1 МОЛЕКУЛАРНИ ТРАНСПОРТ

Транспорт супстанције, топлоте и количине кретања који је предмет проучавања у

оквиру ове књиге се одвија у гасовима, течностима и чврстој фази. С обзиром на
потребе инжењерског образовања у области процесне технике неопходно је посветити
посебну пажњу овим феноменима и изучити основе транспорта ради разумевања
технолошких операција.
Молекуларни транспорт супстанције, топлоте и количине кретања се одвија на
молекуларном нивоу и тиче се понашања самих молекула у вишекомпонентним и
вишефазним системима. Сваки молекул поседује масу, унутрашњу енергију и
количину кретања. Када постоји разлика потенцијала (разлика у концентрацији,
температури и брзини) у две области система долази до транспорта молекула из једне
области у другу и обратно. Механизам транспорта се разликује у зависности од
агрегатног стања супстанције.
Код гасова број молекула у одређеној запремини је релативно мали, међумолекуларно
растојање је велико, а међумолекулске силе су слабе. Молекули гаса се зато крећу
релативно слободно пре судара са другим молекулом.
Течности садрже много више молекула у одређеној запремини, па је међумолекуларно
растојање мање, а међумолекулске силе су јаче. При кретању молекула долази много
чешће до судара, те је на општем нивоу транспорт из једне у другу област система
много мањег интензитета.
Молекули су у чврстој фази још мање покретљиви услед постојања јаких
међумолекулских сила, поготово код материјала са кристалном структуром.
Када постоји разлика у концентрацији молекула једне компоненте унутар система
долази до транспорта супстанције. Молекули се крећу из области више у област ниже
концентрације и та врста транспорта се назива молекуларна дифузија. Када се у соби у
којој нема промаје (ваздух мирује) отвори бочица парфема долази до испаравања
парфема и кретања његових молекула кроз ваздух, све до најудаљенијих делова собе,
што се региструје чулом мириса. Ако се грумен шећера стави у чашу воде може се
уочити да се грумен лагано смањује, јер долази до растварања шећера у води. После
извесног времена грумен шећера ће се у потпуности растворити, а концентрација
шећера ће бити приближно једнака у било ком делу чаше.
При молекуларној дифузији интензитет транспорта у гасовитој фази је највећи, мањи је
у течној, а најмањи у чврстој фази.
Када постоји разлика у температури молекула унутар система долази до транспорта
топлоте. Пошто је температура мера унутрашње енергије молекула, виша температура
значи већу унутрашњу енергију. Молекули се при свом кретању међусобно сударају
при чему долази до размене унутрашње енергије. Молекуларни транспорт топлоте се
назива кондукција односно провођење топлоте. Код метала се транспорт топлоте
одвија и електроском миграцијом. Интензитет провођења топлоте је најмањи код
гасовите фазе.

1
Транспорт количине кретања се јавља код флуида, мада под дејством веома великих
сила и нека чврста тела добијају карактеристику течљивости (која се веома разликује
од оне код флуида). Код флуида се при струјању молекули у једној области могу
кретати већом брзином него у другој области. Пример је струјање кроз цев, где је
брзина струјања у оси највећа, док је непосредно уз зид цеви једнака нули. Количина
кретања се преноси из области веће брзине у област мање брзине услед самог кретања
као и при сударању молекула када се размењује кинетичка енергија. Транспорт
количине кретања се одвија код ламинарног струјања флуида и код гасова је знатно
већег интензитета него код течности.
1.1 Својства флуида
Свака супстанција има својства помоћу којих се може идентификовати и помоћу којих
се може описати њено понашање под различитим условима. Постоје два основна типа
својстава која се везују за супстанције: физичка и хемијска својства. Физичка својства
су она која карактеришу супстанцију када она не мења своју хемијску природу: боја,
мирис, тачка (температура) топљења и кључања, вискозност, густина, растворљивост,
поларност, тврдоћа, итд. Хемијска својства су она која описују промене хемијске
природе супстанције: топлота сагоревања, електромоторна сила, pH , итд. У процесном
инжењерству је од велике важности познавање низа својстава материјала, па се овој
области посвећује велика пажња у стручној литератури.
Физичка и хемијска својства флуида представљају део основних података потребних за
инжењерски рад у области процесне технике, односно за израду биланса супстанције и
енергије, дефинисање технолошких операција, као и за пројектовање постројења и
димензионисање процесне опреме. Постоји велики број стручних публикација који
третирају проблематику везану за својства флуида. Ове публикације се могу сврстати у
две групе: публикације у којима се приказују својствафлуида у облику измерених
величина при одређеним условима (најчешће су у питању чланци у специјализованим
часописима) и публикације у којима се на бази теоријских или емпиријских модела
својства флуида приказују у облику једначина или табела.
Експериментално утврђене вредности физичких својстава треба користи кад год је то
могуће, јер су то и најпоузданији подаци. Ако се експерименталне вредности не могу
наћи у доступној литератури, или ако нема довољно времена или литературних
ресурса, прибегава се израчунавању својстава на основу метода који су доступни у
литератури, а један број ових метода је приказан у овој књизи. Два основна приступа
која се користе за израчунавање својстава су: метод доприноса група и метод који
користи редукована својства. Поред ова два метода који имају теоријску подлогу веома
често се користе и чисто емпиријски методи.
Метод доприноса група користи принцип да су неки једноставни аспекти структура
хемијских компоненти увек једнаки у различитим молекула. Најмањи заједнички
састојци су атоми и хемијске везе. На пример, велики број органских компоненти се
састоји поред угљеника и водоника и од кисеоника, азота, халогена, сумпора или
фосфора. Заједно са једноструким, двоструким и троструким везама, постоји само
десет врста атома и три типа веза којима се може описати на хиљаде компоненти.
Следећи сложенији градивни елементи су функционалне групе које се састоје од

2
неколико атома и одговарајућих веза. Метод доприноса група се користи за
израчунавање својстава компоненти и мешавина на бази једноставног сабирања
својстава атома или функционалних група и потребно је само познавање структурне
формуле једињења. Овакав приступ драстично смањује број потребних података за
прорачуне, а при истраживањима својстава се не истражују појединачна својства
компоненти и мешавина, већ се користе или истражују само подаци за неколико
десетина или стотина група.
Други метод је такође погодан за коришћење и захтева познавање критичних
параметара супстанција (притисак, температура, запремина).
Својства флуида, која су у овој књизи разматрана, могу да се сврстају у две групе:
својства независна од спољних утицаја и својства која зависе спољних утицаја.
Својства независна од спољних утицаја су:
• величине стања у критичној тачки (критична температура, притисак и
запремина);
• карактеристичне температуре (нормална тачка кључања, тачка топљења и
течења);
• фактор ацентричности.
Својства која зависе од спољних утицаја су:
• термодинамичка својства (густина, равнотежни притисак паре, топлотни
капацитет, топлота промене фазе);
• транспортна својства (вискозност, топлотна проводност, коефицијент дифузије);
• површински напон.
У процесном инжењерству се потпуно чисти (једнокомпонентни) флуиди ређе срећу.
Обично су у питању вишекомпонентне и/или вишефазне мешавине, чија се својства
израчунавају коришћењем сложених математичких процедура. У оквиру ове књиге
приказани су неки од метода који стоје на располагању за израчунавање својстава
вишекомпонентних мешавина, а детаљнији прикази прорачунских техника се могу
пронаћи у специјализованој литератури.
Потребна тачност података који се користе у процесном инжењерству зависи од сврхе
у коју се подаци користе. У табели 1.1 приказан је дијапазон својстава за одређене
флуиде, односно групе флуида (* назначава да се својство мења у веома великом
дијапазону). Као што може да се уочи нека од својстава се значајно мењају, док се нека
друга својства мењају у ужем опсегу.
Табела 1.1 Дијапазон својстава за карактеристичне флуиде
Сувозасићена Ваздух Угљоводоници
Вода
Својство водена пара 1 bar
0÷200°C Течности Паре
100÷200°C 0÷200°C
Густина, kg/m3 1000÷860 0,6÷7,9 1,3÷0,7 700÷1500 *
Вискозност, mPa·s 1,79÷0,14 0,012÷0,016 0,017÷0,026 * 0,01÷0,03
Специфични топлотни
4,2÷4,5 2,1÷3,0 1,0÷1,03 1,0÷2,5 2,0÷4,0
капацитет, kJ/(kg·K)
Топлотна
0,55÷0,66 0,024÷0,034 0,024÷0,04 0,10÷0,20 0,02÷0,06
проводност, W/(m·K)

3
При израчунавању својстава инжењер мора да води рачуна о прецизности једначина
које користи у прорачунима. По правилу једноставније једначине имају мању
прецизност, али захтевају значајно мање време за примену. На инжењеру је да процени
(одлучи) која је тачност неопходна, имајући у виду следеће факторе.
Фаза израде пројектног решења је веома битан фактор који се мора имати у виду.
Мања тачност је потребна у фази израде концепта постројења, док је максимална
тачност потребна у фази израде главног пројекта, односно у фази набавке опреме.
Поузданост методологије прорачуна у пројектовању и димензионисању опреме је увек
под знаком питања. Нпр. критеријалне једначине за прелаз топлоте могу да имају
средње квадратно одступање и до 20%, па и веће. Ако постоји значајна неизвесност у
техникама које се користе при прорачунима, јасно је да је прибављање врло прецизних
података о својствима губљење времена, јер ће такви подаци врло мало допринети
поузданости завршног пројектног или конструкционог решења.
Трећи битан фактор је тзв. анализа осетљивости резултата прорачуна. У инжењерским
прорачунима је веома чест случај изражавања једначина у виду степених,
експоненцијалних, логаритамских и других сложених функција. Нпр. у чланку [1.1] је
дата једноставна једначина за одређивање оптималног пречника цевовода ( dopt , m ) у
облику
dopt =0,32 ⋅ m 0,446 ⋅ ρ −0,298
(1.1)
где су:
• m , kg/s , масени проток флуида;
• ρ~, kg/m 3 , густина флуида.
Уколико се густина флуида израчуна у оквиру грешке од ±15% једначина (1.1) ће
гласити
−0,298
 0,446 ⋅ ( 0,85 ÷ 1,15 ) ⋅ ρ 
dopt = 0,32 ⋅ m
(1.2)
0,446  −0,298
dopt = ( 0,307 ÷ 0,336 ) ⋅ m ⋅ρ
(1.3)
што значи да метод за одређивање густине који обезбеђује тачност од ±15% утиче на
пречник цевовода у оквиру грешке од ±5%. С обзиром да се пречник цевовода усваја у
оквирима стандардизованих вредности ова грешка је веома мала, а у већини случајева
и небитна. То значи да у конкретном случају није потребно користити врло прецизне
методе за израчунавање густине, а поготово не треба користити компликоване методе
прорачуна који би однели значајно време.
Постоје, наравно, и обрнути примери када грешка од неколико процената значајно
утиче на коначни резултат. Нпр. при димензионисању декантера код кога се раздвајање
фаза одвија на основу разлика у густини две немешљиве течности, грешка од неколико
процената може произвести велике разлике у финалном резултату, односно у
конструкцији декантера. Узмимо за пример случај димензионисања декантера код кога
се раздвајање фаза одвија на основу разлика у густини две немешљиве течности.
Пречник декантера је обрнуто пропорционалан разлици густина носеће и дисперзне
течности

4
 1
Dk ~ (1.4)
ρ n − ρ d
Ако је густина носеће фазе прецизно одређена (нпр. вода ρ~n = 1000 kg/m3 ), а густина
дисперзне фазе позната са тачношћу од ±15% (нпр. органско уље ρ~d = 780 ÷ 920 kg/m3 ,
средња вредност ρ~d = 850 kg/m 3 ). Ако пречник декантера израчунат на основу средње
вредности густине уља износи 1000 mm, тада се могући пречник декантера креће у
границама 790 ÷ 1580 mm. Из наведеног примера је јасно да грешка од неколико
процената у израчунавању густине може произвести велике разлике у финалном
резултату, односно у конструкцији декантера.
1.2 ДЕФИНИСАЊЕ СВОЈСТВА ОД ИНТЕРЕСА ЗА ПРОЦЕСНО
ИНЖЕЊЕРСТВО
Сва својства флуида представљају одраз микроскопских (или молекуларних) кретања и
структура на макроскопском нивоу. Према томе, њихов утицај је значајан у свим
фазама инжењерског деловања. Од многобројних својстава које флуиди поседују,
познавање неких је практично незаобилазно при решавању инжењерских проблема. Та
својства су набројана на почетку овог поглавља као својства независна и зависна од
спољних утицаја, а у тексту који следи у кратким цртама је дефинисано шта свако од
тих својстава представља.
Величине стања су: притисак (p, Pa), температура (T, K), запремина (V, m3) и састав
мешавине (обрађен детаљније у оквиру овог поглавља).
1.2.1 Величине стања у критичној тачки
Ако се гас охлади до довољно ниске температуре и затим компримује, може да се
преведе у течно стање. За сваки гас постоји карактеристична температура изнад које се
он не може превести у течно стање, без обзира на то коликим се притиском делује на
њега (слика 1.1). Ова температура се назива критична температура (Tc, K), а
минимални притисак који је потребан да гас преведе у течно стање, на температури Tc
назива се критични притисак (pc, Pa). Критична запремина (Vc, m3) је запремина коју
заузима јединична количина супстанције (обично 1 mol) на критичној температури и
притиску. Критични параметри (Tc, pc, Vc) или својства су физичке константе за
одређену супстанцију и широко се користе за израчунавање других својстава. Гас на
температури испод критичне се назива пара.
Основни бездимензиони параметри који описују стање супстанције у односу на
критичну тачку називају се редуковани параметри:
• Tr, редукована температура
T
Tr = (1.5)
Tc
• pr, редуковани притисак
p
pr = (1.6)
pc
• Vr, редукована запремина
V
Vr = (1.7)
Vc

5
 p

Чврста фаза

Компримована Надкритични
течност флуид
K
pc
Течна фаза
Критична тачка
Тројна тачка

ptp Гасовита фаза

T Пара

Ttp Tc T

Слика 1.1 Стања супстанције у p-T дијаграму

Редуковани параметри се могу повезати једначином коресподентних стања облика fr
(pr;Tr;Vr;) = 0, при чему ова једначина садржи и додатне параметре.
Један од додатних параметара за једначину коресподентних стања је Риделов (Riedel)
критични параметар α s [1.2]
 d ( ln prs ) 
αc =  
 d ( ln Trs )  c
(1.8)
где prs и Trs представљају вредности редукованог притиска и редуковане температуре
на линији засићења (линија Т-К на слици 1.1).
Поред Риделовог параметра може се користити фактор ацентричности ( ω ) који
представља меру одступања молекула од сферног облика, што представља и податак о
поларитету молекула. По дефиницији фактор ацентричности се израчунава помоћу
једначине [1.3]
ω = − log( prs )T = 0,7 − 1 (1.9)
r

где је ( prs )Tr = 0,7 редуковани притисак на линији засићења за вредност редуковане
температуре Trs = 0,7. Код племенитих гасова, као што су аргон, криптон и ксенон,
молекули су приближно сферни (неполарни), па је вредност ω практично нула. Код
несиметричних (поларних) молекула ω ≠ 0, на пример за амонијак је ω = 0,252, за воду
износи ω = 0,344, итд.
Риделов критични параметар и фактор ацентричности се користе у једначинама стања
реалних гасова и за израчунавање специфичног топлотног капацитета реалних гасова и
топлота промене фазе, као што је приказано у наредним поглављима књиге.
Диполни моменат је карактеристична величина за ковалентну поларну везу у
молекулу. Изражава се у дебајима (1 D = 3,338·10-30 C·m). За гасове диполни момент
износи: угљендиоксид θ = 0, угљенмоноксид θ = 0,112 D, озон θ = 0,53 D, водена пара θ
= 1.85 D, итд.

6
1.2.2 Густина и специфична запремина
Густина флуида ( ρ ) се дефинише као однос масе и запремине
m
ρ~ = (1.10)
V
где су:
• m, kg, маса флуида;
• V, m3, запремина флуида.
Реципрочна вредност густине се назива специфична запремина.
Густина флуида зависи од притиска и температуре:
• са повишењем притиска густина се повећава;
• са повишењем температуре густина се смањује (постоје изузеци од овог правила,
нпр. густина воде расте у температурском интервалу 0 ÷ 4°C , слично је и са
силиконом на ниским температурама).
Промена запремине флуида се може изразити преко промене температуре или промене
притиска
 ∂V   ∂V 
dV =   ⋅ dT +   ⋅ dp (1.11)
 ∂T p  ∂p T
па је релативна промена запремине
dV 1  ∂V  1  ∂V 
= ⋅  ⋅ dT + ⋅   ⋅ dp (1.12)
V V  ∂T  p V  ∂p T
Tоплотна експанзија је промена запремине флуида у функцији температуре (на
константном притиску) и изражава се помоћу
~  d( ρ~ ) 
βT =
1  dV  ~  d(1/ρ )  = − 1
⋅  = ρ ⋅ ⋅
V  dT p  dT  p
 ρ~  dT  p

(1.13)
а компресибилност (изотермска) је промена запремине флуида у функцији притиска
~  d( ρ~ ) 
βp =
1  dV  ~  d(1/ρ )  = − 1
⋅  = ρ ⋅  ⋅ 
V  dT T  dp  T ρ~  dp  T (1.14)
За воду у течном стању на линији засићења на 50°C су βT = 4,5365·10-4 K -1 и
β p = 441,8 ⋅ 10-12 Pa -1 .

1.2.3 Топлотни капацитет

Топлотни капацитет је физичка величина која показује способност тела за акумулацију
(складиштење) топлоте, а дефинише се као однос доведене или одведене количине
топлоте и промене температуре која због тога настаје. Према првом принципу
термодинамике уколико се затвореном термодинамичком систему доведе количина
топлоте δQ , његова унутрашња енергија ће се променити за dU . То ће се
манифестовати променом температуре за dT па се може записати
dQ = dU = C ⋅ dT (1.15)
где је коефицијент пропорционалности топлотни капацитет ( C ). Јединица за
изражавање топлотног капацитета је J/K.

7
Топлотни капацитет се може дефинисати за било коју промену стања (изентропска,
адијабатска, изотермска, изобарска, .....), а у пракси се најчешће јављају промене стања
које се одвијају при сталном притиску (dQ / dT ) p или при сталној запремини (dQ / dT )v .
Топлотни капацитет може бити изражен преко јединичне масе и у том случају се
назива специфични топлотни капацитет (J/(kg·K)) при сталном притиску
 dQ 
c p =   (1.16)
 m ⋅ dT p
или при сталној запремини
 dQ 
cv =   (1.17)
 m ⋅ dT  v
односно преко јединице количине супстанције када се назива молски топлотни
капацитет (J/(kmol·K)) при сталном притиску
 dQ 
cp =   (1.18)
 n ⋅ dT  p
или при сталној запремини
 dQ 
cv =   (1.19)
 n ⋅ dT v
као и преко јединице запремине супстанције када се назива запремински топлотни
капацитет.
1.2.4 Својства која описују промену агрегатног стања
Нормална тачка кључања (Tb) je температурa кључања на атмосферском притиску, а
нормална тачка топљења (Tm) је температура на којој долази до нарушавања
кристалне структуре материјала при којој он прелази из чврстог у течно агрегатно
стање на атмосферском притиску.
Равнотежни притисак паре (p*, притисак засићења, напон паре) је притисак парне
фазе која се у затвореном термодинамичком систему налази у равнотежи са течном или
чврстом фазом.
Топлота промене фазе или латентна топлота представља количину топлоте коју
одређена количина супстанције прими или преда околини током прелаза из једног у
друго агрегатно стање. У инжењерским дисциплинама је погодно да се ова промена
изражава као интензивна величина
~ Q
∆h = (1.20)
m
која се назива специфична топлота промене фазе (J/kg), или
Q
∆h = (1.21)
n
која се назива молска топлота промене фазе (J/kmol).
У табели 1.2 су дате температуре и специфичне топлоте кључања и топљења за неке
супстанције.

8
 Табела 1.2 Температуре и специфичне топлоте кључања и топљења за неке
супстанције
~ ~
Супстанција t m , °C ∆hSL (t m ) , kJ/kg tb , °C ∆hLG (tb )

Етанол −114 108 78.3 855

Угљендиоксид −78 184 −57 574
Азот −210 25,7 −196 200
Кисеоник −219 13,9 −183 213
Вода 0 334 100 2260
1.2.5 Површински напон
Површински напон је појава која се јавља на површини течности која је у додиру са
другом течности, гасом или чврстим телом. Испољава се као кохезиона сила која тежи
да граничну површину сведе на најмању меру, а последица је постојања
међумолекуларних сила. Поменуте силе делују подједнако са свих страна на молекул.
У унутрашњости течности (основној маси) кохезионе силе су међусобно уравнотежене,
тј. резултантна сила за сваки поједниначни молекул је једнака нули. За разлику од њих,
силе које делују на молекуле у површинском граничном слоју се не уравнотежавају, па
је резултанта сила управљена ка унутрашњости течности и стоји под правим углом у
односу на површину течности [1.4].
Мера површинског напона течности назива се коефицијент површинског напона или
капиларна констатна ( σ ). Притисак унутар капљице течности ( pk ) је виши од
притиска у oколној средини ( po ). Уколико се запремина капи повећава за dV рад силе
притиска износи ( pk − po ) ⋅ dV и овај рад је једнак повећању површинске (потенцијалне)
енергије капи σ ⋅ dS , па следи да је
dV
σ = ( pk − po ) ⋅ (1.22)
dS
За сферну кап полупречника r ће бити dV = 4 ⋅ π ⋅ r 2 ⋅ dr и dS = 8 ⋅ π ⋅ r ⋅ dr , па кривински
притисак износи [1.5]
2 ⋅s
ps = pk − po = (1.23)
r
Јединица за коефицијент површинског напона је J/m2, а може се изразити и као
N/m, мада се на тај начин губи физички смисао величине.

1.2.6 Транспортна својства

Транспортни феномени су процеси који настају услед насумичног и непрекидног
кретања молекула, атома или делова атома. У области процесног (хемијског) и
машинског инжењерства транспортни феномени се појављују у области транспорта
топлоте, супстанције и количине кретања. Иако ове појаве на први поглед изгледају
разнородно, карактерисане су постојањем разлике одговарајућег потенцијала у
различитим тачкама система. Нпр. молекуларна дифузија се одвија када постоји
разлика у концентрацији компоненти унутар запремине, па се молекули крећу из
области више концентрације ка области ниже концентрације. Оваква појава се одвија
спонтано и термодинамички неповратно.

9
Транспортни феномени се проучавају на основу:
• закона одржања масе, енергије и количине кретања;
• конститутивних једначина које описују појединачне феномене (Фуријеов закон
провођења топлоте, Фиков закон молекуларне дифузије и Њутнов закон
вискозног трења).
За потребе процесног инжењерства од значаја су следећа својства, која се називају
транспортним својствима и која представљају коефицијенте пропорционалности у
конститутивним једначинама: вискозност, топлотна проводност, коефицијент
молекуларне дифузије (дифузивност).
1.2.7 Вискозност
Вискозност је мера супротстављања (отпора) флуида који он пружа силама које теже
да га покрену. Другачије речено у питању је унутрашњи отпор флуида који он пружа
струјању. Инверзни појам је течљивост: за флуиде који има малу вискозност каже се да
су течљиви.
Према Њутновом (Newton) закону вискозног трења код флуида [1.8] смицајни
(тангенцијални) напон ( τ ) који се јавља у флуиду при ламинарном струјању износи
µ
τ = − ~ ⋅ gρad(ρ~ ⋅ w)

(1.24)
ρ
а коефицијент пропорционалности тангенцијалног напона и градијента брзине је
динамичка вискозност ( µ ). Сведено на једнодимензијски проблем код кога је оса z
управна на смер струјања Њутнов закон гласи
µ d(ρ~ ⋅ w)
τ =−~⋅ (1.25)
ρ dz
Вискозност већег број флуида се може описати једначином (1.24) и ти флуиди се
називају њутновски флуиди. Флуиди чија се вискозност не може описати једначином
(1.24) се називају нењутновски. Ови флуиди се такође често срећу у процесном
инжењерству: течни раствори полимера и других материјала, течне мешавине,
растопљени полимери (нпр. кечап, сенф, скробни раствори, боје, крв, итд.). Код
нењутновских флуида вискозност није линеарна функција облика (1.24) већ има
другачиjе облике, а код неких флуида зависи и од времена деловања смицајног напона.
Нењутновски флуиди се деле у три групе [1.4]:
• флуиди чија вискозност не зависи од времена трајања смицајног напона
(временски независни флуиди);
• флуиди чија вискозност зависи од времена трајања смицајног напона;
• флуиди који имају одређена својства чврстих тела;
a овде ће бити поменути само неки карактеристични случајеви.
Бингамови пластични флуиди се понашају као чврста тела при мањим напонима, док се
при већим напонима понашају као њутновски флуиди. Суспензије са високом
концентрацијом чврсте фазе су веома чест случај оваквог понашања (нпр. речни муљ).
Чест пример је зубна паста, која неће бити истиснута све док се не постигне одређена
вредност притиска на тубу, након чега паста истиче. У тим случајевима важи
0 зa τ < τ 0
dw 
− = τ − τ 0
зa τ ≥ τ 0
(1.26)
dy 
 µ
10
при чему се τ 0 назива критични напон. Код њутновских флуида τ 0 = 0 .
Приказ смицајног напона у флуиду у функцији смицајног односа назива се реограм. На
слици 1.2 је приказано понашање неколико типова флуида у случају дејства смицајног
напона.

τ
чни
ласти
о вп
гам
Бин
и
чн
сти
а ни
пл ант
у до а т
е л
Пс Ди

овски
Њутн

dw
dz
Слика 1.2 Реограм – општи изглед
Код флуида који имају криволинијску зависност смицајног напона и смицајног односа,
ова зависност се описује једначином
n
 ∂w 
τ = Kp ⋅  (1.27)
 ∂z 
где је K p ( Pa ⋅ sn ) фактор пропорционалности који се назива индекс козистенције.
Постоје три случаја у зависности од вредности експонента n :
• када је n > 1 у питању је дилатантни флуид (живи песак, мешавина скроба и воде,
неке врсте меда, суспензије силиката калцијума, итд.);
• када је n < 1 флуид се назива псеудопластични (полимери, раствори и растопи
целулозе и пигмената, итд.);
• када је n = 1 реч је о њутновском флуиду.
Флуиди чија се вискозност мења са временом трајања смицајног напона се
називају и временски зависни флуиди, и њихова карактеристика је структурно
преаранжирање под дејством смицајног напона, а по престанку дејства се враћају у
почетно стање. Постоје два типа оваквих флуида:
• тиксотропни флуиди (мајонез, раствори глине, неке боје и лакови) показују
опадање вискозности услед дејства смицајног напона, што значи да им се
нарушава унутрашња структура;
• реопектни флуиди који имају супротно понашање тј. што су дуже изложени
тангенцијалном напону вискозитет им расте, односно успоставља се чвршћа
структура унутар флуида (мазива, бентонитне соли, сили ванадиујум-пентоксида,
суспензија гипса у води, неки полиестерски раствори).
Постоје и флуиди код којих се структура може под дејством смицајног напона
променити у толикој мерида се не успоставља почетна структура када престане дејство
напона. Ови флуиди се називају вискоеластични. Полимерне течности чине већи део
11
групе ових флуида. Својство вискоеластичних флуида је релаксационо време, односно
време потребно да еластична својства флуида нестану. Ово својство је од важности
када се нагло мења брзина струјања флуида, нпр. при стартовању и заустављању
протока, код брзо осцилујућих протока, нагла сужења или проширења струјног канала.
Уколико нема оваквих наглих убрзања флуида они се понашају као њутновски флуиди.
1.2.8 Топлотна проводност
Топлотна проводност λ представља меру интензитета транспорта топлоте кроз
материјал и дефинише се као коефицијент пропорционалности у Фуријеовом (Fourier)
закону транспорта топлоте [1.9] који повезује градијент температуре ( T ) и површински
топлотни флукс ( q, W/m 2 )
q = −λ ⋅ grad(T ) (1.28)
За једнодимезијске проблеме код којих се транспорт топлоте врши у правцу z
Фуријеов закон гласи
dT
q = −λ ⋅ (1.29)
dz
Другим речима, топлотна проводност описује способност супстанције да проводи
топлоту. Топлотна проводност зависи од агрегатног стања, физичко-хемијске природе
супстанције, притиска и температуре.
1.2.9 Коефицијент молекуларне дифузије
Коефицијент молекуларне дифузије DAB (m2/s) представља меру транспорта
супстанције А кроз супстанцију B (или неку мешавину па се тада означава са DAm ) и
дефинише се као коефицијент пропорционалности у Фиковом закону транспорта
супстанције [1.10] који повезује градијент концентрације компоненте А ( cA , kmolA/m3 ) и
њен молски флукс ( J A , kmolA/(m2 ⋅ s) )
J A = − DAB ⋅ grad(cA ) (1.30)
Ако се транспорт супстанције одвија само у правцу z Фиков закон гласи
dc A
J A = − DAB ⋅ (1.31)
dz
Коефицијент дифузије је физичка карактеристика система која зависи од агрегатног
стања фазе, врсте компонената (A, B, C…), притиска и температуре.
1.3 ИЗРАЖАВАЊЕ САСТАВА МЕШАВИНА
Проучавање својстава мешавина захтева квантитативно изражавање састава
вишекомпонентних система. Компоненте мешавине се означавају:
• помоћу великих латиничних слова (А, B, C, ….) – најчешће у случају дво и
трокомпонентних мешавина
• помоћу бројева (1, 2, 3, …..) како је уобичајено за вишекомпонентне мешавине.
У различитим областима науке и технике примењује се велики број начина изражавања
састава вишекомпонентних система. У табели 1.3 дефинисани су основни начини
изражавања састава који се користе у процесном инжењерству, при чему постоје
минимална одступања од начина означавања према стандарду SRPS ISO 31 − 0 : 1998 ,
настала највећим делом из практичнох разлога.

12
 Табела 1.3 Основни начини изражавања састава мешавина
Назив Дефиниција Фаза Ознака Јединица
Однос количине Течност x A
Молски kmolA
компоненте А и Гас yA
удео kmol(A + B + C + ....)
количине мешавине Чврста zA

Однос масе Течност ~x A

Масени ~ kgA
компоненте А и Гас yA
kg(A + B + C + ....)
удео ~
масе мешавине Чврста zA

Однос запремине Течност ε AL

Запремински m 3A
компоненте А и Гас G
εA
удео m 3 (A + B + C + ....)
запремине мешавине Чврста ε AS
Однос количине комп. А Течност XA
Молски kmolA
и количине осталих Гас YA
kmol(B + C + ....)
однос
компоненти мешавине Чврста ZA
~
Однос масе компоненте Течност XA
Масени ~ kgA
А и масе осталих Гас YA
kg(B + C + ....)
однос ~
компоненти мешавине Чврста ZA

Однос количине Течност L

cA
Молска kmolA
компоненте А и Гас G
cA
концентрација m3
запремине мешавине Чврста S
cA

Течност c~AL
Масена Однос масе компоненте kgA
Гас c~AG
концентрација А и запремине мешавине m3
Чврста c~AS

Ако се мешавина састоји од N компоненти, количина супстанције се може изразити у

облику
N
n m = ∑ ni (1.32)
i =1
а маса мешавине у облику
N
m m = ∑ mi (1.33)
i =1
где су:
• ni , kmol i , количина супстанције компоненте i у мешавини;
• mi , kg i ,
маса компоненте i умешавини.
Густина мешавине се изражава у облику
mm
ρ~m = (1.34)
Vm
а специфична запремина мешавине је
V 1
v~m = m = ~ (1.35)
mm ρ m

13
Молска густина мешавине се изражава у облику
nm
ρm = (1.36)
Vm
а молска запремина мешавине је
Vm 1
vm = = (1.37)
nm ρm
Веза густине и молскe густине је
ρ~m = ρ m ⋅ M m (1.38)
а веза молска запремине и специфичне запремине
v m = v~m ⋅ M m (1.39)
Масена концентрација компоненте i у мешавини
m
c~i = i (1.40)
Vm
а масена концентрација мешавине је једнака густини мешавине
N
N N m ∑ mi m
~ ~
c = ∑ ci = ∑ i
= i =1 = m = ρ~m (1.41)
i =1 V
i =1 m V m Vm
Молска концентрација компоненте i у мешавини
ni
ci = (1.42)
Vm
а молска концентрација мешавине је једнака молској густини мешавине
N
N N ni
∑ ni n
c = ∑ ci = ∑ = i =1 = m = ρ m (1.43)
i =1 i =1 Vm Vm Vm
Веза молске и масене концентрације компоненте i у мешавини
m n ⋅ Mi
c~i = i = i = M i ⋅ ci (1.44)
Vm Vm
односно
c~i
ci = (1.45)
Mi

1.3.1 Изражавање састава мешавина у течном агрегатном стању

Молски удео компоненте i се изражава у облику
ni
xi = (1.46)
nm
па на основу (1.32) и (1.46) следи
N
∑ xi = 1 (1.47)
i =1
Молски однос компоненте 1 у односу на остатак мешавине је
n1
X1 =
N
(1.48)
∑ ni
i =2
па се добија веза

14
 n1 n1
nm nm x
X1 = = = 1 (1.49)
N n m − n1 1 − x1
∑ ni nm
i =2
nm
односно
X1
x1 = (1.50)
1 + X1
Моларна маса овакве мешавине износи
N
M m = ∑ xi ⋅ M i (1.51)
i =1
Масени удео компоненте i се дефинише

~ m
xi = i (1.52)
mm
а масени однос компоненте 1 у односу на остатак мешавине је
~ m1
X1 =
N
(1.53)
∑ mi
i =2
па се добија веза
m1
~
~ m1 m1 1 X1
x1 = = = = ~
N N 1 1 + X1
m1 + ∑ mi 1+ ~
∑ mi
m1 i = 2 X1
i =2 +
m1 m1 (1.54)
односно
~ ~
x1
X1 = (1.55)
1− ~
x1
На основу (1.33) и (1.52) добија се
N
∑ ~xi = 1 (1.56)
i =1
Између молског удела и масеног удела може се успоставити следећа веза
m1 m1 ~
x1
M1 M 1 ⋅ mm M1
x1 =
N
=
N
=
N ~
(1.57)
m m x
∑ Mi ∑ Mi ∑M i
i =1 i i =1 i i =1 i
mm
односно
~ x1 ⋅ M 1 M1
x1 =
N
= ⋅ x1 (1.58)
Mm
∑ xi ⋅ M i
i =1

15
Веза између масеног односа и молског удела је
n1 ⋅ M 1
~ m1 n1 ⋅ M 1 nm ⋅ M 1 x1
X1 = = = =
mm − m1 nm ⋅ M m − n1 ⋅ M 1 nm ⋅ M m − n1 ⋅ M 1 Mm
− x1
nm ⋅ M 1 M1 (1.59)
односно
~
Mm X1
x1 = ⋅ ~ (1.60)
M1 1 + X1
На основу (1.50) и (1.60) следи
~
X1 Mm X1
= ⋅ ~ (1.61)
1 + X 1 M1 1 + X 1
па се добија веза између масеног и молског односа у облику
~
Mm X1
X1 = ⋅ (1.62)
M1 1 + X~ − M m ⋅ X~
1 1
M1
односно
~ X1
X1 =
Mm M
(1.63)
⋅ X1 + m − X1
M1 M1
Масени удео и масена концентрација се могу повезати на следећи начин
mi
~ m V c~
xi = i = m = ~ i (1.64)
mm mm ρm
Vm
а молски удео и молска концентрација помоћу
ni
n V c
xi = i = m = i (1.65)
nm nm ρm
Vm
Поред наведених постоје и други начини изражавања састава течних мешавина. У
хемији се користе молалност раствора (mol/kg)
n
xi ⋅ ρ~m
bA = A = ~ (1.66)
mB
и нормалитет, односно нормалност раствора (број молских еквивалената неке
компоненте по јединици запремине раствора).
У индустрији шећера степенима брикса (°Bx) се дефинише удео сахарозе (А) у
воденом раствору при чему 1°Bx одговара уделу од 0,01 kgA/kg(A+B). Ако раствор
поред чисте сахарозе садржи и друге растворене супстанције, онда °Bx само
апроксимира растворену количину чврсте фазе. °Bx се традиционално користи у
индустрији вина, воћних сокова и меда.

16
Пример 1.1
Масени удео метанола (А) у течној мешавини са водом (B) износи
~
x A = 0,4 kgA/kg(A + B) . Израчунати масени однос, молски однос, молски удео, молску
концентрацију и масену концентрацију метанола у води. Густина мешавине износи
ρ~m = 934,5 kg/m 3 .
Решење
Моларне масе компоненти мешавине су M A = 32,042 kg/kmol и M B = 18,015 kg/kmol .
Масени однос компоненте А у мешавини износи
~ ~
xA 0,4
XA = = = 0,667 kgA/kgB
1- ~
x A 1 - 0,4
молски однос је
~ M 18,015
X A = X A ⋅ B = 0,667 ⋅ = 0,375 kmolA/kmolB
MA 32,042
а молски удео је
XA 0,375
xA = = = 0,273 kmolA/kmol(A + B)
1 + X A 1 + 0,375
Молска концентрација компоненте А је
ρ~m 934,5
cA = xA ⋅ = 0,273 ⋅ = 11,7 kmolA/m3
Mm 21,8
а моларна маса мешавине је
M m = x A ⋅ M A + (1 − x A ) ⋅ M B = 0,273 ⋅ 32,042 + (1 − 0,273) ⋅ 18,015 = 21,8 kg/kmol
Масена концентрација износи
c~A = c A ⋅ M A = 11,7 ⋅ 32,045 = 375 kgA/m 3

1.3.2 Изражавање састава мешавина у чврстом агрегатном стању

Молски удео компоненте i се изражава у облику
ni
zi = (1.67)
nm
па из (1.32) и (1.67) следи
N
∑ zi = 1 (1.68)
i =1
Молски однос компоненте 1 у односу на остатак мешавине је
n1
Z1 = N
(1.69)
∑ ni
i =2
па се аналогно (1.49) добија веза
z1
Z1 = (1.70)
1 − z1
односно
Z1
z1 = (1.71)
1 + Z1

17
Моларна маса овакве мешавине износи
N
M m = ∑ zi ⋅ M i (1.72)
i =1
Масени удео удео компоненте i се дефинише
~ m
zi = i (1.73)
mm
а масени однос компоненте 1 у односу на остатак мешавине је
~ m
Z1 = N 1 (1.74)
∑ mi
i =2
па се аналогно (1.54) добија веза
~
~ Z1
z1 = ~ (1.75)
1 + Z1
односно
~ ~
z1
Z1 = (1.76)
1− ~
z1
На основу (1.33) и (1.73) добија се
N
∑ ~zi = 1 (1.77)
i =1
Између молског удела и масеног удела може се, аналогно (1.57) успоставити веза
~
z1
M1
z1 = N
~
(1.78)
z
∑M i
i =1 i

односно
~ M
z1 = 1 ⋅ z1 (1.79)
Mm
Веза између масеног односа и молског удела, аналогно (1.59), је
~ z1
Z1 =
Mm
(1.80)
− z1
M1
односно
~
M m Z1
z1 = ⋅ ~ (1.81)
M1 1 + Z1
Аналогно (1.60) веза између масеног и молског односа је облика
~
Mm Z1
Z1 = ⋅ (1.82)
M1 1 + Z~ − M m ⋅ Z~
1 1
M1
односно
~ Z1
Z1 =
Mm M
(1.83)
⋅ Z1 + m − Z1
M1 M1

18
Масени удео и масена концентрација су повезани изразом
~ c~
zi = ~ i (1.84)
ρ m

а молски удео и молска концентрација, аналогно (1.66), изразом

ci
zi = (1.85)
ρm

1.3.3 Изражавање састава мешавина у гасовитом агрегатном стању

Молски удео компоненте i се изражава у облику
ni
yi = (1.86)
nm
па се из (1.32) и (1.86) добија
N
∑ yi = 1 (1.87)
i =1
Молски однос компоненте 1 у односу на остатак мешавине је
n
Y1 = N 1 (1.88)
∑ ni
i =2
па се, аналогно (1.49) добија веза
y1
Y1 = (1.89)
1 − y1
односно
Y1
y1 = (1.90)
1 + Y1
Моларна маса мешавине износи
N
M m = ∑ yi ⋅ M i (1.91)
i =1
Масени удео удео компоненте i се дефинише
~ m
yi = i (1.92)
mm
а масени однос компоненте 1 у односу на остатак мешавине је
~ m
Y1 = N 1 (1.93)
∑ mi
i =2
па се, аналогно (1.54) добија веза
~
~ Y
y1 = 1~ (1.94)
1 + Y1
односно
~ ~
y1
Y1 = (1.95)
1− ~
y1
На основу (1.33) и (1.92) добија се
N
∑ ~yi = 1 (1.96)
i =1

19
Између молског и масеног удела, аналогно (1.57), постоји веза
~
y1
M1
y1 = N
~
(1.97)
y
∑M i
i =1 i

односно
~ M
y1 = 1 ⋅ y1 (1.98)
Mm
Аналогно (1.59) веза између масеног односа и молског удела је
~ y1
Y1 =
Mm
(1.99)
− y1
M1
односно
~
M m Y1
y1 = ⋅ ~ (1.100)
M1 1 + Y1
Веза између масеног и молског односа је облика
~
Mm Y1
Y1 = ⋅ (1.101)
M1 1 + Y~ − M m ⋅ Y~
1 1
M1
односно
~ Y1
Y1 =
Mm M
(1.102)
⋅ Y1 + m − Y1
M1 M1
Масени удео и масена концентрација су, аналогно (1.63), повезани изразом
~ c~
yi = ~ i (1.103)
ρ m

а аналогно (1.66), молски удео и молска концентрација изразом

ci
yi = (1.104)
ρm
У великом броју случајева који се срећу у техничкој пракси гасовите мешавине се
понашају приближно према моделу идеалног гаса. Уколико се једначина стања
идеалног гаса
pm ⋅ Vm = nm ⋅ R ⋅ T (1.105)
примени на сваку од компоненти мешавине
pi ⋅ Vm = ni ⋅ R ⋅ T (1.106)
добија се Далтонов закон
N
pm = ∑ pi (1.107)
i =1
где су:
• p m , Pa , притисак гасне мешавине;
• pi , Pa , парцијални притисак компоненте i ;
• Vm , m 3 , запремина мешавине;
• R = 8314,51 J/(kmol ⋅ K) , универзална гасна константа;

20
 • T, K ,
температура мешавине.
Помоћу једначина (1.105) и (1.106) добија се
pi n
= i = yi (1.108)
pm nm
односно
pi = yi ⋅ pm (1.109)
Молски однос и парцијални притисак су повезани изразом
pi ni
= = Yi (1.110)
pm − pi nm − ni
а масени однос и парцијални притисак изразом
~ pi
Yi =
Mm
(1.111)
⋅ pm − pi
Mi
па се добијају једначине
Yi
pi = ⋅ pm (1.112)
1 + Yi
~
M m Yi
pi = ⋅ ~ ⋅ pm (1.113)
M i 1 + Yi
Уколико се једначина стања идеалног гаса примени на сваку од компоненти мешавине
на следећи начин
p m ⋅ Vi = ni ⋅ R ⋅ T (1.114)
може се добити веза између запреминског и молског удела
Vi n
εi = = i = yi (1.115)
Vm nm
У пракси се често срећу мешавине код којих је једна од компоненти пара (компонента
А), а друга компонента (B) је гас. Релативна влажност ове мешавине се дефинише као
однос парцијалног притиска компоненте А и притиска засићења ( pA* , Pa , напон паре)
на температури мешавине
p 
RV =  A  (1.116)
 p* 
 A t
У случају оваквих мешавина масени однос компоненте А у односу на B се назива
апсолутна влажност и може се изразити у облику
*
~ pA MA RV ⋅ pA
YA = = ⋅ (1.117)
Mm *
M B pm − RV ⋅ pA
⋅ pm − pA
MA
За мешавину паре (А) и гаса (B) се може дефинисати температура кондензације паре за
познати притисак у систему. Ова температура се назива температура тачке росе и
представља температуру при којој је парцијални притисак компоненте А једнак
притиску засићења.

21
Пример 1.2
Температура парно-гасне мешавине амонијака (А) и сувог ваздуха (B) износи
t = −12°C , а апсолутни притисак у систему p m = 98,7 kPa . Ако ваздух садржи ε A = 25%vol
амонијака потребно је израчунати:
а) молски удео, молски однос, масени удео, масени однос, концентрацију и масену
концентрацију амонијака у ваздуху;
б) густину, релативну влажност и температуру тачке росе мешавине.
Сматрати да се мешавина на датим условима понаша као идеални гас.
Решење
Моларне масе компоненти су M A = 17,031 kg/kmol и M B = 28, 96 kg/kmol .
а) Молски удео амонијака је бројчано једнак запреминском уделу
ε A = 0,25 m 3 A/m3 (A + B) и износи y A = 0,25 kmolA/kmol(A + B) .
Молски однос компоненте А у односу на компоненту B износи
yA 0,25
YA = = = 0,333 kmolA/kmolB
1 − y A 1 − 0,25
Масени однос компоненте А у односу на компоненту B је
~ M 17,031
YA = YA ⋅ A = 0,333 ⋅ = 0,196 kgA/kgB
MB 28,96
а масени удео компоненте А у мешавини је
~
~ YA 0,196
yA = ~ = = 0,164 kgA/kg(A + B)
1 + YA 1 + 0,196
Парцијални притисак амонијака износи
pA = y A ⋅ pm = 0,25 ⋅ 98,7 ⋅103 = 24,7 ⋅103 Pa = 24,7 kPa
па је молска концентрација компоненте А
pA 24,7 ⋅ 10 3
cA = = = 11,4 ⋅ 10 −3 kmolA/m3
R ⋅ T 8314,51 ⋅ (273,15 − 12 )
а масена концентрација компоненте А износи
c~A = c A ⋅ M A = 11,4 ⋅ 10 −3 ⋅ 17,031 = 0,194 kgA/m 3
б) Густина мешавине је
pm ⋅ M m 98,7 ⋅ 10 3 ⋅ 26,0
ρ~m = = = 1,18 kg/m 3
R ⋅T 8314,51 ⋅ (273,15 − 12 )
при чему моларна маса мешавине износи
M m = y A ⋅ M A + (1 − y A ) ⋅ M B = 0,25 ⋅17,031 + (1 − 0,25) ⋅ 28,96 = 26,0 kg/kmol
Парцијални притисак засићења компоненте А се може израчунати помоћу
Антоанове једначине
*  2132,50 
pA = 3,05747 ⋅ 10 9 ⋅ exp − 
 t + 240,17 
*  2132,50 
pA = 3,05747 ⋅ 10 9 ⋅ exp −  = 267 ⋅ 10 3 Pa = 267 kPa
 − 12 + 240,17 
Релативна влажност мешавине према (1.86) је
pA 24,7 ⋅ 10 3
RV = = = 0,0924 = 9,24%
*
pA 267 ⋅ 10 3

22
a температура тачке росе се такође може израчунати помоћу Антоанове једначине
2132,50 2132,50
t tr = − − 240,17 = − − 240,17 = −58,3°C
 pA   24,7 ⋅ 10 3 
ln  ln 
 3,05747 ⋅ 10 9   3,05747 ⋅ 10 9 
   

1.4 СВОЈСТВА ФЛУИДНИХ МЕШАВИНА

У процесном инжењерству се потпуно чисти (једнокомпонентни) флуиди ређе
срећу. Обично су у питању вишекомпонентне мешавине, чија се својства израчунавају
на веома сложене начине, како ће и бити приказано у оквиру ове књиге (поглавља 7 до
12). За брзо израчунавање (процену) термофизичких својстава гасовитих и течних
мешавина која се састоји од N компонената могу се користити једноставни изрази из
[1.6] и [1.7] приказани у табели 1.4.
Табела 1.4 Једначине за приближно израчунавање својстава мешавина
Мешавина Гасовита Течна
Густина pm ⋅ M m N ~
xi
~ 1 ρm = =∑ ~
R ⋅T ρ~m ρ
i =1 i

Динамичка вискозност Mm N
mm =
N ln m m = ∑ ~
xi ⋅ ln m i
yi ⋅ M i
∑ mi
i =1
i =1 1 N ~
xi
=∑
mm i =1 mi
Специфични топлотни капацитет N N
c~p, m = ∑ ~
yi ⋅ c~p,i c~p,m = ∑ ~
xi ⋅ c~p,i
при сталном притиску i =1 i =1
Топлотна проводност N N
∑ yi ⋅ λi ⋅ M i1/ 3 λ m = ∑ ~xi ⋅ λi
i =1 i =1
λm =
n
∑ yi ⋅ M i1/ 3
i =1

Површински напон N
σ m = ∑ xi ⋅ σ i
i =1

Критични притисак N
pcm = ∑ yi ⋅ pc,i
i =1

Критична температура N
Tcm = ∑ yi ⋅ Tc,i
i =1

Топлота кључања/кондензације N
∆hLG = ∑ xi ⋅ ∆hLG ,i
i =1

Пример 1.3
Стање мешавине ацетона (А) и ваздуха (B) је дефинисано следећим параметрима:
~
YA = 0,12 kgA/kgB , температура по сувом термометру t = 55°C , притисак pt = 125 kPa .
Одредити својства мешавине користећи се једначинама из табеле 1.4. Својства ацетона
и сувог ваздуха су дата табеларно.

23
 Компонента Ацетон (А) Ваздух (B)
Моларна маса M A = 58,1 kg/kmol M B = 28,96 kg/kmol
Специфични топлотни капацитет c~ = 1360 J/(kg ⋅ K) c~p, B = 1010 J/(kg ⋅ K)
p, A
при сталном притиску
Динамичка вискозност µ A = 9,35 ⋅10−6 Pa ⋅ s µ B = 19,7 ⋅10−6 Pa ⋅ s
Топлотна проводност λA = 0,0126 W/(m ⋅ K) λB = 0,0282 W/(m ⋅ K)

Решење
Састав мешавине се може изразити на више начина
~
~ Y 0,12
yA = A~ = = 0,107 kgA/kg(A + B)
1 + YA 1 + 0,12
~ M 28,96
YA = YA ⋅ B = 0,12 ⋅ = 0,0598 kmolA/kmolB
MA 58,1
YA 0,0598
yA = = = 0,0564 kmolA/kmol(A + B)
1 + YA 1 + 0,0598
Моларна маса мешавине износи
M m = yA ⋅ M A + (1 − yA ) ⋅ M B = 0,0564 ⋅ 58,1 + (1 − 0,0564) ⋅ 28,96 = 30,6 kg/kmol
Према табели 1.4 својства мешавине су следећа:
• густина (према једначини стања идеалног гаса)
p ⋅ Mm 125 ⋅103 ⋅ 30, 6
ρm
= = = 1, 40 kg/m3
R ⋅T 8314,51 ⋅ ( 273,15 + 55 )
Према табели 1.4 својства мешавине су следећа:
• динамичка вискозност
M AB 30,6
µµ = = = 17,6 ⋅ 10 − 6 Pa
yA ⋅ M A
+
(1 − yA ) ⋅ M B 0,0564 ⋅ 58,1 (1 − 0,0564) ⋅ 28,96
+
µA µB 9,35 ⋅ 10 − 6 19,7 ⋅ 10 − 6
• топлотна проводност
yA ⋅ λA ⋅ M A1/3 + (1 - yA ) ⋅ λB ⋅ M B1/3
λm =
yA ⋅ M A1/3 + (1 - yA ) ⋅ M B1/3

0,0564 ⋅ 0,0126 ⋅ 58,11 / 3 + (1 − 0,0564) ⋅ 0,0282 ⋅ 28,961 / 3

λm = = 0,0271 W/(m ⋅ K)
0,0564 ⋅ 58,11 / 3 + (1 − 0,0564) ⋅ 28,961 / 3
• специфични топлотни капацитет при сталном притиску
c~p,AB = ~
yA ⋅ c~p,A + (1 − ~
yA ) ⋅ c~p,B = 0,107 ⋅ 1360 + (1 − 0,107 ) ⋅ 1010 = 1050 J/(kg ⋅ K)

1.5 ОСНОВНИ МАТЕМАТИЧКИ МОДЕЛИ У ОБЛАСТИ СВОЈСТАВА

ФЛУИДА - КИНЕТИЧКA ТЕОРИЈА ГАСОВА
Основни математички модели у области својстава флуида који ће бити приказани
у даљем тексту су најједноставнији модели који треба да послуже само за разумевање
описа својстава и њихово изражавање преко основних физичких величина. Резултати
добијени применом једноставних модела се не користе у инжењерској пракси, иако под
одређеним условима, могу да дају прилично добре резултате. Дакле, у питању су
модели који се користе превасходно у дидактичке сврхе.

24
Кинетичка теорија гасова (или молекуларно-кинетичка теорија) је теорија која је
развијана кроз 18. и 19. век 1. Њен историјски значај је пре свега у томе што је она прва
теорија у модерној физици која полази од претпоставке о атомској структури
супстанције. Кинетичка теорија гасова се заснива на моделу идеалног гаса (у даљем
тексту МИГ), који се базира на следећим претпоставкама:
• гас се састоји од молекула који су облика сфере пречника d m (m) и масе mm (kg);
• молекули немају унутрашњу структуру која би утицала на њихово понашање;
• не постоје силе привлачења или одбијања између молекула (занемарују се
међумолекулске силе);
• запремина молекула је занемарљива у односу на запремину система;
• судари молекула су потпуно еластични;
• кретање молекула је хаотично (у свим смеровима) и сваки молекул има средњу
брзину wm (m/s);
• сваки молекул прелази растојање l (m) пре судара са другим молекулом (l се
назива средњи слободни пут молекула) и ово растојање је веће много од
димензија молекула;
• број молекула је довољно велики да се својства система могу сматрати једнаким у
свакој тачки система;
• молекули се покоравају Њутновим законима кретања.
Имајући у види наведено, средње време између два судара молекула износи
τ = l / wm (1.118)
На бази наведених претпоставки могуће је описати понашање и својства гасова,
повезујући макроскопске величине (нпр. притисак и температуру) са њиховим
молекулским карактеристикама (нпр. маса, пречник, брзина). Она омогућава добијање
једначине стања идеалног гаса, Максвел-Болцманове расподеле брзина молекула,
вредности топлотних капацитета гасова без узимања у обзир квантних ефеката и
одређивање транспортних својстава.
1.5.1 Једначина стања идеалног гаса
На основу претпоставки кинетичке теорије гасова могуће је успоставити аналитичку
везу између притиска ( p ), запремине ( V ) и температуре ( T ), користећи се само
законима класичне механике.
Нека се у коцки (слика 1.3) станице a налази један молекул гаса масе m чија брзина
износи wm . Сагласно усвојеном координатном систему одговарајуће компоненте
брзине wm износе wm, z1 , wm, z2 и wm, z3 .
Молекул ће након одређеног временског периода доћи до назначене (шрафиране)
површине и ударити и њу. Промена количине кретања ( ∆K ) приликом удара молекула
у раван z2 z3 износи
( )
∆K = m ⋅ wm, z1 − −m ⋅ wm, z1 = 2 ⋅ m ⋅ wm, z1 (1.119)

Развој теорије се приписује Бернулију, а рад су наставили и комплетирали Ломоносов,

1

Ле Саж, Херапат, Вотерстон, Крониг, Клаусиус, Максвел, Болцман, Ајнштајн,

Смолуховски и многи други.
25
Промена количине кретања у правцу оса z2 и z3 је једнака нули. До поновног удара у
исту раван доћи ће када посматрани молекул пређе пут 2a , при чему време које
протекне између два судара износи
2⋅a
∆τ = (1.120)
wm, z1
Сила којом молекул делује на посматрану површину износи
z3

a
w
z1
w
wz1 a

a
z2

Слика 1.3 Шематски приказ елементарног делића гаса запремине a3

2
∆K wm, z1
F =
= (1.121)
∆τ a
па је притисак који се произведе услед удара
2 2
F m ⋅ wm, z1 m ⋅ wm, z1
p =
= =
a2 a3 V (1.122)
3
где је V (m ) запремина коцке
V = a3 (1.123)
Из једначине (1.122) следи да је
p ⋅ V = m ⋅ wm2 , z (1.124)
1

Ако се у запремини V налази N истородних молекула за брзинама wm1 , wm 2 ..., wmN , тада
ће удар сваког молекула произвести одговарајући притисак p1 , p2 ,..., pN , па се може
написати
2
p1 ⋅ V = m ⋅ wm 1, z (1.125)
1

2
p2 ⋅ V = m ⋅ wm 2, z (1.126)
1

...
2
p N ⋅ V = m ⋅ wmN ,z (1.127)
1

Сабирањем претодних израза добија се

N
2
( p1 + p2 + ... + pN ) ⋅V= ∑ m ⋅ wmi , z1
1 (1.128)

26
Силе парцијалних притисака су векторске величине, док су притисци као величине
стања скалари па се могу скаларно сабирати. Укупни притисак према томе износи
N
p = ∑ pi (1.129)
i =1
па једначина (1.128) добија облик
N
p ⋅ V= 2
∑ m ⋅ wmi , z1
(1.130)
i =1
С обзиром да је брзина векторска величина, квадрат њене апсолутне вредности
(интезитета брзине) може се написати у облику
2 2 2
wm = wm ,z
+ wm ,z
+ wm ,z
(1.131)
1 2 3

Сматрајући да се молекули крећу у свим правцима слободно, претходни израз се може

написати као
wm2 =
3 ⋅ wm2 , z =3 ⋅ wm2 , z =3 ⋅ wm2 , z (1.132)
1 2 3

На основу једначина(1.130) и (1.132) следи да је

2
2 N m ⋅ wmi
p ⋅V = ⋅∑ (1.133)
3 i =1 2
Уместо појединачних брзина сваког молекула израз (1.133) се може написати са
просечном брзином wm . У том случају мора бити задовољен услов
N 2 2
m ⋅ wmi m ⋅ wm
∑ 2 = N
2
(1.134)
i =1
Заменом (1.134) у (1.133) добија се
2
2 m ⋅ wm
p ⋅V = ⋅ N ⋅ (1.135)
3 2
Једначина (1.135) се назива основна једначина молекуларно кинетичке теорије гасова.
Она представља зависност притисака од средње вредности кинетичке енергије
транслаторног кретања великог броја молекула.
Средња вредност кинетичке енергије молекула је повезана са температуром гаса ( T , K )
преко кинетичке дефиниције температуре
3 m ⋅ w2
⋅ k ⋅T = m (1.136)
2 2
где је=k 1,38 ⋅10−23 J/K Болцманова константа.
Имајући у виду једначину (1.135) следи да је
p ⋅V = N ⋅ k ⋅ T (1.137)
Ако се уместо N молекула узме број молекула који садржи 1 kmol супстанције тј.
N A 6, 022 ⋅1026 kmol-1 (Авогадров број), онда се израз (1.137) може написати у облику
=
p ⋅V = N A ⋅ k ⋅ T = R ⋅ T (1.138)
где је универзална гасна константа
R= N A ⋅ k= 8314 J/(kmol ⋅ K) (1.139)

27
Једначина (1.138) представља једначину стања идеалног гаса, а она се може
примењивати и за реалне гасове у области ниских редукованих притисака и високих
редукованих температура.
На основу једначине стања идеалног гаса следи да је густина гаса
m p⋅M
ρ~ = = (1.140)
V R ⋅T
1.5.2 Специфични топлотни капацитет према кинетичкој теорији гасова
Код једноатомних гасова кинетичка енергија је само енергија транслаторног кретања,
па је број степени слободе j = 3 . Код двоатомних гасова број степени слободе је 6, али
се обртање молекула око осе која пролази кроз центре молекула (интернуклеарна оса)
не узима у обзир, јер је енергија обртног кретања око ове осе значајно мања у односу
на енергију окретања око преостале две осе. То значи да је код двоатомних гасова број
степени слободе j = 5 , односно механичко понашање вишеатомног молекула је
одређено са 5 података (три координате тежишта молекула и два угла). Код
вишеатомних гасова на високим температурама (реда 1000 K) треба узети у обзир и
енергију вибрације атома унутар молекула. У табели 1.5 приказан је број степени
слободе различитих молекула.
Табела 1.5 Број степени слободе различитих молекула
Молекул Пример Степени слободе
Транслациони Ротациони Вибрациони
Моноатомски Ne 3 0 0
Двоатомски N2 3 2 1
Троатомски (линерни) CO2 3 2 4
Троатомски (нелинеарни) H2O 3 3 3
Вишеатомски CH4 3 3 9

Применом закона о једнакој расподели енергије према коме сваком степену слободе и
сваком облику енергије одговара просечна енергија k ⋅ T / 2 , па се унутрашња енергија
може да се представи у облику једначине
j
u= ⋅ R ⋅T (1.141)
2
При сталној запремини је
d Q = dU (1.142)
па је молски топлотни капацитет
 dQ  du j
cv=  = = ⋅R
 n ⋅ dT v dT 2
(1.143)
При сталном притиску у систему
d Q = dH = d U + p ⋅ d V (1.144)
па је молски топлотни капацитет
 dQ  du dV
cp =   = + p⋅
 n ⋅ d T p d T dT
(1.145)
Коришћењем једначине стања идеалног гаса добијамо

28
 dV
p⋅ R
= (1.146)
dT
па се једначина (1.145) своди на
j+2
c p = cv + R = ⋅R (1.147)
2
Однос специфичних топлотних капацитета износи
cp j+2
= (1.148)
cv j

1.6 ТРАНСПОРТНА СВОЈСТВА ПРЕМА КИНЕТИЧКОЈ ТЕОРИЈИ ГАСОВА

Сваки молекул има одређена специфична својства: унутрашња енергија молекула,
количина кретања и хемијски идентитет. Ова својства се при кретању молекула
преносе из области са већом концентрацијом својства у зону са мањом концентрацијом
својства. Концентрација наведених својстава ће бити означена са Γ са димензијом
количина својства по јединици запремине.
Молекули гаса заузимају запремину представљену на слици 1.4, подељену на три
квадра дужине l у правцу осе z1 . Пошто су молекули у хаотичном кретању смерови
брзина појединачних молекула нису униформни. Ради упрошћења сматраће се да
молекули имају само брзине у правцима оса z1 , z2 и z3 . То значи да се по једна
шестина молекула креће у смеру + z1 , смеру − z1 , итд. Следи претпоставка да молекули
који се крећу у смеровима управним на z1 осу немају утицаја на молекуле који се крећу
у правцу осе z1 .
z3
Dz3

z1
рав рав рав
ан ан ан
a b g
Dz
2

l l l
z2

Слика 1.4 Запремина модел-гаса подељена на три квадра дужине l у правцу осе z1

Концентрација својства у равни β се може изразити преко концентрације истог

својства у равни α помоћу израза
dΓ
Γα =Γ β + ( −l ) (1.149)
dz1
а на сличан начин се могу повезати концентрације својстава у равнима β и γ

29
 dΓ
Γγ =Γ β + (l ) (1.150)
dz1
У сваком тренутку молекули ће пролазити кроз раван β долазећи из смерова + z1 , и
− z1 . Укупни број молекула који пролазе кроз раван β ће бити једнак збиру броја
молекула који иду у смеровима + z1 , и − z1 . Молекули који се крећу у правцу + z1 долазе
у раван β поседујући концентрацију својства коју су задобили у равни α где су имали
претходни судар са неким другим молекулом. Ови молекули су превалили пут l за
временски интервал τ просечном брзином wm . Флукс молекула који се крећу од равни
α до равни β је једнак
Γ ⋅l
ψ (α → β ) = α (1.151)
6 ⋅τ
и има димензију количине својства сведене на јединицу времена и јединицу површине.
Слично се може писати
−Γ β ⋅ l
ψ ( β →α ) = (1.152)
6 ⋅τ
при чеми знак – наглашава да се смер врши у негативном смеру осе z1 .
При стационарним условима укупни флукс између равни α и β ће бити
ψ net=
(α → β ) ψ (α → β ) + ψ ( β →α ) (1.153)
односно
Γα ⋅ l  −Γ β ⋅ l 
ψ
= +  (1.154)
6 ⋅τ  6 ⋅τ 
Имајући у виду да је
l
wm = (1.155)
τ
може се писати
1 dΓ
ψ =− ⋅ l ⋅ wm ⋅ (1.156)
6 dz1

1.6.1 Молекуларни транспорт супстанције – молекуларна дифузија

Уколико у описаном МИГ постоје две различите врсте молекула A и B долази до
транспорта супстанције уколико постоји разлика концентрација истородних молекула
у две равни. Концентрација се дефинише као број молова молекула А у јединици
запремине, а број молова је
Број молекула компоненте A
Број молова компоненте A =
Авогадров број
(1.157)
Имајући у виду једначину (1.156) добија се за изложени МИГ
1 dc
J A =− ⋅ l ⋅ wm ⋅ A (1.158)
6 dz1
У општем облику, за различите реалне гасове, течности и чврсте материјале,
једначина (1.158) гласи
dcA
J A =− D ⋅ (1.159)
dz1

30
и назива се Фиков закон молекуларне дифузије, где је D (m2/s) коефицијент
молекуларне дифузије. За двокомпонентни ситем коефицијент дифузије се означава са
DAB. Дакле за двокомпонентни ситем ће бити
dcA
JA =
− DAB ⋅ (1.160)
dz1
и
dcB
JB =
− DBA ⋅ (1.161)
dz1
Укупна концентрација је
c = cA + cB (1.162)
па се диференцирањем добија
dcA dcB
=0 + (1.163)
dz1 dz1
односно
dcA dc
= − B (1.164)
dz1 dz1
што значи да уколико постоји градијент концентрације компоненте А мора постојати и
градијент концентрације компоненте B.
Уколико су коефицијенти дифузије једнаки, што важи за многе реалне флуиде, добија
се
J A = −J B (1.165)
1.6.2 Молекуларни транспорт топлоте
Ако молекули у једној равни имају већу унутрашњу енергију, део ове енергије ће
се проширити кроз систем услед кретања молекула. Што је виша температура
молекула, већа је и концентрација унутрашње енергије. Дакле топлота се транспортује
из области више температуре у област ниже температуре. Концентрација топлотне
енергије се описује производом ρ·cp·T па се за топлотни флукс добија из (1.156) добија
1
q =− ⋅ l ⋅ wm ⋅
(
d ρ ⋅ cp ⋅T ) (1.166)
6 dz1
Увођењем Фуријеовог закона провођења топлоте може се записати

q =−λ ⋅
dT
=− a ⋅
(
d ρ ⋅ cp ⋅T ) (1.167)
dz1 dz1

а коефицијент пропорционалности a ( m 2 /s ) се назива топлотна дифузивност

λ
a= (1.168)
ρ ⋅ cp

1.6.3 Молекуларни транспорт количине кретања

Количина кретања појединачних молекула је дефинисана производом mm ⋅ wm .
Смерови количина кретања су произвољни за сваки молекул. Ако гас мирује векторски
збир свих количина кретања је једнак нули, како је приказано на слици 1.5.
Транспорт количине кретања се може одвијати само ако постоје области у систему које
се одликују различитом концентрацијом количине кретања. На слици 1.6 приказано је

31
да постоји брзина струјања гаса у смеру + z2 . Сваки молекул поред количине кретања
m m ⋅ wm има и количину кретања услед брзине струјања флуида у смеру + z2 . У
појединачним квадрима момент количине кретања се разликује по интензитету и
износи mm ⋅ wα , mm ⋅ wβ и mm ⋅ wγ , при чему је wα > wβ > wγ . Оваква слика приказује случај
ламинарног струјања (тзв. вискозно струјање или струјање у слојевима), када молекули
имају само брзину у смеру z2 . При турбулентном струјању ће постојати брзински
вектори слободно оријентисани у простору, па ће брзине имати и компоненте у сва тру
правца.
квадар a квадар b квадар g
z1

mm ⋅ wm

mm ⋅ wm

z2
mm ⋅ wm

Слика 1.5 Смерови количина кретања молекула када флуид мирује

квадар a квадар b квадар g
z1
mm ⋅ wm
mm ⋅ wγ
mm ⋅ wm mm ⋅ wα

z2
mm ⋅ wm mm ⋅ wβ

Слика 1.6 Смерови количина кретања молекула када флуид струји (смер струјања је
означен испрекиданим стрелицама)
Модел нас упућује на чињеницу да се појединачни молекули могу кретати између
квадара преносећи са собом и своју количину кретања mm ⋅ wi . У квадру концентрација
количине кретања је
nm ⋅ mm ⋅ wi m ⋅ wi
= = ρ ⋅ wi (1.169)
∆z2 ⋅ ∆z3 ⋅ l V
а флукс количине кретања износи
d ( m ⋅ wi ) d ( m ⋅ wi )
= (1.170)
A ⋅ dτ ∆z2 ⋅ ∆z3 ⋅ dτ
Уколико се пређе на коначне величине добија се
∆ ( m ⋅ wi ) wi ⋅ ∆ ( m ) ρ ⋅ wi ⋅ ∆z2 ⋅ ∆z3 ⋅ l ρ ⋅ wi ⋅ l
= = =
∆z2 ⋅ ∆z3 ⋅ ∆τ ∆z2 ⋅ ∆z3 ⋅τ 6 ⋅ ∆z2 ⋅ ∆z3 ⋅τ 6 ⋅τ
(1.171)
Користећи се једначином (1.171) добијамо да је резултанта транспорта количине
кретања у облику
∆ ( m ⋅ wi ) 1 d ( ρ ⋅ wi )
∑ A ⋅ ∆τ
=− ⋅ l ⋅ wm ⋅
6 dz1
(1.172)

32
и има димензију силе по јединици површине.
У МИГ размена молекула и количине кретања између квадара α и β резултује
силама убрзања између квадара, како је приказано на слици 1.7. Молекули који из
квадра α пређу у квадар β се морају успорити од брзине wα до брзине wβ . Ово
успоравање може бити узроковано силом која делује у правцу y и представљено је
вектором Fα → β на граници квадара α и β . У исто време молекули који из квадра β
прелазе у квадар α се убрзавају од брзине wβ до брзине wα , а сила која ово омогућава
је − Fβ →α . Пошто је број молекула који прелазе између квадара једнак то ће бити и
Fα → β = − Fβ →α , што значи да су силе једнаког интензитета, али супротних смерова.

Биланс сила важи за сваки пресек па тако за квадар β имамо спољашње силе Fα → β и
− Fγ → β и унутрашње силе − Fβ →α и Fβ →γ . Биланс спољашњих сила је

(
Fα → β + − Fγ → β =0 ) (1.173)
а биланс унутрашњих сила је
0
− Fβ →α + Fβ →γ = (1.174)
Сила која делује између две површине, као она у равни А на слици 1.7, се назива
смичућом силом, која има тенденцију да деформише флуид.
Сила која делује на квадар убрзава молекуле унутар њега и према другом Њутновом
закону износи
d ( m ⋅ w)
Fz2 = (1.175)
dτ
па смицајни (тангенцијални) напон износи
квадар a квадар b квадар g

Fα → β Fβ →γ

 ∆ ( m ⋅ wα ) 
 
 A ⋅ ∆t  nat
σz

− Fβ →α − Fγ → β

wβ
wα

Слика 1.7 Смичуће силе и смицајни напони

Fz2 Fz2 d ( m ⋅ w)
σ=
z2 = = (1.176)
A ∆z2 ⋅ ∆z3 A ⋅ dτ
На основу једначина (1.175) и (1.176) следи

33
 1 d ( ρ ⋅ wi )
σ z2 =− ⋅ l ⋅ wm ⋅ (1.177)
6 dz1
односно
d ( ρ ⋅ w) dw
σ z2 =−ν ⋅ =− µ ⋅ (1.178)
dz1 dz1
и назива се Њутнов закон вискозног трења.
1.6.4 Транспортна својства према кинетичкој теорији гасова
За МИГ који је овде разматран добија се да су транспортна својства једнака и да
износе
1
DAB = a = ν = ⋅ l ⋅ wm (1.179)
6
што значи да је потребно познавати средњу брзину молекула и средњи слободни пут да
би могли да израчунамо вредности транспортних својстава. На основу кинетичке
теорије гасова, зависно од модела који се користи, може се доћи до конкретних
једначина помоћу којих се могу извршити израчунавања.
Применом кинетичке дефиниције температуре (1.136) на МИГ добијају се следеће везе
3⋅ R ⋅T
wm = (1.180)
M
R ⋅T
l=
 1 2⋅ 2  2
 +  ⋅ N А ⋅ p ⋅ p ⋅ d m
 3 3  (1.181)
па је
5,74 ⋅ 10 −24 ⋅ T 3 / 2
DAB = a = ν = (1.182)
p ⋅ d m2 ⋅ M 1 / 2
Према Максвел - Болцмановој расподели брзина молекула унутар идеалног гаса добија
се
3/ 2  M ⋅ wm 2 
2  M 
f (wm ) = 4 ⋅ p ⋅ wm ⋅  ⋅ exp  (1.183)
2 p  
 ⋅ ⋅ R ⋅ T   2 ⋅ R ⋅T 
одакле следи средња брзина молекула
∞
8⋅ R ⋅T
wm = ∫ wm ⋅ f (wm ) ⋅ dwm = (1.184)
0
π ⋅M
а средњи слободни пут молекула је
R ⋅T
l= (1.185)
2 ⋅ N A ⋅ p ⋅ p ⋅ d m2
па је
4,81 ⋅ 10 −24 ⋅ T 3 / 2
DAB = a = ν = (1.186)
p ⋅ d m2 ⋅ M 1 / 2

34
Ознаке
A, m 2 , површина
AS , m 2 , ефикасни пресек судара
a, m/s 2 , топлотна дифузивност
C , J/K , топлотни капацитет
c, kmol/m 3
, молска концентрација
c, молекула/m3 , концентрација молекула
c, kg/m3 , масена концентрација
c p , J/ ( mol ⋅ K ) молски топлотни капацитет при константном притиску
cv , J/ ( mol ⋅ K ) молски топлотни капацитет при константној запремини
D, m 2 /s , коефицијент дифузије
Dк , m , пречник декантера
d, m , пречник цевовода
dm , m , пречник молекула
F, N , сила
H, J , енталпија
j, број степени слободе
2
J , kmol/(m ⋅ s) , молски флукс
K , kg ⋅ m/s , количина кретања
K p , Pa ⋅ s n индекс конзистенције
,
k , J/K , Болцманова константа
l, m , дужина пута молекула
M , kg/kmol , моларна маса
m, kg , маса супстанције
m , kg/s , масени проток флуида
N број компоненти у мешавини
kmol
N A* ( z ), молски флукс компоненте A *
m2 ⋅ s ,
N A , kmol−1 , Авогадров број
n, kmol , количина супстанције
p, Pa , притисак
pi , Pa , парцијални притисак компоненте i
pk , Pa , притисак унутар капљице течности
po , Pa , притисак у околној средини
Q, J , количина топлоте

35
q, W/m 2 , топлотни флукс
R, J/(kmol ⋅ K) , универзална гасна константа
r, m полупречник капи
S, m , површина капи
T, K , апсолутна (термодинамичка) температура
Tb , K , нормална тачка кључања
Tm , K , нормална тачка топљења
t , °C , температура
ttr , °C , температура тачке росе
u , J/kmol , специфична унутрашња енергија
U, J , унутрашња енергија
V , m3 , запремина
v, m3 /kmol , молска запремина
vm , m3 /kmol , специфична запремина мешавине
X , kmol/kmol , молски однос у течној фази
X , kg/kg , масени однос у течној фази
x, kmol/kmol , молски удео компоненте у течној фази
x , kg/kg , масени удео компоненте у течној фази
Y , kmol/kmol , молски однос у гасовитој фази
Y , kg/kg , масени однос у гасовитој фази
y, kmol/kmol , молски удео компоненте у гасовитој фази
y , kg/kg , масени удео компоненте у гасовитој фази
Z , kmol/kmol , молски однос у чврстој фази
Z , kg/kg , масени однос у чврстој фази
z , kmol/kmol , молски удео компоненте у чврстој фази
z, kg/kg , масени удео компоненте у чврстој фази
w, m/s , брзина флуида
wm , m/s брзина молекула
wm, x , m/s брзина молекула у правцу осе x
,
wm, y , m/s брзина молекула у правцу осе y
,
wm, z , m/s брзина молекула у правцу осе z
,
w, m/s , средња брзина

36
Ознаке грчким словима
αc , Риделов критични параметар
β , K −1 , коефицијент топлотне експанзије
β p , K −1 коефицијент топлотне експанзије при константној температури
,
βT , K −1 , коефицијент топлотне експанзије при константном притиску
∆h, J/kg , специфична топлота промене фаза
∆K , kg ⋅ m/s , промена количине кретања
∆p, Pa , пад притиска
∆τ , s , време које протекне између два судара
ε , kmol/m3 , запремински удео компоненте
Γ, концентрација својства
λ , W/(m ⋅ K) , коефицијент топлотне проводности
µ , Pa ⋅ s , динамичка вискозност
σ , N/m , површински напон
3
ρ , kmol/m , молска густина
ρ , kg/m3 , густина
ρ d , kg/m3 , густина дисперзне фазе
ρ n , kg/m3 , густина носеће фазе
τ , N/m 2 , тангенцијални напон
τ 0 , N/m 2 , критични напон
ω, фактор ацентричности
ψ , *, флукс молекула

Индекси
A, B, C, …, компоненте у мешавини
c, критично стање
i, молекул i
z1 , z2 , z3 , осе координатног система
α, β, γ , раван
1, 2, …, N , компоненте у мешавини
A, B, C, …, компоненте у мешавини
c, критично стање
i, компонента у мешавини
m, мешавина

37
opt , оптимални
r, редуковано
s, на линији засићења
1, 2, 3, … , компоненте у мешавини

Горњи индекси
о, чиста компонента
G , гасовито стање
L, течно стање
S, чврсто стање
*, стање равнотеже
(засићења)

Литература
1.1 Genić S., Jaćimović B., Genić V., Economic optimization of pipe diameter for complete turbulence, Energy and
Buildings, vol. 45, pp. 335–338, 2012.
1.2 Riedel, L., Untersuchungen über eine Erweiterung des Theorems der übereinstimmenden Zustände, Teil 1, Eine neue
universelle Dampfdruckformel, Chem. Ing. Tech., vol. 26, p. 83-89, 1954.
1.3 Pitzer, K. S., Lippmann, D. Z., Curl, R. F., Huggins, C. M., Petersen, D. E., The Volimetric and Thermodynamic
Properties of Fluids, Compressibility Factor, Vapor Pressure, and Entropy of Vaporization, J. Am. Chem. Soc., vol.
77, p. 3433-3440, 1955.
1.4 Будимир, Н., Јарић, М., Нењутновски флуиди у инжењерској пракси, Процесна техника, број 2, СМЕИТС,
стр. 8-11, децембар 2011.
1.4 Меденица М., Малешев Д., Експериментална физичка хемија, Фармацеутски факултет Универзитета у
Београду, Београд, 2002.
1.5 Аничин Б, Предавања из физике, Машински факултет, Београд, 1999.
1.6 Green D. W., Perry R. H., Perry's Chemical Engineers' Handbook, McGraw-Hill Professional, New York, 2007
1.7 Towler G., Sinnott R. K., Chemical Engineering Volume 6: Chemical Engineering Design, Elsevier, Amsterdam,
2008.
1.8 Newton I., Philosophiae Naturalis Principia Mathematica, London, 1687.
1.9 Fourier J. Théorie analytique de la chaleur, 1822.
1.10 Fick A., Ann. der. Physik, vol. 94, pp. 59, 1855.

38
5.1 ТРАНСПОРТНА СВОЈСТВА РЕАЛНИХ ГАСОВА
Стварни гасови се значајно разликују од једноставног модела идеалног гаса. Молекули
најчешће нису сферни, не понашају се као крута тела, површина молекула није јасно
дефинисана, молекули се састоје од једног или више атома повезаних интеракцијом
између електрона различитих атома, сваки атом се састоји од веома ситног и густог
језгра окруженог електронским облаком, атоми непрекидно осцилују мењајући облик
молекула, итд. Највеће одступање модела идеалног гаса од реалности је занемаривање
међумолекулских сила: молекули се привлаче када су удаљени, а одбијају када су
близу. Права природа ових сила до данас није у потпуности разјашњена и најчешће се
описују једноставном једначином
dφ (r )
F= (5.1)
dr
где су:
• φ (r ) , потенцијална енергија;
• r , m, растојање између молекула.
Многе емпиријске форме су предложене и тестиране за одређивање потенцијалне
енергије у функцији растојања молекула да би описале функционалне зависности
приказане на слици 5.1. Једна од таквих је Ленард-Џонсов 6-12 потенцијал [5.1]
 σ 12  σ  6 
φ = 4 ⋅ ε ⋅   −   (5.2)
 r   r  

где су:
• σ , m , колизиони пречник (Ленард-Џонсов параметар);
• ε , максимум енергије интеракције два молекула.
У оквиру ове књиге се неће детаљније разматрати теоријска основа, већ ће бити
изложени само резултати различитих теоријско-емпиријских модела. Динамичка
вискозност једнокомпонентног гаса према [5.2] износи
M ⋅T
µ = 26,69 ⋅ 10 − 26 ⋅ 2
(5.3)
σ ⋅ Ωµ
а за топлотну проводност једноатомног гаса једначина гласи
T
8,32 ⋅ 10 − 22 ⋅
λ= M (5.4)
σ 2 ⋅ Ωλ
где су:
• T, K, апсолутна температура;
• M, kg/kmol, моларна маса.
Колизиони интеграли за динамичку вискозност, односно топлотну проводност, се
израчунава помоћу једначине [5.3] (слика 5.2)
1,16145 0,52487 2,16178
Ω µ = Ωλ = + + (5.5)
(T )
∗ 0,14874
(
exp 0,77320 ⋅ T ∗
) (
exp 2,43787 ⋅ T ∗
)
и представља функцију апсолутне температуре T , енергије молекуларне интеракције ε
(Ј) и Болцманове константе (k = 1.3806488·10-23 Ј/K) повезаних преко параметра

39
 3.10-21

2.10-21

1.10-21 привлачење
одбијање

φ (r ), J 0
H2

-1.10-21
N2

-2.10-21
C2H4
CO2
-3.10-21
0 2.10-10 4.10-10 6.10-10 8.10-10 10.10-10 12.10-10
r, m
Слика 5.1 Потенцијална енергија у функцији растојања молекула
2.8
2.6
2.4
2.2
2.0
1.8
Ω 1.6
1.4 Ωµ=Ωλ
1.2
1.0
0.8
ΩD
0.6
0.4
0.3 0.6 1 2 4 6 8 10 20 40 60 100 200 400
T*
Слика 5.2 Колизиони интеграл за молекуларну дифузију

k ⋅T
T∗ = (5.6)
ε
Вредности колизионог пречника σ (m) и ε/k (K) су дате у табели 5.1. Уколико за неку
супстанцију не постоје подаци у табели 5.1, за израчунавање параметара потенцијала
Ленард-Џонса могу се користити једначине [5.5]
σ = 11,8 ⋅ 10 −10 ⋅ v1lb/ 3 (5.7)
σ = 8,41 ⋅ 10 −10 ⋅ v1c / 3 (5.8)
1/ 3
−10 T 
σ = 114 ⋅10 ⋅  c  (5.9)
 pc 

40
 Табела 5.1 Параметри потенцијала Ленард-Џонса
10
Молекул σ, 10 m ε/k, K Молекул σ, 1010 m ε/k, K
He 2,551 10,22 Cl2 4,217 316,0
H2O 2,641 809,1 Br2 4,296 507,9
Ne 2,820 32,8 CH3OCH3 4,307 395,0
H2 2,827 59,7 C2N2 4,361 348,6
NH3 2,900 558,3 C2H6 4,443 215,7
Hg 2,969 750,0 CS2 4,483 467,0
HF 3,148 330,0 C2H5OH 4,530 362,6
HCl 3,339 344,7 n-C3H7OH 4,549 576,7
HBr 3,353 449,0 CH2COCH3 4,600 560,2
F2 3,357 112,6 CF4 4,662 134,0
O2 3,467 106,7 CH2CHCH3 4,678 298,9
NO 3,492 116,7 n-C4H10 4,687 531,4
Ar 3,542 93,3 CH3CCH 4,761 251,8
H2S 3,623 301,1 C3H6 4,807 248,9
CH3OH 3,626 481,8 C2H5Cl 4,898 300,0
HCN 3,630 569,1 CH2Cl2 4,898 356,3
Kr 3,655 178,9 CH2COOCH3 4,936 469,8
CO 3,690 91,7 C3H8 5,118 237,1
Vazduh 3,711 78,6 SF6 5,128 222,1
CH4 3,758 148,6 I2 5,160 474,2
N2 3,798 71,4 CH3COOC2H5 5,205 521,13
N2O 3,828 232,4 i-C4H10 5,278 330,1
CO2 3,941 195,2 i-C4H10 5,278 330,1
PH3 3,981 251,5 C6H6 5,349 412,3
C2H2 4,033 231,8 CHCl3 5,389 340,2
Xe 4,082 206,9 C2H5OC2H5 5,678 313,8
NOCl 4,112 395,3 n - C3H12 5,784 341,1
SO2 4,112 335,4 n - C6H14 5,949 399,3
CH3Br 4,118 449,2 UF6 5,967 236,8
COS 4,130 336,0 CCl4 5,974 322,7
C2H4 4,163 224,7 C6H12 6,182 297,1
CH3Cl 4,182 350,0 SNBr4 6,388 563,7
H2O2 4,196 289,3 C(CH3)4 6,464 193,4
HJ 4,211 288,7

ε
= 1,15 ⋅ Tb (5.10)
k
ε
= 0,77 ⋅ Tc (5.11)
k
где су:
• Tb , K , температура кључања на атмосферском притиску;
41
 • Tc , K , критична температура;
• vlb , m 3 /kmol , молска запремина течности на температуре кључања при
атмосферском притиску;
• vc , m 3 /kmol , критична молска запремина;
• p c , Pa , критични притисак.
Пример 5.1
Израчунати топлотну проводност и вискозност аргона на атмосферском притиску
температури 273 К.
Решење
Моларна маса аргона је М = 39,948 kg/kmol, а на основу табеле 5.1 за аргон је
познато σ = 3,542·10-10 m и ε/k = 93,3 K. Према (5.6) је
k ⋅ T 273
T∗ = = = 2,20
ε 93,3
а колизиони интеграл износи
1,16145 0,52487 2,16178
Ω µ = Ωλ = + +
(T ) ∗ 0,14874
(
exp 0,77320 ⋅ T ∗ ) (
exp 2,43787 ⋅ T ∗ )
1,16145 0,52487 2,16178
Ω µ = Ωλ = + + = 1,138
2,20 0,14874 exp(0,77320 ⋅ 2,20 ) exp(2,43787 ⋅ 2,20 )
Динамичка вискозност је
M ⋅T 39,948 ⋅ 273
µ = 26,69 ⋅ 10 − 26 ⋅ = 26,69 ⋅ 10 − 26 ⋅ = 21,2 ⋅ 10 − 6 Pa ⋅ s а топлотна
2
s ⋅ Ωµ (3,542·10 ) ⋅ 1,138
−10 2

проводност је
T 273
8,32 ⋅ 10 − 22 ⋅ 8,32 ⋅ 10 − 22 ⋅
M = 39,948
λ= = 0,0166 W/(m ⋅ K)
2
σ ⋅ Wλ ( 2
3,542·10 −10 ⋅ 1,138 )
Табличне вредности су µexp = 20,99 ⋅ 10 −6 Pa ⋅ s и λexp = 0,01643 W/(m ⋅ K) из [5.19], па су
грешке израчунавања 1,2% и 0,9% респективно.

У случају дифузије унутар једнокомпонентног гаса неопходно је да се прво дефинише

једнокомпонентни гас (А) који се састоји од молекула једнаке величине и масе, који се
крећу једнаким средњим брзинама, али имају додатну особеност која се може пратити
при молекуларној дифузији. Гас који одговара оваквом разматрању је гас код кога су
поједини молекули озрачени или у питању могу бити изотопи, па се молекул са
особеношћу која се може пратити означава са А*. Први пример је илустрован у [5.6]
при разматрању дифузије озраченог аргона, а други пример је раздвајање изотопа
уранијумхексафлуорида U235F6 од U238F6 (моларна маса U235F6 је 56050,785 kg/kmol, а
моларна маса U238F6 је 56764,872 kg/kmol, па се може сматрати да су величина и маса
молекула оба изотопа практично једнаке; разлика у моларним масама је 1,3%) [5.7].
Услед концентрационе неравнотеже долази до молекуларног транспорта компоненти
А* и А унутар запремине гаса. У [2.9] дата је следећа једначина за израчунавање
коефицијента дифузије помоћу Ленард-Џонсовог параметрa
42
 1
MA T 3/ 2
DAA* = 8,42 ⋅ 10 − 24 ⋅ ⋅ (5.12)
σ A2 ⋅ Ω D p
где је σ A , m , колизиони пречник (Ленард-Џонсов параметар). За бинарне мешавине
Ленард-Џонсов параметар се одређује на основу израза
Колизиони интеграл за молекуларну дифузију Ω D се израчунава помоћу једначине
(слика 5.2) [5.2]
1,06036 0,19300 1,03587
ΩD = + + +
(T )
∗ 0,15610
(
exp 0,47635 ⋅ T ∗
) (
exp 1,2996 ⋅ T ∗ )
1,76474
+
(
exp 3,89411 ⋅ T ∗ ) (5.13)
и зависи од енергије молекуларне интеракције за двокомпонентни систем ε AB (Ј)
k ⋅T
T∗ = (5.14)
εA

5.2 ТРАНСПОРТНА СВОЈСТВА У ТЕЧНОСТИМА

Разумевање кретања молекула и њихове интеракције код течности је окупирало велики
број научника и инжењера и учињени су бројни покушаји да се теоријски и/или
емпиријски успоставе везе транспортних (и других) својстава од величина стања
(притисак, температура, концентрација). На жалост, за разлику од гасова, опште
прихваћен приступ до сада није развијен.
Чињеница да је течно агрегатно стање прелазно између гасовитог и чврстог стања,
довело је до формулисања неколико теорија на основу прихваћених постулата који
важе за гасове и чврста тела. Tеоријски модел базиран на моделу “густих” гасова
Кирквуда (Kirkwood) и сарадника [5.8] и приступ молекуларне динамике Камингса
(Cummings) и Еванса (Evans) [5.9] су корисна разматрања иако имају велика одступања
од измерених података, те немају практичну примену.
Теорије о течности са структуром налик чврстим телима сматрају да се молекули
налазе на малим растојањима, па су привлачне силе између молекула велике.
Захваљујући томе молекули су у интеракцији са само неколико суседних молекула.
Генерално постоје 4 типа оваквих теорија: теорија шупљина (рупа), теорија вибрација,
фононска теорија и релаксациона теорија. Теорија вибрација претпостављају да
вибрације молекула око равнотежне позиције изазива импулсе у течности. Фононска
теорија претпоставља да импулс у течност настаје услед вибрација комплетне решетке.
Код релаксационе теорије, вискозност се третира слично деформацијама еластичних
чврстих тела.
Код теорије шупљина течност се третира као густа молекуларна решетка са
молекулима пречника dm (m). Растојањем између суседних молекула је мање од
њихових пречника (r, m, растојање између тежишта молекула). Унутар континуалне
молекулске структуре дисперговане су шупљине (празнине, рупе) како је приказано на
слици 5.3. Молекул може прећи (ускочити) у шупљину уколико има довољну енергију
да савлада међумолекулске силе којима је изложен. Након прелаза у суседну шупљину
молекул за собом оставља нову шупљину, у коју може прећи следећи молекул.

43
Захваљујући снажнијим међумолекулским силама брзина описаног кретања молекула
је значајно мања него код гасова, па је интензитет дифузије такође значајно мањи.
Проучавањем понашања течних угљоводоника у [5.10] је закључено да се на ниским
температурама молекули углавном крећу транслаторно, а да на високим температурама
молекули слободно ротирају око своје подужне осе. Захваљујући вибрацијама у
скученом простору молекули се сударају и при томе могу да предају извесну количину
топлоте без напуштања свог основног положаја. Да би се остварило струјање течности
потребна је релативно велика сила (знатно већа него код гасова), која треба да савлада
међумолекулске силе, које теже да задрже молекуле у основном положају.
dm r

Ш Ш

Слика 5.3 Једноставни модел течности (Ш – шупљина)

На основу података из [5.4] за течну воду на 0°C, коефицијент дифузије је D = 1,36·10-9
m2/s, топлотна проводност износи λ = 142·10-9 m2/s, а вискозност је μ = 1796·10-9 m2/s.
Ови подаци говоре да се, за исту разлику концентрације својства, дифузија одвија
мањим интензитетом у односу на транспорт топлоте и транспорт количине кретања.
Такође је интересантно упоредити ове податке са подацима за транспортне
коефицијенте у гасовима, код којих су транспортна својства истог реда величине. На
пример за CО2 на атмосферском притиску и 100°C су [5.4]: D = 16·10-6 m2/s, λ = 17·10-6
m2/s и μ = 12,5·10-6 m2/s. Разлике у транспортним механизмима се могу уочити и
поредећи иста својства у течностима и гасовима [5.2]: за топлотну проводност важи
λL / λG ~ 10 ÷ 100 , код вискозности је µ L / µG ~ 10 ÷ 100 , док је код коефицијента дифузије
DL / DG ~ 10 −4 .Очигледно је да ће развој теорија транспорта супстанције, топлоте и
количине кретања у течностима заокупљати пажњу и у наредном периоду.
Најбољи пример теорије шупљина је Ајрингова (Eyring) теорија према којој се
вискозни ток третира као реакција изазвана енергијом активације потребне да молекул
савладава потенцијалну баријеру скоковитог прелаза у празан простор [5.10], [5.11],
[5.12], [5.13], [5.14]. Применом Аренијусове једначине за брзину реакције, Ајринг и
сарадници су извели следећу једначину за вискозност течности
N av ⋅ h  ∆G * 
µ= ⋅ exp  (5.15)
v  R ⋅T 
где су:

44
 • ∆G * , Гибсова слободна молска енергије активације течења;
• v , молска запремина;
• N av , Авогадров број;
• h,
Планкова константа;
• R универзална гасна константа.
Бокрис (Bockris) и Реди (Reddy) [5.15] и Уејмен (Weymann) [5.17] су, такође на основу
теорије шупљина, дошли до сопствених теоријских израза. Узимајући у обзир
резултате све три групе аутора може се, према теорији шупљина, вискозност изразити
на следећи начин
 Bµ 
µ = Aµ ⋅ T n ⋅ exp 
 (5.16)
 T 
где експонент, према наведеним литературним изворима, може имати вредности n = 0,
n = 1/2 или n = 1. Једначина (5.16) се може, са сва три могућа експонента, користити за
статистичку обраду експерименталних података у одређеном опсегу температура и
притисака, ради одређивања параметара А и B за практичне (инжењерске) прорачуне.
Аналогни изрази се користе и за топлотну проводност и за коефицијент дифузије
 Bλ 
λ = Aλ ⋅ T n ⋅ exp  (5.17)
 T 
и
B 
D = AD ⋅ T n ⋅ exp D  (5.18)
 T 
Списак коришћених ознака
A , параметар који зависи од врсте једињења
A , експериментална константа према Андрадеу
A , параметар који зависи од редуковане температуре
A , параметар које зависи од редуковане густине
A , константа која зависи од врсте једињења
B , константа која зависи од редуковане температуре
B , параметар које зависи од редуковане густине
bi , доприносе поједине групе у уједињењу
Ci , допринос функционалне групе i
C , параметар који зависи од редуковане температуре
C , параметар које зависи од редуковане густине
C , параметар који зависи од структуре молекула
c , експериментална константа према Андрадеу
ci , доприносе поједине групе у једињењу
c p , kJ/(kmol ⋅ K) , специфични топлотни капацитет гаса при константном притиску
cv , kJ/(kmol ⋅ K) ,
специфични топлотни капацитет гаса при константној запремини
D , параметар који зависи од редуковане температуре
di , доприносе поједине групе у једињењу
F , параметар који зависи од редукованог притиска и редуковане температуре
J , структурни параметар
45
L, kmol−1 , Лошмитов број
M , kg/kmol , моларна маса
n , константа која зависе од структуре молекула
ni , број појављивања групе i у молекулу
P , бездимензиони параметар
pc , Pa , критични притисак
pr , редуковани притисак
Q, параметар који зависи од редуковане температуре
R, J/(kmol ⋅ K) , универзална гасна константа
T, K , температура
Tc , K , критична температура
Tr , редукована температура
Tb (K) , нормална температура кључања
Zc , критични фактор компресибилности
α , параметар
α , константа која зависи од врсте једињења
α , константа
β , параметар
β , константа која зависи од врсте једињења
γ , константа
γ , константа која зависи од врсте једињења
∆pr , фактор
∆λi , W/(m ⋅ K) , допринос групе i
Θ , параметар
θ , D , диполни момент
θ r , редуковани диполни момент
κ , коефицијент изентропе
λ , W/(m ⋅ K) , топлотна проводност
λ0 , W/(m ⋅ K) , топлотна проводноста гаса на атмосферском притиску
λb , W/(m ⋅ K) , топлотна проводност течности на нормалној температури кључања
µ , Pa ⋅ s , динамичка вискозност
µ0 , Pa ⋅ s , динамичка вискозност на ниском притиску
µ SL , Pa ⋅ s , динамичка вискозност течности на ниском притиску
ν , m/s 2 , кинематска вискозност
ξ , бездимензиони параметар
ρ , kg/m3 , густина течности
r r , редукована густина
ρb , kg/m3 , густина течности на нормалној температури кључања
ω , фактор ацентричности
46
Литература
[5.1] Lennard-Jones J. E., On the Determination of Molecular Fields, Proc. R. Soc. Lond, A 106 (738), pp. 463–477, 1924.
[5.2] Poling B. E., Prausnitz J. M., O'Connell J., The Properties of Gases and Liquids, McGraw-Hill, New York, 2000.
[5.3] Neufeld P. D., Janzen A. R., Aziz R. A., J. Chem. Phys., vol. 57, pp. 1100, 1972.
[5.4] Foust A. S., Wenzel L. A., Clump C. W., Maus L., Andersen L. B., Principles of unit operations, John Wiley and
Sons, New York, 1960.
[5.5] Bird R. B., Stewart W. E., Lightfoot E. N., Transport Phenomena, John Wiley & Sons, New York, 2007.
[5.6] Аничин Б, Предавања из физике, Машински факултет, Београд, 1999.
[5.7] Wei J., Great Inventions that Changed the World, Wiley-AIChE, 2012.
[5.8] Kirkwood J. G., Buff F. P., Green M. S., The statistical mechanical theory of transport processes. III. The
coefficients of shear and bulk viscosity of liquids, J. Chem. Phys., vol. 17, no. 10, pp. 988-994, 1949.
[5.9] Cummings P. T., Evans D. J., Nonequilibrium molecular dynamics approaches to transport properties and non-
Newtonian fluid, Ind. Eng. Chem. Res., vol. 31, pp. 1237-1252, 1992.

[5.10] Moore R. J., Gibbs P., Eyring H., Structure of the liquid state and viscosity of hydrocarbons, J. Phys. Chem., vol. 57,
pp. 172-178, 1953.
[5.11] Eyring H., Viscosity, plasticity, and diffusion as examples of absolute reaction rates, J. Chem. Phys. vol. 4, no. 4, pp.
283-291, 1936.
[5.12] Eyring H., Hirschfelder J. O., The theory of the liquid state, J. Phys. Chem., vol. 41, pp. 249-257, 1937.
[5.13] S. Glasstone, Laidler K. J., Eyring H., The Theory of Rate Processes, McGraw Hill, New York, 1941.
[5.14] Kincaid J. F., Eyring H., A. E. Stearn, The theory of absolute reaction rates and its application to viscosity and
diffusion in the liquid state, Chem. Rev., vol. 28, pp. 301-365, 1941.
[5.16] Bockris J. O. M., Reddy A. K. N., Modern Electrochemistry, Plenum Press, New York, 1970.
[5.17] Weymann H. D., On the hole theory of viscosity and expansivity of liquids, Kolloid Z. Polymere, vol. 181, pp.131-
137, 1962.
[5.18] White F. M., Viscous Fluid Flow, McGraw-Hill, 1991.
[5.19] Bich E., Millat J., Vogel E., The Viscosity and Thermal Conductivity of Pure Monatomic Gases From Their Normal
Boiling Point up to 5000 K in the Limit of Zero Density and at 0.101325 Mpa, J. Phys. Chem. Ref. Data, vol. 19, no.
6, pp. 1289-1305, 1990.
[5.20] Lucas, K., Ein einfaches Verfahren zur Berechnung der Viskosität von Gasen und Gasgemischen, Chem. Ing. Tech.,
vol. 46, no 4, p. 157, 1975.
[5.21] Yoon, P., and Thodos, G., Viscosity of Nonpolar Gaseous Mixtures at Normal Pressures, AIChE J., Vol. 16, No. 2,
p. 300, March 1970.
[5.22] Reichenberg, D., New Methods for the Estimation of the Viscosity Coefficients of Pure Gases at Moderate Pressures
(with Particular Reference to Organic Vapors), AIChE J., vol. 21, p. 181, 1975.
[5.23] Reichenberg, D., The Viscosities of Pure Gases at High Pressures, Natl. Eng. Lab., Rept. Chem. 38, East Kilbride,
Glasgow, Scotland, August 1975.
[5.24] de Guzman J., Anales Soc. Espan. Fiz. y Quim., vol. 11, pp. 353, 1913.
[5.25] Vogel H., Physik Z., vol. 22, pp. 645, 1921.
[5.26] Шашић М., Транспорт флуида и чврстих материјала цевима, Научна књига, 1990.
[5.27] Towler, G., Sinnott, R., Chemical engineering design, Principles, practise and economics of plant and process
design, Butterworth-Heinemann (Elsevier), Burlington, 2008.
[5.28] Souders, M., Viscosity and Chemical Constitution, J. Am. Chem. Soc., vol. 60, p. 154-158, 1938.
[5.29] Lewis, W. K., Squires, L., The Mechanism of Oil Viscosity as Related to the Structure of Liquids, Oil Gas J., p. 92-
96, November 1935.
[5.30] Andrade, E. N. da C., A Theory of The viscosity of liquids, Part 1, Philos. Mag. J. Sci., vol. 17, p497-511, 1935.,
Part 2, vol 17, p. 698-732, 1935.
[5.30] Santos F. J. V., Nieto de Castro C. A., Dymond J. H., Dalaouti N. K., Assael M. J., Nagashima A., Standard
Reference Data for the Viscosity of Toluene, J. Phys. Chem. Ref. Data, Vol. 35, No. 1, 2006.
[5.31] Hsu, C.H., Sheu, Y-W., Tu., C-H, Viscosity estimation at low temperatures (Tr<0.75) for organic liquids from group
of contributions, Chemical engineering journal, Vol. 88, Issue 1-3, p. 27-35, 28 September, 2002.
[5.32] Bondi, A., Physical Chemistry of lubricating Oils, Part 1, Petrol. Refiner, vol. 25, no. 6, p122-126, 1946., Part 2,
ibid., vol. 25, no. 7, p. 119-132, 1946., Part 3, ibid., vol. 25, no. 8, p. 119-129, 1946.
[5.33] Lucas, K., Die Druckäbhangigkeit der Viskosität von Flüssigkeiten – eine einfache Abschätzung, Chem. Ing. Tech.,
vol. 53, p. 959, 1981.
[5.34] Eucken, A., Über das Wärmeleitvermogen, die spezifische Wärme und die innereReibung der Gase, Phys. Z., vol.
14, p. 324-336, 1913.
[5.35] Stiel L. I., Thodos G., The thermal conductivities of nonpolar substances in the dense gaseous and liquid
regions, AIChE J., vol. 10, p. 26-29, 1965.
[5.36] Chung, T. H., Lee L. L., and Starling K. E., Applications of kinetic gas theories and multiparameter correlation for
prediction of dilute gas viscosity and thermal conductivity, Ind. Eng. Chem. Fundam., vol. 23, p8-13, 1985.
47
[5.37] Heat Exchanger Design Handbook, Hemisphere Publishing Washington, 1986.
[5.38] Owens, E. J., Thodos, G., Thermal Conductivity: Correlation for Ethylene and Its Application to Gaseous Aliphatic
Hydrocarbons and Their Derivatives at Moderate Pressures, AIChE J., vol. 6, p. 676-681, 1960.
[5.39] Schaefer, C. A., Thodos, G., Thermal Conductivity od Diatomic Gases:Liquid and Gaseous States, AIChE J., vol. 5,
no. 3, p. 367-372, 1959.
[5.40] Stiel, L. I., Thodos, G., The Thermal Conductivity of Nonpolar Substances in the Dense Gaseous and Liquid
Rigions, AIChE J., vol. 10, no. 1, p. 26-30, 1965.
[5.41] Pachaiyappan, V., Ibrahim, S.H., Kuloor, N.R.: “A New Correlation for Thermal Conductivity,” Chemical
Engineering, pages. 140.Feb. 13, 1967.
[5.42] Reidel L., Wärmeleitfähigkeitsmessungen an Zuckerlösungen, Fruchtsäften und Milch, Chemie ingenieur technik,
Vol. 21, Issue 17-18, p. 340–341, September, 1949.
[5.43] Lenoir, J. M., Effect of pressure on thermal conductivity of liquids, Petroleum Refiner, vol. 36, p. 162, 1957.
[5.44] Kanitkar, D., Thodos, G., The thermal conductivity of liquid hydrocarbons, Can. J. Chem. Eng., vol. 47, Issue 5, p.
427-430, 1969.
[5.45] Baroncini, C., et al., Organic Liquid Thermal Conductivity: A Prediction Method in the reduced Temperature Range
0.3 to 0.8, Int. J. Thermophys., vol. 1, p. 21-38, 1981.
[5.46] Sastri, S. R. S., Rau K. K. , A new temperature–thermal conductivity relationship for predicting saturated liquid
thermal conductivity, Chem. Eng. J., vol. 74, Issue 3, p. 161-169, 1999.
[5.47] Gambill, W. R., Best Metods for Prandtl Number, Chem. Eng. vol. 65, p. 121-124, 1958.

48
10.3 КОЕФИЦИЈЕНТ ДИФУЗИЈЕ
Осим запажања изложених у поглављу 1 на основу једноставноg модела проистеклог
из кинетичке теорије, у данашње време постоје бројна истраживања везана за
коефицијент дифузије на бази теоријских модела течности и гасова, која су
потпомогнута експерименталним радом. Овде ће бити издвојено неколико једначина
које су погодне за инжењерске прорачуне.
10.3.1 Коефицијент дифузије у бинарним гасовитим мешавинама
У [10.1] дата је следећа једначина за израчунавање коефицијента дифузије помоћу
Ленард-Џонсовог параметрa
1 1
+
MA MB T3/ 2
DAB = 1,883 ⋅ 10− 22 ⋅ 2
⋅ (10.28)
σ AB ⋅ ΩD pm
где је σ AB , m , колизиони пречник (Ленард-Џонсов параметар). За бинарне мешавине
Ленард-Џонсов параметар се одређује на основу израза (5.13) и табеле 5.1, при чему су
карактеристичне величине
σA +σB
σ AB = (10.29)
2
ε AB εA εB
= ⋅ (10.30)
k k k
Када је реч о двокомпонентним гасним мешавинама, механизам дифузије се може
објаснити према упрошћеној кинетичкој теорији гасова [10.13], одакле следи да
коефицијент дифузије износи
1 1
+
MA MB T 3/ 2
DAB = 1,98 ⋅ 10 −4 ⋅ ⋅ (10.31)
(v 1/ 3
A,mol + v1B/,mol
3
)
2 pm

где су vA,mol и vB,mol ( m 3 /kmol ) запремине молекула компоненти А и B по јединици

количине супстанције.
За приближно израчунавање запремине молекула по јединици количине
супстанције може се користити једначина
vc,i
vi,mol = (10.32)
12
где је vc,i , m3/kmol , критична молска запремина компоненте i .
У [10.14] Џилиленд је дао следећу једначину једначину
1 1
+
MA MB T3/ 2
DAB = 4,35 ⋅ 10− 4 ⋅ ⋅ (10.33)
(
v1/3 1/3 2
A,lb + vB,lb
pm )
где су vA,lb и vB,lb (m3 /kmol) молске (атомске) запремине компоненате A и B у течном
стању на температури кључања на атмосферском притиску.

49
 Молске (атомске) запремине појединих течности на температури кључања на
атмосферском притиску су дате у табели 10.5 према [10.23]. Код цикличних једињења
при израчунавању молске запремине у течном стању на температури кључања на
атмосферском притиску у зависности од облика прстена треба одузети вредности дате
у табели 10.6 [10.23].
Табела 10.5 Молске (атомске) запремина појединих флуида у течном стању на
температури кључања на атмосферском притиску (1 катом је 1000 атома)
Молска запремина, m3/kmol
Ваздух 0.0299 CO2 0.0340 H2S 0.0329 NO 0.0236
Br2 0.0532 COS 0.0515 I2 0.0715 N2O 0.0364
Cl2 0.0484 H2 0.0143 N2 0.0312 O2 0.0256
CO 0.0307 H2O 0.0189 NH3 0.0258 SO2 0.0448

Атомска запремина, m3/katom

As 0.0305 F 0.0087 P 0.0270 Sn 0.0423
Bi 0.0480 Ge 0.0345 Pb 0.0480 Ti 0.0357
Br 0.0270 H 0.0037 S 0.0256 V 0.0320
C 0.0148 Hg 0.0190 Sb 0.0342 Zn 0.0204
Cr 0.0274 I 0.037 Si 0.0320
Cl са краја нпр. RCl 0.0216 О 0.0074
Cl у средини нпр. R—CHCl—R 0.0246 О у метил естрима 0.0091
N двоструко везан 0.0156 О у метил етрима 0.0099
N троструко везан, као у нитрилима 0.0162 О у вишим естрима и етрима 0.0110
N у примарним аминима RNH2 0.0105 О у киселинама 0.0120
N у секундарним аминима R2NH 0.0120 О удружен са S, P, N 0.0083
N у терцијарним аминима R3N 0.0108

Табела 10.6 Вредности које треба одузети код цикличних једињења

Прстен Молска запремина, m3/kmol
трочлани 0,0060
четворочлани 0,0085
петочлани 0,0115
шесточлани (бензен, циклохексан, пиридин) 0,015
нафталенов 0,030
антраценов 0,0475

На бази експерименталних резултата Фулер, Шетлер и Гидингс су у [10.15] дали

следећу једначину
1 1
+ 1,75
M A M B T
DAB = 1,013 ⋅ 10− 4 ⋅ ⋅ (10.34)
(v1/3 + v1/3
A B )2 pm

50
где су vA и vB ( m 3 /kmol ) молске (атомске) запремине компоненти A и B дате у табели
10.7. Код шесточланих прстена при израчунавању молске запремине треба одузети
0,0202 m 3 /kmol . Једначина (10.34) за 340 измерених коефицијента дифузије, на нижим
притисцима, показује одступање до 7% [10.16].
Пример 10.7
Одредити коефицијент дифузије за мешавину метил-хлорида (А) и сумпордиоксида (B)
на температури T = 323 K и притиску p = 1 bar на основу једначина (10.25), (10.27),
(10.28), (10.29). Израчунате вредности упоредити са експериментално добијеним
= 7,8 ⋅10−6 m 2 /s .
коефицијентом дифузије DAB,exp
Табела 10.7 Молске (атомске) запремине за једначину (10.28)
Атом Атомска запремина, m3/katom Молекул Молска запремина, m3/kmol
Ar 0,0161 Br2 0,0672
Br 0,0672 CClF2 0,1148
C 0,0165 Cl 2 0,0377
Cl 0,0195 CO 0,0189
H 0,00198 CO 2 0,0269
He 0,00288 H2 0,00707
Kr 0,0228 H 2O 0,0127
N 0,00569 N2 0,0179
O 0,00548 N 2O 0,0359
S 0,0170 NH 3 0,0149
O2 0,0166
SF6 0,0697
SO 2 0,0411
Ваздух 0,0201

Решење
Моларне масе компоненти су M A = 50, 49 kg/kmol и M B = 64, 066 kg/kmol .
Према једначини (10.27) запремине молекула по јединици количине супстанције су
vc , A 0,139
vA,mol = = = 0,01158 m 3 /kmol
12 12
vc, B 0,122
vB,mol = = = 0,01017 m 3 /kmol
12 12
• vc, A = 0,139 m 3 /kmol , критична молска запремина метил-хлорида;
• vc, B = 0,122 m 3 /kmol , критична молска запремина сумпордиоксида.
Према једначини (10.31) коефицијент дифузије износи
1 1
+
50, 490 64, 066 3233/2
DAB =1,98 ⋅10−4 ⋅ ⋅ =11, 03 ⋅10−6 m 2 /s
( 0, 011581/3 + 0, 01017 )
1/3 2 5
1 ⋅10

51
Према једначини (10.33) коефицијент дифузије износи
1 1
+
50, 490 64, 066 3233/2
DAB = 4,35 ⋅10−4 ⋅ ⋅ = 8, 05 ⋅10−6 m 2 /s
( 0, 0653 1/3
+ 0, 0488 )
1/3 2 1 ⋅105

где су, према табели 10.5:

• vA,lb = 2 ⋅ 0,0148 + 3 ⋅ 0,0037 + 0,0246 = 0,0653 m 3 /kmol , молска запремина течног метил
хлорида на температури кључања на атмосферском притиску;
• vB,lb = 0,0488 m 3 /kmol , молска запремина течног сумпордиоксида на температури
кључања на атмосферском притиску.
Према једначини (10.34) коефицијент дифузије је
1 1
+
50, 490 64, 066 3231,75
DAB = 1, 013 ⋅10−4 ⋅ ⋅ = 8, 73 ⋅10−6 m 2 /s
( 0, 058441/3 + 0, 0411 ) 1/3 2 5
1 ⋅10

где су, према табели 10.7:

• vA,lb = 2 ⋅ 0,0165 + 3 ⋅ 0,00198 + 0,0195 = 0,05844 m 3 /kmol , молска запремина метил хлорида,
• vB,lb = 0,0441 m 3 /kmol , молска запремина сумпордиоксида.
За прорачун коефицијента дифузије помоћу једначине (10.28) потребно је израчунати
следеће параметре:
4,182 ⋅10−10 + 4,112 ⋅10−10
σ
= AB = 4,147 ⋅10−10 m
2
ε AB
= 350, 0 ⋅ 335, 4 = 342, 6 K
k
323
T∗
= = 0,94
342, 6
1, 06036 0,19300
=
ΩD +
0, 94 0,15610 exp ( 0, 47635 ⋅ 0, 94 )
1, 03587 1, 76474
+ + 1, 54
=
exp (1, 2996 ⋅ 0, 94 ) exp ( 3,89411 ⋅ 0, 94 )
Према једначини (10.28) коефицијент дифузије износи
1 1
+
50, 490 64, 066 3233/2
DAB =1,883 ⋅10−22 ⋅ ⋅ =7, 77 ⋅10−6 m 2 /s
( 4,147 ⋅10 ) −10 2 5
⋅1,54 1 ⋅10

Релативна грешка се израчунава помоћу израза

DAB ,exp − DAB
D DAB =
DAB ,exp
и вредности релативне грешке су дате у табели 10.8.

Према [10.24] коефицијент дифузије у области притисака 1÷160 bar и 300÷422 K за 29

система гас-гас се може представити једначином
0,01418 3,237
DAB ⋅ ρ~ = − 2 − 3,337 ⋅ 10 −8 ⋅ ρ~ + 9,059 ⋅ 10 −11 ⋅ ρ~ 2 − 6,49 ⋅ 10 −14 ⋅ ρ~ 3 (10.35)
T T

52
за коју су аутори утврдили средње квадратно одступање од 4,2%.
10.3.2 Коефицијент дифузије у вишекомпонентним гасовитим мешавинама
Коефицијент дифузије компоненте A кроз мешавину која се састоји од n
компоненти ( A + B + C + ...... + n ) може се израчунати помоћу
Табела 10.8 Релативне грешке за пример 10.7
Једначина DAB , m 2 /s D DAB , %
(10.31) 11, 03 ⋅10−6 41,4
(10.33) 8, 05 ⋅10 −6
3,2
(10.34) 8, 73 ⋅10−6 11,9
(10.28) 7, 77 ⋅10−6 -0,4

n
N A − yA ⋅ ∑ Ni
DAm = n i=A (10.36)
yi ⋅ N A − y A ⋅ N i
∑ DAi
i=B
где су:
• DAi , m 2 /s , коефицијент дифузије компоненте A у двокомпонентној гасној
мешавини ( A + i )
• N A , kmol i/(m 2 ⋅ s) , специфични молски флукс компоненте i
• N i , kmol i/(m 2 ⋅ s) , специфични молски флукс компоненте i
• yi , kmol i/kmol(A + B + C + ... + n) , молски удео компоненте i у мешавини
Ако компонента A дифундује кроз стагнант који је мешавина гасовитих
компонени B + C + ... + n онда коефицијент дифузије износи
1 − yA
DAm =
n
(10.37)
y
∑ Di
i = B Ai

10.3.3 Коефицијент дифузије у бинарним течним мешавинама

За разлику од гасова, где се механизам дифузије може објаснити према упрошћеној
кинетичкој теорији, у случају течности не постоји општеприхваћен теоријски прилаз.
Коефицијент дифузије у течној фази је за неколико редова величине мањи него у
гасовитој фази и поред услова који владају у систему зависи и од концентрације
посматране компоненте и одступања мешавине од идеалног понашања.
Одређени молекули у течности дифундују као молекули, док неки други дифундују као
јони. Нпр. NaCl у води дифундује у јонском облику Na+ и Cl-, а с обзиром на
електричну неутралност раствора може се закључити да јони дифундују истим
интензитетом, па се и може говорити о дифузији. Уколико јони не дифундују истим
интензитетом (нпр. услед присуства неких других јона у раствору) не може се говорити
о дифузији (и о коефицијенту дифузије), јер се у том случају морају утврдити
интензитети дифузије појединих јонских група.
За објашњење дифузије у течностима у данашње време су прихваћене Ајрингова
(Eyring) теорија шупљина (поглавље 5) и хидродинамичка теорија. Према теорији
53
слободног простора молекули течности су распоређени на растојању које је блиско
величини молекула (за разлику од гаса где је растојање молекула знатно веће од
њихових димензија). При томе постоје одређене неправилности у распореду, односно
између поједних молекула постоји слободни простор. Миграција посматраног
молекула течности се одвија у правцу слободног простора, услед вибрације молекула и
дејства међумолекуларних сила. То значи да је кретање молекула унутар течности
хаотично, при чему су молекули истовремено распоређени у облику неке врсте мање
или више уређене решетке. Према хидродинамичкој теорији коефицијент дифузије у
течности је повезан са покретљивошћу молекула растворка односно брзином молекула
под утицајем међумолекулских сила, која се може изразити преко закона
хидродинамике. Једначина добијена на основу ове теорије се назива Стокс-
Ајнштајнова једначина и гласи
o
DAB ⋅ mB 1
= (10.38)
k ⋅T 3 ⋅ π ⋅ d m, A
где су:
o
• DAB , m 2 /s , коефицијент дифузије растворка A у растварачу B при бесконачном
разблажењу (концентрација растворка тежи нули) ;
• k = 1,381 ⋅ 10 −23 J/K , Болцманова константа;
• T , K , температура ;
• d m,A , m , пречник молекула растворка A ;
• µ B , Pa ⋅ s , динамичка вискозност растварача B .
На основу резултата ове две теорије може се написати једначина општег облика
o
DAB ⋅ µB
= f (vA ) (10.39)
T
где је f (vA ) функција молекуларне запремине дифундујућег растворка.
Вилке и Чанг су у [10.19] предложили следећу једначину за израчунавање
коефицијента дифузије
1,17 ⋅ 10 −16 ⋅ T ⋅ φB ⋅ M B
DAB = 0, 6
(10.40)
µ B ⋅ vA , lb

где су:
• DAB , m 2 /s ,
коефицијент дифузије растворка у растварачу при бесконачном
разблажењу (концентрација растворка тежи нули);
• T , K , температура,
• φB , параметар асоцијације растварача (табела 10.9);
• M B , kg/kmol , моларна маса растварача;
• µ B , Pa ⋅ s , динамичка вискозност растварача;
• vA,lb , m 3 /kmol , молска запремина растворка на температури кључања на
атмосферском притиску (табела 10.5).
Шејбел је у [10.20] за органске раствараче предложио израз
K ⋅T
DAB = (10.41)
µ B ⋅ v1A/,3lb

54
при чему се параметер K израчунава према једначини
  3⋅v 2/3 
B,lb 
K = 8,2 ⋅ 10 −16 ⋅ 1 +    (10.42)
  v A,lb  
   
осим у два случаја:
• ако је растварач бензен и ако је v A,lb < 2 ⋅ v B,lb користити вредност K = 1,89 ⋅ 10 −12 ;
• за остале органске раствараче, ако је v A,lb < 2,5 ⋅ v B,lb користити вредност
K = 1,75 ⋅ 10 −12 .

Табела 10.9 Параметар асоцијације растварача

Растварач φB
Вода 2,26
Метанол 1,9
Етанол 1,5
Бензен, етар, хептан и други неасоцијативни 1
растварачи
За одређивање коефицијента дифузије у течностима на 20°C Арнолд је у [10.21]
дао једначину
1 1
−6
+
3,16 ⋅ 10 MA MB
DAB,20°C = ⋅ (10.43)
a ⋅ b ⋅ µ B,20°C (
v1/3
A,lb + v1/3
B,lb)2

а утицај температуре на коефицијент дифузије је дат изразом

 6,32 ⋅ µ B,20°C 
DAB = DAB,20°C ⋅ 1 + ⋅ (t − 20 ) (10.44)

 ρ~B,
1/ 3
20°C


Параметри a и b за растворак и растварач показују одступање од идеалног
понашања. За компоненте које немају тенденцију асоцијативног понашања a = 1 и b = 1 .
Примери за овакве растворе су: хлороформ, бромоформ, хлоробензен,
хлоронитробензен и нитробензен у бензену. Ако је растворак гас онда је a = 1 , а ако је
течан вредности су дате у табели 10.10. Вредности за b су дате у табели 10.11.
Пример 10.8
Израчунати коефицијент дифузије за разблажени раствор изоамил алкохола (А) у
етанолу (B) на температури =t 20 °C и упоредити је са експериментално утврђеном
= 0,81 ⋅10−9 m 2 /s , на основу једначина изложених у претходном
вредношћу DAB,exp
одељку.
Решење
Моларне масе компоненти су M A = 88,148 kg/kmol и M = 46, 07 kg/kmol . B

Према једначини (10.40) коефицијент дифузије износи

1,17 ⋅10−16 ⋅ ( 273,15 + 20 ) ⋅ 1,5 ⋅ 46, 07 −9 2
D=
AB = 0,83 ⋅10 m /s
1,19 ⋅10−3 ⋅ 0,12580,6
где су:
• φB = 1,5 , параметар асоцијације растварача према табели 10.9;

55
 • vA,lb = 5 ⋅ 0,0148 + 12 ⋅ 0,0037 + 0,0074 = 0,1258 m 3 /kmol , молска запремина изоамил
алкохола у течном стању на температури кључања на атмосферском притиску
према табели 10.5;
• µB =1,19 ⋅10−3 Pa ⋅ s динамичка вискозност етанола на =
t 20 °C .

Табела 10.10 Параметар a за једначину Арнолда

Растварач
Растворак Вода Метанол Етанол Бензен
Фенол 1,21 1,35 - 1,32
Амил алкохол 1,16 1,29 1,31 1,29
Хлор 1,33 1,40 1,53 -
Глицерин 1,25 1,65 2,15 -
Мравља киселина 1,32 1,53 - 1,29
Сирћетна киселина 1,27 1,53 - 1,38
Метанол 1,19 - - -
Етанол 1,24 - - -
Пропанол 1,16 - - 1,42
Бутанол 1,16 - - -
Хлорохидрин 1,11 - - -
Анилин 1,23 - - -
Анилин 0,96 - - -
хидрохлорид
Уреа 1,23 - - -
Бензојева киселина - - - 1,32
Бензалдехид - - - 1,07
Салицилалдехид - - - 1,00
Пиридин 1,60 1,26 1,07 -

Табела 10.11 Параметар b за једначину Арнолда

Растварач b
Вода 4,70
Метанол, етанол 2,00
Ацетон 1,15
Нитробензен 1,35
Пропанол 1,36
Амил алкохол 1,14

Према једначини (10.41) коефицијент дифузије је

K ⋅T 1,85 ⋅10−15 ⋅ ( 273,15 + 20 )
D=
AB = = 0,91 ⋅10−9 m 2 /s
1/3 −3 1/3
mB ⋅ VA ,lb 1,19 ⋅10 ⋅ 0,1258
Параметар K који фигурише у изразу (10.41) износи

56
   3⋅v 2/3 
B,lb 
K = 8,2 ⋅ 10 −16
⋅ 1 +   
  v A,lb  
   
  3 ⋅ 0, 0592 2/3 
K = 8, 2 ⋅10−16 ⋅ 1 +    = 1,85 ⋅10
−15
  0,1258  

где је vb,lb молска запремина етанола према табели 10.5

vB,lb = 2 ⋅ 0,0148 + 6 ⋅ 0,0037 + 0,0074 = 0,0592 m 3 /kmol
Према једначини (10.43) коефицијент дифузије на 20°C износи
1 1
−6
+
3,16 ⋅ 10 MA MB
DAB,20°C = ⋅
a ⋅ b ⋅ µ B,20°C (v 1/3
A,lb + v1/3
B,lb )
2

1 1
−10 +
3,16 ⋅10 88,148 46, 07
DAB,20°C = ⋅ 0,80 ⋅10−9 m 2 /s
=
( )
2
1,31 ⋅ 2, 0 ⋅ 1,19 ⋅10−3 0,12581/3 + 0, 05921/3

Релативна грешка се израчунава помоћу израза

DAB,exp − DAB
D DAB =
DAB,exp

и вредности се приказане у табели 10.12.

Табела 10.12 Релативна грешка израчунавања за пример 10.8
Једначина DAB , m 2 /s D DAB , %
(10.40) 0,83 ⋅10−9 2,5
(10.41) 0,91 ⋅10 −9
12,3
(10.43) 0,80 ⋅10−9 -1,2
10.3.4 Коефицијент дифузије у вишекомпонентним течним мешавинама
За израчунавање коефицијента дифузије компоненте А у мешавини може се користити
једначина коју су предложили Перкинс и Генкоплис [10.22]
N
0,8 0,8
m = ∑ x j ⋅ DAj ⋅ j
DAm ⋅ mm (10.45)
j =1
j≠ A

где је:
• DAm , m 2 /s , коефицијент дифузије компоненте А у мешавини;
• mm , Pa ⋅ s , динамичка вискозност мешавине;
• x j , kmol/kmol , молски удео компоненте j у мешавини;
• DAj , m 2 /s , коефицијент дифузије компоненте А кроз растварач j ;

• µ j , Pa ⋅ s , динамичка вискозност компоненте j .

Коришћењем претходне једначине се добијају вредности које од реалних углавном
одступају мање од 20%.
Исти аутори су предложили и модификацију Вилкеове и Чангове релације (једначина
10.39 ) у следећем облику
57
 N
1,17 ⋅10−16 ⋅ T ⋅ ∑ x j ⋅φ j ⋅ M j
j =1
j≠ A
DAm =
0,6
(10.46)
mm ⋅ vA,lb
Тачност релације (10.45) није испитивана, али може послужити за брзу процену
вредности коефицијента дифузије.
Пример 10.9
Одредити коефицијент дифузије сирћетне киселине (А) која дифундује кроз мешавину
која садржи 20,7 %mol етанола (B) и воде (C) на температури T = 293 K . Удео сирћетне
киселине у мешавини је занемарљив. Добијену вредност упоредити са
експерименталном која износи D= Am 0,571 ⋅10
−9
m 2 /s . Познате су следеће вредности:

1,19 ⋅10−3 Pa ⋅ s , µC =
µB = 0,894 ⋅10−3 Pa ⋅ s , mm =
2,35 ⋅10−3 Pa ⋅ s , DAB
= 1, 03 ⋅10−9 m 2 /s ,

= 1,30 ⋅10−9 m 2 /s .
DAC

Решење
Заменом познатих вредности у једначину (10.44) добија се

( ) ( )
0,8 0,8
DAm ⋅ 2,35 ⋅10−3 = 0, 207 ⋅1, 03 ⋅10−9 ⋅ 1,19 ⋅10−3 +

( )
0,8
+ (1 − 0, 207 ) ⋅1,30 ⋅10−9 ⋅ 0,894 ⋅10−3

( )
0,8
DAm ⋅ 2,35 ⋅10−3 =4, 73 ⋅10−12
−9
Am 0, 60 ⋅10
D= m2 / s
што од експерименталне вредности одступа за 5,1%.
Према модификованој једначини Вилкеа и Ченга (10.45) било би

1,17 ⋅10−16 ⋅ 293 ⋅ 0, 207 ⋅1,5 ⋅ 46, 07 + 0, 793 ⋅ 2, 6 ⋅18, 02

DAm =
2,35 ⋅10−3 ⋅ 0, 05920,6
0,57 ⋅10−9 Pa ⋅ s
DAm =
где су:
• M B = 46, 07 kg/kmol , моларна маса етанола;
• φB = 1,5 , параметар асоцијације растварача тј, етанола (табела 10.10);
• vA ,lb = 2 ⋅ 0, 0148 + 4 ⋅ 0, 0037 + 2 ⋅ 0, 0074 = 0, 0592 m3 /kmol , молска запремина сирћетне
киселине у течном стању на температури кључања на атмосферском притиску
према табели 1.5;
• M C = 18, 02 kg/kmol , моларна маса воде
• φC = 2, 26 , параметар асоцијације растварача тј, воде (табела 10.11).
Овако добијена вредност одступа за 0,2% од експерименталне.

Списак коришћених ознака

a, параметар за једначину Арнолда
A , параметaр који зависи од редуковане густине

58
Aij , параметар који представља функцију моларних маса компоненти i и j
Aij , интеракциони параметар
b, параметар за једначину Арнолда
B , параметри које зависе од редуковане густине
C , константа
Ci , mol/l , концентрација електролита
d m,A , m , пречник молекула растворка A

DAB , m 2 /s , коефицијент дифузије

o
DAB , m 2 /s , коефицијент дифузије растворка A у растварачу B при бесконачном
разблажењу (концентрација растворка тежи нули)
DAj , m 2 /s , коефицијент дифузије компоненте А кроз растварач j

DAm , m 2 /s , коефицијент дифузије компоненте А у мешавини

k , J/K , Болцманова константа
K , параметар
M A , kg/kmol , моларна маса компоненте А
M B , kg/kmol , моларна маса компоненте B
M i , kg/kmol , моларна маса компоненте i
M j , kg/kmol , моларна маса компоненте j
M m , kg/kmol , моларна маса мешавине
p c , Pa , критични притисак
p pc , atm , псеудокритични притисак
pr ,m , редуковани притисак мешавине
Sij , параметар који зависи од поларности компоненти
Si , параметар за одговарајућу компоненту ( i или j )
T , K , температура

T * , бездимензиони параметар
Tb , K , температура кључања на атмосферском притиску
Tb,i , K , нормална тачка кључања за одговарајућу компоненту ( i или j )
Tc , K , критична температура
Tm , K , температура мешавине
T pc , K , псеудокритична температура (једначина 6.1)
T pc , K , псеудокритична температура
Tr ,m , редуковани температура мешавине

vA ,lb , m3 /kmol , молска (атомска) запремина компоненте A у течном стању на

температури кључања на атмосферском притиску
vA ,mol , m3 /kmol , запремина молекула компоненте A по јединици количине супстанције

59
vB ,lb , m3 /kmol , молска (атомска) запремина компоненте B у течном стању на
температури кључања на атмосферском притиску
vB ,mol , m3 /kmol , запремина молекула компоненте B по јединици количине супстанције

vlb , m3 /kmol , молска запремина течности на температуре кључања при атмосферском

притиску
vc , m3 /kmol , критична молска запремина
v pc , m3 /kmol , псеудокритична запремина
xi , kmol/kmol , молски удео компоненте i
x j , kmol/kmol , молски удео компоненте j у мешавини
xi , j , kmol/kmol , молски удео компоненте i или j у мешавини
yi , kmol/kmol , молски удео компоненте i
yi , kmol/kmol , молски удео компоненте i у мешавини
Z pc , псеудокритични фактор компресибилности

Ознаке грчким словима

δ , бездимензиони параметар
ε , J , енергетски параметар
φij , интеракциони параметар
φB , параметар асоцијације растварача
κ , константа
λm , W/(m ⋅ K) , топлотна проводност гасне мешавине
λi , W/(m ⋅ K) , топлотна проводност компоненте i
λ j , W/(m ⋅ K) , топлотна проводност компоненте j

λmhp , W/(m ⋅ K) , коефицијент топлотне проводности гасне мешавине на температури T и

притиску p
λm , W/(m ⋅ K) , коефицијент топлотне проводности гасне мешавине на температури
λm , W/(m ⋅ K) , топлотна проводност течне мешавине
λi , j , W/(m ⋅ K) , топлотна проводност компоненте i или j
λm ( 20 °C ) , W/(m ⋅ K) , топлотна проводност воденог раствора на 20 °C
λH 2O ( 20 °C ) , W/(m ⋅ K) , топлотна проводност воде на 20 °C
λm (T ) , W/(m ⋅ K) , топлотна проводност раствора на температури T
λH 2O (T ) , W/(m ⋅ K) , топлотна проводност воде на температури T
mm , Pa ⋅ s , динамичка вискозност мешавине
µi , Pa ⋅ s , динамичка вискозност компоненте i
µi , Pa ⋅ s , динамичка вискозност компоненте i
µ j , Pa ⋅ s , динамичка вискозност компоненте j
µi , Pa ⋅ s , динамичка вискозност компоненте i

60
µi , Pa ⋅ s , динамичка вискозност одговарајуће компоненте ( i или j )
mmhp , Pa ⋅ s , вискозност гасне мешавине на повишеном притиску
µ B , Pa ⋅ s , динамичка вискозност растварача
mm , Pa ⋅ s , динамичка вискозност мешавине
µ j , Pa ⋅ s , динамичка вискозност компоненте j
θ , D , диполни момент
ρ m , kmol/m3 , молска густина мешавине
ρ pc , kmol/m3 , псеудокритична молска густина мешавине
rm,r , редукована густина мешавине

σ , A , пречник молекула ( 1 A=10

 −10
m)
ξ m , параметар

Литература
[10.1] Reid R., Prausnitz J., Sherwood T., The Properties of Gases and Liquids, 3th edition, McGraw-Hill Book Company,
new York, 1977.
[10.2] Wilke, R.C., A Viscosity Equation for Gas Mixtures, The journal of chemical physics, Vol. 18, Number 4, p. 517-
519 April, 1950.
[10.3] Herning, F., Zipperer L., Calculations of viscosity of technical gas mixtures from the viscosity of individual gases,
Gas Wasserfach, Vol 79, p. 49-54, 1936.
[10.4] Brokaw S., Predicting Transport Properties of Dilute Gases, Ind. Eng. Chem. Process Des. Dev., vol 8, p. 240-253,
1969.
[10.5] Dean D., Stiel L., The viscosity of nonpolar gas mixtures at moderate and high pressures, AIChE J., vol 11, p. 526-
532, 1965.
[10.6] Kendall, J., Monroe К., The Viscosity of Liquids. II. The. Viscosity–Composition Curve for Ideal Liquid Mixtures,
J. Am. Chem. Soc. vol 39, p. 1787-1806, 1917.
[10.7] Perry, R. H., Green, D., Perry's Chemical Enginee's Handbook, McGraw-Hill, New York, 1997.
[10.8] Mason А., Saxena S., Approximate Formula for the Thermal Conductivity of Gas Mixtures, Physics of Fluids, Vol.
1, p. 361-370, 1958.
[10.9] Lindsday, L., Bromley, A.,L., Thermal conductivity of gas mixtures, Industrial and engineering chemistry, Vol. 42,
Number 8, August, 1950.
[10.10] Ulybin A., Bugrov P., Il'in V., , Teplofizika Visokikh Temperatur, vol. 4, p. 210, 1966.
[10.11] Li, C.C., Thermal conductivity of liquid mixtures, AlChe Journal, Vol. 22, Issue 5, p. 927-930, September, 1976.
[10.12] Jamieson, D. T., Tudhope S. J., Liquid Thermal Conductivity: Natl. Eng. Lab. Glasgow Rep. 137, March 1964.
[10.13] Foust, A. S., Wenzel, L. A., Clump, C. W., Maus, L., Andersen L. B., Principles of Unit Operations, John Wiley &
Sons Inc., New York, 1980.
[10.14] Gilliland, E. R.: Diffusion coefficients in gaseous systems, Industrial and Engineering Chemistry., vol 26, no 6, p.
681-685, 1934.
[10.15] Fuller, E. N., Schettler, P. D., Giddings, J. C., New Method For Prediction Of Binary Gas-Phase Diffusion
Coefficients, Industrial and Engineering Chemistry, vol. 58, no 5, p. 18-27, 1966.
[10.16] Sherwood, T. K., Pigford, R. L., Wilke, C. R., Mass Transfer, McGraw-Hill, New York, 1975.
[10.17] Bird, R. B., Stewart, W. E., Lightfoot, E. N., Transport Phenomena, Wiley, New York, 2003.
[10.18] Wilke, C. R., Diffusional properties of multicomponent gases, Chem. Eng. Prog., vol. 46, p. 95-104, 1950.
[10.19] Wilke, C. R., Chang, P., Correlation Of Diffusion Coefficients In Dilute Solutions, AIChE Journal, vol. 1, p. 264-
270, 1955.
[10.20] Schiebel, G., E., Correspondance-Liquid diffusivites. Viscosity of gases. Industrial and engineering chemistry, Vol.
46, Issue 9, p. 2007-2008, September 1954.
[10.21] Arnold, J. H., Studies In Diffusion. A Kinetic Theory Of Diffusion In Liquid Systems, Journal of the American
Chemical Society, vol. 52, no 10, p. 3937-3955, 1930.
[10.22] Perkins, R.L., Geankopolis, J.C., Molecular diffusion in a ternary liquid system with the diffusing component dilute,
Chemical Engineering Science, Vol. 24, Issue 7, p. 1035–1042, july, 1969.
[10.23] Gambill W. R., Predict diffusion coefficient, Chemical Engineering, vol. 65 (June), pp. 125, 1958.
[10.24] Berezhnoi A. N., Semenov A. V., Binary Diffusion Coefficients of Liquid Vapors in Gases, Begel House, New
York, 1997.

61