Četrnaest

U subotu ti se ispumpala guma na biciklu. Napumpao si je misleći da je to

dovoljno. Nije bilo.
Felna je dodirnula tlo. Guma treba da se zakrpi. Nemaš vremena. A i ne umeš.
Tvoj otac ro zna, ali nije te naučio.
Gledaž na sat i ne trčiš, ali žuriš. Ideš brzo i pokušavaš velike korake da praviš.
Ne želiš da trčiš. Nosiš sandale koje nisu za trčanje. Vidiš autobusku stanicu i
znaš da će autobus uskoro doći i da moraš da stigneš.
Vidiš bus dva skretanja dalje kako skreće u tvoju ulicu. Trčiš još nekoliko
metara, što je pažljivije moguće.
Stojiš na stanici kad je bus naišao, vozio je sporo kako bi ga stigao.
Nemaš kartu.
Zaboravio si da je kupiš. Trebalo je prošle nedelje to da uradiš.
Preturaš po džepu i nalaziš novčanik. Nađeš novac. Platiš. Neko ulazi pozadi i
zasigurno nema kartu. Taj neće biti provaljen, jer ti trenutno daješ pare i vozač
tebe gleda, onda pritiska dugme da bi kusur iskliznuo iz tog aparata (koji se
nalazi kod njega). Dobijaš parče papira. Ne voziš se na crno.
Razmišljaš o slonovima i nalaziš mesto do prozora. Neko ti kašlje za vrat.
Autobus stoji na raskrsnici sa glavnom ulicom. Autobus čeka.
Ne sviđa ti se sledeća pesma.
Prebacuješ na sledeću.
Gledas telefon i vidis poruku. Gde si.
Odgovaraš da sediš u busu. Na putu si. Bus stoji još uvek na rasksrnici.
Dobijaš novu poruku. Da ima o mnogo čemu da se priča. Gledaš kroz prozor.
Isključen ti ton na telefonu.
Sviđa ti se sledeća pesma.
Miriše kafa.
Uprkos muzici, čuješ šuštanje dnevnih novina. Vidiš dete koje ide u osnovnu
školu kako sedi u krilu žene. Ona spava. Bus se trese. Skreće u glavnu ulicu.
Vozač psuje.
U međuvremenu ti stiže nova poruka. Odgovaraš da ste zaglavljeni u
saobraćaju, da ne znaš da li ćeš stići na vreme. Pitaš da li mogu da ti sačuvaju
mesto u klupi, u najgorem slučaju ako zakasniš. (Sad ide rečenica ‘Du schreibst
nicht hart auf hart’ za koju nisam znala kako da je prevedem).
Sačuvano ti je mesto. Poslati su ti par smajlića. Šalješ par nazad.
Vozač otvara vrata i izlazi napolje. Puši cigaru.
Neko iza tebe gleda sat i zaključuje da je bolje ići pešice. Neko ima danas
važan termin kod šefa. Bitan dan je u pitanju. To ti ne znaš. Sedi iza tebe. I sad
ustaje i izlazi.
Pišeš nekome drugom poruku da si sinoć sanjao slonove. Gledaš u telefon, vidiš
da je poruka pogledana i vidiš da piše odgovor.
Dobijaš odgovor. Smeškaš se.
Napred se pomera nešto malo kolona vozila. Vozač seda nazad na svoje mesto i
pali bus.
Saobraćaj se smanjuje.
Dobro jutro.

Školsko dvorište
Nema potrebe da ti bilo ko čuva mesto. Sedam sati i čertdeset devet minuta je i
stojiš u školskom dvorištu i gledaš oko sebe. Sve je isto.
Mašu ti. Dozivaju tvoje ime. Tamo stoje, dvosložne (??????nisam mogla naći
adekvatan prevod) devojke, čija imena se završavaju na ‘a’. I Dženet.
Mašu nestrpljivo celim putem, koji nije dugačak, da požuriš, jer za 11 minuta
počinje prvi čas.
Sad se pozdravlja sa poljupcima u obraz. I to dva. TO je novo. Ne što ih je bilo
dva, nego sam čin poljubaca.
Pridružuješ im se, ideš s njima zajedno. Dženet, Hana, Ema jedan i Ema dva.
Bla bla i bla bla...
Niste se videli celog leta. Nisu tebe videli celog leta.
Bla te pitala da li si ponovo zdrav, ti klimaš glavom. U potpunosti si zdrav.
Niko ne može da se zarazi više. Nisi bolestan već nedeljama, ali im to ne
govoriš. I ne, ne smeš da ponoviš zadnju školsku godinu.
“Štreber”.
Ionako je pred kraj osnovne škole.
I da, bio ti je i rođendan. Jesi li dobio poruke?
Klimaš glavom. “Hvala”.
Sigurno nije bilo zabavno biti bolestan za rođendan.
Da li si bio tad bolestan, ne kažeš.
“O moj Bože, imam previše toga da ti ispričam”, kaže Dženet, i kako izgleda
Hana, vidiš da je on upućena. I da joj se to sviđa. Za nekoliko minuta zvoni i ti
opet ne znaš gde se nalazi učionica. Postavljaš pitanja koja se na crnoj tabli
odgovaraju, vise na drugoj strani dvorišta. Oni skroz napred kreću se ka zgradi
škole. Trnu im noge, gledaš na sat, i Dženet ti odmahuje. Hana prevrće očima.
Blah i Blah pričaju nejasne nebuloze. Dženetina šaka je na tvojoj ruci. Njoj je
lak na rukama besprekoran. Izgleda vrlo kao gel nokti.
“Ne izgledaš bolesno”, kaže Ema.
Ti i jesi zdrav.
Svi ste pocrneli malo od pre šest nedelja, Sve si ih zadnji put video pre osam
nedelja,
U visini se niste promenili.
Uopšte ne izgledaš bolesno.
“Neee, zaista ne”, kaže Ema.
Želiš opet da kažeš da nisi, ali vidiš si Emin izraz lica i samo kažeš hvala.
Hana šapuće nešto Dženeti, tako da se pola razume, ‘šta je sa...’ šapat, šapat...
Dženet ima ozbiljan pogled.
Obe klimaju glavom.
Hana te pogledala. Lice joj govori ‘ti to ne razumeš’.
Napokon shvataš. Treba da idete na prizemlje.
Krećeš.

ČOS
Već si ponovo zaboravio kako ide prvi dan škole, što se zove Čos (čas
odeljenskog starešine). Raspored je bio već dostupan na internetu i odmah posle
idete zajedno da pokupite knjige.
Sad se traži mesto za sedenje, gde ostajete do kraja školske godine, Poput onog
peškira koji večno stoji na ležaljci pored bazena.
Pratiš Hanu i Dženetu, i sedaš za sto pored njihovog stola. Gledaš u svoj ranac i
vadiš blok i pernicu i kalendar za ovu školsku godinu.
Iako se nije nešto promenilo, razredni starešina crta raspored časova, izvodi
jednog na tablu da bi mu izdiktirao raspored, ispričao neki dosadan vic, kako se
ovo ne računa za ocenu i smejao se jedini.
Možeš pisati mami sad da imaš sedam časova.
Krče ti creva. Trebalo je sebi da namažeš parče hleba. Dok je diktirao raspored
za sredu, otvorila se vrata i stoji neki nov učenik.
Izvinjava se, uzdiše, nastavnik odmahuje da treba da sedne. Gleda i vidi da ima
samo jedno slobodno mesto i to pored mene.
Kaže da kad su sad sva mesta popunjena, da više niko neće doći, okreće se i
diktira raspored za četvrtak. Zaustavlja je, jer želi da je pita kako se zove.
“Maksima”, odgovara ona.
Neko se nasmejao normalno, neko se kikoće i neko ponavlja njeno ime, ali tako
ne postaje smešnije.
I nastavnik kaže da tolko velika nije.
“That’s what she said”1, čuje se otpozadi.
Polovično izvinjenje, misli se to iz srca.
Ne tolerišemo nasilnike.
Ne reaguje, seda na stolicu pored mene, nosi kožnu jaknu iako je već 19 stepeni.
Primećuješ Hanin pogled sa leve strane, malo gleda tebe, malo novu učenicu.
Gledaš napred. Pipaš nokte vrhovima prstiju. Ne možeš sebi pomoći. Za tri dana
naučićeš reč defeat.2
Svi moraju da ustanu i da izađu. Vrata se zaključavaju kad poslednji učenik
izađe. Deveti razred se ne zove više dva i dva ili ruka na ruci.( nisam znala kako
drugačije ovo). Već se zove hroma gomila, koja polako šeta hodnikom, niz
stepenice u podrumu, do pulta za davanje knjiga. Stoji se u redu. Princip
slučajnosti. Još jedna blaga opomena da se knjige za 10 meseci vrate u kakvom

1 Bukvalno prevedeno “To je ona rekla”. Koristi se kad se izjave uzimaju iz konteksta da zvuče
vulgarno.

2 Engleska reč, znači poraz.

su danas kad se uzmu. Ne sme da se crta ili da se cepaju listovi. Dovoljno ste
stari, zar ne, sada ste u tim godinama da to ne radite, priseća se odeljenski
starešina, a zna i žena kojaiz izdavače kuće, 9b.
Uskoro bićeš na redu, reći ćeš svoje ime, bićeš čekiran i dobićeš ruke pune
knjiga. Setio si se da poneseš još jednu torbu, dve zapravo. Presavijene su u
tvom rancu. Imate ormariće, ukojima možete većinu knjiga ugurati. Pitaš se da
li je tvoj ormarić isti kao i od prošle godine. Ne znaš više kako to ide. Zaboravio
si da pitaš.
Svi su zbrinuti, ali lista nije do kraja štiklirana, fali jedan učenik, kaže žena. “A
ne, on ne pohađa više”, kaže jedan čovek iza nje. “Aha”.
Precrtali su ime.
Marširate nazad. Idete nazad polako gledajući u sat.
Svi sedaju na svoja mesta. Ima još pet minuta. Onom napred vreme prolazi
brzo. Treba još samo da se odabere predsednik odeljenja i zamenik predsednika.
I neko za kasicu prasicu. Je l’ se to još uvek praktikuje uopšte?
Razredni starešina gleda u vaša nezainteresovana lica. Videćete se ujutru
ponovo. Jednostavno mora.
Zvoni.
Sa tvoje desne strane neko te pita kako se zoveš.
Nagađaš njegovo ime i neko se iza tebe smeje.
Ali tako se ti ne zoveš.
Kažeš da te svi zovu Beh.