МЕЂУНАРОДНО

РАДНО ПРАВО
Проф. др Радоје БРКОВИЋ
Предавања
rbrkovic@jura.kg.ac.rs
 VIII.(ОАС – општи смер)

- Заштита представника радника (Конвенција МОР-а бр. 135

о радничким представницима-1971.)

- Колективни уговори (Конвенција МОР-а 98 о правима

радника на организовање и колективне преговоре- 1949.)

- Извештај Републике Србије о примени Конвенције бр. 98

- Конвенције МОР-а које је ратификовала Република Србија

Заштита
представника
радника

(Конвенција бр 135 о
заштити представника
радника- 1971)
 Питање заштите представника радника који остварују
права према Конвенцијама бр. 87 и 98 било је тек
делимично уређено све до усвајања Конвенције бр. 135 о
заштити представника радника и пратеће Препоруке бр.
143 из 1971. године, када је заузет целовит приступ у
погледу заштите и права представника радника која имају
за циљ остваривањe својих представничких овлашћења.
Значајно је напоменути да Конвенцијом бр. 135 нису
предвиђена никаква ограничења у погледу персоналног
подручја примене, за разлику од Конвенције бр. 98 и 154,
односно, иста се примењује како у јавном тако и у
приватном сектору, у свим делатностима.
 Конвенцијом се предвиђа концепт представника радника
који обухвата сваког слободно изабраног радника, како
оне изабране од стране синдиката, тако и оне слободно
изабране од стране радника директно или од стране
другог облика организације радника, а у складу са
националним прописима. Ипак, како се истиче
Конвенцијом бр. 135, у случају постојања и синдикалних
представника и других представника на нивоу предузећа,
„морају се предузети мере којима ће се спречити
коришћење других представника радника у сврху
подривања положаја синдиката, те којима ће се подстаћи
сарадња о свим значајним питањима између истих“.
Истовремено, то не значи да су други представници
радника спречени у остварењу истих права која су
додељена синдикатима, под условом да није супротно
утврђено националним прописима.
 Конвенцијом се предвиђа обавеза државе да на
одговарајући начин предвиди ефективне начине
делотворне заштите свих представника радника од било
каквог штетног поступка, укључујући и заштиту од отказа,
заснованом на њиховом положају или деловању у својству
представника запосленика, под условом да поступају у
складу са законом, колективним уговором или другим
усаглашеним споразумом. Конвенцијом нису предвиђени
сами начини на које се то врши, али се Препоруком
сугеришу неки од најделотворнијих начина заштите
представника радника.
 Значај Конвенције се огледа и у предвиђању обавезе
обезбеђења одређених права представницима радника а у
сврху ефикасног испуњења представничке функције
овлашћења, али, истовремено, призната овлашћења не
смеју ићи на штету ефикасном пословању предузећа, чиме
се оставља довољно простора да државе овај стандард
прилагоде постојећем економском стању, индутријским
односима и другим критеријумима у погледу предузећа.
Ипак, Препоруком бр. 143 се предвиђају мере чијом би
применом био остварен циљ саме одредбе овог члана
Конвенције бр. 135.
 Државама потписницама се оставља слобода у одабиру
метода имплементације ове Конвенције (национални закони
или прописи или колективни уговори, или други
одговарајући начин у складу са националном праксом), а
уопштено постављене одредбе конвенције остављају
довољно простора државама потписницама, без мењања
система представљања радника, да пруже виши степен
заштите истима, а што је и резултирало већим бројем
ратификација.
 Колективни
уговори
(Конвенција МОР-а бр. 98 о
правима радника на
организовање и колективне
преговоре -1949)
 Право на колективно преговарање дуго времена није било самостално
право, већ се налазило у оквиру права на синдикално организовање. У
теорији међународног радног права, ова два права се налазе једно иза
другог, прво је слобода удруживања, а потом је право на организовање и
колективно преговарање.
 Акти ОУН не предвиђају право на колективне преговоре и уговоре, али
Међународна организација рада посвећује велику пажњу овом питању.
 Филаделфијска Декларација предвиђа „стварно признавање права
колективног преговарања и сарадње послодаваца и радника у циљу трајног
побољшања организације производње и ради утврђивања и остваривања
социјалне и економске политике“.
 Декларацијом МОР-а о фундаменталним начелима и правима на раду из
1998. год., колективно преговарање је фундамент основних принципа и
права у сфери рада. Као што смо навели, слобода удруживања је у тесној
вези са правом на колективно преговарање, то је признато и овом
Декларацијом. Пре свега, сврха синдикалне слободе је бољи радноправни
положај социјалних партнера, а наведена сврха остварује се колективним
преговарањем, у већини држава-чланица МОР-а је законска обавеза вођења
преговора у доброј вери. Циљ колективних преговора је закључење
колективног уговора.
 Конвенција бр. 98 о праву на организовање и колективно
преговарање из 1949. године унела је ово у сам назив Конвенције.
 Осим Конвенције бр. 87 (чл. 11) о заштити синдикалних права
радника од послодавца и њихових организација бави се и
Конвенција бр. 98.
 Из наведених разлога било је нужно да се донесе Конвенција бр.
98, која ће спречити дискриминационе акте против синдикалних
права радника, а ти акти су присутни код поступка запошљавања, и
код отказа, при чему се и другим активностима раднику може
проузроковати штета.
 Према томе, радник може уживати, по чл. 1. ове Конвенције,
заштиту синдикалне слободе од свих активности које су
дискриминационе природе, а нарочито оних дела која се односе
на запошљавање или отказ. Значи, ова Конвенција чланом 1.
предвиђа заштиту радника од свих поступака синдикалне
дискриминације, а у вези с њиховим запослењем.
 У даљем излагању обрадићемо два најактуелнија питања која су
предмет уређивања Конвенције бр.98. (Клаузуле синдикалне
сигурности и штрајк као облик радне борбе).
 У правној теорији, а и у судској пракси постоје значајне
разлике када је реч о одредбама ове Конвенције, а које се
односе на тзв. „клаузуле синдикалне сигурности“, тј.
„легитимности уношења у колективне уговоре“ наведених
клаузула. Поставља се питање да ли их конвенција допушта
или не допушта, односно, да ли се оставља да државе
чланице МОР-а према свом националном законодавству и
пракси одлуче о допуштености или забрани ових клаузула?
Студиозном анализом одредаба конвенције, сматрамо да
одговор на ово питање може бити: Конвенција их не
допушта, нити их забрањује већ то питање уступа државама
чланицама. Помоћу клаузуле синдикалне сигурности, ако се
унесе у колективни уговор синдикат својим члановима
покушава да обезбеди запослење, односно, неке друге
погодности у запослењу.
 Клаузуле синдикалне сигурности потичу из англосаксонског
права. У европском континенталном праву оне су кршење
синдикалне слободе, која као што смо истакли је заштићена
највишим европским стандардима.
 Постоји више врста ових клаузула. Разлика између њих је
успостављена полазећи углавном од следећа два
критеријума: обавезе које се утврђују за раднике и тренутак
(време) када радници обавезе које су у њима садржане
морају испунити. У упоредном праву постоји више врста
клаузула синдикалне сигурности. Међутим, најчешће се
наводе следеће врсте: клаузула „затворене радње“ (closed
shop); клаузула „синдикалне радње“ (union shop) и клаузула
„агенцијске владе“.
 Ако се у колективни уговор унесе клаузула „closed shop“, за
послодавце настаје обавеза да радно ангажују само оне
раднике који су чланови синдиката, односно, који су чланови
конкретно одређеног синдиката.
 Када је реч о клаузули „union shop“, или калузули обавезног
синдикализма, она захтева од радника да буде у коректним односима
са синдикатом који је закључио уговор са послодавцем, тј. ради се о
колективном уговору на нивоу компаније. Наиме, за разлику од „closed
shop“ клаузуле, код ове клаузуле послодавац има слободу у
запошљавању, тако да може запошљавати и лица која су на берзи рада,
што значи да не морају бити чланови синдиката, али уз испуњење
раскидног услова од стране како новопримљених, тако и радника који
се већ од раније налазе у радном односу. Тај услов је да се и једни и
други радници учлане у удређени синдикат и то у одређеном року
након ступања на снагу колективног уговора.
 И на крају код клаузуле „agency shop“ радници не морају бити чланови
синдиката, али на основу закљученог колективног уговора, долази до
аутоматског обустављања чланарине од плате која се директно
преноси синдикалној организацији с којом је закључен колективни
уговор на нивоу компаније, а та чланарина служи за покриће трошкова
рада синдиката која настају за услуге који синдикат пружа како
члановима, тако и радницима који нису његови чланови, а који заступа и
њихове интересе током колективног преговарања.
 Конвенцијом бр. 98 предвиђена је и заштита организација радника од
уплитања у њихов рад организација послодаваца и обрнуто.
 Конвенција за свој предмет, садржи и одредбе које се односе на развој и
ширење процедура добровољних преговора између послодаваца или
организација послодаваца с једне стране и организација радника са друге
стране, дакле, радник не може бити као појединац субјект права на
колективно преговарање, већ је то синдикат, што упућује на различита
теоријска разматрања о правној природи колективног уговора. Задатак
колективних преговора јесте утрврђивање радних услова, које се
постиже закључењем колективног уговора.
 За разлику од других међународних инструмената ова Конвенција (чл.
6) не уређује положај јавних службеника који раде у државној управи
што значи да се ова одредба има тумачити тако да она ни на који начин
не утиче на њихова права и радно-правни положај. Према томе, за
разлику припадника војске и полиције (чл. 5), чл. 6 не уводи никакве
рестрикције за јавне службенике у погледу ширине и гаранција који су
утврђени члановима Конвенције бр. 98.
 За право на колективно преговарање од посебног значаја је и
Конвенција бр. 154 о колективном преговарању („о промоцији
колективног преговарања“) из 1981. године. Конвенција бр. 154,
sастоји се из четири дела: I део – област и дефиниција; II део –
методе примене; III део – промоција колективног преговарања; IV
део – завршне одредбе.
 Према ставу 1, члану 1 Конвенција се примењује на све гране
економске делатности. Једино се не односи на оружане снаге и
полицију, а у односу на државне службенике, националним
законодавством могу се предвидети посебни начини примене.
 Према члану 2 „појам колективно преговарање“ проширује се на све
преговоре који се воде између послодаваца, групе послодаваца или
једне или више организација послодаваца с једне стране и једне или
више организација радника с друге стране у циљу регулисања услова
рада и запослења.
 Део III Конвенције се односи на промовисање колективног
преговарања (чл. 5-8).
 На регионалном нивоу право на колективно преговарање
регулисано је Европском социјалном Повељом, како изворном из
1961. године, тако и ревидираном из 1996. године.
 Поред опште обавезе за чланице Савета, постоје и две „стриктне
обавезе“: прва се састоји у томе да се од девет комплетно
одређених права из каталога, преузме најмање шест међу које
спада и право на колективно преговарање; друга, да сe преузме
најмање шеснаест комплетно одређених чланова Повеље, или пак
шездест и три нумерисана става из било којих чланова Повеље по
свом нахођењу.
 Ревидирана Европска социјална Повеља у члану 6 прописује да
сви радници и послодавци имају право на колективно
преговарање.
 На крају, прихвата се право радника и послодавца на колективну
акцију у случају конфликта интереса, укључјујући и право на
штрајк у складу са обавезама које могу настати из претходно
закључених Колективних уговора.
 Штрајк је основно право човека које гарантује више међународних
аката као и Устави и закони многих држава.
 У међународном радном праву, штрајк је регулисан следећим
актима: Међународни пакт о економским, социјалним и
културним правима из 1966. године; Европском социјалном
Повељом из 1961. године и ревидираном Европском социјалном
Повељом и европским комунитарним страндардима, пре свега
Европском повељом о социјалним правима радника из 1989.
године.
 Mожемо da закључитиmo da штрајк није у довољној мери правно
регулисан на међународном плану; националним државама
оставља се право да, пре свега, законом одреде под којим
условима ће се остварити право на штрајк.
 Када се ради о Међународној организацији рада, треба истаћи, да
се ни једном конвенцијом право на штрајк изричито не признаје,
иако су њени органи више пута истакли да је штрајк једно од
основних социјалних права радника.
 Међутим, право на штрајк је „имплицитно признато право“ и у појединим
конвенцијама и препорукама које се односе на основна права радника и
њихових асоцијација. Ради се о напред обрађеним конвенцијама које се
односе на синдикалну слободу, право на колективно преговарање, забрану
принудног рада и лакше методе за решавање радних спорова.
 Већина аутора се слаже да је штрајк колективни прекид рада и последње
средство синдикалне борбе које се, пре свега, састоји у вршењу економског
притиска на послодавца, односно, државу да се прихвате захтеви који су
предмет спора, тј. да се постигне споразум о бољим условима рада. Наиме,
штрајком се настоји решити интересни спор који социјални партнери нису
успели да реше мирним методама које су посебним законом утврђене.
 Право на штрајк је основно право, пре свега колективно право, јер се може
вршити само колектвном, а не појединачном акцијом, тј. врши га синдикат
или већина радника код послодавца.
 У међународном и упоредном радном праву у одређеним случајевима или
делатностима нужно је да се ограничи или потуно забрани коришћење права
на штрајк.
 Aпсолутно је забрањено припадницима оружаних снага и полиције да
прибегавају штрајку, без обзира што им је допуштено синдикално
удруживање.
 Осим две наведене категорије радника, рестрикције права на
штрајк постоје и код јавних службеника који су у радном односу
са државом као послодавцем. У зависности од врсте послова
који се обављају (односно, да ли је јавни службеник носилац
јавног овлашћења или не) међународним стандардима као и у
упоредном праву забрана штрајка је потпуна, а код друге
категорије јавних службеника је делимична (строжи режим у
погледу услова за допуштени штрајк).
 У Србији још увек је у примени режим забране права на штрајк
свим запосленим (јавним) службеницима у државном органу,
као и професиналном припаднику војске и полиције.
 Осим наведених категорија радника, право на штрајк може
бити ограничено и за раднике који раде у виталним службама.
 Извештај
Републике Србије
о примени
Конвенције бр. 98
Материја коју регулише Конвенција бр. 98 о праву на организовање и
колективно преговарање, уређена је Уставом Републике Србије,
Законом о раду, Законом о полицији, Законом о војски, Колективним
уговорима као и оштим актима синдикалних организација. Ову
Конвенцију Република Србија уређује још и Законом о мирном
решавању радних спорова, као и Законом о Социјално-економском
савету.

Одговори на питања упућена у опсервацији из 2004.године на 75

седници Комитета експерата за примену конвенција и препорука МОР-
а:

У вези питања Комитета које се односи на гарантовање права на штрајк

истичемо да се чланом 37. Устава Републике Србије утврђено да
запослени имају право на штрајк у складу са законом.

У складу са одредбом члана 254. Закона о раду, учесници могу да

образују арбитражу за решавање спорних питања ако се у току
преговора не постигне сагласност за закључивање колективног уговора
у року од 45 дана од дана започињања преговора.
Чланом 6. Закона о штрајку прописано је да су штрајкачки одбор и
представници органа којима је штрајк најављен дужни да покушају да
споразумно реше настали спор, и то од дана најаве штрајка и за време
штрајка.

Из наведених одредби закона произилази да поступак мирења не

ограничава запосленима право на штрајк, односно, почетак, или
наставак штрајка није условљен окончањем поступка мирења у складу
са Законом о мирном решавању радних спорова.

У вези учешћа синдиката у одређивању минимума процеса рада,

обавештавамо вас да је према члану 10. Закона о штрајку прописано да,
у делатностима од јавног интереса запослени могу почети штрајком
ако се обезбеди минимум процеса.

Минимум процеса рада за јавне службе и јавна предузећа утврђује

оснивач а за другог послодавца директор при чему се полази од
природе делатности, степена угрожености живота и здравља људи и
других околности значајних за остваривање потреба грађана,
предузећа и других субјеката. При утврђивању минимума процеса рада
оснивач, односно, директор обавезан је да узме у обзир мишљење,
примедбе и предлоге синдиката.
Такође, начин обезбеђивања процеса рада утврђује се општим актом
послодавца у складу са Колективним уговором. Према томе, синдикати
учествују у утврђивању минимума процеса рада путем давања
мишљења, примедби и предлога, а у складу са Колективним уговором
се утврђује начин обезбеђивања минимума процеса рада .

У вези питања Комитета о правима запослених на социјално осигурање

за време штрајка обавештавамо вас да је чланом 14. Закона о штрајку
прописано да запослени који учествују у штрајку остварују основна
права из радног односа осим права на зараду, а права из социјалног
осигурања у складу са прописима о социјалном осигурању.

Према томе, учествовање запослених у штрајку не доводи до укидања

права запослених на социјално осигурање. Запослени који учествују у
штрајку за време прекида рада не остварују право на зараду, с обзиром
да не обављају рад. Међутим, запослени у штрајку немају прекид
радног односа, те остварују права по основу обавезног социјалног
осигурања.

Уставом Републике Србије (члану 44. став 1.) загарантована је слобода

политичког, синдикалног и другог организовања и деловања и без
одобрења, уз упис у регистар код надлежног органа.
У члану 35. став 3. Устава утврђује се да запосленом може престати
радни однос против њихове воље, под условима и на начин утврђен
Законом и Колективним уговором.

Закон о раду, у члану 183. став 1. тач. 4), 5) и 6), обезбеђује примену
поменутог става тако што утврђује да се не сматра оправданим
разлогом за отказ Уговора о раду, чланство у синдикату, деловање у
својству представника запослених у складу са законом као ни
обраћање запосленог синдикату, или органима надлежним за заштиту
права из радног односа у складу са законом, општим актом и Уговором
о раду.

Сходно члану 206. Закона о раду, запосленима се јамчи слобода

синдикалног организовања и деловања.

Сходно члану 254. Закона о раду учесници у закључивању Колективног

уговора дужни су да преговарају.

Ако се у току преговора не постигне сагласност за закључивање

Колективног уговора у року од 45 дана од дана започињања преговора,
учесници могу да образују арбитражу за решавање спорних питања.
За делатности од општег интереса, спорови у закључивању, измени и
допуни и примени Колективних уговора решавају се у складу са
Законом о мирном решавању радних спорова, који регулише поступак
решавања колективних спорова, односно, спорова који настану
поводом закључивања, измена и допуна или примене Колективног
уговора. Овим законом је основана Републичка агенција за мирно
решавање радних спорова. Законом је предвиђен поступак мирног
решавања радних спорова, што обухвата и колективни спор, односно,
спор који настане у току колективног преговарања.

Закон о социјално-економском савету је донет у циљу побољшања и

унапређења социјалног дијалога, развоја културе преговарања па
самим тим и подстицања колективног преговарања.

Такође, према члану 256. Закона о раду, Колективни уговор се

непосредно примењује и обавезује све послодавце који су у време
закључивања Колективних уговора чланови удружења послодаваца –
учесника Колективног уговора. Колективни уговор обавезује и
послодавце који су накнадно постали чланови удружења послодаваца –
учесника Колективног уговора, од дана приступања удружењу.
Несумњиво је да ће и повереник за заштиту равноправности бити од
велике користи за адекватнију заштиту права из рада и по основу рада.
Неопходно је и да се у пуној мери поштује слобода добровољног
удруживања и да се у том смислу донесе одговарајући закон. И јавни
сектор, доношењем Закона о државним службеницима и других
посебних закона створене су довољне претпоставке за функционисање
управног суда. Сматрамо да у најскорије време треба поново
покренути поступак за измену Закона о судовима, с намером да се
оснује специјализовани радни суд.
Конвенције МОР-а
које је
ратификовала
Република Србија
 Датум
Конвенција
ратификације
К2 Конвенција о незапослености, 1919 24.11.2000.
К3 Конвенција о запошљавању жена пре и после порођаја, 1919 24.11.2000.
Конвенција о накнади за незапосленост у случају губитка због
К8 24.11.2000.
бродолома, 1920
К9 Конвенција о намештењу морнара, 1920 24.11.2000.
Конвенција о правима удруживања и коалирања пољопривредних
К11 24.11.2000.
радника, 1921
Конвенција о обештећењу несрећних случајева на послу у
К12 24.11.2000.
пољопривреди, 1921
К13 Конвенција о употреби оловног белила у бојадисању, 1921 24.11.2000.
К14 Конвенција о недељном одмору (индустрија) 24.11.2000.

Конвенција о обавезном лекарском прегледу деце и младића пре

К16 24.11.2000.
запослења на поморским бродовима, 1921

К17 Конвенција о обештећењу несрећних случајева при раду, 1925 24.11.2000.

 Датум
 Конвенција
ратификације
Конвенција о обештећењу због обољења од професионалних болести,
К18 24.11.2000.
1925
Конвенција о једнаком третману страних и домаћих радника у погледу
К19 24.11.2000.
обештећења несрећних случајева при раду, 1925
К22 Конвенција о уговору о најму морнара, 1926 24.11.2000.
К23 Конвенција о репатријацији морнара поморске пловидбе, 1926 24.11.2000.

Конвенција о осигурању за случај болести индустријских и трговачких

К24 24.11.2000.
радника и домаће послуге, 1927
Конвенција о осигурању за случај болести пољопривредних радника,
К25 24.11.2000.
1927
Конвенција о назначавању тежине на великим колетима која се преносе
К27 24.11.2000.
лађом
К29 Конвенција о принудном раду, 1930 24.11.2000.
Конвенција о заштити од несрећа на послу радника запослених на
К32 24.11.2000.
утовару и истовару бродова, 1932

Конвенција о запошљавању жена на подземним радовима у рудницима

К45 24.11.2000.
свих категорија, 1935
 Датум
 Конвенција
ратификације
Конвенција о очувању права радника миграната из осигурања за случај
К48 24.11.2000.
изнемоглости, старости и смрти

Конвенција о стручној способности заповедника, послодаваца,

К53 24.11.2000.
старешина и официра на трговачким поморским бродовима, 1936

К56 Конвенција о обавезном болесничком осигурању помораца, 1936 24.11.2000.

Конвенција која се односи на диплому способности бродских кувара,
К69 24.11.2000.
1946
Конвенција о обавезном лекарском прегледу пре запослења на
К73 24.11.2000.
одређеним поморским бродовима, 1946
Конвенција која се односи на сведоџбе о способности квалификованог
К74 24.11.2000.
морнара, 1946
Конвенција о делимичној ревизији конвенција усвојених од стране
К80 24.11.2000.
Опште конференције МОР-а на 28 првих заседања, 1946
К81 Конвенција о инспекцији рада у индустрији и трговини, 1947 24.11.2000.
Конвенција о синдикалним слободама и заштити синдикалних права,
К87 24.11.2000.
1948
К88 Конвенција о служби за запошљавање, 1948 24.11.2000.
 Датум
 Конвенција
ратификације
К89 Конвенција о ноћном раду жена у индустријским предузећима, 1948 24.11.2000.

К90 Конвенција о ноћном раду деце у индустрији, 1948 24.11.2000.

К91 Конвенција о плаћеном одмору помораца, 1949 24.11.2000.

К92 Конвенција о смештају посаде на поморском броду, 1949 24.11.2000.

К97 Конвенција о миграцији у циљу запошљавања, 1949 24.11.2000.

Конвенција о правима радника на организовање и колективне
К98 24.11.2000.
преговоре, 1949
К100 Конвенција о једнакости награђивања мушке и женске радне снаге, 1951 24.11.2000.

Конвенција о минималној норми социјалног обезбеђења (Република

К102 Србија је ратификовала следеће делове кон. 102: II-VI, VIII и X, али је део 24.11.2000.
VI престао да важи услед ратификације кон. 121), 1952

К103 Конвенција о заштити материнства, 1952 24.11.2000.

К105 Конвенција о укидању принудног рада, 1957 10.07.2003.

 Датум
 Конвенција
ратификације
К106 Конвенција недељном одмору (трговина и бирои), 1957 24.11.2000.

Конвенција о платама, радном времену на поморском броду и бројном

К109 24.11.2000.
стању посаде, 1958 - није на снази
Конвенција која се односи на дискриминацију (запошљавање и
К111 24.11.2000.
занимање), 1958
Конвенција која се односи на лекарско уверење о способности за рад
К113 24.11.2000.
на поморским рибарским бродовима, 1959

К114 Конвенција која се односи на уговор о запослењу рибара, 1959 24.11.2000.

Конвенција о делимичној ревизији конвенција усвојених од стране

К116 24.11.2000.
Генералне конференције МОР-а на њена прва 32 заседања, 1961
К119 Конвенција о заштити машина, 1963 24.11.2000.
Конвенција о давањима за случај несреће на послу и професионалних
К121 24.11.2000.
болести, 1964
К122 Конвенција о политици запошљавања, 1964 24.11.2000.
К126 Конвенција о смештају на рибарским бродовима, 1966 24.11.2000.
 Датум
 Конвенција
ратификације
К129 Конвенција о инспекцији рада у пољопривреди, 1969 24.11.2000.

К131 Конвенција о утврђивању минималних плата, 1970 24.11.2000.

К132 Конвенција о плаћеном годишњем одмору, 1970 24.11.2000.

К135 Конвенција о радничким представницима, 1971 24.11.2000.

К136 Конвенција о заштити од опасности тровања бензолом, 1971 24.11.2000.

К138 Конвенција о минималним годинама за запошљавање, 1973 24.11.2000.

К139 Конвенција о професионалном раку, 1974 24.11.2000.

К140 Конвенција о плаћеном одсуству за образовне сврхе, 1974 24.11.2000.

Конвенција о професионалној оријентацији и стручном оспособљавању

К142 24.11.2000.
у развоју људских ресурса, 1975

Конвенција о миграцијама у условима злоупотребе и унапређењу

К143 24.11.2000.
једнаких могућности и третмана радника миграната, 1975
 Датум
 Конвенција
ратификације
Конвенција о трипартитним консултацијама (међународни стандарди
К144 13.05.2005.
рада), 1976
Конвенција о заштити радника од професионалних ризика у радној
К148 24.11.2000.
средини проузрокованих загађењем ваздуха, буком и вибрацијом, 1977

К155 Конвенција о безбедности здравља на раду, 1981 24.11.2000.

К156 Конвенција о радницима са породичним обавезама , 1981 24.11.2000.
К158 Конвенција о престанку радног односа на иницијативу послодавца, 1982 24.11.2000.
Конвенција о професионалној рехабилитацији и запошљавању
К159 24.11.2000.
инвалида, 1983
К161 Конвенција о службама заштите здравља на раду, 1985 24.11.2000.
К162 Конвенција о азбесту, 1986 24.11.2000.
K167 Конвенција о безбедности и здрављу у грађевинарству 16.09.2009.
К182 Конвенција о најгорим облицима дечјег рада, 1999 10.07.2003.
K187 Конвенција о промотивном оквиру безбедности и здравља на раду 16.09.2009.
 Укупно: 71