УНИВЕРЗИТЕТ ,,УНИОН –НИКОЛА ТЕСЛА“ У БЕОГРАДУ

ФАКУЛТЕТ ЗА ПОСЛОВНЕ СТУДИЈЕ И ПРАВО

СЕМИНАРСКИ РАД

ПРЕДМЕТ
РАДНО ПРАВО
TEMA

Право на рад са условима за заснивање радног односа

Професор: Доц. др Мирза Тотић Студент: Кузмановић Јордан

Број индекса: I0499-19

Велика Плана, октобар 2022. године

1
 САДРЖАЈ

1.Право на рад.......................................................................................3

2.Појам и заснивање радног односа..................................................4

3.Услови за заснивање радног односа...............................................6

4. Закључак............................................................................................8

5.Литература..........................................................................................9

2
 1. ПРАВО НА РАД

„Без права на рад, сва друга права своде се ни на шта“ (Фурије). Право на рад је
основно социјално право чија је суштина у слободи избора занимања односно забрани
принудног рада (начело слободе рада), једнакој доступности свих радних места
(занимања) под једнаким условима (начело забране дискриминације), као и обавези
државе да ствара услове за пуно запослење1.“ Историјски посматрано слобода рада је
претходила појави радног односа и признавању права на рад. Заједно са
егзистенцијалном нужношћу рада сматра се једном од кључних претпоставки појаве
радних односа.
Различити аутори уочавају различите елементе права на рад, али се као његова
„обавезна минимална садржина“ дословно наводи слобода избора запослења н
занимања, као и право да се на основу слободно изабраног запослења и занимања
зарађује за живот. Када је пак реч о другим елементима овог права, међу ауторима
постоје разлике, али само мали број њих одлучује да као битан елемент права па рад
квалификује и сигурност запослења, односно право на заштиту од незаконитог отказа.
Право на рад је регулисано бројним домаћим и међународном актима, а посебно
Уставом Републике Србије из 2006. године, као највишим правним актом. Јемчи се
право на рад. у складу са законом. Свако има право на слободан избор рада. Свима су.
под једнаким условима, доступна сва радна места. Свако има право на поштовање
достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту
на раду, ограничено радно време, дневни па и недељни одмор, плаћени годишњи одмор,
правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа. Нико
се тих права не може одрећи.“
Право на рад гарантовано Универзалном декларацијом о људским правима, која штити
право на рад говорећи да свако има право на рад, на слободан избор запослења, на
правичне и задовољавајуће услове рада и на заштиту ол незапослености“ и
Међународним пактом о економским, социјалним н културним правима у ком јасно
стоји да „државе уговорнице овог Пакта признају право на рад, које подразумева право
сваког лиша да добије могућност да обезбеди себи средства за живот слободно
изабраним или прихваћеним радом, те ће предузети одговарајуће мере за заштиту овог
права“ а „државе уговорнице овог Пакта признају право свакоме на уживање
правичних и повољних услова рада.
Знамо да је достојан рад подлога за изградњу праведних радних средина, равноправних
и ннклузивних друштава која почивају на начелима права радника. Једнакости међу

1
Бранко Лубарда, Увод у радно право са елементима социјалног права, Правни факултет у Београду, Центар
за издаваштво и информисање, Београд, 2016, страна 97.

3
половима у погледу права на рад и слободи рада, социјалној заштити и социјалном
дијалогу. Будући да се појам „ достојан рад“ треба уградити у све поре друштва и
живота, потребно је стално истицати и подстицати рад без притиска, рад без
угњетавања, рад без дискриминације, а то је достојан рад. Самим фактом, чињеницом,
да се право на рад, заједно са другим људским правима, уређује уставним нормама и
тиме постаје уставна материја- MATERIA CONSTITUTIONIS, ово право добија још више
у своме значењу. Гаранција подразумева збир средстава, мера н других активности од
стране државе и њених органа." Право на рад подразумева н право на адекватну зараду,
као еквивалент уложеном раду.Поред тога што може значајно допринети развоју личности
и задовољству и самопоштовању појединца, рад омогућава и задовољење потребе за
економском сигурношћу. С тим у вези, може се закључити да се разлози за заснивање
радног односа разликују од једног до другог радника, али да је остваривање зараде успех
значајан2. Најчешћи и одлучујући разлог за заснивање радног односа поред тога, као
саставни део права на рад уочава се право на заштиту од штетних последица, невољне,
односно нескривљене незапослености.

2. ПОЈАМ И ЗАСНИВАЊЕ РАДНОГ ОДНОСА

Радни однос је добровољна, лична, радноправна, функционална веза радника у

организацији, односно код послодавца, на основу које се радник под одређеним
условима и на одређени начин укључује у организовани рад у организацији (код
послодавца), заузимајући једно одређено радно место на коме обавља одређен посао
(рад) односно функцију и размењује свој рад за лични доходак (плату или зараду)
према уложеном раду. Радни однос, је у најширем смислу, однос између људи у
процесу рада са одговарајућом правном надградњом3. Можемо рећи да је радни однос
део друштвено-економских односа, јер настаје у оквиру њих а опет је истовремено
правни односно радноправни однос. Радни однос имплицира читав низ права, обавеза и
одговорности свих учесника друштвенорадног односа, дакле, он је правни израз
друштвенорадног односа. Радни односи су најважнији друштвени односи, који су у
темељу положени на праву на рад и слободи рада, социјалном благостању, екопомској
и индустријској демократији, правичном уређењу односа рада, социјалном миру, у
чијем је центру радник као субјект рада н његово људског достојанства.
Запошљавање као радноправна институција у тесној је вези са правом на рад. Тим пре
што остварење овог права – права на рад је детерминисано запослењем радноспособних
лица. Данас огроман број људи прибавља сва средства за живот на тај начин што ради
у нечијој служби, што, другим речима, немајући никакав извор за живот ван своје радне
снаге мора да је даје другим појединцима уз извесну награду из које ће тек
подмиривати своје потребе
Запосленост би се могла дефинисати као укупно стање ангажованости радних
способности људи и материјалних средстава у једном друштву ради продуктивности и
друштвенокорисног рада. У том смислу пуна запосленост јесте оно стање
2
Љ.Ковачевић, Заснивање радног односа, страна 145.

3
Предраг Јовановић, Радно право, Правни факултет у Новом Саду, Центар за издавачку делатност, 2018, стр.
169.

4
организованости рада у једном друштву које пружа могућност свима радно способним
члановима лруштва да се запосле. Уколико један број људи остаје незапослен, онда је то
само зато што не испуњавају услове за запослење на слободним радним местима.
Незапосленост је такво стање друштвено-економских односа н тенденција у којима се
не користе и не могу да се користити сви материјални и људски потенцијали друштва,
услед чега већи број људи не може да добије посао иако су људи способни за рад и
хоће да раде. Заснивање радног односа може се схватити као прва и најнепосреднија
радноправна разрада права на рад. Као такво, свако заснивање радног односа мора
бити у складу са позитивним правом односне државе. тј. у складу са њеним законима
који регулишу област рада, а поред тога и са колективним уговорима о раду који у
великој мери штите права запослених, уговарајући за њих што повољније услове. Та
правила се прописују на начин којим се иде у сусрет легитимним захтевима, потребама
и интересима послодавца, запослених, државе н друштва у целици. Такав приступ, у
основи негује се у свим савременим друштвима.
Заснивањем радног односа остварује се у потпуности Уставом загарантовано право на
рад. Сваки радни однос са собом носи низ права и обавеза које се формирају на
страни запосленог и послодавца, сходно томе да је уговор о раду уговор са узајамним
престацијама, на основу ког запослени ставља своју радну снагу на располагање
послодавцу, а за узврат добија правичну плату и једнаку награду за рад једнаке
вредности без икакве разлике; пристојан живот за њих и њихове породице; безбедност
и хигијенске услове рада: подједнаку могућност за сваког да буле у свом раду унапређен
у одговарајућу вишу категорију узимајући у обзир једино дужину радног стажа и
способност; одмор, слободно време, разумно ограничење радног времена и повремено
плаћено одсуство, као и награду за државне празничне дане. Заснивање радног
односа има вишеструку улогу и значај. Друштво заснивањем радног односа обезбеђује
потребну количину и квалитет друштвено потребног рада; послодавци обезбеђују
радну снагу која ће оплодити њихов капитал; радници обезбеђују себи и члановима своје
породице материјалну и социјалну сигурност.
Заснивање радног односа можемо посматрати и као инструмент реализације и
прилагођавања права на рад у датим друштвено – економским условима. Кад није могуће
запослити све за рад способне људе који траже запослење, онда су потребни извесни
објективни, унапред утврђени критеријуми и правила по којима ће се запошљавање
одвијати.“ Заснивање радног односа зависи од економских услова и потреба, који се
реализују и манифестују кроз технолошке, организационе и радно — правне односе и
потребе. Заснивање радног односа се реализује кроз прописивање општих и посебних
услова за заснивање радног односа. Коначну одлуку о томе да ли ће залослити одређено
лице доноси послодавац.
Али, заснивање радног односа подједнако зависи и од постојања (непостојања) сметњи
за заспивање радног односа као чињеинца које не зависе од воље послодавца ни
запосленог.
У том смислу. законом могу бити утврђене оклоности и својства која морају постојати
на страни неког лица да би могло да оствари право на рад заснивањем радног односа,
баш као што се право на рад може ограничити утврђивањем законског правила да
постојање одређених околности онемогућава заснивање овог правног односа. Такво
ограничење права на рад у складу је с општим захтевима који се тичу допуштености

5
ограничења људских права у крајње изузетним случајевима, у смислу захтева да се
мера којом се ограничава неко људско право може применити само ако је неопходна за
заштиту „важнијих“ легитимних интереса, ако не постоји могућност да се ти интереси
заштите посредством других мера којс не угрожанају људска права или то чине у мањој
мери, и ако је одређено ограничење утврђено законом.

3.УСЛОВИ ЗА ЗАСНИВАЊЕ РАДНОГ ОДНОСА

Услови за заснивање радног односа у теорији се дефинишу као „правном нормом

утврђене претпоставке способности субјеката да заснују радни однос“. Услов се може
одредити као професионално или (изузетно) лично својство које је битан и одлучујући
фактор утицаја на заснивање радног односа. Лично својство се може јавити као услов
онда уколико је то оправдано с обзиром на природу посла који се обавља, притом овде
се мора бити нарочито опрезан како неко лице не би претрпело дискриминацију
обзиром да су лична својства, стечена или урођена, основ дискриминације као
неоправданог прављења разлика између људи. Испуњење неког услова који се
односи на лично својство не мора и неће бити третирано као дискриминација уколико
је он био од пресудног значаја за одређени посао (нпр. мушки глас у хору). Уколико се
испостави да одређени услов није испуњен тада се у науци радног права говори о
постојању тзв. фактичког радног односа.
Услове за заснивање радног односа можемо поделизи на формалноправне и
материјалноправне, и једни и други су засновани на начелима слободе рада, забране
дискриминације, али и позитивне дискриминације (афирмативне акције усмерене према
теже запосленим лицима), начелу непристрасности носилаца послова запошљавања
(јавна/ национална служба за запошљавање и приватне агенције за запошљавање), као и
бесплатности обављања послова запошљавања у погледу остваривања права по основу
незапослености.4
Формалноправни услови су они услови који се односе на поступак за заснивање радног
односа и надлежност органа који доноси коначну одлуку о избору кандидата. У вези са
овим условима су и нека посебна начела радног права попут начела оглашавања или
начела слободног избора кандидата. Уколико се услови за заснивање радног односа
тичу професионалних својстава кандидата или пак личних својстава која се третирају
као нужна и неопходна за извршење рада, онда такве услове називамо
материјалноправним. Материјалноправни услови се даље могу поделити на опште и
посебне услове за заснивање радног односа.

Општи (материјаноправнн) услови за заснивање радног односа представљају такву

врсту услова која је по правилу предвиђена експлицитно законом, и која се на један
општи начин односи на свако лице које намерава да заснује радни однос. Отуда и назив
општи услови сходно томе да се они без изузетка примењују (траже) за свако
потенцијално запослено лице. Данас је општи услов одговарајућа старосна доб, а у

4
Бранко Лубарда, Радно право- Расправа о достојанству на раду и социјалном дијалогу, Правни факултет у
Београду, Центар за издаваштво,Београд 2022,страна 293.

6
ранијем домаћем праву се као општи услов јављала и општа здравствена способност.
Закон о раду из 2005. године је одбацио општу здравствену способност као услов али се
она као услов и даље јавља у неким државама региона попут суседне Црне Горе на
основу Закона о раду из 2008. Посебни материјалноправни услови односе на одређене
стручна знања и вештине, радно искуство, стручну спрему, организационе
способности, које је неопходно да кандидат за запослење испуни како би био
квалификован да заснује радни однос код датог послолавца.
Друге услове ван наведених могуће је утврдити, јер Закон о раду не ограничава њихов
број. Међутим. треба водити рачуна да не буду дискриминациони, односио, да се не
праве разлике на основу пола, рођења, расе, националности, вероисповести, брачног
статуса, породичних обавеза, политичког или другог уверења, социјалног порекла,
имовног стања, чланства у политичким организацијама, синдикатима или другог
личног својства (на пример, да је одслужио војни рок. да нема деце, да је задовољио
стамбену потребу и сл.) 5И формалноправне и материјалноправне условс можемо
окарактерисати као позитивне услове, као оне који морају бити испуњени како би се
успешно засновао радни однос. Како с једне стране стоје позитивни услови за
заснивање радног односа, с друге стране стоје негативни услови, који као поларитет
позитивних не смеју постојати на страни оног лица које жели да заснује радни однос.
То су они услови који га у томе онемогућавају, који су му препрека на путу ка
запослењу, другачије речено, сметње за заснивање радног односа. Могућност за рад је
фундамент садржаја пристојног рада, јер пристојан рад није могућ без самог рада (рада
уопште). Могућност за рад односи се на потребу да свако лице које жели да ради има
могућност и реалне шансе за било какав посао. Сходно томе, могућност за рад
подразумева све форме економске активности те је с тога утицај сметњи на ове
могућности питање од великог значаја не само за науку радног права већ за друштво у
целини, чији члан њом потенцијално може бити погођен.

4. ЗАКЉУЧАК

5
Зоран М. Ивошевић, Милан З. Ивошевић, Коментар Закона о раду, Службени гласник, Београд, 2006,страна
97.

7
Једна од можда основних потреба у данашње време јесте доградња Закона о раду и
прецизирање и допуна појединих делова истог у циљу ефикаснијег спровођења у пракси.
Такође права и обавезе и одговорности из дела радног односа, односно по основу рада
уређују се колективним уговорима и уговором о раду,а и правилником о раду, наравно
када је то законом предвиђено, где је у већини случајева уочено да послодавци постављају
услове који иду у корист истих, док су права радника знатно умањена. Сведоци смо
нажалост, да у неким огласима за посао послодавци као посебну погодност истичу
одређена права која ће обезбедити запосленом, а заправо се ради о нечему на шта је он
законом обавезан. Самим тим то не би смело да се истиче као привилегија радника, већ је
у питању његово основно право, односно обавеза послодавца. Познавање основних права
и обавеза прописаних Законом о раду је кључно јер представља предност за запосленог
приликом заснивања радног односа пошто запослени, на тај начин, има свест о свим
својим правима. Захваљујући овој свести, он може препознати лоше послодавце који
занемарују Закон и не поштују права запослених, те, у складу са тим, може пријавити
послодавца надлежној инспекцији рада. Запослени може заштиту својих права тражити и
преко суда, као и покушати мирно решавање радног спора преко Републичке агенције за
мирно решавање радних спорова.

5. ЛИТЕРАТУРА

8
-Бранко Лубарда, Увод у радно право са елементима социјалног права, Правни факултет
у Београду, Центар за издаваштво и информисање, Београд, 2016.
-Љ.Ковачевић, Заснивање радног односа.
-Предраг Јовановић, Радно право, Правни факултет у Новом Саду, Центар за издавачку
делатност, 2018.
-Бранко Лубарда, Радно право- Расправа о достојанству на раду и социјалном дијалогу,
Правни факултет у Београду, Центар за издаваштво,Београд 2022.
-Зоран М. Ивошевић, Милан З. Ивошевић, Коментар Закона о раду, Службени гласник,
Београд, 2006.
-Драшко Босанац, Радно право ( друго измењено и допуњено издање ) ФПСП, Београд,
2014.