaci iz raznih
evropskih država.
U Parizu je 1922. godine došlo do osnivanja Kriminalističkog instituta pod zajedničkom
upravom Pravnog i Medicinskog fakulteta, međutim to je bila samo preteča ovog
instituta. Pre ovog instituta, još od 1888. godine u Francuskoj je postojala određena
vrsta specijalizovane kriminalističke službe za antropometrijsku identifikaciju.
Istovremeno je u Londonu funkcionisala kriminalističko tehnička laboratorija koja je
značajno uticala na razvoj kriminalistike u svetu. Osnivanje Instituta u Parizu znatno je
pomogao je profesor dr Baltazard, kao i hemičar Bajli (Bayli). Ovaj institut je imao
četiri odseka, i to za:
1) krivično pravo;
2) sudsku medicinu i psihijatriju;
3) naučnu policiju i
4) kriminalnu politiku.
Osim istraživačkog rada u Institutu se pretežno bave i izvođenjem nastave, odnosno
nastavnim procesom.
U Italiji je lekar Salvatore Ottolenghe (1861-1934), pokušaoda organizuje, pod
uticajem svog bliskog saradnika Čezara Lombroza, školu za naučnu policiju u Rimu,
ali je do osnivanja ove škole i njenog definitivnog uobličavanja došlo tek 1919. godine.
Navedena škola je imala tri odseka:
1) odsek za službu identifikacije;
2) kriminalističko tehnički odsek i
3) antropološko biološki odsek.
U navedenoj školi nisu vršena kriminalistička veštačenja, međutim vredno je
napomenuti da se tu školovao veliki broj kadrova koji su se kasnije intenzivno zalagali
za sprovođenje naučneih principa u policijskom radu.

27
 

Pruski policijski institut, koji je osnovan oko 1930. godine, bio je centralna policijska
ustanova Hitlerovog Rajha i radio je pod jakim uticajem nacističkog pokreta. Podeljen
 je na više odseka, od kojih se posebno razvio odsek za identifikaciju.
Nakon Drugog svetskog rata u Visbadenu je osnovan Savezni kriminalistički institut za
teritoriju ondašnje SR Nemačke. Ovaj institut je veoma dobro opremljen, međutim
osim njega u svakoj pokrajini postoje manji instituti od kojih su naročito poznati po
svojoj tradiciji oni u Bavarskoj.
U odnosu na svoju namenu, novost u ovom svemu predstavlja Centar za prevenciju
kriminaliteta koji je 1963. godine formiralo Ministarstvo unutrašnjih poslova Engleske.
U navedenom centru se školuju policijski službenici koji se specijalizuju za rad na
prevenciji. Program na kursevima koji se organizuju, uglavnom, obuhvataju: tehničku
zaštitu od kriminaliteta u cilju proučavanja raznih uređaja za zaštitu od kriminaliteta-
lica, objekata i vozila (alarmni uređaji i druga sredstva).
U SAD kriminalistički instituti se osnivaju nešto kasnije nego u Evropi. U Evropi je
nastao prvi institut još 1909. godine u Lozani, prva ustanova ove vrste u SAD
osnovana je u Los Anđelesu tek 1924. godine. Tada je osnovana prva kriminalistička
laboratorija pri policiji u Los Anđelesu, a njen osnivač je poznati kriminolog i
kriminalista August Volmer (August Vollmer). Posle Drugog svetskog rata ova
laboratorija je prerasla u kriminalistički institut koji se bavi kriminalističkim veštačenjem
i istraživanjem novih metoda za otkrivanje tragova krivičnih dela.
Podstaknuti prethodno navedenim primerom počinju se osnivati i drugi instituti, kao što
su na primer u:
- Detroitu je osnovana Kriminalistička laboratorija 1927. godine;
- Čikagu je osnovana Laboratorija za naučno otkrivanje zločina 1929. godine;
- Njujorku je 1934. godine osnovana Kriminalistička laboratorija policije i
- Vašingtonu je osnovan čuveni Federalni istražni biro (FBI), 1933. godine koji je
imao zadatak da otkriva krivična dela koja predstavljaju povrede saveznih
zakona, a kada to odredi predsednik SAD i u slučaju koji predstavlja povredu
državne bezbednosti SAD.
Ubrzo su skoro svi veliki gradovi u SAD imali svoje laboratorije i institute. Za vreme
Drugog svetskog rata FBI je formirala najmodernije kriminalističke laboratorije. Još
krajem Drugog svetskog rata oprema u laboratoriji FBI je procenjivana na više od
milion dolara. To su bile specijalne laboratorije opremljene za elektronsku obradu
podataka, a pored njih su formirane i sve druge za kriminalističko tehnička veštačenja
krivičnih dela. Preovladava mišljenje da su ove laboratorije FBI i u današnje vreme
najbolje opremljene policijske laboratorije u svetu.
U bivšim socijalističkim državama znatno kasnije dolazi do osnivanja instituta i
laboratorija u kojima se naučnim metodama radi na sprečavanju i suzbijanju
kriminaliteta. Objektivne nemogućnosti da socijalističke države idu ukorak sa

28
 

industrijski razvijenim državama zapada bile su u skladu sa Staljinovom politikom

prema kojoj je takav rad bio sprečavan i potiskivan, i zato da bi se prikrilo postojanje
kriminaliteta i zadržala predstava o idealnom socijalističkom društvu bez kriminala i
drugih poroka.
Ipak je u Moskvi 1946. godine osnovan Savezni institut za izučavanje uzroka i
razrađivanje mera kojima se sprečava kriminalitet. U ovom institutu se izučavaju uzroci
kriminaliteta, obrađuju teoretski problemi krivičnog prava, materijalnog i procesnog,
kriminalistike i njoj srodnih disciplina.
U drugim istočnoevropskim državama osnivaju se slični instituti. Među njima je
posebno interesantan Zavod za kriminalistiku Glavne komande građanske policije u
Varšavi, koji se bavi i metodom identifikacije pomoću glasa, a naročito, istražuje i
druge oblasti kao što su:
- trasologija;
- balistička istraživanja;
- fizičko hemijska i ostala istraživanja;
- organizacija kriminalističkog muzeja i
- priprema naučnih izdanja.
Povezivanjem poznatih instituta i naučno istraživačkih ustanova sa kriminalističkom
praksom, uz stalan razvitak i doprinos nauke, stvarale su se realne osnove koje su
omogućavale uspešno suprotstavljanje kriminalitetu.
Kod nas takvi instituti nemaju tradiciju, mada se može reći da nakon Drugog svetskog
rata dolazi do dinamičnog razvoja istih na ovim prostorima kako bivše zajedničke
države Jugoslavije tako i po Republikama, sada samostalnim državama.

Struktura kriminalistike
Kriminalistika predstavlja jedinstvenu nauku, posmatrano u praktičnom smislu. U
savremenoj kriminalističkoj delatnosti je neophodan interdisciplinarni pristup i on tako
povezuje sasvim različite, heterogene nauke te u toliko pre, podela kriminalistike na
njene grane ima još manje osnova, odnosno opravdanja.
Postoji tradicionalna podela kriminalistike na: taktiku, metodiku i tehniku. Ova
podela u današnje vreme ima više teorijski nego praktični značaj. Ova trojna
tradicionalna podela kriminalistike na njene navedene grane je potrebna iz didaktičkih
razloga, a nju je moguće uslovno izvesti, s obzirom na metode i sredstva kojima se
svaka od navedenih grana kriminalistike koristi. Ove metode i sredstva su različiti za
svaku od navedenih grana, mada se oni prožimaju i dopunjuju, posebno između
kriminalističke taktike i metodike.

29
 

Kriminalistika taktika  predstavlja osnovni-temeljni deo kriminalistike koja izučava

opšta kriminalistička pravila i radne metode, u cilju njihove praktične primene prilikom
suzbijanja kriminaliteta, odnosno, u cilju otkrivanja i rasvetljavanja izvršenih krivičnih
dela i njihovih izvršilaca, kao i njihovog sprečavanja. Kriminalistička taktika se bavi
pojavnim oblicima krivičnih dela, načinima njihovog vršenja, motivima i ciljevima zbog
kojih nastaju, zatim stručnim znanjem, veštinama, kriminalnim sklonostima, načinom
života i psihologijom izvršilaca krivičnih dela. Kriminalistička taktika ova saznanja
uopštava i donosi apstraktna kriminalistička pravila primenljiva, uglavnom, na sve
slučajeve otkrivanja krivičnih dela i njihovih izvršilaca, kao i na sprečavanje nastupanja
kriminalne posledice.
Iako se kriminalistička taktika ne bavi kriminalističko tehničkim metodama, ona
povezuje taktičke i tehničke metode rada.
U skladu s silogističkom kriminalistikom, odnosno njenim didakatičkim programom,
pojedini autori područje kriminalističke taktike ubrajaju i sadržaje kriminalističke
fenomenologije i kriminalističke morfologije. Kriminalistički sadržaji koji su vezani za
prevenciju kriminaliteta, kao i kriminalnu politiku, po navedenim shvatanjima su
kriminalističko taktički sadržaji.
Kriminalistička taktika donosi svoja opšta pravila na osnovu prakse vršenja pojedinih
operativno taktičkih mera i radnji, uz korišćenje metoda drugih nauka, a radi njihove
celishodnije i uspešnije primene ubuduće. Tako se može govoriti o taktici pribavljanja
ličnih dokaza (saslušanje osumnjičenog, okrivljenog, saslušanje svedoka), traženja
obaveštenja (obavljanje informativnih razgovora sa osumnjičenim, svedocima,
oštećenima itd.), o taktici provere i utvrđivanja identiteta, praćenja i osmatranja, taktici
hapšenja, taktici pretresanja (lica, stana, prevoznih sredstava, otvorenog terena),
taktici planiranja operativnog rada na osnovu indicija i verzija, taktici planiranja i
preduzimanja preventivnih mera u odnosu na određene kriminalne sredine, ili prema
određenim licima sklonim kriminalnom ponašanju.
Poštovanjem kriminalističko taktičkih načela, istovremeno se u punoj meri, realizuju i
osnovni principi kriminalističke metodike i kriminalističke tehnike. Ove tri discipline u
praktičnoj realizaciji su jedinstvene, pa bi narušavanje osnovnih principa zbog
pogrešne primene bilo koje njihove metode, po pravilu, dalo negativan rezultat.
Kriminalistika taktika je najvećim delom, represivna grana kriminalistike, imajući u vidu
to da je na iako na apstraktan način, usmerene prema krivičnom delu i njegovom
učiniocu, u cilju njegovog otkrivanja i dovođenja u kauzalnost, znači, najvećim delom
postdeliktno. Kriminalistika se , međutim, bavi i pojedinim metodama sprečavanja
krivičnih dela, nastojeći da otkrije i suzbije neke od kriminalnih uzroka, ili pak da spreči
nastupanje same kriminalne posledice u nekoj od faza izvršenja krivičnog dela. Ove
metode koje imaju preventivni karakter za sada se pre mogu pripisati taktici i tehnici,
nego kriminalističkoj metodici, s obzirom na to da je zadatak ove grane kriminalistike,
praktično, veoma usko označen i ograničen na konkretna krivična dela i to
postdeliktno.
30
 

Kriminalistika metodika  je „posebna taktika“ ili grana kriminalistike koja ima za cilj
primenu metoda i sredstava kriminalističke taktike i tehnike na određenu vrstu krivičnih
dela.
Kriminalistika metodika izgrađuje i usavršava sopstvene metode i sredstva koja se
zasnivaju na specifičnostima konkretnih vrsta krivičnih dela. Pojedine vrste krivičnih
dela, kao što su krvni delikti, imovinski delikti, privredni delikti, saobraćajni delikti itd.
sa svojim podgrupama, na primer: teška ubistva i telesne povrede; provalne krađe i
džepne krađe, razbojništva i razbojničke krađe; ugrožavanje javnog saobraćaja itd.,
imaju za cilj niz specifičnosti i veoma su različite, u svojim pojavnim oblicima, zatim po
načinu izvršenja, upotrebljenim sredstvima i metodama koje koriste kriminalci. Baš ove
specifičnosti i heterogenost kriminalnog ispoljavanja iziskuju specifičan-poseban prilaz
konkretnim krivičnim delima i kada se preduzimaju pojedine operativno taktičke mere i
radnje, u cilju otkrivanja i razjašnjavanja konkretnog krivičnog dela. Upravo te
specifičnosti u primeni metoda i sredstava u odnosu na otkrivanje i razjašnjavanje
pojedinih kriminalnih delikata, izučava kriminalistika metodika. Pri tome, opšta pravila
kriminalistike taktike i tehnike poprimaju specifičnu sadržinu primenom na
pojedinačne-konkretne slučajeve.
Sve napred navedeno ukazuje na razlog da izučavanje kriminalistike taktike prethodi
metodici, odnosno, da se metodika smatra posebnom taktikom, a njihov međusobni
odnos je analogan odnosu opšteg i posebnog dela krivičnog prava.
Kriminalistika tehnika pronalazi, proučava, prilagođava i primenjuje pojedine metode
prirodnih i tehničkih nauka na određena krivična dela u cilju njihovog otkrivanja,
odnosno obezbeđivanja dokaza o krivici izvršioca, prevashodno onih materijalnih.
Kriminalistika tehnika pribavlja, prilagođava, usavršava, primenjuje metode drugih
nauka radi prikupljanja, otkrivanja, obezbeđenja i fiksiranja tragova i predmeta,
vršenjem određenih istražnih radnji: uviđaja, veštačenja, analiza itd. Ova grana
kriminalistike se najviše razvija, odnosno nalazi se u stalnom usponu i prati savremene
trendove i zbivanja, naročito kada je u pitanju pronalaženje mikrotragova, kao i
pojedinih metoda veštačenja koje ranije nisu bile pristupačne kriminalistici.
U okviru kriminalistike tehnike primenjuju se mnogobrojna naučna i tehnička
dostignuća preko posebnih naučno verifikovanih metoda. Pomenute metode imaju
ogroman kriminalistički značaj, s obzirom na to da su one u značajnoj meri adaptirane
i prilagođene potrebama obezbeđenja materijalnih dokaza u predistražnom i istražnom
postupku.
Iako funkcionalno čini celinu, kriminalistika tehnika se može podeliti na: operativno
registracionu i istražnu tehniku.
1) Operativno registraciona  tehnika ima za cilj pronalaženje tragova i predmeta
krivičnog dela, pre svega na mestu izvršenja istog, zatim fiksiranje raznih
činjenica (u vezi s tragovima i predmetima) tehničkim i grafičkim metodama.

31
 

2) Istražna kriminalistička tehnika  primenjuje se radi istraživanja i veštačenja

pojedinih tragova i predmeta u kriminalističkim, sudskomedicinskim i drugim
laboratorijama u vezi s krivičnim delima.
Za kriminalistiku tehniku je posebno interesantna oblast kriminalističke trasologije, koja
se bavi pronalaženjem, istraživanjem i izučavanjem tragova, posebno onih sa njihovim
nastankom, strukturom, poreklom, zatim izazivanjem ukoliko su nevidljivi metodama
za fiksiranje, njihovim korišćenjem kao materijalnih dokaza u krivičnom postupku, ili
pak u procesu veštačenja.
Primena kriminalističko tehničkih metoda je od posebnog značaja za identifikaciju lica,
životinja, i predmeta. Primenom kriminalističko tehničkih sredstava identifikacije i
registracije kriminalistička tehnika ima i poseban značaj za sprečavanje vršenja
krivičnih dela.
Kriminalistika tehnika kao grana kriminalistike primenjuje metode mnogobrojnih drugih
nauka od kojih stvara sopstvene metode koje postaju kriminalističke.
Opšte metode koje kriminalistika tehnika primenjuje su: posmatranje; merenje;
opisivanje; upoređivanje; eksperimentisanje, dok su specijalne kriminalističke metode:
trasološka; grafološka; balistička; fotografska; matematička (statističke, matematičko
logičke, modeliranje). Veoma široku primenu u kriminalistici imaju hemijske i fizičke
metode. Biološke metode neposredno se primenjuju na tragove koje ostavljaju živa
bića ljudskog, životinjskog i biljnog porekla.
Činjenica je da se naučno tehnička i tehnološka dostignuća sve više koriste i u
kriminalne svrhe, što čini primenu kriminalistike tehnike još neophodnijom. Ona se bavi
pronalaženjem i prikupljanjem tehničkih sredstava i metoda i u preventivnom cilju u
smislu otkrivanja pripremanja krivičnih dela, obezbeđenjem značajnih objekta itd.
Kriminalistici taktici i tehnici se suprotstavljaju taktika i tehnika delinkvenata. Taktika i
tehnika kojom se služe kriminalci znatno utiče i na kreiranje kriminalistike taktike i
tehnike.
Kriminalistika operativa sve više se izdvaja kao jedna od grana kriminalistike i uvodi
u nastavne procese, posebno na policijskim obrazovnim ustanovama ali i na pravnim
fakultetima.
Zato je važno da i kriminalistika operativa dobije na značaju jer se tu radi o sistemu,
organizaciji i merama kriminalističke policije, pre svega, koje se preduzimaju u cilju
otkrivanja latentnog kriminaliteta i razjašnjavanja krivičnih dela s nepoznatim
izvršiocem, pronalaženja i hvatanja izvršilaca krivičnih dela.
Operativna kriminalistička delatnost policijskih službenika, pre svega, predstavlja
funkciju i osnovne praktične oblike delovanja policije, posebno kriminalističke policije,
na sprečavanju i suzbijanju kriminaliteta.

32
 

Operativna delatnost predstavlja funkciju i osnovni oblik delovanja policijskih

službenika. Uglavnom to izvršavaju policijski službenici specijalizovani u domenu
kriminalističke policije uz primenu posebnih mera i metoda koji nemaju procesni
karakter.
Praktična operativna delatnost ima za cilj:
1) Otkrivanje i rasvetljavanje krivičnih dela kao i otkrivanje, pronalaženje i hvatanje
učinilaca krivičnih dela i
2) Pronalaženje, obezbeđenje, fiksiranje i tumačenje materijalnih tragova i
obezbeđivanje dokaza u vezi s krivičnim delom i izvršiocem.
Operativna delatnost, pre svega policijskih službenika, ne podleže posebnim
proceduralnim normama. Ona se sprovodi na osnovu standardne procedure, odnosno
stručnih propisa, obaveznih instrukcija koji su usklađeni s opštim principima pravnog
sistema i krivičnog postupka.
Operativna aktivnost predstavlja praktične mere i radnje policijskih službenika,
kriminalističke policije, pre svega, ali i drugih policijskih službenika na praćenju,
presecanju i suzbijanju delinkvencije, a koje nemaju krivično procesni karakter. To su
sve operativno taktičke i tehničke mere i radnje koje doprinose saznanjima o
kriminalnom delovanju pojedinaca ili grupe lica kao što su: nadzor, operativna
kontrola, primena operativno-taktičkih mera i radnji i tehničkih sredstava, operativne
obrade sprovođenje operativnih akcija i kombinacija.
Operativno policijsko delovanje je realnost i ono predstavlja jednu od najstarijih formi
policijskog rada, koje je bilo sklonjeno od očiju javnosti. Međutim, ovde se radi o
praktičnim delatnostima koje su društvena stvarnost i kao takve su po pravilu,
zasnovane na zakonu.
U kriminalistici kao nauci, operativa predstavlja njen specifičan deo, koji traži
savremene metode i sredstva za suprotstavljanje kriminalitetu.
Predmet kriminalistike operative, odnosno operativne kriminalističke delatnosti policije
se sastoji u:
- Preduzimanju adekvatnih, blagovremenih i efikasnih mera za otkrivanje
kriminalnih radnji, uočavanju, obezbeđenju i fiksiranju tragova i predmeta u vezi
s tim;
- Preduzimanje mera za pronalaženje učinilaca krivičnih dela i sprečavanja
njihovog bekstva, njihovo pronalaženje i hapšenje;
- Intenzivnom angažovanju na traženju svih vrsta informacija i njihovoj obradi,
radi korišćenja u toku operativne obrade konkretnih predmeta;
- Obaveštajno i kontraobaveštajno–kriminalističko delovanje na planu
suprotstavljanja kriminalitetu.
Celokupni sistem operativno-taktičkih mera treba učiniti efikasnim za:

33
 

- Poznavanje i utvrđivanje veza izvršilaca krivičnih dela (saučesništvo,

pomaganje, skrivanje, organizovanje itd.), saznanje o drugim kriminalnim
delatnostima, njihovim akterima i saučesnicima, koji nisu bili obuhvaćeni
prvobitnim planom operativne obrade;
- Identifikaciju predmeta, tragova i objekata, koji će kasnije biti upotrebljeni kao
dokazi i utvrđivanje uzroka i uslova koji su doprineli izvršenju kriminalnog
delovanja u celini i
- Blagovremeno angažovanje na otkrivanju osumnjičenih ili saučesnika, kako bi
ih uhvatili, hapsili i obezbedili dokaze za uspešno pokretanje i vođenje krivičnog
postupka.
Zadaci kriminalistike operative su mnogobrojni i oni se kreću u više pravaca, od kojih
su dva najznačajnija i to su:
1) Onaj koji je usmeren ka operativnom radu u praksi a u cilju sprečavanja
kriminaliteta i
2) Onaj koji je usmeren na otkrivačku funkciju u praktičnom operativnom radu,
odnosno suzbijanje kriminaliteta.
Međusobni odnos grana kriminalistike je takav da se one međusobno dopunjuju i tako
isprepletan i povezan sistem čini upravo kriminalistiku jedinstvenom u praktičnom
delovanju posebno. Zato je podela kriminalistike na njene grane o kojima je napred
bilo reči opravdano iz teorijskog aspekta i didaktičke potrebe.

Heuristička i silogistička kriminalistika

Osim napred navedene podele kriminalistike u kriminalističkoj teoriji od značaja je
prilaz ovoj nauci sa stanovišta kriminalističkog mišljenja. U vezi navedenog u
teorijskom smislu je poznata podela na heurističku i silogističku kriminalistiku.
Ovde se radi isključivo o putevima i sredstvima saznanja kriminalističkih informacija,
kao i njihov operativni i procesni značaj, pri čemu sadržaj i zadatak kriminalistike
ostaju nepromenjeni. Dakle, ova podela se u potpunosti uklapa u postojeću
sistematiku kriminalistike koja se odnosi na kriminalističke radnje i mere predistražnog
i istražnog postupka pa do glavnog pretresa.
Heuristička kriminalistika  pristupa krivičnom delu kao pojavi čija su obeležja
podjednako i pravna i stvarna, a koja treba kriminalističkim metodama dalje istraživati.
Heuristička kriminalistika polazi od prvih informacija o delu, odnosno učiniocu čiji
minimalni nivo istinitosti ima značaj osnova sumnje, odnosno indicija. Ovo područje
kriminalistike sadrži aktivnosti koje imaju za cilj otkrivanje krivičnih dela i njihovih
učinilaca, a koje se sastoje iz niza konkretnih mera i radnji kao što su prikupljanje
obaveštenja, stvaranje pretpostavki koje su u vezi sa delom i učiniocem,
kriminalističko planiranje i preduzimanje mnogobrojnih delatnosti koje čine suštinu

34
 

kriminalističke obrade. Cilj celokupne ove aktivnosti se sastoji u prijavljivanju krivičnog

dela i stvaranja osnova za pokretanje istrage, odnosno krivičnog postupka u celini.
Ovo područje kao osnovne elemente koristi pojedina kriminalističko operativna
sredstva, mere i radnje, indicije i signale u primenu mnogobrojnih metoda društvenih,
odnosno prirodnih i tehničkih nauka. Iako nije strogo zakonom uokvirena, ova
aktivnost mora da se odvija u skladu s načelima ustavnosti i zakonitosti.
Heuristička kriminalistika, pošto nije ograničena procesnom formom, ima relativno
širok kreativni prostor i mogućnost dinamičnog razvoja u svim pravcima. Ona,
prevashodno, ima za cilj otkrivanje krivičnih dela i nepoznatih učinilaca metodama,
merama i radnjama koje unapred nisu ograničene, osim opštim uslovima i zakonskim
propisima.
Kriminalistika sintetizuje i na sistematičan način objedinjava znanja iz pojedinih
društvenih, prirodnih i tehničkih nauka i to povezuje sa iskustvenim kriminalističkim
pravilima, stvarajući tako temeljnu osnovu za razjašnjenje krivične stvari u krivičnom
postupku. Tako se još u predistražnom i istražnom postupku formira kriminalistička
osnova krivičnog postupka, da bi se kriminalistička delatnost nastavila na glavnom
pretresu, ali sada mnogo više ograničena i usmerena krivičnoprocesnom formom.
Pokretanjem krivičnog postupka prestaje neformalno, kreativno, istraživačko
kriminalističko postupanje koje, uglavnom, nije ograničeno procesnim pravilima, a
nastaje procesno postupanje u čije se okvire moraju uklopiti i konkretni kriminalitisčki
sadržaji. Bez obzira na to što su ovi kriminalistički sadržaji koji se usklađuju sa
procesnim formama oskudniji od postupanja u predistražnom i istražnom postupku, oni
su veoma značajni jer rezultati tih postupanja imaju, po pravilu, dokazni značaj. Tako
usmereno i procesnom formom ograničeno kriminalističko postupanje daje neophodan
sadržaj krivičnom postupku u celini čija je svrha razjašnjenje krivične stvari na zakonit
način, pri čemu samo procesna forma ne bi bila dovoljna. Ovako usmereno i krivičnom
postupku podređeno područje kriminalističke delatnosti nosi naziv silogistička
kriminalistika.
Silogistička kriminalistika se krivičnim delom bavi na nešto drugačiji način u odnosu
na heurističku kriminalistiku. Ona krivičnom delu pristupa kao realnoj pojavi, pri čemu
punu pažnju posvećuje njenom krivično-pravnom i krivično-procesnom značaju.
Silogistička kriminalistika polazi od činjenice da je određeno lice ostvarilo određeno
krivično delo, pri čemu se dalja aktivnost sastoji u planiranju i realizaciji
najcelishodnijih procesa i kriminalističkih mera i radnji radi obezbeđivanja dokaza.
Silogistička kriminalistika je tako u znatnoj meri usmerena i ograničena procesnim
pravilima, u čijim okvirima se i odvija njena kriminalistička delatnost.
Silogistička kriminalistika podrazumeva postojanje, odnosno primenu pojedinih odredbi
Krivičnog zakonika (KZ) i Zakonika o krivičnom postupku (ZKP), koji se odnose na
krivično delo, izvršioca i njegovu krivičnu odgovornost.

35
 

Ovaj deo kriminalistike je potpuno determinisan normama krivično-procesnog prava u

krivičnom postupku kada su u pitanju pojedine kriminalističke mere, radnje i ovlašćenja
organa koji primenjuju kriminalistiku.
Silogistička kriminalistika tako u krivičnom postupku čini realnu sistemsku analizu
krivičnog postupka, kao i naučnu i praktičnu obradu procesnih sadržaja.
Veoma uska povezanost i međusobna prožetost silogističke kriminalistike i procesne
forme čini ih teško razdvojivim. Njihova međusobna usklađenost, pa i uslovljenost,
odnosno zavisnost bi svako razdvajanje činila nefunkcionalnim i iracionalnim.
Procesna forma bi bila apstraktni okvir bez stvarnog kriminalnog sadržaja, dok bi
kriminalistički sadržaj sam za sebe van okvira krivičnog postupka bio nesvrsishodan.
Cilj kojem neposredno teži silogistička kriminalistička su lični i materijalni dokazi: iskazi
okrivljenog i svedoka, predmeti i tragovi koje je ostavio izvršilac, isprave koje ukazuju
na krivično delo (npr. falsifikati..), pojedine indicije posrednog dokaznog značaja,
nalaze i mišljenje veštaka, uviđaj.
Silogistička kriminalistika, kao kriminalistika istražnih i drugih procesnih radnji, nalaže
da se pomenuta dokazna sredstva mogu obezbeđivati isključivo u skladu s odredbama
krivičnog postupka. Međutim i ovde bi važnu ulogu trebalo da imaju kriminalistička
iskustvena pravila, metode prirodnih i tehničkih nauka, eksperimentalne i statističke
analize.
Silogistička kriminalistika predstavlja delom zanemareno područje u praktičnom i
naučnom smislu, odnosno područje naučne i praktične kriminalistike kojem se za sada
ne pridaje adekvatna pažnja. Posmatrano iz aspekta pojedinih kriminalističkih celina to
se odnosi i na područje kriminalističke fenomenologije, odnosno kriminalističke taktike
i tehnike u krivičnom postupku. Stoga je opravdano da silogistička kriminalistika, kao
značajna komponenta krivičnog postupka, uz procesnu formu zahteva dalja i
produbljenija istraživanja, odnosno potpuniji empirijski i teorijski pristup ovom delu
kriminalistike, a radi uspešnog suzbijanja kriminaliteta i efikasnijeg krivičnog postupka.
Naravno, to podrazumeva i mnogo čvršću vezu heurističke i silogističke kriminalistike
sadržajno i s aspekta organa koji je realizuju, odnosno unapređenje kriminalistike s
empirijskog i teorijskog aspekta.
Silogistička kriminalistika je, naprotiv, dosta sužena delatnost krivičnog postupka u
kome procesna forma neretko ograničava kriminalistički sadržaj i čini ga podređenim
procesnoj formi i kada je to necelishodno.
U kojoj meri procesna forma dominira nad kriminalističkim sadržajem, odnosno u kojoj
meri je kvalitet kriminalističkog sadržaja takav da mu je faktički značaj opravdano
umanjen, relativno je pitanje i zavisi od slučaja do slučaja. Činjenica je, međutim, da
nisu retki slučajevi ukinutih, odnosno preinačenih sudskih odluka, procesnih teškoća
prilikom izvođenja i vrednovanja dokaza u postupku, obustave usled nedostatka
dokaza i slično.

36
 

Nije isključeno da umanjenom vrednovanju silogističke kriminalistike doprinosi

delimično i glorifikacija procesne forme, odnosno dominacija onih subjekata kojima
osnovna funkcionalnost nije kriminalistička, već pravna.
Bliska povezanost silogističke kriminalistike s krivičnim pravom, materijalnim i
procesnim, pokazuje da radnje krivičnog postupka (posebno istražne) predstavljaju
sintezu-jedinstvo kriminalističkog sadržaja i procesne forme. Ovakav odnos forme i
sadržaja je uzajaman i on predstavlja suštinu krivičnog postupka, s obzirom na to da je
znatan broj procesnih radnji u sadržajnom smislu kriminalistički. Otuda i teoretska
postavka da je silogistička kriminalistika proizašla iz krivičnog postupka zbog čega je i
stekla naziv kriminalistika krivičnog postupka. Tako je praktično određena njena
usmerenost na krivični postupak, odnosno preciznije, na predistražni i istražni
postupak u onom delu kojim je obuhvaćeno vršenje istražnih radnji.
Silogistička kriminalistika u svojoj dinamici ima za cilj da dokaznu informaciju
transformiše u dokaz, odnosno kriminalističkim metodama, merama i radnjama koje su
okvirno određene pravilima krivičnog postupka doprinese rešavanju krivične stvari.

2. ODNOS KRIMINALISTIKE I DRUGIH KRIVIČNIH NAUKA

Problemi isleđivanja i suđenja ne izučavaju se samo u kriminalistici nego i u krivičnom
pravu i postupku. Naučno-tehničke metode za taktički i metodički način koji se
primenjuje pri isleđivanju i suđenju krivičnih dela, odlikuju se i time što se ta primena
vrši u okviru krivičnog postupka na osnovu KZ-a i ZKP-a. Otuda je kriminalistika usko
vezana sa naukama krivičnog prava i postupka. Dok nauka krivičnog procesnog prava
proučava pravne norme, kriminalistika polazi od tih pravnih normi i stvara nove i
usavršava postojeće tehničke i taktičke metode isleđenja i suđenja, dajući tehničke i
taktičke preporuke.
Organska veza između krivičnog procesnog prava i kriminalistike sastoji se u tome što
kriminalistika pri izradi naučnih metoda isleđenja i suđenja polazi od osnovnih
teoretskih postavki nauke krivičnog procesnog prava. Istražni sudija ne može da
regulišu propisane norme (uviđaj, saslušanje okrivljenog, ispitivanje svedoka,
pretresanje, rekonstrukcija događaja). Naučne metode isleđenja i suđenja primenjuju
se u krivičnom postupku samo s jednim ciljem: da se istražnim i sudskim organima
omogući puno ostvarenje ciljeva pravosuđa. Krivični postupak propisuje pravne okvire
i forme za delatnost sudskog postupka, a kriminalistika daje ovom pravnom okviru
realni sadržaj. Nauka o krivičnom postupku ne proučava da li je bolje da se otisak
prsta izazove jodnom parom ili ninhidrinom, gde i kako treba tražiti pri pretresu (o
načinu i psihologiji pretresa) nego proučava propis ZKP-a i određuje da trag može biti
dokaz samo ako je utvrđen u zapisniku o uviđaju na pravno određeni način.
Kriminalistika nije pravna nego realna nauka, ali ona ukazuje znatnu pomoć organu
istrage, javnom tužilaštvu, sudu i advokaturi, pronalazeći takve metode otkrivanja,
dokazivanja, razjašnjavanja krivičnih dela i razotkrivanja učinilaca koji nisu pravne

37
 

prirode i dajući materijalni sadržaj istražnim i sudskim radnjama. Krivični postupak ne

može nikada sam po sebi i za sebe uspešno funkcionisati. Procesno pravo samo uči u
kojim se formama ima da vrši razjašnjavanje krivičnih dela ali ne može da kaže ništa o
relacijama tog razjašnjavanja.
Koliko god Javni tužilac, sudija, advokat dobro vladao odredbama ZKP-a to još ne
znači mnogo za dati krivični postupak. Onaj ko je usvojio kriminalistička znanja mnogo
 je nezavisniji i samostalniji prema navodima optuženog, veštaka i svedoka itd.
Kriminalistika se ne primenjuje samo u oblasti krivičnog postupka nego ona nalazi
svoju primenu i u građanskom postupku, što se obično zaboravlja (taktika i tehnika
saslušavanja, uviđaj, psihologija iskaza, veštačenje mastila, dokumenata itd.).
U nekim svojim granama kriminalistika dolazi u odnos i s upravnim pravom, kao što je
to kod krivične i druge registracije koja se reguliše upravnim putem.
Stvarajući taktičke, metodičke i tehničke načine isleđivanja i presuđenja krivičnih dela i
otkrivanja učinilaca, kriminalistika se neophodno rukovodi i ustanovama opšteg dela
KZ (pojam krivičnog dela, krivca, saučesništvo u vršenju krivičnih dela itd.) i sadržajem
posebnog dela KZ. Ne može se pravilno planirati pravac isleđenja bez tačnog
određivanja predmeta dokazivanja, a predmet dokazivanja zavisi, prevashodno, od
bića krivičnog dela koje je određeno krivičnim zakonikom i koje proučava nauka
krivičnog prava.
Kriminalistika se pojavljuje i kao kriminološka pomoćna nauka, još su Nićeforo i Lokar
govorili o kriminalističkom naučnom istraživačkom radu kao sastavnom delu naučne
kriminologije, a Zelih i Grasberger su stvorili takav zaokruženi kriminološki sistem u
kome i kriminalistika nalazi svoje mesto. Kriminalna fenomenologija prikuplja i
sistematizuje pojavne oblike kriminaliteta i forme života prestupnika. Predmet njenog
opisivanja (ona je deskriptivna nauka) je tehnika i taktika izvršenja krivičnog dela
(kriminalna morfologija-tipovi i organizacije prestupnika, način njihovog života i
razmišljanja, njihova moralna shvatanja, žargon, sredstva dogovaranja, sujeverje,
stručna znanja, veštine, običaji, prerušavanja, lažna imena itd.). ona dakle, prikuplja,
opisuje i sistematizuje obimnu građu. Zatim kriminalna fenomenologija prikuplja
podatke o posebnim pojavama kod pojedinih vrsta krivičnih dela (ubistva, krađe,
prevare, paljevine, falsifikati isprava, krijumčarenje oružja, opojnih droga, trgovina
belim robljem itd.).
Da li je moguće uopšte zamisliti istraživanje uzroka kriminaliteta bez dobrog
poznavanja pojedinih oblika kriminaliteta i života prestupnika, što se na žalost često
radi? Krivična dela i prestupnike najbolje poznaju kriminalisti. Nemoguće je uspešno
istraživati i suzbijati kriminalitet bez dobrog poznavanja tehnike i taktike izvršenja
krivičnih dela i životnih okolnosti prestupnika.

38
 

Kriminalistika je u tesnoj povezanosti i sa Sudskom psihologijom koja se kao

samostalna naučna disciplina konstituiše krajem XIX i početkom XX veka. U izgradnji
naučne sudske psihologije učestvovale su tri discipline:
1) Pravna nauka;
2) Psihijatrija i
3) Psihologija.
Kriminalistika je takođe u uskoj povezanosti s policijskim pravom, odnosno onim
njegovim delom koji normativno uređuje ovlašćenja i delovanje policijskih službenika u
domenu suprotstavljanja kriminalitetu.
Veza sudske medicine i krivično pravnih nauka je veoma bliska, jer istraživanja
medicinskih pojava kojima se bavi sudska medicina se koriste u primeni pravnih
propisa. Upravo primena pravnih propisa krivičnog prava, materijalnog i procesnog,
predstavlja most između kriminalistike i sudske medicine, s tim što u praktičnom
postupanju (npr. uviđaj, veštačenje itd.) je često prisutno prožimanje i usklađeno
delovanje ove dve discipline. Veza kriminalistike i sudske medicine je neposredna i
direktna.
Imajući u vidu da je kriminalističko postupanje pojedinih specijalizovanih organa
(policija, tužilaštvo, krivični sud itd.) na prevenciji i represiji kriminaliteta u stalnoj
dinamici i interakciji i da se ta aktivnost delom objedinjuje u funkciji kriminalne politike,
postoji potreba da se detaljnije razmatra i odnos kriminalne politike i kriminalistike.
Na osnovu svega izloženog može se konstatovati da kriminalistika proučava:
1) pojavne oblike i načine izvršenja krivičnih dela uopšte i pojedinih vrsta krivičnih
dela, delinkventska taktika i tehnika, kriminalna morfologija;
2) pojavne forme kriminaliteta i života učinilaca krivičnih dela;
3) realne pojave prakse suzbijanja kriminaliteta od strane policije, tužilaštva, suda;
4) primenu tekovina prirodnih i tehničkih nauka pri isleđivanju, presuđivanju i
sprečavanju krivičnih dela (kriminalistička tehnika), tehnički svrsishodne metode
pri isleđivanju, presuđivanju i sprečavanju krivičnih dela;
5) u krivičnom postupku i izvan njega primenjivanje taktičke i psihološke metode i
sredstava isleđenja i suđenja i njihovu plansku obradu radi razjašnjavanja
činjeničnog stanja;
6) psihologiju isleđenja i suđenja i
7) logiku dokazivanja i presuđivanja.
Iz navedenog se može izvući zaključak da je kriminalistika nauka o načinu izvršenja
krivičnog dela, sredstvima i putevima za njihovo otkrivanje, utvrđivanje, razjašnjavanje
i sprečavanje.
Ovde se valja podsetiti reči Hansa Grosa kojima se on obratio prisutnima u svom
pristupnom predavanju na Pravnom fakultetu u Gracu pre više od 80 godina: „ Ono što
 je istražni sudija dobro obradio može se lako i dobro rešiti, a ono što je loše uradio to

39
 

ne može ni najbolji kasniji postupak popraviti, jer kakve su istražne sudije u nekoj
zemlji takvo je i njeno krivično pravosuđe. Mi tražimo od istražnog sudije mnogo
znanja koje nije pravno, mi zahtevamo od njega da poseduje znatnu meru sudsko-
medicinskog znanja, da bi se u slučaju nužde mogao i sam pomoći i da bi znao šta i
koliko može pitati lekare, hemičare, fizičare, mikroskopičare; mi zahtevamo od njega
da se donekle razume u oružje, u trgovačko knjigovodstvo, u mnogobrojne tehničke
stvari raznih zanatlija i svih mogućih stručnjaka; mi zahtevamo od istražnog sudije da
se razume u niz veština (crtanje, modeliranje, snimanje), da poznaje sve moguće
lopovske trikove i hiljadu drugih stvari koje traži hiljdostruka raznovrsnost krivičnog
slučaja“. 

Neosporno je da su navedene misli bile revolucionarne za ondašnje vreme i da su

doprinele osnivanju niza naučnih instituta i policijskih laboratorija. Gros je smatrao, a
kasnije je to u praksi i potvrđeno, da je neophodno prvo naučiti pravila kriminalističke
taktike, a onda ih sopstvenim iskustvom produbiti i eventualno unaprediti, jer je
sticanje vlastitih iskustava sporo i vezano za niz grešaka i propusta u radu. Stanje i
oblici kriminaliteta danas nalažu sve izričitije uspešno suzbijanje ove društveno
negativne pojave, pa je složenosti kriminaliteta potrebno suprotstaviti stvarnost
njegovog poznavanja.  Na taj način kriminalistika će predstavljati nadu za pogrešno
okrivljenog čoveka, a nje će se bojati svaki krivac svestan svoga dela. 

3. POJAM, UZROČNOST I POSTOJANOST KRIMINALITETA

Pojam „kriminalitet“ potiče od latinske reči „crimen“ što znači: „zločin“. Ovaj termin
nije poznat u našem aktuelnom zakonodavstvu, ali je ugrađen u nazivima brojnih
nauka koje za predmet imaju krivično delo, odnosno kriminalitet kao zbirni pojam
(kriminologija, kriminalna politika).
Kriminalitet predstavlja skup svih pojedinačnih društveno negativnih ponašanja na
određenom području i za određeno vreme koja su krivičnim zakonima predviđena kao
inkriminisana, odnosno zabranjena.
Kriminalitet je formalno nastao nastankom države i prava, donošenjem prvih krivičnih
zakona u kojima je naznačeno koja su ponašanja zabranjena. Kroz istoriju on se
razvijao i egzistirao adekvatno razvoju društva i klasnim odnosima u njemu.
Pored svih nastojanja u društvu da se kriminalitet suzbije, ili da se ublaže njegove
posledice, on i dalje opstaje kao negativna i veoma uporna društvena pojava, stalno
se prilagođavajući svim promenama i društvenom progresu u celini.
Jedan od osnovnih uslova adekvatnog suprotstavljanja kriminalitetu je prethodno
sagledavanje uzroka istog (kriminogenih faktora). Uzroci kriminaliteta, uglavnom su
predmet izučavanja etiologije, kao dela kriminološke nauke. Iz aspekta kriminalistike
sagledavanje uzroka kriminaliteta ima značaj ukoliko se praktičnim kriminalističkim

40
 

radnjama i postupcima može neposredno ili posredno uticati na njihovo suzbijanje, a

time i na sprečavanje nastupanja kriminalne posledice.
Kao najčešći uzroci kriminaliteta smatraju se: ekonomske krize, nestašica robe na
tržištu, siromaštvo i beda, bogatstvo, stambene krize, socijalno patološke pojave
(kocka, alkoholizam, narkomanija, prostitucija, skitničenje, prosjačenje), degradacija
porodice, masovni nemiri većih razmera, ratne krize i ratni sukobi, migracije
stanovništva, masovan odlazak domaćih radnika u inostranstvo i velika frekvencija
turista, birokratske i malograđanske tendencije, parazitski način života, pojava
nacionalizma i sličnih destrukcija.
Vršenju krivičnih dela pogoduju i aktuelne poteškoće, pre svega materijalne, odnosno
stresne situacije psihičke i socijalne prirode.

Aktuelni oblici kriminaliteta i njegove karakteristike

Aktuelni kriminalitet karakteriše visok stepen organizovanosti i to eoma često na
međunarodnom planu. Po obimu, on je u stalnom porastu, a osnovne karakteristike su
mu:
- porast recidivizma, profesionalizma i specijalizacija;
- zloupotreba tehničko-tehnoloških dostignuća i pojava novih kriminalnih oblika;
- tajnost organizovanja i delovanja;
- internacionalizacija i brza prenosivost metod vršenja novih pojavnih oblika
kriminaliteta;
- slabljenje efikasnosti organa otkrivanja, čemu značajno doprinosi i porast
materijalnih troškova neophodnih za suprotstavljanje kriminalitetu.
Činjenica je da nasilnički kriminalitet stalno progredira. Najveći porast na ovom planu
pokazuje imovinski kriminalitet ali i pojedini oblici političkog kriminaliteta, kao i
visokotehnološki, odnosno kompjuterski kriminalitet. Ova krivična dela poprimaju sve
nehumaniji i društveno opasniji karakter pa se ne retko manifestuju kroz oružana
razbojništva u bankama i drugim finansijskim institucijama, otmice, ucene, kao i raznim
vidovima poslovnoga kriminaliteta koji se zasniva na krupnim prevarama i korupciji.
Sve smo češće svedoci krivičnih dela koja se vrše od strane dobro organizovanih
grupa na teritorijama više država i to u vidu krijumčarenja oružja, droge, skupocenih
automobila, duvana i duvanskih proizvoda, alkoholnih pića itd. Brojna su kriminalna
delovanja terorističkih organizacija, kojima se nanosi ogromna šteta i izaziva ogromna
društvena opasnost.
Postoje mnogobrojne podele kriminaliteta kako one predviđene krivičnim zakonima,
tako i one sačinjene po ostalim kriterijumima, manje više naučno zasnovanim. Ove
podele međutim, predmet su izučavanja i drugih nauka o kriminalitetu: krivičnog prava,
kriminologije, kriminalne statistike, kriminalne politike idr. Iz aspekta ovog predmeta
značajna je podela na:
41
 

- opšti – klasični ili konvencionalni kriminalitet;

- privredni – ekonomski kriminalitet;
- politički kriminalitet;
- kriminalitet maloletnika i
- kriminalitet koji u sebi sadrži elemente profesionalizacije, specijalizacije, nasilja.
Pojedini klasični oblici kriminaliteta, na primer sadrže sasvim nove metode kriminalnog
ispoljavanja (imovinski kriminalitet kao klasični oblik se kompjuterizuje itd.).

Izvršioci krivičnih dela i njihova tipologija

Adekvatno podeli kriminaliteta postoje takođe brojne klasifikacije kriminalaca, zavisno
od kriterijuma na kojima su zasnovane. Interesantno je ovom prilikom pomenuti
sledeće tipove kriminalaca.
Profesionalci su takvi kriminalci koji nemaju drugo zanimanje osim vršenja krivičnih
dela i kriminalna delatnost im je osnovni izvor egzistencije. Ovi kriminalci sve više
koriste nasilje prilikom vršenja krivičnih dela, deluju u okviru dobro organizovanih
kriminalnih grupa, dobro su povezani a međusobno se uvažavaju što sve zavisi od
toga koliko su uspešni u vršenju kriminalnih delikata. Da bi neko stekao ugled
„profesionalca“ on mora, po shvatanju kriminogene sredine da postigne određenu
sposobnost u vršenju krivičnih dela. Taj ugled se meri načinom planiranja kriminalne
delatnosti, organizovanjem, veštim izbegavanjem sopstvenog otkrivanja i
izbegavanjem opasnosti, onemogućavanjem organa otkrivanja i krivičnog pravosuđa,
sposobnošću manipulisanja ljudima, organizovanjem mreže preprodavaca itd. Često
se mešaju ovi kriminalci sa specijalistima i međunarodnim kriminalcima.
Specijalisti su kriminalci kolji su se usavršili-specijalizovali za vršenje određene vrste
krivičnih dela. Specijalizovanost kriminalaca podrazumeva njegovu stručnost, primenu
tehničkih dostignuća, razmenu iskustava, izgrađivanje sopstvenog „modusa“. Među
specijalistima se najčešće nalaze: provalnici, prevaranti, falsifikatori, džeparoši,
šverceri, internet prevaranti itd.
Međunarodni kriminalci predstavljaju onu vrstu kriminalaca u čijem je vršenju
krivičnih dela, međusobnom organizovanju i povezivanju, kao i drugim okolnostima,
prisutan elemenat inostranosti.
Povratnici su oni kriminalci koji su izvršili dva ili više krivičnih dela. Osnovna podela
povrata je na:
- Kriminološki;
- Pravni i
- Penološki

42
 

Povrat ima značaj kod odmeravanja kazne u krivičnom postupku, a u operativnom

radu policije povrat čini osnov za pripremu mera kriminalističke kontrole u odnosu na
povratnike, jer u znatnom broju slučajeva kod jednog broja ovih lica postoji realna
pretpostavka da će nastaviti sa vršenjem krivičnih dela.
Povratnici su oni kriminalci koji su izvršili dva ili više krivičnih dela. Sam pojam povrat
znači vraćanje, kao krivično-pravni pojam u zakonodavnoj praksi, to označava
ponovno izvršenje krivičnog dela, onog delinkventa koji je već izvršio krivično delo.
Bitni elementi povrata su:
- Da je lice ranije osuđivano, odnosno da je izvršilo više krivičnih dela i da
ponavlja vršenje istih i
- Da su motivi identični prethodnim i vremenskoj dinstanci između ranije izvršenih
dela i i dela u povratu.
Krivično pravni pristupi su identični kada je reč o ranijoj osuđivanosti i ponovnom
vršenju krivičnih dela, zavisno od nacionalnog zakonodavstva različito se tretiraju.
Postoji identičnost motiva i vremenske distance između ranijih i dela u povratu.
Kriminološki pristup-pored krivičnog dela kao objektivnog elementa, uzima u obzir i
subjektivni, odnosno samu ličnost delinkventa.
Penologija povratnike definiše kao ponovne izdržavaoce kazne, pravnosnažno
izrečene licima koja će kao osuđenici provesti određeno vreme u kazneno – popravnoj
ustanovi.
Krivično-pravna teorija u tipologiji povrata polazi od prirode krivičnih dela, vremenskog
intervala između izvršenja dela i broja izvršenih delikata.
Po prvom kriterijumu se razlikuju: opšti i specijalni povrat.
Povrat u opštem smislu je ponovno izvršenje bilo kog krivičnog dela od strane istog
izvršioca posle izdržane osude.
Izvršenje istovetnog krivičnog dela naziva se specijalni povrat.
Kriminologija ovu pojavu tumači kao recidivizam .

U odnosu na napred navedeno, profesionalci, specijalisti i međunarodni kriminalci su

istovremeno i povratnici.
Patološki kriminalci su oni koji predstavljaju takav tip kriminalaca kod kojih su uzroci
kriminalne orijentacije, prevashodno, u poremećenoj mentalnoj strukturi ličnosti. Po
tipologiji patološki kriminalci su: psihotičari, psihopate, neurotičari, emotivno nestabilne
ličnosti, egocentrici isl.
Kriminalci iz navika su oni koji svojom kriminalnom aktivnošću pobuđuju sumnju da
su društveno opasni, s obzirom na to, da se u odnosu na njih krivične sankcije

43
 

pokazuju kao nedovoljne i neefikasne. Prema savremenim shvatanjima, kriminalci iz

navike su profesionalni delinkventi, jer se kriminalitetom bave kao svojim zanimanjem.
Delinkventi iz navike se veoma rano opredeljuju za kriminalnu aktivnost, stičući
izraženu sklonost i upornost u vršenju krivičnih dela. Oni su najčešće, nepopravljivi
prestupnici i recidivisti.
Afekcioni kriminalci  prilikom objašnjenja ovog tipa kriminalca polazi se od pojma
afektivne ličnosti (latinski „affectivus“ = osećajan).
Afektivno lice, lako se uzbuđuje i razdražuje, odnosno podleže afektima. To su lica
koja su sklona nekontrolisanom i impulsivnom ponašanju. Pretežno su u pitanju egoisti
s poremećajem u etičkoj sferi. Intelektualno se radi o licima na granici prosečnosti ili
ispod nje. U stanju afekta, može doći do privremenog duševnog poremećaja ličnosti.
Takve ličnost najčešće vrše delikte nasilja, ubistva (npr. ubistvo na mah), krivična dela
akcidentnog kriminaliteta (posebno saobraćajne delinkvencija).
Termin uračunljivosti lica, koje u afektu izvrši krivično delo, strogo je individualan i u
raznim situacijama se može kretati od uračunljivosti ili smanjene uračunljivosti do
neuračunljivosti.
Kriminalci iz nužde su lica koja vrše krivična dela zbog teške situacije i kojoj se nađu,
kada zapadnu u nevolju i kada su prisiljeni okolnostima i trenutnom situacijom. To je
ekonomsko-socijalna kategorija i kriminogena činjenica oskudice i nedostatka
minimuma potrebnih dobara za egzistenciju.
U krivičnom pravu je nužda u nekim elementima ( nužna odbrana i krajnja nužda),
 jedan od osnova isključenja protivpravnosti dela-kada je izvršilac prinuđen na
određenu radnju samoodbrane, da bi otklonio istovremeni napad uperen protiv sebe ili
drugog.
Siromaštvo, nemaština biološka ugroženost trajnom oskudicom u materijalnim i
kulturnim dobrima neophodnim za egzistenciju, mogu uticati na to, da se lica opredele
za delinkventno ponašanje.
Situacioni kriminalci  su ona lica koja vrše krivična dela kada dođu u specifičnu
situaciju, tj. to je uslovljeno situacionim faktorima, odnosno sticajem određenih
okolnosti. Situacioni faktori više spadaju u red uslova nego uzroka delinkvencije, ali
utiču na modalitete, kada su u pitanju način i mesto izvršenja. Ovaj oblik prestupništva
 je svojstven maloletničkoj populaciji. Situaciona delinkvencija odraslih je povezana sa
relativno kasnijim prestupništvom, koje nema profesionalni karakter. Njegovi izvršioci
ne poznaju tehnike kriminalne aktivnosti i uz to imaju izražen osećaj krivice.
Slučajni kriminalci, ovaj pojam obično označava izvršioce nehatnih krivičnih dela i
drugih delikata bez predumišljaja, odnosno, u stanju odsustva ili bitno sužene svesti.
Kriminalac u širem smislu posmatrano, dakle, znači delinkvent, dok u užem značenju,
to je izvršilac krivičnih dela. Kriminalac je lice koga karakteriše kriminalna karijera,

44
 

odnosno kriminalna navika – sklonost ka vršenju krivičnih dela. Uobičajeno je da sve

profesionalne izvršioce kriminalnih aktivnosti nazivamo kriminalcima.
Izvršilac krivičnog dela je jedan od subjekata krivičnog dela, dakle, to je lice koje je
preduzelo radnju koja predstavlja kriminalni akt, odnosno krivično delo, za razliku od
ostalih učesnika u krivičnom delu (pomagači, podstrekači i drugi saučesnici). Izvršilac
krivičnog dela je aktivni subjekat izvršenja delikta, lice koje je preduzelo radnju čija
posledica je krivično delo.
Delinkvent je antisocijalno lice, dakle, lice koje vrši krivična dela, prekršaje, privredne
prestupe i druge protivzakonite prestupe ili je u zoni različitih oblika destruktivnog
ponašanja.

4. KRIMINALISTIČKE PROCEDURE
Kao što je već istaknuto u prednjem tekstu kriminalistika je nauka koja se bavi
istraživanjem kriminaliteta. Kriminalističko istraživanja predstavlja sistem mera i radnji,
čiji je redosled i postupak primene određen i uslovljen okolnostima slučaja, pravilima
kriminalistike taktike i tehnike i zakonskim odredbama. Prema tome kriminalističko
istraživanje je jedna celina, odnosno procedure po kojima se vrši istraživanje različitih
oblika kriminaliteta.
Pod kriminalističkim procedurama se podrazumeva kriminalističko istraživanje
činjeničnog stanja i okolnosti koje direktno ili indirektno ukazuju na postojanje krivičnog
dela i/ili učinioca. Ovde se dakle, radi o sistemu istraživanja krivičnih dela koji se
sastoji od primene opštih kriminalističko taktičkih i dokaznih delatnosti, odnosno mera i
radnji.
Opšte mere za sprovođenje kriminalističkih procedura predstavlja materijalno krivično
pravo, dok je njihovo neposredno sprovođenje određeno odredbama Zakonika o
krivičnom postupku (ZKP-a). U cilju uspešnog sprovođenja kriminalističkih procedura
neophodno je pre svega, poznavanje inkriminacije u određenom Krivičnom zakoniku
(KZ), zatim poznavanje mehanizma nastanka određenih krivičnih dela, kao i
poznavanje metoda kriminalistike taktike i tehnike.
Sve napred izneto ukazuje na činjenicu da uspešno vođenje i okončanje
kriminalističkih procedura iziskuje visok stepen teorijskog i praktičnog znanja.
Kriminalističke procedure svoju primenu nalaze, prevashodno u cilju utvrđivanja da li je
u konkretnom slučaju reč o krivičnom delu, ako jeste o kom zakonski propisanom
obliku se radi, zatim da prikupi sve informacije, podatke i činjenice koje nas vode ka
dokazima koji ukazuju na učinioca krivičnog dela i na kraju njegovo otkrivanje i
pronalaženje. Navedeni cilj se ostvaruje postupno i to sve u zavisnosti od toga sa
kakvim početnim informacijama i podacima se raspolaže. Ovde je veoma važno imati

45
 

u vidu da poseban značaj za istraživanje konkretnog kriminalnog događaja ima način

izvršenja, odnosno modus operandi.
Predmet kriminalističkih procedura je sistematsko traganje za odgovorima na devet
zlatnih pitanja kriminalistike, pri čemu će se redosled i prioritet pitanja na koja treba
odgovoriti stalno menjati što sve zavisi od okolnosti i svakog konkretnog događaja.
Važno je i ovde istaći da se kriminalističke procedure kao metodološki usklađen sistem
mera i radnji, sastoje od dva podsistema i to su: 1) heuristički i 2) silogistički.
Prvi podsistem- heuristički, se odnosi na kriminalističko istraživanje u predistražnom
postupku i uglavnom nije ograničen procesnom formom.
Drugi podsistem-silogistički, se odnosi na kriminalističko istraživanja u istražnom
postupku i na glavni pretres u okviru krivičnog postupka kao celine i ograničen je
procesnim pravilima.
Kao što je navedeno kriminalističke procedure su postupci s brojnim fazama
neformalne i formalne procesne prirode, koje se zasnivaju na ličnim i materijalnim
izvorima informacija. Zavisno od složenosti strukture konkretnog događaja u praksi su
mogući susreti sa situacijama i okolnostima u kojima su polazne-početne informacije
veoma oskudne i nedostupne, tako da je veoma teško razjasniti da li je uopšte u
pitanju krivično delo, do situacija u kojima je u samom početku jasno ili očigledno da
se radi o krivičnom delu. Zato kriminalističke procedure prevashodno bivaju
uslovljene: karakterom početne situacije konkretnog događaja, metodama
kriminalističke taktike i tehnike koji se primenjuju u svakom konkretnom slučaju i u
skladu s odredbama ZKP-a, kao i drugih zakonskih i podzakonskih normativa.
Sprovođenje kriminalističkih procedura je tako na primer usko povezano s postojećim
stanjem na mestu kriminalnog događaja, tako da se na osnovu raspoloživih
informacija pravi plan daljeg kriminalističkog postupanja. Situacija na mestu
kriminalnog događaja je prevashodno rezultat delovanja učinioca, žrtve, oštećenog i
okoline u trenutku pre izvršenja, za vreme izvršenja i nakon izvršenja istog. Stoga u
kriminalističkim procedurama treba uvek imati na umu faze izvršenja krivičnog dela i
to:
- faza pre izvršenja krivičnog dela (ante delictum);
- faza izvršenja krivičnog dela (tempore delicti) i
- faza nakon izvršenja krivičnog dela (post delictum).
Napred navedene faze je potrebno poznavati zbog misaone rekonstrukcije konkretnog
događaja. Isto tako je potrebno pored mehanizma nastanka određenih krivičnih dela,
poznavati i načine prikrivanja krivičnih dela, kao i negativnih činjenica koje ukazuju na
fingiranje slučajeva. U praksi se ne retko dešava da je u fazi posle izvršenja krivičnog
dela, u cilju zavaravanja organa gonjenja i usmeravanja kriminalističke procedure u
suprotnom pravcu, izvršilac podmetnuo lažne tragove ili prikrio i uništio postojeće
tragove i predmete.
46
 

Procena situacije na mestu kriminalnog događaja predstavlja prvu fazu davanja

odgovora na zlatna pitanja kriminalistike, što se ostvaruje i preduzimanjem mera i
radnji prvog delovanja, analizom raspoloživih informacija i podataka, tj. njihovim
uopštavanjem sa eventualnim događajem. Ovako se vrši i misaona rekonstrukcija
događaja, odnosno postavljaju se kriminalističke verzije o krivičnom delu i njegovom
učiniocu. Dalji tok kriminalističke procedure, odnosi se na provere postavljenih verzija
a što je ostvarivo kroz davanje odgovara na devet zlatnih pitanja kriminalistike.
Dakle, kriminalističke procedure će biti uspešne u ostvarivanju konkretnih ciljeva
ukoliko se od početne informacije, kroz primenu opštih kriminalističko taktičkih i
tehničkih i dokaznih mera i radnji, dođe do dokaznih informacija, odnosno do dokaza u
formalno procesnom smislu na kojima se može zasnovati sudska odluka u krivičnom
postupku.
Kriminalističke procedure kroz primenu teže otkrivanju nečeg novog, odnosno
nepoznatog, u tom smislu one se mogu poistovećivati sa procesom naučnog
istraživanja.
Svakako je bitno imati u vidu i to da se kriminalističke procedure razlikuju od naučnih
istraživanja, jer su ograničene predmetom i svrhom postupaka, kao i kriminalističkim i
procesnim pravilima. Ipak, naučna saznanja se u kriminalističkoj proceduri primenjuju
u skladu sa metodologijom naučno istraživačkog zaključivanja. Ova činjenica se
ogleda u spoznajnoj trihotomiji kriminalističke procedure:
1) opažanje;
2) razmišljanje i
3) praksa.
Opažanje-percipiranje  kao tehnika prikupljanja informacija predstavlja plansko i
sistematsko posmatranje određenog materijala koji može biti od značaja za
razjašnjavanje konkretnog slučaja. Ovom prilikom, selekcija materijala, relevantnog za
razjašnjavanje konkretnog kriminalnog događaja je nužan uslov svakog
kriminalističkog opažanja i sastoji se u formiranju plana opažanja koji treba da sadrži:
- predmet opažanja;
- sredstvo kojim se vrši opažanje i
- način registrovanja opažanjem saznatih činjenica.
Saznanja opažanjem, koja imaju poseban značaj iz aspekta kriminalističkih procedura
su:
- individualne karakteristike lica, predmeta i tragova;
- strukture određenog prostora;
- rasporeda i međusobnog odnosa pojedinih objekata, predmeta, tragova itd.
Prema načinu na koji se vrši opažanje može biti: direktno i indirektno (pomoću
instrumenata). Direktno opažanje se sprovodi pomoću čula vida, dodira, sluha i mirisa,

47
 

dok se indirektno opažanje sprovodi pomoću raznih instrumenata kao što su: lupa,
mikroskop, razni uređaji za daljinsko dnevno i noćno osmatranje itd.
Prema trajanju opažanje može biti: kratkotrajno i dugotrajno. Kratkotrajno opažanje se
odnosi na relativno kratak vremenski period, dok se dugotrajno opažanje odnosi na
duži vremenski period i može biti: trajnog ili povremenog karaktera.
Prema načinu na koji se sprovodi opažanje može biti: rukovođeno ili slobodno.
U odnosu na prostor na kome se sprovodi opažanje može biti: na otvorenom ili u
zatvorenom prostoru.
Po pitanju broja lica koja vrše opažanje, ono može biti: individualno ili grupno.
Razmišljanje je druga spoznajna funkcija kriminalističke procedure i ona predstavlja
složen psihički proces koji se sastoji u uviđanju bitnih odnosa, odnosno veza između
predmeta i pojava u stvarnosti. Proces razmišljanja se odvija u četiri faze::
1) preparacije;
2) inkubacije;
3) iluminacije i
4) verifikacije.
Kroz navedene faze i analizom prikupljenih informacija i podataka dolazi se do
zaključaka u vidu kriminalističkih hipoteza, odnosno verzija. Prilikom kriminalističkog
razmišljanja veoma značajnu ulogu ima primena metoda analize i sinteze, potom
kombinatorna sposobnost, kao i upotreba apstrakcije, povezivanja, analogije i
prethodnog iskustva u rešavanju konkretnog slučaja.
Praksa predstavlja treću spoznajnu funkciju kriminalističke procedure. Kao što je to
već navedeno, primena prethodnog iskustva ima ogroman značaj u kriminalističkoj
proceduri. Zato praksa kriminalistima omogućava sticanje novih saznanja, s jedne
strane i pruža mogućnost primene prethodno stečenih znanja i iskustava, s druge
strane. U praksi je takođe, moguće proveriti raspoloživo znanje, kao i potvrditi ili
opovrgnuti postavljene verzije, odnosno hipoteze. Ovde je važno napomenuti i to da
se na osnovu rezultata, odnosno saznanja kriminalističke prakse, kreira strategija
suzbijanja kriminaliteta.
S obzirom na istovetnost kriminalističkih procedura s procesom naučnog istraživanja,
a iz razloga njenog boljeg razumevanja, smatra se svrsishodnim njihovo posmatranje
kroz okular osnovnih ciljeva naučnog istraživanja: opisa, objašnjenja i predviđanja.
Osnovni cilj svakog naučnog istraživanja jeste opis pojave koja se istražuje.
Kriminalističke procedure, kao što je to već i navedeno, ograničene su predmetom i
svrhom postupka, kao i kriminalističkim i procesnim pravilima. Imajući to u vidu, u
kriminalističkim procedurama opis je nužno određen pre svega objektom opisa, a
zatim načinom i sredstvima opisivanja. Objekt opisivanja mogu biti: lica, predmeti,

48
 

tragovi, događaji, stanja, odnosi itd. način opisivanja podrazumeva poštovanje

određenih pravila kriminalističke nauke (npr. prilikom sastavljanja zapisnika o uviđaju:
najpre se opisuje opšti izgled lica mesta u prostoru, i to sistematično počev od šire
okoline prema najužoj lokaciji kriminalnog događaja) kao i upotrebu određenih stručnih
izraza i pojmova (npr. kod davanja mišljenja veštaka itd.) sredstvima opisivanja se vrši
beleženje i pohranjivanje sadržaja opisa (službene beleške, izveštaji, zapisnici, audio i
video snimci itd.).
Opis je bitan elemenat uviđaja, prepoznavanja lica i predmeta, saslušanja svedoka,
odnosno okrivljenog, veštačenja itd. Opis u kriminalističkoj proceduri može da potiče
od organa koji vodi postupak, veštaka, stranaka, svedoka i drugih lica. Prema poreklu
opažanja opis može da sadrži rezultate neposrednog opažanja, rekonstrukcije,
eksperimenata, analiza, saopštenja od strane drugog izvora, reprodukcije audio i video
snimaka.
Kada govorimo o naučnom istraživanju, važno je imati u vidu da je veoma bitan i
poseban cilj svakog naučnog istraživanja naučno objašnjenje, odnosno razumevanje
pojava. U kriminalističkim procedurama objašnjenja predstavljaju logičke zaključke o
međusobnom odnosu, odnosno vezama između određenih činjenica, predmeta ili
događaja. Na ovaj način se retrospektivno objašnjavaju uzročno posledične veze
između određenih radnji činjenja, odnosno ne činjenja i nastalih posledica konkretnog
kriminalnog događaja. Kriminalističke procedure polaze od posledica kriminalnih
događaja, kako bi primenom pojedinih operativno taktičkih i dokaznih radnji i mera
(davanjem odgovora na zlatna pitanja kriminalistike) dovela do otkrivanja samog
uzroka posledice, odnosno do učinioca krivičnog dela. Prilikom toga, utvrđivanje
uzročno posledičnih veza između preduzetih radnji činjenja, odnosno ne činjenja
određenog lica i nastale posledice kriminalnog delovanja, mora biti u skladu sa
zakonskim propisima i naučnim metodama.
Predviđanje predstavlja treći cilj naučnog istraživanja posle naučnog opisa i
objašnjenja, poseduje sličnu strukturu kao i objašnjenje, međutim u odnosu na njega
ono se odnosi samo na buduće činjenično stanje. U kriminalističkim procedurama
predviđanje ima veoma važnu ulogu. Pored toga što može poslužiti za proveru
objašnjenja, predviđanje se prevashodno ogleda u planiranju daljeg operativnog rada i
predviđanju rezultata aktivnosti na području suprotstavljanja kriminalitetu. Poseban
značaj predviđanje u kriminalističkim procedurama ima pri razjašnjavanju serijskih
krivičnih dela. Naime, na osnovu analize izvršenih krivičnih dela za koja je očigledno
da su izvršena od strane istog lica ili istih lica u okviru serije, moguće je postupkom
predviđanja odrediti potencijalno mesto i vreme njihovog budućeg napada i sprovesti
akciju hapšenja izvršilaca krivičnih dela.
Institucije, vlade, organizacije pa i pojedince uvek je interesovala budućnost. Kada je u
pitanju predviđanje kriminalnih događaja u budućnosti to je veoma složen i osetljiv
domen delovanja nadležnih organa, organizacija, institucija pa i pojedinaca a koji
spada u domen kriminalističke prognostike. Ta prognoza je interesantna iz aspekta

49
 

postavljanja ciljeva u suprotstavljanju kriminalitetu za određeni period vremena i

detaljna razrada mera i aktivnosti radi postizanja zadatog cilja. Ovde treba da se ima u
vidu da postavljanje cilja mora biti zasnovano na realnosti i objektivnosti a
prevashodno i na opštem upoznavanju sa sadašnjim i budućim uslovima, raspoloživim
ljudskim i materijalnim resursima, izvorima saznanja i društveno, naučno-tehnološkim i
tehničkim vezama i dostignućima.

5. OPERATIVNE KRIMINALISTIČKE DELATNOSTI, POJAM I NADLEŽNOSTI

Operativne kriminalističke delatnosti, u svom užem značenju, spadaju u bezbednosno-
operativne poslove. Bezbednosni poslovi i zadaci su oni koji svojim vršenjem
obezbeđuju zaštitu društvenog poretka, ličnu i imovinsku bezbednost ljudi i uopšte,
pravnu sigurnost u svim područjima u kojima se ostvaruje zakonitost života i rada.
Sasvim je normalno da je za ostvarivanje takvih vrednosti neophodno potrebna
ustavom i zakonima definisana regulativa, čija je striktna praktična primena za sada i
pretpostavka za efikasno funkcionisanje ovakve zaštite.
Operativne kriminalističke delatnosti izvršavaju ovlašćena službena lica organa
unutrašnjih poslova (policijski službenici). Zakon o policiji Republike Srbije1 propisuje
da se pod ovlašćenim službenim licem licima smatraju radnici koji u vršenju
unutrašnjih poslova imaju posebne dužnosti i ovlašćenja predviđena zakonima o
krivičnom i prekršajnom postupku. Policijski službenici-ovlašćena službena lica su
snabdevena službenim legitimacijama i značkama kojima dokazuju svojstvo
ovlašćenog službenog lica. Ministar unutrašnjih poslova određuje koji se radnici i lica,
čija je delatnost operativni posao ili je u neposrednoj vezi s vršenjem operativnih
poslova , smatraju ovlašćenim službenim licima, mada sami propisi izričito ne određuju
šta su to operativni poslovi.
Kao isključivo operativni poslovi, u užem smislu, ili čista operativa, mogli bi se smatrati
oni neposredni poslovi koji se preduzimaju u cilju sprečavanja i suzbijanja
kriminaliteta.
Kao operativni, u nešto širem značenju, mogu se smatrati i poslovi i zadaci koji nisu
vezani samo za otkrivanje krivičnih dela, već imaju i širi preventivni karakter. Samo
značenje reči operativni, međutim, ukazuje na to da je reč o aktivnosti čija je sadržina
u preduzimanju pojedinih taktičkih mera, radnji i njihovo kombinovanje u cilju
ostvarivanja željenog rezultata. Među takvim postupcima (merama i radnjama) je i
praćenje situacije u određenim kriminogenim sredinama, prikupljanje obaveštenja,
primena kriminalističko taktičkih i tehničkih mera na samo u cilju otklanjanja posledica
krivičnih dela i otkrivanja njihovih učinilaca, već i radi sprečavanja njihovog izvršenja i
otkrivanja pretkriminalnih situacija, zaštite lica i imovine.

1
 Zakon o policiji Republike Srbije; „Službeni glasnik R. Srbije, br. 101/2005“
50
 

Osnovni organ na planu preduzimanja operativnih kriminalističkih delatnosti je policija.

Organizacija rada u policiji neminovno se prilagođava obavezama koje proističu iz
Zakonika o krivičnom postupku (ZKP), Zakona o policiji, kao i drugim propisima
(podzakonskim aktima), s jedne strane, i efikasnog postupanja na planu ostvarivanja
svoje represivne funkcije, s druge strane. U pojedinim organima, čiji rad objedinjava
Ministarstvo Unutrašnjih poslova (MUP), prisutna je tendencija za stvaranje uslova s
ciljem savremenije podele rada, specijalizacije kadrova za kriminalističke, odnosno
operativne poslove, veća koncentracija sredstava kriminalističke tehnike uz nastojanje
za većim učešćem policije pri sprečavanju i razjašnjavanju krivičnih dela i otkrivanju
nepoznatih učinilaca. Na području istog organa izraženija su nastojanja da se
integrisano ostvari operativna i zakonska funkcija, kako sa drugim stručnim organima
(Javno tužilaštvo, krivični sudovi i drugi organi unutrašnjih poslova), tako i sa svim
drugim društvenim subjektima (preduzeća, ustanove, mesne zajednice, građani itd.).
Znatan deo poslova iz policijske nadležnosti neposredno se ne vrši po kriminalističko
operativnim metodama, već po pravilima opšteg upravnog postupka, ili po pravilima
posebnih upravnih postupaka. To su na primer: poslovi u vezi sa nabavljanjem,
držanjem i nošenjem oružja, državljanstvom, javnim skupovima itd. pojedini od tih
poslova se obavljaju više rutinski kao na primer: kontrola i regulisanje saobraćaja na
putevima, kontrola prelaska državne granice, pa čak i veliki deo poslova vezanih za
održavanje javnog reda i mira itd. ukoliko se uzmu u obzir i poslovi i zadaci na
sprečavanju i suzbijanju kriminaliteta u skladu s ZKP (predistražni i istražni postupak),
onda se može videti da se radi o obimnoj delatnosti policije kako na lokalnom nivou
tako i u opštem smislu. U praktičnom izvršavanju navedenih poslova i zadataka ne
postoji uvek striktna podela, pa se često upravni poslovi ne mogu razlikovati od
operativnih i obrnuto, odnosno jedni mogu da poprime karakter onih drugih.

6. JEDINSTVO KRIMINALISTIČKOG I KRIVIČNO-PROCESNOG POSTUPANJA U

SUPRTOTSTAVLJANJU KRIMINALITETU
U današnjim kodifikacijama krivično procesnog prava policija je delimično menjala
svoje mesto u zakonskim propisima, što je sve zavisilo od brojnih okolnosti koje su na
to imale uticaja. Mada se ne može reći da je policija bila u centru svih promena, ipak
su se one odražavale na njihovu ulogu i mesto u odnosu na ostale specijalizovane
organe i u vezi sa tim na njihov doprinos pri sprečavanju i suzbijanju kriminaliteta
uopšte.
Kriminalističke delatnosti sagledavane kroz primenu pojedinih operativno taktičkih
mera i radnji i predviđenost mera i radnji u ZKP u mnogome se podudara sa odnosom
sadržine i forme.
Iako policijski službenici koji obavljaju kriminalističke delatnosti nisu procesni organi
krivičnog postupka, rezultati njihove kriminalističko operativne delatnosti preduzete u
predistražnom postupku, na neformalan način, predstavljaju osnovu na kojoj Javni

51
 

tužilac pokreće istragu. Dalje policijski službenici su dužni i obavezni da pruže pomoć
koju od njih Javni tužilac traži u istražnom postupku. To znači, da jedno faktičko stanje
utvrđeno u predistražnom postupku tokom kriminalističke obrade, a povodom
određene krivične stvari, prerasta kroz dinamiku istrage, u pravno stanje. Na osnovu
svega navedenog proističe i zaključak da je u predistražnom postupku dominantna
kriminalistička metoda, dok je pravna samo prisutna, isto kao što je u istrazi
dominantna pravna metoda, mada je prisutna i kriminalistička.
Iako policija pravno formalno nema pravo da izvodi dokaze u procesnoj formi, već
samo sakuplja podatke koji dokazi postoje i šta dokazuju, njihova kriminalistička
delatnost je izuzetno značajna jer ona najčešće, prethodi obezbeđivanju dokaza,
odnosno osnovni je uslov uspešnog istražnog postupka kao i krivičnog postupka u
celini.
Zato su bitne i značajne karakteristike kriminalističke i krivično procesne aktivnosti
organa predistražnog postupka, prevashodno policije, a delimično i javnog tužioca.
Međutim da bi se potpunije razumela kriminalistička i krivično procesna strana
postupanja ovih organa, neophodno je prethodno se delimično osvrnuti na sam odnos
kriminalistike i krivično procesnog prava. Ne ulazeći u razna teorijska razmatranja o
ovom odnosu pomenimo da je danas sve prisutnije shvatanje da je kriminalistika
samostalna, realna nauka, unutar koje se, osim postojećih (ili u okviru njih), formiraju i
veoma brzo razvijaju nove grane kriminalistike prema određenim specifičnostima kao,
na primer: informatika, medicinska kriminalistika, kriminalistička tehnologija,
saobraćajna kriminalistika, trasologija i druge.
U pojedinim državama kriminalistička policija je različito organizovana, u zavisnosti od
brojnih faktora. U nekim od njih kriminalisti koji vrše otkrivanje krivičnih dela podređeni
su organima pravosuđa, tako da oni mogu stupiti u akciju tek kada je krivično delo
izvršeno, čime je znatno umanjena njihova preventivna uloga. U nekim državama
kriminalitet sprečavaju organi nadležni za unutrašnje poslove po sopstvenoj inicijativi.
Neke države su, opet, ovu službu organizovale tako što se ona nalazi u okviru
policijskih organa, s tim što je posebno organizovana i odvojena od službe koja se bavi
pitanjima Javne bezbednosti. Mada kriminalistika najvećim delom čini unutrašnju
sadržinu krivično procesnog prava, ne može se reći da su do sada promene u njoj
bitnije uticale na normativno regulisanje krivičnog postupka.
Postavlja se pitanje u vezi sa određivanjem mesta i uloge kriminalističkih delatnosti u
policijskoj praksi, s obzirom na to da su kriminalistički poslovi najuže povezani sa
predistražnim i istražnim postupkom.
Kriminalističke delatnosti obuhvataju šire područje i pogrešno je poistovećivanje istih
sa delatnošću policije na planu suprotstavljanja kriminalitetu. Ovde se može postaviti
pitanje da li se radi o krivičnoprocesnim ili upravnim poslovima. Mišljenja o tome su
svakako podeljena, pa se smatra da je to posebna upravna aktivnost data policiji, jer
ima izuzetnu važnost za suzbijanje kriminaliteta, ali po svojoj suštini ne pripada
krivičnom postupku kao i da je to, ipak, krivično procesna delatnost.
52
 

Kriminalistika je, za razliku od nekih drugih nauka koje se bave krivičnim delom,
nužno morala da razvija sopstvene metode, mnogo intenzivnije, upravo zbog sve
opasnijih i komplikovanijih (pojavnih i latentnih) oblika kriminala. Sve složeniji zadaci
koje društvo postavlja pred organe otkrivanja krivičnih dela, nameću potrebu stalnog
usavršavanja i unapređenja tih metoda. Zato je neophodno potrebno da policija, u
čijem domenu su kriminalističke delatnosti, prilikom obavljanja svojih svakodnevnih
zadataka pri suprotstavljanju kriminalitetu ne polaze samo od pravila koja su rezultat
njihovog dotadašnjeg iskustva, već i od primene najnovijih tehničkih i naučnih
dostignuća. Stalna dinamika i raznovrsnost pojavnih oblika kriminaliteta, kao i njegova
vremenska i teritorijalna nepredvidivost, visok stepen organizovanosti i
profesionalnosti kada su u pitanju njegovi najteži oblici (terorizam, otmice, ubistva,
razbojništva, visokotehnološki kriminal, pranje novca, krijumčarenje itd.) doprineli su
da su se morale brže razvijati represivne kriminalističke metode nego preventivne.
Ovako intenzivan razvoj kriminalistike i njene praktične primene ipak nije imao
adekvatan uticaj na formu i sadržinu krivičnog postupka. Najveći broj krivično
procesnih odredaba, u svom zakonskom izrazu nije se menjao, mada njihova sadržina
znatnim delom počiva upravo na kriminalistici i njenim metodama koje su u stalnom
transformisanju i usavršavanju. Tako je na primer: uviđaj kao kriminalističko procesna
radnja znatno evoluirao s obzirom na stalno usavršavanje kriminalističko taktičkih i
tehničkih metoda. Uviđaj je kao dokazna delatnost promenio svoj sadržaj i značaj,
postao je presudan za razjašnjavanje mnogih krivičnih dela, posebno kada je u pitanju
pronalaženje, fiksiranje i kasnija analiza raznih tragova, što je od izuzetnog značaja za
pronalaženje nepoznatih učinilaca krivičnih dela. Krivično procesna odredba uviđaja,
međutim, ostala je ista. Međutim, pojedini savremeni krivični postupci, predviđaju
mogućnost upotrebe nekih najsavremenijih tehničkih sredstava (diktafoni, filmsko i TV
snimanje, video snimci, različita veštačenja-obavezna i fakultativna). Razna
veštačenja nisu po ZKP detaljnije precizirana, mada pomenuta sredstva kriminalističke
tehnike i taktike pružaju ogromne dokazne mogućnosti.
Ovde treba imati u vidu da pravila dokazivanja u kriminalistici, nisu identična sa
pravilima dokazivanja u krivičnom postupku, naročito kada su u pitanju inovacije koje
se javljaju u dokazivanju mikrotragova, najsavremenijih veštačenja platnih kartica,
oblast elektronskih - internet transakcija u finansijskim ustanovama itd.
Svakako je važno istaći i to da bi bilo neprihvatljivo da se, primenom kriminalističke
kao i drugih nauka ugroze bilo koje procesne garancije okrivljenog i drugih procesnih
subjekata. Međutim, procesne garancije, naročito pretpostavka nevinosti, imaju
osnova samo ukoliko pomažu utvrđivanje istine u krivičnom postupku. Procesnu formu
bi trebalo prilagoditi tom osnovnom zahtevu, naravno, držeći se načela humanosti,
zakonitosti, načela istine i objektivnosti i drugih načela od značaja za procesne
garancije. Štaviše, trebalo bi omogućiti okrivljenom i na njegovu inicijativu, korišćenje
pojedinih kriminalističkih dostignuća, pa čak i najsavremenijih veštačenja koja se
odnose na mikrotragove, čime bi jednakost krivičnoprocesnih subjekata pred zakonom
imala adekvatan sadržaj.

53
 

Sve savremene kriminalističke metode, kao i sve veće mogućnosti same policije
(stručne, kadrovske, tehnička opremljenost), određuju veoma značajno mesto ovih
državnih organa u sklopu drugih društvenih snaga pri sprečavanju i suzbijanju
kriminaliteta. S druge strane, treba uvažiti činjenicu da su organi otkrivanja
permanentno izloženi zahtevima društva za što boljim i efikasnijim otkrivanjem
krivičnih dela i njihovih učinilaca. S tim u vezi policija a i drugi organi otkrivanja su
profesionalno fokusirani da usvajaju i usavršavaju nova saznanja, praksu, iskustva i
nauku. Pomenuti proces treba da bude jednako dinamičan kada su u pitanju svi organi
i kadrovi koji se, po prirodi svog posla, bave kriminalistikom. U njihovom radu
podjednako je važan ne samo pravni nego i kriminalistički aspekt slučaja. Shodno
tome, krivično procesno pravo i njegova realizacija u krivičnom postupku ne bi smeli
da budu prepreka primeni savremenih kriminalističkih metoda, kada kriminalistika nudi
činjenice koje su odraz sve novijih dostignuća nauke i tehnike sadržanih u njenoj
primeni, naravno, pod uslovom da se tako ne ruše osnovni principi krivično procesnog
prava i procesne garancije njegovih subjekata. Upodobljeno praktičnom terenu
postupanja pravosudnih organa i policije, kao nosilaca krivično procesne i
kriminalističke delatnosti, očigledno je da jedna i druga delatnost predstavljaju
dijalektičko jedinstvo forme i sadržaja sa jedinstvenim ciljem utvrđivanja istine. Da bi
se pomenuti proces mogao odvijati, shodno njegovoj nameni, neophodno je otklanjati
sve one suprotnosti koje ga ometaju, jedna od njih nestaće i procesom savlađivanja
savremenih kriminalističkih znanja od strane nekih procesnih organa i „vice versa“,
temeljnim poznavanjem pravnih instituta od strane pojedinih radnika policije koji se
bave kriminalističkim delatnostima. To sve znači da kriminalista treba da bude i dobar
procesualista i obrnuto, radnik pravosudne struke treba da poznaje, u znatnoj meri,
kriminalistiku.
Poznavanje kriminalistike je podjednako potrebno i Javnom tužiocu, sudiji, kao i
sudskim većima radi uspešnog obavljanja njihovih osnovnih funkcija.
 „Na potrebu korišćenja i drugih nauka još 1893. godine ukazuje Hans Gros-otac
kriminalistike, koji ističe neophodnost kriminalističkog znanja da bi se mogli koristiti
veštaci drugih struka.“ Međutim, u praktičnom smislu se ova saznanja, uglavnom, više
podrazumevaju nego što ona stvarno dolaze do izražaja.
Drugi pravac i uticaj nekih kriminalističkih metoda trebalo bi intenzivnije da se odvija
na području prevencije, što za sada nije slučaj bez obzira na društveno stremljenje u
tom pravcu. Još uvek je ta preventivna strana kriminalistike znatno zapostavljena na
račun represivne.
Dakle, u pitanju je još uvek nedostatak naučnih istraživanja u oblasti preventivnog
delovanja, što sve čini da se ne može argumentovano braniti stav o izuzetnoj potrebi
preventive. Zato su rezultati i uočljiviji i merljiviji kod preventivnih mera individualnog
karaktera, jer se takve mere, delimično, baziraju i na istraživanju. Poseban problem
leži u činjenici što se rezultati preventivnih delatnosti ne evidentiraju kao i represivni,

54
 

pa se ovi drugi, najčešće uzimaju kao jedino merilo rada organa čija je funkcija
suprotstavljanja kriminalitetu.
Danas je sasvim jasno da se samo represijom ne može voditi uspešno
suprotstavljanje kriminalitetu, bez obzira da li to ima i određene preventivne efekte.
Zakonsku regulativu preventivne delatnosti, skoro je nemoguće prikazati izdvojeno,
upravo, zbog i dalje velike oskudnosti zakonskih propisa koji se odnose na
neposrednu preventivnu delatnost, što nije slučaj i sa represivnom koja je zakonski u
potpunosti normirana. Preventivna delatnost je prisutna kroz konkretna postupanja
policije i to više iz šireg, vanpravnog (kriminalističkog) aspekta, nego sa užeg,
zakonskog.

7. OSNOVNA KRIMINALISTIČKA NAČELA

Kriminalistička nauka, kao praktična disciplina koja ima izuzetan značaj u
suprotstavljanju svim oblicima kriminaliteta, u funkciji je krivičnog postupka. Krivični
postupak regulisan krivičnim procesnim pravom predstavlja zakonski okvir koji
delimično obuhvata kriminalistiku u praksi, jer je mnogo šira i prethodi krivičnom
postupku.
Pojedina načela krivičnog postupka (načelo javnosti, načelo slobodne ocene dokaza,
načelo presumpcije nevinosti, načelo neposrednosti) nisu u potpunosti, ili nisu uopšte
primenljiva u kriminalističkom postupanju.
Nedvosmisleno je tačno i to da kriminalistika i krivično procesne delatnosti čine
 jedinstvo posebno u delu preduzimanja dokaznih delatnosti i krivičnog postupka.
Jedan broj osnovnih načela se ravnomerno odnosi na obe delatnosti, jer svaka od njih
ima i svoja posebna načela. Zbog toga osnovna načela krivičnog procesnog prava i
krivičnog postupka nisu dovoljna da obuhvate kriminalističke delatnosti, već
kriminalistika, uvažavajući potpuno procesna načela krivičnog postupka, izgrađuje i
svoja sopstvena, koja se odnose na kriminalističko operativno postupanje u celini. Ova
pravila, odnosno načela su opšteg karaktera i ona se odnose na ukupno postupanje
kriminalista.
Razlike koje postoje između kriminalističkih i krivično procesnih načela ipak ukazuju na
njihovo komplementarno jedinstvo, pri čemu odnos forme i sadržine, otkrivanja i
dokazivanja krivične stvari, upućuju na materijalističko dijalektički odnos utvrđivanja
činjeničnog i pravnog stanja tokom predistražnog i istražnog postupka kao i na
glavnom pretresu.
Raznovrsni pojavni oblici kriminalnog delovanja i u vezi s tim, veoma raznovrsna i
dinamična kriminalistička praksa ne omogućavaju donošenje pravila koja bi
predstavljala precizne praktične instrukcije.

55
 

Pojedine specifičnosti i detalji, bilo da su u vezi sa određenim krivičnim delom ili

učiniocem, najčešće ne mogu biti obuhvaćeni opštim pravilima vršenja kriminalističke
prakse. Takva pravila bila bi veoma brojna, morala bi se stalno dopunjavati i menjati i
tako prilagođavati bogatoj i raznovrsnoj kriminalističkoj praksi, što s obzirom na
dinamičnost ne bi imalo povoljnog efekta. Kriminalistika je zato kao egzaktna i
empirijska nauka, na osnovu dugogodišnje prakse izradila opšta pravila, odnosno
načela koja su primenljiva na sve kriminalne slučajeve, odnosno, ta pravila treba da
usmeravaju rad svih onih radnika koji preduzimaju operativno taktičke mere i radnje u
praksi iz domena suprotstavljanja kriminalitetu. Samo pod uslovom pridržavanja ovih
načela u radu moguće je metodično, sistematsko i kontinuirano preduzimanje
preventivno-represivnih mera, brže i efikasnije otkrivanje i razjašnjavanje krivičnih
dela, kao i otkrivanja i hvatanja nepoznatih izvršilaca. Jedino tako povezana taktička
načela s procesnim mogu dovesti do efikasne i objektivne realizacije krivičnog
postupka. Takav odnos upravo i proističe iz jedinstvenog interesa kriminalistike i
krivičnoprocesnog prava. Ova pravila se moraju stalno primenjivati u praktičnom radu,
potvrđivati i usavršavati radi sprečavanja i suzbijanja određenih krivičnih dela,
odnosno kriminaliteta u celini.

Načelo zakonitosti
Načelo zakonitosti kao kriminalističko načelo znači da se organi, službe i pojedinci
kojima je društvo poverilo zadatke na suprotstavljanju kriminalitetu, moraju pridržavati
slova i duha zakona, odnosno pozitivnih zakonskih propisa. To znači da u praktičnom
postupanju svi oni koji rade na sprečavanju i suzbijanju kriminaliteta, ne smeju da
preduzimaju nikakve nezakonite radnje i mere.
Veoma obimna i dinamična kriminalistička praksa ima, kao i mnogobrojne druge
delatnosti državnih organa, svoju pravnu osnovu u Ustavu. Ovu delatnost bliže i
preciznije razrađuje Zakonik o krivičnom postupku, Krivični zakonik, zakon o policiji i
drugi. Navedenim normativnim aktima regulisana su ovlašćenja, nadležnost i zadaci
organa koji vrše kriminalističke delatnosti.

Načelo zakonitosti i Deklaracija za policajce

Na VI kongresu Ujedinjenih nacija (UN) iz 1980. godine koji se odnosio na prevenciju

deklaracije i tretman delinkvenata donesena je Deklaracija za policajce upućena
policijama država članica i njihovoj javnosti. U tom pravcu je i Evropski savet (ES)
1974. godine raspravljao o policijskoj deontologiji (deontologija je nauka o dužnostima
i profesionalnoj etici). Načelo zakonitosti je jedno od najznačajnijih, odnosno može se
reći osnovno načelo za rad i postupanje nadležnih državnih organa u domenu
suprotstavljanja kriminalitetu. Ove delatnosti (operativne i istražne-dokazne) u praksi
veoma često izvršava policija na koju se pomenuta deklaracija i odnosi.

56
 

Navedena deklaracija sadrži šesnaest pravila i to su:

1) Pravilo obavezuje svakog policajca da svoju dužnost obavlja kako nalaže zakon
da bi štitio građane i zajednicu od nasilja, grabeži i drugih štetnih pojava;
2) Pravilo odnosi se na etička pitanja prema kojima svaki policajac treba svoju
dužnost da obavlja časno, nepristrasno i dostojanstveno, da se suprotstavi
korupciji i da se od nje uzdrži;
3) Pravilo glasi da su u svim odnosima sa građanima zabranjeni kažnjavanje, kao i
nehumani, ponižavajući postupci;
4) Pravilo se odnosi na obavezu policajca da izvršava sve naredbe koje pred njim
postavi njegov starešina. Međutim, on treba da se uzdrži od izvršavanja onih
naredbi za koje se zna da su protivzakonite;
5) Pravilo glasi da je dužnost svakog policajca da se suprotstavi svim povredama
zakona prilikom izvršavanja poslova iz svoje nadležnosti. Ako su povrede takve
prirode da u sebi nose tešku, neposrednu ili nepopravljivu štetu, policajac mora
da bude odlučan da reaguje bez dvoumljenja prema svojim mogućnostima;
6) Prema ovom pravilu ako nema opasnosti nastupanja teže neposredne ili
nepopravljive štete, policajac treba da se suprotstavi nezakonitim postupcima
tako što će izvestiti svoga neposrednog starešinu. Ako to ne donese rezultate
policajac ima pravo i obavezu da se obrati neposredno po rangu višem
starešini;
7) Prema ovom pravilu nikakva krivična niti disciplinska mera ne smeju biti
preduzete protiv policajca koji je odbio da izvrši nezakonitu naredbu;
8) Pravilo glasi da policajac treba da odbije učestvovanje u operativnim radnjama:
hapšenja-lišavanju slobode, čuvanju ili transportovanju lica za kojima se traga,
a koji su pritvoreni ili krivično gonjeni bez osnovane sumnje da su izvršioci
krivičnog dela po rasnim ili verskim pitanjima, ili radi političkih ubeđenja;
9) Prema ovom pravilu svaki policajac je lično odgovoran za svoja dela kao i za
dela koja je naredio, a bila su protivzakonita;
10) Pravilo glasi da hijerarhijski odnos u policiji treba da bude jasno utvrđen. Mora
da se omogući dostupnost do starešine odgovornog za delo ili propuste nekog
policajca;
11) Prema ovom pravilu zakonodavac treba da donese propise i izgradi sistem
zaštite u odnosu na štetu koja bi mogla da nastane policijskom aktivnošću;
12) Pravilo insistira da u ostvarenju svoje funkcije policajac treba da deluje odlučno
i da ne upotrebljava silu ako to nije pravilno i razumno za izvršenje zadataka
koji se od njega zahtevaju i na koje je po zakonu obavezan;
13) Pravilo sadrži odredbu prema kojoj policajcu treba dati tačna i jasna uputstva
koja se odnose na način i okolnosti pod kojima može da upotrebi oružje;
14) Pravilo se odnosi na obavezu saradnje policije i lekarskog osoblja kada za to
postoji potreba. Naime, ako policajac čuva neko lice kome je nužno potrebna
medicinska pomoć on treba da pozove medicinsku službu, a ako je neophodno
da sam preduzme mere da zaštiti život i zdravlje toga lica. On se mora

57
 

pridržavati lekarskog uputstva i saveta drugih kvalifikovanih predstavnika

medicinske struke kada mu je kao pritvoreniku potrebna medicinska nega;
15) Pravilo nalaže policajcu da čuva u tajnosti sve poverljive podatke za koje sazna
vršenjem svoje funkcije i
16) Pravilo ističe da svaki policajac koji se ponaša po odredbama Deklaracije ima
pravo na aktivnu podršku, kako moralnu tako i realnu, od strane kolektiva u čije
ime završava svoju funkciju.

Načelo istine ili pravičnosti

Kriminalista, posebno ako postupa u predistražnom postupku, ima određenu slobodu
prilikom odabira i vršenja operativno taktičkih mera i radnji, dokaznih radnji i primene
sredstava za svaki konkretan slučaj. Kriminalista (policijski službenik kriminalističke
policije-operativac) treba prilikom takvog postupanja da bude prevashodno, motivisan
principima istine. U tom cilju policijski službenik-kriminalista, kada vrši kriminalističke
delatnosti, dužan je da sa jednakom pažnjom i uvažavanjem utvrđuje sve činjenice i
okolnosti od značaja za razjašnjavanje kriminalnog događaja, da ih upoređuje i sa
drugim činjenicama, kako one koje idu u prilog, tako i one koje idu na štetu određenog
lica, odnosno kako one odbrambene tako i one optužne.
Načelo istine ili pravičnosti u kriminalističkoj praksi mora biti rukovodno načelo počev
od prvih osnova sumnje, pa do okončanja krivičnog postupka, ukoliko se on bude
vodio.
Operativne mere i radnje u suprotstavljanju kriminalitetu treba da budu izvođene u cilju
utvrđivanja stvarnog činjeničnog stanja i materijalne istine.

Načelo objektivnosti
Svaki kriminalista od samog početka svog angažovanja u konkretnom slučaju mora da
bude staložen, odmeren, pravedan i ispravan u odnosu prema ljudima čiju delatnost ili
ponašanje istražuje.
Sa objektivnošću nije spojiva želja za brzim „rešavanjem slučaja“, prikupljanje i
isticanje samo onih činjenica i dokaza koji terete osumnjičenog ili okrivljenog, a
namerno odbacivanje i potiskivanje onih koje idu u njihovu korist.
Objektivnost u postupanju zahteva kritičko i samokritičko sagledavanje sopstvene
delatnosti uz odsustvo bilo kakvih simpatija ili antipatija prema učiniocima krivičnih
dela, odnosno koristoljublja i drugih sličnih motiva.
Načelo objektivnosti mora biti prisutno kod kriminaliste prilikom izvršavanja svih
operativno-taktičkih mera i radnji.

58
 

Načelo objektivnosti ukazuje na činjenicu da svaki kriminalista-policijski službenik

treba da teži objektivnom i realnom sagledavanju činjenica i okolnosti svakog
konkretnog događaja. U operativnom postupanju ne sme biti težnje za samoisticanjem
i samohvalisanjem o brzom i jednostavnom rešavanju slučaja. Svaka informacija i
podatak mora biti objektivno sagledana i onaj ko vrši analizu istih treba da objektivno
teži ka tome da se svaka osnova sumnje usmerava u pravcu njene transformacije u
dokaz.

Načelo operativnosti i brzine

Uspeh u razjašnjavanju kriminalnog događaja, otkrivanju aktera istih i hvatanju
učinilaca krivičnih dela u mnogome zavisi od blagovremenog postupanja. Ovo pravilo,
odnosno načelo se ispoljava u efikasnom i osmišljenom postupanju, uvek kada za to,
prema faktičkoj situaciji, postoji operativna potreba. Ovde se radi najčešće, o onim
događajima i pojavama koje u sebi sadrže elemente krivičnih dela. Sve to zahteva
brzinu, upornost, prilagođavanje i brzu adaptaciju prema faktičkoj situaciji. Kod ovog
načela do izražaja dolazi i organizaciona sposobnost u kreiranju kriminalističke
delatnosti u celini kao i pojedinačna postupanja u preduzimanju konkretnih radnji koja
moraju biti usklađena u okviru celine.
Obaveza postupanja po ovom načelu nastaje samim sticajem osnova sumnje, pa se
može reći da načelo ima i svoj procesni značaj. Međutim, kriminalističko operativni
značaj ovog načela je mnogo veći, jer što se, po izvršenom krivičnom delu, brže
preduzmu pojedine operativno taktičke mere i radnje utoliko su veće mogućnosti da se
nađu, prikupe i obezbede materijalni dokazi na licu mesta, da se uhvati izvršilac
krivičnog dela, da se spreči da ne pobegne, da uništi stvarne dokaze, da utiče na
svedoke i saučesnike, da pripremi alibi itd. Brzo postupanje onemogućava
osumnjičenog u pronalaženju dokaza i činjenica koje idu u prilog lažne odbrane. Brzo
postupanje, takođe, omogućava blagovremeno prikupljanje, ne samo materijalnih
dokaza (uviđaj, pretresanje) već i ličnih jer se očevici, svedoci, osumnjičeni i oštećeni
samo na početku živo sećaju događaja u celini, i pojedinih detalja koji mogu biti ključni
za razjašnjavanje nekog kriminalnog događaja. Osim toga oni su još uvek na licu
mesta kriminalnog događaja i nema potrebe da se naknadno pronalaze i identifikuju.
Upravo za neke se, zbog neblagovremenog postupanja-izlaska na lice mesta, nikada
ne sazna iako bi njihove izjave bile veoma sadržajne i kao takve mogle bi da budu od
izuzetne koristi za utvrđivanje činjeničnog stanja u vezi sa krivičnim delom i krivicom
izvršioca.
Bez obzira na to koliko je značajno brzo postupanje na početku, ono nije manje
značajno ni tokom celog postupka, naravno, pod uslovom osmišljenog, sistematskog i
detaljnog preduzimanja pojedinih mera i radnji.
Pozitivne efekte načela brzine treba razlikovati od brzopletosti. Dakle brzo postupanje
u cilju efikasnog rada da, ali ne i brzopletost.

59
 

Postoje pojedine situacije kada nepromišljenost i želja za brzim uspehom upropasti

dugo pripremanu i taktički povoljnu situaciju. Dakle, potrebno je iskoristiti najpogodniju
priliku za preduzimanje određene operativno taktičke mere i radnje. Takva procena,
naravno, nije uvek moguća jer za nju nema dovoljno elemenata (nedostatak saznanja
itsl.). Pojedine mere i radnje, kao što su na primer: pregled i obezbeđenje lica mesta
kriminalnog događaja, uviđaj, potera, zaseda, upotreba službenog psa, pretresanje, po
pravilu, ne trpe odlaganje. Međutim, treba uvek na osnovu raspoloživih saznanja
razmisliti da li hitno preduzimanje predstavlja rizik koji bi mogao da oteža operativni
rad, pa čak i da onemogući prikupljanje novih činjenica. Primena nekih od ovih radnji
zahteva veoma detaljnu i temeljnu pripremu ( na primer: odlučiti se za pretresanje
stana i drugih prostorija na osnovu nedovoljno proverenih podataka čime se
dekonspiriše operativna obrada, a samo pretresanje nije rezultiralo pronalaženjem
traženih predmeta ili tragova).
Dobro osmišljene i pripremljene mere i radnje, odnosno postupanje brzinom se postiže
efekat iznenađenja, posebno u odnosu na izvršioce krivičnih dela. Iznenaditi izvršioca
krivičnog dela znači preduzeti prema njemu represivne mere i radnje u vreme i na
mestu kada i gde ih on ne očekuje, na način da ga takav zahvat u potpunosti zbuni,
šokira i onemogući za dalju borbu i bilo kakvo suprotstavljanje u datim okolnostima.
Uz brzinu, takođe, veoma je značajna i operativnost kriminaliste, jer ona dopunjuje i
osmišljava načelo brzine. Operativnost pretpostavlja poznavanje stanja, prilika,
okolnosti, kriminalnih žarišta, pojavnih oblika ispoljavanja i vršenja krivičnih dela na
određenom području. Načelo operativnosti, znači, prevashodno, povezivanje sa
građanima koji su u situaciji da dođu do podataka i informacija o krivičnim delima i
njihovim izvršiocima. Informacije dobijene od građana imaju izuzetan operativni
značaj, jer je blagovremeno obaveštenje uslov za donošenje uspešnih odluka i
operativnih verzija. Operativnost podrazumeva što češće i što kreativnije delovanje
van službenih prostorija, što znači stalno prikupljanje novih informacija, podataka i
preduzimanja pojedinih mera i radnji od kojih je prikupljanje obaveštenja od građana
najbitnije i operativno najznačajnije.
Doslednost primene načela brzine i operativnosti u svakodnevnom radu stvaraju se
bitne pretpostavke za uspešno i efikasno suprotstavljanje kriminalitetu.

Načelo metodičnosti i taktičkog planiranja

Metodičnost u postupanju i planiranje taktičkih mera i radnji uslov je za sistematsko
postupanje svakog kriminaliste, a što je osnovni zahtev uspešnog angažovanja. Već
prva saznanja i indicije o izvršenom krivičnom delu, njihovo proveravanje i stvaranje
pretpostavki o delu i učiniocu mora se odvijati na osnovu logički sačinjenog i
razrađenog plana. Da bi se u ovim situacijama racionalno postupalo neophodno je
saznati činjenice i detaljno proučiti, pa zatim preduzeti planiranje, takođe po načelu
metodičnosti.

60
 

Na samom početku kriminalni događaj može izgledati veoma zamršen i pun

nejasnoća. Tome doprinosi izmena strukture lica mesta i promene činjeničnog stanja,
nepoznati izvršilac, nepouzdani svedoci i kontradiktornost njihovih izjava, nedostatak
materijalnih dokaza, pa čak i nejasna i neodređena posledica. Krivično delo može biti
fingirano, među očevicima se mogu naći lica različitih moralnih kvaliteta karakternih
osobina, intelektualnih sposobnosti, različite moći zapažanja, posledica može biti
evidentna, ali nedovoljno jasna itd. Zato je neophodno planirati redosled poteza u
sistemu operativne obrade. Sistematski i detaljno sačinjen plan usmerava i disciplinuje
operativca, obezbeđuje kritički i samokritički stav, omogućava pravovremeno
uočavanje nedostataka i praznina i uopšte omogućava visokoorganizovano i stručno
kriminalističko postupanje.

Načelo temeljitosti i upornosti

Ovo načelo dobija smisao samo pod uslovom pune primene načela metodičnosti, kao i
načela brzine i operativnosti. Primenom ovog načela izbegava se površnost i
nedoslednost u svakodnevnom obavljanju poslova. Ovo načelo treba da inspiriše
kriminalistu da svojom aktivnošću dovede konkretnu krivičnu stvar do kraja ili do
pokretanja postupka i stvaranja preduslova za donošenje presude, ili do obustave
daljeg rada zato što ne postoje elementi kriminalnog delovanja.
Temeljitost i upornost u kriminalitičkom radu treba da doprinesu da se s jednakom
pažnjom ispituju sve činjenice i okolnosti kako one koje su na prvi pogled „sitne i
beznačajne“, tako i one koje su „očigledne“.
Temeljitost i upornost treba da dođu do izražaja naročito onda kada se u radu
doživljava neuspeh, kako bi se izbegla malodušnost, pesimizam i pasivnost. Ovde je
važno imati u vidu da ne postoji savršen zločin već samo postoji loša i površna istraga,
odnosno nedostatak temeljitosti i upornosti u operativnom radu i istraživanju.

Načelo koordinacije i saradnje

Kriminalitet i kriminalci ne poznaju prostorne, a posebno kada su u pitanju one
administrativne granice, pa je tako za otkrivanje kriminalnih delatnosti i njihovih aktera
često neophodno angažovanje nadležnih organa sa više različitih područja, iz više
opština, regija, država pa i šire.
Posebno treba imati u vidu činjenicu da profesionalni delinkventi imaju veliki radijus
kretanja, a u uslovima razvijenog: kopnenog, vazdušnog i vodenog saobraćaja,
njihova pokretljivost je veoma dinamična i nepredvidiva, što iziskuje izuzetno veliku
angažovanost i napore pre svega policije da se međusobno organizuju u cilju
sprečavanja i suzbijanja takvih delovanja.

61
 

Osnovni vid po pitanju navedenog organizovanja je koordinacija i saradnja između

pojedinih organa policije i drugih organa otkrivanja. Saradnja se odvija na nivou
policijskih organizacija unutar jedne države (opštine, okruzi itd.) kao i na
međunarodnom nivou ukoliko se radi o prekograničnom kriminalitetu.
Saradnja i koordinacija se može odvijati uglavnom na dva načina:
1) Ostvarivanjem neposrednih kontakata i razmenom informacija i podataka u cilju
zajedničkog delovanja i
2) Zamolnim putem.
Neposredni kontakti su najbolji oblik saradnje i to se realizuje u praksi najčešće
između policijskih ispostava (PI) u gradu, između policijskih stanica (PS), dve ili više
opština u okviru neke Policijske uprave (PU), po pojedinim složenijim krivičnim delima.
To se u praksi izvodi obično u onim slučajevima kada se materijalni dokazi, predmeti i
tragovi, nalaze na raznim područjima, odnosno kada se na više područja ili više
različitih mesta skrivaju izvršioci krivičnih dela, pa je neophodno koordinirati akcije za
njihovo hapšenje i kada je potrebno prikupljati obaveštenja od građana sa tih područja.
Navedeni oblici saradnje se odvijaju između operativnih radnika (policijskih službenika
najčešće) u okviru PU ili više njih prilikom preduzimanja zajedničkih operativnih akcija.
Ovu saradnju, zajednički rad i koordinaciju aktivnosti obično vrše centralne
organizacione jedinice Ministarstva unutrašnjih poslova na nivou Republike.
Zamolnim putem, saradnja podrazumeva podnošenje pismenih zahteva od strane
 jedne PU prema drugoj u cilju traženja provera ili nekih drugih operativnotaktičkih
mera i radnji. Saradnja zamolnim putem podrazumeva savesno, korektno i odgovorno
postupanje organa kome je zahtev upućen. Potrebno je po zahtevu postupati odmah i
to krajnje savesno i odgovorno, zato što se svako odlaganje, površno ili netačno
izvršenje zahtevanih aktivnosti, negativno odražava na koordinaciju i saradnju ali i
utiče na reputaciju organa otkrivanja. Osim toga loša saradnja i koordinacija ovog
oblika, može da ohrabri kriminalce i da ih stimuliše na nova izvršenja krivičnih dela.
Koordinacija i saradnja između pojedinih organa otkrivanja (policija, JT, sudovi,
inspekcije itd.) odvija se:
- Na planu preduzimanja pojedinih operativnotaktičkih mera i radnji (provere,
potražna delatnost, pojačani nadzor, praćenje itd.) i
- Na planu međusobne razmene saznanja o novim pojavnim oblicima
kriminaliteta, kao i razmene iskustava u vezi sa sprečavanjem pojedinih vrsta
krivičnih dela, socijalnopatoloških pojava, preduzimanjem mera u saradnji i
koordinaciji sa drugim subjektima (firme, preduzeća, ustanove, saveti u mesnim
zajednicama, civilne službe bezbednosti i agencije itd.).
Aktuelna situacija sve više nas upozorava na to da bez saradnje, sadejstva,
zajedničkog, odnosno, timskog rada ne može biti ni uspešnog rešavanja konkretnih
krivičnih premeta kao ni uspeha i efikasnosti u suprotstavljanju kriminalitetu u opšte.

62
 

Načelo jedinstvenog rukovođenja u sprovođenju kriminalističkih

delatnosti
Ovo načelo ima značaja za organizovanje operativnog rada u onim slučajevima kada
 je potrebno preduzeti veći broj operativno-taktičkih i tehničkih radnji i mera, pa je po
pravilu neophodno angažovati veći broj izvršilaca (policijskih službenika) ali i veći
tehnički potencijal. U takvim akcijama se rukovodi iz jednog mesta (operativnog
centra), najčešće je to iz centralnog sedišta neke PU. Ovakvi zadaci uobičajeno
zahtevaju formiranje više operativnih grupa-ekipa koje su sastavljene od iskusnih
kriminalista, iskusnih policijskih službenika, kriminalističkih tehničara i drugih
pripadnika policije ili drugih organa čije je učešće potrebno.
Imajući u vidu dosadašnju kriminalističku praksu, za ovakve situacije se formiraju
štabovi ili se određuju iskusni pojedinci koji rukovode akcijom. Sam tok aktivnosti se
određuje i unapred planira, s tim što organizator akcije, odnosno rukovodilac štaba
prati rezultate do kojih se dolazi na terenu i to za svakog člana ekipe, kao i razvoj
celokupne akcije. Rukovodilac daje zadatke i usmerava aktivnosti, kod njega se
skupljaju izveštaji, informacije i podaci koje dostavljaju članovi ekipe, on ih proučava,
analizira, dopunjava ili menja plan akcije. Ovako se obezbeđuje jedinstvena,
sinhronizovana aktivnost sve do okončanja akcije, odnosno, ponekad i operativne
obrade.

Načelo čuvanja službene tajne

Ovde se radi o jednom od osnovnih načela, kojeg se, u svom radu na otkrivanju
krivičnih dela i njihovih učinilaca moraju pridržavati kriminalisti. Šta se sve
podrazumeva pod službenom tajnom predviđeno je zakonskim propisima.
Načelo čuvanja službene tajne, međutim, ne odnosi se u istoj meri na sve operativno-
taktičke mere i radnje. Neke se u potpunosti preduzimaju konspirativno (tajno) kao na
primer: praćenje; specijalno-tajno osmatranje; korišćenje podataka iz nekih operativnih
evidencija; konspirativne provere; zasede itd. Dok sa druge strane pojedine
kriminalističke delatnosti se izvode otvoreneo-javno, kao na primer: pregled i
obezbeđenje lica mesta kriminalnog događaja; proveravanje alibija; racija; pozornička i
patrolna delatnost; upotreba posebno dresiranih službenih pasa; prikupljanje
obaveštenja na licu mesta kriminalnog događaja, uviđaj; pretresanje stana i drugih
prostorija, vozila, lica itd. Neke od ovih delatnosti koje su javnog karaktera se planiraju
i pripremaju u tajnosti u cilju obezbeđenja njihovog uspešnog izvršenja (racija;
pretresanje itd.).
Poštujući ovo načelo u mnogome se izbegava situacija da javnost vodi istrage o
pojedinim čak i veoma složenim kriminalnim događajima. Ovde se jasno mora
poštovati ovo načelo u uskoj vezi sa načelom zakonitosti.

63
 

Načelo ekonomičnosti u kriminalističkom postupanju

Ovo načelo kriminalistu obavezuje na racionalno postupanje prilikom sprovođenja
operativno taktičkih mera i radnji, kao i na racionalno korišćenje tehničkih sredstava,
prilikom operativne obrade i u postupanju u predistražnom postupku kao i u istrazi.
Svakako, je važno napomenuti da se kriminalističke delatnosti trebaju preduzimati
racionalno ali da to ne umanjuje efikasnost razjašnjavanja kriminalnog događaja i
otkrivanja njegovih aktera.
Načelo ekonomičnosti se odnosi i na racionalno vršenje određenih radnji, pri čemu
treba preduzimati samo one neophodne mere i radnje, ali ne i suvišne. Preduzimanje
pojedinih kriminalističkih delatnosti u predistražnom postupku i u istrazi treba obavljati
sa što manje štetnog delovanja u odnosu na treća lica. U odnosu na indicije, dokazna
sredstva i dokaze načelo ekonomičnosti sastoji se u restriktivnom postupanju prema
onim činjenicama koje nisu povezane sa krivičnom stvari. Ovde se radi o onim
činjenicama koje odugovlače operativnu obradu, odnosno ukoliko je takvo dokazivanje
skupo, a ne utiče na ishod istrage, odnosno krivičnog postupka u celini, ili postoje po
operativnoj, odnosno dokaznoj vrednosti slične činjenice koje se mogu pribaviti,
odnosno obezbediti na racionalniji, odnosno ekonomičniji način.

Načelo preventivnog postupanja

Prevencija kriminaliteta u praktičnoj realizaciji predstavlja preduzimanje aktivnosti
(opštih i posebnih) u cilju sprečavanja, odnosno predupređenja kriminaliteta.
Načelo preventivnog postupanja u kriminalističkom radu treba primenjivati u svim onim
slučajevima kada se i neposrednim preduzimanjem pojedinih operativnih mera i radnji
može sprečiti izvršenje krivičnog dela, odnosno nastupanje kriminalne posledice. Ovo
kriminalističko načelo je rukovođeno osnovnom idejom da je društveno svrsishodnije,
preduzeti mere i radnje u cilju sprečavanja nastupanja kriminalne radnje i posledice,
nego pasivno čekati da one nastupe pa tek onda preduzimati represivne mere
otkrivanja. Posledice su u mnogim slučajevima trajne pa se kao takve ne mogu ni
sanirati niti otkloniti.
Preventivne mere treba sistematski, planski i organizovano preduzimati i u kontinuitetu
uz stalnu razradu novih i savremenih kriminalističkih mera i radnji u cilju sprečavanja
kriminaliteta.

Načelo stručnosti i specijalizacije

Da bi kriminalista mogao biti uspešan u izvršavanju svojih zadataka na planu
suprotstavljanja kriminalitetu neophodno je njegovo stalno stručno usavršavanje.
Metode koje se koriste u aktuelnoj situaciji u cilju otkrivanja krivičnih dela i njihovih

64
 

učinilaca moraju se prilagođavati najraznovrsnijim oblicima kriminaliteta, odnosno

kriminalcima koji koriste, često, najsavremenija tehničko-tehnološka dostignuća radi
vršenja kriminalnih delatnosti.
Kriminalista, ma koliko bio predan svom pozivu, neće biti uspešan i efikasan samo na
osnovu sopstvenog iskustva a neće biti ni verziran i stručan za sva područja u
suprotstavljanju kriminalitetu. Zato i postoji potreba za njihovom specijalizacijom i
kontinuiranom obukom, odnosno stručnim usavršavanjem, što sve opet, zavisi od
vrste i novih pojavnih oblika kriminaliteta, čijim se otkrivanjem bave ili, pak, od
kriminalističke delatnosti za koju je opredeljen.
Stručno usavršavanje kriminaliste treba da bude usklađeno s tendencijama razvoja
kriminaliteta uopšte, odnosno pojedinih njegovih oblika. Zato je u aktuelno vreme
neophodna specijalizacija u kriminalistici.
Novi pojavni oblici kriminaliteta, zahtevaju angažovanje savremenih kriminalističkih
metoda i sredstava, što je naravno nemoguće bez stručnih i specijalizovanih kadrova-
kriminalista.
Kriminalistika a posebno kriminalistička taktika kao njena grana, je tipična empirijska
disciplina gde stečena iskustva predstavljaju izvore saznanja i omogućavaju izradu
plana za akciju. Upravo zato što kriminalistika taktika predstavlja kondenzovano
iskustvo i što se zasniva na misaonom procesu logičkog rezonovanja postoji naivno
verovanje da kriminalistiku taktiku ne treba učiti ni sistematski ni teoretski nego se
kriminalističko-taktička znanja stiču isključivo kroz praksu. Nasuprot ovakvim
shvatanjima postoji niz razloga koji upućuju na potrebu sistematskog učenja
kriminalistike (taktike, metodike i tehnike).
Razlozi za stalno stručno usavršavanje i specijalizaciju kadrova iz domena
kriminalistike su:
1) Istražni sudija ne može unapred poznavati pravila kriminalistike –taktike, znači
potrebno je da ih nauči, a potom vlastitim iskustvom produbi i eventualno
unapredi;
2) Sticanje vlastitih iskustava je sporo i po pravilu je vezano za činjenje niza
grešaka i propusta;
3) Znanje i iskustva starijih i sposobnijih kriminalista treba učiniti opštom svojinom i
tako doprineti jačanju efikasnosti u suprotstavljanju kriminalitetu;
4) Nema univerzalnih kriminalista koji bi bili sposobni da se jednako uspešno
angažuju u razjašnjavanju raznih vrsta kriminaliteta (imovinski delikti, krvni i
seksualni delikti, saobraćajni delikti, maloletnička delinkvencija itd), a potrebe
često zahtevaju da se i manje iskusan kriminalista pokaže i dokaže na polju
koje ne spada u njegovu užu specijalnost. To sve ukazuje na potrebu stručnog
usavršavanja u kontinuitetu ali i specijalizaciju pojedinaca;
5) Društvo je životno zainteresovano za otkrivanje krivičnih dela, pa se ne može
prepustiti slučaju ili sposobnosti i snalažljivosti pojedinog Javnog tužioca,

65
 

policijskog službenika, da li će neko krivično delo biti otkriveno ili neće.

Najmanje je dozvoljeno da se uspešnost u suprotstavljanju kriminalitetu učini
zavisnom od sposobnosti ili nesposobnosti pojedinaca koji samouvereno
smatraju da je moguće da sam stekne sva iskustva u taktici isleđivanja-istrage;
6) Prikaz već otkrivenih krivičnih dela i identifikacija učinilaca po pravilu je logičan i
razumljiv. Međutim, u momentu saznanja za kriminalni događaj, situacija je
veoma često takva da je slučaj zamršen i nerazumljiv, te upravo razjašnjavanje
događaja zavisi od kriminalističkih sposobnosti Javnog tužioca. Primeri o
greškama, radi kojih su pojedine istrage upropašćene odviše su česti i imaju
previše teške posledice, da bi se olako moglo preći preko pitanja kriminalističke
stručnosti onih radnika kojima je dato u zadatak da sprovedu predistražene i
istražne radnje.
7) Dobra koja su krivičnim delom ugrožena (bilo da se radi o časti, slobodi ili životu
pojedinaca, bilo da se radi o ličnoj i imovinskoj bezbednosti ljudi i društva
uopšte), predstavljaju isuviše velike vrednosti, da bi se smelo olako prelaziti
preko činjenice da se bez velikog znanja i iskustva ne može uspešno delovati u
ovoj oblasti.
Ovde je važno imati u vidu da se do potrebnih kriminalističkih znanja može doći na tri
načina i to su:
1) Sticanjem sopstvenih saznanja, što je dugotrajno i ograničenog je dometa;
2) Korišćenjem tuđih iskustava, što je obično nesistematsko i kada nije
kombinovano sa sopstvenim iskustvom, onda je nedovoljno i apstraktno i
3) Kombinacijom ovih metoda tako da sistematsko učenje osnovnih znanja iz
kriminalistike može da posluži kao temelj na kome se gradi i dograđuje
sopstveno iskustvo i može vršiti selekcija za specijalizaciju kadrova.
Sve ovo podrazumeva da se u aktuelno vreme kriminalisti moraju pripremati u
kadrovskom, stručnom, tehničkom i organizacionom smislu kako bi se što efikasnije
mogli suprotstavljati aktuelnim-novim pojavnim oblicima kriminala. Jedan od
neophodnih uslova za to je visoka kriminalistička profesionalnost i konspirativnost u
preduzimanju pojedinih mera i radnji a to mogu samo stručni i specijalizovani izvršioci
kriminalističkih delatnosti.

Načelo humanosti u primeni ovlašćenja

Ovo načelo nije samo operativno kriminalističkog karaktera, već ima mnogo širi značaj
u radu i ponašanju svakog kriminaliste. Načelo humanosti je povezano veoma usko sa
načelom morala u svakodnevnom radu, s jedne strane, i shodno tome, sa zaštitom i
očuvanjem demokratskih pravila i sloboda građana prema kojima se primenjuju
pojedine operativno taktičke mere i radnje, s druge strane. Ovo načelo doprinosi da se
u predistražnom i istražnom postupku, kao i u krivično procesnim odnosima, mogu
ostvarivati slobode i prava građana.

66
 

Načelo humanosti je usko vezano sa principima ustavnosti i zakonitosti. Policija i Javni

tužilac, kao i drugi državni organi prema ustavnim i zakonskim normama dužni su da
čuvaju živote ljudi i dostojanstvo čoveka, njegov pravni, fizički i moralni integritet. Tako
su ispunjeni uslovi pravilnog i humanog postupanja svakog kriminaliste. Realizacija
ovog načela je utoliko značajnija u predistražnom i istražnom postupku jer se u ovim
fazama najčešće i postavlja pitanje određene pravne i moralne zaštite ličnosti,
prvenstveno osumnjičenog.
Ovo načelo ima veliki značaj kada se radi o primeni sredstava prinude od strane
policijskih službenika, pri čemu treba uvek primenjivati ono sredstvo prinude koje je
neophodno i dovoljno da se njime ostvari svrha postupanja, a ne primenjivati onu
prinudu koja je suvišna i kao takva predstavlja zloupotrebu.
Humanost, naravno ne sme da bude sama sebi cilj. Ona treba da doprinese
sprečavanju kriminaliteta i da utiče pozitivno na moral i ponašanje građana. Humanost
ne sme da ide na štetu utvrđivanja objektivne istine, štaviše ona mora da bude u
skladu sa svim ostalim kriminalističkim načelima i da bude u punoj meri u funkciji
suprotstavljanja kriminalitetu na savremen i human način.
Načelo humanosti u primeni ovlašćenja podrazumeva i preduzimanje raznih oblika
delatnosti kojima se aktivnosti policije približavaju građanima. To sve može da se čini
kroz realizaciju različitih projekata u praksi kao što su: policija u zajednici, sektorski
princip rada, projekat kućne policije, školski policajac itd. Dakle, treba razvijati takve
aktivnosti policijskog rada i delovanja na suprotstavljanju kriminalitetu u kojima će
građani biti partneri policiji a ne suprotstavljena strana.

Načelo humanosti i zaštita ljudskih prava

Ovo načelo je pre svega u funkciji zaštite prava i slobode građana, odnosno prema
njemu pojedine radnje treba preduzimati shodno potrebama suzbijanja kriminaliteta i
obimu koji je neophodan da bi se postigao efekat na racionalan i svrsishodan način.
Suvišni i neadekvatni postupci koji idu na štetu ličnosti i njihovih osnovnih prava,
nesrazmerni su potrebama i cilju kriminalističkog postupanja, a mogu predstavljati čak
i zloupotrebe. To se odnosi na kriminalističko postupanje ne samo u predistražnom
postupku, nego i u istražnom kao i na glavnom pretresu. Izbor određenih mera i radnji
treba da je u skladu sa težinom konkretnog dela, faktičkom situacijom i verzijama koje
se nameću planom, u cilju da se preduzetim kriminalističkim delatnostima što manje
ugrožava ličnost.
Ma koliko kriminalistika i krivično procesno pravo imali svrsishodan i racionalan cilj, on
će biti opravdan ako bude realizovan u skladu sa moralnim i humanim principima uz
očuvanje ljudskih prava i sloboda, upravo zato što znatan deo kriminalističkog
postupanja nije sasvim precizno ograničen zakonskim normama (npr., heuristička
kriminalistika). Savremeni demokratski procesi čine područje krivičnog prava i

67
 

kriminalistike posebno osetljivim. U aktuelnim uslovima pojedine ustavne odredbe koje

se posredno ili neposredno odnose na ovu materiju, imaju poseban značaj. Najviši
pravni akti usmeravaju kriminalističke delatnosti u pravcu osnovnih sloboda i prava
građana. Unutrašnji propisi svake države treba da prate slična nastojanja na
međunarodnom planu, gde pojedina međunarodna akta imaju poseban značaj kao na
primer:
- Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima iz 1966. godine;
- Evropska konvencija o zaštiti temeljnih ljudskih prava iz 1950. godine;
- Evropska konvencija o sprečavanju torture i nečovečnog i ponižavajućeg
postupanja, ili kažnjavanja iz 1987. godine;
- Kodeks službenika odgovornih za primenu iz 1979. godine.
U sredstva koja su nezakonita, nehumana i nemoralna spadaju: nasilje; iznude; laži;
licemerje; grubosti i drugi vidovi pritisaka; iznuđene zakletve; unošenje straha i slično.
Ovako nehumane i nemoralne metode za dobijanje priznanja koje koriste policijski
službenici, pravdaju se time da je otkrivanje krivičnog dela samo po sebi visoko etički
cilj, pa je samim tim i dozvoljeno kršenje određenih etičkih normi. Profesionalna
policijska etika, međutim, ne prihvata takve stavove u službenim kontaktima sa
građanima i smatra ih nezakonitim i nemoralnim. Stavovi prema kojima je postizanje
određenog cilja uslovljeno kršenjem opštih etičkih normi, pa i manjeg značaja nego što
 je cilj koji se želi postići, neprihvatljivi su.
Kriminalistu treba da odlikuje ljubav prema pravdi-pravednosti i istini, odnosno bliskost
stava da licu treba obezbediti pravnu sigurnost, i kada je osumnjičeno, da se u svakoj
situaciji može samokontrolisati čak i kada je isprovociran, da je tolerantan i prijateljski
naklonjen prema čoveku.
Ovo načelo se, pre svega, ogleda u zaštiti čoveka od policijskih mera, podnošenja
krivične prijave, krivičnog gonjenja, odnosno kažnjavanja lica kada za to ne postoji
pravni osnov.
Policijska etika ne opravdava ni stanje policijskog stresa, iako on može biti odraz
objektivne situacije u kojoj se kriminalista-policijski službenik našao bez svoje krivice.

Načelo humanosti u odnosu sa javnošću

Suprotstavljanje kriminalitetu podrazumeva, često i primenu prinudnih represivnih

mera kojima se ugrožavaju i povređuju ustavna prava i slobode. Ustav i zakoni su
međutim, veoma precizno odredili uslove i granice do kojih takva prava mogu biti
ugrožena odnosno povređena. Otuda su načelo humanosti kojima se štite takva prava
i načelo zakonitosti postupanja organa otkrivanja u veoma bliskoj vezi.
Policijska delatnost je oblik vršenja vlasti koji je najneposrednije izložen javnosti. Zato
 je odnos policije i javnosti izuzetno značajan, jer se u ovom odnosu odražavaju i

68
 

reflektuju demokratski principi i postupci. Policija je po prirodi stvari, nosilac ovlašćenja

i prinude, pa tako postoji uverenje da je ona i usmerivač, odnosno regulator
sopstvenog odnosa sa javnošću. Zato je velika odgovornost policije da taj odnos
izgrađuje, usmerava i unapređuje kako bi na taj način doprinela poboljšanju
demokratskih odnosa u društvu. Usklađenost odnosa policije i javnosti u praksi se i
uzima kao merilo ustavnosti i demokratičnosti rada policije.
Policija u tom cilju i treba da organizuje i inicira informisanje javnosti o sopstvenoj
delatnosti kako bi s njom javnost bila upoznata, što je jedan od uslova da javnost
kontroliše policiju.
Nepotrebna manifestacija rada policije i postojanje tabu tema kada za to nema
osnova, po pravilu, šteti policiji kada su u pitanju njen ugled i podrška javnosti, što je u
uskoj vezi sa njenom efikasnošću. Posebno je štetno ukoliko se pod vidom potpune
tajnosti rada policije krije autokratija, birokratija, nezakonitost i nestručnost. Kako je
stručnost i sposobnost za obavljanje policijske delatnosti bitan elemenat profesionalne
etike treba imati u vidu da je školovanje i stručno osposobljavanje značajan uslov za
uspešno obavljanje policijskih zadataka.

Načelo humanosti i policijske intervencije

Suprotan tendenciji preventivnog postupanja policije u aktuelnom vremenu je u svetu

sve prisutnije organizovanje policijskih jedinica za intervenciju u vanrednim situacijama
i u odnosu na veoma opasna stanja kriminaliteta i njegovih aktera. U pitanju su
intervencije za koje nisu opremljeni redovni-obični policijski službenici pri
svakodnevnom obavljanju policijskih dužnosti.
Za suprotstavljanje teroristima i njihovim akcijama, snajperistima ili talačkim
situacijama (uzimanja i držanje talaca) neophodne su dobro obučene, specijalno
opremljene i naoružane jedinice čiji je zadatak da efektnim akcijama, represivno,
energično, vešto i sa što manje rizika u odnosu na ljudske živote i materijalna dobra
obave postavljeni zadatak. U pitanju su potrebe suzbijanja terorističkih aktivnosti,
zatim talačkih situacija, građanskih nemira koji se ponekad pretvore u krajnje
destruktivno, nehumano, rušilačko ponašanje od strane kriminalnih grupa i koji takve
situacije koriste za svoje zločinačke ciljeve.
Treba imati u vidu da su kriminalci spremni na veoma brutalne napade i nehumana
postupanja prema policijskim službenicima, ali ne i prema njima nego i prema
građanima, iz obesti, ili kada im se slučajno nađu na putu.
Pitanje srazmere između represivnosti od strane policije i agresivnosti od strane
kriminalaca u navedenim situacijama veoma je delikatno i treba mu prići oprezno kada
su u pitanju ljudski život i materijalno dobro i ne zalagati se za etičke vrednosti koje
nemaju racionalno i humano opravdanje.

69
 

8. NAČINI SAZNANJA ZA KRIVIČNA DELA I OPERATIVNO PRLANIRANJE

KRIMINALISTIČKIH DELATNOSTI
Kriminalitet kao društveno negativna pojava stalni je pratilac svakog društva, vešto se
prilagođava svim društveno političkim promenama, te ima stalnu tendenciju razvoja
kroz koje dobija nove forme ispoljavanja. Navedeno stanje i kretanje kriminaliteta, koje
se ogleda u prilagođavanju aktuelnoj situaciji i društvenim okolnostima, ekonomskim i
drugim promenama u društvu, zatim sve većoj prisutnosti konspirativnog kriminalnog
organizovanja pri planiranju i realizaciji raznih kriminalnih delikata, predstavlja veliki
problem u saznanju za krivična dela, njihovom razjašnjavanju kao i otkrivanju njihovih
izvršilaca.
Kriminalistička funkcija policije u suprotstavljanju kriminalitetu odvija se, najvećim
delom, u predistražnom postupku ali i u istražnom. Od značaja za rad i postupanje
policije su kriminalistički i krivično procesni aspekti koji su praktična komponenta
praktične primene pojedinih mera i radnji po osnovu ovlašćenja koja su određena po
ZKP, Zakonom o policiji i drugim propisima.
U vezi s navedenim značajna su pitanja u kojoj meri se uspešno ostvaruje saradnja u
predistražnom i istražnom postupku između policije, Javnog tužioca i suda na
represivnom planu, s jedne strane i policije i ostalih društvenih subjekata, s druge
stane na preventivnom planu, a samim tim, koji su problemi najaktuelniji kada je u
pitanju angažovanje policije.
Ako postoje osnovi sumnje da je izvršeno krivično delo za koje se goni po službenoj
dužnosti, policija je dužna da preduzme potrebne mere da se pronađe učinilac
krivičnog dela, da se učinilac ili saučesnik ne sakrije ili ne pobegne, da se otkriju i
obezbede tragovi krivičnog dela i predmeti koji mogu poslužiti kao dokaz, kao i da
prikupi sva obaveštenja koja bi mogla biti od koristi za uspešno vođenje krivičnog
postupka2. Neophodan uslov za pokretanje navedenih aktivnosti policije, u smislu
preduzimanja potrebnih mera i radnji radi otkrivanja krivičnih dela i njihovih izvršilaca,
 jeste dobijanje saznanja da je izvršeno krivično delo za koje se goni po službenoj
dužnosti. To saznanje može biti različitog stepena verovatnoće ili istinitosti, ali su za
postupanje policije neophodni osnovi sumnje.
Shodno odredbama ZKP-a predistražnim postupkom rukovodi Javni tužilac, koji radi
vršenja ovlašćenja iz navedenog zakonika preduzima potrebne radnje radi gonjenja
učinilaca krivičnih dela.
Javni tužilac može naložiti policiji da preduzima određene mere i radnje radi otkrivanja
krivičnih dela i pronalaženja osumnjičenih. U tim slučajevima policija je dužna da
izvršava naloge javnog tužioca i da ga o preduzetim merama i radnjama redovno
obaveštava.

2
 Zakonik o krivičnom postupku, (Sl. glasnik RS“, br. 72/2011, 101/2011, 121/2012 i 32/2013), član 286
određuje ovlašćenja policije.
70
 

Ovde je važno napomenuti da u skladu s odredbama ZKP-a u predistražnom

postupku, odnosno u toku istog javni tužilac je ovlašćen da od policije preuzme vršenje
radnje koju je policija na osnovu zakona samostalno preduzela.
Policija može da preduzima i dokazne radnje u predistražnom postupku ali o
preduzetim dokaznim radnjama odmah treba da obavesti javnog tužioca. Dokazi koje
 je policija pribavila preduzimanjem dokaznih radnji mogu biti korišćeni u daljem toku
krivičnog postupka, ako su dokazne radnje sprovedene u skladu sa ZKP3.
Sledeća faza je Istraga koju pokreće naredbom nadležni javni tužilac u sledećim
slučajevima:
1) protiv određenog lica za koje postoje osnovi sumnje da je učinilo krivično delo;
2) protiv nepoznatog učinioca kada postoje osnovi sumnje da je učinjeno krivično
delo.
U istrazi se prikupljaju dokazi i podaci koji su potrebni da bi se moglo odlučiti da li će
se podići optužnica ili obustaviti postupak, dokazi koji su potrebni da se utvrdi identitet
učinioca, dokazi za koje postoji opasnost da se neće moći ponoviti na glavnom
pretresu ili bi njihovo izvođenje bilo otežano, kao i drugi dokazi koji mogu biti od koristi
za postupak, a čije se izvođenje, s obzirom na okolnosti slučaja, pokazuje
celishodnim4.
Koje će mere i radnje policija preduzeti na početku svoje otkrivačke delatnosti,
relativno je pitanje koje zavisi ne samo od sadržine predhodne informacije, vrste
kriminalne delatnosti i stepena verovatnoće, već i od izvora saznanja, s obzirom na to
da postoji obaveza policije i drugih subjekata obaveznih na koordinaciju mera i radnji
ovom značajnom domenu, ako je takva saradnja celishodna.
U početnoj fazi najčešće se preduzimaju opšte operativno taktičke mere i radnje, kao
što su: provera, utvrđivanje identiteta, osmatranje, traženje obaveštenja, zaseda, racija
i druge, međutim nešto ređe se preduzimaju i dokazne radnje, kao što su: uviđaj,
veštačenje, pretresanje itd.
Sve napred navedeno znači da osnovi sumnje svojim postojanjem i sadržajem
stvaraju obavezu za organe otkrivanja u cilju utvrđivanja da li postoji krivično delo, pa
ukoliko se utvrdi da postoji, da se na osnovu te činjenice angažuju na razjašnjavanju
svih činjenica i okolnosti u vezi sa krivičnim delom i njegovim učinioce. Osnovi sumnje
tako predstavljaju osnovu na kojoj se gradi operativna obrada u cilju otkrivanja
krivičnog dela i učinioca. Osnovi sumnje po sadržaju mogu biti različiti:
1) osnovi sumnje koji ukazuju na izvršeno krivično delo, ali čiji je izvršilac i dalje
nepoznat;
2) osnovi sumnje koji uz krivično delo ukazuju i na njegovog izvršioca i
3
 Zakonik o krivičnom postupku, (Sl. glasnik RS“, br. 72/2011, 101/2011, 121/2012 i 32/2013), član 287,
koji se odnosi na dokazne radnje policije.
4
 Ibid, član 295, kojim se reguliše svrha istrage.
71
 

3) osnovi sumnje koji ukazuju na određeno lice kao izvršioca nekog krivičnog dela
čija osnovna obeležja još uvek nisu otkrivena.
U poslednjem slučaju reč je prevashodno, o sumnjivom ponašanju, kao na primer:
zapažanje višestrukog povratnika, nekontrolisano i obimno trošenje novca za koji nisu
podneti legalni izvori prihoda, posedovanje skupocenih stvari čiji način pribavljanja nije
poznat itd.
Na osnovu svega napred navedenog, možemo zaključiti da osnovno polazište
policijske kriminalističke delatnosti ne treba da bude samo prikupljanje informacija o
izvršenim krivičnim delima, već ga treba usmeriti i na otkrivanje neposredne uzročnosti
i problema koji mogu dovesti do kriminalnog ponašanja, odnosno krivičnog događaja.

Policijske aktivnosti u prikupljanju saznanja o krivičnim delima i

njihovim učiniocima
Posebno su značajne mere i radnje koje policija preduzima samoinicijativno, a
povodom stečenih osnova sumnje. Ove mere i radnje policija preduzima u
predistražnom postupku, kao što je to napred i opisano i o tome ima obavezu da
odmah obavesti javnog tužioca koji rukovodi predistražnim postupkom.
Ukoliko hoćemo da napravimo razliku između ovih delatnosti policije i dokaznih radnji,
ovu fazu njene delatnosti možemo nazvati operativnom kriminalističkom obradom,
mada se ovaj termin upotrebljava u nešto užem značenju.
Osnovi sumnje samim svojim postojanjem predstavljaju neizvesnost o tome da li je
stvarno izvršeno krivično delo ili se priprema izvršenje istog,da li su određena lica u
vezi sa krivičnim delom itd.
Sam način saznanja o osnovama sumnje i stepen razvijenosti njihovog sadržaja su
veoma različiti. Pa ipak i ovde je na prvom mestu obavezna policija koja
samoinicijativnim delovanjem prikuplja obaveštenja i na drugi način dolazi do saznanja
o pripremama i izvršenju krivičnog dela, socijalno patološkim pojavama koje, najčešće,
prethode kriminalnim događajima, što inače čini ovu delatnost i najznačajnijim izvorom
saznanja o krivičnim delima uopšte.
Poseban značaj ima odnos policije sa javnošću. Policijsko obrazovanje bi trebalo i ovaj
element u svom programu. Naime, svakodnevni pojedinačni kontakti predstavljaju
celinu odnosa: policije i javnosti. Pojedinačni slučajevi grubog odnosa prema
građanima, bahatost, mrzovoljnost, nepotrebna primena sile i nezakonito postupanje
umanjuju efikasnost policije i podršku javnosti. Bez podrške javnosti, u najširem
smislu, nema efikasnog obavljanja poslova pri otkrivanju krivičnih dela i njihovih
učinilaca.

72
 

Bez obzira na činjenicu složenog i dinamičnog procesa razjašnjavanja krivičnog dela u

smislu prikupljanja i obezbeđenja dokaza o konkretnom krivičnom delu i njegovom
pretpostavljenom izvršiocu, jedan od ključnih problema za policiju je kako doći do
osnova sumnje, odnosno do prvih saznanja o krivičnom delu i učiniocu.
Samoinicijativno angažovanje policije koje se ostvaruje, najvećim delom,
mnogobrojnim kontaktima sa građanima koji potiču iz najrazličitijih sredina veoma
često i na konspirativnoj osnovi, ima za cilj i prikupljanje ovih početnih saznanja,
informacija i podataka o kriminalnoj delatnosti.
Saznanja po osnovu sopstvene aktivnosti moguće je ostvariti i neposrednim
zapažanjem prilikom vršenja pojedinih operativno taktičkih mera i radnji kojima je,
inače, cilj kriminalistička kontrola: pozornička i patrolna delatnost, racija, zaseda,
osmatranje itd.
Saznanje o krivičnom delu se može ostvariti i uz pomoć tehničkih sredstava koja se
sve češće koriste pri obezbeđivanju pojedinih objekata, ali i na druge načine.
Za uspešno otkrivanje krivičnih dela od strane policijskih službenika, od posebnog je
značaja rad na pronalaženju, fiksiranju i analizi predmeta i tragova nađenih na licu
mesta kriminalnog događaja, kao i negativnih činjenica koje ukazuju na fingiranje.
Postupanje policije bi moralo, takođe, biti usmereno i u pravcu animiranja građana,
kako bi oni sami preduzeli mere pomoću kojih će moći da prepoznaju ponašanja koja
ukazuju na pripremu i izvršenje krivičnog dela.
Sam način dolaska do saznanja o krivičnim delima i pouzdanost dobijenih informacija
mogu biti veoma različiti. To je između ostalog, uslovljeno i prirodom kriminalne
delatnosti, koja se u osnovi može manifestovati na dva načina:
1) izvršenjem krivičnih dela čije je postojanje očigledno, kojom prilikom može ali
ne mora biti poznat i učinilac konkretnog krivičnog dela i
2) onih čije je postojanje latentno-prikriveno, zbog same prirode dela, vremena,
mesta i načina njegovog izvršenja, kao i posledica koje su nastupile.
Ovde treba napomenuti da posledica učinjenog dela u pojedinim slučajevima može biti
predstavljena kao rezultat nekog događaja uzrokovanog prirodnim faktorima, slučajem
(lat. casus), višom silom (lat. vis major) ili činjenjem lica čija delatnost nije kažnjiva,
odnosno, stvara se utisak o postojanju drugog krivičnog dela, a ne onog koje je
stvarno učinjeno.
Neposredna saznanja o krivičnom delu policijski službenici mogu steći i zaticanjem na
delu i tokom operativnog rada na nekim drugim predmetima. Veoma je važno
neposredno zapažanje policijskih službenika u toku vršenja pozorničke i patrolne
delatnosti, kroz koje delatnosti se može doći do indicija o krivičnim delima i njihovim
učiniocima. Mnogobrojne su policijske aktivnosti kojima se dolazi do saznanja o
vršenju kriminalnih delikata na području gde policijski službenici neposredno obavljaju
operativne delatnosti iz domena suprotstavljanja kriminalitetu.

73
 

Neposredno zapažanje policijskih službenika, kao način saznanja o

krivičnim delima i njihovim učiniocima

Stručan i savestan policijski službenik može u naizgled bezizlaznim situacijama uočiti

znake sumnjivog ponašanja, koji ukazuju na spremnost lica da učini krivično delo
(guranje ili pravljenje gužve na ulaznim vratima autobusa, ispred bankomata dok neko
vrši transakciju na istom i sl.), ili na okolnost da je izvršenje krivičnog dela u toku
(prisustvo na određenom mestu s ciljem čuvanja straže). Policijski službenik koji je uz
to i dobar poznavalac prilika na terenu ili u određenoj sredini, može da uoči
adekvatnom stručnom procenom odstupanje od uobičajenog stanja (na primer:
upaljeno svetlo u magacinu prodavnice ili kancelariji poslovođe van radnog vremena),
a potom da na odgovarajući način reaguje. Dalje, policijski službenik može, unapred
osmišljenim prisustvom na bezbednosno interesantnim objektima-rizičnim i ugroženim
mestima, biti u prilici da na primer: čuje lomljenje stakla, poziv napadnutog lica u
pomoć itd., nakon čega može da stupi u akciju. Blagovremeno pribavljeni podaci o
pripremanom krivičnom delu, odnosno kvalitetno izvršena analiza i prognoza
kriminalnog delovanja, omogućuje mu da uhvati učinioca na delu.
Sve navedeno je moguće u okviru sistematski pripremljenih i planski izvedenih
delatnosti kao što su, na primer: zaseda, specijalno osmatranje, praćenje,
racija,pregled i pretresanje prevoznih sredstava, putnika i prtljaga.
Policijski službenik može u toku obavljanja redovnih aktivnosti, pojačane kontrole
vozila, racije, odnosno tokom rada na otkrivanju, razjašnjavanju i dokazivanju krivičnih
dela (prilikom pretresanja ili uviđaja), ustanoviti da je u tom trenutku poznato, odnosno
nepoznato lice, izvršilo krivično delo, za čije postojanje policijski službenici nisu znali
(na primer: pronađeni su predmeti, odnosno tragovi krivičnog dela, leš, oružje, droga
itd.).
Osim samoinicijativne aktivnosti policije, za izvršena krivična dela može se saznati i na
druge načine, kao što je na primer: prijave građana (oštećeni, svedoci, anonimne i
pseudonimne prijave, samoprijave), prijavama firmi, preduzeća, ustanova, državnih
organa, preko sredstava javnog informisanja, javnim pogovaranjem i td.

Prijavljivanje krivičnih dela od strane pojedinih subjekata

Značajan izvor saznanja o krivičnim delima i njihovim učiniocima su i prijave građana,
prijave pravnih lica, državnih organa i drugih organizacija i subjekata, što nesumnjivo
dobija izuzetan društveni i kriminalno politički značaj. Spremnost građana da prijavljuju
krivična dela ili energija prijavljivanja, međutim ne zavisi samo od zakonskih obaveza,
već i od moralnih, kulturnih i drugih faktora, kao i od odnosa prema krivičnom delu i
učiniocu, pa i od same vrste krivičnog dela.

74
 

Državni i drugi organi, pravna i fizička lica prijavljuju krivična dela za koja se goni po
službenoj dužnosti, o kojima su obaveštena ili za njih saznaju n drugi način, pod
uslovima predviđenim zakonom i drugim propisom5.
Krivičnim zakonikom je predviđeno u kojim slučajevima je neprijavljivanje krivičnog
dela, krivično delo. Ovde je važno napomenuti i to da svako onaj ko podnosi krivičnu
prijavu treba da navede dokaze koji su mu poznati, ali je u obavezi da sačuva i tragove
krivičnog dela, predmete na kojima je ili pomoću kojih je učinjeno krivično delo i druge
dokaze.
U skladu s odredbama ZKP-a krivična prijava se podnosi nadležnom javnom tužiocu i
to: pismeno, usmeno ili drugim sredstvom. Ukoliko se krivična prijava podnosi usmeno
o njoj će se sačiniti zapisnik a podnosilac će se upozoriti na posledice lažnog
prijavljivanja. Ukoliko se prijava saopštava telefonom ili drugim telekomunikacijskim
sredstvom sačiniće se službena beleška, a ako je prijava podnesena elektronskom
poštom (e-mail), sačuvaće se na odgovarajućem nosiocu podataka i odšampati.
Ukoliko je krivična prijava podnesena policiji, nenadležnom javnom tužiocu ili sudu, oni
će prijavu primiti i odmah dostaviti nadležnom javnom tužiocu.

Prijave građana kao izvor saznanja o krivičnom delu

Građani mogu svoja saznanja u vezi krivičnih dela i njihovih izvršilaca predočiti policiji,
bilo neposrednim saopštavanjem, davanjem obaveštenja putem telefona, ili predajom i
dostavljanjem u obliku različitih pismena. Građani prijavljuju svoja saznanja u vezi
krivičnih dela najčešće policiji. Tom prilikom građani mogu da daju o sebi tačne
podatke, ali se kao podnosioci prijave mogu pojaviti i kao lica koja ne žele da otkriju
svoj identitet, pa tako upućuju anonimne prijave-ne navodeći baš nikakve podatke o
svom identitetu, odnosno pseudonimne prijave – navodeći nepotpune, odnosno lažne
podatke o svom identitetu. Anonimne i pseudonimne prijave mogu biti: istinite i lažne.
Istinite prijave na ovaj način podnose građani koji se plaše osvete učinioca krivičnog
dela (npr., u pitanju je delo organizovane kriminalne grupe, ili krivično delo je izvršio
neposredni ili viši rukovodilac na poslu itd.). One predstavljaju neku vrstu
kompromisnog rešenja između želje građanina da se krivično delo otkrije i razjasne
sve okolnosti u vezi toga i izbegne eksponiranje na sudu u svojstvu svedoka. U
aktuelnom vremenu sve je više prisutno prijavljivanje krivičnih dela uz prikrivanje
identiteta poslato putem e-maila ili SMS.
Anonimne i pseudonimne prijave su veoma česte u praksi, što predstavlja dodatno
opterećenje policiji, zbog čega je neophodno izgraditi određene kriterijume za njihovo
selektiranje i proveravanje. Pasivan odnos policije prema anonimnim i pseudonimnim
prijavama, kao i njihovo nekritičko odbacivanje potpuno je pogrešan potez. Postoje

5
Zakonik o krivičnom postupku, (Sl. glasnik RS“, br. 72/2011, 101/2011, 121/2012 i 32/2013), član 280
koji se odnosi na zakonsko određenje u vezi podnošenja krivične prijave.
75
 

krivična dela za koja se sasvim razumno može očekivati da će za njih eventualno biti
podneta jedino anonimna ili pseudonimna prijava. To su na primer: krivična dela
terorizma, organizovanog kriminala, špijunaža, korupcija, nasilja i seksualnog
zlostavljanja u porodici itd. Ovo je svakako pokazatelj da je veoma važno u takvim
slučajevima anonimnu ili pseudonimnu prijavu proveriti i razjasniti sve činjenice i
okolnosti prijavljenog događaja, kao i same prijave podnete na ovaj način.
Takođe, anonimne ili pseudonimne prijave su, kao što je već navedeno, očekivane od
strane lica koja se nalaze u podređenom položaju a na čiju štetu je krivično delo
učinjeno (dete koje je žrtva porodičnog nasilja ili zlostavljanja, član zločinačkog
udruženja, radnik u preduzeću itd.). Zaista, su brojne situacije u kojima je anonimna ili
pseudonimna prijava jedino očekivani oblik prijave od strane takvih lica.
Ovde je potrebno imati u vidu i činjenicu da se mnoge anonimne i pseudonimne
prijave podnose iz ličnih i tuđih interesa ili psihopatoloških razloga (paranoja ili
histerija). Ovakve situacije nalažu posebnu pažnju u postupanju po prijavi, a
prevashodno potpunu diskreciju, jer postoji ozbiljna opasnost nanošenja
nenadoknadive štete nedužnim licima. Ovo je zapravo i ključna karakteristika
postupanja s navedenim vrstama prijava.
Dalje, je veoma važno da se ima u vidu da je kod anonimnih i pseudonimnih prijava
veoma važan sadržaj a ne podnosilac prijave, zato u tom pravcu kriminalista i treba da
usmerava svoje postupanje. Postoje, pak i takve situacije u kojima se proveravanje
prijave usmerava na podnosioca prijave. To se pre svega odnosi na samoprijave,
zatim na započeta ili krivična dela koja su još u toku i druge slične situacije. Delatnosti
usmerene na otkrivanje podnosioca prijave su ne retko uslovljene formom i načinom
na koji je prijava podneta: pisana prijava, e-mail, SMS, telefonske dojave itd.
Utvrđivanje identiteta nepoznatog podnosioca prijave koja se odnosi na stvarno
učinjeno krivično delo, stvaraju se uslovi za pribavljanje kriminalistički relevantnih
podataka koji nisu izneti u prijavi, (prijavilac ih nije pomenuo zbog toga što ih je
smatrao nebitnim, odnosno zbog toga što za njih nije znao u momentu podnošenja
prijave). S druge strane, zlonamerni podnosilac lažne i obmanjujuće prijave može,
ukoliko se otkrije njegov identitet, doći pod udar krivično pravnih odredaba kojima je
inkriminisano krivično delo lažnog prijavljivanja.
Kada su u pitanju obmanjujuće  prijave, čiji je cilj da se dezinformišu policijski
službenici, treba istaći da ih, po pravilu, podnose nepoznata lica (veoma često stvarni
učinioci krivičnih dela ili njima bliska lica), ali se u praksi susreću i lažne, obmanjujuće
prijave, koje podnose lica koja ne kriju svoj identitet. Ovakve prijave se podnose iz
različitih pobuda, kao što su: radi prikrivanja stvarno izvršenog krivičnog dela (izvršenu
proneveru rukovodilac u banci, firmi ili nekom preduzeću prijavljuje krađu, poštar
prijavljuje razbojništvo itd.); podnosilac označava sebe kao žrtvu ili oštećeno lice i time
nalazi opravdanje za neku, po njega neprijatnu situaciju (da bi opravdala trudnoću
proizašlu iz bračnog neverstva, žena podnosi prijavu za krivično delo silovanja); iz
osvete (kod silovanja i nekih drugih dela); radi skretanja pažnje, izazivanja sažaljenja i
76
 

pridobijanja naklonosti drugih, podnosilac prijave predstavlja sebe kao žrtvu

nepostojećeg dela; radi ostvarivanja koristi (dužnik podnosi prijavu da je pokraden,
želeći da izbegne vraćanje duga ili da izdejstvuje produženje roka itd.); radi zaštite
bliskog lica koje je stvarni učinilac krivičnog dela (prijavljujući se za učinjeno ubistvo,
otac želi da zaštiti sina koji je pravi izvršilac isl.).
Čak i za veoma teška krivična dela koja se vrše na primer u porodici, sasvim je
neizvesno da li će biti otkrivena i imati sudsku realizaciju ili će ostati u tamnoj brojci
kriminala. U nešto blažim slučajevima reč je o pravu bračnih drugova, da li će prijaviti
krivično delo, odnosno podneti privatnu tužbu. Razlog neprijavljivanja krivičnih dela od
strane članova porodice sasvim je razumljiv, ako je izvesno da izvršilac i žrtva i dalje
ostaju zajedno, pa je realno pretpostaviti da prijavljivanje može samo pogoršati njihove
dalje odnose. Međutim, i najteža krivična dela često su izvan domašaja policije i drugih
organa otkrivanja iako mogu predstavljati društveno veoma opasne oblike porodične i
socijalne patologije uopšte, koje se može i te kako reflektovati na ukupne društvene
odnose.
Prijave oštećenih krivičnim delom predstavljaju najčešće izvore saznanja o učinjenim
krivičnim delima. Kod pojedinih imovinskih i seksualnih delikata (džepne krađe,
silovanja), oštećena lica su gotovo isključivi početni izvor podataka. Naravno, dešava
se da lice oštećeno krivičnim delom ne prijavljuje njegovo postojanje, strahujući od
osvete ili izlaganja poruzi i osude sredine, zbog mogućeg nastupanja drugih štetnih
posledica, iz osećanja krivice ili sramote, usled verovanja da je mogućnost otkrivanja
učinioca i njegovog izvođenja pred sud jako mala i slično.
Ptijavljivanje krivičnog dela od strane oštećenog ili žrtve je relativno pouzdan način
saznanja za krivično delo, čemu u znatnoj meri doprinosi i upozorenje o odgovornosti
za krivično delo lažnog prijavljivanja, koje policijski službenik ili nadležni javni tužilac
daje prijaviocu pre nego što primi prijavu od njega. Međutim, kriminalistička praksa je
pokazala da se i od ovih lica dobijaju izjave sa neistinitim sadržajem. Takvi postupci
mogu da proizađu iz mržnje, osvete i drugih sličnih pobuda, tako i iz nesvesne želje da
se preterivanjem pogorša položaj stvarnog izvršioca, a učiniocu izvršenog krivičnog
dela pripišu i stvari koje nije učinio, odnosno da se lažnim prikazivanjem bezobzirnosti
i opasnosti izvršioca, inicira hitno delovanje nadležnog državnog organa.
Prijave očevidaca dela, po pravilu imaju istinit sadržaj, kao i lica koja su nakon što se
događaj odigrao, uočila njegove posledice i tragove. Kao prijavioci se mogu pojaviti i
lica koja prepričavaju bilo izjave drugih o konkretnom događaju, npr., iskaz aktera
kriminalne delatnosti dat u nameri da se pohvali izvršenjem krivičnog dela, da ostavi
utisak na drugo lice ili da ga zaplaši, bilo, pak, glasine (govorkanja da neka lica za
određenu sumu novca mogu obezbediti izvesne pogodnosti ili izvršiti nešto što
predstavlja krivično delo-pribaviti određenu dozvolu, diplomu itd.).
Događa se u praksi da se za krivično delo sazna putem samoprijavljivanja učinioca.
Samoprijava je jedan od načina saznanja za krivično delo, kojom neko lice prijavljuje
sebe za izvršenje kriminalne delatnosti za koje se goni po službenoj dužnosti, odnosno
77
 

slučaj da se za postojanje neke kriminalne delatnosti saznaje neposredno od njenog

izvršioca. Samoprijavljivanje učinioca u mnogome može da olakša dalji operativni rad
pri čemu se policijski službenici ne smeju slepo povoditi za njom, budući da se uz one
istinitog sadržaja, podnose nesvesno neistinite i lažne i obmanjujuće samoprijave.
Istinite samoprijave podnose najčešće lica koja su učinila krivično delo u afektu, iz
nehata, u provocirajućoj situaciji, u pijanom stanju, odnosno koja su ostvarila delo
sasvim slučajno, a zatim se pokajala i spremna su da za učinjeno i odgovaraju.
Prijavljuju se, takođe, i lica koja su svesna da izvršenje krivičnog dela neće moći
prikriti, budući da mesto, vreme, način izvršenja, odnosno neke druge okolnosti dela
nedvosmisleno ukazuju na njih kao učinioce. Istinitu samoprijavu iz sličnih razloga
podnose i profesionalni kriminalci u slučajevima kada žele, prijavljivanjem za lakše
delo, da prikriju izvršenje težeg dela, ili kada pretpostave da će biti otkriveni, oni se
prijavljuju u nadi da će im se samoprijavljivanje uzeti u obzir kao olakšavajuća okolnost
pri izricanju kazne. Nesvesno neistinitu prijavu podnosi lice koje prijavljuje sebe za
krivično delo pogrešno misleći da ga je izvršilo. Nesvesno neistinito se prijavljuju
izvršioci dok su u stanju uzbuđenosti iz moralnih obzira, ali su u zabludi. Naime, u
ovakvim situacijama nema namere da se policijski službenik ili predstavnik nadležnog
državnog organa dovede u zabludu, već zabluda postoji kod lica koje se
samoprijavljuje (na primer: u toku žučne rasprave dva lica, lice X.Y. je udarilo lice Z.X.,
nakon čega je lice Z.X. prestalo da daje znake života. Lice X.Y. je sebe prijavilo za
izvršenje ubistva, da bi kasnije obdukcijom bilo utvrđeno da uzrok smrti nije primljeni
udarac već infarkt).
Razlozi podnošenja lažnih samoprijava mogu biti različiti. Kod duševno zdravih lica je
ovakav postupak motivisan namerom da, samoprijavljujući se za izvršenje lakšeg,
obezbede sebi alibi za teže krivično delo, željom da se zaštiti neka bliska osoba
(rođak, prijatelj), svešću da određene činjenice pogrešno ukazuju na njih kao na
učinioce, čemu u prilog ide i spremnost stvarnog učinioca da ih dobro nagradi za
učinjenu žrtvu (izlaganje krivičnom progonu i osudi). Neka duševna oboljenja se
između ostalog, karakterišu i povećanom spremnošću na podnošenje lažnih
samoprijava-kod šizofreničara, oligofreničara, paranoika.
Načini saznanja o krivičnom delu od oštećenih, očevidaca događaja i drugih
potencijalnih svedoka, kao što je napred opisano, veoma je čest. Pouzdanost tih
izvora je u pojedinim situacijama relativna. Iako je prijavilac odgovoran za svoje izjave,
nije retko lažno prijavljivanje, a preterivanje i preuveličavanje pojedinih činjenica i kod
stvarno izvršenih dela, po pravilu, prate iskaze oštećenih. Ako je prijavilac oštećeno
lice, ono često i nesvesno nastoji da ugroženost, odnosno povredu svog dobra prikaže
što težom, pa se ova pojava javlja kao posledica straha i prepasti kod nasilničkih
delikata. U takvim okolnostima oštećeni neretko pogrešno zapažaju napad i napadače
i druge relevantne činjenice. Ovu vrstu preterivanja bi trebalo da uoči odgovorni radnik,
odnosno da uoči sve činjenice koje idu na štetu prijavioca, kao i one koje njegovu
ličnost i ulogu prikazuju u nepovoljnom svetlu.

78
 

Kao prijavioci se pojavljuju i lica koja su za krivična dela saznala od drugih i koja
takođe mogu biti oštećena, odnosno mogu imati određeni interes kada je u pitanju
ishod krivične stvari. Iskazi ovih lica mogu biti, opterećeni greškama i mnogobrojnim
improvizacijama kojima se popunjavaju pojedine praznine u saznanjima. Poseban
problem je kada ovi svedoci iz druge ruke, odnosno svedoci po čuvenju prijavljuju
krivično delo iz nečasnih motiva ili niskih pobuda, osvete, mržnje, ljubomore.
Subjektivnost, kojima su opterećene takve prijave ide praktično od, samo delimično
netačnih informacija, do lažnog prijavljivanja u potpunosti. Ukoliko se ovakve
dezinformacije otkriju, najčešći izgovor prijavioca jeste da je za delo i pojedine
informacije saznao od drugoga, i da on nije kriv.
Ukoliko prijavu podnosi informator čije je kontaktiranje sa policijom konspirativno takvo
prijavljivanje nema formalni karakter, u smislu sačinjavanja prijave na zapisnik, već
operativac sačinjava službenu belešku koja može sa ostalim dokumentima iz
operativne obrade da posluži kao osnova za sačinjavanje krivične prijave.
Lice koje saopštava podatke o izvršenom krivičnom delu treba da se izjasni da li ih
saopštava u nameri formalnog podnošenja krivične prijave, ili samo radi informisanja o
kriminalnoj delatnosti, ali ne i u svojstvu podnosioca.
Takvo informisanje od strane građana može se obaviti na različite načine: usmeno, u
pismenoj formi, telefonom, telefaksom i sl., na bilo kom mestu i u bilo koje vreme i ne
podrazumeva uzimanje prijave na zapisnik.
Prilikom uzimanja izjave kriminalista koristi određene obrasce koji su međusobno
različiti u delu koji se odnosi na pojedina krivična dela. Posebni obrasci odnose se,
npr., na krivična dela razbojništva, provalne krađe, dela u vezi sa narkoticima,
falsifikovanjem novca itd. Ovi obrasci omogućavaju brz i pregledan uvid u taktičku
situaciju, preduzete mere i radnje koje imaju za cilj prikupljanje dokaza, preduzimanje
potraga i drugih radnji. Na taj način se u velikoj meri doprinosi uspešnoj operativnoj
obradi, kao i unošenju podataka u operativne evidencije.

Lažno prijavljivanje i prikrivanje krivičnih dela

Kod saznanja za krivična dela treba imati u vidu da jedan broj krivičnih dela koja
pripadaju tamnoj brojci nastaje usled fingiranja. Nesumnjivo je najveći broj tih krivičnih
dela iz oblasti imovinskog kriminaliteta, uključujući tu i privredni kriminalitet, dok su
krivična dela iz domena političkog kriminaliteta tu malobrojnija ali se ne može potpuno
isključiti i njihovo prikrivanje ili fingiranje pa i pripadanje tamnoj brojci kriminala.
Fingiranje i prikrivanje krivičnih dela su veoma česti u oblasti klasičnog kriminaliteta,
kao na primer krivična dela ubistva (npr., ubistvo deteta pri porođaju), nedozvoljenog
pobačaja, kriminalitet iz domena porodičnog nasilja itd.

79
 

Prikrivanja se, međutim, kod privrednog kriminaliteta, po pravilu, preduzimaju pre

izvršenog krivičnog dela, upravo zbog toga što se ova krivična dela vrše sa
umišljajem. Kod krivičnih dela iz domena privrednog kriminaliteta je karakteristično i to
da se otkrivanjem krivičnog dela otkriva i njegov izvršilac, zbog čega izvršioci
blagovremeno preduzimaju mere prikrivanja. Prikrivanje se vrši na različite načine, pri
čemu se najčešće koriste falsifikati, lažni finansijski dokumenti i sl. Krivično delo može
da prikriva sam izvršilac ali i pomagači i saučesnici. Ukoliko se krivično delo vrši sa
umišljajem njegovo prikrivanje se može vršiti pre izvršenja ili tokom izvršenja krivičnog
dela i suprotno tome ukoliko je delo nehatno prikrivanje se po pravilu vrši nakon
izvršenja krivičnog dela. Ovde su od posebnog značaja indicije pre izvršenja krivičnog
dela, tokom izvršenja istog i posle izvršenja, kao i modus operandi u sve tri faze.
Posmatrano iz aspekta tamne brojke kriminaliteta nebitno je da li je krivično delo
fingirano ili prikriveno. Prikriveno krivično delo pretpostavlja sakrivanje ili uništavanje
predmeta i tragova krivičnog dela, prikrivanje, odnosno zataškavanje informacija o
delu kao i njegovo neprijavljivanje. Upravo sam čin neprijavljivanja krivičnog dela
predstavlja kriterijum razlikovanja prikrivenih od fingiranih krivičnih dela. Ukoliko se
ova razlika između prikrivanja i fingiranja ne pravi na ovaj način, to može da oteža
kriminalističku istragu, odnosno postupak razjašnjavanja svih činjenica i okolnosti ali i
da prijavljivanje krivičnog dela usmeri u potpuno pogrešnom smeru.
Dakle, dok kod prikrivanja krivičnog dela nemamo prijavljivanje, kod fingiranog
krivičnog dela prijavljivanje je najčešće lično. U oba slučaja radnje izvršenja su
kažnjive po pozitivnim propisima.
Kako fingirana krivična dela najčešće prijavljuju njihovi izvršioci od izuzetnog je
značaja adekvatno taktičko postupanje prilikom obavljanja informativnog razgovora sa
prijaviocem dela. Tokom takvog informativnog razgovora treba otkriti lažan iskaz,
osnovne elemente (mesto, vreme, način izvršenja) stvarno izvršenog krivičnog dela,
kao i motiv davanja lažnog iskaza u odnosu na krivično delo ili događaj koji uopšte nije
izvršen. Informativni razgovor je potrebno obaviti ne samo sa izvršiocem, već i sa
saučesnicima fingiranja, najčešće pomagačima u izvršavanju kriminalnog delikta.
Specifičnosti taktičkog postupanja odnose se i na informativne razgovore, pri čemu je
potrebno imati na umu da saučesnici nemaju saznanja o fingiranju kao što ih imaju
izvršioci. Ova lica posle izvršenja krivičnog dela (post festum), mogu da nagovore
izvršioce da svedoče u njihovu korist, posebno kada izvršilac nastoji da uz pomoć
drugih lica fingiranje učini što verovatnijim.
Zato je neophodno da policijski službenik raspolaže sa što je moguće više podataka i
informacija u vezi fingiranja krivičnog dela, pa da ta raspoloživa saznanja zna vešto da
koristi prilikom obavljanja informativnog razgovora.
Uspeh kriminaliste-operativnog radnika u svakom slučaju zavisi od njegove
informisanosti u vezi sa fingiranjem, taktikom postavljanja pitanja, njegovom
umešnošću tokom obavljanja informativnog razgovora i sa druge strane, inteligencijom

80
 

i sposobnošću osumnjičenog da pronikne u taktiku operativnog radnika, odnosno da

osujeti njegovu nameru. U svakom slučaju ovde se radi o veoma napetoj psihičkoj
situaciji u kojoj ishod razgovora zavisi od iskustva operativnog radnika, odnosno
kriminalnog iskustva osumnjičenog i njegove spretnosti da izabere zamke koje mu
tokom informativnog razgovora postavlja operativni radnik. Za očekivati je da
osumnjičeni bude uporan u svojoj nameri da uveri operativnog radnika u lažno
činjenično stanje kao da je pravo.
Fingiranje je za razliku od prikrivanja krivičnog dela, uvek umišljano, iako se može
desiti da se odluka o fingiranju donosi naknadno-„post festum“, čak iako je delo
izvršeno iz nehata. To se odnosi i na lice koje nije izvršilac, već ima sopstveni interes
u fingiranju, a odlučno je da prilikom davanja iskaza bude kategorično, prikazujući
lažno kao stvarno.
Naravno da se sva pravila koja se odnose na obavljanje informativnog razgovora sa
osumnjičenim, u punoj meri odnose i na situaciju fingiranja. Veoma je važno da se
tokom razgovora ne ispoljava suviše radosti ako je okrivljeni priznao delo, niti na
kategorički insistirati na krivici. Priznanje treba da bude rezultat činjenica i argumenata
koji potvrđuju fingiranje. Relativno je pitanje koje će se mere i radnje preduzeti i kojim
redosledom u cilju provere određenih činjenica i radi utvrđivanja stvarnog činjeničnog
stanja i materijalne istine. Sve mere i radnje treba da budu podređene obezbeđivanju
materijalnih dokaza koliko je to moguće, te sve iskaze lica tokom informativnih
razgovora treba usmeravati u tom pravcu.
Na kraju treba imati u vidu kod uviđaja na licu mesta fingiranog kriminalnog događaja,
da su tragovi i predmeti najčešće namešteni pa ih zato treba pažljivo i detaljno
pregledati, analizirati i obraditi.

Najčešće greške prilikom primanja prijava građana

Dosadašnja kriminalistička praksa ukazuje i na činjenicu da prilikom prijema prijava od

građana dolazi i do određenih propusta i grešaka. Ove greške mogu nekada za
rezultat imati gubljenje dragocenih informacija čije će se prisustvo teško ili skoro
nikako neće moći nadomestiti u daljoj operativnoj obradi konkretnog predmeta.
Prilikom prijema prijave treba imati u vidu bitnu razliku na primer: nije isto da li se
prijava prima od svedoka ili lica koje od nekog čulo za neki događaj ili od oštećenog
lica konkretnim krivičnim delom.
Veoma često se zaboravlja da je prijavljivanje krivičnog dela za mnoge građane
potpuno nov i nepoznat postupak sa kojim se mnogi od njih po pravilu susreću prvi put
u životu. U takvim situacijama je pogrešno odmah preći na ispitivanje o glavnim
činjenicama vezanim za krivično delo koje se prijavljuje, već je u tim situacijama
poželjno da se podnosiocu prijave prvo postavi nekoliko uvodnih pitanja, kao na
primer: ako se radi o očevicu krivičnog događaja, kakvi su bili vremenski uslovi u
81
 

vreme opažanja. Ovako se podnosilac prijave može opustiti i osloboditi forenzične

zbunjenosti zbog kontakta sa službenim licem, dok će se ovlašćeno lice bolje upoznati
sa karakteristikama i osobinama ličnosti podnosioca prijave.
Ovlašćena službena lica često preuzimaju dominantnu ulogu prilikom prijema krivične
prijave od građana, ponašajući se tako neljubazno i u toj meri grubo da u nekim
situacijama gube kontrolu nad svojim ponašanjem i dozvoljavaju sebi da se upuste u
raspravu sa podnosiocem prijave. To u očima građana može da stvori veoma lošu
sliku uopšte o policiji i nadležnim državnim organima te tako može da utiče na odluku
građana da nadležnim državnim organima ne predoče saznanja o nekom krivičnom
delu. Ovako može doći do informacionog deficita na strani nadležnih državnih organa
(policije) i ujedno do povećavanja tamne brojke kriminaliteta.
Prilikom prijema usmene prijave građana može doći do neprimenjivanja načela:
objektivnosti, metodičnosti, kritičnosti i samokritičnosti, ukoliko je lice koje podnosi
prijavu lepo odeveno, uglađenog i ljubaznog ponašanja, elegantnih pokreta, po
spoljašnjosti privlačno, već se podleže dejstvu prvog utiska, što može da dovede do
stvaranja potpuno pogrešne slike o krivičnom događaju i nepoznatom učiniocu. Često
se ne vodi računa o tome kakvo je psihičko stanje podnosioca prijave u datom
trenutku, kako se trenutno ponaša (držanje tela, pokreti rukama i nogama, grize nokte,
drži ruke u džepovima, žvaće žvaku itd.), kakve su osobenosti njegovih reči, intonacija
glasa itd.
Usled površnog i nezainteresovanog postupka od strane kriminaliste dešava se često
da se uopšte ne razjasne šta je tačno podnosilac prijave opazio, a šta zaključio. Ne
vodi se dosta često računa o mogućnosti postojanja nekog subjektivnog odnosa,
između podnosioca prijave sa nekim od učesnika kriminalnog događaja.
Greške se javljaju i prilikom formulacije pitanja koja ovlašćeno službeno lice postavlja
podnosiocu prijave. Prilikom postavljanja pitanja treba voditi računa o licu koje
prijavljuje događaj i njegovom obrazovanju, zanimanju kao i o jeziku i načinu
izražavanja. Dalje, prilikom postavljanja pitanja treba poštovati i redosled po kome se
pitanja postavljaju od opšteg ka posebnom.
Greške se dešavaju u smislu i ne uzimanja krivičnih prijava na zapisnik kada prijavilac
dođe u službene prostorije (PI, PS, PU), pa se tako prijavilac pošalje da još izvrši neke
provere pa da se javi za dva do tri dana, što kod građana takođe stvara lošu sliku o
nadležnom državnom organu.
Dalje je bitno da se krivične prijave podnose nakon izvršenog uviđaja a da se ne
pozivaju lica-oštećeni da dođe u službene prostorije radi uzimanja krivične prijave na
zapisnik.
Kriminalisti prilikom prijema prijava od građana moraju postupati učtivo, mirno i
staloženo poštujući načela kriminalističkog postupanja kao i sve okolnosti konkretnog
slučaja, te da obavljaju ove delikatne zadatke strogo u okviru zakonskih ovlašćenja.

82
 

Viktimološki značaj prijavljivanja krivičnog dela od strane oštećenog

Ukoliko viktimologiju shvatimo kao nauku o žrtvi, u tom slučaju njen odnos sa
kriminalistikom se zasniva na ulozi i mestu žrtve u nastanku krivičnog dela, odnosno
značaju te činjenice za razjašnjavanje određene kriminalne delatnosti, kao i samoj
zaštiti žrtve. Podaci o žrtvi koje sadrži viktimološka i kriminalistička analiza mogu biti
od izuzetnog značaja za rasvetljavanje krivičnog dela i otkrivanje učinioca. Na osnovu
podataka koji se odnose na ličnost žrtve, njenih veza, mogućeg odnosa sa izvršiocem,
njene uloge u nastanku krivičnog dela, moguće je kreirati operativnu kriminalističku
delatnost i pribaviti lične i materijalne dokaze u vezi konkretnog događaja. Tako
viktimološka analiza omogućava upoznavanje sa ličnošću žrtve i njenom ulogom u
krivičnom delu u sačinjavanju mogućih verzija o ličnosti izvršioca, kako bi sužavanjem
njihovog kruga lakše došli do osumnjičenog; određivanje uloge žrtve u krivičnom
postupku, njeno svedočenje i njen doprinos rasvetljavanju krivičnog dela i formalno.
Treba imati u vidu da postoji više faza viktimizacije koje se javljaju kod žrtve krivičnog
dela.
Prva faza, odnosno primarna viktimizacija se javlja u okviru procesa u kome jedna
osoba postaje žrtva krivičnog dela.
Za kriminalistiku je od velikog značaja tzv., sekundarna viktimizacija, koja direktno
utiče na spremnost žrtve za saradnju sa organima otkrivanja. Naime, sekundarna
viktimizacija predstavlja prisustvo pojačanog osećaja povređenosti tj. stradanja koje
postoji kod žrtve krivičnog dela zbog pogrešnog shvatanja ili negativne reakcije
socijalnog okruženja i organa otkrivanja.
Prilikom otkrivanja mogućeg izvršioca uz pomoć viktimološke analize, na osnovu nje
se može pretpostaviti kakvom tipu izvršioca bi bile adekvatne karakteristike žrtve; ko bi
mogao imati motiv za izvršenje dela baš prema konkretnoj žrtvi; ko je moga da bude
upoznat sa posebnim okolnostima u vezi žrtve (finansijsko stanje, navike,
interesovanje, ranije životne prilike, sa kime je bila u lošim odnosima, u sporu, sa kime
se družila itd.).

Prijave pravnih lica kao izvor podataka o krivičnom delu

Pravna lica kao prijavioci krivičnih dela se u principu pojavljuju u situacijama kada su
oštećeni krivičnim delima, ali ne retko i u drugim situacijama. Tako, na primer, prilikom
pružanja pomoći licima ili u toku utvrđivanja uzroka smrti, zdravstvene ustanove
(bolnice, urgentni centri, domovi zdravlja, službe hitne pomoći itd.), mogu doći do
saznanja o izvršenom krivičnom delu, i na osnovu toga podneti prijavu nadležnom
državnom organu-najčešće policiji (za nanošenje telesnih povreda, ubistvo, silovanje,
protivprirodni blud, nedozvoljeni prekid trudnoće, ugrožavanje bezbednosti saobraćaja,
izazivanje opšte opasnosti, nesavesno lečenje bolesnika itd.). Do saznanja o krivičnim
delima policija može doći na osnovu informacija dobijenih od banaka, revizorskih kuća,
83
 

poreske uprave, inspekcijskih službi, carinskih službi, komunalne policije, poreske

policije, finansijske policije sudske straže,obrazovnih ustanova,civilnih službi
bezbednosti, agencija, preduzeća, udruženja, Vojske Srbije i stranih policijskih organa,
putem interpola, evropola i drugih organa i službi.

Sredstva javnog informisanja kao izvor saznanja o krivičnom delu

Iako je ovaj izvor saznanja o krivičnom delu u praksi znatno ređi, treba mu, u svakom
slučaju, posvetiti dužnu pažnju. Ovo iz razloga što prilikom informisanja javnosti
novinari, mogu više ili manje, direktno da ukažu na određenu kriminalnu aktivnost koja
 je npr., rezultirala oštećenjem nečijih prava, interesa, pogoršavanjem materijalne
situacije u nekom preduzeću (usled čestih havarija ili pogrešnih poslovnih poteza),
korupcijom u državnom organu itd. Do podataka o kriminalnoj delatnosti, potkrepljenih
 jačim ili slabijim argumentima, može se doći preko pisama čitalaca, dopisa
povremenih saradnika i praćenjem živih kontakt emisija. S druge strane, zloupotrebom
štampe, radija, televizije i drugih sredstava javnog informisanja (iznošenjem tvrdnji,
objavljivanjem izjava, tekstova, filmskih snimaka, fotografija i crteža itd.), mogu se
izvršiti i pojedina krivična dela. U rubrikama malih oglasa često se nude usluge čije je
pružanje zabranjeno, kao i predmeti koji su pribavljeni krivičnim delom, odnosno čiji
promet nije dozvoljen ili je dozvoljen samo uz postojanje odgovarajuće dozvole.
U novije vreme se sve više ističe internet kao sredstvo javnog informisanja, pa se zbog
toga ne može nikako zanemarivati mogućnost korišćenja ovog sredstva za saznanje o
krivičnim delima.

Javno pogovaranje kao izvor saznanja o krivičnom delu

Početna saznanja o izvršenom krivičnom delu i njegovim učiniocu mogu se saznati i

putem javnog pogovaranja, odnosno na osnovu širenja glasina.
Javno pogovaranje predstavlja prenošenje vesti o tome da se priprema izvršenje
nekog krivičnog dela, odnosno da je izvršeno neko konkretno krivično delo ili da je
određeno lice učinilac krivičnog dela koje se goni po službenoj dužnosti, a pri tome nije
poznato da li je ta informacija-vest istinita i od koga potiče. Pojedini građani ne
prijavljuju kriminalne delatnosti državnom organu, već svoja saznanja poveravaju
drugim licima. U praksi se dešava da pogovaranje-širenje glasina, koje u osnovi ima
realnu podlogu, prenošenjem bude izmenjeno do neprepoznavanja, gubeći, pri tome,
sadržaj i verodostojnost. Bez obzira na sve to, glasine se ne smeju, osim ako su zaista
i na prvi pogled apsurdne, bez prethodne pažljive provere okarakterisati kao
izmišljotine i nešto što je nerealno. Sam postupak proveravanja treba da bude veoma
pažljiv i to treba obavljati na konspirativan način. U traganju za proturačem glasina, a
posebno licem od koga one potiču, treba posebno biti uporan kada se u iznetim
neistinama i poluistinama mogu naći elementi krivičnih dela. Postupak traganja za
84
 

izvorom javnog pogovaranja se sastoji u ispitivanju poslednjeg lica u lancu pronošenja

glasina s osnovnim pitanjem od koga je ono dobilo kritičnu informaciju i kakav je
sadržaj pomenute informacije, potom se sprovodi traganje za prethodnim prenosiocem
glasina, ne bi li se daljim operativnim radom došlo do prvog izvora, odnosno lica koje
 je prvo „iniciralo i lansiralo“ tu informaciju u javnost.

Lica koja angažuje policija kao informatore kao oblik saznanja za

krivična dela

Stručna policijska, odnosno kriminalistička literatura je prilično oskudna sadržajima koji

objašnjavaju ulogu i položaj informatora ubačenog u kriminalnu grupu u cilju njenog
razotkrivanja iznutra. Dalje je retko objašnjavanje i pisanje o tome koga sve policija
angažuje kao informatora, za saznanja o krivičnim delima i njihovim učiniocima. To
mogu biti policijski službenici, i lica izvan policije, lojalni građani, ali i kriminalci, koji
policijske službenike po njenom nalogu u dužem vremenskom periodu informišu o
krivičnim delima i izvršiocima za koje je policija zainteresovana.
Treba imati u vidu da je kriminalac, slično okrivljenom u krivičnom postupku najbogatiji
izvor informacija, jer se nalazi u središtu kriminalnih delatnosti i zbivanja. To nije i
slučaj sa lojalnim građanima iako je saradnja sa ovim poslednjim mnogo manje
rizična. Policija je oduvek bila zainteresovana za saradnju sa licima iz kriminalnih
sredina, bez obzira na činjenicu što je saradnja sa njima veoma rizična od
dekonspiracije i što, samim tim, zahteva više predostrožnosti i opreznosti.
Kao i sve prethodno što je opisivano po pitanju saznanja za krivična dela i njihove
učinioce tako je i u ovom slučaju da iskazi informatora mogu biti lažni i neosnovani, što
svaki kriminalista mora imati u vidu. Razlozi zbog kojih iskaz informatora može biti
neosnovan mogu biti različiti:
- informator je i sam učestvovao u vršenju krivičnih dela pa se to pojavljuje kao
osnova da ga policija angažuje;
- učestvovao je u podeli plena stečenog krivičnim delom, a to se ogleda u tome
što je davao kontradiktorne ili, pak, različite verzije događaja;
- od ranije je zapažene njegova neobjektivnost ili sklonost neistini;
- ranije je bio kažnjavan zbog prevare ili klevete, lažnog prijavljivanja, davanja
lažnog iskaza;
- njegovi navodi u iskazu protivreče iskazima drugih lica;
- omogućio je saučesnicima bekstvo ili im je na drugi način pomagao, odnosno
poboljšao položaj u krivičnom postupku.
Zlatno kriminalsitičko pravilo u preduzimanju operativnih mera i radnji jeste da
informator ostane anoniman, ako je to sa njim dogovoreno, a pogotovu kada njegovi
iskazi doprinose pribavljanju drugih dokaza, odnosno indicija. Ukoliko se informator
koji je delovao na konspirativnoj osnovi pojavi kao svedok na sudu, njegov iskaz će s

85
 

aspekta objektivnosti biti problematičan. On će nastojati da svoju ulogu informatora

prikrije ili joj prida sasvim drugi sadržaj od onog koji je postojao. Ova lica nastoje
samoinicijativno, ili u saradnji sa policijom, da minimiziraju ili učine nejasnim svoj
odnos sa organima otkrivanja, a ne tako retko će negirati da je takav odnos uopšte i
postojao, ili će izbegavati da o njemu govore.
U policijama nekih zapadnih država (npr., SAD) razlikuju se oni informatori koji su
pripadnici policije, pa su konspirativno umreženi u tajne kriminalne organizacije, od
onih koji nisu pripadnici policije već predstavljaju ljude od poverenja, a neretko i same
kriminalce. Obadvojica nastoje da svoju ulogu informatora kao i svoj stvarni identitet
sačuvaju u anonimnosti. Svaki pojedinačni slučaj konkretnog angažovanja je iz
različitih osnova i motiva potrebnog angažovanja, pravni odnosi između policije i
informatora, istinitost informacija, odnosno rizik dezinformisanja pa i namernog
stimulisanja informatora, o čemu policija mora voditi računa. Situacija se bitno razlikuje
ukoliko je informator, ugrađen u kriminalnu grupu, policijski službenik.
Policija u operativnom radu koristi svoje pripadnike, ili pak druga lica kao tzv., agente
provokatore. Agent provokator obično nagovara neko drugo lice (koje je po pravilu,
pod operativnom obradom) da uradi neku nedozvoljenu radnju ili dovodi lice u slična
iskušenja, a potom ga hapsi, odnosno preduzima prema njemu neke druge mere
prinude. Agent provokator će uspešno obaviti svoj zadatak ako je žrtvu prethodno
isprovocirao, a zatim je hvatanjem na delu uhapsio. Ovakvi postupci nisu svojstveni
našim policijskim organima, mada kao metode nisu nepoznate u angažovanju policije.
Saradnja policije i građana može se ostvariti u pojedinačnim, „ad hoc“ situacijama i u
dužem periodu počev, po pravilu, od prve besplatne informacije do neodređene duge
saradnje koju tokom vremena policija treba da stimuliše ukoliko želi da informator
nastavi takvu saradnju.
Po osnovu prikupljanja obaveštenja kriminalističke službe koriste i tradicionalne
taktičke mere, radnje i metode u prikupljanju informacija od neposrednih izvora-
najčešće poverljivih lica koja se angažuju iz kriminalnih sredina. Ovakvim operativnim
vezama pribavljaju se podaci o namerama delinkvenata ili kriminalnih grupa,
razjašnjavaju se krivična dela sa nepoznatim izvršiocem ili prikupljaju potrebni dokazi
radi krivičnog progona. Operativne veze mogu biti angažovane u konkretnom slučaju
složenih operativnih zahteva, ili za određenu pojavu u kriminogenoj sredini za koju
prethodno nisu imale posebne instrukcije, niti su se takve pojave mogle predvideti.
Prema stepenu poverljivosti, vrsti i stepenu angažovanja u operativnoj delatnosti,
operativne veze se mogu podeliti na:  informatore  i saradnike. I jedni i drugi se
angažuju na osnovu procene policijskih službenika kriminalističke policije i u skladu s
uobičajenom procedurom. Da li će neko lice biti angažovano kao operativna veza
zavisi od njegovih subjektivnih svojstava i objektivnih mogućnosti i naravno, od
potrebe u svakom konkretnom slučaju kriminalističke obrade. Subjektivna svojstva
pretpostavljaju određeni stepen pouzdanosti, stabilnosti ličnosti, intelektualnih
sposobnosti, diskretnosti, dok objektivne mogućnosti pretpostavljaju realne uslove
86
 

pristupa kriminalnoj sredini. Ove veze se mogu angažovati iz kriminalne sredine ili se
operativnim metodama mogu u nju infiltrirati.
Osnovi po kojima se ova lica mogu angažovati su različiti:
- dobrovoljnost;
- patriotizam;
- razni vidovi i druge stimulacije;
- eventualna mogućnost oslobađanja od krivičnog, odnosno prekršajnog
gonjenja.
Prema ovdašnjim merilima informatori su lica koja sopstvenim namernim
angažovanjem dolaze do saznanja od značaja za kriminalističko operativno
angažovanje policije. Takva lica ne pripadaju policiji, a njihov identitet, angažovanje i
sadržaj informacija čuvaju se u strogoj diskreciji.
Iz napred navedenog se može konstatovati da informatore možemo podeliti u dve
grupe i to su:
1) Informatori u koje policija ima puno poverenje, a koje je rezultat detaljnog
proučavanja njihove ličnosti, predhodne saradnje i kontrole ponašanja ovih lica.
Odnos između kriminaliste i ovih lica izgrađuje se i održava na osnovu
poverenja i međusobnog uvažavanja. Neretko oni postaju i saradnici što
predstavlja najkvalitetniji stepen informisanja. Oni svoju poziciju saradnika
ostvaruju po osnovu ličnih poznanstava: profesionalnih, srodničkih, prijateljskih,
sportskih itd. Ova saradnja svakako kvalitetnija ako je saradnik u takvoj situaciji
da stalno donosi sadržajne i kvalitetne informacije, ukoliko je prodoran, odan,
odgovoran, diskretan, hrabar i uživa neograničeno poverenje kriminogene
sredine. Informatori i saradnici su po pravilu, stimulisani novčano ili na drugi
način. Među ovim licima se mogu naći i kriminalci koji su veoma dragocen izvor
informacija ukoliko se uspostavi dobra saradnja.
2) Informatori koji su članovi kriminalne grupe ili organizacije koji su vršili ili vrše
krivična dela. Saradnja sa tim licima je utoliko dragocenija ukoliko policija ne
može na drugi način da sagleda kriminalnu organizaciju iznutra. Informacije
mogu da se odnose na bilo koje činjenice koje će doprineti otkrivanju,
razjašnjavanju i dokazivanju određene kriminalne delatnosti. Ova lica s obzirom
na pomenute okolnosti mogli bismo svrstati u drugu grupu informatora. Budući
da oni mogu informisati policiju o veoma značajnim podacima koji se odnose na
krivična dela (njihovo planiranje i izvršenje, predmeti i tragovi, skrovišta i
kretanje kriminalaca) to su ovi podaci veoma dragoceni kada je u pitanju
otkrivanje i razjašnjavanje krivičnih dela posebno nepoznatih izvršilaca i
stvaranju uslova za njihovo hapšenje. U pitanju je po pravilu, neophodnost
otkrivanja tajnog kriminalnog organizovanja, odnosno pripremanje vršenja
krivičnih dela velike društvene opasnosti. Otuda je ova saradnja svrsishodnija i
sa više opravdanja i pored svih osporavanja njene moralnosti i humanosti. Ova
lica su, međutim izložena velikom riziku. Treba imati u vidu da ona narušavaju
87
 

moralni kodeks kriminalaca zbog čega ih ostali kriminalci, ukoliko budu

otkriveni, osuđuju na najgori prezir, a neretko i na smrt. Zato je potrebno
prilikom procene informacija koje dostavljaju informatori – kriminalci biti
skeptičniji i oprezniji nego kada informacije dostavljaju-pružaju lica koja ne
pripadaju kriminalnim grupama. Ova lica, ukoliko izvrše krivična dela nišu po
unutrašnjim propisima oslobođena krivične odgovornosti, bez obzira na to što
su informisala policiju (što im treba blagovremeno i predočiti da znaju).
Posebno je pitanje do koje mere informatori mogu biti angažovani po nalogu policijskih
službenika. Osnovna pravila-ustavna i zakonska-nalažu da aktivnost policije može ići
do one granice do koje ugrožavanje privatne i intimne sfere ličnosti nije u suprotnosti
sa zakonskim, ustavnim i opšteprihvaćenim normama. Opravdanost primene pojedinih
policijskih sredstava treba da bude srazmerna opasnosti koja preti zaštićenim dobrima
koja bi bila realno ugrožena da takvog angažovanja nema. Najbolji primer je za to
aktivnost informatora koji je u stručnoj literaturi poznat kao agent provokator, čijih
usluga se malo koja policija može odreći, bez obzira koliko one izgledale
problematične sa moralnog odnosno humanog stanovišta.
Iz aspekta krivično procesnog prava iskazi ovih lica nemaju pravno relevantni značaj,
 jer zbog očuvanja anonimnosti oni se, po pravilu, ne pojavljuju u krivičnom postupku
kao svedoci. Ukoliko lice koje pruži informaciju policiji želi da za organe pravosuđa
ostane anonimno takve informacije će imati isključivo operativni karakter i značaj, s
obzirom na to da je isključena mogućnost pojavljivanja takvih lica u krivičnom
postupku u svojstvu svedoka. Policija po prethodnom obećanju i postignutom
dogovoru njihov identitet održava u strogoj anonimnosti, a saradnja se obavlja dok je
to kriminalistički, odnosno operativno, opravdano.
Bez obzira na to što je cilj svake pribavljene informacije da se ona transformiše u
procesno valjani dokaz, policija izvore sa kojima je zasnovala konspirativnu saradnju
ni u kom slučaju ne sme da oda, odnosno da takve informacije predlaže kao svedoke
u krivičnom postupku. Iako je reč o mogućnosti krunskog svedočenja, odnosno
potencijalnim dokazima koji bi bili teško oborivi, policija će prekršiti osnovne norme
moralnog policijskog kodeksa ako postupi suprotno obećanjima datim informatoru. Po
pravilu, takav postupak bi u velikoj meri umanjio poverenje u policiju onih bez kojih je
policija ponekad nemoćna da efikasno deluje pri otklanjanju najtežih krivičnih dela i
učinilaca.

Kriminalističke klopke kao sredstvo otkrivanja krivičnog dela i

izvršioca

Samim saznanjem o krivičnom delu, tek nastaje problem otkrivanja nepoznatog

učinioca i razjašnjavanja svih okolnosti u vezi takvih kriminalnih događaja.

88
 

Ukoliko do takvih krivičnih dela dolazi učestalo, odnosno ona se vrše sukcesivno na
određenom području, jedan od načina otkrivanja izvršilaca je uz pomoć takozvanih
klopki-zamki, odnosno  stupica. Klopke predstavljaju efikasno kriminalističko
operativno sredstvo otkrivanja nepoznatog učinioca ukoliko su stručno, precizno i
oprezno postavljene u odgovarajuće vreme i na odgovarajućem mestu. Klopke treba
postavljati u mestu, vreme i na način koje izvršilac nije očekivao, da bi se u punoj meri
postigao efekat iznenađenja. U praksi je moguće postavljati različite klopke, ali se one
mogu svrstati u sledeće grupe:
- tehničke klopke – fotoklopke i slično;
- fizičke klopke – zasede, praćenje,specijalno osmatranje i slično;
- hemijske klopke;
- daktiloskopske klopke.
Pojedine tehničke klopke se mogu uspešno adaptirati u obične predmete za
svakodnevnu upotrebu (kamufliranje fotoaparata, mikrofona). Za postavljanje klopki
može se uspešno koristiti i sistem televizijskih (TV) kamera. Kamere se postavljaju i
usmere na određena mesta koja treba zaštititi, odnosno osmatrati. Kablovima se
povežu s monitorima u kontrolnoj prostoriji, tako da kontrolor uključivanjem određene
kamere može na ekranu svoga monitora kontrolisati prostor oko objekta ili kretanje u
zoni koju kontroliše. Sistem TV kamera u našim tehničkim uslovima može se koristiti
pri dnevnoj svetlosti ili u kombinaciji sa jakim osvetljenjem noću.
Radi obezbeđenja specijalnih objekata ugrađuju se sistemi za TV osmatranje prilikom
osiguranja unutrašnjosti takvih objekata.
Sistem video nadzora je jedan od načina koji se primenjuje u cilju zaštite banaka i
drugih finansijskih institucija, kako objekata tako i bankomata i drugih mesta gde se
barata gotovim novcem i drugim vrednostima banke.
Tonfilmsko snimanje je, na primer, moguće koristiti u dokumentovanju stvarnih
događaja iz života koji predstavljaju krivična dale. Ovde je reč o veoma značajnom
tehničkom i vizuelnom sredstvu pri otkrivanju krivičnog dela i učinioca, naravno,
ukoliko je kamera korektno snimila radnju krivičnog dela, odnosno lik izvršioca. Za tu
svrhu se koriste skrivene kamere, s ciljem obezbeđenja od krađe u supermarketima,
velikim robnim kućama i prodavnicama. Specijalne male MINOX kamere uspešno se
koriste kao sredstvo za dokumentovanje džepnih krađa. Poznati su, takođe, i specijalni
uređaji i aparati za noćna osmatranja i snimanja.
Javno snimanje pojedinih događaja u različite svrhe može korisno poslužiti
rasvetljavanju tih događaja sa kriminalističkog aspekta, na primer, automobilska
nesreća kao posledica namere vozača, zatim zakonom dozvoljeni skupovi koji se
kasnije pretvore u nedozvoljena ponašanja grupa i pojedinaca, drugi javni događaji koji
se snimaju ili fotografišu. Mada se ovako prikupljena dokumentacija ne prihvata kao
dokaz njen operativni značaj je nesumnjiv.

89
 

U istu svrhu se upotrebljavaju i svetlosni uređaji koji koriste IC zrake. Ovi uređaji su
veoma pogodni za obezbeđenje mostova, prilaza rekama,uskih prolaza, skladišta,
prostorija za čuvanje poverljive dokumentacije, banaka, vojnih objekata, a mogu se
koristiti i kao zamke, odnosno koriste se prilikom postavljanja zaseda. Ovaj svetlosni
uređaj sa IC zracima sastoji se iz predajnika, prijemnika i signalne table. Predajnik
emituje zrake i on se sa prijemnikom postavlja u takav odnos da vidljivi ili nevidljivi IC
zraci prolaze pored objekta ili ulaza koji se štiti. Ovi uređaji se koriste i za zaštitu od
provalnih krađa unutar objekata, odnosno za njihovu spoljašnju zaštitu. Oni su,
međutim, osetljivi na atmosferske prilike ( magla, kiša, oluja) što im jako smanjuje
vidljivost , a time i efikasnost zaštite.
Alarmni uređaji su tehnička sredstva koja, u slučaju prisustva lica na mestima gde su
sredstva instalirana na dodir, kretanje, reaguju zvučno ili svetlosno, a mogu i na
obadva načina istovremeno, i upozoravaju na prisustvo lica (odnosno životinje), ili ga
odvraćaju od vršenja krivičnih dela.

9. INDICIJE I VERZIJE I OPERATIVNO PLANIRANJE

Indicije – osnovi sumnje podozrenja – su utvrđene činjenice i okolnosti koje posredno

ukazuju na mogućnost postojanja krivičnog dela, na određeno lice kao mogućeg
izvršioca ili, pak, na druge činjenice ili okolnosti vezane za delo ili učinioca.
Postoje dve osnovne vrste činjenica koje su značajne za otkrivanje krivičnog dela i
učinioca i u vezi sa tim, određivanje krivičnih sankcija u krivičnom postupku. To su
sledeće činjenice:
1) Indicije ili osnovi sumnje, odnosno osnovi podozrenja i
2) Pravnorelevantne činjenice ili dokazi.
Pravno relevantne činjenice utvrđuje sud kroz primenu pojedinih radnji dokazivanja
(istražene delatnosti), a samo izuzetno i policija vršenjem pojedinih radnji dokazivanja
u krivičnoprocesnoj formi.
Procesno pravno relevantne činjenice predstavljaju osnovu na koji se gradi krivični
postupak. Na ove činjenice se u krivičnom postupku nadovezuju krivične sankcije koje
izriče sud. Pravnorelevantne činjenice su predmet izučavanja krivično procesnog
prava.
Indicije predstavljaju predmet angažovanja policije, po pravilu u predistražnom
postupku, najčešće na osnovu vršenja pojedinih opštih operativno taktičkih mera i
radnji.
Indicije imaju veliki kriminalistički značaj, međutim njihova dokazna vrednost je veoma
sporna. Indicijalna metoda dokazivanja (kada se indicije uzimaju kao dokazi i na

90
 

osnovu njih donose sudske odluke) primenjivana u prošlosti, dovodila je po pravilu, do

teških sudskih zabluda. Dakle, značaj indicija je mnogostruko veči u fazi otkrivanja
krivičnog dela i učinioca, odnosno, indicije su predmet svakog operativnog rada i
nalaze se u osnovi svakog činjeničnog stanja ili dokaza.
Do indicija o krivičnom delu i učiniocu dolazi se na različite načine. Izvori saznanja o
krivičnom delu i učiniocu su ne samo u samoinicijativnoj delatnosti policije, već i u
angažovanju mnogobrojnih subjekata, prvenstveno njihovim prijavljivanjem krivičnog
dela i izvršioca. Pojedine indicije se stiču i aktivnošću drugih subjekata i stručnih
organa, kao što su:
- Javno tužilaštvo;
- Poreska uprava;
- Carinski organi i službe;
- Inspekcijske službe;
- Komunalna policija;
- Sudska staža;
- Finansijska policija;
- Poreska policija.
Na osnovu tih indicija policija preduzima dalje aktivnosti. Kada je u pitanju
samoinicijativna delatnost policije, do indicija se, kao što je istaknuto, dolazi vršenjem
pojedinih operativno taktičkih mera i radnji u skladu s ZKP.
Značaj indicija je u tome što one predstavljaju početnu osnovu svakog kriminalističkog
istraživanja. Indicije mogu biti manje ili više zasnovane na stvarnim činjenicama, a
kriminalistika svojim metodama mora da utvrdi njihovu osnovanost. Poseban je
problem kako doći do indicija, kako ih saznati, u onim situacijama kada je delo
izvršeno na konspirativan način ili je, pak, takvo da kriminalna posledica nije uočljiva u
spoljnjem svetu.
U početnoj fazi otkrivanja krivičnih dela i učinioca, indicije su polazna osnova na kojoj
se gradi otkrivačka delatnost policije. S druge strane, indicije doprinose utvrđivanju
dokaza, ili predstavljaju osnovu za njihovo utvrđivanje. Taj put od indicija do dokaza
(materijalnih i ličnih) ispunjen je operativno taktičkim merama i radnjama koje
preduzimaju organi otkrivanja krivičnih dela i učinioca. Pri tome se mnoge indicije
tokom operativnog rada pokazuju kao neosnovane , druge kao delimično osnovane,
ili, pak, sasvim osnovane.
Dešava se ponekad da indicije budu međusobno kontradiktorne, a ponekad idu u
istom smeru. Eliminisanje onih manje izvesnih i verovatnih može se ostvariti samo
upornim operativnim radom uz pomoć logičkog zaključivanja.
Sam odnos indicija i na osnovu njih utvrđenih dokaza može biti različit. Ako su u
osnovi utvrđenih dokaza prethodno saznate indicije, pa zatim proverene, činjenično
stanje je potpunije utvrđeno, a dokazi čvršći.

91
 

Dešava se da, naknadno utvrđene indicije budu kontradiktorne sa već utvrđenim

dokazima, što obavezuje policiju i organe otkrivanja na novu operativnu aktivnost i
napore u pravcu utvrđivanja, odnosno odbacivanja samih indicija ili, pak, već pravno
utvrđenih dokaza. Takav postupak stalnog proveravanja indicija (njihovog
potvrđivanja, dopune ili odbacivanja) naročito je prisutan u toku otkrivanja krivičnog
dela i učinioca, do pokretanja krivičnog postupka, mada se on može protezati i na
samom krivičnom postupku, prevashodno na istragu.
Indicije imaju izuzetan značaj ukoliko je izvršilac krivičnog dela nepoznat, pa je
potrebno da se otkrije, rasvetli krivično delo i prikupe dokazi.
Vrste indicija možemo posmatrati po različitim kriterijumima. Najzančajnija je podela
indicija na:
- Indicije o krivičnom delu, one koje ukazuju na postojanje krivičnog dela i
- Indicije o učiniocu, su one koje ukazuju na blisku ili dalju posrednu ili
neposrednu vezu nekog lica sa konkretno izvršenim krivičnim delom.
Određenost indicija koje se odnose na krivično delo, u velikoj meri zavisi od posledica
krivičnog dela i njenog manifestovanja u spoljnjem svetu, s obzirom na to da postoje
veoma raznovrsna krivična dela, kako ona čije su posledice pritajene i latentne,
odnosno one keoje se u spoljašnjem svetu teže uočavaju, tako i one koje su
neposredne i vidljive golim okom. S druge strane, pojedine faze krivičnog dela, počev
od pripremnih radnji do nastupanja posledice, su manje više indikativne, pa ih samim
tim organi otkrivanja lakše ili teže saznaju.
Indicije se mogu podeliti i prema osnovnim elementima krivičnog delana: mesto,
vreme, način, motiv izvršenja. One se mogu javiti pre izvršenja krivičnog dela, u vrme
izvršenja krivičnog dela ili posle njega.
Po sadržini indicije mogu biti: lične i stvarne, materijalne i psihološke, uzročne i
posledične. Po značaju mogu biti: glavne i sporedne, opšte i posebne, verovatne i
istinite.
Glavne indicije ukazuju na osnovne elemente bića krivičnog dela i ličnost učinioca, dok
se sporedne odnose na otežavajuće i olakšavajuće okolnosti, oblik vinosti i slično.
Opšte indicije se odlikuju većom neodređenošću i javljaju se kod većine krivičnih dela,
a posebno samo kod pojedinih. Prethodnoj klasifikaciji pripada i podela koja indicije
razvrstava u zavisnosti od njihove prirode, na materijalne (vezuju se za materijalnu
stranu dela i učinioca) i psihološke (vezuju se za unutrašnju psihičku stranu ličnosti
učinioca).
Prethodne, istovremene i naknadne indicije,  su indicije koje treba posmatrati u
odnosu na faze izvršenja krivičnog dela, gde ovakva podela ima poseban operativni
značaj, ne samo za sprečavanje krivičnih dela nego i za njihovo suzbijanje.

92
 

Kao indicije pre izvršenja krivičnog dela javljaju se: izražavanje spremnosti za
izvršenje krivičnog dela, postojanje motiva, sumnjivo držanje, naročito ranije
osuđivanog lica, sklonost devijantnom ponašanju, psihofizička svojstva, profesionalna
znanja i veštine, poznavanje okolnosti koje pogoduju izvršenju krivičnog dela.
Među indicije koje se odnose na izvršenje krivičnog dela (radnja, posledica, uzročna
veza) posebno su značajne indicije: prisustvo na mestu izvršenja krivičnog dela,
posedovanje sredstava izvršenja, profesionalna znanja i veštine, motiv za učešće u
vršenju krivičnih dela i samo učestvovanje u delu.
Mada su indicije činjenice koje se u postupku utvrđuju kao i sve druge činjenice, one
su više faktičke, a manje pravno relevantne činjenice. Da li će jedna činjenica nakon
njenog utvrđivanja postati pravno relevantna, odnosno dokaz, ili faktička, zavisi od dva
uslova: 1) formalnog –procesnog i 2) materijalnog – faktičkog. Formalni se odnosi na
način i formu utvrđivanja te iste činjenice, pri čemu je za postojanje dokaza neophodno
da su pribavljene radnjama dokazivanja.
Za indicije takav uslov nije potreban, njih je moguće pribaviti preduzimanjem opštih
operativnih radnji. Kada su u pitanju materijalni uslovi, oni se pre svega odnose na
sadržajnu stranu: u kojoj je meri određena činjenica materijalna sa sapekta njene
istinitosti, osnovanosti i objektivnosti. Nivo istinitosti koji predstavlja osnove sumnje
odgovarao bi indicijama, dok bi činjenice koje imaju stepen izvesnosti, sadržajno imale
značaj dokaza.
Ovaj materijalni uslov je manje određen i precizan, odnosno on je precizan u onoj meri
koliko je moguće razlikovati osnove sumnje od osnovane sumnje, verovatnoće ili
izvesnosti.
Formalni uslov je određeniji za razlikovanje, s tim što same istražne radnje nemaju za
rezultat isključivo dokaze u pravno relevantnom smislu, već i indicije čiji je posredni
dokazni značaj u postupku neposredan, između ostalog i zbog postojanja slobodnog
sudijskog uverenja. Suprotno, navedenom, opštim operativno taktičkim merama i
radnjama ne mogu se pribaviti dokazi kao pravno relevantne činjenice, već samo
indicije.
Indicije koje se odnose na stanje i period posle izvršenja krivičnog dela u vezi sa
tragovima krivičnog dela koji se mogu naći na izvršiocu, žrtvi, ili na licu mesta,
učešćem u događaju, koristi od izvršenog krivičnog dela, psihičkim dejstvom koje ima
krivično delo na učinioca (koje se ogleda u njegovom sumnjivom držanju, neuverljivom
objašnjenju određenih okolnosti koje se odnose na izvršeno krivično delo i izvršioca).
Da bi indicije bile od značaja za dokazivanje, u okviru dokaza i dokaznih informacija,
kao i slobodnog sudijskog uverenja, treba da su određene i jednoznačne, pogodne za
deduktivno zaključivanje, da su podudarne, da ih je veći broj i da su u kauzalnom
odnosu sa krivičnim delom.

93
 

Indicije mogu upućivati na određeno lice, kao mogućeg izvršioca krivičnog dela. Tako,
na primer: u plućima utopljenika nije pronađena voda, iako je njegov brat tvrdio da je
skočio u bunar i tako izvršio samoubistvo. To znači da je bačen u bunar mrtav, što
inicira na ubistvo od strane brata, ili nekog drugog lica.

Metodika otkrivanja kriminalnih delatnosti pojedinih lica najčešće je usmerena prema

sledećim činjenicama:
- da li su ta lica i ranije vršila istovrsna krivična dela, na sličan ili različit način?
- da li su određena lica mogla da imaju motiv za izvršenje baš konkretnog
krivičnog dela?
- da li je utvrđeno njihovo prisustvo pre kriminalnog događaja, u vreme
kriminalnog događaja i posle njega na mestu izvršenja krivičnog dela?
- u kojoj meri pojedina lica poseduju znanja i veštine za vršenje baš konkretnih
krivičnih dela, odnosno, da li su njihova telesna svojstva takva da su mogla da
izvrše određeno krivično delo?
- u kojoj meri se na pojedinim licima ispoljavaju ili ogledaju psihičke implikacije
izvršenog krivičnog dela?
- da li po izvršenom delu neka od lica poseduju ili raspolažu predmetima
krivičnog dela, odnosno, imaju li neke koristi od izvršenog dela?
Na navedena i na mnoga druga pitanja treba odgovoriti, jasno i argumentovano kako
bi se povezale indicije sa dokazima.
Za praktičan rad policijskih službenika, najinteresantnije su indicije koje se pojavljuju
češće i na osnovu kojih se mogu postavljati manje ili više realne verzije, odnosno
pretpostavke o krivičnom delu i učiniocu. To su sledeće indicije: indicije o načinu
izvršenja krivičnog dela; indicija o sumnjivom držanju; indicija o motivu; posedovanje i
rasturanje predmeta koji potiču od krivičnog dela kao indicija; neosnovano bogaćenje,
kao i nesrazmerno trošenje novca; ispoljavanje volje za izvršenje krivičnog dela;
određene veštine, profesionalna znanja i navike kao indicija; poznavanje prilika i
okolnosti, mesto i vreme kao indicija.
Operativne indicije  su najznačajnije za rad na razjašnjavanju svih okolnosti u vezi
saznanja za krivično delo i posebno ono gde je izvršilac nepoznat. Operativne indicije
su upravo takvi osnovi sumnji, odnosno signali koji vode organe gonjenja ka
razjašnjavanju kriminalnog događaja.
Način izvršenja krivičnog dela kao indicija

Prilikom preduzimanja određenih kriminalnih aktivnosti većina učinilaca ostavlja iza

sebe pečat prepoznatljivosti, koji se može manifestovati izborom objekta napada,
mesta, vremena, sredstva i preduzete radnje u fazi pripreme, tokom izvršenja
krivičnog dela i nakon toga. Modus operandus izvršenja kriminalci retko odbacuju,
međutim praksa je pokazala da se s novim pojavnim oblicima kriminala pojavljuju i
novi metodi vršenja krivičnih dela.

94
 

Sredstvo izvršenja kao indicija 

Na vrstu i karakteristiku sredstava izvršenja krivičnog dela mogu ukazivati: način

izvršenja krivičnog dela, pronađeni tragovi i delovi upotrebljenih sredstava, ali i iskazi
očevidaca, oštećenih, žrtava i drugih lica. Nakon utvrđivanja grupne pripadnosti
upotrebljenih sredstava, važno je, između ostalog, odgovoriti i na sledeća pitanja:
- Kakva su to sredstva u pitanju?
- Da li je potrebna posebna stručnost za njihovu upotrebu?
- Ko ih proizvodi ili prodaje?
- Ko ih je posedovao ili ih još poseduje?
- Kome su konkretna sredstva bila dostupna?
- Da li ih poseduje osumnjičeni?
Sredstvo kojim je izvršeno krivično delo može biti nađeno na licu mesta kriminalnog
događaja, prilikom pretresanja stana i drugih prostorija, vozila ili lica, upotrebom psa
tragača, na osnovu nečijeg iskaza da ukaže gde se predmet-sredstvo nalazi, kome je
prodato ili ustupljeno, gde je odbačeno ili uništeno itd. Nakon pronalaženja takvih
sredstava, neophodno je utvrditi sledeće:
- Da li su posledice učinjenog dela mogle biti prouzrokovane pronađenim
sredstvom?
- Da li je pronađeno sredstvo (npr., otrovna supstanca) po svom hemijskom
sastavu i drugim karakteristikama identično s materijalom pronađenim na licu
mesta?
- Da li su tragovi na licu mesta načinjeni pronađenim sredstvom?
- Da li na pronađenom sredstvu ili njegovoj ambalaži ima tragova sa lica mesta i
tragova učinioca?
- Da li je moguće uklapanje sa delovima predmeta nađenim na licu mesta?
- Da li očevici mogu prepoznavanjem identifikovati upotrebljeno sredstvo?
Veoma je važno da se na osnovu pronađenih sredstava izvršenja krivičnog dela ne
donose olako zaključci o identitetu učinioca, budući da izvršioci mogu upotrebiti
sredstvo koje nije njihovo vlasništvo, niti su u njihovom stalnom i drugima
poznatom posedu (ukradeni pa korišćeni), pa ih stoga namerno ostavljaju na licu
mesta ili ih, pak, podmeću radi fingiranja. Kada se pronađe sredstvo izvršenja kod
nekog lica, to još uvek ne mora da znači da je to lice i izvršilac konkretnog
krivičnog dela, to sve upućuje da se operativna indicija-sredstvo izvršenja proveri.
Sumnjivo ponašanje određenog lica kao indicija 

Sumnjivo ponašanje koje se javlja kao posledica psihičkog opterećenja učinioca

izvršenim krivičnim delom (usled postojanja svesti o delu, osećanja krivice i straha
od otkrivanja, osude sredine i kazne), ne manifestuje se u istoj meri i na isti način
kod svih lica. Do neznatnog ispoljavanja, ili, čak, potpunog odsustva sumnjivog
ponašanja učinioca krivičnog dela, dolazi često i zbog toga što on ima potpuno

95
 

drugačiji sistem vrednosti od onog koji je prihvaćen u određenom društvu. To je

naročito slučaj kada je izvršenim delom učinilac ostvario izvesnu korist, razrešio
dugogodišnji problem, ostvario neki viši cilj i slično.
Učinilac krivičnog dela na sebe može skrenuti pažnju, između ostalog i na sledeće
načine: sakrivanje, bekstvom, čestim promenama adrese stanovanja, nošenjem
lažnih isprava, promenama fizičkog izgleda, nadimaka, navika, traženjem utehe u
alkoholu, preteranim trošenjem novca u igrama na sreću, na kocki, povratkom na
lice mesta izvršenja krivičnog dela, korišćenjem znakova sujeverja,
samoprijavljivanjem ili samoodavanjem o izvršenju nekog lakšeg krivičnog dela,
tajnim sporazumevanjem sa drugim izvršiocima krivičnih dela, traženjem kupaca za
određenu robu, prijavljivanjem fingiranog krivičnog dela, podmetanjem lažnih
tragova, pisanjem anonimnih pisama u kojima ukazuje na tobožnje motive
izvršenja i izvršioca itd.
Motiv za izvršenje krivičnog dela kao indicija

Motiv se može odrediti kao unutrašnji pokretač i regulator ljudskog ponašanja. On

se često javlja kao indicija na osnovu koje se, u fazi otkrivanja razjašnjavanja
konkretnog krivičnog događaja, mogu sačiniti pretpostavke o tome šta se desilo, o
obliku vinosti i psihičkom odnosu učinioca prema delu, kao i određenom licu kao
učiniocu. Motiv izvršenja krivičnog dela se utvrđuje na osnovu mnoštva činjenica
koje se ispoljavaju u spoljašnjem svetu. Pri tome su od posebnog značaja:
- Vrsta dela;
- Vreme, mesto i objekata izvršenja;
- Način i sredstvo izvršenja.
Karakter izvršioca kao indicija

Karakter je trajna psihofizička crta ličnosti koja treba, u skladu sa odgovarajućim

regulativnim principima, da kontroliše čovekove reakcije, zbog čega se javlja kao
značajna orijentaciono eliminaciona indicija. Karakterne crte nekog lica kao operativna
indicija se mogu povezati sa motivom kao operativnom indicijom.
Izvršilac prilikom vršenja krivičnog dela svojim karakterom ostavlja značajan pečat
kako na licu mesta kriminalnog događaja, tako i na žrtvi ili oštećenom.
Telesna svojstva izvršioca kao indicija

Činjenice koje ukazuju na telesna svojstva učinioca (pol, lični opis, specifična
gestikulacija i hod, boja i druge odlike glasa) mogu biti utvrđene na osnovu načina
izvršenja krivičnog dela (ubistvo zadavljenjem), predmeta (naročito odeća i obuća) i
tragova pronađenih na licu mesta, iskaza dobijenih od očevidaca, žrtve, oštećenog ili
drugog lica, (velika težina odnetog predmeta, mali otvor na provaljenom zidu). Ova
operativna indicija može nekada biti od presudne važnosti za sužavanje kruga
osumnjičenih i da se tako doprinese bržem i efikasnijem rasvetljavanju krivičnog dela.

96
 

Prisustvo na mestu kriminalnog događaja

Utvrđeno prisustvo na mestu krivičnog dela predstavlja osnov za sumnju o učešću u

izvršenju krivičnog dela.
Posedovanje i rasturanje predmeta krivičnog dela kao indicija

Ukoliko se preduzimanjem odgovarajućih mera i radnji kod lica pronađu predmeti za

koje se zna ili se pretpostavlja da su nastali ili su pribavljeni krivičnim delom, to
predstavlja značajnu indiciju o vezi držaoca predmeta sa učinjenim krivičnim delom.
Neosnovano bogaćenje i nesrazmerno trošenje novca kao indicija

Naglo bogaćenje i preterano trošenje novca može poslužiti kao osnov za pretpostavku
o kriminalnoj delatnosti lica ukoliko ono nema, ili nije imalo, izdašan, stalan ili
povremen, legalan izvor prihoda.
Ispoljavanje volje za izvršenje krivičnog dela kao indicija

Ova indicija se može manifestovati nizom ponašanja koja predstavljaju, pre svega,
posledicu uzbuđenja i nemira nastalog nakon donošenja odluke o izvršenju krivičnog
dela, kao i nastojanja budućeg učinioca da stvori optimalne uslove za donošenje
odluke o izboru napadnutog objekta, mestu i vremenu kada će delo izvršiti, potrebnim
sredstvima koja će tom prilikom koristiti, angažovanju saučesnika ako su nužni, kao i o
merama koje treba da koristi, angažovanju saučesnika ako su nužni, kao i o merama
koje treba da onemoguće otkrivanje, odnosno hapšenje.
Profesionalna znanja i veštine kao indicija

U pojedinim slučajevima način izvršenja, tragovi i druge okolnosti pod kojima je

krivično delo izvršeno, mogu ukazivati na profesiju, navike i veštine kojima izvršilac
vlada. Poznavanje nekih borilačkih veština te manifestacija istih prilikom vršenja
krivičnog dela, predstavlja ovu operativnu indiciju, kao i poznavanje drugih znanja i
veština (baratanje kompjuterom i slično).
Poznavanje određenih prilika i okolnosti kao indicija

Postojanje indicije o tome da je učinilac poznavao i iskoristio okolnosti koje nisu svima
poznate, može se utvrditi na osnovu izbora napadnutog objekta, vremena, nesta,
načina i sredstava izvršenja.
Verzije – pojam, vrste, planiranje 
Verzije  su misaone konstrukcije – radne pretpostavke o krivičnom delu ili učiniocu
sačinjene na osnovu indicija, odnosno prikupljenog operativnog materijala, čiju
osnovanost treba da potvrdi ili opovrgne dalja delatnost u okviru operativnog plana,
odnosno kriminalističke obrade. Verzije su vezane za kriminalističko razmišljanje i
logičko povezivanje uočenih ili saznatih indicija.

97
 

Kriminalistička hipoteza pretpostavlja tipičan sistem istraživanja, pri čemu se treba

pridržavati određenih pravilnosti među činjenicama.
Hipoteze su u velikoj meri prisutne u pretkrivičnom postupku (područje heurističke
kriminalistike), pre svega radi postavljanja diferencijalne dijagnoze. U krivičnom
postupku (područje silogističke kriminalistike), hipoteze služe za popunjavanje
pojedinih praznina, koje se inače, nadomešću iskustvom. Njima se pretpostavljaju
pojedini odnosi, razlozi, uzroci, pravilnosti događanja, kao i zakonitosti utvrđivanja
činjenica koje su u vezi sa krivičnom stvari.
Prilikom sačinjavanja verzija potrebno je postaviti najmanje dve verzije i to: verziju i
kontraverziju.
Postoje više vrsta verzija. Za operativno postupanje je interesantna podela na opšte i
posebne. Opšte verzije mogu biti optužne i odbrambene, u zavisnosti od toga na koje
su činjenice usmerene – one koje treba da obezbede odbrambene ili optužne dokaze.
Opšte verzije čine konstrukciju rasvetljavanja krivičnih stvari, za razliku od posebnih
verzija koje se planiraju u okviru opštih i odnose se na pojedine uže elemente
krivičnog dela (o subjektu, objektu, motivu, načinu izvršenja itd.). Posebne verzije se
planiraju u okviru opštih i njima su usmerene. Njihov zadatak je da dopune opšte
verzije konkretnim sadržajima. Osim toga, verzije, mogu biti preliminarne, radne i
pomoćne, glavne i sporedne, osnovne i dopunske.
Planiranje operativnog rada na osnovu indicija i verzija
U ovoj dinamičkoj aktivnosti u kojoj se prikupljaju nove indicije i odbacuju nepotvrđene,
misaoni proces i logično zaključivanje imaju izuzetan značaj. Da bi ovaj intelektualni
napor bio u skladu sa operativnim radom treba da se zasniva na rezultatima
preduzetih mera i radnji po osnovu dobro organizovane operativne delatnosti i to,
počev od dobijanja prvih saznanja, do sticanja osnova sumnje, kada, po pravilu,
prestaje nadležnost policije i nastaju aktivnosti drugih organa.
Pre ili kasnije, na osnovu stečenih osnova sumnji ili indicija, celishodnost daljeg
predistražnog postupanja zahteva njegovo planiranje da bi se izbeglo neorganizovano,
spontano i neracionalno postupanje. Ovo planiranje se sastoji u donošenju plana koji
treba da obuhvati verzije metodološki sistematizovane i po njima predviđene
operativnotaktičke mere i radnje. Krajnji smisao plana sadržan je u odgovoru na
osnovna-zlatna pitanja kriminalistike.
Razvoj i usavršavanje metoda planiranja su korelativni razvoju društva i povećavanju
nivoa opštih znanja. Planiranje je dakle potrebno jer nemati plana podrazumeva isto
što i planirati da se nešto ne uradi.
Planiranjem se izbegava stihija i nered u operativnom radu i postupanju. Posebno
kvalitetan skok u razvoju metoda planiranja učinjen je nakon II svetskog rata, kada su
počele da se razvijaju nove egzaktne tehnike, koje su poznate pod jednim opštim

98
 

imenom „mrežno planiranje“, tako da u aktuelnom vremenu savremena kriminalistika

preporučuje primenu mrežnog planiranja za kriminalističko delovanje.
Mrežno planiranje se odvija u tri osnovne faze i to su:
- U prvoj fazi se posmatra eksplicitno i jedino, logička zavisnost poslova koji
moraju da se izvrše, što predstavlja analizu strukture;
- Druga faza podrezumeva period vršenja procene vremena za svaku delimičnu
aktivnost, proračun vremenskih termina, utvrđivanja najopterećenijeg
vremenskog toka i
- U okviru treće se uzimaju u obzir svi ostali uticajni faktori, u koje spadaju
troškovi obavljanja određenih aktivnosti, raspoloživa sredstva, kao i ljudski
potencijali, odnosno radna snaga.
Najveće prednosti tehnike mrežnog planiranja u odnosu na druge oblike planiranja
aktivnosti ogledaju se u njenim velikim izražajnim mogućnostima, tako da se za svaku
planiranu delatnost formulišu četiri vremenske koordinate i to su:
1) Vreme najranijeg mogućeg početka;
2) Vreme najranijeg mogućeg završetka;
3) Vreme najkasnijeg mogućeg početka i
4) Vreme najkasnijeg mogućeg završetka.
Kada se nakon preduzetih mera prvog zahvata postave kriminalističke verzije, pa se
utvrde sve pretpostavke po pitanju okolnosti za koje ne postoje čvrsti dokazi,
neophodno je sačiniti listu aktivnosti kojima će se te pretpostavke proveravati, u cilju
njihove potvrde ili negiranja, u čemu se globalno ogleda ceo proces razjašnjavanja
kriminalnih delatnosti, od momenta prvih saznanja. Kada se konačno odrede sve
kriminalističke delatnosti, postupci, mere i radnje koje je potrebno preduzeti, onda se
uz primenu tehnike mrežnog planiranja određuju:
1) Mesto;
2) Vreme;
3) Modaliteti njihovog preduzimanja i
4) Subjekti koji će ih vršiti.
Ovako posmatrano tehnika mrežnog planiranja omogućava sledeće:
1) Ostvarivanje lako razumljivog pregleda celokupnog planiranog projekta
realizacije kriminalističkih zadataka;
2) Jednoznačno predstavljanje logičkog toka i međusobne zavisnosti raznih
delimičnih procesa i postupaka u realizaciji kriminalističkih zadataka;
3) Tačno procenjivanje vremena za sve delimične procese i pojedinačne
postupke;
4) Određivanje „kritičnog puta“, odnosno najopterećenijeg dela procesa u
realizaciji zadataka;

99
 

5) Pravovremeno sagledavanje svih mogućih ometajućih faktora, koji mogu da

utiču na planirani tok obavljanja kriminalističkih delatnosti;
6) Obezbeđenja metoda suzbijanja ometajućih faktora, uz procenjivanje potrebnog
vremena radi obavljanja tih aktivnosti i
7) Razrada različitih planskih varijanti, uz racionalno i razumno angažovanje ljudi,
tehnike i vremena .
Tehnika mrežnog planiranja podrazumeva i sačinjavanje mrežnih dijagrama, kojima se
omogućava da rukovodilac kriminalističkih akcija na jednostavan način, efikasno i brzo
stiče uvid u ostvarivanje planiranih zadataka. Uz primenu računarske tehnike mrežno
planiranje se odvija lakše i jednostavnije jer ova tehnika ima prednost po pitanju
koordinacije sa mnogobrojnim subjektima, kada je neophodan timski rad i
angažovanje, što je karakteristika velikih i na širem planu zasnovanih kriminalističkih
akcija.
Kriminalističko mišljenje predstavlja vrlo specifičnu intelektualno- intuitivnu podlogu
za razjašnjavanje nekog krivičnog dela, jer se i sama kriminalistika može shvatiti kao
„proces utvrđivanja spoznaje“-saznanja, što se ispoljava kao razumevanje i shvatanje
nečega u njegovoj suštini i osmišljenosti, čime se karakteriše misaoni proces.
Kriminalističko razmišljanje se sastoji u intelektualno-intuitivnoj delatnosti, koju razvija
kriminalista u nastojanju da korišćenjem znanja i iskustva kojima raspolaže, na osnovu
pribavljenih informacija o krivičnom događaju, uvidi sve odnose i veze, koji se nalaze u
uzročno posledičnim vezama nastanka krivičnog dela, u cilju njegovog potpunog
razjašnjavanja.
Svako istraživanje nekog kriminalnog događaja, u cilju njegovog potpunog
rasvetljavanja, neminovno podrazumeva intenzivnu misaonu aktivnost. Taj proces ne
može biti pravolinijski i isključiv, niti može da se odvija kontinuirano. On se može grubo
podeliti na dve osnovne faze i to su:
1) Faza akcije, koja se odlikuje neumornim i upornim traganjem i
2) Faza refleksije, naknadnog razmišljanja, prisebnosti, kritičkog preispitivanja i
ocene polazišta za novu akciju, što je posebno karakteristično za složenije
slučajeve, kada se u praksi o „misaonim pauzama“, koje nisu pauze u smislu
prestanka razmišljanja, već pauze kada se intenzivno razmišlja, pri čemu su
takve pauze posebno potrebne nakon prvih zahvata.
Refleksivna faza je u stvari i najkarakterističnija crta kriminalističkog mišljenja, koje je
zasnovano na logici, protkano maštom i praktičnim iskustvima, što omogućava da se
na bazi svih raspoloživih informacija u trenutku započinjanja procesa razjašnjavanja
krivičnih dela postave kriminalističke verzije događaja u vidu mogućih tumačenja i
objašnjenja istraživanog događaja, te misaone rekonstrukcije njegovog verovatnog
toka, da bi se na osnovu toga izradio plan dalje akcije, radi proveravanja svih
postavljenih pretpostavki, te pribavljanja novih relevantnih informacija i činjenica.

100
 

Potpuno objašnjenje svih aspekata savremenog kriminalističkog mišljenja ne može da

zanemari ni uticaj maštovitosti, kao ni kvalitetne kriminalističke beletristike. Još je
davno Hans Walder pravilno zaključio da je „kriminalist bez mašte žalosna figura“, a
skoro da nema aktuelnog primera da je na neki važniji vid društvenog reagovanja
izvršen tako snažan i dalekosežan uticaj literature, kao što je to slučaj sa uticajem
kriminalističke beletristike na suprotstavljanje kriminalitetu, odnosno u okviru toga, pre
svega na razvoj posebnog kriminalističkog razmišljanja.
Savremeni kriminalistički pristup istragama i organizovanju prevencije podrazumeva i
kriminalističko razmišljanje. U organizovanju policijskog i pravosudnog rada i delovanja
treba polaziti od unapred sastavljenih tzv. „profesiograma“, odnosno skupova
svojstava (psihičkih osobina), koje su neophodne za rešavanje određenih
kriminalističkih zadataka. Na osnovu izrađenih profesiograma, kroz raznovrsne
psihološke testove, svi istražitelji mogu da se podele prema svojim psihološkim
profilima, na različite tipove i to:
1) Organizator, onaj koji dobro organizuje rad, pomaže saradnicima i koji je
kreativan i zna da inicira aktivnosti i postavlja pa i kontroliše zadatke;
2) Mislilac, čovek koji intenzivno razmišlja, prihvata i najsloženija, najzamršenija
krivična dela, voli da radi sam;
3) Sagovornik, je onaj koji ima komunikativne sposobnosti, podoban je za
saslušanje, ispitivanje, i informativne razgovore, voli da radi sa ljudima;
4) Tragač je onaj koji dobro zapaža, ima osećaj orijentacije i podoban je za
vršenje uviđaja i
5) Sociolog, je onaj koji ima naglašen socijalni aspekt, sposoban je da bude dobar
nadzornik.
Kriminalističko razmišljanje podrazumeva stalno prisustvo sumnje, orjentacija na
uočavanje indicija, povezivanje uočenih indicija i sastavljanje verzija pa sve do
realizacije svih zadataka predviđenih operativnim planom koji je sačinjen na osnovu
indicija i verzija.

10. ZLATNA PITANJA KRIMINALISTIKE

Osnovna „zlatna pitanja“ kriminalistike su u vezi sa objektivnom stranom i subjektivnim
elementima krivičnog dela u fazi otkrivanja, rasvetljavanja, razjašnjenja i presuđenja. U
objektivnu stranu spadaju pitanja: šta se desilo? (krivično delo, privredni prestup,
prekršaj, neki događaj); gde se desilo? (mesto radnje kao i svako ono mesto gde se
mogu naći tragovi i predmeti u vezi sa krivičnim delom); kako se desilo? (način
pripreme vršenja i prikrivanja krivičnog dela) čime je izvršeno? (sredstva izvršenja) i
kada se desilo? ( vreme izvršenja konkretnog kriminalnog događaja se određuje
precizno, približno i orijentaciono).

101
 

Pitanja koja se odnose na subjektivnu stranu razjašnjenja dela su: sa kime je

izvršeno? (upućuje na saučesništvo); zašto je izvršeno? (odnosi se na motiv); nad
kim je izvršeno? (ko je žrtva i mogući viktimološki aspekt) i ko je izvršilac?
(najvažnije pitanje zbog kojeg se daju odgovori na sva ostala pitanja.

Šta se desilo ?
Reč je o vrlo značajnom pitanju koje se nameće neposredno po saznanju za događaj
kojim se može potvrditi ili demantovati sumnja o tome da je u pitanju krivično delo. Od
osnovanosti saznatih činjenica zavisi da li će se policija i drugi organi otkrivanja uopšte
angažovati u konkretnom slučaju. Takođe, vrsta i karakter događaja (krivično delo,
prekršaj, privredni prestup, zades ili neki običan događaj) uticaće na pravce daljih
aktivnosti policije, konkretne zadatke i osnovna taktička pravila postupanja. Ukoliko se
potvrde osnovi sumnje o izvršenju krivičnog dela za koje se goni po službenoj
dužnosti, policijski službenici, pre svih, su dužni da preduzmu potrebne mere i radnje,
u cilju pronalaženja učinioca krivičnog dela i spreče njegovo bekstvo ili skrivanje, da se
otkriju i obezbede tragovi krivičnog dela i predmeti koji mogu da posluže kao dokaz,
odnosno da se prikupe sva obaveštenja koja bi mogla biti od koristi za uspešno
vođenje istrage i krivičnog postupka u celini. Ukoliko se potvrdi postojanje osnova
sumnje o učinjenom krivičnom delu, policijski službenici će o tome obavestiti nadležnoj
 javnog tužioca, odnosno podneti krivičnu prijavu protiv poznatog, odnosno nepoznatog
učinioca.
Ukoliko se utvrdi da se radi o krivičnom delu za koje se goni po privatnoj tužbi, o
saznatom će biti obavešten oštećeni građanin.

Gde se desilo?
Mesto kriminalnog događaja ima višestruk značaj za razjašnjavanje svih okolnosti u
vezi konkretnog događaja. Na tom mestu se mogu pronaći predmeti i tragovi izvršenja,
odnosno zateći ili pronaći lica koja su u vezi sa konkretnim kriminalnim događajem
(oštećeni, žrtva, očevidac, učinilac).
Lice mesta predstavlja prostorni okvir preduzimanja niza mera kriminalističkog
karaktera (pregled i obezbeđenje lica mesta, prikupljanje obaveštenja, uviđaja,
rekonstrukcije događaja, veštačenja, ograničenja slobode kretanja, pretresanja,
provere i utvrđivanja identiteta, osmatranja, zasede itd.).
U okviru kriminalističke obrade lica mesta preduzimaju se mnogobrojne radnje na
osnovu kojih se dolazi do indicija ili dokaza od značaja za pokretanje i okončanje
krivičnog postupka. Određivanje mesta izvršenja krivičnog dela je bitno i zbog
nadležnosti postupanja nadležnih organa.

102
 

Kada se desilo?
Utvrđivanje tačnog ili približno tačnog vremena ili vremenskog okvira kriminalnog
dešavanja, neophodno je stoga što se postojanje niza okolnosti (npr., atmosferskih i
svetlosnih prilika, odnosa sa vremenskim sledom drugih događanja itd.) vezuje za
vreme preduzimanja radnje krivičnog dela. Moguće je utvrditi postojanje indicija o
krivičnom delu i učiniocu (motiv izvršenja, ispoljavanja volje za izvršenje, psihičkog
dejstva izvršenog dela, posedovanja određenih predmeta, poznavanja određenih
okolnosti itd.) ukoliko se dovedu u vezu sa vremenom izvršenja. Vreme izvršenja kod
pojedinih krivičnih dela je element MOS-a. Takođe se i provera alibija ne može
uspešno sprovesti ukoliko prethodno nije utvrđeno vreme izvršenja krivičnog dela za
koje je određeno lice osumnjičeno ili okrivljeno.
Odgovor na ovo pitanje odnosi se i na primenu KZ, jer se konkretna kriminalna ljudska
ponašanja podvode pod odredbe KZ-a koji je važio u vreme njihovog preduzimanja.
Pri utvrđivanju uzrasta učinioca, njegove uračunljivosti, kao i momenta od kojeg
počinje da teče rok zastarelosti krivičnog gonjenja, takođe se kao odlučujući kriterijum
uvažava vreme preduzimanja radnje krivičnog dela.

Kako se desilo?
Pojedina krivična dela se vrše na različite načine, te je zato veoma važan zadatak svih
subjekata koji učestvuju u rasvetljavanju kriminalnog događaja utvrđivanje odgovora
na ovo zlatno pitanje kriminalistike – kako se on odigrao? Način na koji se kriminalni
događaj odigrao može biti pouzdana indicija o tome da je u konkretnom slučaju reč o
krivičnom delu, a ne o nekom drugom događaju, odnosno motivu, telesnim svojstvima,
godinama starosti, profesiji izvršioca ili njegovim veštinama i njegovom prethodnom
poznavanju pojedinih značajnih okolnosti. Specifičnost u načinu izvršenja može da
ukaže na međusobnu povezanost dela na čijem se rasvetljavanju radi sa nekim ranije
učinjenim krivičnim delima, što je posebno značajno ako su učinioci povratnici,
specijalizovani za vršenje određenih krivičnih dela.

Čime je izvršeno?
Odgovoriti na ovo pitanje znači utvrditi sredstvo izvršenja krivičnog dela, što je veoma
važno u razjašnjavanju okolnosti svakog konkretnog kriminalnog događaja.
Pronalaženjem sredstava izvršenja i njihovih tragova tokom kriminalističke obrade
dolazi se do odgovora na pitanje čime je izvršeno krivično delo. Na upotrebljena
sredstva mogu ukazati i lica učesnici u događaju, oštećeni ili žrtve, očevici i učinioci.
Utvrđivanjem svojstava predmeta izvršenja stiče se veoma značajna indicija o
pripremanom, pokušanom, ili izvršenom krivičnom delu, motivu, telesnim svojstvima i
profesionalnim zanimanjima i veštinama učinioca. Na predmetima izvršenja mogu se

103
 

naći različiti tragovi, pa i oni na osnovu kojih se može izvršiti pouzdana identifikacija
učinioca. U cilju pronalaženja ovih predmeta po ZKP-u je data mogućnost
preduzimanja brojnih radnji: uviđaja, pretresanja, pregleda prevoznih sredstava
putnika i prtljaga, pregleda određenih objekata, uvida u dokumentaciju, privremenog
oduzimanja predmeta i raspisivanja potraga.

Sa kime je izvršeno?
Ovo pitanje se postavlja onda kada se sumnja ili je izvesno da je kriminalni događaj
koji se rasvetljava nastao aktivnošću više lica, odnosno, njihovim saučestvovanjem.
Broj učesnika se može utvrditi zaticanjem na mestu događanja, prikupljanjem
obaveštenja od građana i misaonom rekonstrukcijom toka događaja izvršenom na
osnovu stečenih saznan, pronađenih predmeta i tragova tokom kriminalističke obrade.
Veoma je važno u postupku razjašnjavanja konkretnog kriminalnog događaja razjasniti
svačiju ulogu: izvršilac, saučesnici, saizvršioci, pomagači, podstrekači itd.

Zašto je izvršeno?
Odgovorom na ovo pitanje dolazi se do motiva izvršioca kriminalnog delikta. Ovo je
posebno važno u slučaju nepoznatog izvršioca krivičnog dela kada motiv može
poslužiti kao veoma značajna indicija i biti osnova za određivanje kruga osumnjičenih,
odnosno mogućih izvršilaca. Motivi izvršenja se, kao unutrašnji psihički pokretači
konkretnih ljudskih aktivnosti, utvrđuju na osnovu niza karakteristika učinjenog dela:
njegove vrste, objekta, mesta, vremena, načina i sredstva izvršenja.

Nad kime je izvršeno?

Bez obzira na to što su načini saznanja za krivična dela različiti aktivnost policije u
predistražnom postupku veoma često biva inicirana prijavljivanjem krivičnih dela od
strane oštećenih lica ili žrtava.
Ova lica su i najzainteresovanija za rasvetljavanje konkretnog krivičnog dela,
otkrivanje i kažnjavanje počinilaca, pa se mogu pojaviti kao značajan izvor podataka i
kad nisu prijavioci učinjenog krivičnog dela, već se za isto saznalo naknadno, tokom
operativnog rada.
Odgovorom na ovo zlatno pitanje kriminalistike se utvrđuje viktimološki značaj žrtve,
odnosno oštećenog i eventualne povezanosti sa izvršiocem konkretnog kriminalnog
delikta. Veoma je važno dati jasno odgovor na ovo pitanje i iz razloga što je moguće
da je žrtva nekada i prepoznala učinioca ili da napadača lično poznaje, pa čak da zna i
razloge eventualnog njenog ugrožavanja ili napada od strane izvršioca krivičnog dela.

104
 

Ko je učinilac?
Mnogobrojna krivična dela se vrše na način, u vreme ili na mestu koji otežava rad na
otkrivanju i razjašnjavanju, tako da veoma često nije jednostavno utvrditi odgovor na
ovo veoma važno, odnosno najvažnije pitanje-ko je izvršilac krivičnog dela?
Nekada se lice može zateći na mestu i u momentu izvršenja krivičnog dela, to su
pouzdane indicije o mogućem izvršiocu.
Odgovor na sva prethodna pitanja se i daje upravo da bi se odgovorilo na ovo
najvažnije pitanje.

11. ODGOVORI NA „ZLATNA PITANJA“ KRIMINALISTIKE I PROVERA

VERZIJA
Osnovna, odnosno zlatna pitanja kriminalistike predstavljaju osnov svih verzija koje se
postavljaju od trenutka preduzimanja mera i radnji prvog zahvata, pa do okončanja
postupka. Kriminalni događaj se može smatrati razjašnjenim tek kada se na sva
osnovna kriminalistička pitanja daju potpuni i jasni odgovori, potkrepljeni dokazima.
Što preciznije odgovore treba da sadrži i odluka nadležnog subjekta (javni tužilac, sud)
doneta u postupku pokrenutom povodom konkretnog kriminalnog događaja. na osnovu
odgovora na pojedina pitanja, odnosno njima stečenih indicija sačinjavaju se verzije.
Verzije se mogu planirati i tako što se više njih veže za jedan element (motiv, način,
sredstva izvršenja, određeno lice kao izvršioca). Tokom operativnog rada pojedine
verzije se dopunjuju, odnosno one se obogaćuju novim činjenicama. Pri tome ne
dolazi do stvaranja novih verzija, već do produbljivanja postojećih. Izuzetno, mogu se
stvarati nove verzije, ako to zahteva novo činjenično stanje.
Proveravanje verzija, po pravilu, otežano je zbog aktivnog suprotstavljanja učinioca
koji nastoji da otkloni sve tragove krivičnog dela i da onemogući svoje otkrivanje kao
izvršioca.
Proveravanje verzija koje su u osnovi svakog operativnog plana rezultat su ne samo
saznatih činjenica u vezi sa krivičnim delom i učiniocem, već i iskustvenih i praktičnih
saznanja kao i metoda drugih nauka koje kriminalistika koristi.
Operativnim radom nije dovoljno dokazati samo istinitost neke verzije, nego i
neistinitost ostalih planiranih verzija. Samo se tako može sa sigurnošću tvrditi da je
postignut uspeh u utvrđivanju podudarnosti planirane verzije sa faktičkim činjenicama
koje se odnose na krivično delo i njegovog učinioca.
Tragajući za odgovorima na zlatna pitanja kriminalistike, kao saznate indicije, za svako
pitanje se postavljaju najmanje po dve verzije i to verzija i kontra verzija, te se tako
105
 

proverava i jedna i druga. Nikako se u operativnom radu ne može postaviti samo jedna
verzija, jer tako može doći do usmeravanja istrage u sasvim pogrešnom pravcu a
stvarno činjenično stanje neće biti utvrđeno.
Operativne verzije se mogu postavljati i u cilju sprečavanja kriminalnih delatnosti a ne
samo radi suzbijanja kriminaliteta. Imajući to u vidu verzije možemo podeliti na:
preventivne i represivne. Preventivne verzije se mogu postavljati na osnovu opšte
sumnje u mogućnost nastupanja kriminalne posledice u okviru kriminalne prognoze,
kao na primer: nestankom nekog proizvoda na tržištu može se očekivati šverc ili
nastupanjem turističke sezone, realno je očekivati da se poveća broj izvršenih krivičnih
dela krađa, saobraćajnih nezgoda, deviznih prekršaja, falsifikata itd. U skladu s ovim
okolnostima moguće je stvarati preventivne verzije. Represivne verzije bi bile one koje
stvara policija u predistražnom postupku, odnosno javni tužilac u istrazi u skladu s
prikupljenim indicijama i dokaznim informacijama o krivičnom delu i učiniocu.
Neophodno je da planiranje i realizovanje operativnih postupaka, u smislu
proveravanja verzija u okviru operativnog plana, bude rezultat metodičnog,
racionalnog i pravovremenog postupanja po planiranoj operativnoj obradi.
Planiranje operativnog rada po konkretnim krivičnim delima mora da bude u skladu s
predviđenim operativnim, odnosno krivično procesnim zadatkom. Zadatak se, po
pravilu, sastoji u određivanju okolnosti koje treba otkriti, razjasniti, a potom dokazati ili,
pak, stvoriti uslove (kriminalističke i pravne) za njihovo dokazivanje u krivičnom
postupku. Planiranje treba da bude usklađeno sa postojećim verzijama, a same verzije
uslovljene sadržajem zlatnih pitanja kriminalistike.

12. KRIMINALISTIČKA OBRADA

Kriminalistička obrada kao planirana i usmerena operativna delatnost polazi od
određenog kriminalnog događaja ili više njih, s ciljem da kriminalistički utvrdi,
prikupljanjem činjenica i podataka, koje imaju značaj dokaznih informacija, da li postoji
odnos između osumnjičenog i kriminalnog događaja, odnosno da utvrdi da li je
određena pretpostavljena kauzalnost opravdana.
Bez obzira da li kriminalistička obrada polazi od određenog poznatog kriminalnog
događaja ili lica, ona je uvek usmerena prema izvršiocu, čak i ako je nepoznat, odvija
se u pravcu njegovog otkrivanja, odnosno prikupljanja dokaznih informacija o njegovoj
krivici.
Tako kriminalistička obrada predstavlja skup metodološki planiranih i preduzetih mera i
radnji od strane policije u predistražnom postupku povodom određenog kriminalnog
događaja i njegovog učinioca s ciljem da se početna saznanja (osnovi sumnje-indicije)
operativnim radom podignu na takav stepen verovatnoće koji će omogućiti donošenje
određenih krivičnoprocesnih odluka. Ove krivičnoprocesne odluke vezane su za

106
 

postupanje po krivičnoj prijavi ukoliko ona po okončanju kriminalističke obrade bude

podneta.
Kriminalistička obrada doprinosi utvrđivanju materijalne istine o postojanju određenog
krivičnog dela i određene kriminalne delatnosti, čineći tako značajan oslonac
procesnim radnjama i izvođenju dokaza u krivičnom postupku. Ukoliko su u toku
kriminalističke obrade preduzete i pojedine radnje dokazivanja, utoliko je i sam
postupak izvođenja dokaza u krivičnom postupku jednostavniji.
Organizacija operativnog rada realizovana kroz planiranje i preduzimanje operativno
taktičkih radnji i mera predstavlja aktivnost usmerenu na postizanje operativnog cilja,
odnosno, realizaciju same kriminalističke obrade.
U kriminalistici problem organizovanja i vršenja kriminalističkih radnji svodi se na
proces otkrivanja i dokazivanja krivičnog dela i učinioca u predistražnom i istražnom
postupku. Ovaj proces koji počinje i odvija se po izvršenom krivičnom delu ima
represivni karakter i sadrži sledeća međusobno povezane etape ili faze:
1) Prikupljanje indicija ili saznanja o krivičnom delu i učiniocu i u vezi sa tim
određivanje dijagnoze ili situacije kriminalnog stanja. Ukoliko postoji mesto
izvršenja kriminalnog događaja ova faza se realizuje kriminalističkom obradom
lica mesta, zaticanjem lica na mestu krivičnog dela in flagrantidelicto,
prikupljanjem obaveštenja na licu mesta i drugim radnjama.
2) Sačinjavanje kriminalističkih verzija na osnovu prikupljenih i utvrđenih činjenica,
dijagnoza kriminalnog stanja i u vezi sa tim prognoza daljeg kriminalnog
ispoljavanja.
3) Operativno planiranje i određivanje cilja operativnog rada i u vezi sa tim
organizovanje i vršenje pojedinih operativno taktičkih mera i radnji.
4) Analitičku obradu koja sadrži analizu dokumentacije prikupljene operativnim
radom i istovremeno predstavlja njegovu kontrolu i operativno usmeravanje ka
realizaciji kriminalističke obrade.
5) Prijavljvanje krivičnog dela i učinioca i postupanje po krivičnoj prijavi. Ovaj
završni čin ili realizacija operativne obrade može se okončati i odlaganjem
operativnog materijala trajno ili povremeno u ad acta, ako kriminalna delatnost
nije postojala, odnosno ako se operativnim putem ona za sada ne može
dokazati.
Sve navedene faze su veoma značajne, pri čemu, prva (prikupljanje indicija i
dijagnoza kriminalnog stanja) predstavlja osnovu na kojoj se grade ostale faze.
Bez obzira na činjenicu da postoji opšta, tipična struktura plana kriminalističke obrade,
plan koji se odnosi na kriminalističku obradu konkretnog krivičnog dela je uvek
individualan, i ne sme da predstavlja rutu i nepromenljivu šemu koja važi za sve
kriminalne događaje iste vrste.
Svaki događaj ima svoje karakteristike, posebnosti i specifičnosti.

107
 

Konkretnost planiranja kriminalističke obrade ogleda se u:

1) Konkretnom određivanju ciljeva koje treba postići i zadataka koje treba rešiti;
2) Određivanje operativno taktičkih mera i radnji, kao i dokaznih radnji koje treba
preduzeti radi postizanja cilja kriminalističke obrade;
3) Određivanje rokova za preduzimanje predviđenih mera i radnji;
4) Odabiru ljudstva, odnosno operativnih radnika koji će preduzeti mere i radnje sa
 jasnom podelom poslova i zadataka;
5) Određivanju redosleda, vremena, načina, mesta, sredstava preduzimanja mera
i radnji;
6) Određivanje stručnjaka koje treba angažovati;
7) Navođenje tehničkih sredstava i opreme koji će se koristiti u radu.
Dinamičnost plana kriminalističke obrade predstavlja mogućnost korigovanja,
dograđivanja i menjanja plana na osnovu novootkrivenih činjenica i dokaza.
Plan operativnog rada u kriminalističkoj obradi sastoji se od dva dela:
1) Plana kriminalističke delatnosti i
2) Plana pojedinih kriminalističkih mera i radnji.
Planiranje kriminalističke delatnosti u celini, obuhvata planiranje:
1) Preduzimanja mera prvog zahvata na osnovu raspoloživog činjeničnog stanja;
2) Utvrđivanje činjenica koje treba otkriti, razjasniti i dokazati;
3) Postavljanje verzija o činjenicama koje treba razjasniti;
4) Određivanje konkretnih pitanja na koja treba dati odgovor.
Krajnji cilj kriminalističke obrade se sastoji u planskom i organizovanom preduzimanju
kriminalističkih delatnosti u cilju otkrivanja krivičnog dela i izvršioca kao i
razjašnjavanja svih okolnosti u vezi konkretnog kriminalnog događaja i njegovih
aktera.

13. OBLICI KRIMINALISTIČKE DELATNOSTI

Kriminalističke delatnosti su aktivnosti službenih aktera predistražnog i istražnog
postupka, kao i krivičnog postupka kao celine, koje se zasnivaju na učenjima
kriminalistike, zasnovanim kako na naučno-teorijskim, tako i na iskustvenim metodama
i sredstvima, a preduzimaju se radi: otkrivanja, prikupljanja, obrade, ocene i korišćenja
svih kriminalistički relevantnih informacija, na osnovu kojih se stvaraju uslovi za
otkrivanje, razjašnjavanje, dokazivanje i sprečavanje krivičnih dela. Sve te
kriminalistički relevantne informacije koje u različitim modalitetima (prikupljanje,
obrada, ocena, korišćenje itsl.), predstavljaju neposrednu svrhu kriminalističkih mera i
radnji, mogu da imaju karakter: dokaza  koji načelno poseduju potpun stepen
dokaznog kredibiliteta u smislu zahteva krivično procesnog prava (kada su te

108
 

informacije ishod krivično procesnih delatnosti), a mogu imati i indicijalni karakter

(ukoliko su ishod operativnog rada). Kriminalistički relevantne informacije su
neposredni cilj kriminalističkih delatnosti, bilo da se one vrše u operativnom ili krivično
procesnom obliku, ali se na osnovu njihovog korišćenja ostvaruje posredan cilj
kriminalističkih aktivnosti, koji je funkcionalno, ali i opšte-društveno važniji, jer se
odnosi na otkrivanje, razjašnjavanje, dokazivanje i sprečavanje krivičnih dela.
Kriminalističke delatnosti prema napred navedenom se vrše u dva osnovna oblika:
1) Krivično procesnom ili dokazne radnje i
2) Operativnom, odnosno operativno taktičke mere i radnje.
Osnovni kriterijum navedene podele je dokazni značaj preduzetih radnji, odnosno
njihovih rezultata, kao i njihovih veza sa dokazima koji se koriste u istrazi i u krivičnom
postupku, što u suštini, proizilazi iz važeće krivično procesne regulative.
Operativne kriminalističke delatnosti karakterišu dve osnovne karakteristike:
1) Poverljivost, jer se one obavljaju uz puno poštovanje uslova diskrecije i načela
čuvanja službene tajne i
2) Ograničenost u pogledu subjekta koji ih sprovodi, to je isključivo policija.
Navedenim karakteristikama valja dodati i osnovnu osobenost operativnih delatnosti, a
to je da se one sprovode u obliku koji predviđa krivična procedura, što znači da se na
njih ne odnose formalna procesna pravila ZKP-a i drugih relevantnih pravnih izvora
(pre svega Zakona o policiji), ali samo u pogledu njihove forme, odnosno oblika i
načina vršenja u detaljnom sadržinskom smislu, a ne i procesnog osnova koji za
određeni krug ljudi mera i radnji mora postojati u vidu osnova sumnje, odnosno nekog
drugog formalnog zakonskog kriterijuma, mada se taj stepen sumnje odnosi i na neke
krivično procesne radnje, kao na primer u pogledu saslušanja osumnjičenog u
predistražnom postupku od strane policije.
Operativne kriminalističke delatnosti su prevashodno vezane za mere i radnje koje
preduzima policija, a one se prema sadržaju sastoje:
1) Preduzimanje mera i radnji za otkrivanje krivičnih dela, otkrivanje i fiksiranje
tragova i predmeta krivičnih dela;
2) Preduzimanje mera i radnji po pitanju pronalaženja i hvatanja učinilaca krivičnih
dela i sprečavanja njihovog bekstva;
3) Prikupljanje svih obaveštenje koja bi mogla biti od koristi za uspešno vođenje
istražnog postupka i krivičnog postupka u celini.
Pored navedenog operativnim kriminalističkim merama i radnjama se mogu proizvesti i
značajni preventivni efekti, jer se one mogu usmeravati u pravcu sprečavanja
kriminaliteta, odnosno sprečavanju izvršenja budućih planiranih i neplaniranih krivičnih
dela. Savremene kriminalističke delatnosti su prevashodno preventivno i usmerene i to
im je primarni cilj.

109
 

Krivično procesne radnje se na osnovu značaja koji im se daje u ZKP-u, mogu

definisati kao dokazne radnje. One su funkcionalno usmerene na dokaze i to u
sledećim procesnim ali i faktičkim oblicima:
1) Mere i radnje kojima se dokazi prikupljaju;
2) Mere i radnje kojima se već prikupljeni dokazi obezbeđuju;
3) Radnje kojima se dokazi izvode i
4) Radnje kojima se već izvedeni dokazi proveravaju.
Prikupljanje i obezbeđenje dokaza, njihovo izvođenje i proveravanje su osnovne
dokazne funkcije krivično procesnih radnji.
Neke radnje imaju samo jednu funkciju, a neke mogu da ostvaruju više paralelnih
dokaznih funkcija, što u stvari zavisi kako od zakonske regulative, tako i od svih
konkretnih okolnosti slučaja. Na primer: Uviđajem se prikupljaju dokazi, ali se mogu i
proveravati već izvedeni dokazi. Rekonstrukcijom se po pravilu proveravaju već
izvedeni dokazi, ali se time mogu izvoditi i drugi dokazi. Saslušanje okrivljenog i
ispitivanje svedoka predstavlja izvođenje dokaza, ali ako se vrši suočenje time se
proveravaju već izvedeni dokazi, odnosno dati iskazi. Veštačenjem se mogu važne
činjenice utvrđivati ali i proveravati itd.
Krivično procesne dokazne radnje se s obzirom na njihovu funkcionalnu povezanost
sa dokazima dele na dve osnovne vrste:
1) Monofunkcionalne dokazne radnje i
2) Višefunkcionalne dokazne radnje.
U savremenim uslovima suprotstavljanja kriminalitetu važna osobenost kako
krivičnoprocesnih, tako i operativnih radnji je da se one moraju vršiti u skladu sa
pravilima kriminalistike kao nauke i prakse, jer samo tako njihova zakonska forma
može da dobije realan, potpun i svrsishodan sadržaj i samo je tada moguće da se
realno maksimizira stepen njihove uspešnosti u datim okolnostima. Stoga se obe
aktivnosti službenih aktera predistražnog, istražnog i krivičnog postupka u celini u
funkcionalnom smislu označavaju kao kriminalističke delatnosti.
Osnovne krivičnoprocesne kriminalističke delatnosti su pre svega aktivnosti koje
se u pozitivnom ZKP-u označavaju kao radnje dokazivanja i to su: pretresanje stana i
lica; saslušanje okrivljenog kao i saslušanje osumnjičenog; ispitivanje svedoka; uviđaj;
rekonstrukcija; raznovrsna kriminalistička veštačenja. Pored navedenih delatnosti i
neke druge delatnosti, bez obzira što po ZKP nisu svrstane u radnje dokazivanja,
spadaju u krivično procesne radnje, jer su s njima veoma tesno vezane u
funkcionalnom ali i u formalnom smislu. To su pre svega: prepoznavanje, koje se
odnosi na: 1) lica i 2) predmete; suočenje, te nadzor i snimanje telefonskih i drugih
razgovora ili komunikacija drugim tehničkim sredstvima i optička snimanja.
Glavne operativne kriminalističke delatnosti su: kriminalistički eksperiment – kada
se ne vrši u okviru dinamične faze uviđaja, odnosno rekonstrukcije, veštačenja ili neke
110
 

druge krivičnoprocesne delatnosti; prikupljanje obaveštenja od građana (informativni

razgovor); praćenje; osmatranje (ukoliko nije u pitanju sprovođenje istog u
krivičnoprocesnoj formi optičkog snimanja); korišćenje informatora i saradnika;
potražna delatnost policije; postavljanje tzv., kriminalističkih klopki; zasede; racije;
korišćenje posebno dresiranih pasa; poligrafsko testiranje.
Policija po ZKP sve navedene mere treba da sprovodi uz saradnju i saglasnost javnog
tužioca koga je obavezna da o svim radnjama odmah obaveštava. Javni tužilac inače
rukovodi predistražnim postupkom gde policija ima i najviše aktivnosti upravo
navedenih koje spadaju u operativne kriminalističke delatnosti.

14. UVIĐAJ
Uviđaj je hitna istražna radnja koja predstavlja sistem raznovrsnih kriminalističkih
delatnosti, kojima se na osnovu odredbi ZKP-a, na mestu događaja, opažaju
(neposredno ili posredno uz učešće stručnih lica, ili upotrebom specijalnih
instrumenata kriminalističke tehnike), sve bitne okolnosti nastalog događaja, te
pronalaze i u skladu s kriminalističko-tehničkim pravilima stručno obrađuju tragovi i
predmeti, uz misaonu rekonstrukciju kriminalnog događaja, a u cilju prikupljanja i
registrovanja (kroz zapisnik i njegove kriminalističke priloge-skice, fotografije, video
snimci itd.), svih kriminalistički relevantnih informacija i podataka, radi razjašnjavanja
kriminalnog događaja i prikupljanja dokaza.
Uviđaj se preduzima kada je za utvrđivanje ili razjašnjavanje činjenice u postupku
potrebno neposredno opažanje organa postupka6.
U skladu s napred navedenim ZKP, predmet uviđaja može biti: lice, stvar ili mesto.
Prilikom preduzimanja uviđaja organi postupka će po pravilu zatražiti pomoć stručnog
lica forenzičke, saobraćajne, medicinske ili druge struke, koje će, po potrebi, preduzeti
i pronalaženje, obezbeđivanje ili opisivanje tragova, izvršiti potrebna merenja i
snimanja, sačiniti skice, uzeti potrebne uzorke radi analize ili prikupiti druge podatke7.
Na uviđaj se može pozvati i veštak ako bi njegovo prisustvo bilo od koristi za davanje
nalaza i mišljenja.
Uviđaj lica8  , odnosno, uviđaj okrivljenog će se preduzeti bez njegovog pristanka ako
 je potrebno da se utvrde činjenice važne za postupak. Uviđaj drugih lica može se bez
njihovog pristanka preduzeti samo ako se mora utvrditi da li se na njihovom telu nalazi
određeni trag ili posledica krivičnog dela.

6
 ZKP; „službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 i 45/13; čl. 133 – preduzimanje uviđaja.
7
 Ibid
8
 Ibid, čl. 134-uviđaj lica.
111
 

Ako su ispunjeni uslovi predviđeni po ZKP od napred navedenih lica mogu se uzeti
uzorci radi analize9.
Uviđaj stvari10  se preduzima nad pokretnim i nepokretnim stvarima okrivljenog ili
drugih lica. Uviđaj leša se preduzima ako su ispunjeni uslovi iz čl. 129. Stav 1. ZKP-a.
Svako je dužan da organu postupka omogući pristup stvarima i pruži potrebna
obaveštenja. U skladu s odredbama ZKP-a člana 147 koji se odnosi na privremeno
oduzimanje predmeta, prilikom uviđaja takvi predmeti se mogu privremeno oduzeti.
Kada je prilikom vršenja uviđaja potrebno ući zgrade, stanove i druge prostorije,
primenjuju se odredbe ZKP-a11.
Uviđaj mesta  12 se preduzima na mestu krivičnog dela ili drugom mestu na kojem se
nalaze predmeti ili tragovi krivičnog dela. Organ postupka može zadržati lice zatečeno
na mestu uviđaja pod uslovima predviđenim u čl. 290. ovde citiranog ZKP-a.
Imajući napred navedeno u vidu određen je materijalni uslov, ili procesno – pravni
osnov za obavljanje uviđaja. Praktično ovako formulisane zakonke odredbe upućuju
na određenu procenu nadležnog organa da u konkretnoj situaciji treba preduzeti
uviđaj, jer se na taj način može doći do značajnih informacija i podataka. Kriminalistika
kao nauka ima jedinstven stav da prilikom procenjivanja potrebe da se obavi uviđaj,
treba uvek imati u vidu ekstenzivniji prilaz, jer je manja šteta od vršenja uviđaja u
nekim slučajevima, kada on nije neophodan, od propuštanja da se on preduzme u
situaciji, kada je to bilo potrebno.
Veoma je pogrešan pristup kod onih stavova i mišljenja gde se uviđaj povezuje
isključivo sa traženjem tzv. materijalnih dokaza, prevashodno predmeta i tragova, jer
 je njime moguće prikupiti i druge važne podatke i informacije, kao što su: podaci o
opštim osobinama lica mesta kriminalnog događaja, kao svojevrsne „kriminalne bine“.
Zato se smatra da skoro i nema krivičnih dela, kod kojih je apsolutno isključena
potreba (ili mogućnost) vršenja uviđaja, a smatra se (mada iz praktičnih razloga nikada
nije dobro praviti neku listu krivičnih dela), da uviđaj treba uvek izvršiti kada su u
pitanju krivična dela iz oblasti krvnih delikata, gde treba ubrajati i samoubistva,
slučajnu i zadesnu smrt, seksualnih delikata (pre svega kad su u pitanju silovanja),
teških krađa (posebno izvršenih obijanjem i provaljivanjem), razbojništava,
razbojničkih krađa (posebno teži slučajevi, kao što su oružana razbojništva),
saobraćajnih nezgoda, teških slučajeva nesreća na radu, terorističkih napada, kao i u
svim drugim slučajevima kada se proceni da bi preduzimanje kriminalističkih mera i
radnji na licu mesta događaja moglo da bude plodotvorno za prikupljanje informacija
relevantnih za razjašnjavanje i dokazivanje krivičnog dela, te otkrivanja i hvatanja
učinioca istog.

9
 Ibid, čl. 141 i 142.
10
 Ibid, čl 135
11
 Ibid, čl. 155, pretresanje na osnovu naredbe i čl. 158. stav 1. tačka 1. Pretresanje bez naredbe.
12
 Ibid, čl. 136
112
 

Uviđaj ima dualistički – krivičnoprocesni i kriminalistički karakter, pa se tako i cilj

vršenja uviđaja može izraziti na dva načina:
1) Na bazi njegove krivično-procesne forme uviđaja i
2) Na osnovu kriminalističke sadržine uviđaja.
Opšta kriminalistička pravila, odnosno opšta uputstva ili generalne instrukcije za
vršenje uviđaja možemo reći da su sledeće:
1) Organizacija uviđajnih organa-preventivno-pripremne aktivnosti, kojima se
iskazuje spremnost u organizacionom, materijalnom, pravnom, kadrovskom i
svakom drugom smislu za izvršavanje ove hitne istražne delatnosti;
2) Opšta pravila upotrebe tehničkih sredstava i metoda postupanja u situacijama
koje zahtevaju a na osnovu procene izlazak na lice mesta radi vršenja uviđaja;
3) Opšta kriminalističko-taktička pravila za vršenje uviđaja.
Organizacija uviđajnih organa-preventivno –pripremne aktivnosti
Uviđajni organ je genusni pojam za određivanje subjekta koji je prema pravilima ZKP-a
nadležan za sprovođenje uviđaja, a to može da bude: 1. Javni tužilac ili 2. Policija
(policijski službenici).
Uviđaj u predistražnom postupku prvenstveno vrši Javni tužilac, a policija ga može
obaviti ukoliko javni tužilac nije u mogućnosti da odmah izađe na mesto događaja.
Prethodna organizacija uviđajnog organa je od vitalnog značaja kada je reč o
kvalitetnom, vršenju uviđaja u predistražnom postupku, gde se uviđaj ispoljava kao
 jedna od najvažnijih mera prvog zahvata i kada je neophodno hitno reagovanje, uz
temeljnost, sistematski i planski pristup. Uviđaj je mahom neponovljiva delatnost, tako
da je često nemoguće ponovno izvođenje dokaza sa istom posledicom u slučaju
njegovog ponavljanja, ili vršenja nakon proteka tzv. „kritičkog vremena“, (post festum),
a u nekim situacijama je to apsolutno i neizvodljivo ni iole efikasno i svrsishodno
vršenje uviđaja po proteku određenog vremena, kada je npr., motorno vozilo, učesnika
saobraćajne nezgode, pomereno sa mesta događaja, ili popravljeno, ukoliko su tragovi
nekog dela nastali usled delovanja vremenskih uslova (kiša, sneg, vetar itd.), ako je
određena supstanca na mestu događaja poprimila nova fizičko-hemijska svojstva itd.
Vreme koje protekne od momenta saznanja za događaj, pa do trenutka započinjanja
uviđaja, uvek deluje u korist učinioca, tako de je dužina proteklog vremena, odnosno
vreme ne reagovanja uviđajnog organa, direktno proporcionalno veličini šanse
učinioca da izbegne otkrivanje i krivično gonjenje. Urgentno reagovanje u situaciji kada
 je potrebno izvršiti uviđaj, nije naravno, samo po sebi, dovoljno, ni opravdano, ukoliko
nije adekvatno praćeno prethodnom , dobrom i efikasno koncipiranom organizacijom.
Dobro izvršene pripreme su preduslov blagovremenog i uspešnog vršenja uviđaja, a
one omogućavaju da se hitnost u reagovanju ne pretvori u ishitrenost i haotičnost.

113
 

Prethodna organizacija uviđajnog organa, u vidu preventivno-pripremnih aktivnosti

podrazumeva:
- Organizovanje i funkcionisanje stalnog dežurstva;
- Formiranje specijalizovanih ekipa za vršenje uviđaja;
- Organizovanje sistema veza, javljanja i obaveštavanja (korišćenje mobilnih
telefona, radio veze itd.);
- Obezbeđenje tehničke opreme (specijalni neseseri za uviđajne ekipe, uređaji za
snimanje i registrovanje, video kamere, razni detektori, lampe, reflektori itd.);
- Preventivno organizovanje odgovarajućih sredstava u slučaju potrebe da se
obave nužne intervencije (pripremljene lekarske ekipe za pružanje pomoći i
prebacivanje u zdravstvenu ustanovu, kontakt sa dežurnim vatrogasnim
 jedinicama itd);
- Držanje u pripravnosti službenih pasa;
- Raspolaganje dobro opremljenim i ispravnim vozilima u dovoljnom broju;
- Mogućnost korišćenja helikoptera u datim situacijama.
Pored svega navedenog veoma je važno da uviđajna ekipa bude kadrovski dobro
osposobljena, da se u ekipi uvek mogu naći vrhunski stručnjaci ne samo iz oblasti
kojom se bave nego je neophodno da se ljudi u ekipi dobro poznaju i da budu dobro
uigran tim.
Opšta pravila upotrebe tehničkih sredstava i metoda prilikom vršenja uviđaja
Uloga tehničkih sredstava prilikom vršenja uviđaja je od velike važnosti, i efikasna i
stručna primena kriminalističke tehnike presudno utiče na dokaznu vrednost uviđaja,
tako da naučno verifikovano, egzaktno utvrđivanje tragova i predmeta krivičnog dela,
predstavlja u većini slučajeva neoborivi dokaz, zbog čega tek u savremenim uslovima,
kada brz tehničko-tehnološki razvoj omogućava masovnije korišćenje vrlo pouzdanih
tehničkih sredstava, stara latinska sentenca – „Nulla est maior probatio, guam
evidentia rei“  – nema boljeg dokaza od uviđaja, dobija svoj puni smisao i pouzdanu
potvrdu.
Opšta kriminalističko-taktička pravila u vršenju uviđaja
Pri formulisanju kriminalističko-taktičkih pravila za vršenje uviđaja ne treba gajiti iluzije
da je realno moguće stvaranje nekih „čistih primera“ ili „gotovih obrazaca“. Ovde se
radi samo o načelnom i generalnom usmeravanju aktivnosti službenih aktera uviđaja,
a nauka kao što je kriminalistika, usko povezana sa praksom i prožeta svešću o skoro
neverovatnoj promenljivosti mnogih faktora koji bitno utiču na pojavne oblike
kriminaliteta, uz već legendarnu “kriminalnu inventivnost“ njegovih aktera, teži da kroz
određena, dovoljno elastična pravila, opšteg karaktera, izbegne stvaranje krutih i
statičnih šablona, te da kroz uopštene i tipizirane koncepcije, olakša, učini kvalitetnijim
i efikasnijim – sprovođenje konkretnih uviđaja.

114
 

Opšta kriminalističko-taktička pravila za vršenje uviđaja, ostvaruju svoju funkciju u

okviru generalne svrhe kriminalistike taktike-izgradnje najefikasnijih metoda otkrivanja,
dokazivanja i razjašnjavanja krivičnih dela i to na taj način što stvaraju metode kojima
se obezbeđuje:
1) Stvaranje najpovoljnijeg ambijenta za vršenje uviđaja, te svođenje mogućih
remetilačkih faktora na minimum, ovo se obezbeđuje formulisanjem opštih
pravila obezbeđenja mesta događaja;
2) Preduzimanje kriminalističkih aktivnosti na mestu događaja na kvalitetan i
tekovinama kriminalističke nauke i prakse verifikovan način, što se može postići
opštim pravilima o vršenju uviđaja kroz faze-stadijume ili etape te razvijanjem
posebnog kriminalističkog načina razmišljanja i zaključivanja;
3) Omogućavanje da se sve prikupljene informacije u toku uviđaja, efikasno i na
procesno validan način, koriste u svim ostalim fazama predistražnog postupka i
u toku istrage, što se postiže formulisanjem pravila o načinu registrovanja svih
nepobitno utvrđenih činjenica kroz zapisnik o uviđaju i njegove kriminalističke
priloge.

Obezbeđenje i pregled mesta događaja

Obezbeđenje i pregled mesta događaja prethodi uviđaju i predstavlja neku vrstu
„konzerviranja“ zatečenog stanja, do dolaska organa uviđaja (JT ili policije). Ovde se
radi o kriminalističkom zahvatu koji ima karakter hitne radnje, a sve radnje koje se
tokom njega preduzimaju se odnose na:
1) Tragove i predmete krivičnog dela, koji se obezbeđuju neposredno (pokrivanje i
na drugi način vođenje računa da se ne oštete ili izmene), ili posredno, kroz
određivanje granica mesta događaja i blokiranja celog tog područja uz pažljivo
pregledanje mesta događaja i razmišljanja šta je sve potrebno obezbediti i
zaštititi;
2) Učinioca krivičnog dela, koga su policijski službenici, pa i sami građani zatekli
na licu mesta u vršenju krivičnog dela onog koje se goni po službenoj dužnosti,
mogu lišti slobode, odnosno uhapsiti, ili preduzeti mere za sprečavanje
njegovog bekstva, te mu ukoliko je to potrebno pružiti medicinsku pomoć, ili ga
uz obezbeđenje dovesti u zdravstvenu ustanovu;
3) Žrtve krivičnog dela, kojima se, ukoliko za tim postoji potreba, pruža medicinska
pomoć, ili se organizuje hitan prevoz do najbliže zdravstvene ustanove. Ukoliko
su žrtve u stanju da komuniciraju, potrebno je sa njima obaviti informativni
razgovor, što je posebno važno ukoliko je učinilac nepoznat i još uvek na
slobodi;
4) Treća lica, zatečena na mestu događaja, među kojima su u kriminalističko-
informativnom smislu najvažniji očevici i drugi potencijalni svedoci. Policijski
službenici imaju pravo i procesnu mogućnost da lica zatečena na mestu
događaja upute Javnom tužiocu ili da ih zadrže do njegovog dolaska, ako bi ta
115
 

lica mogla da daju podatke važne za krivični postupak i ako je verovatno da se

njihovo saslušanje, odnosno ispitivanje kasnije ne bi moglo izvršiti ili bi bilo
skopčano sa znatnim odugovlačenjem ili drugim teškoćama, s tim da
zadržavanje ovih lica ne može da traje duže od šest sati.
Kod obezbeđenja mesta događaja je važno da lice mesta ostane netaknuto do
dolaska uviđajnih organa. Sva mesta gde je došlo do nekih izmena prilikom dolaska
na lice mesta radi obezbeđenja i pregleda istog potrebno je obeležiti i da se to saopšti
Javnom tužiocu ili ovlašćenom službenom licu koji će vršiti uviđaj.

Vršenje uviđaja kroz faze

Većina teoretičara i praktirčara smatraju da je uviđaj u kriminalističkom smislu gledano
složena delatnost, koja se mora odvijati kroz pojedine faze ili stadijume, a često se
govori o informativnoj, statičkoj i  dinamičkoj fazi uviđaja. Neki pak, autori ne
izdvajaju na upadljiv način faze-etape uviđaja, međutim oni razlikuju statički i
dinamički metod vršenja uviđaja, na osnovu čega i prave razliku između statičkog i
dinamičkog uviđaja.

Verbalno-informativna faza uviđaja

Ova faza uviđaja se uobičajeno obeležava kao informativna, a mi smo taj njen
naglašeni informativni karakter dodatno bliže odredili atributom „verbalno“, čime se
 jasno ukazuje na osnovne distinktivne crte ove uviđajne faze u odnosu na statičku i
dinamičku, u okviru kojih se takođe prikupljaju brojne kriminalistički relevantne
informacije, što uviđaju i daje dominantno obeležje saznajnosti.
Informacije o bitnim elementima događaja (krivičnog dela) se u verbalno-informativnoj
fazi uviđaja prikupljaju na verbalan način i to na dva osnovna načina, što sve zavisi od
toga da li je lice mesta prethodno bilo obezbeđeno i pregledano ili nije: 1) kroz
razgovor sa licima koja su obezbeđivala mesto događaja i 2) preko prikupljanja
obaveštenja od građana.

Statička faza uviđaja

Sam naziv ove faze uviđaja asocira na izvesnu pasivnost i neaktivan odnos prema
ovako važnom poslu, što međutim nije tačno jer se u toku ove faze uviđaja, njegovi
akteri orijentišu na one aktivnosti, čije je osnovno obeležje da se moraju vršiti na
način, koji ničim ne remeti i ne menja zatečeno stanje na mestu događaja. pre
preduzimanja pažljivog, metodičnog i sistematičnog pregleda mesta događaja,
neophodno je da se rukovodilac uviđaja orijentiše o stanju na tom lokalitetu, pri čemu
mora biti maksimalno pažljiv, kako ne bi svojom nepažnjom izazvao neke tragove (ako

116
 

dodiruje neke predmete pa ostavlja tragove papilarnih linija i uništi već postojeće
tragove). Ovde je potrebno imati u vidu da u ovoj fazi mogu i da se obeleže tragovi koji
se na primer ostavljaju na mekoj podlozi tako što će se na obuću vezati kanap ili staviti
najlon itsl. Ovde treba poštovati, u ovoj fazi uviđaja, osnovno kriminalističko pravilo:
„prvo očima, pa rukama“ ili uviđaj se u ovoj fazi vrši „rukama u džepovima“. 
U ovoj fazi treba maksimalno biti orjentisan na misaonoj rekonstrukciji događaja,
odnosno davanju verzija samog događaja.

Dinamička faza uviđaja

Dinamička faza uviđaja se odlikuje znatno aktivnijim odnosom uviđajne ekipe prema
mestu događaja, a u okviru nje se obavljaju aktivnosti kojima je cilj fiksiranje,
osiguranje i bezbedno pakovanje pronađenih tragova i predmeta, a u okviru nje je
moguće obaviti situaciono veštačenje, rekonstrukciju ili istražni eksperiment.
U ovoj fazi uviđaja predmeti pronađeni na mestu događaja se pomeraju s mesta i iz
položaja u kojem su zatečeni i to u dvostrukom cilju: 1) da bi mogli da se detaljno
posmatraju i opišu i 2) da bi se utvrdilo da li na njima postoje do tada ne uočeni
tragovi, da se objasni odakle oni potiču, kako su nastali, ko ih je ostavio i kakvo je
njihovo kriminalističko značenje.
Važnost tragova, kao „nemih svedoka“ je ogromna, ali oni mogu da svoju dokaznu
funkciju obezbede jedino ukoliko se na ispravan način ne samo otkriju, već i
kavalitetno obezbede i sačuvaju.

Zapisnik o uviđaju i njegovi kriminalistički prilozi

Zapisnik o uviđaju predstavlja pisani dokument, sastavljen u određenoj po ZKP
predviđenoj formi, koji sadrži sva zapažanja uviđajnog organa o činjenicama, koje su
tokom uviđaja utvrđene kao nepobitne i na maksimalno objektivan način. Zapisnik o
uviđaju kao potpuno „objektivan akt“ ne sme da obuhvata nikakva lična zapažanja,
bazirana na pretpostavkama, ili čak predrasudama, on čak ne sme da sadrži nikakav
zaključak o oceni utvrđenih činjenica, jer bi to predstavljalo prejudiciranje za dalji tok
postupka, te bi time zapisnik izgubio na objektivnosti i tačnosti. U zapisnik o uviđaju se
takođe nikako ne smeju unositi zapažanja iz obavljenih informativnih razgovora. Takvi
načini pribavljanja informacija nemaju dokazni karakter, pa se o njima samo sačinjava
službena beleška, koja nema značaj dokaza, dok zapisnik o uviđaju koji je preduzet
van glavnog pretresa služi kao dokaz i kao takav se prezentuje i čita na glavnom
pretresu.
Preporučljivo je da se zapisnik o uviđaju sastavlja istovremeno sa vršenjem uviđaja,
 jer se tako u potpunosti obezbeđuje njegova autentičnost.

117
 

Zapisnik o uviđaju ima tri osnovna dela i to su: 1) uvodni deo; 2) opisni deo i 3)
završni deo.
Prema pravilima ZKP-a zapisniku o uviđaju će se priključiti skice lica mesta događaja,
fotografije, filmski snimci, planovi itd.

15. REKONSTRUKCIJA DOGAĐAJA I KRIMINALISTIČKI EKSPERIMENT

Rekonstrukcija je krivično procesna – istražna, a istovremeno i kriminalistička radnja
koja se prema odredbama ZKP-a13, vrši radi proveravanja izvedenih dokaza ili
utvrđivanja činjenica koje su od značaja za razjašnjavanje predmeta dokazivanja. Na
navedeni način ZKP uopšteno određuje materijalni uslov za preduzimanje
rekonstrukcije, odnosno njen procesno pravni osnov i to kroz formulisanje dva
osnovna i opšta cilja rekonstrukcije: 1) da se provere već izvedeni dokazi i 2) da se
utvrde činjenice, koje su od značaja za razjašnjavanje krivične stvari. U pogledu
načina vršenja rekonstrukcije ZKP predviđa da organ postupka može odrediti
rekonstrukciju događaja, koja se obavlja tako što će se ponoviti radnje ili situacije u
uslovima pod kojima se prema izvedenim dokazima događaj odigrao. Uz napomenu
da ukoliko su u iskazima pojedinih svedoka ili okrivljenih radnje ili situacije različito
prikazane, rekonstrukcija događaja će se, po pravilu, posebno izvršiti sa svakim od
njih pojedinačno. Veoma je bitno imati u vidu i odredbu ZKP-a da rekonstrukcija ne
sme biti izvršena na način kojim se vređa javni red i moral ili se dovodi u opasnost
život ili zdravlje ljudi. Prilikom rekonstrukcije se mogu, po potrebi, ponovo izvesti
pojedini dokazi.
Na osnovu datih opštih uputstava koje daje citirani zakonik, kriminalistika dalje
razrađuje postupak i definisanje određenih zahteva, koji se odnose na:
1) Prostorno-ambijentalne uslove, po kojima se rekonstrukcija vrši na mestu
događaja, čiji izgled treba da bude što približniji njegovom izgledu u vreme
izvršenja krivičnog dela;
2) Vremensko-meteorološke uslove, rekonstrukcija se obavlja u isto doba dana i
godine, pod sličnim atmosferskim uslovima i drugim prilikama, kao što je to bilo
u vreme izvršenja dela;
3) Ostale taktičko-tehničke uslove, u toku rekonstrukcije se upotrebljavaju ista
sredstva izvršenja i drugi predmeti, koji su bili na mestu događaja u vreme
izvršenja dela.
Sama rekonstrukcija na mestu događaja se prema američkoj kriminalističkoj
terminologiji preciznije definiše kao „realna“ ili „fizička“ rekonstrukcija.
Rekonstrukcijom se mogu ostvariti različiti ciljevi, od kojih su najčešći sledeći:

13
 Zakonik o krivičnom postupku, „sl. Glasnik RS“ br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 i 45/13; član 137-
rekonstrukcija događaja, određivanje rekonstrukcije događaja.
118
 

1) Da se isprave propusti učinjeni prilikom vršenja uviđaja, ili da se otklone

protivrečnosti i nelogičnosti, nastale usled nestručno ili površno obavljenog
uviđaja. Ovde je važno shvatiti da rekonstrukcija ne može biti zamena
blagovremeno i kvalitetno izvršenog uviđaja.
2) Da se utvrdi način izvršenja dela, kada se to nije moglo postići samo
objektivnim istraživanjem na mestu događaja, prilikom vršenja uviđaja, pa je
radi ostvarenja ove svrhe potrebno i učešće aktera krivičnog dela.
3) Da se potvrdi odbrana okrivljenog ili da se proveri i dokumentuje tačnost
njegovog priznanja.
4) Da se proveri tačnost iskaza oštećenog i svedoka u pogledu okolnosti vezanih
za mesto izvršenja krivičnog dela, kao i za mesto događaja uopšte.
5) Da se provere nalaz i mišljenje veštaka, ili da se veštaku obezbede povoljni
uslovi za vršenje veštačenja.
Rekonstrukcija se mora unapred temeljno pripremiti, tako što javni tužilac –
rukovodilac rekonstrukcije sprovodi sledeće pripremne radnje:
1) Identifikuje mesto događaja, korišćenjem zapisnika o uviđaju, skice lica mesta,
fotografija, zapisnika o iskazima svedoka i okrivljenog, kao i drugih materijala;
2) Proverava da li su ispunjeni svi potrebni vremenski, atmosferski uslovi;
3) Postavlja sve učesnike u krivičnom delu na odgovarajuće mesta.
Kriminalistički eksperiment predstavlja svesno i plansko uvođenje nekih novih
činjenica, preduzimanjem određenih radnji, ili izlaganjem dejstvu određenih okolnosti,
u sporno činjenično stanje, u cilju utvrđivanja novih dokaza, proveravanja već
izvedenih dokaza, te prikupljanja svih relevantnih informacija, radi otkrivanja uslova i
uzroka nastanka krivičnog dela. Kriminalistički eksperiment može biti izveden u toku
rekonstrukcije ali i u toku dinamičke faze uviđaja.
Kriminalistički eksperimenti se mogu klasifikovati u opštem smislu, posmatrano,u tri
grupe i to su:
1) Eksperimenti za utvrđivanje mogućnosti da se izvrši određena radnja, pri čemu
se mogu proveravati fizičke sposobnosti nekog lica, da li npr., u određenom
vremenu može pretrčati određeno rastojanje, da li je neko lice sposobno da
sačini neki crtež, skicu itd.;
2) Eksperimenti za određivanje mogućnosti da se vide, čuju, ili na neki drugi način
uoče određene činjenice i
3) Eksperimenti za utvrđivanje uzajamnog položaja i delovanja nekog mehanizma
(alarmni sistem), kao i za razumevanje i utvrđivanje načina stvaranja i nastanka
određenih tragova.
Kriminalistički eksperiment se mora izvoditi prema određenim pravilima:
- Prvo pravilo podrazumeva da se pre početka eksperimentisanja, uvek moraju
tačno utvrditi sve okolnosti iz kojih je sastavljen kritični događaj;

119
 

- Drugo pravilo se odnosi na dve okolnosti: 1) detaljno planiranje eksperimenta i

2) sprovođenje izolacije eksperimenta-rukovodilac eksperimenta mora da
planira koje će utvrđene, neutvrđene, proverene ili neproverene,
pretpostavljene i nove okolnosti uvesti u strukturu događaja u cilju utvrđivanja
dejstva koje će one proizvesti, a pri tom je neophodno da se osigura izolacija
eksperimenta, tako da u tok događaja ne dospeju bilo kakve druge okolnosti,
osim onih koje su postojale u momentu izvršenja dela, ili onih koje se
nameravaju uvesti, radi eksperimentisanja;
- Treće pravilo podrazumeva da se prilikom eksperimentisanja u isto vreme sme
menjati samo jedna okolnost, jer bi u suprotnom bilo neizvesno iz kojih razloga ,
nastupaju određeni efekti;
- Po četvrtom pravilu, cilj eksperimenta se ogleda u utvrđivanju i proveravanju
svih onih činjenica, koje omogućavaju da se potvrde ili odbace određene
pretpostavke, koje su predstavljale polaznu osnovu eksperimenta.
Kada se eksperiment vrši samostalno, dakle van sastava rekonstrukcije, dinamičke
faze uviđaja, ili veštačenja, neophodno je da se svi ostvareni rezultati potkrepe
skicama, fotografijama, ili video materijalom, uz sastavljanje zapisnika, a poželjno je
da samom eksperimentisanju prisustvuju i dva građana, koji bi se u slučaju potrebe,
mogli pozvati od strane suda kao svedoci, u pogledu ispitivanja o okolnostima pod
kojima je obavljen eksperiment, te o autentičnosti zapisnika i njegovih priloga.

16. PRETRESANJE
Pretresanje predstavlja jednu veoma važnu krivično procesnu radnju, koja se najčešće
obavlja tokom istrage, ili kao radnja dokazivanja u predistražnom postupku.
Pretresanje se vrši na osnovu odluke suda koja se donosi u formi naredbe, koja mora
biti pismena i obrazložena, što predstavlja formalni uslov za pretresanje. Da bi se
pretresanje obavilo neophodno je postojanje i materijalnog uslova koji se u pogledu
pretresanja stana i drugih prostorija okrivljenog ili drugih lica odnosi na verovatnoću da
će se pretresanjem okrivljeni uhvatiti ili da će se pronaći tragovi krivičnog dela ili
predmeti važni za krivični postupak –„corpora delicti “, a u pogledu pretresanja lica na
verovatnoću da će se pretresanjem pronaći tragovi i predmeti važni za krivični
postupak.
Pretresanje se preduzima ukoliko je verovatnoća da će se na taj način:
1) Uhvatiti učinilac krivičnog dela za kojim se traga i da će se izvršiti njegovo
hapšenje;
2) Pronaći leš ili delovi leša;
3) Pronaći tragovi krivičnog dela ili
4) Pronaći predmeti važni za krivični postupak.

120
 

Imajući u vidu da je pretresanje dokazna radnja preduzima se po pismenoj naredbi

suda ili na osnovu posebnog policijskog ovlašćenja kada je to neophodno i
celishodno.
Bez obzira što nije moguće za svaki pojedinačni slučaj dati i konkretna uputstva,
moguće je ukazati na opšta kriminalistička pravila koja se moraju poštovati prilikom
pretresanja, kao što su:
- pravovremenost pretresanja;
- konspirativnost pripremanja i opreznost prilikom vršenja ove delatnosti;
- iznenadnost pretresanja i
- plansko, sistematsko, temeljito i uporno vršenje pretresanja.
Pretresanje je veoma delikatna i osetljiva delatnost jer je potrebno da bude i
opravdana sa kriminalističkog aspekta, da bude efikasna i da pruži očekivane
rezultate, a osim toga, moraju da budu poštovana procesna pravila kao i prava
građana.
Zato, pretresanje treba veoma savesno i detaljno pripremiti i isto tako i izvršiti. U okviru
priprema potrebno je preduzeti sledeće: detaljno se informisati o predmetu
pretresanja, mestu i objektu, kao o osobinama lica kod koga se vrši pretresanje.
Neophodno je sačiniti plan u kome će se navesti imena službenih lica koja će vršiti
pretresanje kao i njihovi konkretni i jasno – precizno određeni zadaci, predmet
pretresanja (šta se pretresanjem traži), gde treba vršiti pretresanje i kada, kako treba
tražiti. Planom treba predvideti i tehnička sredstva, odnosno opremu koja će se koristiti
prilikom vršenja pretresanja.
Postoje i situacije kada se pretresanje mora obaviti hitno i bez odlaganja, tada nema
vremena za detaljne pripreme ali i u tim situacijama se mora imati u vidu opšti pristup
izvođenju ove dokazne radnje.
Postoje različite vrste pretresanja s obzirom na pojedine kriterijume pa se pretresanje
deli prema:
1) Zakonskim uslovima koji moraju biti ispunjeni:
a) Pretresanje na osnovu pismene i obrazložene naredbe suda i
b) Pretresanje na osnovu posebnih ovlašćena određenih u ZKP, bez pismene i
obrazložene naredbe suda-ovlašćenja policije da uđe u tuđi stan i druge
prostorije.
2) Objektu;
3) Obimu;
4) Vremenu pretresanja.
U slučaju hitnosti prema odredbama ZKP-a dozvoljena su i sledeća odstupanja, od
pretresanja:

121
 

1) Pretresanje se može izvršiti i bez prisustva svedoka ako nije moguće da se

odmah obezbedi njihovo prisustvo, a postoji opasnost od odlaganja. Ti razlozi
ne prisustvovanja svedoka pretresanju moraju biti navedeni u zapisniku.
2) Pretresanje se može preduzeti i bez prethodnog saopštenja razloga, kao bez
prethodnog poziva, na predaju lica ili stvari, ako se pretpostavlja oružani otpor,
ili je potrebno pretresanje izvršiti odmah i iznenada, ili ako se pretresanje ima
izvršiti u javnim prostorijama.
Objekti pretresanja mogu biti: lica i njihov prtljag; prostorije (stanovi, kuće, pomoćne
prostorije, ekonomske zgrade, šupe, podrumi, tavani, restorani, kafići, hoteli, moteli
itd.); prevozna sredstva (putnička vozila, teretna vozila, autobusi, železnički vagoni,
plovni objekti itd.) i slobodni prostor  (park, šuma, vinograd, voćnjaci, planine, livade,
njive itsl.,).
Po obimu, pretresanje može biti potpuno  (detaljno) i delimično. Delimična su ona
pretresanja kod kojih se nalaze određeni predmeti na određenim mestima, a moguće
 je površnim pretresanjem postići željeni cilj, na primer: kada se lice hapsi pa se
pretresanje vrši opipavanjem, da bi se utvrdilo da li ima oružje ili oruđe pogodno za
napad, da li kod sebe krije predmete krivičnog dela koji mogu biti odbačeni ili uništeni.
Potpuno pretresanje je onda kada se pretresanje vrši veoma detaljno, planski i
sistematskim pristupom.
Po vremenu pretresanja mogu biti istovremena, kada se vrše na više mesta, odnosno,
na više lica u isto vreme i pojedinačna koja su nezavisna jedna od drugih i ne moraju
se vršiti istovremeno.
ZKP nalaže organu koji vrši pretresanje da sačini zapisnik o izvršenom pretresanju.
Zapisnik o pretresanju ima tri dela: uvodni, opisni i završni.
Uvodni deo zapisnika o pretresanju sadrži naziv organa koji vrši pretresanje, lice ili
objekata kod koga se ono vrši, mesto, adresu i vreme početka pretresanja.
Opisni deo zapisnika sadrži spisak i detaljan opis svih pronađenih i izdvojenih stvari za
koje se pretpostavlja da su u vezi sa krivičnim delom ili kriminalnom delatnošću lica
kod koga se vrši pretresanje. Opis stvari mora biti takav da se na osnovu njega i
kasnije mogu, pronađene i privremeno oduzete stvari, identifikovati.
Završni deo zapisnika sadrži vreme završetka pretresanja, potpis vlasnika stana ili lica
koje ga zastupa, dvojice prisutnih svedoka i službenog lica koje je pretresanje vršilo.
Ukoliko vlasnici stana ili svedoci ne žele da potpišu zapisnik to je potrebno posebno
navesti uz konstataciju i razloga nepotpisivanja zapisnika. Takođe je potrebno u
zapisniku navesti i njihove primedbe ukoliko ih imaju.
Po završetku pretresanja i sačinjenom zapisniku vlasniku, odnosno držaocu oduzetih
stvari i predmeta ili licu koje ga zastupa, izdaje se potvrda koja, takođe, mora da sadrži
detaljan opis privremeno oduzetih predmeta.

122
 

17. VEŠTAČENJE
Veštačenje je dokazna radnja koja se može preduzeti kako u krivičnom, tako i u
predistražnom postupku od strane suda ili organa unutrašnjih poslova. Organ
postupka će u skladu s ZKP 14, odredi će veštačenje kada je za utvrđivanje neke
činjenice u postupku potrebno stručno znanje.
Veštačenje se ne može odrediti radi utvrđivanja ili ocena pravnih pitanja o kojima se
odlučuje u postupku.
Veštak je lice koje raspolaže potrebnim stručnim znanjem za utvrđivanje ili ocenu neke
činjenice u postupku. Po pravilu se za veštačenje određuje jedan veštak ali ukoliko se
radi o složenom veštačenju, može se odrediti dva ili više veštaka.
Veštačenje predstavlja primenu naučnih, tehničkih i uopšte stručnih postupaka i
metoda za utvrđivanje ili ocenu neke važne činjenice koja je od značaja za
razjašnjavanje pojedinih značajnih pitanja u krivičnom postupku, a za njeno utvrđivanje
ili ocenu potrebno je posebno znanje sa kojim ne raspolaže organ koji vodi postupak.
Ako za određenu vrstu veštačenja postoje veštaci sa spiska stalnih veštaka, drugi
veštaci se mogu odrediti samo ako postoji opasnost od odlaganja ili ako su stalni
veštaci sprečeni ili ako to zahtevaju druge okolnosti.
Za određenu vrstu veštačenja postoji stručna ustanova ili se veštačenje može obaviti u
okviru državnog organa, takva veštačenja, posebno ako se radi o složenim
veštačenjima, po pravilu se poveravaju toj ustanovi ili organu (fakulteti, instituti,
bolnice, zdravstvene ustanove, razne laboratorije (hemijske i sl.), koji će potom
odrediti jednog ili više stručnjaka za davanje nalaza i mišljenja.
Vezano za krivična dela, to mogu da budu razne specijalizovane institucije ili organi
uprave, kao na primer: Zavod za izradu novčanica – u slučaju veštačenja falsifikata
novca; Zavod za ispitivanje lekova – u slučaju veštačenja lekova; Institut za
bezbednost i Institut za naoružanje u sklopu veštačenja eksplozivnih naprava,
zapaljivih sredstava itd.
Pri policijskim upravama (PU) postoje centri za kriminalističku tehniku gde se vrše
trasološka veštačenja (veštačenje tragova), daktiloskopska veštačenja, veštačenja
rukopisa i pisaćih mašina, hemijska, biološka, sudsko-medicinska i druga veštačenja.
Ukoliko za određena veštačenja ne postoji domaći stručnjak, stručna ustanova ili
državni organ ili ako je to opravdano zbog posebne složenosti slučaja, prirode
veštačenja ili drugih važnih okolnosti, za veštaka za veštaka se može odrediti strani
državljanin, odnosno veštačenje se može izuzetno poveriti stranoj stručnoj ustanovi ili
organu druge države.

14
 Zakonik o krivičnom postupku, „sl. Glasnik RS“ br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 i 45/13; veštačenje
regulisano od člana 113 do 132 ovog zakonika.
123
 

Lice koje se poziva kao veštak ima obavezu i dužnost da se odazove pozivu i da svoj
nalaz i mišljenje da u određenom roku. Na zahtev veštaka, ukoliko navedene
opravdane razloge, organ postupka može produžiti rok.
Organ postupka po službenoj dužnosti ili na predlog stranke i branioca određuje
veštačenje pisanom naredbom, a ako postoji opasnost od odlaganja veštačenje se, uz
obavezu sastavljanja službene beleške, može i usmeno odrediti. Ukoliko veštaka
predloži stranka ili branilac, organ postupka ga može pozvati da predloži lice, odnosno
stručnu ustanovu ili državni organ, kome treba poveriti veštačenje i da postavi pitanja
na koja veštak treba da odgovori.
U slučajevima kada veštačenje određuje sud, naredba se dostavlja i strankama.
Naredba o veštačenju sadrži:
1) Naziv organa koji je naredio veštačenje;
2) Ime i prezime lica koje je određeno za veštaka, odnosno naziv stručne
ustanove ili državnog organa kome je povereno veštačenje;
3) Označenje predmeta veštačenja;
4) Pitanja na koja je potrebno dati odgovore;
5) Obaveza da izuzete i obezbeđene uzorke, tragove i sumnjive materije preda
organu postupka;
6) Rok za podnošenje nalaza i mišljenja;
7) Obavezu da nalaz i mišljenje dostavi u dovoljnom broju primeraka za sud i
stranke;
8) Upozorenje da činjenice koje je saznao prilikom veštačenja predstavljaju tajnu;
9) Upozorenje na posledice davanja lažnog nalaza i mišljenja.
Ukoliko stranka ima stručnog savetnika u naredbi će se naznačiti njegovo ime i
prezime i adresa.
Od veštaka se u skladu s ZKP zahteva da pre veštačenja položi zakletvu, dok će stalni
veštak biti opomenut pre veštačenja na već položenu zakletvu. Ukoliko postoji bojazan
da zbog bolesti ili drugih razloga veštak neće moći da dođe na glavni pretres, on
zakletvu može položiti i pre glavnog pretresa pred javnim tužiocem ili sudom, uz
njihovu obavezu da u zapisniku navedu razloge zbog kojih se zakletva tada polaže.
Tekst zakletve po ZKP u R. Srbiji glasi: „Zaklinjem se da ću veštačiti u skladu sa
pravilima nauke ili veštine, savesno, nepristrasno i po svom najboljem znanju, i
da ću tačno i potpuno izneti svoj nalaz i mišljenje“.
Vrste veštačenja
Veštačenja mogu biti veoma različita, kako zbog raznovrsnih krivičnih dela, tako i zbog
znatnog broja kriterijuma po osnovu kojih se ona mogu razvrstati. Osim toga, razvojem
nauke i raznih specijalnosti uvećava se mogućnost njihovog korišćenja u suzbijanju
kriminaliteta, pa je to jedan od razloga stalnog povećanja broja veštačenja i sve većih

124
 

mogućnosti koje ona imaju u otkrivanju krivičnih dela i učinioca, a posebno u izvođenju
i obezbeđenju materijalnih dokaza.
Imajući u vidu pojedine kriterijume, veštačenje se može podeliti:
1) prema predmetu : veštačenje mesta, stvari i živih bića;
2) prema redosledu: prvo, dopunsko i ponovno veštačenje;
3) prema specijalnosti: sudsko-medicinsko veštačenje (pregled i obdukcija leša,
pregled i obdukcija leša novorođenčeta, pregled i obdukcija začetka,
toksikološka veštačenja, veštačenja telesnih povreda, psihijatrijska veštačenja),
tehnološka veštačenja, knjigovodstvena veštačenja, kriminalistička veštačenja i
druga.
Kada je u pitanju sadržina veštačenja, postoje ona kojima prethode laboratorijska
veštačenja (kod raznih vrsta ispitivanja krvi, urina, sperme, pljuvačke, raznih hemijskih
ispitivanja itd.) i veštačenja kod kojih nema takvih ispitivanja.
Od izuzetnog značaja za rasvetljavanje krivičnih dela i otkrivanje njihovih izvršilaca su
kriminalistička veštačenja koja su najbrojnija i u praksi najčešća. Njihov značaj je
naročito veliki prilikom otkrivanja nepoznatih izvršilaca krivičnih dela u predistražnom
postupku. Taj značaj se svakodnevno sve više uvećava u suzbijanju kriminaliteta. Ova
vrsta veštačenja je veoma kreativna, posebno u primeni i prilagođavanju naučnih
metoda drugih nauka potrebama suzbijanja kriminaliteta, čime daju doprinos na samo
sopstvenoj kriminalističkoj praksi, već nauci uopšte. Tako se putem daktiloskopskih,
trasoloških, balističkih, bioloških i drugih kriminalističkih veštačenja i metoda ispituju
razni tragovi kao na primer: tragovi papilarnih linija, tragovi stopala, tragovi biološkog
porekla (krv, izmet, mokraća, dlaka, pljuvačka itd.), tragovi vozila, tragovi zuba, tagovi
oružja, oruđa, tragovi prašine, blata, stakla, odeće, vlakana i slično. Vrši se veštačenje
i raznih falsifikata (isprava, čekova, novčanica, platnih kartica, itd.).
Postupak veštačenja
Pre početka veštačenja organ postupka upozorava veštaka da je davanje lažnog
nalaza i mišljenja krivično delo i treba da ga pozove da predmet veštačenja brižljivo
razmotri, da tačno i precizno – stručno navede sve što zapazi i nađe, i da svoje
mišljenje iznese nepristrasno i u skladu sa pravilima nauke ili veštine.
Organ postupka rukovodi veštačenjem, pokazuje veštaku predmete koje će razmotriti,
postavlja mu pitanja i po potrebi traži objašnjenja u pogledu datog nalaza i mišljenja.
Ako je u svrhu veštačenja potrebno da se analizira neka materija, veštaku će se, ako
 je to moguće, staviti na raspolaganje samo deo te materije, a ostatak će se u
potrebnoj količini obezbediti za slučaj naknadnih analiza. Veštak ima pravo da od
organa postupka i stranaka traži i dobije dopunska razjašnjenja, da razgleda predmete
i razmatra spise, da predlaže da se prikupe dokazi ili pribave predmeti i podaci koji su
od važnosti za davanje nalaza i mišljenja i da prilikom uviđaja, rekonstrukcije ili

125
 

preduzimanja druge dokazne radnje predloži da se razjasne pojedine okolnosti ili da

se licu koje daje izjavu postave određena pitanja.
Kada je veštačenje povereno stručnoj ustanovi ili državnom organu, neće se postupati
na napred opisani način, već će organ postupka rukovodioca stručne ustanove ili
organa upozoriti na posledice davanja lažnog nalaza i mišljenja i na to da u davanju
nalaza i mišljenja ne mogu učestvovati lica koja se po ZKP izuzimaju od dužnosti
veštačenja.
Stručna ustanova ili državni organ dostavlja pisani nalaz i mišljenje, potpisan od lica
koja su izvršila veštačenje. Rukovodilac stručne ustanove ili državnog organa, je
dužan i obavezan po ZKP da stranku , na njen zahtev, obavesti o imenima lica koja će
izvršiti veštačenje. Dok organ postupka može tražiti objašnjenje u pogledu datog
nalaza i mišljenja veštaka.
Sudija za prethodni postupak, predsednik pretresnog veća ili sudija pojedinac, po
službenoj dužnosti ili na predlog stranke ili veštaka, može rešenjem odrediti smeštanje
okrivljenog u zdravstvenu ustanovu ako je to neophodno za svrhu medicinskog
veštačenja. Ova mera može da traje najduže 15 dana a izuzetno se, na obrazložen
predlog veštaka i po pribavljenom mišljenju rukovodioca zdravstvene ustanove, ova
mera može produžiti najduže za još 15 dana.
Nalaz i mišljenje veštaka
Usmeno dati nalaz i mišljenje veštaka se unosi odmah u zapisnik. Veštaku se može
odobriti da podnese pisani nalaz i mišljenje, u roku koji odredi organ postupka.
Veštačenje se dokumentuje zapisnikom ili pisanim nalazom i mišljenjem. U zapisniku o
veštačenju ili u pisanom nalazu i mišljenju naznačiće se ko je izvršio veštačenje,
zanimanje, stručna sprema i specijalnosti veštaka, kao i imena i svojstvo lica koja su
prisustvovala veštačenju.
Organ postupka obaveštava stranke koje veštačenju nisu prisustvovale da zapisnik o
veštačenju ili pisani nalaz i mišljenje mogu razgledati i kopirati i za to određuju rok u
kojem treba da iznesu svoje primedbe.
Nedostaci u nalazu i mišljenju veštaka
Organ postupka će po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka narediti da se
veštačenje ponovi u sledećim situacijama:
1) ako je nalaz nejasan, nepotpun, pogrešan, u protivrečnosti sam sa sobom ili sa
okolnostima o kojima je veštačeno ili se pojavi sumnja u njegovu istinitost i
2) ako je mišljenje nejasno ili protivrečno.
Ukoliko se nedostaci navedeni pod tačkom 1. U prethodnom tekstu ne mogu otkloniti
ponovnim ispitivanjem veštaka ili dopunskim veštačenjem, organ postupka će odrediti
drugog veštaka koji će obaviti novo veštačenje i o tome dati nalaz i mišljenje.

126
 

Stručni savetnik
Veoma često nailazimo u literaturi ali i u praksi na pojam stručnog savetnika pa je
veoma korisno da se to i objasni iz aspekta kriminalistike ali posebno i iz aspekta
krivično procesnog prava.
Stručni savetnik je lice koje raspolaže stručnim znanjem iz oblasti u kojoj je određeno
veštačenje. Stranka u postupku može izabrati i punomoćjem ovlastiti stručnog
savetnika kada organ postupka odredi veštačenje.
Stručni savetnik ima pravo da bude obavešten o danu, času i mestu veštačenja i da
prisustvuje veštačenju kojem imaju pravo da prisustvuju okrivljeni i njegov branilac, sa
u toku veštačenja pregleda spise i predmet veštačenja i predlaže veštaku
preduzimanje određenih radnji, da daje primedbe na nalaz i mišljenje veštaka, da na
glavnom pretresu postavlja pitanja veštaku i da bude ispitan o predmetu veštačenja.
Pre ispitivanja od strane stručnog savetnika će se po ZKP zahtevati da položi zakletvu
koja glasi: „Zaklinjem se da ću dati iskaz u skladu sa pravilima nauke ili veštine,
savesno, nepristrasno i po svom najboljem znanju“.
Posebni slučajevi veštačenja
U posebne slučajeve veštačenja spadaju sledeća:
- veštačenje telesnih povreda, koja se vrše ako postoji sumnja u odnosu na
vrstu i način nastanka telesne povrede, organ postupka će odrediti ovo
veštačenje;
- veštačenje leša, ako postoji sumnja da je smrt određenog lica neposredna ili
posredna posledica krivičnog dela ili je u trenutku smrti lice bilo lišeno slobode
ili je nepoznat identitet leša, javni tužilac ili sud će odrediti da lekar specijalista
za sudsku medicinu izvrši pregled i obdukciju leša;
- psihijatrijsko veštačenje, se vrši ako se pojavi sumnja da je isključena ili
smanjena uračunljivost okrivljenog, da je okrivljeni usled zavisnosti od upotrebe
alkohola ili opojnih droga učinio krivično delo ili da je zbog duševnih smetnji
nesposoban da učestvuje u postupku, organ postupka će odrediti ovo posebno
veštačenje.
Simulacija
Svaki kriminalac ima želju i nastoji da izbegne sopstveno otkrivanje, kao izvršioca
konkretnih krivičnih dela, kako bi izbegao krivičnu odgovornost za učinjeni kriminalni
akt. Ne retko u praksi oni simuliraju stanje duševnih pa i telesnih bolesti ili različite
druge promene na svojoj ličnosti. Simuliranjem je moguće promeniti: glas, hod, navike,
a kao poseban vid simuliranja je prerušavanje telesnog izgleda, ili samo izgleda glave.
Za takve vidove simuliranja se koristi i razna kozmetika u cilju prerušavanja, dok su u
praksi poznati i slučajevi facijalne hirurgije.

127
 

Kriminalci simuliranjem nastoje da dobiju na vremenu, radi stvaranja odbrane u

postuku, ili pripreme za bekstvo, prelaska iz zatvora ili pritvora u zatvorsku bolnicu i
tome slično.
Kod žena kriminalaca se često dešava da simuliraju nesvesticu, mučninu, nagle
napade bolova u stomaku ili glavobolju uz vidnu potrešenost.
Prosjaci često simuliraju, hromost, slepilo, sakatost, određenu vrstu bojažljivosti i
iznanadne smušenosti, kao i nerazumevanja i iznenađenosti itd.
U svim situacijama kriminalisti kada posumnjaju u simulaciju, to treba i da provere na
adekvatan način.
Na primer: u slučaju neverice da je lice gluvonemo, treba iza njegovih leđa neopaženo
na pod ispustiti neki predmet koji će jako zazvoniti ili eksplodirati (npr., žabica). U
takvoj situaciji lice koje nije gluvonemo po pravilu će se uvek trgnuti što neće sigurno
biti slučaj ako je lice zaista gluvonemo i ne simulira. Simulacije duševnih bolesnika
ispituju psihijatri u krivičnom postupku gde se obavezno veštačenje uvek preuzima
kada se sumnja u duševno zdravlje okrivljenog.

18. KRIMINALISTIČKA PROVERA

Kriminalistička provera je opšta operativno-taktička mera i radnja čiji je cilj utvrđivanje
istinitosti (osnovanosti) prikupljenih činjenica (indicija, osnova sumnje) koje ukazuju
na određeno krivično delo, njegovog učinioca, ili druge okolnosti značajne za
razjašnjavanje određenog kriminalnog događaja ili određene kriminalne delatnosti.
Indicije ili informacije i podaci čiju osnovanost treba proverom potvrditi, odbaciti ili
delimično dopuniti, mogu biti različitog stepena verovatnoće, manje ili više logične i
realne, dobijene ili prikupljene iz raznovrsnih izvora. Sve takve činjenice treba da budu
proverene, da bi se na osnovu njihove izvesnosti moglo dalje nastaviti sa radom na
razjašnjavanju konkretnog kriminalnog događaja, odnosno aktera istog.
Za proveru kao operativno-taktičku meru i radnju možemo reći da je stalan metod rada
policije. Raspolaganje neproverenim podacima kao tačnim, kako u krivičnom
postupku, tako i pre njega, može, u znatnoj meri da naruši i čast i ugled lica na koje se
takvi podaci odnose a samim tim može izazvati neželjene posledice u smislu
kompromitovanja i policije, što je ne prihvatljivo, kako sa aspekta utvrđivanja stvarnog
činjeničnog stanja i materijalne istine, tako i sa aspekta humanosti postupanja.
Svaka prijava kriminalnog događaja treba da bude proverena u smislu tačnost takve
prijave. Sve saznate indicije podležu proveri tačnosti saznatih činjenica.
Vrste provera 
Sve kriminalsitičke provere mogu se podeliti na osnovu više kriterijuma to su:

128
 

1) S obzirom na organ po čijem zahtevu se vrši provera, na one koje se vrše po:
a) sopstvenoj inicijativi i b) zahtevu drugih organa.
2) Po predmetu, provere koje se odnose na: a) lice i b) objekat.
3) Po načinu vršenja, one koje se vrše: a) otvoreno-javno i b) konspirativno –
tajno.
Provere koje policija vrši po sopstvenoj inicijativi odnose se na osnove sumnje, indicije
ili saznanja do kojih su došli policijski službenici svojim operativnim angažovanjem,
neposrednim zapažanjem, obavljanjem određenih operativno-taktičkih mera i radnji,
na osnovu obaveštenja koja su im pružili građani, pravna lica (firme, preduzeća,
ustanove, institucije itd), kao i drugi subjekti.
Pored navedenih samoinicijativnih provera koje, policija vrši i provere po inicijativi
drugih PU, kao i provere koje se vrše po zahtevu drugih državnih organa.
Provere se najčešće vrše u praksi za određena lica a nije retka praksa vršenja provera
i za određene objekte, tu se pre svega misli na objekte gde se često okupljaju lica
sklona vršenju krivičnih dela ili se u tim objektima vrše krivična dela.
Kao što je napred navedeno, provere po načinu vršenja mogu biti konspirativne-tajne i
otvorene-transparentne ili javne. Kada će se prilikom proveravanja podataka,
prikupljanja obaveštenja, informacija itd., primeniti jedan a kada drugi način, sve zavisi
prevashodno od predmeta proveravanja.
Način dokumentovanja provere 
Nakon izvršenih provera sačinjava se službena beleška ili izveštaj. Obadva ova
pismena-dokumenta imaju, isključivo, operativni značaj. U tom dokumentu treba da
bude naznačeno koja su se sredstva koristila prilikom proveravanja, sadržaj i opis
podataka koji su proveravani, njihov izvor i verodostojnost.
Ukoliko se provera vrši po zahtevu JT ili drugog državnog organa, u tom slučaju
podaci se dokumentuju u formi posebnog izveštaja u kome se ne navode izvori
podataka, niti koja su operativno-taktička i tehnička sredstava korišćena, ukoliko bi to
bilo suprotno načelu čuvanja službene tajne. Međutim, mora se navesti da li su podaci
provereni i istiniti, tačni u potpunosti ili delimično.
Službene beleške ili izveštaji o izvršenim proverama koriste se u operativne svrhe, a
ulažu se u pojedine evidencije, zavisno od toga kakvog su karaktera i kojoj evidenciji
po svom sadržaju pripadaju.
Prilikom sačinjavanja službene beleške ili izveštaja o izvršenoj proveri kao
kriminalističkoj delatnosti treba uvek voditi računa da se odgovori na zlatna pitanja
kriminalistike uz ukazivanje na argumente ili iniciranje drugih delatnosti kojima se
mogu prikupiti dodatne informacije, podaci, predmeti i tragovi kao mogući dokazi bitni
za pokretanje i vođenje krivičnog postupka.

129
 

19. PRIKUPLJANJE OBAVEŠTENJA

Prikupljena obaveštenja predstavljaju izjave lica date policiji u neformalnom postupku
u vezi konkretne krivične stvari, odnosno izvršioca krivičnog dela. Prikupljanje
obaveštenja se vrši u neposrednom kontaktu, vođenjem informativnog razgovora
između lica koje daje obaveštenje i policijskog službenika koji obaveštenje traži.
Policijski službenici su po zakonu obavezni da samoinicijativno pronađu lica koja mogu
dati obaveštenja od operativnog značaja, kao i od koristi za uspešno pokretanje i
vođenje krivičnog postupka i da od tih lica traže takva obaveštenja. Obaveštenja se
odnose na okolnosti krivičnih dela i/ili njihovih učinilaca.
Prikupljanje obaveštenja je stalni metod rada policijskih službenika, pa je sadržina ove
kriminalističke aktivnosti veoma obuhvatna, s obzirom da se obaveštenja prikupljaju iz
najraznovrsnijih izvora.
Za efikasno prikupljanje obaveštenja je veoma korisno poznavati okolnosti i prilike u
sredini gde se to radi, kao i aktuelne događaje na opštem planu: političkom,
ekonomskom, kulturnom, bezbednosnom, sportskom itd. Upućenost u svakodnevne
aktuelnosti i oblasti, neophodno je i zbog ostvarivanja svakodnevnih kontakata sa
licima od kojih se prikupljaju obaveštenja.
Kada se prikupljaju obaveštenja ne treba izostaviti i podatke koji se odnose na lica od
kojih se prikupljaju obaveštenja.
Inicijativa za traženje potrebnih obaveštenja potiče od JT, povodom podnesene
krivične prijave.
Mesta gde će se ostvariti kontakti, odnosno voditi informativni razgovor mogu biti
različita: službene prostorije, stan, kafana, kafići, radno mesto, na ulici, u parku itd.
Prinudno, u službene prostorije lice se može privesti samo ukoliko se ne odazove
pozivu-pismeni u kojem je bilo naznačeno da će biti prinudno doveden ako
dobrovoljno ne dođe, ili ne opravda izostanak. Lice mesta događaja i službene
prostorije su najpogodniji za prikupljanje obaveštenja.

Osnovi psihologije iskaza

Prilikom obavljanja razgovora sa licima, bez obzira da li se radi o prikupljanju
obaveštenja ili je u pitanju procesna radnja, kriminalista mora da vodi računa o nekim
psihološkim karakteristikama iskaza da bi mogao oceniti njegovu verodostojnost,
odnosno dokaznu vrednost. Potrebno je ovde imati u vidu da iskaz prolazi kroz tri
osnovne faze i to su:
1) Zapažanje;
2) Pamćenje i
3) Izjavljivanje.

130
 

Zapažanje  – percepcija je faza formiranja iskaza i ona nastaje kao prirodni proces
našeg odnosa sa okolinom. U suštini zapažanje je uočavanje i registrovanje u svesti
pojedinih svojstava lica, predmeta ili pojava. Ono može biti, ne samo vizuelno,
uočavanjem, već i preko drugih čula (miris, sluh, dodir, hladnoća, toplota). Na stepen i
mogućnost zapažanja lica utiču pojedini objektivni i subjektivni uslovi.
U subjektivne uslove spada celokupno psihičko stanje lica: staloženost-mirnoća,
rasejanost, uzbuđenje, strah, ispravnost čula, stepen koncentracije pažnje,
zainteresovanost za konkretne pojave, kao i mogućnost razumevanja pojava ili stanja.
Objektivne okolnosti su: uslovi mesta sa kojeg se vrši zapažanje (udaljenost,
konfiguracija terena, izloženost buci), kao i drugi uslovi od kojih zavisi zapažanje
(vremenski uslovi, doba dana, vidljivost, atmosferske prilike).
Pamćenje,  kao faza iskaza, obuhvata period od zapažanja do izjavljivanja-
reprodukcije. Na pamćenje mnogo utiču objektivne okolnosti. Ono predstavlja
najvećim delom individualno svojstvo svakog lica pojedinačno, pa su i uslovi koji utiču,
najčešće, subjektivnog karaktera: intezitet i kvalitet zapažanja; u kojoj meri je lice
zainteresovano za konkretnu pojavu ili neki događaj, što zavisi od karaktera pojave, da
li je nesvakidašnja, uzbudljiva, bizarna, emotivni odnos prema pojavi i njenim akterima
(simpatija, antipatija), jaka efektivna stanja: pijanstvo, uticaj droge, senilnost; duševno
oboljenje; duševna poremećenost; zaostalost u psihičkom razvoju.
Izjavljivanje  – reprodukcija je završna a ujedno i glavna faza iskaza i ona je jedino
relevantna sa aspekta kriminalistike i krivičnog procesnog prava. Na mogućnost
reprodukcije, odnosno iskazivanja utiču mnogobrojni faktori, među kojima su
najznačajniji sledeći: sposobnost izjašnjavanja; stepen obrazovanja i opšte kulture lica;
određena stručnost ako je neophodna za konkretno iskazivanje; opšte iskustvo lica i
njegove individualne sposobnosti; stepen poznavanja jezika; neadekvatna upotreba
pojedinih termina određenog žargona; provincijalizmi; iskrivljeno i pogrešno značenje
pojedinih izraza i slično.

Opšta taktička pravila obavljanja informativnog razgovora

Svaki službeni razgovor kriminaliste sa određenim licem, bez obzira na fazu krivičnog
postupka i položaj, odnosno status lica (svedok, osumnjičeni, oštećeni, okrivljeni,
očevidac događaja), mora prethodno dobro biti pripremljen. Pod pripremom se
podrazumeva poznavanje taktike i tehnike obavljanja razgovora sa licem, odnosno
njegovog saslušanja ili ispitivanja. Takođe, je nužno poznavanje metoda opšte i
kriminalne psihologije, zatim treba posedovati određeni stepen iskustva u obavljanju
razgovora u kriminalističke svrhe. Pripreme posebno zahtevaju detaljno upoznavanje
ličnosti sa kojom se obavlja razgovor, njenih karakternih osobina, sklonosti, navika,
profesije. Pripreme se sastoje u planskom i sistematskom pripremanju ove radnje, bez
obzira da li je sam plan sačinjen u pismenoj formi ili ne. Najvažniji elementi su:

131
 

1) Detaljno izučavanje svih činjenica i podataka u vezi krivične stvari ili kriminalne
delatnosti povodom koje se vodi razgovor;
2) Upoznavanje sa osobinama i karakteristikama lica sa kojim će se obaviti
razgovor;
3) Pripremanje osnovnih pitanja i taktika postavljanja pitanja;
4) Određivanje mesta i vremena za obavljanje razgovora;
5) Odlučivanje o načinu beleženja razgovorom dobijenih podataka i razmišljanja o
uspostavljanju prvog kontakta i stvaranja pozitivne, emocionalne atmosfere.
Rezultat razgovora često zavisi od toga u kojoj meri raspolažemo saznanjima o
samom licu jer nam takva saznanja, u velikoj meri, koriste za uspostavljanje jednog
poverljivog kontakta, a samo nepoznavanje sagovornika istog stimuliše, ukoliko je
negativan, da iznosi neistinu. Tok informativnog razgovora se može podeliti na tri
osnovne faze i to su:
1) Faza upoznavanja ili uvodna faza;
2) Faza slobodnog i nesmetanog izlaganja i
3) Faza replike.
Pitanja koja se postavljaju licu moraju biti jasna, određena i koncizna. Prilikom
njihovog formulisanja i postavljanja mora se voditi računa o nivou obrazovanja i
stručnosti, karakternim osobinama, psihološkom i emotivnom stanju lica.
Jedno od osnovnih pravila je da licu treba dozvoliti da slobodno i nesmetano izlaže
sve o određenoj stvari koja je predmet razgovora. Lice, po pravilu, treba prekidati
samo radi usmeravanja ukoliko ono skreće razgovor na sporedne činjenice i ukoliko su
one beznačajne za razjašnjavanje kriminalnog događaja. Ispitivač mora pažljivo da
prati izlaganje lica, kako bi mogao objektivno da oceni u kojoj meri lice govori istinu,
odnosno da li određene činjenice prećutkuje iz straha, zbunjenosti ili nekih posebnih
interesa.

Obavljanje razgovora sa osumnjičenim

Osnovno kriminalističko pravilo je da se razgovoru sa osumnjičenim pristupa onda
kada se prikupi dovoljno podataka i informacija koje, prema jednoj realnoj taktičkoj
proceni, mogu dati dovoljno osnova za uspešan razgovor.
Kada policija prikuplja obaveštenja od lica za koje postoje osnovi sumnje da je učinilac
krivičnog dela ili prema tom licu preduzima radnje u predistražnom postupku
predviđene po ZKP, može pozivati samo u svojstvu osumnjičenog. U pozivu koji se
dostavlja osumnjičenom mora se posebno naznačiti da on ima pravo da uzme
branioca.
Ukoliko policijski službenik u predistražnom postupku u toku prikupljanja obaveštenja
oceni da pozvani građanin može biti smatran osumnjičenim, dužan je da ga odmah

132
 

pouči o pravima koja ima okrivljeni u krivičnom postupku15 i o pravu da uzme branioca
koji će prisustvovati njegovom saslušanju.
O postupanju, odnosno o saslušanju osumnjičenog policijski službenik će bez
odlaganja obavestiti nadležnoj javnog tužioca. Javni tužilac može obaviti saslušanje
osumnjičenog, može prisustvovati saslušanju ili će saslušanje osumnjičenog poveriti
policijskim službenicima.
Ukoliko osumnjičeni pristane da da iskaz, organ koji obavlja saslušanje će postupiti u
skladu sa odredbama ZKP-a o saslušanju okrivljenog pod uslovom da su pristanak
osumnjičenog da bude saslušan i njegov iskaz tokom saslušanja dati u prisustvu
branioca. Zapisnik o ovom saslušanju se ne izdvaja iz spisa i može se koristiti kao
dokaz u krivičnom postupku.
Ukoliko javni tužilac nije prisustvovao saslušanju osumnjičenog, policijski službenici će
mu bez odlaganja dostaviti zapisnik o saslušanju.
Dakle i napred navedeno saslušanje osumnjičenog ima procesni značaj ukoliko se
obavlja kao dokazna delatnost u skladu s odredbama ZKP-a. Specifičnosti razgovora
sa osumnjičenim se odnose na to da se za ovakve razgovore svaki kriminalista mora
dobro i temeljno pripremiti.
Najgora situacija je da se osumnjičenom kaže „ pričaj ako hoćeš za tebe je bolje jer mi
i onako sve znamo“, na to se uvek može očekivati i odgovor osumnjičenog lica „pa kad
sve znate i onako vam nije potrebno moje priznanje“.
Dalje je ovde važno da na priznanju ne treba nikada insistirati posebno, jer to kod
osumnjičenog stvara utisak da nema nikakvih drugih dokaza i to ga ohrabruje.
Može se desiti da osumnjičeni priznaje krivično delo i tada treba obavezno proveriti
razloge koji su osumnjičenog na to naveli. Isto treba učiniti u slučaju kada osumnjičeni
povlači priznanje.
Ispitivač osumnjičenom licu nikada prilikom informativnog razgovora ne treba dati do
znanja da se naljutio. Isto tako ne treba pokazivati ni na kakav način psihičku
kolebljivost, nesigurnost i tome slično.

Saslušanje uhapšenog
Policija može neko lice uhapsiti ukoliko postoji razlog za određivanje pritvora po ZKP,
ali je dužna da takvo lice bez odlaganja sprovede nadležnom javnom tužiocu. Pored
fizičkog hapšenja policijski službenici su u ovoj situaciji dužni da uhapšenom licu
saopšte koja su njegova prava po ZKP16.

15
 Član 68. St.1 tač.2 ZKP, „Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 i 45/13.
16
 IBID, čl. 291
133
 

Javni tužilac je dužan da uhapšeno lice koje mu se dovede pouči o pravima koja ima
po ZKP i da mu omogući da u njegovom prisustvu, uz korišćenje telefona ili drugog
elektronskog prenosioca poruka obavesti branioca neposredno ili posredstvom
članova porodice ili trećeg lica čija istovetnost javnom tužiocu mora biti i otkrivena, a
ukoliko je to potrebno da mu pomogne da nađe i branioca.
Imajući ovde u vidu da je obavljanje razgovora, odnosno saslušanje uhapšenog hitna
radnja, ako uhapšeno lice ne obezbedi prisustvo branioca u roku od 24 časa od kada
mu je to omogućeno ili on pak, izjavi da ne želi da uzme branioca, javni tužilac je
dužan da ga bez odlaganja sasluša.
Ukoliko je obavezna odbrana a uhapšeno lice ne uzme branioca u predviđenom roku
ili izjavi da neće uzimati branioca, postaviće mu se branilac po službenoj dužnosti.
Nakon saslušanja uhapšenog, javni tužilac treba da donese odluku da li će uhapšeno
lice pustiti na slobodu ili će sudiji za prethodni postupak predložiti određivanje pritvora.
Uhapšeno lice, bilo da je dovedeno od strane policije ili su ga uhapsili građani pa
predali policiji ili tužiocu, može pred tužiocem da se žali na zadobijene povrede, da
zatraži lekarsku pomoć, koju mu treba pružiti. Dakle na zahtev uhapšenog ili njegovog
branioca, člana porodice uhapšenog ili lica sa kojim uhapšeni živi u vanbračnoj ili
drugoj trajnoj zajednici, ili po službenoj dužnosti, javni tužilac može odrediti lekarski
pregled ovog lica.
Dakle sve napred navedeno su moguće situacije koje pred policijskog službenika a
posebno pred javnog tužioca mogu biti postavljene i koje je neophodno imati u vidu
kao moguće prilikom obavljanja razgovora sa uhapšenim licem.

Specifičnosti obavljanja informativnog razgovora sa ženama

Žene su posebno osetljiva kategorija lica, te su i njihova psihička stanja takva da ona
mogu biti od uticaja i na njihov iskaz i zato je potrebno imati u vidu i posebnu taktiku
postupanja prilikom obavljanja informativnog razgovora sa ženama.
Činjenica je da se moraju poznavati sve specifičnosti ženske psihe i stanja u kome se
žensko lice nalazi prilikom obavljanja informativnog razgovora.
Najbolje je da sa ženskim licem obavlja informativni razgovor žena kriminalista.

Taktika obavljanja informativnog razgovora sa oštećenim i žrtvom

Oštećeni prema kome je upravljena posledica krivičnog dela, posebno je
zainteresovan za ishod rasvetljavanja kriminalnog događaja, otkrivanje izvršioca i
njegovo procesuiranje i kažnjavanje, zbog čega najčešće i prijavljuje krivično delo.

134
 

Iskaz žrtve se u mnogome može razlikovati od iskaza koji daje oštećeni što zavisi od
toga da li se radi o jednoj te istoj ličnosti. Naime, oštećeni je lice kome je povređeno ili
ugroženo neko materijalno dobro, dok je žrtva lice prema kome je neposredno
upravljena radnja krivičnog dela.
Iako je žrtva najviše pogođena krivičnim delom, to još uvek ne znači i spremnost žrtve
da delo prijavi i da pomogne u njegovom rasvetljavanju.
Treba imati u vidu prilikom razgovora da žrtva sve scene ponovo preživljava i da to
nisu uvek prijatne situacije. Žrtva može veoma često biti i nestrpljiva i da u tome
iskomplikuje tok razgovora. Ispitivač treba u ovim situacijama da bude naoružan
strpljenjem, da ima puno razumevanje prema žrtvi ali i da teži utvrđivanju stvarnog
činjeničnog stanja. Zato je neophodno sa oštećenim ili sa žrtvom izgraditi poverenje u
razgovoru i razviti partnerski odnos zajedničke zainteresovanosti da se slučaj reši.

Taktika obavljanja informativnog razgovora sa starijim licima

Starija lica su takođe posebno osetljiva kategorija ljudi i obavljanje informativnog
razgovora ima dosta specifičnosti za koje se svaki kriminalista mora pripremiti.
Starija lica traže više pažnje, razumevanja i treba imati u vidu da se brže zamaraju od
mlađih lica, pa im treba omogućiti više pauza – odmora u toku samog razgovora.

Specifičnosti obavljanja informativnog razgovora sa decom i maloletnim

licima
Taktika obavljanja razgovora sa decom i maloletnicima zahteva da se uzmu u obzir
psihofizičke osobine ove kategorije lica, kako bi njihovi iskazi bili što verodostojniji za
razjašnjavanje kriminalnih delikata i otkrivanja učinioca.
Deca i maloletnici u pubertetu uopšte, u svojim iskazima mogu biti isključivi i da u tome
može biti preterivanja. Njihova ocena da je nešto „super ili kul“, ili „truba“, može da
bude i sasvim pogrešna. Skloni su precenjivanju sebe i svojih mogućnosti, kao i
kvaliteta.
Prilikom ovog razgovora treba imati u vidu da je mašta dece i maloletnika veoma
razvijena i da su oni podložni maštanju mnogo više nego odrasli ljudi.
Razgovor sa decom, kao i sa mlađim maloletnicima treba obaviti odmah po izvršenom
krivičnom delu, naravno ukoliko je to moguće, s obzirom da njihovo pamćenje veoma
brzo bledi.
Specifičnost razgovora sa decom se ogleda i u tome što se pre razgovora sa njima
mora obaviti razgovor sa roditeljima, posebno je to preporučljivo obaviti u odsustvu
deteta a prema potrebi u prisustvu psihologa i pedagoga.
135
 

20. OSMATRANJE
Osmatranje je opšta operativno taktička mera i radnja, koja se preduzima u odnosu na
određena lica, određene objekte i prostor, u cilju neposrednog uvida, odnosno
opservacije ili percepcije, prikupljanja informacija, podataka i saznanja o krivičnim
delima i njihovim učiniocima, te da se u skladu s takvim saznanjima preduzmu mere
sprečavanja i suzbijanja konkretne kriminalne delatnosti, ukoliko ona nastupi što znači
da je osmatranje osnov za preduzimanje drugih operativno-taktičkih mera i radnji.
Shodno navedenom ova operativno taktička mera i radnja ima tretman pripremne
radnje u domenu sprečavanja i suzbijanja kriminaliteta.
Prema načinu vršenja osmatranje može biti:
- Stalno ili kontinuirano, odnosno opšta opservacija i
- Povremeno ili specijalno osmatranje-plansko i organizovano.
Stalno osmatranje-opšta opservacija, stalni je metod rada ovlašćenih službenih lica,
pre svega policijskih službenika u prevenciji i represiji kriminaliteta. Stalno osmatranje
se najpotpunije realizuje kroz pozorničku i patrolnu delatnost koju obavljaju policijski
službenici. Kroz takvo opserviranje terena policijski službenici uočavaju razne
kriminalne, prekršajne i patološke pojave i tako ih uočavajući na njih i reaguju. Na
primer: pojava sumnjivog lica na nekom mestu i u određenim okolnostima obavezuje
policijskog službenika da izvrši proveru identiteta; pijanstvo na javnom mestu uz
vređanje prolaznika-privođenje; zaticanje na parkingu prilikom pokušaja nasilnog
otvaranja vozila-hapšenje; utovaranje na gradilištu građevinskog materijala, van
radnog vremena-provera itd.
Stalno osmatranje ima efekta ukoliko policijski službenici dobro poznaju lica sklona
devijantnom ponašanju, objekte u kojima se takva lica okupljaju, kriminogene objekte
pogodne za okupljanje delinkvenata i vršenje krivičnih dela.
Povremeno-specijalno osmatranje, je plansko, organizovano, unapred pripremljeno
i preduzima se prema određenom – konkretnom zadatku. Za razliku od stalnog –
opšteg osmatranja povremeno osmatranje se vrši konspirativno - tajno od posebno
odabranih policijskih službenika.
Specijalnom osmatranju po pravilu prethodi priprema, nakon koje se donosi operativni
plan, koji treba da sadrži sledeće elemente:
1) Objekat ili zadatak osmatranja;
2) Policijske službenike koji neposredno vrše osmatranje i njihove precizno i jasno
određene zadatke;
3) Vreme početka i vreme trajanja osmatranja;
4) Tehnička sredstva koja će se koristiti (naoružanje, fotoaparat, kamera, pribor za
pisanje, IC uređaji za noćno osmatranje i noćno snimanje itd.).

136
 

Mesto za specijalno osmatranje može biti otvoren ili zatvoren prostor. Važno je da
policijski službenici-osmatrači kada vrše ovu radnju budu u zaklonu, odnosno
prerušeni ili kamuflirani, kako bi u odnosu na lica koja su objekat opservacije, ostali u
potpunosti konspirativni. Ovo osmatranje se može vršiti i iz specijalno podešenih
vozila za ovu priliku, koja mogu biti kamuflirana, kao na primer: neke reklame
polepljene na vozilu koje ne liči na službeno vozilo, a podešeno tako da se iz njega
može vršiti fotografisanje, snimanje a u slučaju višečasovnog osmatranja da se u
vozilu može odmoriti, jesti, spavati itd. Ovakva vozila su pogodna za kombinovanje
specijalnog osmatranja sa drugim opšte operativnim merama i radnjama kao što su:
zaseda, praćenje, potraga itd.
Ukoliko policijski službenici nisu u zaklonu prilikom specijalnog osmatranja, njihov
spoljašnji izgled nikako ne sme da odaje sumnju i ni u čemu ne sme da skreće pažnju
da se tu nalaze policijski službenici.
Ova radnja često, u praksi prethodi drugim merama i radnjama kao što su: policijska
hapšenja, oduzimanje predmeta krivičnog dela, pretresanje lica i vozila itd.

21. PROVERAVANJE IDENTITETA LICA

Provera identiteta lica je opšta operativno-taktička mera i radnja koja ima za cilj da se
proveri identitet lica uvidom u neka od ličnih dokumenata (lična karta, PI, vozačka
dozvola, neki drugi dokument s fotografijom i ličnim podacima itd.).
Provera identiteta lica se u sledećim slučajevima:
- Ako se prema njima preduzima mera lišenja slobode, hapšenja i privođenja ili
sprovođenja;
- Ukoliko treba izvršiti lično ili telesno pretresanje, pretresanje stana, prevoznih
sredstava i prtljaga;
- Ukoliko su takva lica učinila krivično delo ili prekršaj;
- Ako je njihov spoljašnji izgled sličan izgeldu lica u odnosu na koje je preduzeta
potražna delatnost;
- Ako se zateknu na mestu ili objektu gde je pristup zabranjen ili je dozvoljen ali
samo uz posebnu dozvolu (ukoliko nemaju tu dozvolu);
- Ukoliko se zateknu u izvršenju krivičnog dela, na mestu izvršenja ili u blizini
takvog mesta;
- Čije je ponašanje sumnjivo u datim okolnostima i konkretnoj situaciji;
- Kada prijavljuju izvršenje krivičnog dela ili prekršaja ili kada podnose prijavu
protiv određenih lica kao izvršilaca;
- Ako je njihov identitet potrebno utvrditi u sklopu pojačanih mera kontrole i
operativnih akcija kao i mera u izuzetnim situacijama;
- U slučaju vršenja racije;

137
 

- U slučaju zaticanja na mestu izvršenja krivičnog dela te prilikom pregleda i

obezbeđenja istog i upućivanja JT ili zadržavanja lica do dolaska JT na lice
mesta kriminalnog događaja.
Provera identiteta se mora vršiti na kulturan, služben i pažljiv način, gde službeno lice
pored značke treba da pokaže i službenu legitimaciju i da se predstavi licu kojem se
obraća i od njega traži dokumenta.
Ukoliko se radi o nepoznatom i sumnjivom licu ovu meru i radnju treba vršiti na
oprezan način i uz veliku predostrožnost s obzirom na stalnu mogućnost reakcija lica
kojem se proverava identitet.

22. UTVRĐIVANJE IDENTITETA LICA

Utvrđivanje identiteta je operativno-taktička i tehnička delatnost koja se preduzima
uvek kada se pojavi sumnja u identitet određenog fizičkog lica.
Identitet obuhvata trostruka svojstva lica:
1) Pravna svojstva: lično ime, prezime i ime oca, ime majke, državljanstvo,
bračno stanje, prebivalište i slično, ova svojstva su promenljiva u toku života
lica;
2) Faktička svojstva: dan, mesec i godina rođenja, mesto rođenja, - ova svojstva
su nepromenljiva;
3) Fizička svojstva: telesna svojstva i pol, lični opis, otisci prstiju.
Utvrđivanju identiteta u odnosu na lice, pristupiće se uvek kada za preduzimanje ove
mere postoji službeni interes a obavezno će se pristupiti utvrđivanju identiteta u
sledećim slučajevima:
1) Kada se lice lišava slobode;
2) Za lice protiv koga se podnosi krivična prijava;
3) U odnosu na domaće državljane kada ih strane policije deportuju;
4) U odnosu na strance koji izvrše krivično delo za koje se goni po službenoj
dužnosti, ili ako je protiv njih izrečena zaštitna mera proterivanja iz države, ili
udaljavanja sa teritorije domaće države;
5) Kada lice uskraćuje davanje podataka o svom identitetu, ili o sebi daje lažne
podatke;
6) Kada postoje osnovi sumnje da je lična isprava falsifikovana;
7) U odnosu na lice koje zbog psihofizičkih nedostataka nije u stanju da o sebi
pruži podatke, a ne poseduje lične isprave i
8) Identitet se obavezno utvrđuje u odnosu na leš čiji identitet nije poznat.
Identitet će se smatrati u potpunosti utvrđenim kada su u potpunosti utvrđena sva
njegova svojstva: pravna, faktička i fizička.

138
 

Način utvrđivanja identiteta

Utvrđivanje identiteta za lice, kao i za leš vrši se brojnim kriminalističkim metodama,
pri čemu kriminalistička tehnika ima poseban značaj. Najsigurniji način utvrđivanja
identiteta lica i leševa je putem korišćenja papilarnih linija, metodom daktiloskopiranja.
Klasičnom metodom nevidljivi otisci prstiju se mogu veštačiti sa glatkih, ravnih, čistih i
sjajnih površina. Aktuelno vreme sve više ističe lasersku tehnologiju veštačenja
otisaka prstiju kojom se otklanjaju uobičajeni nedostaci klasičnih metoda
daktiloskopiranja lica.
Uz daktiloskopsku i hejroskopsku metodu (otisci dlanova) poznata je i poroskopija kao
pomoćna metoda čije su mogućnosti za uspešnu primenu ograničene. Poroskopija,
kao pomoćna grana istražne daktiloskopije, bavi se proučavanjem pora koje se nalaze
na papilarnim linijama. Ovo veštačenje zahteva nešto komplikovanije metode od
daktiloskopskih i manje je pouzdano.
Osim na opisani način, utvrđivanje identiteta se može izvršiti uzimanjem ličnog opisa
za određeno lice i upoređivanjem sa postojećim opisima lica u odnosu na koje je ranije
sproveden identifikacioni postupak. Foto-robot je takođe prilično pouzdana metoda za
utvrđivanje identiteta.
Kriminalistika, osim navedenih, koristi i brojne druge metode u cilju identifikacije lica:
1) Biomehanička metoda, koja se odnosi na proučavanje čovekovog hoda sa
kriminalističkog aspekta, ulazi u domen trasologije kao dela kriminalističke
tehnike;
2) Pomoću zuba-uspešna identifikacija se može izvršiti i desetine godina posle
smrti;
3) Pomoću glasa od kojih je najpouzdanija ona putem fonograma, odnosno
grafikona govora;
4) Pomoću fotografije;
5) Pomoću znaka profesije itd.

Lični opis i utvrđivanje identiteta

Svako lice pojedinačno poseduje brojna obeležja po kojima se razlikuje od drugih lica,
tako da se po osnovu njih može registrovati i identifikovati. Iako jedna od najstarijih
metoda lični opis se i danas u velikoj meri koristi, na primer prilikom preduzimanja
potražne delatnosti, zatim prilikom identifikovanja lica koja o sebi ne mogu dati nikakve
podatke (mentalno zaostala, bolesna lica), prilikom preduzimanja radnje
prepoznavanja lica i slično. Lični opis se sastavlja tako što se polazi od opštih obeležja

139
 

lica prema posebnim individualnim karakteristikama i specifičnostima pojedinih delova

tela.
Lični opis po pravilu obuhvata:
a) pol; b) starost; v) uzrast (u santimetrima); g) stas i razvijenost (jaka, srednja,
slaba, karakteristike hoda, držanje tela i sl.); d) glava, odnosno delovi glave
od značaja za lični opis:
- lice: ovalno, okruglo, četvrtasto, duguljasto;
- kosa: crna, smeđa, plava, seda, ravna, kovrdžava, talasasta, gusta, retka;
- obrve: guste, retke, sede, tanke, sastavljene;
- čelo: koso, ispupčeno, valovito, lučno, uspravno;
- oči: boja, velike, sitne, buljave, upale;
- nos: veliki, srednji, mali, ravan, ulubljen, kukast, uzan, širok, šiljast;
- osnova nosa: spuštena, vodoravna, uzdignuta;
- usta: velika, mala;
- uši: velike, srednje, male, okrugle, trouglaste, odvojene, klempave;
- ušna resica: srasla, slobodna, velika, mala;
- ćelavost: čeona, temena, tonzularna;
đ) vrat; duga; jak, debeo, sa podvoljkom..
e) ruke i noge;
ž) glas i govor ;
z) osobeni znaci: mladeži, bradavice, ožiljci, invaliditet, tetovaži;
i) specifičnost u odevanju, nakiti i sl.
Posebno je kod ličnog opisa značajno opisati lične znake jer se radi o posebnim
obeležjima na čovečijem telu, koja se nalaze samo kod nekih lica.
Lični opis uz izradu foto robota je veoma značajna metoda kod utvrđivanja identiteta a
što mogu da izrade posebno stručna i obučena lica za to.

Foto-registracija-značaj za utvrđivanje identiteta

Prva pravila primene fotografije u kriminalistici razradio je francuski kriminalista
Bertijon (Alphonse Bertillon, 1853-1914). Prema ovim pravilima razmera policijske
fotografije u odnosu na lice traba da bude 1:10, da se uvek snima istim tipom kamere
sa iste udaljenosti u tri poze spreda (en face), desni profil i levi poluprofil. Specijalno
za ovu vrstu snimanja konstruisana je posebna stolica koja se okreće oko svoje ose i
može se fiksirati u sva tri položaja.
Na prve dve fotografije-poze koje se koriste za upoređivanje, lice na sebi ne treba da
ima ukrase niti određene predmete (kapa, šešir, marama, naočari). Kako je treća
140
 

fotografija-levi poluprofil namenjena za prepoznavanje u svakodnevnom ambijentu,

najčešće na javnom mestu, prilikom fotografisanja lica, ono treba da ima na sebi sve
one predmete koje inače nosi na ulici ili drugom javnom mestu.
Fotografija koju je prvi upotrebio Bertijon, danas je u upotrebi kao sinjaletička
fotografija. Ove fotografije se snimaju u srazmeri 1:5 i 1:7, a prilikom fotografisanja se
ispred lica stavlja ploča sa podacima o datumu i mestu fotografisanja i foto broj,
odnosno broj dosijea. Sinjaletička fotografija se unosi u album fotografija kriminalaca.
U ovoj evidenciji su fotografije poređane po načinima izvršenja krivičnih dela otkrivenih
izvršilaca. U kriminalističke svrhe se mogu koristiti i druge fotografije ukoliko objektivno
odražavaju crte lica i ukoliko nisu suviše stare. Posebno su interesantne one
fotografije na kojima se jasno vide ušne školjke, jer se njihovim upoređivanjem može
veoma uspešno izvršiti prepoznavanje, odnosno identifikacija lica.
Fotografija može biti: operativna i istražna.
Operativna fotografija može biti: uviđajna, tajna ili detektivska fotografija.
Istražna fotografija se koristi za: 1) dokumentovanje nalaza kriminalistikih veštačenja;
2) kao metoda saznavanja novih činjenica (mikro i makro fotografija, fotografija sa
različitim uslovima fotografisanja, fotografija pomoću filtera, fotografisanje IC i ULJ
zracima itd.).

Daktiloskopiranje lica kao metod utvrđivanja identiteta

Anatomska i kriminalistička istraživanja već više od sto godina pokazuju iste osobine
papilarnih linija koje ih čine u potpunosti podobnim za identifikaciju lica:
1) Različitost što ukazuje na strogu individualnost papilarnih linija, a to znači da
na svetu ne postoje dva lica sa istovetnim otiscima papilarnih linija;
2) Postojanost, odnosno nepromenljivost, što govori u prilog činjenici da su
papilarne linije ne promenljive od rođenja do smrti lica; 
3) Grupisanost,  papilarne linije po svom izgledu i oblicima šara se mogu
klasifikovati u određene grupe. 
Uzimanje otisaka papilarnih linija sa podloge zahteva veoma pažljivo, pedantno i
stručno postupanje. S obzirom na namenu uzimanje otisaka prstiju može biti kao:
1) Otisci koji se uzimaju na specijalne kartone, koji se nazivaju daktiloskopski
fiševi, odnosno desetoprsne i jednoprsne zbirke;
2) Kao otisci jednog prsta, najčešće kažiprsta desne ruke, umesto potpisa
nepismenih lica, ili uz potpis ukoliko se radi o veoma značajnim dokumentima;
3) Otisci koji se uzimaju radi upoređivanja: od strane osumnjičenih lica, radi
upoređivanja sa otiscima uzetim sa lica mesta, od strane npr., ukućana, radi

141
 

njihovog upoređivanja sa otiscima uzetih sa lica mesta u cilju eliminacije; kada

treba proveriti istovetnost stavljenog otiska umesto potpisa, ili uz potpis.
Otisci svih deset prstiju papilarnih linija koriste se radi provere identiteta; otisci jednog
ili više prstiju koriste se u otkrivanju nepoznatog izvršioca.
Kada se utvrdi da trag papilarnih linija pripada određenom licu onda je to siguran znak
da je to lice boravilo na licu mesta pa se takvo lice dovodi u vezu sa krivičnim delom.
Međutim, tek nakon ovog postupanja treba dati odgovore na mnoga pitanja, kao što
su:
- Kada je lice boravilo na licu mesta i ostavilo trag papilarnih linija (pre, u toku ili
nakon izvršenog krivičnog dela)?
- Ako je trag ostavljen tokom izvršenja dela da li je lice čije su papilarne linije
nađene na licu mesta izvršilac krivičnog dela, ili neko drugo lice?
- Ako je trag ostavljen pre izvršenja krivičnog dela, treba utvrditi kada i kojim
povodom je lice bilo na licu mesta kriminalnog događaja?
- Ako je lice ostavilo otisak papilarnih linija na licu mesta kriminalnog događaja
posle izvršenja krivičnog dela, utvrditi kako, kada i kojim povodom je lice tu
boravilo i ostavilo trag?
Svakako se radi o značajnim indicijama koje treba proveriti, odnosno njihovu
osnovanost i sadržinu je tek potrebno utvrditi.
U krivičnom postupku daktiloskopsko veštačenje je materijalni dokaz, odnosno
mišljenje veštaka koje se zasniva na upoređivanju na licu mesta pronađenih otisaka i
otisaka uzetih od osumnjičenog.
Ako se radi o pronađenim osumnjičenim licima, njihova osumnjičenost će biti
proveravana uz pomoć daktiloskopske zbirke, naravno ukoliko je učinilac ranije
evidentiran, što je uobičajeno za povratnike.
U slučaju utvrđivanja identiteta nekog lica koje kod sebe nema ličnih isprava isti se
može proveriti tako što će se od tog lica uzeti otisak desnog kažiprsta i poslati
nadležnoj PU gde mu je izdata lična karta radi upoređivanja. Da bi se ovaj postupak
ubrzao, daktiloskopski stručnjak treba da ustanovi klasifikacijsku formulu, koju javi
nadležnoj PU (telefonom, faksom, depešom, e-mailom). Upoređivanjem nespornog
otiska uzetog od nepoznatog lica sa otiskom na kartonu lične karte može se na taj
način sa sigurnošću utvrditi i identitet.

Registracija i identifikacija nepoznatih leševa

Registraciju i identifikaciju nepoznatih leševa vrši ona PU na čijem je području leš
pronađen.

142
 

Postupak registracije obuhvata: uzimanje ličnog opisa slično živim licima, veoma
detaljno opisivanje odeće, predmeta nađenih u njegovim džepovima, ili neposredno
pored njega. Potom se vrši fotografisanje, toaletiranje-ukoliko je potrebno,
daktiloskopiranje leša-ako je moguće.
Identifikacija leševa je posebno složena u masovnim katastrofama, posebno ako se
vrši duže vremena posle udesa kada dolazi do truležnih promena na leševima. Tada
postoji opasnost od epidemija pa je takva mesta neophodno i posebno obezbediti.
Zato je važno u slučaju prijavljivanja nestanka lica od prijavioca pribaviti što je moguće
više detalja o nestalom licu, pre svega o njegovom ličnom opisu, navikama,
specifičnostima držanja tela, hoda, odeće, obuće i drugih predmeta (prtljag, torba,
kišobran, štap itd.). Od prijavioca treba zahtevati i fotografiju nestalog lica, po
mogućnosti što novijeg datuma. Ovo je sve neophodno zato što se za identifikaciju
nepoznatog leša mogu koristiti evidencije o nestalim licima.

Identifikacija putem fonoskopije

Osnovne tri karakteristike glasa su: visina; jačina i boja, od kojih se visina i jačina
mogu menjati pa su ove dve karakteristike nepodobne za identifikaciju lica. Međutim,
boja glasa se ne može menjati pa ona može uspešno poslužiti za identifikaciju lica po
glasu.

23. POTRAŽNA DELATNOST

Potražna delatnost je kriminalistička mera i radnja represivnog karaktera, odnosno
sistem operativno-taktičkih i tehničkih mera i radnji koje preduzima policija po naredbi
drugih organa ili samoinicijativno u cilju pronalaženja učinioca krivičnih dela koji su u
bekstvu, nestalih lica, predmeta koji su u vezi sa krivičnim delom i identifikacije
nepoznatih leševa.
Potražnu delatnost raspisuje i preduzima ona PU nadležna po mestu onog organa koji
 je doneo naredbu o njenom raspisivanju. Potražnu delatnost, neposredno vrši policija
a naređuju drugi organi (sud, JT, KPD i organi nadležni za izvršenje krivičnih sankcija).
Potražni akti su: poternica; objava i raspis o traganju.
Potrage se mogu podeliti:
1) Prema području traženja na: lokalne; centralne i međunarodne;
2) Prema predmetu traženja na: poternice, objave i raspise o traganju.
Kada je u pitanju sprovođenje potražne delatnosti, jedno od osnovnih načela je načelo
brzine i operativnog postupanja. Ovde treba imati u vidu da se radi o izvršiocima
krivičnih dela koji se nalaze u bekstvu a svesni su činjenice da se za njima traga i da
143
 

će biti uhvaćeni i uhapšeni ukoliko na lukav i brz način ne izmaknu zamkama koje im
postavljaju kriminalisti, odnosno policija.
Potera predstavlja jedan poseban oblik potražne delatnosti. Ona se preduzima kada je
potrebno neprekidno i sistematsko traganje za određenim licima koja se nalaze u
bekstvu, te kada je ista lica potrebno pronaći, uhapsiti. Ovde se često radi o
odmetnicima koji su u bekstvu neposredno nakon izvršenih teških krivičnih dela, a
osnovano se pretpostavlja da će nastaviti sa vršenjem najtežih krivičnih dela. Potera je
takva mera i radnja koja se mora preduzimati uz visok stepen organizovanosti i
planskog postupanja.

24. UPOTREBA SPECIJALNO DRESIRANIH SLUŽBENIH PASA

Policija u suprotstavljanju kriminalitetu, posebno u traganju za onim najopasnijim
kriminalcima koji su u bekstvu ili se kriju nakon izvršenog krivičnog dela, koristi pse za
obavljanje pojedinih zadataka, pre svega onih za pronalaženje učinilaca kao i
predmeta krivičnih dela i leševa. Ovde se radi o posebno odabranim i dresiranim
psima.
Psi koji se koriste u policijske svrhe, ukoliko su prošli kroz specijalističku dresuru sa
uspehom se mogu koristiti na sledećim poslovima:
- Traganje za učiniocima krivičnih dela, njihovom pronalaženju i hapšenju;
- Sprečavanju otpora ili odbijanju napada od strane kriminalaca;
- Pronalaženju žrtava i predmeta krivičnih dela;
- Čuvanje uhapšenih lica i sprečavanju njihovog bekstva;
- Obezbeđenju objekata i lica;
- Pronalaženju lica koja su nestala i lica koja su zalutala;
- Pronalaženju i spasavanju lica nastradalih u elementarnim nepogodama kao
što su: zemljotresi, poplave, velike eksplozije u rudnicima, odronjavanja
zemljišta, lavine i slično;
- Pronalaženju leševa.
Delokrug policijskih poslova i zadataka na kojima se mogu angažovati službeni-
posebno dresirani psi dosta je obiman. To obuhvata i različite specijalizacije službenih
pasa tako da među njima postoje: psi tragači, psi čuvari, istražni psi itd.
Uz dresuru službenih pasa vrši se i obuka vodiča istih kako bi se postavljeni zadaci u
angažovanju službenog psa obavljali na efikasan i stručan način.

25. PRAĆENJE
Praćenje je opšta operativno-taktička mera i radnja koja se sastoji u tajnom-
konspirativnom sleđenju i motrenju lica u cilju zapažanja, pamćenja i fiksiranja

144
 

činjenica od značaja za utvrđivanje kriminalne delatnosti tog lica, njihovih saučesnika

ili veza.
Praćenje nije stalan metod policijskog rada, već izuzetan, primenjuje se po odobrenju
nadležnog rukovodioca-starešine, kada treba otkriti učinioca teških krivičnih dela i
kada su kriminalci organizovani i dobro povezani. Praćenje mora biti konspirativno,
kako u odnosu na samo praćeno lice, tako i u odnosu na sva druga lica koja po
osnovu svojih poslova i zadataka nisu u vezi sa konkretnom radnjom.
Ciljevi praćenja, kao operativno-taktičke mere i radnje su sledeći:
- Utvrđivanje veza i kontakata praćenog lica sa drugim licima;
- Sprečavanje praćenog lica da izvrši krivično delo;
- Pronalaženje lica za kojim se traga (praćenje lica koja su u rodbinskim,
prijateljskim ili sličnim odnosima sa licem za kojim se traga);
- Utvrđivanje alibija određenog lica za određeno vreme;
- Otkrivanje tajnih skloništa i skrovišta lica koje se prati kao i lica sa kojima
praćeni stupa u kontakt;
- Dolaženje do pravovremenih podataka i stvaranja povoljnih uslova za
preduzimanje pojedinih radnji i mera represivnog karaktera: hapšenja, lična
pretresanja, pretresanje stana i drugih prostorija, prevoznih sredstava, zasede,
a sve radi obezbeđivanja predmeta i tragova koji mogu poslužiti kao dokazi;
- Utvrđivanje sklonosti i navika praćenog lica;
- Prikupljanje raznih drugih podataka i činjenica do kojih se nije moglo doći
drugim operativnim merama i radnjama, osim praćenjem.
Zavisno od toga ko vrši neposredno praćenje, ono može biti preduzeto od strane:
- Policijskih službenika i
- Građana, angažovanih veza kada praćenje ne mogu da uspešno obave
policijski službenici.
Prilikom angažovanja građana radi obavljanja ove veoma kompleksne delatnosti, treba
biti veoma oprezan i krajnje restriktivan, bez obzira na svu lojalnost i dobronamernost
takvih lica. U svakom slučaju ovu delatnost treba obavljati po vrlo preciznim
uputstvima i pod strogim nadzorom policije.

26. ZASEDA
Zaseda je opšta operativno-taktička mera i radnja koja se sastoji u prikrivenom
rasporedu policijskih službenika i njihove energične akcije radi hapšenja lica.
Da bi zaseda bila uspešno sprovedena, treba da bude dobro organizovana. Postoje i
„ad hoc“ zasede gde nije moguće preduzimati neke obimnije pripreme i organizovanje.
Takve zasede treba preduzimati brzo i neposredno po saznanju za izvršeno ili

145
 

predstojeće krivično delo kao i u odnosu na kriminalca kome treba preprečiti put i
uhapsiti ga.
Zaseda se najčešće preduzima kao represivna mera i radnja u cilju:
- Hvatanja učinilaca krivičnih dela za kojima se traga;
- Pronalaženja i hapšenja osuđenih lica koja su pobegla sa izdržavanja kazne;
- Da se otkrije, presretne, uhvati ili savlada odmetnik ili diverzantsko-teroristička
grupa ili pojedinac njen pripadnik;
- Hvatanja i hapšenja lica na određenom mestu gde se očekuje njegov dolazak
radi vršenja krivičnog dela (preventivna zaseda);
- Hvatanje i hapšenje lica koja se vraćaju sa mesta izvršenja krivičnog dela, ili su
pak pošla na izvršenje istog;
- Da se pronađu i oduzmu predmeti (corpus delicti) krivičnog dela, uhvati
izvršioca na samom delu, ili posle, na mestu gde je ostavio ili sakrio predmete
krivičnog dela (ukradene predmete ili stvari).
Zaseda treba da se postavlja uvek na onim mestima gde se očekuje nailazak jednog ili
više lica koja treba uhapsiti. Operativna saznanja o pravcu i vremenu kretanja
kriminalaca moraju biti što je moguće određenija i zasnovana na proverenim
podacima.

27. PREPOZNAVANJE
Prepoznavanje predstavlja složen psihički proces, odnosno emotivnu pojavu koja
počiva na utisku prisnom, već poznatom. ZKP govori o prepoznavanju stvari kada je u
pitanju okrivljeni, a kada je u pitanju svedok onda govori o prepoznavanju lica i
predmeta. Kada je u pitanju opis prepoznavanja, od okrivljenog, odnosno svedoka
prvo se traži da opiše ili da navede znakove po kojima se razlikuju radi prepoznavanja
lica i predmeta i to zajedno sa drugim njemu nepoznatim licima odnosno predmeta iste
vrste (karakteristika za neke ZKP, dok se kod drugih to ne traži).
Kriminalistička praksa razlikuje sledeća prepoznavanja:
- Lica;
- Leševa;
- Stvari;
- Mesta događaja i
- Fotografija.
Kada je reč o prepoznavanju lica onda se najčešće radi o prepoznavanju okrivljenog.
Prepoznavanje stvari je dvojako. Razlikuju se predmeti koji mogu služiti kao dokaz i
predmeti koji su u vezi sa krivičnim delom. Prepoznavanje mesta događaja može
takođe biti odlučno za predistražni postupak, jer omogućava pronalaženje tragova na
osnovu kojih se može dalje uspešno usmeravati istraga. Prepoznavanje fotografija,

146
 

crteža i projekcija, lica, leševa, stvari i mesta događaja treba vršiti posebno oprezno,
 jer se prevashodno radi o amaterskim fotografijama ili fotografijama profesionalnih
fotografa koje su retuširane.
28. ALIBI
Alibi je latinska reč koja u slobodnom prevodu znači „negde na drugom mestu“. Pod
nečijim alibijem smatra se dokaz da je to lice u vremenu kada je izvršeno krivično delo
bilo na nekom drugom mestu, a ne na mestu izvršenja krivičnog dela. Dokaz alibijem
 je pouzdan samo onda kada je tačno i nedvosmisleno utvrđeno vreme izvršenja
krivičnog dela. Zato je neophodno potrebno posvetiti posebnu pažnju utvrđivanju
tačnosti iskaza o vremenu i mestu pojedinih događaja. U cilju provere dobijenih iskaza
potrebno je obavezno ispitati činjenice i o događajima koji su prethodili ili koji su sledili
danu i satu za koji se proverava alibi. U kriminalističkoj praksi se smatra da je davanje
odmah detaljnog alibija od strane okrivljenog znak za opravdanu sumnju. Nevin čovek
uvek teže dokazuje svoj alibi, jer se po pravilu, ne seća svih detalja kao što to čini
krivac koji planira svoj alibi. Neophodna i sistematska provera alibija sastoji se u:
iscrpnom ispitivanju o licima sa kojima je bio, ko su ta lica, kako su bila odevena u
vreme razgovora sa okrivljenim, šta su tom prilikom razgovarala, šta se dogodilo u
njihovoj neposrednoj blizini i tome slične pojedinosti i detalji.

29. POMOĆNA DOKAZNA SREDSTA

Dokumentovanje iskaza lica putem mehaničkog zapisnika
Nedostaci koji se odnose na klasičan način dokumentovanja iskaza lica, putem pisane
beleške ili zapisnika, istaknuti su uglavnom u prigovorima prema kojima je sadržina
ovih pismena neidentična s iskazima lica. Ovi prigovori, bez obzira što ih u svojoj
odbrani ističe najčešće okrivljeni u krivičnom postupku, su u jednom broju slučajeva i
opravdani. Upoređivanje dokumentovanja iskaza lica putem magnetofona i klasičnog
sačinjavanja pismenim putem, dolazimo do zaključka da je primena magnetofona,
kako u predistražnom tako i u krivičnom postupku, opravdana i svrsishodna, bez
obzira da li se ili ne iskaz dokumentuje u krivičnoprocesnoj ili nekoj drugoj formi
(službena beleška, izveštaj). Iskaz dokumentovan putem magnetofonske trake nema
značaj dokaza već može predstavljati samo pomoćno dokazno sredstvo, uz zapisnik.
Sve to ne umanjuje potrebu primene savremenih tehničkih sredstava (magnetofon,
diktafon i slično), već to usavršavanjem tehničkih sredstava sve više dobija na
značaju.
Prema tome, upotreba mehaničkog zapisnika ima puno opravdanja uz zapisnike i
ostala pismena predviđena po ZKP-u i drugim propisima koji se odnose na
predistražni i istražni postupak, kao i sam glavni pretres.

147
 

Dokumentovanje iskaza lica tonfilmskim snimcima

U cilju što verodostojnijeg i autentičnijeg dokumentovanja saslušanja svedoka i
ispitivanja okrivljenog, uz magnetofonsko snimanje postoji mogućnost i tonfolmskog
snimanja ovih radnji. Ovaj metod ima, takođe ogroman značaj kada se radi o
saslušanju dece i maloletnika.
Tonfilmsko snimanje prilikom izvođenja ličnih dokaza se za sada primenjuje dosta
restriktivno i to samo u slučajevima složenijih krivičnih predmeta.
Dalje usavršavanje ovih tehničkih sredstava nesumnjivo će doprineti njihovoj
masovnijoj primeni u predistražnom i istražnom postupku, a samim tim će se i menjati
stavovi koji još uvek na ovaj značajan doprinos tehnike i nauke u predistražnom i
istražnom postupku gledaju s nevericom i skepsom.
Kriminalistička primena poligrafa-poligrafsko testiranje 
Poligraf se u kriminalistici primenjuje prilikom rasvetljavanja krivičnih dela i otkrivanja
nepoznatih učinilaca, prikupljanja dokaza (materijalnih i ličnih), a u cilju uspešnijeg
pokretanja i vođenja krivičnog postupka. Ova kriminalističko-taktička mera i radnja uz
korišćenje i tehnike, poznata je kod nas u policijskoj praksi više nego što je to
korišćenje zastupljeno i u privatnoj praksi. Svakako je vredno istaći činjenicu da
primena poligrafa dobija sve više na značaju u privatnoj praksi isleđivanja i vođenja
internih istraga. Primena poligrafa se neposredno sastoji u „poligrafskom ispitivanju“
lica osumnjičenih u predistražnom postupku, radi utvrđivanja indicija o njihovoj krivici i
dobijanja priznanja, odnosno eliminisanja nevinih lica iz kruga osumnjičenih.
Ideja da se određene psihološke i fiziološke promene, koje se dešavaju u organizmu
osumnjičenih prilikom ispitivanja, pod uticajem uzbuđenja i straha, uzimaju za osnov
krivice, veoma je stara. Prema drevnoj kineskoj mudrosti okrivljeni je, na primer:
morao da žvaće rižu za vreme ispitivanja, pa ako riža ostane suva u ustima, on je
oglašavan krivim, jer se i tada mislilo da lučenje pljuvačnih žlezda prestaje usled
uzbuđenja i straha.

Istorija sudskog dokazivanja poznaje i druga slična nastojanja, manje više humanog
karaktera, čija naučna osnovanost, u krajnjoj liniji, ipak pokazuje pozitivne trendove.
Primena poligrafa u aktuelno vreme, u osnovi, predstavlja rezultat istih progresivnih
nastojanja, s obzirom da je zasnovana na najsavremenijim dostignućima nauke i
tehnike, i uz nužnu vezu za načela zakonitosti, humanosti, objektivnosti, istine,
operativnosti i drugih principa predistražnog i istražnog postupka.
Uz pomoć odgovarajućih priključaka koji se stavljaju na telo ispitanika, poligraf
registruje promene organizma ispisuje na dijagramsku pokretnu traku  – „poligram“.
Odnos i sadržina pojedinih pitanja su takvi da do pomenutih reakcija organizma dolazi,
obično, prilikom davanja lažnih odgovora kojima ispitivani negira svoje učešće u
krivičnom delu. Međutim, ove promene u organizmu, koje registruje poligraf, ne moraju
biti, isključivo, vezane za lažne odgovore. One mogu biti izazvane ne samo
148
 

postavljenim pitanjima u vezi krivičnog dela, već i drugim provocirajućim uslovima, na

prier:  pokazivanjem fotografija nagih lica koja izazivaju divljenje kod ispitanika, jakim
naglim nadražajima čula sluha ili mirisa, raznim fizičkim stimulacijama itd. 

Osnova poligrafskog ispitivanja je isprovocirana psihološka situacija u koju se dovodi

ispitanik postavljanjem unapred pripremljenih pitanja. Uobičajeni sinonim za poligraf
„detektor laži“  je zato neadekvatan jer on ne vrši selekciju na lažne i istinite
odgovore. Poligraf registruje pojedina afektivna stanja, pa među njima i uzbuđenje i
strah koji nastaju kod lica prilikom davanja lažnih odgovora na pitanja o krivičnom
delu. Takva stanja međutim, mogu biti izazvana i registrovana i na drugi način, kao što
su: pokazivanja predmeta i tragova krivičnog dela itsl.
Interpretacija rezultata poligrafskih ispitivanja otežana je manje ili više nemogućnošću
izvođenja sasvim određene i precizne dijagnoze kao što je to, na primer, moguće kod
utvrđivanja papilarnih linija, u balistici, eliminaciji osumnjičenog na osnovu veštačenja
krvnih mrlja i slično. Sasvim precizno dešifrovanje snimljenih grafikona kao i
utvrđivanje kritičnih tačaka nije moguće, jer takav aparat, ne postoji bar za sada.
Preciznu dijagnstiku i neka utvrđena pravila nije moguće doneti zbog individualnih
razlika koje postoje između lica koja se ispituju kao psihološke jedinke. Zato
interpretacija dobijenih rezultata i zahteva detaljnu analizu, upoređivanja pojedinih
pitanja, kao i na njih dobijenih reagovanja i odgovora.
Rezultate poligrafskog testiranja-ispitivanja u drugoj fazi tumačenja treba uvek vezati
za rezultate ostalih operativnih radnji. Poligrafsko ispitivanje i predstavlja jednu od
radnji iz domena kriminalističke obrade, obuhvaćene operativnim planom a čiji rezultati
imaju relativan značaj na rezultate ostalih radnji. Sve ove mere i radnje imaju opšti
operativni karakter, uključujući i poligrafsko testiranje, i one se preduzimaju u cilju
otkrivanja krivičnih dela i učinilaca istih, te tako moraju biti međusobno operativno
usklađene i sinhronizovane.
Uspešan rad na poligrafu zahteva visoku stručnost i taktičnost ispitivača, temeljno
pripremljena pitanja, zatim taktički pravilno vođenje ispitivanja i kao posebno značajno,
interpretiranje dobijenih rezultata. U okviru priprema za izvođenje poligrafskog
testiranja, ispitivač treba da se informiše o karakteristikama lica koje se ispituje,
prevashodno o njegovoj intelektualnoj sposobnosti, psihološkim i fiziološkim
osobinama, obrazovanju, profesiji, opštem i trenutnom zdravstvenom stanju. U
kriminalističkoj praksi su evidentirani i slučajevi zahteva za poligrafsko testiranje
oštećenog, ali i ličnih zahteva za podvrgavanje poligrafu kako bi se dokazala nevinost
u vezi učešća u kriminalnim delatnostima. Za ispitivača je važno da poznaje pozitivne
zakonske propise, posebno one koji se odnose na izvođenje ličnih dokaza putem
ispitivanja lica, kao i najvažnije elemente krivičnog dela povodom kojeg će se lice
poligrafski testirati.
Prostorija u kojoj se obavlja poligrafsko testiranje treba da je namenski urađena, da
bude provetrena, da bude zvučno izolovana i da nema neki jači izvor svetlosti koji bi
skretao pažnju. Nameštaj treba da je prosečan, da na zidovima nema slika, tapiserije
149
 

ili nekih drugih predmeta koji bi odvlačili pažnju, odnosno narušavali koncentraciju lica.
Prostorija u kojoj se vrši poligrafsko testiranje ne sme da bude prometna, odnosno,
prisustvo trećih lica nije poželjno jer može da dovede u pitanje uspeh ispitivanja.
Lica koja boluju od psihopatije, amnezije, mentalnih oboljenja, od bolesti
kardiovaskularnog sistema, lica koja su pod uticajem alkohola, narkotika i raznih
sedativnih sredstava kao i pojedinih lekova, zatim lica koja imaju oslabljeno čulo vida,
sluha, sa bolestima respiratornih organa, preterano gojazna lica, kao i ona koja su
ometena u psihičkom razvoju, ili koja se trenutno nalaze u stanju psihičkog šoka ili
afekta, kao i lica sa kojima je verbalni kontakt onemogućen, nisu podesna za
poligrafsko testiranje. Za poligrafsko testiranje nisu podesna lica koja su provela duže
vremena u pritvoru ili zatvoru, s obzirom da su kroz prethodna ispitivanja, obično, već
upoznata sa pojedinim detaljima krivičnog dela. Boravak u zatvoru ili pritvoru kod lica,
ponekad, izaziva i razna depresivna i apatična stanja, što ih sve čini nepodesnim za
primenu poligrafa. Lica koja su pod uticajem jačih bolova, nisu podesna za poligrafski
test, a što je čest slučaj prilikom povreda zadobijenih učešćem u krivičnim delima, kao
i u tuči, saobraćajnoj nezgodi i slično.
Deca i maloletnici nisu podesni za poligrafsko testiranje zbog psihičke nerazvijenosti,
kao i zbog krivičnopravnih razloga. Takođe, za ovu vrstu ispitivanja nisu podesne ni
žene koje su u stanju graviditeta.
Poligrafsko ispitivanje starih lica treba preduzimati u izuzetnim situacijama i to onda
kada kod takvih lica, usled procesa starenja, nije došlo do opadanja normalnosti
psiholoških i fizioloških funkcija što bi, ukoliko postoje ovi nedostaci, negativno uticalo
na poligrafsko testiranje.
Poligrafsko ispitivanje se ne može vršiti nad licima koja na to ne pristaju, prema tome
kod sprovođenja ove kriminalističke delatnosti je neophodan pristanak lica, odnosno
poštovanje principa dobrovoljnosti.
Poligrafsko ispitivanje se može preduzimati po različitim krivičnim delima i u tom
smislu ne postoje nikakva ograničenja.
Najpogodniji su oni kriminalni događaji kod kojih su pojedini elementi (posledice,
radnje, objekt napada, žrtva, mesto, vreme, način, motiv) bili poznati samo izvršiocu.
Zato osumnjičenom, u razgovoru, ne sme biti otkrivena nijedna nova činjenica o
krivičnom delu, osim onih za koje je poznato da su mu ranije saopštene ili da je za njih
saznao kao izvršilac. Sve detalje krivičnog dela treba držati u tajnosti, u suprotnom
sadržaj testa biće osiromašen, a tumačenje testovnih rezultata biće otežano. Ovde je
važno zanti da je ispitanik za pojedine detalje, mogao saznati samo na osnovu
sopstvenog učešća u vršenju krivičnih dela, a ne i na neki drugi ispitivaču nepoznat
način.
U odnosu na osumnjičenog, odnosno, okrivljenog, mogu se preduzimati pojedine
operativno-taktičke mere i radnje kao na primer: provera alibija, utvrđivanje identiteta,

150
 

fotografisanje, daktiloskopiranje, prikupljanje obaveštenja, uvid u kriminalističke

evidencije i druge radnje, a da to, po pravilu, nema negativnog uticaja na rezultat
poligrafskog ispitivanja ukoliko ispitanik ne bude na taj način saznao pojedine detalje
krivičnog dela povodom kojeg će biti postavljana pitanja.
Kriminalistički značaj poligrafskog ispitivanja se ogleda u ponašanju lica tokom
poligrafskog testa, što ima značaj dopunjujuće metode uz poligrafsko testiranje.
Značaj ponašanja ispitanika, odnosno njegove simptomatske slike je utoliko veći
ukoliko testiranje ne može da pruži određene rezultate, ako se kod ispitanika ne
otkloni strah, nervoza, griža savesti. U tom slučaju simptomatska slika nadoknađuje
nedostatak poligrafske metode.
Indicije koje je moguće steći na osnovu ponašanja lica tokom poligrafskog testiranja
mogu da posluže kao osnova za preduzimanje pojedinih operativno-taktičkih mera i
radnji, prevashodno obavljanja informativnog razgovora sa osumnjičenim, njegovog
saslušanja u predistražnom postupku i ispitivanja okrivljenog u krivičnom postupku. U
tom smislu sa ispitanikom treba voditi razgovor kako pre, tako i posle poligrafskog
ispitivanja. Ovaj razgovor treba da bude podređen uslovima testiranja, da ima što je
moguće manji služben i formalan tok, ukoliko se obavlja pre i u toku poligrafskog
testiranja, ali uz poštovanje odredaba ZKP-a kada su u pitanju obmana, faktor zamora,
ucena i druga nedozvoljena sredstva.
Kriminalistička praksa je pokazala ne retko da ispitivano lice pre poligrafisanja ili tokom
razgovora, između dva ispitivanja, prizna izvršenje krivičnog dela, ubeđeno da je
njegova laž poligrafski već otkrivena.
Ispitivač u dogovoru sa policijskim službenikom kriminalističke policije, treba da
proceni da li će ispitaniku otkriti rezultate testiranja. Ponašanje ispitanika treba i dalje
pratiti i ono, ponekad, može pružiti više rezultata ukoliko se ispitaniku ne bude
saopštavao ishod testiranja. Tako se osumnjičeni drži u neizvesnosti, dok se saznanja
o njemu obogaćuju novim činjenicama. Ispitaniku se pruža i mogućnost samostalnog
priznanja krivičnog dela, kome može doprineti argumentovano isticanje činjenica u
razgovoru. Priznanje je ipak retkost samo na osnovu poligrafskog testiranja, čiji je
efekat, čak i u slučaju pozitivnog nalaza, dosta ograničen.
Tokom poligrafskog ispitivanja, poligrafista i policijski službenik koji vodi operativnu
obradu treba veoma tesno da sarađuju, posebno kada su u pitanju informativni
razgovori pre, u pauzama između testova i na kraju testiranja. Ovo, naravno, pod
uslovom ako saradnja ni u kom slučaju ne ometa testiranje, a poligrafista u svakom
trenutku bude, isključivo ispitivač.
Kriminalističko-operativni značaj poligrafskog testiranja je u tome što se njegovom
blagovremenom upotrebom i uz primenu odgovarajućih uslova može potvrditi indicija o
osumnjičenom, odnosno, izvršiti brza eliminacija nevinih od osumnjičenog lica. Tako
poligrafsko testiranje doprinosi racionalizaciji operativnog rada. Operativni radnik
skraćuje tok kriminalističke obrade, ne izlažući se naporima preduzimanja drugih

151
 

operativno-taktičkih mera i radnji, sa manjim izgledima na uspeh i mnogo dužim

vremenskim trajanjem. Ovakav efekat poligrafskog ispitivanja je posebno značajan, jer
 je uspešna primena poligrafa i moguća, po pravilu, na početku kriminalističke obrade.

Uređaji za otkrivanje laži na osnovu analize glasa

Svi detektori laži, od kojih je u svakom slučaju najznačajniji, poligraf, se zasnivaju na
polaznoj pretpostavci da se kod čoveka koji govori neistinu, paralelno sa procesom
lažnog iskaza, zbivaju određene fiziološke reakcije, koje je moguće registrovati.
Instrumentalno registrovanje laži se zasniva na činjenici da psiha čoveka direktno
utiče i na njegovu fiziologiju, što je posebno upadljivo kada su u pitanju snažne
emocije, kao što je strah, ljutnja, bes, gnev itd. Ovim se odnosima psihičkih i fizioloških
elemenata kod čoveka, bavi psihofiziologija, a na toj se povezanosti i zasniva
delovanje detektora laži. Poligraf je uspeo da se svojim kvalitetom nametne kao
pomoćno sredstvo u kriminalističkom operativnom radu. U želji da se stvori neko
 jednostavnije sredstvo za otkrivanje laži, naučnici su sedamdesetih godina, u SAD,
konstruisali uređaj za utvrđivanje stepena prisutnog stresa u glasu, smatrajući da glas
može biti pouzdan indikator stresa koji nastaje prilikom laganja.
Početna euforija po pitanju primene novih aparata za otkrivanje laži, na osnovu
procenjivanja stresa u glasu, brzo je splasnula, pod uticajem veoma argumentovanih
kritika novog metoda, za procenjivanje istinoljubivosti. Iako niko nije poricao
osnovanost generalnog stava o mogućnosti dešifrovanja emocija, na osnovu analize
govora, mnogi su naučnici veoma ubedljivo negirali mogućnost da se vokalnim
analizama, laž otkriva na iole stručan način. Dakle, stres koji se javlja u glasu može biti
prouzrokovan nizom drugih okolnosti, a ne samo isključivo osećanjem straha ili krivice
zbog laganja. Pored toga nije definisana neka posebna vrsta stresa koja nastaje
prilikom laganja, a koji bi ispoljavao izrazite specifičnosti u odnosu na stresno
reagovanje iz nekih drugih uzroka. Na kraju su neka eksperimentalna istraživanja
ukazala na veliku nepouzdanost uređaja za analizu stresa u glasu.
Ne samo što je instrumentalno otkrivanje laži na osnovu procene stresa prisutnog u
glasu, u tehničkom smislu neprecizno i krajnje nepouzdano, već je njegova
dozvoljenost, a posebno neka široka primena, sa pravnog aspekta sasvim
diskutabilna. Ovakvi uređaji su često u praksi bili zloupotrebljavani, pa su korišćeni od
strane nestručnih lica, na primer za procenjivanje iskrenosti službenika u nekim
preduzećima, ugovornih strana prilikom zaključivanja pravnih poslova itd., te u mnogim
sferama javnog i privatnog života a da se pri tome lica po pravilu nisu upozoravala da
su predmet analize. Sve napred navedeno je u ozbiljnoj meri kompromitovalo
navedeni uređaj za otkrivanje laži na osnovu analize stresa u glasu, te jačanje stava
da se sloboda i prava ljudi ne smeju dovoditi u pitanje upotrebom instrumenata, čija
pouzdanost nije utvrđena sa sigurnošću.

152
 

Elektroencefalograf – moždani otisci prstiju

Elektroencefalograf (EEG) je uređaj kojim se snimaju moždane aktivnosti, odnosno
tzv., moždani talasi i u medicini se uobičajeno koristi u cilju dijagnoze određenih
bolesti i neuroloških poremećaja. U kriminalistici, pretežno u SAD, ovaj uređaj se
upotrebljava slično kao i poligraf, a čak se ta metoda figurativno označava kao
utvrđivanje „moždanih otisaka prstiju“.
Metoda se zasniva na analizi moždanih reakcija prilikom davanja odgovora na pitanja
koja su od ogromnog ličnog značaja.

30. KRIMINALISTIČKO-TAKTIČKA PRAVILA SUOČENJA

Suočenje kao istražna delatnost sastoji se u razjašnjavanju sumnjivih ili kontradiktornih
podataka, a vrši se istovremeni ispitivanjem dva prethodno posebno saslušana ili
ispitivana lica, kad su njihovi iskazi po sadržini različiti, odnosno kontradiktorni po
pitanju nekih važnih činjenica.
Slaba strana suočenja je u tome što se lica koja se suočavaju mogu, praktično,
sporazumevati o stavu koji će zauzeti, čime se ovom radnjom često postižu neželjeni
efekti, čak suprotni od očekivanih. Na suočenju mogu čak i da se opovrgnu ranije date
izjave u nekoj prisnoj atmosferi, posebno ako je takvo lice podložno sugestiji, odnosno
ako drugi suočeni deluje sugestivno ili se nalazi u nadređenom položaju, na primer,
njegov je rukovodilac, starešina, pretpostavljeni pa samim tim deluje i autoritativnije. Iz
tih razloga se ne preporučuje dozvoljavanje svađe između lica, mada umerena, replika
može biti od koristi u smislu donošenja pozitivnog ishoda za postupak. Posebno je
važno proučiti dobro predmet suočenja, ali i osobine lica koja se suočavaju.
Prilikom suočenja, uz verbalno izjašnjavanje, ne manje je važna sama simptomatska
slika lica za čije je razumevanje potrebno i određeno poznavanje psihološkog stanja i
reakcija tokom suočavanja i davanja iskaza. Često u praksi takva stanja mogu da
imaju i sasvim suprotno značenje od verbalnog izjašnjavanja. Ona se mogu
manifestovati kroz podrhtavanje glasa, skrivanje pogleda, odsustvo koncentracije,
nelogičnosti u tvrđenju nečega, menjanju sadržine iskaza itd.
Preovlađuje mišljenje da je taktički nepravilno čitati iskaze na suočenju. Suočena lica
treba da su okrenuta jedno prema drugom i na poziv rukovodioca suočenja, prvo
 jedno, pa onda drugo lice, daju svoj iskaz gledajući se u oči. Suočena llica pre toga ne
treba obaveštavati da će se izvršiti suočenje, čime bi samo suočenje trebalo da ima
efekat iznenađenja.. kada se lica postave jedno prema drugom u položaj suočenja, tek
tada im treba saopštiti razlog suočenja. O izvršenom suočenju lica sačinjava se
zapisnik.

153
 

Rezultati suočenja mogu biti sledeći:

- Saglasnost iskaza;
- Lica su ostala i dalje pri ranije datim svojim iskazima i
- Došlo je u iskazima do delimičnog razjašnjavanja protivrečnih i nejasnih
okolnosti.

31. RACIJA
Racija je operativno taktička mera i radnja, koja predstavlja munjevitu policijsku akciju,
kojom se preduzima opsežna blokada određenih većih prostora i površina (blokovi
zgrada, trgovi, bulevari, ulice itd.), radi identifikovanja svih lica, zatečenih na tom
prostoru, te hapšenju pronađenih osumnjičenih, ili određene kategorije lica
(prostitutke, šverceri, krijumčari, lica po poternici itd.).
Racija se najčešće usmerava, kao vid masovne reakcije policije, protiv neodređenih ili
nepoznatih učinilaca, ali za koje postoji osnovana sumnja da su deo poznate
organizovane kriminalne organizacije-grupe (na primer trgovci narkoticima, rasturači-
dileri opojnih droga, podvodači-makroi, prostitutke itd.). Racija se preduzima na
osnovu primljenih obaveštenja-informacija da se na određenom mestu, redovno,
često, ili u neko uobičajeno vreme, sakupljaju ili nalaze tražena lica. Bitno je da se za
sprovođenje racije, izabere vreme kada je verovatno da su sva tražena lica, ili većina
njih, na okupu. Svakom zatečenom licu treba proveriti identitet, a lica koja se
zadržavaju i hapse su:
1) Poimenično određena lica ( članovi razbojničke bande za kojima se traga, lica
odbegla sa izdržavanja kazne zatvora, kao i sva lica za kojima je raspisana
poternica);
2) Lica koja ne poseduju lične isprave, ili se njihova dokumenta čine sumnjivim,
kao potencijalno falsifikovana;
3) Zatečeni učinioci iz navike i profesionalci, ukoliko postoje i neke druge indicije,
koje ukazuju na njihovu vezu sa nekim krivičnim delom ili licima iz kriminalne
grupacije, zbog kojih se racija i vrši;
4) Lica koja nelegalno poseduju vatreno oružje ili imaju kod sebe neko drugo
oružje ili opasno oruđe;
5) Lica koja poseduju sredstva izvršenja krivičnog dela;
6) Držaoci stvari za koje postoji osnov sumnje da su pribavljene izvršenjem
krivičnog dela;
7) Skitnice, prostitutke, lažni prosjaci, za koje postoje osnovi sumnje da su
povezani sa izvršenjem nekog krivičnog dela;
8) Kupci ukradenih stvari i prikrivači krivičnih dela i učinilaca;
9) Sva druga lica, za koja postoje osnovi sumnje, ili su osnovano sumnjiva, kao
izvršioci ili saučesnici u izvršenju nekog krivičnog dela.

154
 

Uspeh racije zavisi od pravilne realizacije dve grupe aktivnosti i to su: 1) pripreme
racije i 2) njenog sprovođenja. Ovde kod izvođenja ove operativno taktičke mere i
radnje treba imati u vidu faktor iznenađenja, kako bi se postigao uspeh.
Zato je raciju veoma važno pažljivo pripremiti, jer se u sprovođenju iste angažuje
dosta izvršilaca (policijskih službenika), tehnička sredstva, pa se time zadire u prava i
slobode ljudi, odnosno svih prisutnih građana na određenom prostoru gde se ona
izvodi.

32. PREDMETI I TRAGOVI KRIVIČNIH DELA KAO MATERIJALNI DOKAZI

Materijalni dokazi mogu biti: predmeti i tragovi, a ovom vrstom dokaza se smatraju i
zapisnik o uviđaju, zapisnik o pretresanju i zapisnik o rekonstrukciji događaja.
Predmet može biti dokaz ukoliko je:
- poslužio za izvršenje krivičnog dela;
- nastao izvršenjem krivičnog dela;
- pribavljen krivičnim delom i
- na njemu otkriven trag krivičnog dela.

Tragovi i njihov kriminalistički značaj

Tragovi, u kriminalističkom smislu, su vidljive ili nevidljive promene koje je fizičkom
radnjom proizveo čovek, životinja ili kakva stvar ( u širem smislu reči) prilikom vršenja,
ili u vezi sa vršenjem krivičnog dela. Naravno, tragovi u kriminalističkom smislu uvek
su u vezi sa ljudskom radnjom, odnosno propuštanjem radnje ukoliko je postojala
obaveza za njeno preduzimanje, bez obzira da li neposredno potiču od čoveka,
predmeta, stvari, alata, mašine itd.
Ove promene-tragovi mogu biti vidljive ili nevidljive, a mogu se naći na mestu krivičnog
dela, na učiniocu ili na žrtvi, (tragovi krvi, stopala, sperme, prašine, vlasi kose, barutnih
gasova, blata, tragovi borbe) na predmetima koji su u vezi sa krivičnim delom (tragovi
papilarnih linija, boje, alata).
Nauka o tragovima se zove trasologija. Ona se bavi pronalaženjem, obezbeđenjem,
fiksiranjem i tumačenjem materijalnih tragova krivičnih dela i njihovih učinilaca.
Tragovi mogu imati višestruki značaj za rasvetljavanje krivičnog dela tako što dokazuju
postojanje konkretnog krivičnog dela, način izvršenja, kao i sredstva koja su korišćena,
motiv izvršenja, odnosno tragovi pomažu otkrivanju nepoznatog izvršioca.

155
 

Veoma je važno da trag bude podesan za preduzimanje kriminalističke identifikacije u

konkretnom smislu ili u cilju utvrđivanja grupe kojoj prouzrokovač traga pripada.
Materijalni tragovi mogu biti veoma različiti. Tako trag može da se pojavi u različitim
oblicima delovanjem tela ili prenošenjem na podlogu, na primer, otisci stopala koji
mogu biti vidljivi (površinski i reljefni-udubljeni) nevidljivi (otisci bosog stopala i
papilarnih linija) tragovi alata itd.
Postoji podela tragova po veličini na mikro i makro tragove. Kriterijum za podelu je
najmanja veličina nekog traga koju je moguće uočiti golim okom.
Po poreklu tragovi mogu biti, kao što je navedeno, ljudskog, životinjskog i biljnog
porekla. Tragovi mogu nastati uticajem spoljašnje sile ili više sile („vis maior“):
poplava; lavina; zemljotres; požar; eksplozija. Po načinu nastanka tragovi mogu biti
statički i dimnamički, u zavisnosti od toga da li su nastali u stanju mirovanja ili u
pokretu. Tragovi u odnosu na krivično delo mogu da imaju veoma različita značenja pa
mogu da ukazuju na postojanje krivičnog dela, učinioca ili saučesnike, na način
izvršenja krivičnog dela, sredstva, vreme i mesto izvršenja, motiv izvršenja, doprinos
žrtve izvršenju dela i slično. Najveći broj ovih tragova se nalazi na mestu kriminalnog
događaja, odnosno na mestu izvršenja krivičnog dela. Policijski službenici koji dođu
prvi na lice mesta kriminalnog događaja treba da znaju kakve su strukture i gde da
traže nevidljive i mikrotragove, kako da ih obezbede, izazovu, spakuju, otpreme u
laboratoriju itd. Bez obzira na veoma bogatu i sistematičnu kvalifikaciju tragova u
kriminalistici, osvrnućemo se samo na neke od njih i to one čija je kriminalistička
obrada nešto učestalija.

Nevidljivi tragovi papilarnih linija i stopala

Ovi tragovi se po pravilu izazivaju od strane stručnih lica, ali policijski službenik bi
trebalo da zna gde se takvi tragovi u konkretnoj situaciji mogu pronaći, da bi ih
sačuvao, odnosno zaštitio od uništenja.
Nevidljivi tragovi stopala mogu nastati kao tragovi papilarnih linija, tragovi znoja
stopala na čarapama, a mogu da se manifestuju kao stopalom nanešeni sloj prašine
na čistu podlogu ili obratno, stopalom podignut sloj prašine i sličnog materijala sa
podloge. Ovakvi tragovi se mogu uočiti pomoću kosog osvetljenja. Tragovi stopala
mogu biti dvodimenzionalni i trodimenzionalni (utisnuti u mekim površinama i reljefni).
Prema broju mogu biti pojedinačni i grupni i prema stanju stopala mogu biti tragovi
bosih nogu, u čarapama i u obući.

156
 

Tragovi zuba

Tragovi zuba nastaju tako što se zubima deluje na neki predmet ili na deo tela nekog
lica. Tragovi zuba mogu biti odgrizi (ako se zubima odvaja deo od celine) i ugrizi
(tragovi kod kojih ostaje otisak zuba pod pritiskom, a ne odvaja se deo od celine koja
 je bila pod pritiskom zuba). S obzirom na vrstu podloge tragovi zuba se mogu podeliti
u tri celine: tragovi na ljudskom telu; na prehrambenim proizvodima i na ostalim
predmetima.
Tragovi zuba najčešće su vidljivi na telu ili predmetima i fiksiraju se pismenim putem,
zapisnički, fotografisanjem, mulažiranjem, konzerviranjem (prehrambeni artikli). Bez
obzira da li se radi o odgrizu ili ugrizu na ljudskom telu, ili predmetu na osnovu tragova
zuba može se putem metoda kriminalističke tehnike potvrditi ili osporiti osumnjičenost
određenog lica, odnosno utvrditi njen identitet. Više mogućnosti za to pružaju tragovi
zuba nastali odgrizom, zbog većeg broja informacija koje se dobijaju na ovaj način.
Tragovi usana se mogu koristiti za identifikaciju lica (heiloskopija), zato jer na usnama
se nalazi veliki broj bora određenog rasporeda. Tragovi usana mogu biti vidljivi ili
nevidljivi. I jedni i drugi nastaju dodirom usana na predmet ili na telo. Vidljivi tragovi
obično od ruža na usnama, čokolade i sl. ostaju na glatkim površinama i fiksiraju se
fotografisanjem, dok se nevidljivi prethodno izazivaju, slično papilarnim linijama, pa se
tek onda fotografišu.
Kod takozvanih kontaktnih krivičnih dela (razbojništvo, razbojnička krađa, silovanje,
ubistvo, telesne povrede) mogu se naći, tragovi pojedinih delova tela.
Pritom učinilac krivičnog dela, može nepažnjom na podlozi, ukoliko je plastična ili
mekana (prašina, zemlja, sneg, sveža farba) ostaviti otiske kolena, lakata, ramena,
leđa, butina. Takođe, ako je podloga obojena, onda će tragovi da ostanu i na njegovoj
odeći. Isto tako, ako je reč o golom telu onda se na podlozi mogu naći otisci različitih
karakteristika: koji ukazuju na oblik i veličinu dela tela, eventualne nabore, ožiljke,
deformitete itd. Individualne karakteristike obučenih delova tela mogu se odnositi na
vrstu materijala, odeće, zakrpe, način šivenja, moguće ukrase. Tragovi kreča ili farbe
na odeći mogu nastati oslanjanjem ramena na zid, naslanjanjem čela na hladno staklo
radi osveženja na kome uvek posle toga ostaju vidljive šare.

Biološki tragovi ljudskog porekla

Tragovi krvi su najčešći biološki tragovi ljudskog porekla, a najčešće nastaju prilikom
krvnih i seksualnih delikata, kao i kod saobraćajnih nezgoda. Obavezno se javljaju kod
ubistva ili pokušaja klanjem, a neretko i kod ubistva ili povrede vatrenim oružjem. Ova
krivična dela ostavljaju tragove krvi bilo na, žrtvi (tragovi izvršioca), bilo na izvršiocu
(tragovi žrtve). Tragovi mogu da se nađu na sredstvima izvršenja, kao i na podlozi.

157
 

Na osumnjičenom se tragovi mogu naći po čitavom telu pa ih treba tražiti i u kosi, na

licu, odeći, obući, kao i pojedinim predmetima: ključevi, novčanik, tašna, maramica,
kao i ispod noktiju. Tragove treba da skida i pakuje za to stručno lice: biolog ili
kriminalistički tehničar. Na licu mesta ove tragove treba privremeno zaštititi od
propadanja, odnosno uništenja (kiša, jaka žega itd.). U slučaju potebe treba ih prekriti
nekim predmetom, ako su na podlozi, ili se odnese ceo predmet na kome je trag, ako
 je to moguće. Na osnovu tragova krvi moguće je utvrditi mesto izvršenja krivičnog
dela, način izvršenja, upotrebljena sredstva, pravac kretanja žrtve i izvršioca. Tragove
krvi treba detaljno ispitati u dva pravca: 1) sudsko-medicinskom, odnosno da li je to
uopšte krv, ako jeste, da li je ljudska ili životinjska, ako je ljudska koja je krvna grupa,
faktor idr., ako je životinjska kojoj životinjskoj grupi pripada, ukoliko za to postoji
potreba i 2) kriminalističkom: oblik, položaj krvnih mrlja, da li je žrtva ubijena na tom ili
drugom mestu, da li je stajala, ležala, klečala u trenutku ubistva kao i druge
pojedinosti.
Kao tragovi ljudskog porekla interesantni su, zavisno od krivičnog dela i tragovi
sperme, pljuvačke, izmeta, mokraće, izbljuvka, znoja, dlaka.
Mada od životinja kao i ljudi mogu da ostanu brojni tragovi među njima su uglavnom
kriminalistički relevantni sledeći: tragovi životinjskih nogu, tragovi životinjskih zuba,
dlake, izlučevine, izmet. Od značaja su takođe i tragovi ljudske krvi na životinjama,
tragovi sperme, kao i drugi tragovi koji ukazuju na kontakt čoveka i životinje.
Kriminalistički značaj tragova biljnog porekla javlja se u slučaju šumske krađe, seče
vinograda ili voćnjaka, ili uništenja drugih brojnih kultura. Međutim, i kod pojedinih
krivičnih dela uz primenu nasilja, razbojništva ili silovanja u prirodi (voćnjak, njiva,
livada, park, šuma itd.), mogu se naći na odeći, obući, laktovima, kolenima, tragovi
biljaka, nagnječenih plodova, lišća. Mogućnosti korišćenja biljnih tragova su u tome što
su pojedine biljne vrste locirane po pravilu na određenim područjima, pa kada se na
osumnjičenom, ili pak njegovom vozilu nađu tragovi određene biljne vrste, to je
pouzdan znak da je osumnjičeni bio na određenom mestu. Naravno, i ovi tragovi mogu
biti podmetnuti što nije redak slučaj kod fingiranih krivičnih dela.

Tragovi upotrebe vatrenog oružja

Kriminalistički značaj vatrenog oružja je veoma veliki, s obzirom da se znatan broj

krivičnih dela i to onih najtežih i vrši upravo upotrebom vatrenog oružja. Tumačenjem
tragova vatrenog oružja mogu se utvrditi određene činjenice o krivičnom delu,
njegovom učiniocu i pojedinim okolnostima izvršenja. Tragovi vatrenog oružja mogu se
podeliti u četiri grupe:
1) Vatreno oružje, pojedini delovi i municija;
2) Projektili i čaure (patrone-sačma);
3) Barutni tragovi i

158
 

4) Tragovi koje je moguće istražiti na liniji putanje projektila.

U kriminalističkoj praksi nije redak slučaj da je potrebno identifikovati vatreno oružje za
koje se pretpostavlja da je poslužilo za izvršenje krivičnog dela. Ovde se radi o veoma
bitnoj radnji jer često od njenog ishoda zavisi otkrivanje nepoznatog učinioca ili pak
potvrđivanje sumnje o osumnjičenom. Za identifikaciju vatrenog oružja, najveći značaj
imaju sledeći delovi vatrenog oružja: cev, čelo zatvarača, udarna igla, izvlakač,
izbacivač, okvir za municiju. Naravno, ekspertize kod pojedinih vrsta oružja su
složenije nego kod drugih. Najčešće se međutim, ispituju tragovi koji ostaju od udarne
igle, čela zatvarača, i izuzetno izvlakača.
Prolaskom zrna kroz cev nakon opaljenja dolazi do prenošenja sitnih oštećenja sa
unutrašnje strane cevi na površinu zrna, čiji je prečnik uvek nešto malo veći od
prečnika cevi. Oštećenja na unutrašnjosti cevi su u stvari unutrašnje individualne
karakteristike koje su kod svake cevi različite. Takva i mikroskopski sitna oštećenja
obično nastaju čišćenjem i kodiranjem ili prilikom same izrade cevi. Kako je površina
zrna (košuljica) sastavljena od mekšeg materijala nego unutrašnjost cevi, prirodno je
da se uutrašnjost cevi reljefno prenese na površinu zrna.
Individualne karakteristike upotrebljenog oružja se prenose na čauru na kojoj ostaju
tragovi udarne igle, čela zatvarača, izvlakača, prilikom izbacivanja okvira za municiju.
Ekspertiza se vrši tako što se iz spornog oružja ispali 5-10 metaka, a zatim se za
veštačenje koristi komparativni mikroskop pod kojim je moguće staviti dva zrna,
odnosno dve čaure (spornu i eksperimentalnu). Na okularu je vidljiva jedna slika
sastavljena, od po dve polovine zrna, odnosno čaure. Mikroskopom je moguće utvrditi
da li se oštećenja nastala na površinama zrna odnosno dveju čaura podudaraju ili ne,
što skoro sa sigurnošću potvrđuje da li je metak ispaljen iz istog ili različitog oružja.
Osim identifikacije putem veštačenja zrna i čaure za veštačenje vatrenog oružja veliki
značaj imaju tragovi barutnih čestica koje se mogu naći na telu i odeći žrtve, ruci
učinioca, kao i predmetima koji su se nalazili u neposrednoj blizini odnosno kraćem
rastojanju (1-2 metra) od usta cevi. S ruku osumnjičenog uzima se tzv. parafinska
rukavica, a u poslednje vreme se sve više koriste i posebni hemijski reagensi i analize
kao što su spektralna analiza, neutronska aktivaciona analiza, mikroanaliza itd.

Mikrotragovi

Mikrotragovi su oni materijalni tragovi koje slobodnim okom ne vidimo ili ih jedva
možemo primetiti, a njihovo postojanje na određenim mestima možemo samo
pretpostaviti.
Mikrotragovi su takvi tragovi koje na prvi pogled golim okom nije moguće primetiti i oni
se javljaju u više oblika i to kao:

159
 

1) Otkidanje (lomljenje, mrvljenje na čestice nevidljive golim okom);

2) Adhezija (sila kojom se privlače supstance različitih materija);
3) Difuzija (pojava mešanja gasova ili tečnih supstanci ukoliko se nađu u
kontaktu).
Mikrotragove ostavljaju učinioci krivičnih dela na licu mesta, a da njih, po pravilu, nisu
ni svesni. Jedan broj ovih tragova uniše i kriminalisti prilikom dolaska na lice mesta.
Da li će mikrotragovi biti sačuvani zavisi od iskustva kriminaliste, odnosno što realnije
misaone rekosntrukcije događaja, pre svega onog dela koji se odnosi na kontakt
osumnjičenog i pojedinih predmeta, odnosno podloga na kojima su ostavljeni
mikrotragovi. Zaštićeni, izazvani i prikupljeni mikrotragovi postaju predmet
odgovarajućeg veštačenja i mogu imati veliki dokazni značaj u krivičnom postupku.
Mikro tragove treba tražiti na izvršiocima, na žrtvama, kao i na licu mesta kriminalnog
događaja i za uočavanje, odnosno pronalaženje mikrotragova je potrebna upornost
svakog operativnog radnika-kriminaliste.
Pošto su mikrotragovi najčešće nevidiljivi, dešava se da ih prilikom uviđaja uništimo.
Zato je veoma važno sve ovo imati u vidu i da ne sedamo na stolice ako prethodno
nismo sa njih skinuli tragove, da hvatamo predmete uz pomoć maramice ili najlon
rukavica kako nebi ostavili sopstvene tragove prstiju na njima, ne naslanjati se na
vrata, zidove, nameštaj i druge predmete sve dok nismo obezbedili sve makro a
posebno mikro tragove.
Dakle, veoma je važno znati da mikrotragovi nastaju svugde tamo gde je dolazilo do
kontakata i zato ih i zovemo kontaknim tragovima.

Ostali tragovi

Mnogobrojni su tragovi koji imaju operativno-kriminalistički karakter a koje nije moguće

ovde nabrojati i sve objasniti.
Među brojnim tragovima koji imaju veliki kriminalistički značaj su nesumnjivo i sledeći
tragovi:
1) Tragovi eksplozije i eksplozija kao trag;
2) Tragovi požara i paljevina;
3) Tragovi stakla i staklo kao trag;
4) Tragovi mirisa;
5) Tragovi otrova;
6) Tragovi falsifikata na pismenim ispravama i dokumentima.
Otkrivanje, fiksiranje i veštačenje i ovih tragova je od velike važnosti za razjašnjavanje
kriminalnih događaja, otkrivanje nepoznatih učinilaca, odnosno obezbeđivanje
materijalnih dokaza za uspešno pokretanje i okončanje krivičnog postupka.
Postupanje s tragovima, međutim, zahteva kako osnovna kriminalističko-tehnička

160
 

znanja (otkrivanje, fiksiranje), tako i ona usko specijalizovana i visokostručna

(veštačenje).
Kriminalista ima zadatak da tragove otkriva, prikuplja, obezbeđuje i logički tumači
korišćenjem nauke i tehnike, ili uz stručnu pomoć veštaka uvek kada je to potrebno.
Da bi pojedini predmeti i tragovi postali dokazi, odnosno poprimili značaj dokaza,
neophodno je da se izvrše određene istražne delatnosti, kojima će se ovi predmeti i
tragovi obezbediti kao dokaz.

33. KRIMINALISTIČKA KONTROLA LICA

Kriminalistička kontrola lica je opšta operativno kriminalistička mera i radnja
preventivnog karaktera koje se sastoje u nadziranju određenih kriminogenih sredina,
kriminalnih objekata, kao i događaja u njima, aktivnosti pojedinih kriminalaca,
prevashodno povratnika, uočavanju pojedinih kriminogenih faktora i uopšte asocijalnih
i antisocijalnih ponašanja.
Cilj svake kriminalističke kontrole je u suštini vršenje uvida o kretanju i ponašanju lica
za koja postoji osnovana pretpostavka da će izvršiti novo krivično delo.
Ukoliko postoji pretpostavka o kriminalnom delovanju napred navedene kategorije lica
na širem području, pa i van granica matične države, odnosno, pokazuju, u vršenju
krivičnih dela prostornu nepredvidljivost, kao i već oformljenu specijalnost, ili
profesionalizam prema njima će se primeniti mera pojačanog nadzora. Naprotiv ako
ova lica vrše krivična dela na užem području, po pravilu, u mestu svog prebivališta ili
boravišta gde su uredno prijavljeni, onda će se prema njima preduzeti lokalna kontrola.
Kriminalistička kontrola, kroz preduzimanje operativno – taktičkih mera i radnji ima za
cilj sprečavanje vršenja krivičnih dela od već poznatih izvršilaca istih zavisno od toga
na kom se području kreću i metoda kriminalnog delovanja. Ova preventivna mera ima
za cilj takođe i da se lice kroz operativnu kriminalističku kontrolu resocijalizuje i vrati u
normalne tokove života, odnosno da se odvrati od daljeg kriminalnog delovanja.

34. KRIMINALISTIČKA REGISTRACIJA

Kriminalistika tehnika se u svom empirijskom i praktičnom sadržaju realizuje na više
područja od koji su posebno značajna sledeća:
- Kriminalistička identifikacija;
- Kriminalistička registracija;
- Kriminalistička fotografija;
- Operativna tehnika;
- Trasologija;

161
 

- Kriminalistička balistika;
- Veštačenje dokumenata;
- Istražna tehnika;
- Protivdiverziona tehnika.
Kriminalistička registracija kao značajan deo kriminalističke tehnike bavi se izradom
objekata identifikacije tako što treba da reši dva osnovna pitanja:
1) Koje objekte treba registrovati? i
2) Koju odgovarajuću metodu odabrati kao najpogodniju za registraciju?
Da bi se operativna kriminalistička delatnost, koja se odnosi na identifikaciju lica i
predmeta i otkrivanja krivičnih dela odvijala na metodičan i organizovan način,
neophodno je prethodno izvršiti sistematsko sređivanje podataka o licima, stvarima i
događajima koji su u vezi sa ovim zadatkom. Ovaj postupak se naziva kriminalistička
registracija.
Kriminalistička registracija treba da se obavlja na planski i sistematičan način i da
bude zasnovana na naučnim osnovama, uz puno poštovanje zakona i ljudskih prava i
sloboda.
Kriminalističkom registracijom se iz velikog broja informacija i činjenica vrši odabir onih
podataka koji su od interesa za uspešno preduzimanje kriminalističke delatnosti u cilju
sprečavanja i suzbijanja kriminaliteta. S obzirom na to kako i ko će takve podatke
pribavljati, kako će se vršiti obrada istih i klasifikacija, koja im je svrha i operativna
upotrebljivost, kriminalistička registracija se uređuje kao:
- Registracija izvršilaca i potencijalnih izvršilaca krivičnih dela;
- Registracija predmeta krivičnih dela, objekata koji su napadnuti ili ugroženi
kriminalnim delovanjem;
- Krivična dela sa nepoznatim izvršiocem, kod kojih se registracija vrši u odnosu
na način izvršenja;
Metode kriminalističke registracije su kriminalističko operativne evidencije,
daktiloskopija, fotografija, lični opis.
U okviru kriminalističke registracije tehnika se bavi proučavanjem, usavršavanjem i
primenom naučno-tehničkih metoda. Uz pomoć ovih metoda registruju se lica,
predmeti i događaji a sve u cilju otkrivanja i rasvetljavanja krivičnih dela i otkrivanja
nepoznatih izvršilaca.
Kroz istoriju su se pojavljivale različite metode registracije nehumanog karaktera kao
što su: sakaćenje, žigosanje, odsecanje jezika, ruke itd. Danas se kriminalistička
registracija vrši na savremen način uz primenu savremenih kriminalističkih sredstava i
metoda i na human način. Za registraciju lica danas se koristi kompjuterska
tehnologija, što je ukupni operativni kriminalistički rad u mnogome unapredilo i
usavršilo, te ja na taj način dat veći doprinos u suprotstavljanju kriminalitetu.

162
 

35. KRIMINALISTIČKO-OPERATIVNE EVIDENCIJE

Operativne kriminalističke evidencije postoje u svim policijskim upravama i uređene su
po jedinstvenom sistemu. Značaj kriminalističkih evidencija je u operativno-analitičkom
i statističkom praćenju i izučavanju stanja i dinamike kretanja kriminaliteta, u cilju
efikasnog i uspešnog suprotstavljanja kriminalitetu, posebnu u otkrivanju krivičnih dela
sa latentnim posledicama, otkrivanja nepoznatih učinilaca kao i pronalaženja i
identifikacije predmeta i leševa koji su u vezi sa krivičnim delom.
Svaka konkretna kriminalističko operativna delatnost, po pravilu treba da počne u
kriinalističkoj evidencija. Kriminalista pre preduzimanja bilo koje operativno-taktičke
mere i radnje treba da proveri u kriminalističkim evidencijama da li u njima ima
podataka o konkretnom krivičnom delu ili njegovom učiniocu, pa tek onda da sačini
operativni plan rada i pristupa njegovoj realizaciji. Tako se obezbeđuje od mogućih
operativnih zabluda i nepotrebnih napora, vrši se ušteda u vremenu a kriminalističke
delatnosti se usmeravaju u racionalnom pravcu.
Kriminalističke evidencije nisu statične, one se stalno proširuju, unapređuju i
prilagođavaju potrebi sprečavanja i suzbijanja kriminaliteta, pri čemu je elektronska
obrada podataka značajna faza u njihovom osavremenjavanju i prilagođavanju
praktičnijem korišćenju.
Policija raspolaže sledećim kriminalčističko-operativnim evidencijama, koje se vode na
nivou PU. Za operativno korišćenje u policiji postoje sledeće kriminalitičke evidencije:
Opšte azbučni indeks-kartoteka,  je osnovna a ujedno i najobimnija kriminalistička
evidencija . U njoj se registruju sva lica čija je delatnost po ma kom osnovu u vezi sa
kriminalitetom i to: lica koja su stavljena pod operativno-kriminalističku obradu,
pojačani nadzor ili lokalnu kontrolu; lica za kojima je preduzeta potražna delatnost; lica
u vezi kojih su prikupljena potrebna obaveštenja po zahtevu JT, ili su po zahtevu JT
preduzimane pojedine istražne radnje; lica protiv kojih je podnesena krivična prijava ;
lica čiji je identitet proveravan ili utvrđivan; ili su po ma kom osnovu daktiloskopirana;
strani državljani kojima je zabranjen ulazak u državu. Ova evidencija upućuje na sve
ostale evidencije, kao i na to gde se mogu pronaći određeni podaci. 
Evidencija određenih kategorija delinkvenata, obuhvata povratnike, specijalizovane
delinkvente, kao i sve one kriminalce za koje se smatra da će ponoviti krivično delo
kao i lica u odnosu na koja je preduzeta mera pojačanog nadzora. 
Evidencija nestalih lica i neidentifikovanih leševa, sadrži podatke o licima za koja
se pretopstavlja da su nestala kao žrtve krivičnih dela, kao i lica koja kriju svoj identitet
ili nisu u mogućnosti da daju o sebi lične podatke usled psihičkih i fizičkih nedostataka.
Evidencija neidentifikovanih leševa dopunjuje se evidencijom nestalih lica i iz
praktičnih potreba čine celinu, mada su urađene odvojeno a po sistemu kartoteka i
dosijea. 
163
 

Evidencija po načinu izvršenja krivičnog dela (modus-operandi evidencija). U

ovu evidenciju se unose krivična dela sa napoznatim izvršiocem, izvršena na
specifičan način, po kome se mogu individualno odrediti i dovesti u vezu sa pojedinim
kategorijama delinkvenata koji vrše krivična dela na sličan način. 
MOS – evidencija se zasniva na činjenici da profesionalni kriminalci (specijalisti-
povratnici) vrše istovrsna krivična dela, odnosno, napadaju istovrsne objekte, služe se
sličnim tehničkim sredstvima ili, pak, trikovima.
Na osnovu ove evidencije može se izvršiti sužavanje kruga osumnjičenih, odnosno,
identifikovati nepoznati izvršilac krivičnog dela, ukoliko način izvršenja krivičnog dela
pokazuje određenu sličnost, sa onim već evidentiranim. Ova evidencija je povezana sa
evidencijama određenih učinilaca krivičnog dela i ima izuzetan značaj za otkrivanje
nepoznatih učinilaca kada se uviđajem, rekonstrukcijom događaja, ili na drugi način
utvrde osnovne karakteristike izvršenja krivičnih dela.
MOS evidencija igra značajnu ulogu u otkrivanju nepoznatih izvršilaca, posebno kada
se radi o profesionalnim izvršiocima krivičnih dela. Za krivična dela za koja se
pretpostavlja da su izvršena od strane profesionalnih izvršilaca treba tražiti sličnost ili
vezu između konkretnog krivičnog dela i ostalih nerazjašnjenih krivičnih dela izvršenih
na sličan način. Kod svih ovih krivičnih dela izvršilac ostavlja tragove namerno ili ne
namerno. Prema tome ako su sva krivična dela izvršena na sličan način, na primer:
provalna krađa uskakanjem kroz prozor, može se pretpostaviti da je izvršilac isti.
Tragovi i predmeti nađeni na određenim mestima mogu korisno poslužiti i u cilju
provere alibija osumnjičenog lica ili uopšte prilikom dokazivanja krivice. Traganje za
izvršiocem krivičnog dela biće uvek uspešnije ako se vrši na osnovu više nađenih
tragova ili predmeta, jer to pruža više mogućnosti za njegovo pronalaženje i
dovođenje u vezu sa krivičnim delom. Sam modus operandi (uskakanje kroz prozor)
pruža mogućnost za efikasnije razjašnjavanje slučaja. MOS evidencija tako može
poslužiti da se prema izvršiocu krivičnog dela preduzmu mere za otkrivanje i drugih
krivičnih dela koja sadrži ova evidencija, naravno ukoliko postoji njihova sličnost. Ta
dela, da nisu sadržana u MOS evidenciji i da se za njih ne zna, izvršilac verovatno ne
bi priznao.
Album fotografija kriminalaca, je evidencija sređena po vrstama krivičnih dela, polu i
godinama starosti kriminalaca. Svrha ovih evidencija je da se pregledom albuma
fotografija prepozna i identifikuje učinilac krivičnog dela koga je video ili zapazio
oštećeni ili slučajni očevidac. Ova evidencija sadrži, uglavnom, fotografije povratnika
kao i onih primarnih kriminalaca za koje se pretpostavlja da su skloni recidivizmu:
provalnici, razbojnici, džeparoši, narko dileri, krijumčari robe i ljudi, siledžije itd. Ova
evidencija služi i kao pomoćno sredstvo za prepoznavanje lica.
Evidencija nadimaka ,  sadrži, uglavnom, nadimke povratnika i profesionalnih
izvršilaca krivičnih dela. Pored nadimka se unose i ime i prezime konkretnog lica sa
svim njegovim generalijama.

164
 

Evidencija posebnih znakova, sadrži podatke o pojedinim kriminalcima koji na svom

telu imaju neki osobeni znak, pogodan za identifikaciju (mladeži, ožiljci, tetovaže,
invalidnost). Obično, se ovde radi o povratnicima i specijalizantima, kao i
profesionalnim izvršiocima krivičnih dela. Ove evidencije se vode po sistemu kartoteke
i kartoni se razvrstavaju po polu, delu i vrsti osobenog znaka.
Evidencija ukradenih i nestalih predmeta,  registruje samo one predmete koji su
veće vrednosti i koji imaju individualne karakteristike ili obeležja koja ih razlikuju od
svih drugih predmeta iste vrste. Svrha uređivanja ove evidencije je da se ukradeni ili
nestali predmeti iskoriste kao dokazi u krivičnom postupku, odnosno da se vrate
oštećenom. Vodi se po sistemu kartoteke.
Osim napred navedenih evidencija postoje još neke evidencije koje se mogu koristiti u
kriminalističkom operativnom radu, kao što su:
- Evidencija lica oštećenih krivičnim delom;
- Evidencija lica kojima je proveravan identitet;
- Evidencija političkih delinkvenata;
- Kaznene evidencije (po mestu rođenja, lica rođena u inostranstvu, po mestu
prebivališta, ukoliko ne postoje podaci po mestu sedišta suda koji je izrekao
presudu).
Osim kriminalističkih evidencija veliki broj isprava predstavlja takođe značajnu
dokumentaciju. To su, na primer: carinske deklaracije, tovarni listovi, evidencije izdatih
saobraćajnih dozvola, evidencija stranaca, evidencija izdatih putnih isprava, knjige
komisionih radnji itd. Ove isprave imaju izuzetan značaj za operativni rad a ne retko
sadrže podatke koji se ne mogu naći u kriminalističkim evidencijama.
Operativne kriminalističke evidencije dakle, predstavljaju pomoćna sredstva policije u
suprotstavljanju kriminalitetu. U savremenim uslovima im se pridaje veliki značaj, tako
da se one stalno usavršavaju i prilagođavaju praktičnim potrebama.

36. AUTOMATSKO-ELEKTRONSKA OBRADA PODATAKA I EVIDENCIJE

Polazeći od savremenih potreba državnih organa (policija, JT, sudovi) u cilju
praktičnog i modernog opremanja nadležnih državnih organa u suprotstavljanju
kriminalitetu, koriste se sve više tehničko-tehnološka dostignuća, te se uvodi
kompjuterizacija sistema rada u cilju efikasnosti ovih službi.
Primena kibernetike kao naučno-tehničke discipline u kriminalistici najvećim delom se
odvija preko automatske obrade podataka. Kibernetski metodi zasnivaju se na primeni
matematičkih i složenih elektronskih metoda pomoću kojih se komplikovane operacije
obavljaju mnogo brže i efikasnije nego što bi to čovek mogao da uradi bez korišćenja
informacionih sistema i Invormacione tehnologije (IT).

165
 

Automatizacija obrade podataka ne znači potpuno ukidanje postojećeg

neautomatizovanog rada, jer je ponekad ručna obrada podataka nužna zbog
nemogućnosti realizacije pojedinih radnih procesa, a ponekad je i ekonomičnija (kada
se raspolaže dovoljnim brojem informacija, kada priliv informacija nije kontinuiran,
odnosno kada su podaci u informacijama slični ili istovetni po sadržini). Uvođenje IT
obrade podataka je zato u početku i nailazilo na velike otpore, posebno starijih
operativnih radnika, koji su se za ove delatnosti morali posebno i osposobljavati.
Policijski službenici treba da se upoznaju sa ukupnim fondom i strukturom podataka i
sa svim ostalim uslovima korišćenja IT sistema radi automatske-elektronske obrade
podataka. Metodologiju operativnog rada je neophodno usklađivati sa IT sistemom, to
 je budućnost. Za ovakav rad je neophodno planirati i dodatne obuke ljudskih resursa
ali i neophodnost materijalnih izdataka u cilju nabavke savremene opreme, kako one
za evidentiranje i obradu operativnih podataka, tako i opreme za organizaciju
suprotstavljanja kriminalitetu na efikasan i savremen način.
Ovim putem se AOP u potpunosti uklapa u okvire operativnog rada čineći njegovu
funkciju racionalnom i efikasnom. AOP bi u okviru kriminalističkih evidencija, po
prethodnoj projektnoj obradi i prikupljenim podacima trebalo da obezbedi: stalno i
nesmetano praćenje potreba operativnih delatnosti, odnosno ispunjavanja zahteva o
operativnim obradama koje su u toku, analitičko istraživački rad i odgovarajuće
informisanje.
Usklađivanje operativnog angažovanja sa sistemom AOP-a sastoji se, pre svega, u
utvrđivanju obima podataka nužnih za celovito sagledavanje bezbednosnih pojava kao
i kriminalnih događaja. Ovo usklađivanje dalje se vrši jedinstvenom metodologijom
koja obuhvata racionalizaciju operativnog rada, odnosno prilagođavanje operativnog
rada metodologiji sistema AOP-a. Značajan uslov za optimalno korišćenje ovog
sistema od strane operativnog dela službe zavisi, upravo od poznavanja mogućnosti
sistema za AOP i ukupnog fonda raspoloživih podataka. Od toga dalje zavisi pravilno
definisanje zahteva što je preduslov za dobijanje odgovarajućih operativnih podataka
za koje postoji potreba daljeg operativnog produbljivanja ukoliko takvi podaci mogu da
posluže kao polazna osnova za usmeravanje neposrednog operativnog rada.

37. KRIMINALISTIČKA METODIKA U ISTRAGAMA

Zakonita potraga za ljudima i predmetima u cilju razjašnjavanja kriminalnih događaja,
prilikom misaone rekonstrukcije određenih okolnosti u kojima je izvršeno neko
kriminalno delo možemo nazvati kriminalističkom istragom. To istraživanje od
poznatog ka nepoznatom, hronološki usmereno u nazad u cilju utvrđivanja stvarnog
činjeničnog stanja i materijalne istine u najvećoj mogućoj meri, kao što je uvek slučaj
sa post-festum ispitivanjem, odnosno obavljanje istrage nakon izvršenog kriminalnog
delikta.

166
 

Osnovno pravilo, odnosno princip zakonitosti jeste poštovanje istine i poštovanje

pojedinca. Upravo to poštovanje je ono po čemu se razlikuje organizacija, odnosno
institucija kojoj je stalo od one kojoj nije stalo do zakonitosti i poštovanja prava i po
čemu se razlikuje demokratsko i zakonito od totalitarnog u operativnom radu i primeni
metoda za razjašnjavanje kriminalinih događaja.
Zato je sprovođenje svake istrage potrebno da se obavlja na etički i efikasan način, u
procesu otkrivanja pojedinosti i daljim postupanjem sa njima. To u praktičnom smislu
zanači:
- Odanost, tačnost i iskrenost u zakonitoj potrazi za činjenicama i
- Verno, odnosno objektivno prikazivanje činjenica, tačnost i poštenje u
izveštajima o rezultatima u traganju za činjenicama.
Sve navedeno nije ni malo jednostavan zadatak. U suštini istraga je veoma složen
metod i oblik rešavanja problema, koji obuhvata i neprestano donošenje odluka,
odnosno, donošenje procena i opredeljivanje za određene opcije u uslovima rizika i
neizvesnosti. Da bi kriminalista bio uspešan u tako složenoj i odgovornoj delatnosti, on
i njegovi saradnici a posebno njegovi pretpostavljeni moraju imati jasnu predstavu o
procesima koji su neizbežni deo istrage, kako bi im pomogla pri donošenju značajnih i
manje važnih odluka.
Zavisno od konkretnog slučaja, odnosno kriminalnog događaja svako istraživanje u
cilju njegovog razjašnjavanja podrazumeva plansko i sistematsko pristupanje
rešavanju problema. Model sistematske istrage obuhvata sledeće aspekte:
- Rezimiranje urađenog;
- Procena date situacije i trenutnih okolnosti;
- Sakupljanje ;
- Istraživanje;
- Praćenje;
- Sređivanje podataka i
- Vrednovanje.
Sve navedeno predstavlja model koji sažima u najkraćem međusobno povezane
postupke koji su deo svake sistematske i planski organizovane istrage.
Ovaj model povećava potencijal etički i efikasno vođene istrage na pet načina:
1) Doslednost u sprovođenju, čime se obezbeđuje da ni jedan važan korak ne
bude propušten ili zanemaren. To je od suštinske važnosti kada postoje i
unutrašnji i spoljni pritisci da se donose brze odluke, odnosno da se slučaj brzo
reši, ali ono što je stvarno neophodno jeste objektivno procenjivanje i
promišljeno ispitivanje postojećih mogućnosti i alternativa, odnosno svega onog
što se ima na raspolaganju (ljudski i materijalni resursi). Doslednost u istrazi
podrazumeva stalnu težnju za utvrđivanjem stvarnog činjeničnog stanja,
odnosno materijalne istine u razjašnjavanju konkretnog kriminalnog događaja. 
167
 

2) Pouzdanje,  omogućava više mentalnog prostora vrsti procena i izvršenih

izbora i njihovih implikacija, znajući da se pristupa sopstvenom zadatku na
metodičan način. Upornost i doslednost u operativnom istraživanju i uverenje
da je urađeno veliki doprinos u rešavanju slučaja. Poštovanje načela upornosti i
operativne kombinatorike moraju doći do punog izražaja kako bi kriminalista
imao puno pouzdanje i hrabrost u realizaciji zadataka. 
3) Efikasno vrednovanje,  podrazumeva pristupanje donošenju odluka na
metodičan način čime se povećava sopstvena sposobnost za procenjivanje
situacija, identifikaciju zadataka i određivanju odgovarajućih prioriteta naizgled
podjednako važnim zahtevima u razjašnjavanju konkretnog događaja. Svaki
zadatak planom predviđen u operativnoj obradi treba da bude adekvatno i
vrednovan u smislu doprinosa kvalitetnoj i potpunoj istrazi u konkretnom
slučaju. 
4) Odgovarajuća akcija,  predstavlja jasan okvir odlučivanja, koji i svi ostali
saradnici u ekipi razumeju, omogućava realne, relevantne, blagovremene i
argumentovane reakcije u smislu preduzimanja akcije i komunikacije, što sve
povećava i verovatnoću veće predanosti i saradnje ostalih u ekipi. Postavljene
zadatke svi u ekipi moraju da razumeju u cilju povećavanja efikasnosti u
razjašnjavanju konkretnog kriminalnog delikata. 
5) Direktna odgovornost,  čini odgovarajući okvir koji pruža osnovu za
dokumentovanje procesa donesenih odluka u samom toku donošenja. Ovo je
od ključne važnosti u kontekstu razjašnjavanja konkretnog kriminalnog
događaja, gde operativni radnici i svi oni koji su učestvovali u razjašnjavanju
nekog kriminalnog događaja moraju da objasne svoje aktivnosti i prikažu
konkretne rezultate. Sve to mora da bude potkrepljeno i dokaznim materijalom.
Ovde se na kraju jasno mora dati odgovor na zlatna pitanja kriminalistike ali i
dati odgovori moraju biti takođe potkrepljeni dokaznim materijalom. Svako je
odgovoran za realizaciju konkretnih zadataka iz operativnog plana na rešavanju
slučaja. 
Nažalost još uvek u praksi ima mnogo situacija gde se istrage ne vode na planski,
organizovan i sistematičan način.
Svaki kriminalista (policijski službenik) mora biti orjentisan prema ljudima i mora biti
dostupan i prilagodljiv u komunikacijama sa svima onima koji ga okružuju prilikom
istrage. Dva su osnovna i ključna izvora informacija u toku istrage: 1) posmatranje i 2)
ljudi. Dakle, ljudi ostvaruju komunikacije, a postoji i direktna veza između obima
prisnosti dvoje ljudi i količine informacija koje oni razmenjuju tokom komunikacija.
Svaki pojedinac koji voli da se druži sa drugima deluje kao magnet koji privlači ljude
oko sebe. Opet sa druge strane oni drugi koji se osećaju nelagodno u društvu,
podsvesno izbegavaju društvo i oni brzo bivaju tako i percipirani od okoline koja ih
okružuje. Kriminalista koji vodi istragu po konkretnom predmetu, koji uživa u druženju
sa ljudima, obično je veoma prilagodljiv u smislu privikavanja na širok krug različitih
tipova ljudi koji ga okružuju u datim okolnostima. Ovo je veoma važno kada se traga

168
 

za novim saznanjima, informacijama i podacima koji će doprineti razjašnjavanju

kriminalnog događaja. Ljubaznost, poštovanje prema drugima, definitivno se isplati
kada je kriminalista u potrazi za novim informacijama i kada radi na razjašnjavanju
konkretnog kriminalnog događaja.
Veština u rasvetljavanju krivičnih dela i traganju za nepoznatim učiniocima istih nije
nešto što dolazi prirodno ili samo po sebi, već je to neophodno naučiti i redovno
trenirati ali i razvijati. To čini razliku između pukog posmatranja stvari i posmatranja,
analize konkretnog događaja uz mogućnost izvlačenja inteligentnih zaključaka u cilju
utvrđivanja materijalne istine. Dakle, kriminalističko mišljenje je veoma značajno
prilikom sprovođenja istrage konkretnog kriminalnog događaja.
Krivična dela ne rasvetljavaju genijalci i superheroji, već pametni, vredni i uporni ljudi.
Upornost je jedna od osnovnih ljudskih osobina, potrebnih, odnosno u krajnjem
slučaju, veoma poželjnih za istragu. Međutim, osim upornosti, kriminaliste bi trebalo da
krase i neke od karakteristika kao što su: pažnja; snalažljivost; strpljenje, orjentisanost
ka ljudima; razumevanje ljudskih ponašanja; poznavanje pravnih propisa; veština u
komuniciranju; senzibilnost; predanost poslu; samoinicijativa; skepticizam; intuitivnost;
energičnost; sposobnost prilagođavanja trenutnim okolnostima i situaciji; sposobnost
dobrog i zdravog procenjivanja; sposobnost logičkog razmišljanja; intekigencija;
kreativnost i maštovitost; karakternost; profesionalizam.
Uspešan kriminalista će posedovati u različitom stepenu svaku od navedenih
karakteristika, bilo da su one urođene ili naučene.
Kriminalista u razjašnjavanju konkretnog kriminalnog događaja treba da zna dobro da
posmatra. Osnovna karakteristika dobrog operativca-istraživača, između ostalog, je i
znatiželja. Ukoliko ste znatiželjni o nekom određenom licu, tada moć posmatranja o
tom licu može otkriti mnogo. Na primer: njegovi prljavi, zapušteni i dugi nokti govore
dovoljno o njegovom ličnom izgledu i posvećenosti negovanju i higijeni. Ako je kosa
duga i raščupana ili lice ima urednu frizuru? Da li je kosa bila farbana? Da li je boja
odeće usklađena i ukomponovana? Da li neko nosi modernu odeću i odeva se sa
stilom i u skladu sa modernim trendovima? Da li ukupan izgled odaje neuredno ili
doterano lice? Kada neko lice nosi radnu uniformu, postoje li bilo kakve mrlje od boje,
masti koje bi mogle da ukažu na činjenicu čime se to lice bavi na poslu ili oko svoje
kuće? Da li na konkretnom licu koje kriminalista posmatra ima neki nakit ili predmet
koji bi mogao reći nešto više o njemu? Nosili posmatrano lice neka verska obeležja ili
nešto tome slično? Da li to lice ima na ruci skupoceni sat Rolex ili Tirmex?
Na istovetan način možemo posmatrati i neki automobil. Otisci prstiju sa unutrašnje
strane prozora, šoferšajbne, ukazuju na to da se osim vozača u vozilu voze
najverovatnije i deca. To isto može da se pretpostavi ukoliko se u automobilu zapaze
ostaci od jedenja kokica, slanih štapića. Kakve se sve vidljive oznake i nalepnice na
automobilu mogu primetiti? Da li vam nešto govori nalepnica na automobilu na kojoj
piše „pazi deca“ ? Da li vam ispisana poruka na automobilu govori o vlasniku
automobila, ako uočite da piše „radije bih bio na skijanju“? Da li ima opušaka u
169
 

pepeljari tog automobila? Ako ima opušaka koja marka cigareta je u pitanju? Ima li
tragova ruža na opušcima cigarete, svima ili samo nekim?
Očigledno je da postoji mnogo toga što je vredno pažnje, ali isto tako i mnogo toga što
se kvalitetnim posmatranjem može saznati.
Karakteristika koju nazivamo strpljenjem nije samo jedna od osobina koja pospešuje
rad kriminaliste u istraživanju kriminalnog delikta, već jedna od najbitnijih osobina za
istragu koja bi trebala da bude uspešna. Ništa novo neću reći ako kažem da za
policijskog službenika nije neuobičajeno da u osmatranju, praćenju mora sedeti u
parkiranom-maskiranom automobilu danima i nedeljama, da mora promeniti mnogo
prevoznih sredstava i prepešačiti mnogo kilometara da bi saznano bitne činjenice.
Većina prosečnih lica bi odustala, ali strpljenje i upornost kvalitetnim policijskim
službenicima obezbeđuje pomak napred u istrazi i rasvetljavanju krivičnog dela.
Naravno, postoje i oni koji su nestrpljivi kao policijski službenici, ali takvi zaista u svom
poslu ne traju dugo.
Svi navodi ili osnovi sumnje o kriminalnim aktivnostima nekog ili nekih lica, kao i o
postojanju krivičnog dela, treba da budu istraženi a iz svega će se izvesti logičan
zaključak. Policijski službenik kada inicira određeni slučaj za istragu treba da bude i
odgovoran za istu sve dok slučaj ne bude razjašnjen, utvrđena materijalna istina,
odnosno operativna obrada ne bude zatvorena ili predmet ne bude dodeljen nekom
drugom.
Planovi rada su obavezni da se sačine za svaku kriminalističku istragu u vezi
konkretnog predmeta od saznanja za krivično delo pa do zatvaranja operativne obrade
se preciziraju konkretni i jasni zadaci, vreme izvršenja i ko su izvršioci kojeg zadata.
Svrha kriminalističko-krivične istrage po svakom konkretnom predmetu je u tome da se
utvrdi koje je krivično delo izvršeno, ili je navodno bilo izvršeno i da odgovori na
pitanja: Kada? Gde? Zašto? I ko je izvršilac?
Za većinu istraga je neophodno neposredno ispitivanje mesta izvršenja krivičnog dela,
ukoliko ono postoji, te čuvanja tragova, predmeta i drugog materijala koji mogu
poslužiti kao dokazi.
Svaka istraga u kriminalističkom smislu biva završena kada kriminalista odgovori jasno
i precizno na svako od devet zlatnih pitanja kriminalistike i kada svaki odgovor bude
potkrepljen materijalnim i ličnim dokazima.
Na osnovu izvršenih provera, obavljenih razgovora i po završetku kriminalističke
istrage policijski službenik treba da uz prikupljeni materijal i potrebne priloge podnese
krivičnu prijavu nadležnom državnom organu.

170
 

38. KRIMINALISTIČKO PROFILISANJE

Kriminalističko profilisanje izvršilaca krivičnih dela predstavlja relativno nov
kriminalistički metod koji se primenjuje u otkrivanju i razjašnjavanju određenih vrsta
krivičnih dela. Profilisanje ličnosti se zasniva na saznanjima biheviorističkih i
kriminalističkih nauka, dok se začeci praktične primene ove metode vezuju za 1950.
godinu i posebno odeljenje FBI-ja Behavioral Science Unit, tj. tadašnju jedinicu za
podršku istragama, Investigative Support Unit, koja čini deo nacionalnog centra za
analizu krivičnih dela nasilja National Center for the Analysis of Violent Crime
(NCAVC)17.
Kriminalističko profilisanje predstavlja postupak sačinjavanja verzija o hipotetičkom
profilu nepoznatog izvršioca krivičnog dela, koji se zasniva na prikupljenim saznanjima
koja su u vezi sa konkretnim kriminalnim događajem. Kriminalističko profilisanje ima za
cilj da se u okviru kriminalističke obrade aktuelnog krivičnog dela odredi krug
osumnjičenih lica i na taj način usmeri i olakša dalja operativna kriminalistička
delatnost na otkrivanju i pronalaženju stvarnog izvršioca krivičnog dela. Ovde je
potrebno imati u vidu da primarni cilj profilisanja nije identifikacija izvršioca krivičnog
dela, već sužavanje kruga osumnjičenih lica za izvršenje krivičnog dela, odnosno
davanje opšteg opisa o najverovatnijem tipu nepoznatog učinioca, na osnovu
zaključaka o ponašanju i ispoljenim karakteristikama ličnosti prilikom izvršenja
krivičnog dela. Profilisanje prema tome, predstavlja jednu vrstu verzije koja se odnosi
na nepoznatog izvršioca, odnosno osobine ličnosti, motive, izvršenja krivičnog dela i
druge karakteristike (pol, starost, rasna i etnička pripadnost, zanimanje, mesto
stanovanja itd.).
Izrada profila izvršioca krivičnog dela se zasniva na pretpostavci da je ponašanje, kao
i način izvršenja krivičnog dela, odraz osobina ličnosti. Stoga, osnovno polazište za
kriminalističko profilisanje treba da budu utvrđene činjenice na licu mesta kriminalnog
događaja, jer u stvari, lice mesta kriminalnog događaja reflektuje, odnosno odražava
ličnost učinioca. Ault i Reese, FBI profajleri, ističu da izvršeno krivično delo ukazuje na
karakteristike ličnosti izvršioca krivičnog dela kao što naši domovi ukazuju na neke
karakteristike naše ličnosti18. Osnova kriminalističkog profilisanja mogu da budu i
druge mere i radnje, na primer: prikupljanje obaveštenja i slične delatnosti čiji sadržaj
posredno ili neposredno ukazuje na karakteristike lica. Naime, na osnovu tragova i
predmeta koji su pronađeni na licu mesta, načina postupanja sa žrtvom i drugih
prikupljenih dokaznih informacija, najpre se vrši misaona rekonstrukcija događaja kako
bi se obuhvatile sve moguće verzije kriminalnog događaja, a potom se pristupa
kriminalističkom profilisanju ličnosti izvršioca konkretnog krivičnog dela. Kao što je već
i navedeno krajnji cilj profilisanja jeste davanje opšteg opisa o najverovatnijem tipu, tj.
profilu ličnosti nepoznatog izvršioca. Iz tog razloga profilisanje zahteva
multidisciplinaran pristup, odnosno upotrebu stručnjaka (profajlera) koji poseduju
17
 Krivokapić V., (2008), Uvod u kriminalistiku; NADE DESIGN, Beograd, NARODNO DELO, Beograd;
strana 134.
18
 Ibid
171
 

znanja ne samo iz domena kriminalistike, već i drugih nauka kao što su: kriminologija,
forenzička psihologija, sudska medicina, psihijatrija itd.
Profilisanje se nameće kao neophodno potrebna metoda u slučajevima kada policija
ima na raspolaganju samo početna, odnosno nedovoljna saznanja o izvršenom
krivičnom delu i kada se primenom drugih kriminalističkih metoda nije postiglo
značajno napredovanje u rasvetljavanju konkretnog kriminalnog događaja. To mogu
biti događaji gde ima mnogo osumnjičenih, kao i oni slučajevi gde ih uopšte nema,
odnosno gde nije bilo moguće otkriti i objasniti motiv za izvršenje konkretnog krivičnog
dela ili kada nije postojala nikakva prethodna veza između žrtve i izvršioca krivičnog
dela.
Kriminalističko profilisanje se sprovodi i u situacijama kada je neophodno delovati
proaktivno, odnosno kada je prevashodno potrebno upozoriti javnost i ujedno zatražiti
njihovu pomoć u rešavanju konkretnog kriminalnog događaja. Dakle, u takvim
situacijama policija se obraća javnosti za pomoć, ukazujući građanima na određene
neobične karakteristike za koje se pretpostavlja da nepoznati izvršilac ispoljava u
svom ponašanju. Ovde se polazi od pretpostavke da su navedene karakteristike
uočljive, te da postoje građani koji su ih primetila kod određenih lica. Iz tog razloga
često se javno nudi nagrada građanima koji su u mogućnosti da pruže relevantne
informacije u vezi sa konkretnim krivičnim događajem i tako pomognu policiji u
profilisanju ličnosti izvršioca.
Kriminalističko profilisanje se uglavnom primenjuje prilikom razjašnjavanja teških
krivičnih dela kao što su: ubistva, serijska ubistva i seksualno motivisana krivična dela,
ucene, otmice, teroristički akti. Prilikom otkrivanja i rasvetljavanja navedenih krivičnih
dela, uvek je moguće izvršiti profilisanje na više načina. Svi načini su uglavnom slični i
odvijaju se u više faza. Tako, na primer, kod krivičnog dela ubistva prema Gregu O.
Mekreju19, profilisanje se sastoji u traženju odgovora o karakteristikama izvršioca
ispoljenim prilikom izvršenja krivičnog dela, na taj način što se izvršenje krivičnog dela
posmatra sa sledeća četiri aspekta:
1) Period pre izvršenja krivičnog dela-prethodni period, u vezi sa ovom fazom
treba odgovoriti na pitanja iz kog razloga ili želje (fantazije) je izvršilac izvršio
krivično delo, odnosno koji motiv (mržnja, bes, ljubav, strah, koristoljublje,
politički motiv itd.)? Šta je uticalo na odluku izvršioca da izvrši konkretno
krivično delo u određeno a ne u neko drugo vreme?
2) Metoda i načina izvršenja – iz ovog aspekta je potrebno utvrditi kakvu je žrtvu
izvršilac odabrao, odnosno koje su karakteristike žrtve? Potom je potrebno
utvrditi njegov modus operandi, odnosno način na koji je izvršio konkretno
krivično delo i šta je koristio kao sredstvo izvršenja (vatrenim oružjem sa više
hitaca u predelu glave, grudnog koša, stomaka, davljenjem, trovanjem ili na
neki drugi način)?

19
 Ibid; 135
172
 

3) Stanje tela žrtve – iz ovog aspekta je potrebno utvrditi da li je izvršilac radio

nešto sa lešom žrtve, a ako jeste šta? Da li ga je ostavio na licu mesta, u
kakvom stanju i položaju, da li ga je okretao ili premeštao sa jednog na drugo ili
više mesta? Da li je na lešu vršeno zadovoljavanje poremećenih seksualnih
nagona (nekrofilija)? 
4) Period posle izvršenja krivičnog dela-naknadni period, u vezi sa ovom fazom
potrebno je dati odgovore na pitanja kuda i kako je izvršilac otišao sa lica
mesta? Da li je pre toga izvršio neke korekcije na licu mesta u cilju usmeravanja
istrage u pogrešnom pravcu itd. 
Prema drugim autorima (Daglas, Ressler, Burgess i Hartman), postupak profilisanja
treba da se odvija kroz pet faza, uključujući i šestu u kojoj bi trebalo da dođe do
otkrivanja i pronalaženja pravog izvršioca20:
1) Faza prikupljanja podataka  za profilisanje  – u ovoj fazi vrši se prikupljanje
dokaza i drugih informacija o konkretnom krivičnom delu detaljnim pregledom
lica mesta, fotografisanjem lica mesta, saslušanjem svedoka očevidaca,
vršenjem obdukcije i drugih veštačenja itd. Poželjno je da se u ovoj fazi
profajleru ne saopštavaju informacije o trenutno osumnjičenim licima (ukoliko ih
ima), jer taj podatak može prejudicirati izradu profila koji odgovara trenutno
osumnjičenim licima, a ne stvarnom izvršiocu krivičnog dela.
2) Izrada verzija  – u ovoj fazi profajler sistematizuje prikupljene podatke i
davanjem odgovora na zlatna pitanja kriminalistike sastavlja verzije o toku
kriminalnog događaja na osnovu prikupljenih podataka u prethodnoj fazi,
određuje kojoj vrsti izvršeno ubistvo pripada (višestruko ubistvo, teško ubistvo,
serijsko ubistvo, zasebni slučajevi ubistva)? Gde je krivično delo izvršeno? Koji
 je osnovni motiv za izvršenje konkretnog krivičnog dela (seksualni, finansijski,
lični ili emotivni razlozi)? Koji stepen stradanja je žrtva iskusila, koliki stepen
nasilja je izvršilac preduzeo prilikom lišavanja života žrtve? Šta je prethodilo
izvršenju ubistva, odnosno šta se događalo posle izvršenja ubistva? Koliko je
trajalo izvršenje konkretnog krivičnog dela? Da li je leš žrtve pomeran i gde je
nađen ( na mestu izvršenja ili na nekoj drugoj lokaciji)?
3) Analiza – na osnovu saznanja iz prethodnih faza profajler u ovoj fazi pokušava
da rekonstruiše ponašanje izvršioca i žrtve krivičnog dela. Dajući odgovore na
pitanja da li je izvršilac delovao organizovano ili neorganizovano? Da li je lice
mesta ostavljeno tako da dezorjentiše istragu? Koji se motivi za izvršenje
krivičnog dela mogu pretpostaviti na osnovu broja, rasporeda i lokacije rana i
položaja leša? Na primer, prema opšteprihvaćenim pravilima profilisanja,
brutalna unakaženost lica žrtve ukazuje na to da je ubica poznavao žrtvu od
ranije; izvršenje ubistva pogodnim oruđem (predmetom koji izvršilac nije doneo
sa sobom, već ga je našao na licu mesta izvršenja) ukazuju na veći stepen
impulsivnosti i ispoljene agresivnosti nego da je ubistvo izvršeno vatrenim
oružjem, i može da implicira da je izvršilac neko ko živi blizu žrtve; ubistvo koje

20
 Ibid; 136
173
 

se dogodilo ujutru rano uglavnom ukazuje na upotrebu alkohola od strane

izvršioca pre izvršenja krivičnog dela.
4) Izrada profila  – u ovoj fazi profajler izrađuje početni profil najverovatnijeg
nepoznatog izvršioca. Taj početni profil sadrži procene o sledećim
karakteristikama: pol, godine starosti, etnička i rasna pripadnost, bračno stanje,
materijalni status, obrazovanje i radno iskustvo, psihološke karakteristike,
stepen inteligencije, mogućim reakcijama koje će ispoljavati prilikom susreta sa
policijskim službenicima, eventualnom ranijem kriminalnom ponašanju,
odnosno činjenju istih ili sličnih kriminalnih delatnosti u prošlosti. Uporedo sa
sačinjavanjem ovog profila vrši se provera navedenih pretpostavki u odnosu na
prikupljene dokaze i informacije.
5) Istraga  – u ovoj fazi profajler podnosi pismeni izveštaj, policiji koja na osnovu
njega određuje ili sužava krug osumnjičenih lica. Naime, u policijskoj praksi se
dešavalo da i pre dobijanja izveštaja o profilu najverovatnijeg izvršioca krivičnog
dela, već policija ima određeni krug osumnjičenih lica, pa po dobijanju
navedenog izveštaja vrše sužavanje kruga osumnjičenih usmeravajući
kriminalističku obradu na ona lica koja odgovaraju pretpostavljenom profilu.
Međutim, treba istaći da je profil samo pretpostavka, tako da u slučaju da
nekolicina osumnjičenih ne odgovara izrađenom profilu, ne treba da znači
automatski njihovu eliminaciju i isključivanje iz dalje kriminalističke obrade.
Ukoliko se u fazi istrage dođe do novih saznanja ili dokaza, ponovo će se vršiti
profilisanje, odnosno profil će se upotpuniti i korigovati u skladu s
novodobijenim informacijama i podacima.
6) Otkrivanje izvršioca  – otkrivanje i hapšenje lica stvarnog izvršioca krivičnog
dela je krajnji cilj celog postupka kriminalističkog profilisanja. U praksi do
razotkrivanja stvarnog izvršioca najčešće dolazi prilikom saslušanja
osumnjičenih koji odgovaraju pretpostavljenom profilu najverovatnijeg izvršioca
konkretnog krivičnog dela, što se realizuje primenom taktičkih pravila koja važe
za sprovođenje saslušanja osumnjičenog (redosled i način postavljanja pitanja,
predočavanje dokaza itd.).

39. POLICIJSKO HAPŠENJE

Policijski službenici mogu uhapsiti neko lice ako postoji razlog za određivanje pritvora,
ali su dužni da takvo lice bez odlaganja sprovedu nadležnom javnom tužiocu, a
prilikom dovođenja lica policijski službenici će javnom tužiocu predati izveštaj o
razlozima i o vremenu hapšenja21.
Zakonik o krivičnom postupku Republike Srbije22 reguliše da svako može uhapsiti lice
zatečeno pri izvršenju krivičnog dela za koje se goni po službenoj dužnosti.

21
 ZKP, „Službeni glasnik RS“, br72/11, 101/11, 121/12, 32/13 i 45/13; član 291
22
 Ibid, član 292
174
 

Uhapšeno lice će se odmah predati javnom tužiocu ili policiji, a ako to nije moguće,
mora se odmah o tome obavestiti ili javni tužilac ili policija koji treba da postupe u
skladu sa ZKP.
Hapšenje lica treba da bude obavljeno na zakonski, profesionalan i bezbedan način,
uz korišćenje samo onoliko sile koliko je neophodno da se obezbedi puna zaštita
osumnjičenog, policijskih službenika i ostalih građana u okruženju u trenutnim
okolnostima. Policijski službenici su dužni da razmotre alternative fizičkom hapšenju, u
skladu sa ispunjavanjem misije sprovođenja zakona, i neće se hapsiti osim u svrhu
zakonitog i pravovaljanog sprovođenja zakona.

40. PRIJAVLJIVANJE KRIVIČNIH DELA-KRIVIČNA PRIJAVA

Zakonska definicija krivične prijave ne postoji. U teorijskom smislu krivičnu prijavu
najčešće označavamo kao pismeno ili usmeno obaveštenje organu krivičnog gonjenja
od strane građana ili od strane drugih subjekata o izvršenom krivičnom delu i
njegovom učiniocu, ukoliko je poznat.
Sadržina krivične prijave takođe nije izričito zakonom određena, što pruža mogućnost
iznošenja različitog faktičkog stanja, vezano za događaje koji se prijavljuju. Tako se
krivična prijava može odnositi na faktički potpuno utvrđeno činjenično stanje, kao i na
postojanje samo osnova sumnje da je krivično delo izvršeno. Ono što je bitno i
suštinski važno znati to je da je najkvalitetnija ona krivična prijava čija se sadržina
zasniva na stvarnim činjenicama i kada je činjenično stanje u njoj potkrepljeno
dokazima.
Krivičnu prijavu podnose različiti subjekti. Dakle, državni organi, pravna i fizička lica
prijavljuju krivična dela za koja se goni po službenoj dužnosti, o kojima su obavešteni
ili za njih saznaju na drugi način, pod uslovima predviđenim zakonom ili drugim
propisima23. U svakom slučaju je važno naglasiti da je Krivičnim zakonikom
predviđeno u kojim slučajevima neprijavljivanje krivičnog dela predstavlja krivično delo.
Podnosilac krivične prijave u napred navedenom slučaju treba da navede dokaze koji
su mu poznati i da preduzme potrebne mere da bi se sačuvali tragovi krivičnog dela,
kao i predmeti na kojima su ostali tragovi ili pomoću kojih je učinjeno krivično delo i
drugi dokazi.
Krivična prijava se podnosi nadležnom javnom tužiocu i to: pismeno; usmeno ili drugim
sredstvom. Ukoliko se krivična prijava podnosi usmeno, o tome će se sačiniti zapisnik
o prijemu krivične prijave i podnosilac će se upozoriti na posledice lažnog
prijavljivanja. U slučaju da se prijava saopštava putem telefona ili nekim drugim
telekomunikacionim sredstvom o tome treba sačiniti službenu belešku, a kada je

23
 ZKP, „Službeni glasnik RS“, br72/11, 101/11, 121/12, 32/13 i 45/13, član 280 reguliše podnošenje
krivične prijave
175
 

prijava podnesena elektronskom poštom, treba je sačuvati na odgovarajućem nosiocu

podataka ali i pored toga treba da se i odštampa.
Ukoliko se dogodi da se krivična prijava podnese policiji, nenadležnom javnom tužiocu
ili sudu, ovi državni organi su dužni da takvu prijavu prime i da je odmah proslede
nadležnom javnom tužiocu.
Kriminalistička praksa je pokazala da se krivične prijave najčešće podnose policiji i
zato je veoma važno imati u vidu prethodnu zakonsku obavezu prosleđivanja krivične
prijave nadležnom javnom tužiocu. U vezi s navedenom činjenicom postoje dve vrste
krivičnih prijava koje policija dostavlja nadležnom javnom tužiocu i to su:
1) Krivične prijave koje su rezultirale iz aktivnosti policije i
2) Krivične prijave koje drugi subjekti dostavljaju policiji (u pismenoj formi ili
usmeno), pa ih ona dostavlja nadležnom javnom tužiocu u pismenoj formi,
naravno kao prijave drugih subjekata.
Kada dobije krivičnu prijavu nadležni javni tužilac po istoj postupa. Ako JT iz asme
krivične prijave ne može oceniti da li su verovatni svi navodi u krivičnoj prijavi ili ako su
podaci u prijavi takvi da oni ne pružaju dovoljno osnova da može odlučiti da li će
sprovesti istragu ili ako je na drugi način saznao da je izvršeno krivično delo, JT može
postupiti na sledeći način:
1) Sam prikupiti potrebne podatke;
2) Pozivati građane u skladu s ZKP;
3) Podneti zahtev državnim i drugim organima i pravnim licima da mu pruže
potrebna obaveštenja.
Dosadašnja kriminalistička praksa je pokazala da su krivične prijave koje podnosi
policija najpotpuniji izvori saznanja o mogućnosti postojanja krivičnog dela za
nadležnog javnog tužioca, ona je osnov i povod za pokretanje istrage, zbog toga
krivična prijava policijskih službenika mora da sadrži takvo činjenično stanje koje je
realan prikaz izvršenog krivičnog dela.

LITERATURA

Krivokapić V. (1995); Osnovi policijske kriminalistike; ZAD – Preduzeće za grafičko –

izdavačko delatnost, Andrićev Venac 2, Beograd
Krivokapić V. (2008); Kriminalistička taktika, NADEDESIGN – Narodno delo, Beograd
Krivokapić V. I Žarković M. (1999); Kriminalistička taktika, Viša škola Unutrašnjih
poslova, Beograd

176
 

Krivokapić V. (2000); Kriminalistika – Taktika I., Drugo, izmenjeno i dopunjeno izdanje;

Policijska akademija Beograd
Aleksić Ž. I Škulić M. (2011); Kriminalistika – osmo izdanje, Pravni fakultet Univerziteta
u Beogradu
Vodinelić V. (1996); Kriminalistika; Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd
Krivokapić V., Žarković M., Simonović B. (2005); Kriminalistika taktika, Viša škola
unutrašnjih poslova Zemun, Beograd
Krivokapić V. (1997); Kriminalistika taktika III., Policijska akademija Beograd
Bošković M. (2008); Osnovi kriminalistike, USEE – Unija fakulteta jugoistočne Evrope,
Fakultet za pravne i poslovne studije, Prometej, Novi Sad
Žerjev C. (1986); Kriminalistika, obrazovni centar za unutrašnje poslove R. Hrvatske,
Zagreb
Korajlić M. (2012); Istraživanje krivičnih djela, Jadran studio, Sarajevo
Kresoja M. (2006); Kriminalistika za osnovno policijsko obrazovanje, YUGO – Pirs
Temerin
Zakonik o krivičnom postupku, Sl. Glasnik RS, br. 72/2011, 101/2011, 121/2012 i
32/2013
Krivični zakonik, Sl. glasnik RS, br. 85/2005, 88/2005 - ispr., 107/2005 - ispr., 72/2009,
111/2009, 121/2012 i 104/2013
Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica,
Sl. Glasnik RS, br. 85/2005

177