poezija apsurda: san
e. V.
Na kraju filma San prolazi voz
mrtvaca po serpentinama kroz du-
bodolinu i prevozi ubijene parti­
zane u carstvo snova, dok oni
stoje na brežuljku, poput šahov­
skih figura, iako mrtvi, sada po­
novo sjedinjeni — to je najlapidar-
nije znamenje ove gorke, očajnič­
ke fantastike 'kojom se odlikuje
film Jugoslovena Puriše Đorđevića.
Lirizam i simbolizam, agresivna
ironija koja se suprotstavlja uobi­
čajenom načinu kazivanja, sek-
vence snova i realizam rata, poe­
tične pesme, mitraljeska vatra,
detonacije: sve se to mesa u jed­
noj — ne uvek uravnoteženoj —
montaži svesti, u kojoj se san o
socijalizmu, san o jednom slobod­
nom svetu, preispituje ubačenim
scenama iz budućnosti: jedna par­
tizanka „živi" u mašti i dalje sa
streljanim voljenim mladićem —
sve dok i sama ne pogine — i pri­
ziva slike jedne naivne i lepe sre­
će posle rata; ona sanja slobodu;
njene idealne projekcije gledalac
574
može da meri sadašnjom stvar­
nošću, njenim snovima on će su­
protstaviti svoje, dvadeset godina
stare i već pokapane idealne pred­
stave o socijalizmu.
To je ratni film; ima mnogo
ubijenih, idu tenkovi, svi umiru.
Ali da li je to ratni film? Borbe
su date nestvarno — i vi se pitate
da nije i prošlost samo san? De­
tonacije prikazane u totalu izgle­
daju kao veseli oblačići; oni koji
ginu — vedri su i pomalo elegični,
nikada umrljani krvlju; oni koji
su pogođeni, kao u snu, beskraj­
no dugo padaju na zemlju. Parti­
zani se bore u carstvu senki, rat
je njihov život i njihov san.
Da li je to prošlost postala ne­
stvarna ili je to sadašnjost, mere-
na prošlošću, postala nestvarna?
Đorđević ovo pitanje ostavlja
otvoreno; verovatno je san i jed­
no i drugo; žive samo mrtvi, oni
koji su se sjedinili na obronku
dubodoline? Sumnja u prošlost
kao i u sadašnjost, preispitivanje
svesti iz 19 4 1. godine kroz da­
našnjicu i današnje svesti kroz
jučerašnjicu uslovljavaju pripove-
dačku strukturu filma, njegovo
skakanje iz realnosti u fikciju,
njegov obrt u bizarno, njegovu
svojevrsnu komiku koju izazivaju
stalna poređenja i koja se često
— na primer scena sa starom že­
nom koja je okružena leševima
partizana, dok u magli, na bre­
žuljku iznad nje, stoje ukočeni
nemački vojnici — zgušnjava u
poeziju apsurda.
(Film in Berlin)
575