Mirjana Đurđević

BALKON

Vule je zapušio nos i duboko udahnuo u nameri da proguta sav svoj ponos, pa izvirio iza
pregrade koja razdvaja njegov i susedni balkon.
„Dobar dan“, promrsio je.
Frau Gabrijela je odložila sudoku i olovku na stočić, dublje se zavalila u baštensku fotelju,
spustila cvikere na pola nosa i ljubopitljivo, gotovo zgranuto, gleda u njega. Grozne li babuskare!
Ćuti.
„Dobar dan, kažem“, Vule se sad već dere, mora. Garant je gluva kô svemir, u poslednje
vreme sve glasnije i glasnije pušta muziku, ako je ono prepotopsko ciguljanje uopšte muzika, i to
najčešće noću, kad je on na Fejsu, a sobe su im jedna uz drugu, još bi i balkon delio sa utvarom
da nema spasonosne pregrade od mat-stakla.
„Dobar dan, mladiću“, konačno odgovara, bulji, ne trepće. „Čemu imam da zahvalim?“
„Ja, ovaj...“, Vule se malo ušeprtljio, vrlo malo. Pokazuje prstom na bablju žardinjeru. „Samo
sam hteo da pitam je l to možda ruzmarin?“
„Ne, to je muškatla. Mada, priznajem, mnogo bolje miriše otkad si prestao da piškiš u nju.
Moguće je da je poprimila i neke odlike začinskog bilja. Zašto pitaš?“
Eto, to ga najviše nervira kod babetine. Sve mora da zna. Frau Gabrijela. Zapravo ima neko
obično ime, Milica, Ljubica, tako nešto, piše u spisku stanara, ali je u kući zovu isključivo frau
Gabrijela. Neki lik iz predratne lektire, tako ju je krstila keva još mnogo pre nego što se on rodio,
navodno, prebrojavala joj je frajere i zagledala s kim stoji u haustoru, čuj, stoji, cvećka. I
propitivala ju je koji joj je sad koji... Ćale uvek prevrće očima i krevelji se na te njene frajere i
stajanje, neukusno je, brate, da matora žena od četiri banke lupeta takve stvari. Tek, za frau
Gabrijelu joj veruje. Zašto pita za ruzmarin? Ša te bole?! I uvek mora da ga poklopi. To za te
muštikle ili šta su već. Obožavao je da joj overava cveće kad je bio klinac. Stavi hoklicu pored
ograde balkona, popne se i zanese udesno. Uspevao je da dobaci do treće žardinjere, bar dva
metra. Samo jednom su ga nagazili, keva mu je rekla da je totalna debilčina i gađala ga papučom
a ćale se iskidao od smeha, pa su se onda posvađali oko kontradiktornih vaspitnih metoda,
standardna šema za izbegavanje batina. Čula ih je cela zgrada, tako valjda i frau, pazi čega se
pakosna spodoba seća, a to je bilo pre koliko... Pre gimnazije. I pre Anje.
Anja! Zbog nje i preduzima ovu akciju visokog rizika, uključujući i blamiranje pred
penzosima.
„Nema veze, pitam onako, zaboravite ruzmarin. Nego, je l mogu malo da dobijem Sofronija?
Da se... ovaaaj... igramo?“
Hajde što ne trepće, frau Gabrijela je izgleda prestala i da diše. Ipak je odlučila da ne ispusti
svoju zlobnu dušu dok ga ne dokusuri:
„Sofronija? Ruzmarin? Čega biste se igrali? Talijanske kujne? Možda malo paradajza?“, pita.
Veštica, nije trebalo da prestane da veruje u veštice, s obzirom na to da originalni primerak živi s
druge strane zida. I bavi se čitanjem tuđih misli.
Zaustio je da napuši i nju i njenu ogavnu mačketinu, ali se na vreme ugrizao za jezik, uzeo još
malo vazduha pomešanog s ponosom i naizust ispalio ponižavajući tekst koji je pripremao
poslednjih pola sata:
 „Moji su otišli u vikendicu, sâm sam. Depresija. I onda sam mislio, ako biste hteli da mi date
Sofronija, da mi pravi društvo. Dok učim. Popodne, doveče... vratiću ga pre nego što legnem, do
ponoći najkasnije, ne brinite.“
Anja ima izlaz do jedanaest, i to vikendom, koji smor, možda večeras odluči da bude malo
nevaljala, he-he. Pritom ne može da veruje svojim ušima da izgovara takvu količinu gluposti.
Sve za Anju! I ono što sledi...
„Da ti pravi društvo?“, frau Gabrijela je iskrivila usta u kosinusnu funkciju, od minus pi pola
do pi pola, sasvim prigodno za profanku matiša u penziji, super joj stoji. „Znam da su tvoji u
selu, javio mi Steva da mu dolaze gosti. A ruzmarin imaš kod njega u bašti, reci majci da ti
donese, lepo se drži u frižideru, u najlon kesi. Ukoliko ti nije hitno. Uostalom, zašto da ne.
Poigrajte se. Sofronijeee! Mac, mac...“
Jedva je podigla svoju debelu kantu, pridržavajući se obema rukama za rukohvate pletene
fotelje čije škripanje ga nepogrešivo upozorava kada je na balkonu, a uvek je na balkonu, i
odgegala negde u unutrašnjost svoje veštičje pećine da traži mačku. Jeees! Anja, smeši ti se
mačor, tražili ste, evo vam ga, ta-ta-ta-tira! Čekaj, ali šta je ono frau rekla, deda Steva? Njegov
rođeni deda komunicira s ovom utvarom!? I nije selo nego vikendica. Otkad mu se rodila sestra,
pre deset godina, klinka, u kući je nastao nesnosan gužvanjac, pa su se nana i deda Steva odselili
u vikendicu u Čortanovcima čim je deda otišao u penziju. Tako je dobio sobu. Dotle su u njoj
spavali nana i deda. A on sa kevom, ćaletom i malom u spavaćoj, blam. Nana je iznenada umrla
pre dve godine, od tada ćale i keva češće obilaze dedu. I iz Čortanovaca redovno dolaze
natovareni mrtvim pilićima, krompirom, paradajzom, lukom... zbog čega ćale divlja, a keva
histeriše da mora da brine o svom ocu, ipak im je ostavio stan dok se ćaletovi i dan-danas šire po
Vidikovcu. I kako on, ćale, nema pojma pošto je šta, pola plate dâ na pivo, ostalo ga ne zanima...
Nebitno. Nego, nana se družila s frau Gabrijelom, koja im je u to vreme upadala u gajbu bez
kucanja četrnaest puta dnevno, ili je to samo kevina interpretacija daleke prošlosti. Sad više ne
dolazi. Deda Steva njoj nešto javlja!? I otkud ona zna šta on ima u bašti?
Mrzi Čortanovce, jedva se izborio da više ne ide s ćaletom i kevom, posle internet skandala.
Deda ima dial-up, potpuno neupotrebljiv za čat, neopisiva smaračina. A onda proletos nisu uspeli
da stupe u kontakt s njim dva dana, nedostupan, mobilni mu i tako ima signal samo iza
kokošinjca, pod uslovom da ga uopšte ponese sa sobom, stabilni stalno zauzet. Keva se toliko
bila izbezumila da su se katapultirali za Čortanovce još u petak posle šljake, došli po njega u
školu posle četvrtog časa, mala nije ni išla u školu tog dana. Da bi se ispostavilo da je grom
razvalio antenu a oluja pokidala telefonske žice, ej, žice, ko da su u Zanzibaru, ništa nije radilo. I
on je u tom Zanzibaru ostao živ zazidan u kokošinjcu ceo vikend, umalo nije raskinuo s Anjom,
sto smsova mu je poslala, tako kaže. I bila je ubeđena da se smuvao s nekom čobankom. Tad je
Čortanovcima rekao istorijsko „ne“, mada je deda Steva posle tražio adsl, oće, kroz žice, kad bi
se gađali ruterima, i izmenjao sve mobilne provajdere bez rezultata. Ćale je pokušao da se
švercuje uz njega, kao, neka idu mala i keva, on će da ostaje da ga čuva, uspelo mu je jednom, ali
je u nedelju bio zaboravio da ode po kevu na stanicu, krvi mu se napila što je razvlačila lukac po
prevozu. Kad ne vozi, ko joj je kriv, sve normalne žene voze, sem nje...
„Vukašine, evo ti Sofronija!“
„Ijaaaaao! Neeee!“
„Mjaaaaaaaau!“
„Jo! Jo! Joooo! Maaaarš!“
Babetina je definitivno klinički blesava! Bio se zamislio, nije je čuo da se vraća, kad je
progovorila ponovo je isturio glavu da preuzme Sofronija. Zver je, međutim, u tom času preletela
preko staklene pregrade i sa isukanim kandžama aterirala na njegova leđa. Odatle se s krikom
slomatao na pločice, unezvereno okrenuo levo-desno i ipak odlučio za free climbing, noktima, po
njemu. Odrazio se o Vuletovo rame i glavu, s koje je odneo parče skalpa, preskočio pregradu i
odjurio kršeći saksije. Vule opipava lice, dve-tri bolne ogrebotine, prava sitnica u odnosu na to
na šta mu liči nova majica koju je čuvao za priliku. Keva bi rekla đevđir, koja smešna reč, tek,
sav je na rupice, a rame mu krasi i nekoliko kapljica krvi. Po nogama je izgleda samo izboden,
videće kad skine farmerke, sreća da ih je obukao, do malopre je bio u gaćama, što mu keva
zabranjuje, pred sestrom, moš misliti. OMG!
„Tja, izgleda da Sofronije neće da se igra s tobom, šteta“, čuje podsmešljivi frau Gabrijelin
glas, dođe mu... Ne, ovo je bila loša ideja. „Idem unutra, počinju vesti. Tu sam ako ti nešto
zatreba. Ili ako budeš depresivan.“
Zlo, baba je zlo. I šta sad da radi?

***

Frau Gabrijela, koja se naravno ne zove tako, ali da ne komplikujemo, sedi u dnevnoj sobi i
izvinjava se Sofroniju parčetom džigerice. Ha, došao si mi na zicer, Vukašine. Znala sam da ćeš
doći, kad-tad. Nije ni Sofronije baš najlepše vaspitan mačak, voli da se smuca po komšiluku, ali
ono što Vule radi kada ga zatekne u svom krevetu ili na terasi prevazilazi sve granice.
Jednostavno ga zafrljači natrag, preko pregrade, bar triput nedeljno, isto ovako kako je ona
uradila malopre. Jednom se nabô na kaktus, drugi put se zakačio noktima za tek prostrtu
posteljinu i počupao sve štipaljke, morala je da pere ponovo, sto puta joj je pocepao novine...
Posle se, siromah, zavuče pod kauč i ne izlazi po dva sata, to ako nema džigerice. Iskreno, kao
što ne razume kako je Vukašin od milog dečaka koga je obožavala cela zgrada izrastao u
poludivljaka koji se nikome ne javlja ili nedajbože ponese torbe uz stepenice, ne razume ni
Sofronija. Ispao je najgluplja mačka od svih koje je u životu imala. Danas ga Vukašin istraumira,
on sutra ponovo prelazi kod njega... Isti su, adolescentska posla. I šta mu sad znači ovo s dobar
dan i igranjem sa Sofronijem, možda je najbolje da pozove Stevu i kaže da mu unuku nije dobro,
ovo nisu čista posla, možda je uzeo nešto, čula je u parkiću decu kako pričaju da jedu eksere ili...
Da neće da puši ruzmarin!? Ček, ček, ček, eno ga opet na terasi, galami, ide da oslušne:
„Prsô sam, brate, moraš! ... Kako, bre, ’zašto’? Stavila Anja na Fejs sliku nekog nabildovanog
retarda, go, drži mačketinu u krilu ... Šta ’kako go’? Idi joj na profil pa vidi. I vidi šta je napisala,
da pravi muškarci imaju mačore, znači treba mi mačor ... Tigrast ... Znam da je Feliks crn, kake
to, brate, veze ima, mačor je ... Koji si ti debil! Oću večeras da je pitam ... Kako ’šta’? da stavi in
relationship i promeni profilku, stavi onu našu ... Kako ’koju’? Ti si nas slikao kod Simketa na
žurci, debilu! ... Zato i nemaš ribu, što ne kapiraš ... Ama, retarde, sve mora da bude savršeno! ...
Samo mi donesi Feliksa i umukni! ... Otkud znam šta ćeš da joj kažeš, tvoja keva, otkud znam na
šta radi ... Ajde daj mi Ružicu na telefon, ni za šta nisi ... Dobar dan, teta Ružice, kako ste? ... Ja
vas!? Ma neee, nego sam hteo nešto da vas zamolim, je l možete da mi pozajmite Feliksa
večeras? ... Imamo miša, a moja sestra se plaši, pa sam mislio ... Kako ’ne lovi’? Sve mačke love
miševe ... Ne u crtanom, učili smo u školi, o instinktima ... Uroš će da mi donese ... Jao, što ste
neki! Neću Uroša, nego još nešto da vas pitam, je l imate ruzmarin? ... Valjda svež ... He-he-he,
ne ženim se, nego ... Ne treba mi Uroš ... Brateee, kako ti to trpiš? Tvoja je gori bolid čak i od
moje ... Čemu se smeješ, leba ti? ... Lajkovala je Džejmija Olivera i stavila je neki njegov recept,
neke krompire i, ma idi vidi, meni gori pod nogama a treba tebi da prepričavam Fejs, de ti
živiš? ... Jeste, napraviću joj ... U stvari neću, prsô sam, nemam mačora, nemam ruzmarin, prsô
sam. Ajd, majke ti, zovi Anju i kaži joj da me odvela Hitna pomoć ... Kako gde? U Hitnu
pomoć ... Polomio sam nogu, glavu, ispala mi creva, umro sam, samo nek ne dolazi ovamo jer
sam prsô, kapiraš? Sve je propalo!“
Frau Gabrijela, koja uopšte nije nagluva, naročito kad treba, nemoćno odmahnu glavom, ovo
ne miriše na dobro. Predugo se opirala, ali će sada morati da se upiše u taj Fejsbuk. Tiho se
povuče u sobu i ode da uključi kompjuter koji joj poslednjih nekoliko godina služi uglavnom za
čitanje vesti, onlajn sudoku, dopisivanje sa Stevom i sestričinom iz Amerike.

***

Šta smo ono imali, krompir dopola skuvan? Kako izgleda dopola skuvan krompir? Njemu ovo
liči na mokar krompir. I vruć, ijao!
Vule nije momak koji lako odustaje, jednostavno će improvizovati. Prvo je instalirao laptop
na sudoperu, prazna mu baterija pa je morao da razvuče kabl i isključi... nešto, nema veze. Onda
je povadio sastojke, tako piše na ekranu iz čijeg se ugla kezi onaj tupavi Englez, sastojci, moćni
retard Google Translate. Krompir, dobro, to imamo, made in Čortanovci. Maslinovo ulje... ne
držimo, zejtin kô zejtin, poslužiće i običan. So, dakle slanik, prisutan. Ruzmarin, OMG,
ruzmarin, povadio je sve kevine teglice sa začinima, ništa nije ličilo na granje sa slike. Na
teglicama uglavnom ništa nije pisalo, ta žena je neopisivo neuredna a njemu redovno drobi što ne
skuplja prljave čarape za sobom. Otvarao ih je redom i njuškao, sve mu nešto smrdi na sirup za
kašalj. Ha, majčina dušica, brate, piše „majčina dušica“?! LOL! Nešto što se tako imbecilno zove
mora da vuče na domaću kujnu, to se traži. Dalje, goveđa pečenica? Na slici nije bila nikakva
pečenica, to zna šta je, to mu keva nemilosrdno trpa u sendviče kad je na akciji u Maxiju, ima
ukus na sapun i roze je ko Pepa Prase. Na slici je neko krvavo mesište, znači pravac zamrzivač.
U kom nije našao ni hiberniranog pingvina... Paprike, paprike i samo paprike, mrzi pečene
paprike, boranija, kore za pitu, posmrtni ostaci slavskog praseta i... Kobaje! Fala Djedu Mrazu, u
stvari deda Stevi, God save Čortanovce! To će biti goveđa pečenica baj Vule chef nad
chefovima. A sada malo muzike iz Youtube studija, idemo, krompiri...
Sve ovo dešavalo se pre pola sata. U međuvremenu je stavio krompire da se kuvaju, kobaje
pravo iz kese u tiganj, a onda se zabuljio u Fejs, Simke troluje a Anja se prima, e, ne može da
veruje da je tako... I što se ne sprema, treba da stigne za sat i po? Jao, sat, krompir!
Koji je dopola kuvan ili otpola živ? Pokušao je da ubode jedan viljuškom, ali mu se isti oteo i
odleteo pod astal. Ispekao je prste pokušavajući da ga dohvati, pa je još malo ispekao prste jer
nije mogao da ga spusti na sudoperu zbog laptopa, pa je... A možda je trebalo prethodno da ga
oljušti, tako bi bilo jasnije da li je polu ovo-ono? Što će i uraditi čim se ohladi, ali šta je s ovim
kobajama? Umesto da cvrče, one klokoću. Stavio je malo zejtina, gledao je hiljadu puta kako to
keva radi, a sad odjednom pola tiganja vode. Koja klokoće. I mora da prekine Anjinu blejačinu
na Fejsu, zakasniće, ohladiće joj se večera, poslao joj je ILU na čat i stiker mačku-kuvaricu, i
tako je to jedina mačka koju večeras može da joj obezbedi... Zvoni telefon. Odakle?

***

Frau Gabrijela u levoj ruci drži mikser i u krilu muti žumanca sa šećerom, dok desnom vešto
pomera miša. Zadovoljna je, dobro joj ide, nije džabe svojevremeno predavala mrtve programske
jezike, ovo je zabavno skoro kao sudoku. Već ima i profil, zove se Mačak Dugačak, stavila je
portret bengalskog tigrića, ide u Treću beogradsku, prva godina kao i Vukašin, navija za
Liverpul, gospode, deca su nekad navijala za Zvezdu i Partizan, sluša Zedd i Jack Ü, šta god to
bilo, prepisala je od svojih novih prijatelja. Koji su ujedno i Vukašinovi. Zahteve za prijateljstvo
je poslala na prvih sto adresa sa njegove liste, u roku od pet minuta je stekla nekog Simketa, dva
Uroša, ne zna koji je onaj pravi, Anju, ona je sigurno prava, i izvesnu Malenu Zeku. Nema sad
vremena time da se bavi, kljoknuće joj belanca, posle će, kad stavi patišpanj u rernu. I tako je
zanima samo Anja. Zgodno devojče, mada na svim slikama malo brljivo gleda...
Kakogod, miris koji dopire iz Vukašinove kuhinje nikako se ne slaže sa receptom koji je
devojka prikačila, ne slaže se ni sa čim potencijalno jestivim. Sa druge strane, haljina koju će
Anja večeras obući, a koju je podrobno islikala telefonom i prodiskutovala sa Malenom Zekom i
još nekima, ne slaže se sa elementarnom pristojnošću.
Bože, kako me je vreme pregazilo za ove tri-četiri godine u penziji, pomisli tužno i isključi
mikser.

***

Naoružan kuhinjskim krpama, Vule se neustrašivo približava rerni. Sad još treba da spljeska
svaki krompir viljuškom, polije sve to zejtinom i doda onu dušu bilo čije majke, njegova je
pouzdano bezdušna kad ostavlja jedinog sina bez ruzmarina u ovom ključnom trenutku za
njegovu budućnost. „Pa nazad u rernu, dok se ne zarumeni“, kaže Englez a prevodi moćni
Google. U međuvremenu je empirijski ustanovio da sve u vezi sa šporetom neizostavno peče,
dakle trebaće mu krpe. A i kobaje su konačno procvrčale, Anja, upadaš in relationship zvanično,
samo tako, i bez mačora!
Energično je otvorio rernu, izvukao pleh i krenuo da se osvrće po ionako tesnoj kuhinji. Nema
gde da ga spusti, sto je zatrpan teglicama sa začinima i ljuskama od krompira, na sudoperi je
laptop, na šporetu tiganj... A onda je počelo da peče uprkos krpama, pa je brže-bolje vratio pleh u
rernu. Samo dopola, malo se klati ali nema veze, ne može da gura ruke unutra, a treba još da
uradi ono sa zejtinom i viljuškom... Polivanje mu je koliko-toliko uspelo, po sistemu sličnom
polivanju frau Gabrijelnog cveća, zanese flašu pa šljis. Dohvatio je sa šporeta viljušku i još uvek
čučeći spljeskao najbliži krompir.
Neeeeee!
Pleh se nakrivio i krompiri su poleteli na pločice! Vule je odskočio u stranu i tom prilikom
prevrnuo flašu sa zejtinom koju je malopre ostavio na podu, skoro punu. I sad užasnuto posmatra
ulje kako se pod njegovim nogama razliva među onim krompirima i kako mu relationship curi
pod sudoperu... To je potrajalo samo trenutak, ili oko pola litre, dohvatio je hitro krpe, jedna se
malo sumnjivo pušila jer je i njih malopre bio spustio na šporet, i panično počeo da skuplja ulje
vrteći se ukrug, sa slabim učinkom. Da bi na kraju, jer to je odista bio kraj sveta, jedino uspeo da
se oklizne i sedne u sav taj svinjac od krompira, zejtina i masnih krpa. U čistim farmerkama!
Preostaje mu jedino da se ubije. A i ne mora, i tako će ovog časa naprasno umreti na kuhinjskom
podu, vidi hiljade RIP-ova, prigodnih emotikona i uplakanih stikera na Fejsu, potpuno crn cover
koji će na Anjinom profilu stajati dugo, dugo... Ali ne zadugo, pošto je najednom krenuo da se
guši i krklja, obavijen gustim crnim dimom u koji su se u međuvremenu dezintegrisale njegove
kobasice, goveđa pečenica baj Vule chef nad chefovima, bu-a-ha-ha, zbogom Anjaaaaa!
Poslednjim tračcima čelične volje trgao se iz samrtnog ropca, skočio na bose noge i poneki
krompir, zgrabio tiganj i prineo sudoperi. Laktom je odgurnuo laptop, bar to, i pustio vodu, da bi
mu u sledećem času milioni garavih nano-kapljica zacvrčali na rukama i licu. I na laptopu, nije
ga odgurnuo dovoljno daleko. Potrajalo je tek nekoliko sekundi, a onda se sve smirilo, čula se
samo voda iz slavine i muzička podloga sa Youtube-a.
Koju je nadjačalo zvono na vratima. Matora! Matora je garant pozvala vatrogasce, samo mu
oni fale! E, sad će joj sasuti sve po spisku, ne zvao se... Bacio je tiganj u sudoperu i odšljapkao
prema ulaznim vratima.

***

Gledaju se i ćute.
Frau Gabrijela žalosno posmatra ljutitog dečaka, maltene momka, čađavog i masnog od glave
do pete. Podbočio se i zinuo, pa zastao.
Vule, opet, bulji u bakutu sa tužnim očima i slabašnim smeškom, koja kao bebu na rukama
drži svoje belo pleteno koferče sa priborom za šivenje, seća se tog koferčeta, unutra je metalna
kutija sa dugmićima kojima se igrao kao klinac, dok su nana i frau pile kafu a neki Sofronijev
predak...
„Vukašine, pravac kupatilo!“, naređuje mu strogo iako joj je izraz lica i dalje sažaljivo-
raspilavljen. „Krenula je, požuri. I ostavi otvorena ulazna vrata, da se napravi promaja.“
„Ali...“, pokušava da se odbrani Vule, frau Gabrijela ga je već odgurala s ulaza onim
koferčetom koje je odnela u dnevnu sobu i spustila na sto, ko da je njena kuća, ladno!
„Bez ’ali’“, opet prolazi pored njega i viri u kujnu s vrata. „Dobro je, ništa ne gori. Tuširaš se,
presvlačiš i izlaziš, čekaš je pred ulazom. Ovde je toliko zagušljivo da... Ja ću da čuvam kuću, da
se izluftira, čistićeš posle.“
„I da šijete?“, konačno je progovorio nešto suvislo, ako je suvislo.
„Ne. I ne ulazi ovamo mastan, obuj neke papuče do kupatila, ceo stan ćeš zamazati. Vidi, ne
prilazi, ovde ti je torta, de morango, idite u park, u šumicu, idite gde hoćete, ovde ne možete
jer... Ne može.“
Vule proteže vrat i zaprepašćeno blene u sadržaj pletenog koferčeta sa priborom za šivenje. U
njegovu postavu na cvetiće ugnezdila se prava pravcijata čokoladna torta prekrivena jagodama,
ništa ni slično video nije još od kad je nana umrla, od keve jedino možeš da očekuješ palačinke s
nutelom i plazmom, i to kad je ekstremno dobre volje. U džep na unutrašnjoj strani poklopca
zadenuta dva tanjirića, salvete, nož i višljuškice. I ruža, prava, od onih što frau zaliva ispred
zgrade.
„Vodi je posle na sok, nisam imala gde da spakujem...“
„Ali ja sam hteo...“
„Znam šta si hteo, smrdi celo naselje, sad stvarno požuri. I da te naučim nešto o ženama,
devojke kad lajkuju Džejmija Olivera najčešće sanjaju Rudolfa. Kolače“, smeje se frau
Gabrijela, redak prizor. „Jedan momak koji se upravo sprema za veridbu na Fejsbuku, morao bi
da zna bar toliko.“
„Ama, otkud vi znate...“, Vule bi da se naljuti, al mu ne ide.
„Ih, zna ceo Fejs, kako ne bih ja znala. Osim toga, Anja i ja smo frendovi“, frau se već
kikoće. „Tutanj sad u kupatilo, nemoj ja da te vodim. I još nešto, imaćeš prilike da se družiš sa
Sofronijem do mile volje, idem u ponedeljak kod Sime u Čortanovce na desetak dana, tebi
ostavljam mačka na staranje. Pod uslovom da umeš da čuvaš tajnu. Ja umem.“
Frau Gabrijela namignu prema kujni, a Vule, hodajući unatraške, bez reči krenu na tuširanje.
 O autoru

Mirjana Đurđević je doktorka tehničkih nauka, profesorka, književnica, vinogradarka i

mačkarka. Napisala je seriju od sedam parodija na kriminalističke romane sa detektivkom
Harijetom kao glavnom junakinjom: Ubistvo u akademiji nauka, Parking svetog Savatija, Deda
Rankove riblje teorije (nagrada Žensko pero za 2004), Leš u fundusu, Jacuzzi u liftu, Prvi drugi,
treći čovek – srpske legende i Čim preživim ovaj roman. Takođe Čas anatomije na
Građevinskom fakultetu, non-fiction; romane Treći sektor ili sama žena u tranziciji i Aždajin
osmeh; istorijsku metafikciju Čuvari svetinje, Kaja, Beograd i dobri Amerikanac (regionalna
nagrada „Meša Selimović“ za najbolji roman objavljen na prostoru Srbije, Hrvatske, Bosne i
Hercegovine i Crne Gore u 2009. godini), Bremasoni. I Bunker swing, sa Brankom
Mlađenovićem. Živi i piše u Beogradu.