Под тисиним брегом

Прашина. И то она фина банатска коју кроз руку можеш просејати, а да ти

се не упрљају. Под топотом коњских копита издиже се са вреле земље и
ваздух испуњава мирисом лета. Тачније, био је јули. Топао и суви јули 1943.
године.
На оближњем песковитом брежуљку, ту на самом крају села, седела су
двојица дечака под багремом и посматрала како коњска запрега нестаје у
даљини.
- Павле, подне је. – рече буцкасти дечак повишег раста док лагано
устаје са пожутеле траве.
- Али Зако, знам да ће проћи. Данас касни. Остани још мало. –
ухвативши га за зглоб леве руке.
- Прескочио сам фруштук. Сигурно је до сад и гибаница са сиром
испечена. Не смем каснити на недељни ручак. – одлучан у намери да
не добије укор од родитеља јер га нема.