Fakultet inženjerskih nauka

Univerzitet u Kragujevcu

Razvoj I upravljanje digitalnom

infrastrukturom
- Seminarski rad -

Predmetni nastavnik Student

Dr Aleksandar Đorđević Marko Đekić 324/2020

Kragujevac, 2023.
 Садржај

1. Uvod ................................................................................................................................... 1
2. ICT Industrija .................................................................................................................. 1
3. ICT Infrastrukturne usluge ................................................................................................. 3
4. Razvoj informacionih sistema................................................................................................ 9
5. Upravljanje ICT-jem ............................................................................................................ 12
6. Operaciona ICT infrastruktura ............................................................................................. 12
7. Zeleni ICT ............................................................................................................................ 13
8. Zaključak.............................................................................................................................. 14
 1. Uvod

Kao što smo utvrdili u prethodnim poglavljima, u organizacionom smislu, usluga je aktivnost
ekvivalentna robi. Ona obično uključuje aktivnost koju izvode akteri neke organizacije za spoljnog
aktera, kao što je kupac. Vokabular poslužitelja i usluga je poznat u ICT infrastrukturi organizacija. Na
primer, arhitektura orijentisana na usluge se smatra načinom poboljšanja interoperabilnosti sistema.
Ovo poglavlje razmatra termin usluge iz drugačijeg ugla: načinima na koje informacioni sistemi i ICT
kao organizaciona funkcija dostavljaju kao usluga, ili tačnije, kao kolekcija usluga.

Budući da je ICT ugrađen unutar i kroz moderne organizacione živote, kao i u širem okruženju, nije
iznenađujuće da je ICT ogromna industrija i proizvođača i potrošača, koja čini važan deo sektora usluga
u ekonomiji. U potrošačkim organizacijama obično postoji funkcija koja se bavi razvojem, održavanjem
i operacijom ICT infrastrukture u podršci informacionim sistemima, koju ćemo zbog jednostavnosti
nazvati ICT uslugom. Jedna od najkritičnijih usluga koje pruža ova funkcija je razvoj novih
informacionih sistema za organizaciju.

Tehnologija je omogućila organizacijama da transformišu ovu uslugu, kao što je transformisala druge
organizacione funkcije. Izdavanje različitih aspekata ICT infrastrukture i način na koji se to efikasno
upravlja su stoga kritična pitanja za moderne organizacije.

Na kraju, razmatramo način na koji se ICT može upravljati i operisati održivo. Ovo se ponekad naziva
zelenim ICT-om.

2. ICT Industrija

Informacioni sistemi i njihove povezane tehnologije od suštinskog su značaja za efikasan rad modernih
ekonomija, društava i politika. Stoga se, ne iznenađujuće, širom sveta razvila ogromna industrija koja
će servisizovati podatke i informacione potrebe organizacija, grupa i pojedinaca. Mnogi ljudi su sada
zaposleni u industrijama u kojima su podaci osnovna vrednost stvorena, a oni se u velikoj meri oslanjaju
na efikasne i efektivne ICT sisteme i povezane informacione sisteme. ICT industrija je pre svega deo
uslužnog sektora privrede. Jedan od zapaženih aspekta promene obrasca zapošljavanja u mnogim
zemljama u poslednjih 70 godina bio je porast uslužnog sektora. Najhladniji rast zaposlenosti bio je u
privatnim uslugama zasnovanim na kancelarijama, kao što su finansijske, poslovne i profesionalne
usluge. Informacioni tehnolozi rade ili za proizvođača informacionih sistema i informacionih sistema i
informaciono-informacionih tehnologija, ili za etabliranog korisnika informacionih sistema i
tehnologije (šta bismo mogli da

pozovite potrošače informatike). Dobavljači proizvode elemente informacionih sistema i potrošači ih

koriste u organizacione svrhe.

1
Dobavljači ICT-a se mogu podeliti na:

● Dobavljači hardvera, organizacije koje proizvode računarske uređaje, ulazne uređaje, izlazne
uređaje, uređaje za skladištenje i komunikacione uređaje. Reprezentativne organizacije su Dell,
Intel i Apple.

● Dobavljači softvera, organizacije koje proizvode softver kao što su kancelarijski softver i
softver preduzeća. Reprezentativne organizacije su Oracle i Microsoft.

● Dobavljači aplikacija, poseban tip dobavljača softvera koji nudi integrisana paket rešenja za
probleme sa ICT infrastrukturom. Reprezentativna kompanija je SAP AG.

● Pružaoci komunikacione infrastrukture, kompanije koje grade, održavaju ipodržavaju fizičku

telekomunikacionu infrastrukturu organizacija, regiona i zemalja. Reprezentativne kompanije
su BT (British Telecom) i Deutsche Telefon.

● Dobavljači Internet usluga, kompanije koje obezbeđuju pristup Internetu pojedincima,

grupama i organizacijama. Reprezentativne kompanije su America Online (AOL) i BTInternet.

● Dok dobavljači aplikacija obezbeđuju softverske aplikacije za kupovinu od strane kompanija,

pružaoci usluga aplikacije su kompanije koje posluju i održavaju aspekte ICT infrastrukture
organizacije kroz pružanje aplikacija kao usluga. Slični su onome što je nekada bilo poznato kao
servisni biro. Reprezentativno preduzeće je Storagetek (Oracle).

● ICT konsultacije, kompanije koje pružaju ICT usluge posebno u oblastima analize poslovanja,
dizajna poslovanja i ICT implementacije. Reprezentativna kompanija je
PricewaterhouseCoopers.

● Autsorsing prodavci, kompanije koje nude ICT autsorsing rešenja u celini ili delimično
kompanijama. Reprezentativne kompanije su HP Enterprise Services (prethodno EDS) i
CapGemini.

Potrošači ICT-a postoje u gotovo svim industrijskim sektorima, kao što su proizvodnja, poljoprivreda,
procesne industrije kao što su naftna hemija, transport, finansijske usluge, maloprodaja i lokalna i
centralna vlada. Neki sektori su mnogo napredniji u korišćenju ICT-a od drugih. Na primer, sektor
finansijskih usluga nastavlja da ulaže značajna sredstva u ICT, dok sektor poljoprivrede je relativno
manje investitor.

Potrošači ICT-a takođe mogu biti podeljeni u velike, srednje, male i mikro preduzeća. U Evropskoj uniji
postoji fokus na malim i srednjim preduzećima (MSP), kompanijama sa manje od 250 zaposlenih. Oni
se smatraju glavnim klijentima za inovacije u industrijskim privredama. Postojale su nekoliko većih
inicijativa za poticanje njihove upotrebe ICT-a, kao i digitalne inovacije.

2
Stručnjaci ICT-a rade za ili pružaoce ICT-a ili potrošače ICT-a i postali su sve važniji deo radne snage
razvijenih zemalja. To je jasan pokazatelj rasta digitalne društva.ICT je oblast industrijske prakse koja
je podložna brzim promenama. Obrasci regrutacije imaju tendenciju da budu vođeni zahtevima za
kratkoročnim tehnološkim veštinama, kao što je mogućnost programiranja na određenom programskom
jeziku, a ne dugoročnije prenosive veštine kao što je mogućnost dizajniranja efikasnih i efikasnih
programa. To je otežalo uspostavljanje koherentnih i konzistentnih obrazaca karijere širom industrije.

Profesionalna tela kao što je Britansko kompjutersko društvo (BCS) pokušala su da otklone neke od tih
poteškoća. Na primer, BCS je razvio model strukture industrije krajem osamdesetih godina, koji je pokušao
da precizira karijerne puteve za ICT profesionalce – klasifikujući stotine uloga u široke funkcionalne
oblasti kao što su menadžment, razvoj i održavanje i pružanje usluga. Ovo je ponovo mapirano u okvir
veština za informaciono doba (SFIA). SFIA mapira kompetencije u dve dimenzije – veštine i starešinstvo.
Najnoviji okvir mapira 86 specifičnih veština i 290 zadataka na različitim nivoima autonomije,
odgovornosti i odgovornosti od nekvalifikovanog ulaska preko iskusnog praktičara do višeg
menadžera/direktora/konsultanta. Ne obavljaju se sve funkcije na svim nivoima odgovornosti.
Programiranje kao uloga, na primer, podrazumeva samo niže nivoe, dok upravljanje uključuje više nivoe.
S obzirom da je ICT sada centralna za većinu organizacija, potražnja za kvalifikovanim ICT osobljem ostala
je stabilna, a u nekim sektorima je značajno porasla u poslednjoj deceniji, podstaknuta rastom digitalnog
poslovanja u privatnom, javnom i dobrovoljnom sektoru. S obzirom da u mnogim zemljama postoji manjak
kvalifikovanih ICT profesionalaca, određene ekonomije su se osvrnule na druge zemlje širom sveta koje će
snabdevati radnike. Mnoge američke kompanije su, na primer, nadmašile ICT aktivnosti kao što su razvoj
i održavanje ICT sistema indijskom potkontinentu, posebno regionu Bangalor. Zemlje kao što je Velika
Britanija uvrstili su ICT radnike na svoju listu poželjnih zanimanja, tako da oni koji nude ove veštine dobiju
prioritet u imigracionim procedurama.

3. ICT Infrastrukturne usluge

Kao 'potrošači' u ICT industriji, većina organizacija srednjih do velikih razmera ima ljude posebno
zaposlene u radu na ICT infrastrukturi. Ovaj odeljak razmatra nekoliko važnih pitanja vezanih za
organizaciju poslovnih jedinica koje rade ovaj posao. Neke organizacije su ovo nazvale odeljenje ICT
ili IS (informacioni sistem) ili ODELJENJE DP (obrada podataka). Ovo poglavlje ga generički naziva
ICT infrastrukturna služba, kako bi se naglasilo da su u većini organizacija informacioni sistemi i
informacioni sistemi ICT kritična strateška usluga koja se isporučuje organizaciji u znak podrške
drugim aktivnostima.

Neke organizacije, posebno male organizacije, nemaju specifičan odeljak ili odeljenje specijalizovano za
ICT, ali postoji specijalistička funkcija u većini organizacija srednjih do velikih razmera, kako u privatnom
tako i u javnom sektoru. Može se strukturisati na nekoliko različitih načina. Ovaj odeljak govori o njegovom
strukturiranju podelom rada i lokacije.

3
Podela radne snage odnosi se na način na koji su različiti poslovi ili uloge definisani i strukturirani u
ICT servisu. Nekada je podrazumevao rigidne specifikacije posla zasnovane na hijerarhiji kontrole. U
poslednjih 20 godina pojavili su se pritisci za promene, što je prouzrokovalo postepenu fragmentaciju
ove strukture, a pojavile su se i novije, fleksibilnije strukture za ICT uslugu.

Slika 1 prikazuje staru strukturu koja je proizišla iz svakodnevnih potreba za izgradnjom i pokretanjem
ICT-a na velikim, centralizovanim glavnim računarima. Imala je hijerarhiju jasno određenih poslova.
Na dnu su bili radnici za održavanje, zaduženi za održavanje rada centralizovanog glavnog računara i
sistema koji su na njemu radili. Slede programeri, obično organizovani u grupe kao što su programeri
za održavanje i razvojni programeri. Razvojni programeri su izgradili nove aplikacije, dok su
programeri za održavanje popravljali i proširivali postojeće aplikacije. Sistemski analitičari su bili na
sledećem nivou hijerarhije. Oni su bili stručnjaci glavno za analizu i dizajn informacionih sistema, koji
su se kontaktirali sa poslovnim korisnicima. Mnoga organizacija su podelili radnike još u timove
projekata analitičara, programera i ponekad radnika za održavanje, svaki predvodjen od strane
menadžera projekta. Glava odseka se često zvala menadžerom obrade podataka (DP). U velikoj
organizaciji često su bili prisutni brojni menadžeri srednjeg nivoa kao što su menadžeri operacija,
razvoja i održavanja, svaki koordinirajući određeni aspekt rada u informatici.

Slika 1. Tradicionalna struktura ICT usluge

Tehničke promene sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, koje su dovele do promena u toj
strukturi, ubrzale su se tokom devedesetih godina.

4
Stoni računari su dolazili da se koriste sve više i više, što je značilo da računarska snaga može da se
sedi gde god je to potrebno. Desktop paketi kao što su softver za izradu reči i unakrsne tabele posebno
su napisani za krajnje korisnike, a ne za ICT profesionalce, tako da su stekli mnogo više iskustva u radu
na računaru i postali mnogo sigurniji u izražavanje svojih zahteva, ponekad čak i sami gradili aplikacije.

Razvijanje upotrebe baza podataka značilo je da su organizacije počele da planiraju podatke i upravljaju
njima na korporativnom nivou. Organizacije su videle ključnu dodatnu vrednost integrisanja
informacionih sistema u sektore.

Sve jeftinije procesorske snage i kapaciteta skladištenja značilo je da ti resursi više ne moraju da se
centralizuju. Obrada i skladištenje mogli bi da se distribuiraju oko organizacije na različitim skupovima
hardverskih platformi i različitim aplikacijama sa omogućenim softverom za saradnju širom lokalnih i
širokih mreža.

Kao odgovor na ove pritiske i druge, ICT usluga se ponavlja u različitim oblicima. Jedan je bio
informativni centar, telo ekspertize čija je uloga bila da servisi druge odeljenja, koja su sama obavljala
veliki deo svog ICT rada. Dakle, za razliku od tradicionalnog ICT odeljenja, informativni centar više
nije imao monopol nad organizacionim informaciono-informacionim sistemom.

To je zauzvrat dovelo do veće diversifikacije ICT osoblja. Uloge kao što su hibridni menadžeri,
analitičari/programeri, administratori baze podataka, analitičari podataka, poslovni analitičari i
integratori sistema su se oblikovali. Jedan od posebno zapaženih trendova bio je rast podrške ili
operativnog osoblja – osoblje zaduženo ne direktno za razvoj novih informacionih sistema, već sa
instaliranjem i integrisanjem postojećih informacionih sistema, operativnim korporativnim
informacionim sistemima i pružanjem pomoći krajnjim korisnicima u korišćenju tehnologije i sistema.

Poslednjih godina sve veći značaj ICT infrastrukture za organizacije, zajedno sa njenom sve većom
kompleksnošću, doveo je do promena u koncepciji ICT usluge. U poslednjoj deceniji posebno, praksa
upravljanja uslugama primenjena je na ICT. U toj filozofiji informatička služba se posmatra kao
strateški poslovni partner, a ne kao čisto tehnološka funkcija.

Porast novih organizacionih oblika kao što je informativni centar delimično je rezultat povećanog broja
opcija za lokaciju ICT usluge.

Centralizovana usluga je tradicionalni model u kome informatika pruža jednu uslugu sa jednim
pristupom. ICT usluga se nalazi u jednoj velikoj kancelariji, a sve druge organizacione jedinice oslanjaju
se na njega za svoju ICT odredbu.

U decentralizovanom modelu ICT usluga je strukturirana oko više manjih jedinica, od kojih svaka
obezbeđuje jedinstveni pristup. Prema ovom modelu ICT usluga i dalje čini logičnu celinu, ali različite
funkcije koje pruža, kao što su planiranje, upravljanje, razvoj, održavanje i operacije, segmentirane su
u zasebne organizacione jedinice.

5
U okviru distribuiranog modela ICT usluga se sačinjava od skupa povezanih funkcija, od kojih svaka
pruža više usluga. To je zato što se u velikim organizacijama kao što su multinacionalne kompanije
može pokazati da je nemoguće obezbediti bilo koju funkciju na centralizovanoj osnovi. Svaka zemlja
možda ima svoju funkciju ICT usluga, pružajući sve aktivnosti svojim nacionalnim jedinicama.

Devolved model takođe ima distribuirani okvir, ali svaka informatička jedinica nije nezavisna. Umesto
toga, ICT usluga se saziva od matrice jedinica koje su svaka bila blizu tačke potrebe i spada pod direktnu
kontrolu poslovnih jedinica. S obzirom da mnoge organizacije nisu bile zadovoljne ICT uslugom koja
je pružena na bilo koji od ovih načina, mnoge su nedavno sprovodile autsorsing strategiju. Ovde ICT
uslugu obezbeđuju u celini ili delimično spoljni izvođači radova.

Svaki od ovih oblika lokacije ima prednosti i mane, što se može ilustrovati upoređivanjem
centralizovane i decentralizovane usluge.

Prednosti centralizovane ICT usluge vrte se oko pitanja kontrole. U osnovi, centralizacija omogućava
veću kontrolu upravljanja i rada ICT resursa. Na primer, regrutovanje i održavanje ICT veština postaje
lakše i mogu postojati ekonomije razmera u navođenju hardvera i softvera. Dupliranje napora se lakše
izbegava i može se postići veća standardizacija i kompatibilnost sistema. Sveukupno, brže i doslednije
strateško donošenje odluka je moguće, posebno za pitanja kao što su integracija sistema i razvoj velikih
infrastrukturnih projekata.

Mane su usmerene na činjenicu da je veća verovatno da će centralizovana ICT usluga biti razvedena od
'uglja' poslovanja. Može se pokazati kao manje sposoban da se brzo prilagodi promenama u poslovnom
okruženju i tehnologiji. Poslovne jedinice ponekad postaju nezadovoljne nivoom lične pažnje koja im
se pridaje i brzinom odgovora na njihove potrebe. Neke neusklađenosti takođe mogu biti očigledne kao
što su visoki troškovi pravljenja rezervne kopije.

U zavisnosti od veličine funkcije, ICT usluga može da se uključi u ogroman spektar aktivnosti. U suštini,
međutim, glumci u okviru svakog ICT servisa preuzimaju šest glavnih uloga (Slika 2):

● Planiranje ICT infrastrukture

● Upravljanje ICT infrastrukturom

● Upravljanje projektima

● Razvoj ICT sistema

● Održavanje ICT sistema

● ICT infrastrukturne operacije

Planiranje podrazumeva formulisanje strategije za informacije, informacione sisteme i ICT

infrastrukturu u organizaciji. Digitalna strategija mora da uključuje planove za promenu aspekata
infrastrukture ICT sistema, tako da proizvodi portfolio rada na razvoju sistema.

6
Rukovodstvo podrazumeva sprovođenje planova za buduću infrastrukturu i kontrolu postojeće ICT
infrastrukture. Kao takva podrazumeva kontinuiranu procenu ulaganja u informacione sisteme, kao i
praćenje uspešnosti razvojnih, projekata održavanja i operacija, kao i same usluge. Druge uloge
rukovodstva su regrutovanje i organizovanje ICT osoblja i održavanje programa razvoja osoblja.

Konkretan rad u ICT-u verovatno će biti organizovan kao projekti razvoja, održavanja ili aktivnosti
operacija, tako da je efikasno upravljanje projektima kritičan aspekt ICT usluge. Razvoj je aktivnost
konstruisanja i isporuke novih aploudnih sistema: analiziranja, projektovanja, proizvodnje, testiranja i
implementacije. Održavanje je aktivnost posvećena finom podešavanju aspekata ICT infrastrukture
kako bi se uverili da efikasno funkcioniše. Operacije su oblast ICT usluge koja pokreće i podržava
korišćenje informacionih sistema u celoj organizaciji.

Slika 2. Ključni sistemi aktivnosti ICT usluge

7
S obzirom na to da je ICT inače servisna funkcija, ključna karakteristika bilo koje strategije za ICT
uslugu je jasna specifikacija načina finansiranja. Opcije uključuju besplatnu uslugu, profitni centar,
odvojeno preduzeće i autsorsovane aranžmane.

Tradicionalno je interna ICT usluga besplatno obrađena drugim odeljenjima ili funkcijama. Svaka
poslovna jedinica imala je svoj budžet na neki način vrhunski isečen za finansiranje ICT rada. U modelu
centra za profit, ICT servis naplaćuje druga odeljenja za svoj rad koristeći ugovore na nivou usluga
(SLA), koji određuju fiksnu naknadu za određeni broj usluga za dato trajanje ugovora. Za dodatne
usluge obično se pregovara o višku naknade. To je filozofija koja se utemeljeno premešta na upravljanje
ICT uslugama, opisano u nastavku.

Jedan korak uklonjen iz profitnog centra je koncept ICT usluge koja se vodi kao zasebno preduzeće,
podružnica koja ugovara svoje usluge matičnoj kompaniji, a potencijalno i spoljnim kupcima. Konačno,
u autsorsingu usluge, ICT infrastruktura se daje ili u celini ili delimično nevezanoj specijalističkoj
kompaniji.

Iako se sada smatra da su informacioni sistemi i informacioni sistemi centralni za učinak većine
organizacija, ICT usluga je tradicionalno iskusila velike poteškoće u kvantifikaciji svojih prednosti za
organizaciju. Iz tog razloga, mnoge organizacije su odlučile da nadmaše svojU ICT uslugu. Outsourcing
je upotreba spoljnih agenata za obavljanje jedne ili više organizacionih aktivnosti. Ugovor se pregovara
sa spoljnim dobavljačem, normalno u obliku ugovora na nivou usluge.

Postoji više tipova ICT autsorsinga:

● Body shop outsourcing, gde se programeri ugovora dogovara da dopune in-house ICT osoblje,
posebno za razvojne ili poslove održavanja.

● Project outsourcing, gde se spoljni prodavci koriste za razvoj novih ICT sistema.

● Podrška autsorsingu, u kome su prodavci ugovoreni da održavaju i podržavaju određeni ICT

sistem.

● Hardverski autsorsing, gde organizacije nadmašuju hardverske operacije, oporavak od

katastrofe i upravljanje komunikacionom mrežom.

● 'Ključevi kraljevstva', najradikalniji oblik: autsorsing celokupne ICT usluge uključujući

razvoj, rad, upravljanje i kontrolu.

Postoji niz zahteva za autsorsing. Na primer, skala i specijalizacija omogućavaju prodavcima da

isporuče istu vrednost za manje novca od insourcinga. Takođe se tvrdi da efikasnija kontrola prodavaca
dovodi do boljeg kvaliteta usluge, a ugovori sa fiksnom cenom i garancije na nivou servisa eliminišu
neizvesnost za poslovanje. Rast poslovanja može da se prilagodi bez kvantnih promena u infrastrukturi,
a oskudni i skupi ICT talenti mogu da se preusmere na aktivnost veće vrednosti.

8
Tokom devedesetih, Lacity i Hirschheim (1993) sproveli su veliko istraživanje ICT autsorsing strategija
u Sjedinjenim Državama. Njihovi rezultati dovode u pitanje mnoge od ovih prednosti i posebno tri
dominantne pretpostavke:

● Organizacije pokreću autsorsing iz razloga efikasnosti. Istraživači su ustvrdili da organizacije

mogu da pokrenu autsorsing iz različitih drugih razloga, kao što su sticanje ili opravdavanje
dodatnih resursa, reagovanje na pozitivne medijske izveštaje o autsorsingu, smanjenje ličnog
rizika za upravljanje povezano sa neizvesnošću i povećanje ličnog kredibiliteta CIO-a.

● Autsorsing prodavac je inherentno efikasniji od interne ICT usluge kroz ekonomije razmera.
Otkrili su da usluga interne informatike često može da snabdeva uslugu jednako efikasno kao i
spoljni dobavljač.

● Dobavljači su partneri. Ako kompanija odluči da autsorsuje ugovor, ugovor je jedini

mehanizam da se osigura da se očekivanja realizuju, tako da 'partnerstvo' u ovoj oblasti treba
dobro kontrolisati.

4. Razvoj informacionih sistema

Mnogi u praktičnom svetu informacionih sistema lamentiraju nad smrću termina programer i njegovom zamenom
onim što se smatra siromašnijim i nejasnijim terminom, projektantom. U smislu da su u pravu. Programer je
mnogo manje specifičan od programera, i namerno tako. To je zato što je moderan razvoj kao aktivnost mnogo
veći od jednostavnog programiranja. Zaista, veći deo aktivnosti razvoja savremenih informacionih sistema u
organizacijama ne proizvodi nikakav tradicionalni programski kod.

Razvoj informacionih sistema je sistem delovanja koji se odnosi na projektovanje, izgradnju,

implementaciju i održavanje ključnih aspekata informacionih sistema organizacije i ICT infrastrukture.
Ovaj kritični sistem za savremeno poslovanje zastupljen je na slici 3. Ključni unosi u sistem su ICT
resursi i resursi projektanta. ICT resursi mogu biti hardverska i komunikaciona tehnologija, kao i
građevinski alati ili softverski paketi. Resursi za projektante uključuju ne samo ljude, već i alat metoda,
tehnika i alata koji su dostupni razvojnom timu.

Ključni izlaz iz ovog procesa su ICT sistem i povezani sistem aktivnosti. Informacioni sistem se ovde
koristi kao sidro termina za obe ove konstrukcije. Informacioni sistemi su sami po sebi sociotehnički
sistemi s obzirom da uključuju i ICT sistem i sistem korišćenja. Stoga bi u idealnom cilju sistem
aktivnosti i ICT sistem trebalo da budu dizajnirani paralelno putem informacionog sistema. ICT sistem
je možda bespoštedni sistem ili konfigurisani/prilagođeni softverski pakete.

9
 Slika 12.3 Sistem aktivnosti razvoja informacionih sistema

Začeće je prva faza u razvojnom procesu. U ovoj fazi razvojni tim proizvodi ključni poslovni slučaj za
informacioni sistem, procenu sistema u strateškom smislu. Tim takođe pokušava da proceni stepen
rizika povezan sa projektom. Konačno, oni smatraju da je izvodljivost projekta informacionog sistema
u smislu organizacionih resursa. Projekat koji prolazi stratešku procenu, analizu rizika i testove
izvodljivosti prelazi na proces analize sistema.

Analiza informacionih sistema podrazumeva dve povezane aktivnosti: elicitaciju i specifikaciju.

Podsticanje zahteva je proces identifikacije zahteva. Specifikacija zahteva je proces njihovog
predstavljanja na različite načine. Generalno, analiza informacionih sistema ima koristi od oblika učešća
zainteresovanih strana, posebno u procesu eliminisanja.

Analiza sistema obezbeđuje glavni unos u dizajn sistema. Dizajn je proces planiranja tehničkog
artefakta kako bi se ispunili zahtevi utvrđeni analizom, kao i upotrebni kontekst u koji će biti postavljen.
On podrazumeva razmatranje zahteva i ograničenja i izbor između dizajnerskih alternativa.
Sociotehnički dizajn ICT sistema i povezanih sistema aktivnosti ima koristi od učešća aktera sistema.
Dizajn ili specifikacija sistema deluju kao plan za izgradnju sistema.

Izgradnja podrazumeva izgradnju informacionog sistema po njegovoj specifikaciji. Tradicionalno,

izgradnja ICT sistema podrazumeva tri povezana procesa programiranja, testiranja i dokumentacije.
Ovo radi interni tim ili spoljni ili autsorsovani izvođač radova. Mnogi informacioni sistemi sada se
kupuju kao paket i prilagođavaju organizacionim zahtevima. Izgradnja takođe podrazumeva uvođenje
novih specifikacija radnih mesta i procedura povezanih sa predviđenom upotrebom ICT sistema.

10
Proces implementacije sistema (ponekad se naziva isporuka sistema) sledi od izgradnje sistema.
Implementacija sistema podrazumeva isporučivanje informacionog sistema u njegov kontekst upotrebe.
S obzirom da je informacioni sistem sociotehnički sistem, njegova implementacija podrazumeva
paralelnu implementaciju i informacionog sistema i povezanog sistema aktivnosti. Kada sistem bude
isporučen u kontekst korišćenja, on će biti predmet procesa rada i održavanja sistema. Operacija nije
uključena u životni ciklus razvoja, s obzirom da se radi o pitanju korišćenja i upravljanja, a ne o
direktnoj zabrinutosti za razvojni tim.

Održavanje sistema sledi od implementacije sistema. Održavanje je proces donošenja neophodnih

promena u funkcionalnosti i/ili upotrebljivosti informacionog sistema. Informacioni sistemi retko stoje
mirno. Mogu da se promene iz više razloga. U procesu korišćenja mogu se pronaći greške ili predložene
promene. U nekom trenutku sistem može biti napušten ili ga je potrebno ponovo uneti da bi se uklopio
u nove organizacione okolnosti. Promene se takođe dešavaju tokom vremena u korekcijama načina na
koji i informacioni sistem i njegov kontekst korišćenja funkcionišu. Aktivnost održavanja takođe može
da stimuliše predloge za nove sisteme. Stoga može delovati kao ključni unos u proces začeća sistema i
na taj način pružiti oblik povratnih informacija u okviru procesa razvoja informacionih sistema.

Pretpostavimo da kompanija želi da postavi eCommerce veb lokaciju. Neke od stvarnih aktivnosti u planu razvoja
ovog sistema možemo mapirati u odnosu na faze razvojnog procesa opisane iznad:

● Začeće će verovatno podrazumevati izgradnju poslovnog predmeta za novi eCommerce sajt,

registrovanje imena domena za sajt, izradu tenderskog dokumenta, podnošenje tendera, razmatranje
podnesaka i dodelu ugovora.

● Analiza podrazumeva eliminisanje ključnih zahteva za sajt od klijenata i korisnika i proizvodnju

ključnog sadržaja i prezentacionih zahteva za web sajt.

● Dizajn je faza proizvodnje ključnih prototipova sadržaja i prezentacije, razmatranje promena u radnoj
praksi i njihov pregled kod korisnika.

● Izgradnja podrazumeva registraciju sajta, proizvodnju konačnog sadržaja (HTML stranice i grafike),
programiranje bilo kakve integracije sa back-end sistemima kao što su baze podataka, testiranje stranica
pojedinačno i kao integrisani skup i podešavanje novih organizacionih struktura i procesa kako bi se
osiguralo da sadržaj na web sajtu ostane aktuelni.

● Implementacija se sastoji od proizvodnje marketinške kampanje za prateće objavljivanje web sajta, i

ažuriranja podloge za pisanje, kao i objavljivanja sajta na odgovarajućem serveru i sprovođenja novih
organizacionih procesa.

● Održavanje podrazumeva merenje performansi sajta, upravljanje sadržajem na sajtu tokom vremena i
pregled organizacionih struktura i procesa tamo gde je to neophodno.

11
 5. Upravljanje ICT-jem

IT ili ICT upravljanje je podskup discipline korporativnog upravljanja, fokusiran na ICT sisteme i
njihovu performansu. Njegovi glavni ciljevi su da se osigura da ICT ulaganja generišu poslovnu
vrednost i da se smanje rizici povezani sa ICT-om. Ovo se postiže implementacijom organizacijskih
struktura i procesa sa dobro definisanim ulogama i jasnim odgovornostima za različite aspekte
informacionih sistema i ICT infrastrukture.

Postoji tri razloga za savremeni interes za ICT upravljanje:

● Sve veće priznanje da je ICT kritičan za modernu organizaciju i da stoga ključne odluke u
ovom oblasti moraju biti odgovornost na nivou upravnog odbora.

● Priznanje da ICT projekti lako izmiču kontroli i da to može duboko uticati na performansu
organizacije.

● Činjenica da neke organizacije, posebno u javnom sektoru, moraju da se pridržavaju pravila

usklađenosti kao što su Sarbanes-Oxley Act u Sjedinjenim Državama i Basel II u Evropi.

6. Operaciona ICT infrastruktura

Ova sekcija posvećuje pažnju procesu ICT operacija. Ovo je oblast ICT usluge koja se često zaboravlja
i ostaje neistražena u mnogim opisima ICT-a i organizacija. Međutim, sve veći broj ICT stručnjaka sada
se bavi radom u operacijama, a ne radom planiranja, upravljanja, razvoja i održavanja. Ovo nije
iznenađujuće, jer jednom kada organizacija uloži u ICT infrastrukturu, potrebna je nastavna posvećenost
osiguravanju da ona ispravno funkcioniše.

ICT infrastruktura je jasno kritična za modernu organizaciju. Kada se kvarovi dogode na važnim
delovima ICT infrastrukture, aktivnost privatnih, javnih i volonterskih organizacija često se zaustavlja.

Možemo okvirno razmotriti operacije ICT infrastrukture koristeći filozofiju ICT upravljanja uslugom.
To znači da se ICT infrastruktura smatra kao skup definisanih usluga koje se korisnicima u organizaciji
pružaju. Razmatranje ICT infrastrukture kao portfolija usluga na ovaj način potiče organizacije da
razmisle o onim uslugama koje treba da pruže interno i onima koje mogu nabaviti izvan organizacije.

Uzmite email kao uslugu koju pruža ICT infrastruktura. Sada je to glavni komunikacioni medijum,
unutar i izvan organizacija, tako da je njegovo efikasno upravljanje postalo značajno pitanje.
Upravljanje emailom podrazumeva razvoj i operativne procedure za osiguravanje da dolazni i odlazni
emailovi budu pohranjeni i obrađivani efikasno.

12
Za emailove izvan organizacije, potrebne su procedure i tehnologije koje osiguravaju da stignu do
odgovarajuće osobe u odgovarajućem vremenu, i da se odgovori šalju u određenom vremenskom
okviru. Često se koriste auto-responderi ili mail-botovi da se obavesti pošiljalac da se njegov email
obrađuje. Različite tehnologije rada sa poslom se koriste za pomoć u obradi od strane osoblja iza scene.
Odlazni email može biti značajan aspekt eMarketing strategije. Na primer, odlazni emailovi kupcima
mogu se slati kao deo marketing kampanje ili na redovnijoj osnovi, kao što je elektronski bilten.

Mnogo organizacija sada postavlja ograničenja na korišćenje emaila od strane zaposlenih, zbog brige o
količini internih emailova koji se generišu i opasnostima od njihove neadekvatne upotrebe. Na primer,
u napadima "flaming" email se koristi za zlostavljanje ili zastrašivanje kolega zaposlenih. Mnoga
preduzeća su obučila svoje radnike u etiketi email-a, a neka čak i zabranjuju korišćenje email-a za
određene korporativne komunikacije.

7. Zeleni ICT

Bilo koja aktivnost, bilo da se izvodi od strane pojedinačnih aktera ili grupa aktera koji rade za
organizacije, ima uticaj na fizičko okruženje. Kako je ICT postao sve više ugrađen u aktivnosti moderne
poslovne, sve veći fokus se daje na pravilno upravljanje ICT-a kako bi se smanjili uticaji na ekološki
otisak poslovne organizacije.

Ideja o ekološkom otisku je pokušaj da se meri uticaj ljudske aktivnosti na fizičko okruženje. Bilo koja
ljudska aktivnost na ovoj planeti potroši resurse prirodnog kapitala, kao što su zemlja, more i atmosfera.
Kao posledica takve aktivnosti, ljudi takođe proizvode otpad, koji ima potencijal da zagađuje fizičko
okruženje, time degradirajući resurse prirodnog kapitala. Kao mera, ekološki otisak je količina
prirodnog kapitala (izražena kao planeta Zemlja) koja je potrebna da se pruže resursi za trenutnu ljudsku
aktivnost. 2006. godine ovo je izračunato kao 1.4 planete Zemlje, dok je 2016. godine to bilo 1.6.
Drugim rečima, čovečanstvo potroši fizičke resurse 1.6 puta brže nego što Zemlja može da obnovi takve
resurse; jasno neodrživ i potencijalno neizvodljiv sistem.

Na nivou država i poslovnih organizacija, još jedna povezana mera se obično koristi kao mera uticaja
na okolinu: otisak ugljen dioksida. To je ukupna količina emisije gasova koji stvaraju efekat staklene
bašte (GHG) izazvana od strane nekog aktera, poput organizacije, osobe, fabrike ili mašine. GHG je gas
u atmosferi koji apsorbuje i emituje radijaciju u toplinskoj infracrvenoj oblasti. Ova osobina takvih
gasova je osnovni uzrok efekta staklene bašte koji doprinosi globalnom zagrevanju. Glavni gasovi
staklene bašte u atmosferi su vodena para, ugljen dioksid, metan, azotni oksid i ozon. Gasovi staklene
bašte se izbacuju direktno na različite načine, kao što su transport, čišćenje zemljišta ili industrijska
proizvodnja. Takvi gasovi su i indirektni posledica proizvodnje i potrošnje hrane, goriva, proizvoda i
usluga. Za jednostavnost izveštavanja, otisak ugljen dioksida se obično izražava u količini ugljen
dioksida, ili njegovog ekvivalenta, emitovanog od strane nekog sistema aktivnosti.

13
ICT infrastruktura organizacije može uticati na otisak ugljen dioksida organizacije na više načina.
Razmislite, na primer, o životnom ciklusu tipičnog komada ICT opreme, kao što je lični računar (PC).
Da bi se proizveo tipičan PC i njegov prateći monitor, verovatno će se koristiti preko 27 različitih
materijala. Ekstrakcija i proizvodnja ovih materijala uzrokuje značajne emisije GHG. Ovi materijali
onda moraju da se prevezu na mesto proizvodnje, često iz različitih delova sveta, što generiše do 5%
emisija GHG povezanih sa celim životnim ciklusom. U proizvodnji PC-a, ključni procesi kao što je
proizvodnja poluprovodnika koriste više od 1.000 opasnih supstanci. Kada se PC stavi u upotrebu,
njegovo potrošnja električne energije tokom veka obično iznosi 50% od njegove originalne kupovne
cene. U nekom trenutku, hardver se odbacuje, što znači da se moraju razviti procesi za reciklažu što
više originalnog materijala. Trenutno je moguće reciklirati do 75% takvih materijala.

Ono što se poznaje kao zelena IT je kolekcija IT ili ICT-povezanih inicijativa koje imaju za cilj da
direktno smanje otisak ugljen dioksida neke organizacije. Postoji mnogo takvih inicijativa, uključujući:
okolinom prijatno štampanje, računare sa efikasnom potrošnjom energije, održivo skladištenje podataka
i oblak računarstva.

8. Zaključak
ICT je pretežno deo sektora usluga i sve je prisutniji deo mnogih ekonomija. ICT industrija se može
podeliti na proizvođače informatike proizvoda i usluga i njihove potrošače. ICT u proizvodnim i
potrošačkim organizacijama pati od nedostatka definisanih karijernih putova. Stručna tela pokušavaju
da se suoče s ovim problemom kroz uvođenje jasnih profila veština za različite oblike informatike.

ICT usluga je deo organizacije koji je zadužen za podršku informacijama, informacionim sistemima i
ICT-u. Može se strukturirati na različite načine, uključujući outsourcing u celosti ili delom. Njegove
četiri glavne aktivnosti su planiranje, upravljanje, razvoj i operacije. Ona daje usluge podrške trenutnoj
ICT infrastrukturi, i usluge upravljanja i razvoja projektima podrške budućoj ICT infrastrukturi.

Operacija ICT infrastrukture često se zaboravlja u opisima ICT-a i organizacija, ali sve veći broj ICT
ljudi radi u operacijama, koje se sada obično pakuju kao ICT upravljanje uslugama. Postoji nekoliko
pristupa ovome, i može se videti da se sastoji od četiri visokonivoa procesa: strategija usluge,
dostavljanje usluge, podrška usluge i poboljšanje usluge.

Bilo koja aktivnost ima potencijalni uticaj na fizičko okruženje. Kako je ICT postao sve više ugrađen u
aktivnosti moderne poslovne, sve veći fokus se daje na pravilno upravljanje ICT-a kako bi se smanjili
uticaji na fizičko okruženje. ICT infrastruktura organizacije može uticati na otisak ugljen dioksida
organizacije na više načina. Zelena ICT je kolekcija ICT-povezanih inicijativa koje imaju za cilj da
direktno smanje otisak ugljen dioksida neke organizacije, kao što su: okolinom prijatno štampanje,
računari sa efikasnom potrošnjom energ ja, održiva skladištenja podataka, virtualizacija, oblak
računarstva i korišćenje softvera kao usluge.

14
U poslednjem poglavlju ovog knjige razmatramo neke od važnih promena ICT infrastrukture koje su
verovatno da utiču na informacioni sistem u budućnosti. Takođe razvijamo sažetak ključnih lekcija iz
ove knjige i sve to okupljamo u teoriji informacionih sistema.

15