Владимир Коларић

ПУТЕВИ БЕСА

У нашем и руском језику злу духови или демони именовани се бесовима, што
нам указује на способност беса, односно гнева да нас обузме, тако да
изгубимо контролу над собом, својим мислима, речима и делима. Кад нас бес
обузме и преплави ми као да нисмо сасвим своји, нешто руководи нама и
после често не можемо да препознамо себе у тренуцима такве обузетости.
Наравно, у већини налета беса не ради се и директном дејству злих сила,
мада као хришћани верујемо да оне постоје, делују и да им је губитак наше
контроле над соптвеним понашањем, посебно онај који води насиљу и
кварењу односа са другим људима, свакако у интересу. Бес је свакако један
до важнијих, а свакако од најбурнијих манифестација наше пале природе и
једна од оних страсти на чијем исправљању највише треба да радимо.
У аскетској литератури постоји препоруке да све страсти, па и бес, треба
сасецати у корену, по могућности већ на нивоу мисли, осносно помисли, пре
него што пређу у речи, а поготово на дела. И бес прво настаје у мислима,
онда пређе у речи, кроз псовку, вређање, свађу, а у најгорим случајевима и
на дела, у виду директног насиља или, такође опасног, саморањавања,
односно наношења штете сопственом организму, кроз психосоматску
динамику неуспешно пригушене или каналисане емоције.
У таквој литератури такође постоје препоруке о томе да свака страст има
своју енергију, која може бити усмерена на различите начине и у различитим
правцима. У том смислу ни бес не можемо само негирати нити присилно
пригушивати, него његову енергију каналисати у стваралачком правцу.
Постоји и праведан бес, осносно гнев, којим изражавамо свој протест против
неправде и лажи, али он је добар само ако нас наведе на конкретно
стваралачко деловање, а не на деструкцију.
Контрола беса је један до знакова и захтева добре социјализације и личног
сазревања, када прихватимо да не можемо добити све сада и одмах, да не
може све бити по нашем и схватимо да и други имају своје жеље и потребе, а
ми поред својих жеља и потреба и извесне одговорности и дужности. Код
младих људи енергија која ствара бес често има хормоналне, органске
узроке, који су у спрези са буђењем сексуалности, док у психолошком
смислу има највише везе са потребом за самопотврђивањем и личном
аутономијом. Чести наступи гнева код одраслих људи по правилу су знак
недовољне зрелости, односно неуспешног савладавања одређених развојних
изазова.
Боље него о контроли беса требало би говорити о самосавлађивању, који
упућује на потребу за сталном борбом са самим собом, односно оним палим
и страственом човеком у нама, што јесте основни садржај сваке аскезе, која у
основи и пре свега јесте управо самосавлађивање. Самосавлађивање
подразумева увиђање сопствених мана и ограничења, али не потпуну
фокусираност на њих, која нас потенцијално још више поробљава, него
усмереност ка изградњи бољег себе, у чему нам је путоказ Христов лик, а
помоћник Дух Свети.
Као у свему, и у томе је најважније преиспитивање нашег односа са људима,
рад на томе да не стављамо себе у први план. Јер бес наступа и за бес се
отварамо најчешће онда када смо уздрмани, кад се осећамо да смо угрожени
од некога, да нам је измакнуто тло под ногама. То треба препознати и
запитати се због чега на нас тако делују нечије речи или поступци, нечије
мишљење о нама. Зашто своју самосвест и самопоштовање толико заснивамо
на мишљењу других, осносно ономе како ми мислимо да нас други виде, у
чему често грешимо.
Као што не треба осуђивати друге, не треба се ни олако вређати, јер то су две
стране истог феномена. Нећемо се узбуркати ако не реагујемо
непромишљено, „на прву лопту“, а на њу нећемо реаговати не толико ако се
свесно савлађујемо у сваком конкретном случају, него најпре ако схватимо и
своје и туђе мане и недостатке, не приписујемо другима одмах зле намере и
не вреднујемо их искључиво у односу односа према нама, другим речима, ако
не стављамо себе у центар света и односа. Много гнева ћемо се ослободити
ако се ослободимо жеље да мењамо друге људе, и то на основу својих
непоузданих мерила.
Ако се одрекнемо жеље да контролишемо друге и доминирамо над њима,
много ћемо се невоља ослободити, а најпре оних које стварамо самима себи.
Стално претећи гнев је једна од већих невоља, јер свара лошу атмосферу у
односима и заједницама, неку врсту темпиране бомбе која сваког часа може
да експлидира, и са свешћу о чијем постајању се ништа стамено и трајно не
може градити, па ни људски односи. Зато се и као и једна од највећих, а
можда и највећа врлина истиче смирење, које се наравно не односи дамо на
смиривање беса, али говори колико је важно разумевање сопствене
ограничености, уз активну љубав према људима, што и лежи у основи
смирења. Љубав гаси ватру гнева, а ње не може бити код оног који истиче
себе у први план и мисли за себе да је најпаметнији, најбољи и најправеднији,
не пропуштајући прилику да другима то демонстрира, макар и на такозвани
пасивно агресиван начин. Ослободимо и себе и друге од илузија о својој
величини и значају, и свима ће бити много боље, а свакако ће бити и мање
беса.