СКРИПТА ЗА КОЛОКВИЈУМ ИЗ ОПШТЕ ИСТОРИЈЕ 19.

ВЕКА

Фу

Политичка мапа света: 1774. година

 Ланац револуција: побуна Женеве 1768-1782, шведска револуција одозго (краљ

укида привилегије племству) 1772-1789, хоум рул у Ирској 1780-1783, револуција у
Фрајбургу 1781, побуна холандске демократске буржоазије против штатхалтера
1783-1787, побуна Белгије против реформи Јосифа Другог 1787-1790, деобе
Пољске 1774-1795. и Француска револуција (Жорес: нема француске револуције,
постоји европска револуција која је у Француској достигла свој врхунац; Лефевр
ставља револуцију у светски оквир; Годшо и Палмер: Атлантске револуције)
 Године 1774. не би било да није 1689. године када су на сцену светске политике
ступила два велика владара: Вилијам Орански (1689-1702) и Петар Велики (1689-
1725). Вилијам Орански: Други стогодишњи рат са Француском до 1815. године.
Енглеска постаје финансијско милитаристичка држава, а Француска пропада.
Петар Велики ратује са Швеђанима, Турцима, Пољацима.
 Срби закорачују из византијско балканског у средњоевропски културни круг након
1688. када Аустријанци освајају Београд и 1689. када продиру дубоко у Србију
 1774. Кучук Кајнарџијски мир; Јади младог Вертера; Абдул Хамид Први (1774-
1789)
 КК миром се Русија враћа на Црно море, Катарина Велика добија Азовско море и
обалу од Дњепра до Буга + заштита аутономија Молдавије и Влашке. Тада Русија
постаје заштитник хришћана (чл. 7 штити веру и цркве, чл. 14 заштита над новом
црквом у Цариграду). Крим се отцепио од Турске и припојен је Русији тек 1783.
године, када јој је припојена и Грузија.
 Нови кримски рат 1787-1792, мир у Јашију, Руси добијају поседе од Буга до
Дњестра.
 Грчки пројекат 1781. године, Катарина и Јосиф – Бесарабија, Молдавија и Влашка
------> држава Дакија, владар Г. А. Потемкин; Каћин унук Константин да влада
Грчким царством са седиштем у Цариграду. Аустрији би припала Мала Влашка до

1
 Олте, поседи Венеције у Истри и Далмацији, појас од Никопоља до Београда.
Млечани би добили Пелопонез, Крит, Кипар и грчка острва.
 Русија постаје сила победом Петра Великог над Швеђанима (Полтава, 1709) чиме је
изашла на Балтичко море преко Карелије, Ингрије, Естоније и Ливоније. Првом
поделом Пољске 1772. се узима Литванија, а другом 1793. и трећом партицијом
1795. се учвршћује у Литванији, Белорусији и Украјини.
 Царица Ана је напустила југ Каспијског језера што је Петар одузео Турцима. Петар
је склопио односе са Кином и учврстио се на Камчатци.
 Витус Беринг 1741. године пристаје на Аљаску. Руско америчка компанија 1799. од
цара Павла добија управу над насеобинама на Аљасци, Курилима и Алеутима
(имају тврђаве у Калифорнији и на Хавајима).
 Прва партиција Пољске 1772: Пруска освојила доњи ток Висле, Русија освојила
Белорусију, Двину и Дњепар, Аустриј узела Галицију до севера Карпата.
 Руски штићеници на престолима: Шведска – Адолф Фредерик; Пољска –
Станислав Поњатовски
 На шведски престо ступа Густав Трећи (1771-1792), француски кандидат и
османски савезник; државни удар, укинуо самовољу племства
 Данска влада Норвешком, Гренландом и Исландом
 СРЦ – 360 држава, тј. 1600 са ситним царским поседима – Пруска и Аустрија од
Великих сила; војводства Баварска, Виртемберг, Саксонија (перс. унија са
Пољском), Хановер (перс. унија са ВБ), Сакс-Вајмар; маркгрофовија Баден;
ландгрофовија Хесен-Касел; слободни градови Нирнберг, Улм, Франкфурт,
Бремен, Хамбург. Кнежевине надбискупије/бискупије: Салцбург, Бамберг,
Минстер, Келн, Мајнц, Трир, Аугзбург, Вирцгбург, Оснабрик.
 Прусија: Фридрих Велики (1740-1786) влада над Бранденбургом, Ист. Пруском,
Зап. Пруском (доњи ток Висле), Померанијом, Шлеском, Марком и Клевеом у
Рајнској области, Минден-Равенсбург (Везер), Ист. Фризија (Сев. море) и Нојшател
(у Швајцарској).
 Рат за аустријско наслеђе (1740-1748) Пруси узели Хабзбурзима Шлеску
 Хабзбуршки принчеви владају Тосканским војводством од Рата за пољско наслеђе
(1733-1735)

2
 Папска држава – од Рима до Фераре, од Тиренског до Јадранског мора
 Од 1735. Напуљском краљевином (краљ. двеју Сицилија) владају шпански Бурбони
 Утрехтским миром се Шпанија одриче европских поседа, али колонијално царство
обухвата: Кубу, Хиспаниолу и Порторико, у ј. Америци Нову Гранаду, Венецуелу,
Перу, Ла Плату, Мексико и Тексас од 1720их година.
 Године 1763. Шпанија добија Луизијану, 1783. повратила Флориду, Филипини су
најјаче утврђење у Пацифику, у Африци су то Канари, Гвинеја, Сеута и Мелила
 Португалски поседи: Бразил, Гоа, Диа и Даман у Индији, Гвинеја, Ангола,
Мозамбик, Источни Тимор и Макао (Кина)
 Француска у Седмогодишњем рату губи Луизијану и Нову Француску, а задржава
Хаити, Гваделуп, Мартиник, Гори, Фр. Гвајану, Сејшеле, Маурицијус, Пондишери,
Карикал, Јанам.
 Уједињене низоземске покрајине (Холандија, Утрехт, Зеланд, Гронинген,
Оверијсел, Фризија, Гелдерланд/Хелдерн) има Рт Добре наде, Цејлон, ист. обала и
малабарска обала Индије, Бенгал, Суматра, Јава, Борнео, Целебес, Молучка острва,
Дешима, Суринам, Хол. Антили, Гвајана.
 Утрехтски мир је ВБ донео Гибралтар, а Париски мир 1763. Менорку (до 1783)
 Британија има 13 колонија + Нова Француска и Флорида (1783. враћена Шпанији),
у Централној Америци има Брит. Хондурас, у Ј. Америци Фолкландска острва
(напуштена 1776, повраћена 1833), у Карипском мору има: Барбадос, Гренаду, Сент
Винсент, Тринидад, Тобаго, Доминику, Гвадалупу, Јамајку, Бахаме и Кајманска
острва. На западу Африке: долина Гамбије (форт Џејмс Ајленд), Сијера Леоне
(Банс Ајленд), Гана (Акра)
 Упоришта Источноиндијске компаније: Мадрас, Бомбај и Бенгал.
 Уједињене покрајине 1796. губе Цејлон и Малдиве, које преузима ВБ
 Џејмс Кук проглашава Нови Зеланд и источне обале Аустралије британским
поседом (1770). Кукова 3 путовања, опловио Пацифик од Антарктика до Арктика;
уцрта Полинезију, Микронезију и Меланезију
 До 1759. Кина под династијом Ћинг најмоћнија у Азији; ратови са Џунгаром (1696-
1757) јој доносе територију од Бајкалског до Балкашког језера и Непала са

3
 Тибетом. Кина има територије: Монголија, Тајван, а вазалне државе: Непал, Бурма,
Сијам, Вијетнам, Филипини, Рјукју и Кореја. Процват окончан за цара Ћианлунга
(1736-1795) због корупције и устанака мањина.
 Шогуни Токугаве владају Јапаном, тј. острвима Кјушу, Шикоку, Хокаидо (од 19.
века због руске претње), Курилским острвима до о. Итуруп. Само Холанђани имају
приступ Јапану и то преко станице на Дешими код Нагасакија. Пожари, вулкани и
земљотреси ослабљују Јапан за Јехаруа (1760-1786) и Јенарија (1787-1837).
 Северни Анам (Вијетнам) под породицом Тринх, а јужни под Нгујен. Нова
династија Тај Сон од побуне из 1771. године, све до 1802. године.
 Бурма окупира Сијам (Тајланд) 1767. године, спаљује престоницу Ајутију. Рама
Први 1782. оснива Бангкок, а до 1790. Сијам истерује Бурманце.
 Анам и Сијам ратују око Камбоџе и Лаоса који је био издељен на три државе, затим
у саставу Бурме и на крају Сијама.
 Бурма добија династију Конбаун 1752. године.
 Највећим делом Индије владају Могули до смрти Аурангзеба 1707. године.
Опадање моћи због хинду Маратија. Персијанци опустошили Делхи 1739. а
Авганистанци 1756. године. Марати основали царство од Инда и Пенџаба до Орисе
и Каранатаке. Опадају од 1761. када су их поразили Авганистанци.
 Од 1744. у Индији ратују Французи и Британци: Роберт Клајв победио Индијце код
Плесија 1757. године и учврстио ИИ компанију у Бенгалу; Ворен Хестингс, 1773.
први генерални гувернер Индије учврстио ИИ компанију у Бенгалу, Бомбају и
Мадраси.
 Друго највеће царство после Турске је Авганистан под Паштуном Ахмед шахом
Дуранијем (1747-1773), са седиштем у Кандахару. Простире се од Мешхеда до
Исфахана (Иран) до Делхија, и од Аму Дарје до Арапског мора. Пола века након
1773, Дурани династија сведена на Кабул.
 Афсхариди у Ирану, Надер шах (1736-1747) влада од Инда до Еуфрата и ј. Кавказа,
а после његове смрти је Персија сведена на Хорасан. Остатком земље владају
Дурани и Зенд династије. Потоња покорла све осим Хорасана до 1760. године.
Карим кан умро 1779, грађански ратови и Каџар династија сменила Зенд 1796.
године.

4
  Године 1744. започето оснивање Саудијске државе и вехабија савезом Мухамеда
ибн Сауда и Мухамеда ибн Абделвахаба.
 Средоземне обале Африке су под Турцима осим Марока под династијом Алави, а
лавирањем између њих опстају Борну и Багирми око језера Чад, Дарфур на истоку,
Сегу око Нигера, Карта између Нигера и Сенегала. Народ Оромо уништило хр.
Етиопско царство 1770их година. На југу Африке Холанђани оснивају Кејптаун
уништавањем народа Коикои. Северно од Замбезија народ Лунд влада краљевством
Рунд северно од горњег Замбезија. У Гани конфедерација Ашанте, Јоруба у ЈЗ
Нигерији (Дахомеј је део) и Едо у Бенину.
 Робови долазе са обала З Африке, од Анголе до Сенегамбије – 80к робова
годишње.
 У Америци се белци деле на рођене у метрополама и креоле из колонија; местици
(бело + црвено), мулати (бело + црно), замбоси (црвено + црно). Побуна местика
Тупака Амаруа у Перуу (1780-1781).
 Од Мексика до Ла Плате влада Шпанија чији је савезник Француска а противници
ВБ и Холандија, Португал шири Бразил. Највећи британско шпански рат, Рат за
Џенкинсово уво (1739-1748) – Шпанци сачували царство.
 Париским миром 1763. Француској одузета Луизијана (Шпанија), Нова Француска
(ВБ).

Интелектуална револуција

 Хобсбаум уводи термин за феномен: Двојна револуција – Индустријска и

Француска револуција, којима претходи Интелектуална револуција (термин
Карлтона Хејса), мада је прихваћенији назив Научна револуција (од 1543. и
објављивања О кретању небеских тела Н. Коперника, до 1687. Математичких
принципа филозофије природе И. Њутна).
 Научна и интелектуална револуција, тј. развитак природних и друштвених наука,
заснива се на жељи за објективним и логичним разумевањем света независно од
цркве, државе и традиције.
 Хемија (Роберт Бојл и Антоан Лавоазје), Медицина (Андреас Везалијус у
анатомији, Вилијам Харви – крвоток и срце, Марчело Малпиги, Роберт Хук,

5
 Антони ван Левенхук, Албрехт фон Халер), ботаника и зоологија (Карл Лине и
Жорж Луј Леклер, гроф Бифон), филозофија (Ф. Бекон, индуктивни научни метод,
тражи од државе да се бави научним установама; Декарт, дедукција, људски разум
је такав да може помоћу математике спознати истину; Спиноза: вера у разум,
самостално расуђивање и дедукција)
 После 1770. црква опада, расте наука, њом се баве шведска краљица Кристина, енг.
краљ Чарлс Други, холандски држ. адвокат Јан де Вит. Сиротиња може да стекне
позиције помоћу науке, попут Њутна и Лока. Црква гуши реформе (јансенизам),
протестантизам напредује због деизма, методизма и пијетизма.
 Филип Шпенер, оснивач пијетизма, Џон Везли, оснивач методизма, наглашавају
потребу за личном побожношћу, образовањем, мисионарењем и осећајношћу.
Деизам се своди на ослобађање вере од ауторитета, ритуала, откровења и чуда, али
је битна јер проистиче из здравог разума, закона природе и бриге о друштву и
моралу (Волтер и Пјер Бејл са делом Критички и историјски речник).
 Макијавели (владалац има право на сва средства), Хобс (Левијатан,
антрополошки песимизам, природа је зла, јака држава услов за индивидуалну
срећу: нема побуне), Лок (Две расправе о влади, сви су слободни, једнаки и са
истим правима на живот, слободу и имовину; право на побуну, легитимитет
владара је од народа а не Бога, утицај на Декларацију о независности и Устав
САД).
 Кант у делу Одговор на питање шта је просвећеност тврди да је главна одлика
тог доба спремност људи да изађу из доба самонаметнуте малолетности и пут
је рашчишћен за универзалну просвећеност где ће се о свему расуђивати без
спољашњег вођења.
 Енциклопедија – 35 томова, 72.000 одредница, 1751-1772, Дени Дидро и Жан ле
Рон Д'Аламбер, 300 сарадника (Волтер, Монтескје, Русо), до 1789. продато 25.000
комплета; енциклопедистичка школа: Дидро, Д'Аламбер, Холбах и Хелвеције,
близак им је Шкот Дејвид Хјум, емпиричар и претеча позитивизма: гесло је
материја постоји независно од људског сазнања
 Јирген Хабермас: у овом добу је рођена јавна сфера. Он истиче улогу удружења
(академије, салони, кафеи, масонске ложе,

6
 читалачка/пољопривредна/економска/добротворна удружења). Роже Шартије и
Роберт Дарнтон: јавна сфера је остала нужно елитна појава. У Француској 26
милиона становника, а само 30.000-50.000 чини јавност.
 Прихваћено Њутново схватање о Богу као часовничару и првом покретачу, али је
атеизам Пол Анри Тирија (барон Холбах) критикован. Волтер га критикује, али
критикује и католичку цркву (Уништите бестидницу). Језуити протерани из
Португала 1759, Шпаније и Француске 1767. и папа укида ред 1773. године.
 Године 1717. у ВБ настала Велика масонска ложа; исповедају рационалну веру у
Бога природе или Великог Архитекту Универзума (утицај деизма). Илуминати
настају у Баварској као езотерично друштво и прилазе им Хердер и Гете. Спиноза:
вера треба да буде ствар личне савести. Френклин (масон и просвећеник у
Америци) и Дидро тврде да би савршенство природе требало да послужи као
инспирација за људске законе.
 Фридрих Други толерише све вере и не подржава посебно ниједну; Јосиф Други
стиче наклоност свих религија; Катарина Друга прихвата чак и језуите из верске
толеранције; Карлос Трећи због тих ставова изазива мржњу Инквизиције. Волтер
је похвалио реформаторског папу Бенедиктра Четрнаестог.
 Хаскала – јеврејска просвећеност, успон под Мозесом Менделсоном, еманципација
због њега и Готхолда Ефраима Лесинга.
 Жене су: мецене (мадам Помпадур), власнице салона (мадам Жофрен и мадам
Д'Епине), научнице (Емили де Шатле); право гласа за њих тражи маркиз Николас
де Кондорсе; драматуршкиња Олимпија де Гуж је аутор Декларације права жена и
грађанки.
 За укидање ропства се залажу Кондорсе, Русо, Смит, Пејн, Френклин; квекери и
Вилијам Вилберфорс се залажу за укидање трговине робљем; идеја о
еманципацији дивљака из Африке, Океаније и Аустралије (Дефоов Петко из
Робинзона Крусоа).
 Мит о варварству Јужне и Југоисточне Европе су изградили Гибон и Волтер. Ипак,
Дидро сматра Тахићане и друге дивљаке бољима јер су блиски природном стању а
нису искварени цивилизацијом. Опчињеност оријентом: Џорџ Четврти гради

7
 летњиковац у индијском стилу, Фридрих Велики у Сан Суси има источни
павиљон, а Марија Терезија у Шенбруну има кинески апартман.
 Вера у прогрес изражена кроз Кондорсеово дело Нацрт за историјску слику
прогреса људског духа (писао пред смрт док се крио од Русоових следбеника
јакобинаца)
 Тријумф просветитељства се огледа у ратним успесима Енглеске (предност
уставне монархије) и Пруске (Фридрих, објавио уз Волтерову помоћ
Антимакијавели)

Волтер – верује у лошу природу људи, антрополошки песимизам, води преписку са

Фридрихом и Катарином јер владарима су потребни филозофи као саветници. Био
избеглица у ВБ 1726-1729, Енглеска писма, пореди Фр и ВБ у корист потоње, која је доказ
да је просвећено друштво могуће. Саставио спис Анријада где хвали Анрија Четвртог који
је идеал верске трпељивости и грађанског родољубља. Дела: Есеј о обичајима и духу
народа из 1756. где историчарима скреће пажњу на историју света и Европе као целине,
као и на историју културе, менталитета и привреде – објективан приликом оцене
ваневропских народа. Друга историјска дела: Доба Луја Четрнаестог, Историја Карла
Дванаестог, Историја Руског царства под Петром Великим.

Шарл Луј де Секонда – барон од Бреде и Монтескјеа, критичар Француске (Персијска

писма). Капитално дело је О духу закона из 1748, индуктивно открива порекло закона,
морала, друштва и политичких режима у разним епохама. Правни и политички системи су
последица преплитања географије, климе, религије, историје и обичаја. На основу
Ђанбатисте Вика (Принципи Нове науке) заступа културни релативизам. Дели владавине
на републике (начело врлине), монархије (начело части) и деспотије (начело страха, нема
закона него се влада на основу хирова и воље). Заговара енглеску уставну монархију (тамо
борави 1729-1739) – политички англофил за разлику од Волтера. Антрополошки
песимиста, лоша људска природа, отуд теорија о подели овлашћења (законодавна, судска
и извршна власт). Идеја о надзору и равнотежи власти (чекс енд балансес) ушла у Устав
САД. Оснивач модерног либерализма.

Жан Жак Русо – не воли Енглеску као ова двојица горе иако је као и они обитавао тамо
(1765-1767), ткд се залагао за непосредну демократију као у кантонима Швајцарске. Значај

8
васпитања и образовања у делу Емил, или о васптиању из 1762. године. Доказивао да су
наука и уметност штетне за морал у делу Расправа о моралним последицама уметности и
наука из 1750. године, ткд је јасно да је ишао против главних просветитељских токова.
Људи у основи добри, ал искварени цивилизацијом. Не позива се на разум него на осећања
(Жили, или нова Елоиза из 1761) – весник романтизма. Приватна својина је главни узрок
себичности, тираније и неједнакости (Расправа о пореклу и основама неједнакости међу
људима) – идеал ситни посед. У Друштвеном уговору из 1762. нуди теорију да је свако
друштво резултат пристанка и договора људи. Као Лок – извор власти је воља народа а не
Бог. Идеал су мале средине, ака полиси (Женева, Корзика – написао нацрт уређења),
општа воља = здрав разум. Творац радикализма, републиканизма и демократије. Његов
племенити дивљак = сеоски и градски свет који ће ступити на историјску позорницу у
Француској револуцији. Русо од Пољака тражи да буду поносни на нацију (Размишљања о
влади у Пољској).

 Мото просвећености је сентенца Џеремија Бентама: највећа срећа за највећи број

људи.
 Штурм унд Дранг – покрет најављен Вертером, али и Шилером и Хердером.
Немци уздижу магију, емоцију, окултно, фолклор, село и средњи век!!! Пре њих то
ради Шкот Џемс МекФерсон 1765. објављивањем келтских песама: Осијанова
дела, сумњиве аутентичности.
 Јохан Готфрид фон Хердер, лутерански поп из Вајмара, утиче на Гетеа и Шилера,
обј. капитално дело Идеје за филозофију историје човечанства. Фолк је
најзначајнија јединица човечанства, а срећа и слобода индивидуума се остварују у
заједници. Хуманистичке науке имају задатак да открију душу народа у језику,
обичајима, песмама, историји – ти знакови су код сеоског света. У буђењу народа
главна улога припада интелектуалцима = пророци и првосвештеници нације.
Народ = културни квалитет.

Индустријска револуција

 Хобсбаум, Карло Чипола, Лендис и Стивен Бодуен: у историји човечанства се

одиграле само две револуције: Неолитска и Индустријска. Моразе за 19. век каже
да је успон средње класе.

9
 Прву парну машину изумео је баптистички проповедник и изумитељ Томас
Њукомн 1712. за испумпавање воде из рударских јама, али није стекла ширу
употребу. Џејмс Ват од 1763. на Универзитету у Глазгову ради на њој, 1769. је
патентира а 1775. са Метјуом Болтоном прилагођава за масовну употребу. Због
патента – Ват стиче новац и славу. Парна машина се користи за рударство.
 Кључни проналасци с почетка инд. рев. су у вези са текстилном индустријом (реч
фабрика у почетку има само то значење); летећи чунак Џона Кеја (1733); Ричард
Аркрајт – механичка предилица – унапредио Џемс Харгрифс 1764. својом спининг
џени машином; Аркрајт опет 1769. тај строј претворио у водену машину; Семјуел
Кромптон 1774. спојио метод Аркрајта и Харгрифса а Едмонд Картрајт 1785.
ствара механички ткачки разбој
 Хемијска индустрија: Френсис Хом 1756. уводи у праксу бељење тканина помоћу
сумпорне киселине, коју је у оловним коморама добијао Џон Робак од 1749; Клод
Луј Бертоле и Жозеф Луј Геј-Лисак проналазе метод бељења хлором; Шарл
Франсоа Диле и Жан Ело проналазе поступак за механичко бојење, а Пјер Жозеф
Маке проналази технику хемијског бојења црвеном и берлинском плавом
 Пудловање у металургији открива Хенри Корт 1784. (добијање меког сировог
гвожђа у високим пећима); Реомир експериментима из 1722. утро пут Бенџамину
Хантсману да произведе чврст и еластичан челик; почиње употреба кобалта, цинка,
платине и мангана
 Водећи економисти тог доба: Адам Смит и Томас Малтус
 Револуција у саобраћају: пароброд Џорџа Стивенсона из 1814. године; прва пруга
Стоктон – Дарлингтон 1825. године
 Европа 1700. има 100 милки становника, а 1800. око 187 милки
 Пољопривредна револуција: расправе Артура Јанга; Џорџ Трећи укршта расе оваца
у Виндзору, зову га Фармер Џорџ; изумитељи: Џетро Тал, Роберт Бејквел – виконт
Таунсенд; због система ограђивања сељаци постају индустријска радна снага
 Британски канали се граде од 1755. по узору на Холандију; Шејла Огилви каже да
је за прикупљање капитала важнија унутрашња трговина од колонијалне трговине -
за то су важне комуникације (ВБ и Фр предњаче)

10
 Јан де Врис: индустријску револуцију је подстакла потрошачка револуција.
Потреба за луксузним стварима изазива потребу за рекламама: Џошуа Веџвуд,
произвођач украсне керамике, користи тај трик
 Чипола тврди да је инд. рев. социокултурни феномен и сматра да се заметак назире
у Фр, Ит и ј. Низоземској од 11. до 13. века, као и да постоји континуитет између
Да Винчија и Њутна. По њему је култура битнији чинилац од угља за развој инд.
рев.
 Лендис указује на Веберову протестантску етику и дух капитализма: калвинисти –
активна аскеза, стицање богатства; прихватају анабаптисти, квекери, менонити,
пијетисти и методисти: стицањем богатства желе да се докажу владајућој
заједници; ту је и Фаустовска етика: потреба за владањем над људима и природом.
 Вилијам Пит Млађи, британски премијер: снага и независност нације се заснивају
на националним дуговима.
 Хенри Бесемер 1856. усавршава процес претварања сировог гвожђа у челик
 Фултон 1807 конструише пароброд, а Стивенсон локомотиву 1814; Прва пруга у
САД 1827, Француска 1828, Белгија и Немачка 1835, Русија 1837.
 Друга индустријска револуција не обухвата скоро уопште ВБ, која је до 1848. била
радионица света; Русија постаје свесна свог ресурсног богатства, Немачка се
уједињује и напредује
 Струја употребљена у Бечу 1873. године, Николас Аугуст Ото 1876. конструисао
први мотор, Готлиб Дајмлер га усавршио 1885; иако Британци патентирају
телеграф 1837, Американац Александар Грејам Бел изумљује телефон 1876.
године; 1877. Едисонова сијалица; Бенцов прототип аута са мотором на унутрашње
сагоревање 1885, Џон Данлоп га је снабдео гумама, Рудолф Дизел 1892. изумео
дизел мотор
 Велика изложба у Лондону 1851. потврдила британски тријумф, а она у Паризу
1889. доказује да се прогрес иселио из Британије
 *набоб – власник великих плантажа у колонијама
 Марк Изамбард Брунел, прогнаник из рев. Фр, у Британији гради тунел испод
Темзе; фотографија Изамбарда Кингдома Брунела!!!

11
  Викторијански пророци: Томас Карлајл, Џон Раскин и Метју Арнолд – капитализам
уништава хришћанску етику заједнице, а индустријски пејсажи негирају естетику;
критика индустријског света долази од Вилијама Блејка и Чарлса Дикенса

Америчка револуција 1775-1783

Дефиниција: последица ратова за колонијалне империје и трговачке монополе, као и дете

протестантизма и Интелектуалне револуције.

Колоније оснивају појединци и трговачко колонијалне компаније, а након изумирања

породица и оснивача, као и пропасти компанија, прелазе у руке краља. Првих 13 колонија
су:

 Вирџинија (1607)  С и Ј Каролина (1650)

 Масачусетс (1621)  Њу Џерси (1664)
 Њу Јорк (1624)  Делавер (1664)
 Мериленд (1634)  Пенсилванија (1681)
 Род Ајленд (1636)  Њу Хемпшир (1732)
 Конектикат (1636)  Џорџија (1732)

Процене убијених домородаца између 50 и 100 милиона; више умрло због

зараза и болести него од оружја – Британци су Отава Индијанцима слали ћебад
скидану са пацијената оболелих од богиња.

 Један од узрока Америчке револуције је и дискриминација колониста, тј. креола,

чија је грешка била то што су рођени на погрешном месту, у колонији, а не у
метрополи. Непосредан повод је британска меркантилистичка политика Британије,
јер се од колоније очекивало да купује британску робу а да јој продаје своје
сировине. Трговина са другим земљама је ометана, нпр. још Навигационим актом
којим је превоз робе дозвољен само енглеским бродовима. Колонисти крше закон
из 1733: опорезивање шећера из шпанских и француских колонија.
 Године 1763. се захтева поштовање закона и престанак кријумчарења, а одлучено је
да се 10к британских стајаћих војника издржава од стране колонија. Године 1765.
донет закон о таксама, којим се опорезују новине, законски и трговачки документи.

12
 О свему томе одлучује Парламент, чији чланови нису били колонисти, иако богати
и образовани. Трговачке мере су прихваћене, али порези нису. Такође, 1763. је
издата Краљевска прокламација о забрани насељавања колониста западно од
Алигена па све до Мисисипија, где је од тада смештен индијански резерват због
устанка Отава под вођством Понтијака
 Парола револуције: нема опорезивања без политичког представљања.
 Године 1766. Лондон одлучио да смањи порез на шећер и повуче Закон о таксама,
због побуна 9 колонија из октобра 1765. године. Семјуел Адамс (Синови слободе)
то тумачи као слабост, и већ 1767. се уводе нове таксе на робу – Таунсендови
намети (брит. мин. финансија, Чарлс Таунсенд).
 Бостонски покољ 1770. када у сукобу колониста и брит. војника гине 5 колониста.
Британци опет попуштају, укидају све порезе осим оног на чај. Ипак, то није
помогло, и оснива се Комитет истомишљеника, прва свеамеричка политичка
организација – улога: пропаганда и војне припреме. Оснивачи: Џеферсон и Патрик
Хенри у Вирџинији, Семјуел Адамс у Масачусетсу.
 Децембар 1773. Бостонска чајанка, колонисти маскирани у Индијанце бацају
товаре чаја са бродова ИИ компаније. Почетком 1774. године Џорџ Трећи и лорд
Норт затварају Бостон и уводе казнене мере Масачусетсу. Одлука о ширењу
Квебека до Охаја и очувању привилегија РК цркве: вређа верска осећања
колониста.
 Први континентални конгрес 1774. у Филаделфији са представницима свих
колонија осим Џорџије – бојкот брит. робе да би влада попустила. Две струје:
демократска Семјуела Адамса и Патрика Хенрија који су захтевали раскид са
аристократским енг. властима + плантажери неспремни на сукоб са круном.
Усвојен предлог Френклина (20 година представљао Пенсилванију и друге
колоније у Енглеској) да предложе лојалност круни, што су идеје које зу заговарали
Џон Адамс и Џеферсон. Џорџ Трећи неће да попусти: колоније или да се покоре,
или да ликују.
 Април 1775. у Масачусетсу прве озбиљне борбе када генерал Томас Гејџ покушава
да се пробије кроз Бостон да спали складиште муниције у Конкорду, што успева
након пробоја колониста код Лексингтона.

13
 Други конгрес маја 1775. у Филаделфији је радикалан, присутни Френклин и
Џеферсон, милиција Масачусетса језгро нове војске, са командантом
Вашингтоном, плантажером из Вирџиније. Британска влада у августу проглашава
да су колоније побуњене., почетком 1776. забрањена трговина са њима. Џон Адамс
каже у Конгресу да је тиме Парламент прогласио независност колонија уместо и
пре њих.
 Томас Пејн пише памфлет (псеудоним један Енглез) Здрав разум јануара 1776. (за
3 месеца – 120к примерака). Он је квекер и Енглез средње класе, који се због
Френклина 1774. преселио у Филаделфију. Он је један од зачетника идеје о
независности. Основан комитет за писање декларације о независности: Томас
Џеферсон (главни и одговорни уредник), Френклин, Џон Адамс, Роберт
Ливингстон и Роџер Шерман – 4. јул 1776. – један од најважнијих докумената
модерне историје – први покушај спровођења просвећености у изградњи државе;
ближе су идеје Лока и Славне револуције, као и Декларације и Закона о правима из
1689. (тим документом збачен Џејмс Други Стјуарт): побуњеници себе називају
патриотима и виговцима.
 Поделе Американаца: демократе на северу и либерали на југу; ¼ колониста лојална
Џорџу (Џенкинс), 1/3 (Паркс), тзв. лојалисти – око 30 до 50к, чак и Вилијам
Френклин (син Бенџаминов). Лојални су Французи из Квебека да не би били
асимиловани у англосаксонску већину, као и колонисти из Нове Шкотске – тамо
после револуције одлази између 40 и 80к људи.
 Брити у војсци имају 30к немачких плаћеника из Хесен Касела, староседеоце
(нуђена заштита од ширења колониста З од Апалача), али Французи из Квебека
неће да учествују у рату.
 Вашингтонова војска бежи док се не укључи нека од великих сила, због чега
Френклин борави у Француској; добија оружје од ње, али у војсци нема
патриотизма и често је дезертирање. Операције у Масачусетсу окончане
повлачењем генерала Вилијама Хоуа из Бостона у Нову Шкотску, одакле је освојио
Њујорк. Ипак, Вашингтоново повлачење кроз Њу Џерзи доноси победе код
Трентона крајем 1776. и Принстона 1777. године; док Хоу опседа Филаделфију,
Џон Бургојн губи битку код Саратоге октобра 1777. године, пошто је покушао да из

14
 Канаде пресече побуњенике на два дела; Линколн и Гејтс без борбе заробили 5к
енглеских војника, који постају амерички грађани.
 Због Саратоге у рат улазе британске супарнице: 1778. Француска, 1779. Шпанија,
1780. Низоземска – рат је светски и шири се на Мексико, З и И Индију, Централну
Америку, Гибралтар и Минорку.
 Највећи пораз у рату побуњеници претрпели 1780. код Кемдена, када је генерал
лорд Корнвалис заробио 5000 Американаца, а у Шарлотсвилу замало да ухвати
Џеферсона. Ипак, Корнвалис је у Јорктауну заробљен октобра 1781. од амеро-
француских снага. У мају 1781. Амери добијају од Француске 6 милки фунти
стерлинга, услед помоћи Рошенбоа који се јуна 1780. искрцао на Род Ајленду.
 Париски мировни уговор потписан 1783. године, Америка добија независност а
територија проширена до Мисисипија и Великих језера. Флорида враћена
Шпанцима а Британци задржавају Канаду и Карипско море, док се одричу
Индијанаца између Апалача и Мисисипија.
 Одлука Конгреса из 1777, тј. Пројект о конфедерацији је ратификована 1781.
године – заједничка одбрана и спољна политика, нема јединствене пореске и
финансијске политике. У пракси је изведено лоше ткд се појављују федералисти,
заговорници централне власти: Џејмс Медисон из Вирџиније и Александар
Хамилтон из Њујорка; њиховом залагању за богате слојеве се супротставља
Џеферсон, заштитник фармера и ситног поседа (Русоово гесло да град квари људе)
 Џеферсонове присталице: Републиканска странка
 Уставна или Федерална конвенција у Филаделфији: мај-септембар 1787. – утврђено
да се власт дели троделно и чекс енд балансес: Монтескјеово схватање власти;
према Уставу, главни органи: председник, Конгрес и Врховни суд. Непосредно се
бирају чланови Доњег (Представничког) дома у мандату од 2 године, чланови
Горњег (Сената) дома се бирају посредно у скупштинама држава на 6 година;
колегијуми бирају председника на 4 године, а чланови Врховног суда имају
мандате доживотно.
 Председник има ограничено право вета на доношење закона, Конгрес контролише
приходе извршне власти, даје сагласност за именовања и закључивање државних

15
 уговора; насупрот томе, Врховни суд може да одбаци одлуку Конгреса ако је
незаконита.
 Робови се нигде не помињу: обећавана им слобода, али су пребегли Британцима:
њихова судбина је разнолика, неки враћени, неки премештени у Канаду и Нову
Шкотску, а неки се вратили у Сијера Леоне. Вермонт 1777. и Њу Џерзи 1804.
прогласиле укидање ропства, а југ је зависан од тога – попис у САД из 1790, од
скоро 4 милиона, 800к су робови.
 Ратификација Устава изазива неслагања; Хамилтон, Медисон и Џон Џеј у зборнику
Федералист/Федерални списи тумаче нове структуре власти. До јула 1788. 11
држава је ратификовало Устав.
 Закон о правима је изгласан 1791. године, што је првих 10 амандмана и то је успех
демократа против корупције и злоупотребе власти; у првом члану секуларност и
слободно исповедање вере, али и слобода штампе и говора, право на мирна
окупљања и петиције властима.
 Вашингтон служи 2 мандата и повлачи се са функције (1789-1797); именовао
државне секретаре и поставио Џона Џеја за Врховног судију.

Француска револуција (1789-1799)

 Академска историографија на ову тему почиње 1889. године оснивањем катедре на

Сорбони, са првим предавачем Алфонсом Оларом (склон умереним Дантоновим
јакобинцима). Његов наследник, Албер Матјез је заговорник Робеспјеру и
бољшевицима. После њега долазе Жорж Лефевр, Албер Собул, Мишел Вовел, који
су одреда марксисти. У Енглеској је водеђи стручњак био Алфред Кобан, наклоњен
уставотворној и умереној фази револуције. На Јерусалимском универзитету, Јакоб
Талмон објавио 1952. Порекло тоталитарне демократије. Франсоа Фире,
Мислити Француску револуцију. Концепт Атлантских револуција уводе Роберт
Палмер и Жак Годшо.
 Узроци: геополитички (француски порази – дискредитована држава, Чарлс Тили),
економски, идеолошки и друштвени.
 Вилијам Идн – Иднов уговор о слободно трговини између Француске и Енглеске из
1786. године.

16
 Вирус револуције донет преко француских добровољаца у Америци, предвођених
Жилбером ди Мотјеом, маркизом Лафајетом и његовом Странком Американаца.
Лафајет је предложио краљу сазивање Народне скупштине 1789. године.
 Свештенство, племство и Трећи сталеж, који плаћа порез. Опат Сиејес написао
Шта је Трећи сталеж где тврди да је било 25 милки његових припадника, 80к
попова и 120к племића. Било је 143 бискупа племићког порекла. Племићи се деле
на племство мача и племство тоге. Ово прво је потомство племства крви и дели се
на дворско и провинцијско племство. Дворско племство прима дарове од краља и ¼
државних прихода иде на њихове забаве код Версаја па су зато најомраженији.
Неомиљено је и провинцијско племство због потраживања редовног плаћања
сељачких обавеза. Племство плашта (чиновничко или судско племство) су
породице грађ. сталежа које су куповале наследне положаје – извор утицаја: 13
локална парламента, са Париским на челу.
 5% племства је умело да изведе порекло до средњег века, ресто куповало положаје
од краља коме је одговарало да попуни државну благајну.
 У Трећи сталеж спадају сви који нису свештеници и племићи, тј од
најсиромашнијих слојева до богатих трговаца и земљопоседника који опонашају
племство; ту су и занатлије, лекари, адвокати, новинари, писци итд.
 Нејасна је личност краља Луја Шеснаестог због противречног навода, а оптужбе за
неморалност Марије Антоанете долазе из ВБ где су памфлете писали Французи у
емиграцији. Једина позната афера је са шведским амбасадором Акселом фон
Ферсеном. Госпођа Дефицит због трошкова и омражена јер је била Немица и
Аустријанка.
 Француска предњачи на интелектуалном и културном пољу: одустајање од рококоа
и враћање антици и узимање грчко-римских, египатских и етрурских елемената
што касније прераста у ампир. Бартелеми пише Путовање младог Анакарзиса,
Давид слика Заклетву браће Хорација, Моро је познат по бакрорезима на тему
свакодневног живота, Глук се мери са Италијанима у музици, а Гретри компонује
Ричард Лавље Срце 1784. године.
 Иако је финансијски контролор Жак Тирго, физиократа, предлагао штедњу и
либерализацију тржишта, смењен је 1776. године због предлога пореза на путеве

17
 које плаћају сви земљовласници и укидање еснафа (слободна трговина и
индустрија). Краљ је рекао да ни у ком случају не жели да се сталежи измешају, а
Тирго му је одговорио пророчки: не заборавите никад да је слабост довела главу
Чарлса Првог на пањ. Жак Некер је протестант и Прус из Женеве, те постаје
управник а не министар финансија. Он је објавио Извештај краљу о стању буџета и
расипањима на двору 1781. године, па је дао оставку због слабе краљеве подршке у
погледу потенцијалних реформи. Направио је дуг због финансирања америчке
револуције. Његови наследници Жоли де Флери и Лефевр д Ормесон су наставили
његову политику узимања зајмова. Шарл Александар Калон, нови контролор
финансија, долази 1783. године; захтева да порез плаћају и виши сталежи 1786.
године, пошто није остала ниједна опција осим банкротства и инфлације. Зато је
сазвана Скупштина нотабла 1787. године и одбила је Калонове предлоге и
изабрали су новог контролора финансија, једног од нотабла, бискупа Тулуза,
Ломени де Бријена, али се и он залагао за Калонове реформе. Пред крај заседања је
Лафајет предложио сазивање Велике народне скупштине.
 Године 1788. је слаба жетва, хлеб је прескуп, затварају се мануфактуре и расте
незапосленост а то захвата како градове, тако и села; на све то, конвој са увезеним
житом нападају банде одметника.
 Последња скупштина сталежа одржана је 1614. године: модел није по главама, него
по сталежима тако да прва два увек добију трећи са 2 према 1. Свако имао по 300
представника. Сада је тражено да се гласа по главама, одлуке доносе простом
већином и да се удвостручи број посланика Трећег сталежа, сходно броју и
важности у друштву. Новембра и децембра 1788. сазвана је Друга скупштина
нотабла, где се племство приближило краљу због противљења гласова по главама.
Ипак, крајем године краљ допушта дуплирање броја посланика Трећег сталежа.
 Март и април 1789. обележени су изборима за Скупштину; могу да гласају сви
становници старији од 25 година, који плаћају порез најмање 5 ливри; агитација је
бурна: поред Сијесовог памфлета, Оноре Габриел Рикети, гроф од Мирабоа
објављује Позив провансалском народу и кандидује се на листи Трећег сталежа.
Робеспјер објављује Позив араском народу а Камиј Димулен Философију

18
 француског народа. Тада, према Фиреу, демократска политика постаје
национална идеологија.
 Скупштина сталежа се састала 5. маја 1789. године у Версају – трећи сталеж
понижаван, нпр. доделом најгорих места, морају да носе црна одела (остали носе
разнобојна) и траже заједничку верификацију мандата, што је одбијено. Лефевр и
Собул кажу да се тада завршила племићка, а отпочела је буржоаска револуција.
 Дванаестог јуна је Трећи сталеж отпочео са верификацијом без осталих, а када су
прочитана и њихова имена, одазвало се 19 припадника племства и нижег
свештенства, што је охрабрило Сијеса да предложи проглашење Народне
скупштине, што је и учињено 17. јуна. Деветнаестог јуна им се придружило
свештенство.
 Некер је помирљив али краљ слуша брата, грофа од Артоа, те закључава сала где се
скупштина одржавала. Посланици одлазе на затворени тениски терен и на челу са
математичаром и астрономом Жан Силвеном Бајием и Жан Жозефом Мунијеом
(умерени монархиста), заклињу се да се неће разићи пре доношења устава. Жак Луј
Давид је ово овековечио на слици Заклетва на тениском терену.
 Двадесет трећег јуна краљ сазива пленарно заседање да би укинуо Народну
скупштину, а само је трећи сталеж остао на месту: Баји каже окупљени народ није
дужан да извршава наређења, а Мирабо ми смо овде по вољи Народа и само нас
бајонети могу отерати са наших места. Сутрадан се 47 племића и већина
свештенства придружила Народној скупштини. Луј је 27. јуна позвао остатак
сталежа да се придруже истој, ткд је Скупштина у пуном саставу 9. јула 1789.
године прогласила трансформацију у Народну уставотворну скупштину =
Уставотворну скупштину.
 11. јула отпуштен Некер и долази на његово место барон Бретеј. То изазива побуне
које подстиче Камиј Демулен у кафеима Пале Ројала. Већ 12. јула код Тиљерија
немачки најамници пуцају на демонстранте, а гомила из Сен Антоана 13. јула
стормира у Дом инвалида да узме 32к пушака и неколико топова па опкољавају
Бастиљу, чији командант Де Лонеј са 100 Швајцараца и француских ветерана
одбија да се преда: браниоци убијају 125 људи. У општем јуришу 14. јула Бастиља

19
 освојена и 8 заробљеника ослобођено – камење срушене Бастиље се продаје као
сувенир.
 Успостављена пореска једнакост Француза законима од 5. до 11. августа и укинут
је феудализам. Тиме је стари режим Француске сасечен у корену, према речима
Френклина Форда.
 Преамбула будућег устава је Декларација права човека и грађанина, донета 26.
августа 1789. године. Први нацрт саставио Лафајет у сарадњи са амбасадором САД
– Џеферсоном. Ипак, на завршну форму утичу Сиејес и Мирабо.
 Петог октобра – Марш Парижанки на Версај, на шта је позвао Жан Пол Мара због
наводног клицања краљу и гажења тробојке од стране Фландријског пука. Краљ.
породица је спашена од Лафајета који је краља допратио до Тиљерија. Тада се
Скупштина смешта у Мањеж. Лафајет = Херој два света.
 У скупштини преовлађују либерални племићи и грађанство: Лафајет, Сиејес, Жан
Жозеф Муније, Антаон Барнав, Адријан Дипор, Александар и Шарл Ламет: сви
присталице уставне монархије тј. енглеског поретка.
 Јакобинци – смештени у бившем доминиканском самостану у улици св. Хонорија
затвореном 1790. године (улица св Јакоба је прво седиште доминиканаца, који су
звани јакобинцима у Паризу). Посланици трећег сталежа су углавном масони, ткд
је и парола слобода једнакост братство масонска. Масони су се појавили 1717. у
Лондону као тајна организација за пропагирање слободне мисли: има укупно
20.000 ложа. Прогоне их јер угрожавају догму цркве и апсолутистичко-феудални
поредак.
 Сукоб Мунијеа, монархијанца под паролом нација, краљ, закон губи од Сиејеса
који није хтео да слаби народ деобом скупштине на два дома – нацрт предлаже да
краљевски вето одгоди само одлуке једнодомне скупштине.
 Мирабо се залагао за обнову монархије сарађујући са најбољим представницима
народа, а не племством; због раскалашности му се није веровало; сахрањен у
Пантеону и открило се да је био тајни плаћени краљев саветник.
 Вође из кордиљерске четврти оснивају истоимени клуб (Мара, Дантон), јакобинце
остаје да предводи Робеспјер (републиканци радикали) а Барнав, Дипор и А. Ламет
оснивају клуб фејанаца, основан у цистерцитском фејанском манастиру (либерали).

20
 Радикали захтевају опште право гласа, а либерали ограничено (имовина,
образовање, способности). Радикали се залажу за средњи слој, занатлије, раднике,
сељаке и ситне трговце, док се либерали залажу за либерално племство и богатије
грађанство.
 Закон о примени војне силе против побуњеника из октобра 1789. године:
Лафајетова гарда гуши побуне; Дантон спасао Мару од хапшења тако што је дигао
побуну у Кордиљерској четврти.
 Проблем презадужености решаван издавањем асињата којима се куповала
распродавана експроприсана црквена земља. То ускоро постаје национална валута.
Тиме је настављено са претварањем Француске у земљу ситног и средњег поседа.
 Финансирање парохијског свештенства је олакшано укидањем манастира и
смањивањем броја калуђера, тако да је остало и 83 бискупије, према броју
департмана. Потврђено је Грађанским уставом свештенства из 1790. године. Папа
Пије Шести осуђује Декларацију права и све остале антиклерикалне мере и
забрањује заклињање бискупа: седморица је ипак то учинила. Ипак је и
незаклетима дозвољено да држе мисе.
 Краљев покушај бекства из Тиљерија 20. јуна 1790. али стиже до Варена (граница
са Белгијом и Луксембургом) када га је препознао неки поштар, ткд је враћен
срамотно у Париз. Фејанци саветују краља да потпише Устав септембра 1791.
године, ткд Француска постаје уставна монархија: краљ има овлашћења, али су
кључна ограничена Законодавном скупштином. Фр постаје централизована држава
(83 департмана – кантони – комуне), 2/3 добија право гласа.
 Фејанци се деле на ламетисте (блиски краљу) и фајетисте (задовољни уставом).
Настају жирондинци (округ Жиронда) или брисотинци са Жак Пјер Брисоом, као и
монтањари Робеспјера (названи по врховима скупштинских клупа где су седели).
 Жирондинци су умерени и спремни да се нагоде са краљем, а јакобинци
бескомпромисни и спремни да се послуже терором. Ови први оће
децентрализацију, монтањари пуну централизацију.
 Избија рат: пруски краљ и аустријски цар августа 1791. објавили декларацију из
Пилница. Монтањари и ламетисти против рата, жирондинци и фајетисти се залажу
за исти. Краљ мислио да ће да буде ослобођен у случају рата па је на власти сменио

21
 ламетисте и довео жирондинце, ткд прихвата предлог да се упути ултиматум
Францу Првом и када је одбио, објављен је рат Аустрији 20. априла 1792. Пруска
улази у рат. Сада на власти уједињени фејанци. Тада се први пут у маршу
марсејског одреда кроз Париз на Рајни пева Марсељеза, тј. Ратна песма Рајнске
војске.
 Брауншвајгов манифест – проглас пруског војводе да ће спалити Париз ако се
нешто деси краљевској породици. То је нарушило краљев углед и 10. августа је
извршен марш на Тиљери, а Законодавна скупштина затвара краља у тамницу
Темпл. Републиканци тријумфују јер се Лафајет и Ламет (фејанци) предају
Аустријанцима.
 Створена је нова скупштина тј. револуционарни конвент. Дантон одобрио убиство
3000 сумњивих Парижана када су Пруси освојили Верден 2. септембра 1792.
године. Генерал Брауншвајг је заустављен код Валмија 20. септембра 1792. од
стране генерала Франсоа Етјена Кристофа Келермана – Гете, тада у пруској војсци,
каже да је Валми прва победа народа над краљевима и почетак новог доба у
историји света.
 После Валмија се састаје Конвент, тј. 21. септембра када је укинута монархија, а 22.
септембра је проглашена република.
 Сукоб између жирондинаца и монтањара, па су први избачени из јакобинског клуба
и од тада је јакобинац = монтањар. Пуну власт узели Робеспеј, Дантон и Мара.
Други израз за њих је санкилоти, тј. они који не носе панталоне до колена (килоте)
него дуге панталоне). Дантон плаћен да подржава краља, који је свргнут због
велеиздаје и гиљотиниран 21. јануара 1793. године. Почетком фебруара 1793.
Конвент објавио рат Британији и Холандији, а касније и Шпанији. Они чине Прву
коалицију са Аустријом, Пруском, Сардинијом, Напуљем и папом. Француска
серија победа, пре свега око Рајне и на Сардинији, а Шарл Франсоа Димурије
новембра 1792. заузима целу Белгију.
 Главна оруђа јакобинског терора: Одбор јавног спаса (борба против унутрашњих и
спољњих непријатеља револуције), Одбор јавне безбедности (полицијски послови)
и Револуционарни суд. Париска комуна је такође корисна терору.

22
 Јун 1793. почела јакобинска диктатура, када су се обрачунали са жирондинцима
који су први започели сукоб. Шарлота Корде д'Армон убија Мару, након почетка
федералистичке буне 13. јуна 1793. године. Траје сељачка буна у Вандеји од марта
исте године.
 Други устав из јула 1793. је позивао републиканце: уместо уставне монархије је
предлагао Русоовску републику са Конвентом као носиоцем власти. Лична права и
слободе и безбедност приватне својине. Устав није заживео.
 Јул 1793. Конвент мења састав и у њега улазе Робеспјер, Сен-Жист, Дантон, Коло
д'Ербоа, Лазар Карно. Јакобински терор почиње септембра 1793. када је донет
Закон о сумњивима.
 Серија победа од Ватињија 16. октобра 1793. године, пре свега због реформи
Лазара Карноа који је сменио официрски кадар и увео масовну мобилизацију тако
да септембра 1794. француска војска има милион и по војника. Парола: рат
дворовима, мир колибама. Огромна војска се снабдевала на освојеним
територијама.
 Десетине хиљада људи страда у терору, међу којима Марија Антоанета, Брисо,
Барнав, Баји, војвода Орлеански. Марта 1794. на гиљотину отишли ебертисти, лево
крило јакобинаца, предвођено Жак Рене Ебером. Крајем марта и почетком априла
ликвидирани Дантон, Камиј Демулен и десно јакобинско крило.
 Уведен нов календар од 22. септембра 1789. године. Државна религија постаје вера
у Врховно биће, а Робеспјер се понашао као првосвештеник. Затим, 29. јула су
погубљени Робеспјер и брат му Огистен, Сен Жист и Кутон, услед завере
Конвента.
 Тај конвент се назива термидорски конвент. Укинуо је париску комуну, сузио
овлашћења ОЈС, затворио јакобински клуб. Млади Бонапарта угушио побуну
монархиста 1795. године (1793. стекао генералски чин када је узео Тулон из
енглеских руку). Године 1795. потписани мировни уговори са Тосканом, Пруском и
Шпанијом (Базелски мир, због Пољске, а Шпанија уступила Сан Доминго), мир у
Хагу склопљен са Холандијом
 Трећи устав 1795. године. Законодавна скуштина: дом старијих и дом 500.
Извршна власт иде Директоријуму од 5 чланова који се мењају по један на годину

23
 дана. Јула 1796. угушена побуна у Вандеји, а те и наредне 1797. године угушена
Завера једнаких (протокомунисти) – Франсоа Ноел Грах Бабеф, Огистен Александр
Дарте и Фелипе Буонароти заговарају једнакост и укидање приватне својине.
Последњи је као странац протеран, а прва двојица гиљотинирани. Исто тако, 1796-
7. Бонапарта победио Сардинију и Аустрију а онда успоставио превласт након
мира у Кампоформију 1797. године. Наполеонове победе над Аустријом: Лоди и
код Кастиљона, Арколе и Риволија 1796/1797. – мења Белгију и Ломбардију за
Венецију и њене балканске поседе (осим Јонских острва): од италијанских поседа
ствара Цисалпијску републику са центром у Милану (протекторат)
 Наполеон 1797. спрема Енглеску армију за искрцавање у Британију; у јануару
1798. француска војска на позив патриота из Базела и Воа упада у Швајцарску,
проглашена је Хелветска република и Французи анектирају Женеву и Милуз; у
Италији је створена Римска република уместо Папске државе 1798 (у Италији од
1797. Цисалпијска република и Лигурска (Ђенова))
o Укупно 5 протекторатских република: Римска, Цисалпијска, Лигурска,
Хелветска и Батавска (генерал Пишегри)
 Одустаје од идеје напада на Британију, те хоће да нападне Индију преко Египта и
Сирије; 19. маја 1798. заузима Малту од јовановаца; Нелсон прво иде на
Гибралтар, а онда на Цариград, оба пута погрешно; 1. јула Наполеон у Каиру, 23.
јула победио мамелуке код пирамида (војници, 40 векова гледа на вас); Нелсон 1.
августа уништава фр. флоту у Абукиру и одсеца Наполеона
 Друга коалиција: Русија, Аустрија, ВБ, Тоскана, Напуљ, Турска – од децембра
1798; тада окупирана Сардинска краљевина (осим самог острва), јануара 1799.
проглашена Партенопејска република
o 21. марта 1799. Журдан поражен код Штокаха; у Италији генерали Шере и
Моро тучени на Адиђи, код Мањана и код Касана, евакуишу Пијемонт и
Цисалпијску републику; из Партенопејске републике се повлачи генерал
Макдоналд и спаја се са Мороом да брани Лигурску републику
o За то време, Наполеон одлази са 15к према Сирији, побеђује код Ел Ариша
и Газе, заузима целу Палестину (Јафа и Хаифа); 62 дана опседа Сен Жан д
Акр, али га разбијају Турци и Енглези, те се враћа у Каиро са половином

24
 војске која страда успут; оставио Египат генералу Клеберу и искрцава се у
Фрежису на југу Француске 9. октобра 1799;
o Суворов ослобађа Швајцарску (марш преко Алпа), а Масена га поражава
код Цириха 25/6. септембра 1799.
 Државни удар Директора Роже Дикоа, Сиејеса и Бараса: 18/19. бример тј. 9/10.
новембар када се укинуо дом пет стотина и заведена је извршна комисија конзула
(Дико, Сиејес, Бонапарта).

Европске земље у време Француске револуције

 Велика Британија
o торијевска влада Вилијема Пита Млађег од 1782, а насупрот је виговска
група на челу са Ерскином и Џоном Фоксом (+1806); ти леви прогресивни
виговци постају након Ватерлоа језгро Либералне странке. Они су
одобравали револуцију, као и шкотски и ирски родољуби, уз верске
дисиденте, радикалне демократске идеологе и интелектуалце као што су
Прајс, Пристли, Пејн и Годвин, али и песници Бернс, Вордсворт и Колриџ
o виговце напушта Едмунд Берк, који постаје идеолог торијеваца и напада
Француску револуцију
o Томас Пејн, Права човека (1791) – наследна власт је превара човечанства, а
праведан је и природан само онај поредак који потиче од народа; укидање
Дома лордова и монархије, као и уређење а ла Америка су идеје због којих је
1792. прогнан из земље
o Године 1792. се оснива покрет за подршку револуцији: Лондонско
кореспондентско друштво (а ла јакобинци), Британски револуционарни
клуб, Уставно информативно друштво, Друштво пријатеља народа (Томас
Мјури) и Организација Уједињени Шкоти; подршка око 80к грађана, није
довољно борбен и стога бачен на маргину; 1793. уведени јоменри (коњичка
полиција) која је имала задатак да сузбија јакобинизам
o 1795. основана организација Уједињени Ирци која се обраћа за помоћ
Француској и САД; вође: Волф Тон и Едвин Фицџералд; Лазар Ош пошао из
Бреста са флотом да изврши десант у Ирској децембра 1796, али је покушај

25
 пропао због лошег времена; сељаци дижу устанак 1798. али су Енглези и
ирски протестанти (наранџасти) превладали и побили 30к ирских католика
(деведесет осма = извориште будућих вековних сукоба између самих
Ираца); један фр. одред се након краја револуције искрцао, али је 100км од
Даблина зарбљен, а Волф Тон се убио у затвору
o Ирски парламент сам себе укида 1801. Актом уједињења
 Низоземска
o подељена на два дела од 16. века, Холандију и Белгију; потоња је остала под
влашћу Шпаније, а након рата за шпанско наслеђе постаје посед аустријских
Хабсбурговаца; ту су бољи услови за развој, али је пружен отпор
апсолутизму, централизму и германизацији Јосифа Другог (1787-1790) –
побуна угушена интервенцијом, као и рестаурација апсолутистичке власти
епископа у Лијежу
o Низоземска, тј. Холандија, састоји се из 7 уједињених провинција; врхунац у
17. веку а од 18. века и недобијања ничега у рату за шпанско наслеђе,
почиње период стагнације у конкуренцији са ВБ и Француском, нарочито у
погледу прекоморске трговине (со и харинга) са Индијом, источном Азијом
и са Америком. Смањивање производње у преради вуне. Ипак одржава
примат као водећи европски банкар (ВБ води 7годишњи рат помоћу
холандских финансија).
o Подела на републиканце и монархисте услед америчке револуције;
грађански рат 1783. и интервенција великих сила; 1786. Енглеска и Пруска
подржавају Виљема Петог Оранског и 1787. интервенишу и гуше
републиканце. Низоземска постаје монархија са наследном династијом
Оранских све до 1815. и Бечког конгреса.
o Батавски клубови у Француској и Низоземској (илегално под видом
читалачких друштава)
o Белгијски емигранти се деле на статисте (конзервативци) и вонкисте
(патриоти левичари, нпр. Валније Лебран Тонди који је 1792. фр. мин. сп.
послова). Лебран пише 1792. Манифест Белгијанаца и Лијежана за белгијску

26
 републику. Димурје жели да прогласи републику али Конвент одлучује да
постане окупирана територија, што се и догађа 1795. године; 1798. устанак.
o Холандија постаје Батавска република са Уставом, и то је једини
протекторат уз Лигурску републику који је остао веран Француској током
1799. године.
 Швајцарска је самостална у односу на СРЦ од Вестфалског мира; лабава
конфедерација; одјек револуције је снажан због Женеве 1768-1782. и Фрибурга
1781. године. Када је пропао Женевски устанак 1782. огромна емиграција се слива
у Фр, међу њима и Клавјер, жирондинац и министар финансија 1792. године.
Основан је Хелветски клуб. Године 1792. област Порентри бива окупиран од фр. и
тамошњи патриоти проглашавају Републику Рецију, коју Конвент 1793. ликвидира
и прикључује је Француској. Године 1792. женевски демократи освајају власт и то
је једина територија уз Фр. која самостално остварује револуцију. Ипак, 1798.
анектирана је Француској. Године 1798. проглашена је Хелветска република.
 *** немачка класична филозофија: Имануел Кант (1724-1804) спаја енглески
емпиризам и методе француског рационализма; објективно научно знанње се не
бави суштинама света већ само појавама и модалитетима; посматрањем тога човек
стиче искуство у чијим границама су сва знања, која се стичу чулима уз одредбе
општих вредности које су неодвојиве од искуства. То су општи закони природе
који су у нама самима, у свести и разуму. Разум не црпи своје законе из природе,
него их њој приписује. Готфрид Вилхелм Лајбниц уважава и брани људска права,
али је њихов извор у Богу, пошто он ка принципима природног права иде
заобилазно преко теологије. Јохан Готфрид Хердер развија схватање о јединственој
немачкој души (фолксгајст), а Карл Фридрих Мозер указује на немачки национални
дух.
 1790. у Рајхенбаху се Леополд Други и Фридрих Вилхелм Други договарају да
Аустрија заврши рат са Турском (1791. Свиштовски мир) да би имао одрешене
руке ка западу.
 Алберокијев рат 1717-1721 у Италији. Од Ахенског мира 1748. полувековни мир у
Италији до 1796. године. Од тада 15 држава: Папска држава, Напуљска и
Сардинска краљевина, Млетачка, Ђенованска, Лука и Сан Марино републике,

27
војводства Милано, Мантова, Тоскана, Парма и Модена, кнежевине Маса Карара и
Пјомбино, духовно-ритерска Малта (Емануел де Роан, 1775-1797). Папска држава
обухвата Рим, Лациј, Умбрију, Марке, легате Ромању, Болоњу и Ферару, као и
градове Анкону, Беневент и Понтекорво. Папе: Клемент Тринаести (1758-1768),
Клемент Четрнаести (1769-1774) и Пије Шести (1775-1799). Напуљем владају дон
Карло Бурбонски (1735-1759) и Фердинанд Четврти, а држава обухвата Кампанију,
Палермо/Катанију, Калабрију, Базиликате и Пује. Сардинија има Сардинију,
Пијемонт са Торином, Савоју и грофовију Ницу; њену Савојску династију чине
Карло Емануело Трећи (1730-1773) и Виторио Амадео Други (1773-1796). Ђеновом
влада једна од најстаријих европских банака, Сен Ђорђо (1407). Републике Лука и
Сан Марино су срв реликти без значаја.
o Наполеон упада 1796. на територију Сардинске краљевине где се сукобљава
са аустријском и пијемонтешком армијом; добија три битке заредом за 15
дана: Милезимо, Чева и Дого; на своју руку потписао примирје у Кераску;
пушта низ воду патриоте који су у Алби прогласили републику Ранца.
o Окупирао је папске легате Ферару, Болоњу и Равену; папа зато 24. јуна
прихвата услове примирја: 21 милки ливри, 100 уметнина и 500 старих
рукописа, као и предаја Анконе
o Циспаданску републику оснивају Болоња, Ферара, Ређо дЕмилија и Модена;
касније је припојена новој Цисалпинској републици
o Напуљ се дигао после абукирског пораза, али је убрзо покорен и настала је
Напуљка, тј. Партенопејска република 1799.
o Пијемонт је анектиран; Тоскана је добила војну управу која заробљава папу
Пија који умире на путу за Француску где је упућен као заробљеник
o 1798. створен прекурсор Карбонарске организације, Црна лига или Друштво
зрака (Societe des rayons) која се борила за уједињење Италије
o Устанак вивамарија у Риму фебруара 1798. године; устанак санфедиста под
кардиналом Руфоом у Басиликату и Калабрији децембра 1798. који јуна
1799. освајају Напуљ; устанак у Сијени где монсињор Цондадари каже furor
populi, furor Dei (гнев народа, гнев Бога). Сви устанци се угасили крајем
1799. када су рестаурирани стари режими.

28
  У Русији укинута вековна самоуправа Запорошке сече 1775, Украјине 1780. и
Белорусије 1785. године; цар Павле издејствовао да буде велики мајстор реда
јовановаца након што су они прогнани са Малте од Наполеона - у вези са
спољнополитичким идеалом постанка Русије средоземном силом; један корпус са
Суворовом послао на север Италије, други код Напуља и на Сицилији, а трећи у
Холандију али га је генерал Брин бацио назад у море
o Дакија и Грчко царство (за Каћиног унука Константина); од Београда до
Дрима; грчки пројекат 1782.
o Потемкин гради Севастопољ и Херсон; Потемкинова села; Катарина му
доделила титулу Тауријски; у Херсону се срели Јосиф и Катарина

Француска и Европа у доба Наполеона (1799-1815)

 Шарл Пеги: Не треба веровати Наполеону кад тврди да је основао велико

царство. Он је, у ствари, пропагирао слободе. Има истине у овом претеривању,
зато што је Наполеон убрзао и умножио циркулацију идеја Француске револуције,
које су у многим крајевима Европе добиле своју примену.
 Наполеон Бонапарта, друго од осморо деце Шарла, рођен је 1769. у Ајачију на
Корзици; 1779. ступио на Војну академију у Паризу, завршио као 42. од 58. у класи;
пише романе Клисон ет Егение, Пророчка маска и Ле конт д Есекс – порука: морс
аут нихил. У том стању га затиче револуција, узима одсуство и одлази на своје
острво где са братом Жозефом диже револуцију чиме се супротставља Паолију и
Поцом ди Боргом. Одлази у Фр. за време упада прве коалиције и 10. августа 1792, а
када је хтео да се врати, није могао због Паолија; са мајком Летицијом и гешвистер
бежи у Тулон. Прилази монтањарима и објављује у Авињону Вечеру у Бокеру, где
се определио за јакобинизам. Од следбеника Русоа је постао следбеник Волтера,
поставши просвећени деспот. Верује у картезијанску логику и математичку
рачуницу.
 Сиејес поставља најважнији принцип устава из 1799: ауторитет долази одозго, а
послушност одоздо = примарни постулат цезаризма. Најважнији орган власти је
први конзул који именује остале. Спровео монетарну реформу, укинуо ливру и
увео франак, захваљујући томе што је основао Француску банку 1800. године.

29
 Године 1808. је формиран Царски универзитет. Подржава науку, члан је инситута,
другари су му научници и техничари. Осмислио је Кодекс из 11. маја 1804, а
замисли конкретизују Биго де Преамне, Тронше, Порталис и Малвил. О томе се
расправљало на 102 седнице.
 До фебруара 1800. су побуне умирене измирењем устаника са новим режимом.
Ипак, шуани дАндиње, Ид де Невил и Жорж Кадудал, одбијају сарадњу, а потоња
двојица обнављају устанак јесени исте године. Исте године се измирио са новим
папом Пијем Седмим, Шпанцем који је толерисао нека начела револуције, што је
озваничено Конкордатом 1801. године. Одбачен је галиканизам, тј. независност
католичке фр. цркве од Рима, јер папа добија право да поставља прелате.
 јесени 1799. су Французи победама у Холандији и Цириху зауставили офанзиву
коалиције, а цар Павле се чак изјаснио за зближавање са Француском. У Италији је
Масена и даље пружао једвит отпор у Ђенови, те је Наполеон поставио Бертијеа
(на папиру) за заповедника Резервне армије, а сам кренуо са њом ка југу, прешао
Сен Бернар и зашао опсађивачима за леђа. Дошло је до битке код Маренга 14. јуна
1800, код тврђаве Александрија. Генерал Дезе је самоиницијативно напао
Аустријанце и спасао Бонапарту, гинући притом уз речи то је смрт; ова битка
означава и крај војничке каријере аустр. генерала Меласа. Ова битка је прекретница
и највећи политички и војни тријумф Наполеона до тада.
 3. децембра 1800. Моро на челу Северне армије поражава Аустријанце код
Хоенлиндена у Баварској. Услед ове две битке Аустрија се повлачи из Коалиције и
закључује мир са Француском 9. фебруара 1801. у Линевилу. Тим миром је изгубио
подршку италијанских патриота јер је предао Венецију Аустрији, Тоскану
шпанским Бурбонима (који враћају Луизијану Француској). 19. фебруара Напуљска
краљевина потписује мир у Фолињу. Друга коалиција престаје да постоји и само
још Енглеска ратује са Француском. Наговорио је Павла да образује Лигу
неутралних земаља, којој приступају Пруска, Шведска и Данска, а начело је да се
укине помоћ зараћеним странама, чиме је Енглеска на штети, што је Наполеон и
хтео; Шпанци су се обавезали на рат са Португалом, енглеским савезником. Ипак,
Енглези организју заверу и Павле је убијен, а долази на престо Александар Први,
мање одушевљен Бонапартом. Енглези врше напад на Данску и Копенхаген, чиме

30
 разбијају Лигу неутралних. Исте 1801. године Вилијам Пит млађи ступа са власти
због тешког финансијског стања, ткд га мења виговац Адингтон. Настају
преговори, Французи уништени у Египту, а мир склопљен у Амијену маја 1802.
године.
o Енглеска враћа Француској поседе одузете од 1793. до 1801, Енглези
задржавају холандски Цејлон и шпански Тринидад, Малта се враћа
јовановцима и бива под надзором 6 сила. Египат се враћа Турцима и
Наполеон закључује уговор са Турском, с тим да јонска острва добијају
самоуправу и постају незванично Републиком 7 острва.
 Наполеон је организовао плебисцит са питањем да ли да буде доживотни конзул;
6,5 милки бирача је рекло да, 8374. не а 500к није изашло; Лафајет и Латур-Мобур
су гласали за не.
 Генерал Леклерк 1801-2. крши Тусена Лувертура на Хаитију. Генерал Декан послат
у Индију, а Виктор у Луизијану. Године 1802. Луј Афри је именован за
председника Хелветске Конфедерације (19 кантона). Због француског уплива на
Малти Енглези утичу на тамошње изборе где је одлучено да се протерају јовановци
а за сизерена прихвати енглески краљ; повучен је посланик из Париза и практично
је отпочео рат 1803/4. године.
 2. 12. 1804. Наполеон проглашен за цара, након ројалистичке завере бивших шуана.
 Енглеска копнена војска је слабија од француске и поред ангажовања Артура
Велслија; француска морнарица се није опоравила од Тулона и Абукира, тако да су
министар марине Декре, командант Средоземне флоте Вилнев и командант
Атлантске флоте Мисјеси смислили тактику чарки, кунктаторски. Британци 1803.
нападају Сен Пјер е Микелон, Св. Луцију, Тобаго и хол. Гијану; зато Французи
заузимају Хановер.
 14. 12. 1804. Шпанија објавила рат Енглеској, а 11. 04. 1805. Русија и Енглеска
потписују уговор о савезу. Наполеон концентрише снаге у Булоњу за искрцавање у
Енглеску и освајање Лондона, али Вилнев са морнарицом не користи предност у
Карибима и Нелсон га пристиже код Шпаније чиме операција пропада. Тада је
формирана и Трећа коалиција: 16. јуна Аустрија, 10. септембра Напуљ, 3. октобра
Шведска. Вилнев је 20. октобра добио поруку о смењивању и са 18 фр и 15 шп

31
 бродова напада 27 Нелсонових код рта Трафалгар код Кадиза; Нелсон гине али фр.
флота је цела потопљена и Енглези побеђују.
 Месеца септембра између Стразбура и Манхајма Французи прелазе Рајну у складу
са политиком побеђивања једне по једне армије. Аустрија има 3 армије: надвојводе
Карла у С. Италији, надвојводе Јохана у Тиролу и генерала Мака на Дунава код
Улма. Ова трећа армија је поражена код Улма 15. октобра 1805. године; значај
победе је спречавање уласка Пруске у Трећу коалицију. 13. новембра улази у Беч.
Аустријанци са 25к људи се срећу са Русима (80к) код Брна, а Наполеон иде према
њима са 75к људи, те 2. децембра 1805. код села Аустерлица (Славкова) уништава
непријатеље. Аустрија закључује мир 27. 12. 1805. у Пожуну, а губи Венецију,
Истру и Далмацију која је прикључена Италијанској краљевини. СРЦ више не
постоји и Франц Други постаје само Франц Први од Аустрије. Територије су дате
фр. савезницима Бадену, Виртембергу и Баварској, чији краљ Макс Јозеф добија
Аугзбург, Форалберг и Тирол и његова ћерка се удала за Наполеоновог пасторка
Ежена Боарнеа, вицекраља Италије. Жозеф постаје краљ Напуљске краљевине
уместо Бурбона који одлазе у Палермо.
 Марта 1806. ствара Велико војводство Берг у Дрездену, на челу са зетом (преко
сестре Каролине) Миратом. У јулу ствара Рајнску конфедерацију (савезнице и Берг
+ 12 државица), узео је титулу протектора а владари државица чланица задржавају
титуле. Саксонци приступају у децембру. Парламент је у Франкфурту али стварну
власт има Наполеон.
 Четврта коалиција је формирана 1. октобра 1806. када пруски краљ Фридрих
Вилхелм Други упућује ултиматум о враћању фр. преко Рајне. Коалицију чине ВБ,
Русија, Пруска и Шведска. Већ 7. октобра су упућени Неј и Даву, а са првим иде
Наполеон. 14. октобра две армије код Јене и Ауерштата поражавају Прусе и 27.
октобра Наполеон улази у Берлин. Једна од најкрвавијих битака се одиграла 8.
фебруара 1807. код Пројсиш Ајлау где Французи једва побеђују, па Пруси одбијају
мир 20. априла. 20. маја је освојен Гдањск. Руси су побеђени 14. јуна 1807. код
Фридланда, а Чарторијски, Строганов и Новосиљцев терају цара на излазак из рата
због енглеске испале. 7. јула са Русијом а 9. јула са Пруском склопљен је Тилзитски
мир; потоњима је одузета територија са 5/10 милки становника. Створено је Велико

32
 Варшавско Војводство под саксонским краљем, чиме улази у Рајнску
конфедерацију. Жером се жени Катарином од Виртемберга и постаје краљ
Вестфалије, настале од пруских територија З од Лабе. Руси напуштају Јонска
острва и Боку + мир са Турцима.
 21. новембра 1806. Берлински декрет означава забрану увоза енглеске робе у
Европу, тј. Континенталну блокаду. Енглези узвраћају како би подрили
Наполеонов режим услед недостатка кафе, зачина, шећера и памука. Гетеборг
постаје главна лука за извоз, а Малта и Левант за кријумчарење. Амери укидају
пловидбу у иностране луке без лекс специјалиса од председника, што највише
погађа Енглезе, више од континенталне блокаде. У Фр. је индиго замењен пастелом
(Лангдок), кафа замало кореном цикорије, Прус фр. порекла Ашар ствара инд.
шећер из репе од 1809.
 Португал једини није пристао на блокаду, па је Наполеон упутио ултиматум да се
објави рат Енглеској, а кад је то одбијено, 29. октобра 1807. је потписан споразум
са Шпанијом о деоби те земље. То је уговор у Фонтенблоу. 30. новембра генерал
Жино улази у Лисабон, а пре тога су регент Хуан де Брагансе, луда краљица
Марија и ресто породице отишли у Бразил. Генерал Мира, војвода од Берга, постаје
главнокомандујући у Шпанији, а долази још једна армија под Дипоном. Те 1808. у
Аранхуезу избија устанак, где је челник Годој ухапшен, Карло Четврти абдицирао а
Фердинанд проглашен за краља. Перипетије које се завршавају изјавом Наполеона
да је престо упражњен и поставља Жозефа, док Мира одлази у Напуљску
краљевину. Фебруара 1808. папина власт остаје фикција и тиме читаво Апенинско
полуострво долази под власт Француске. Mаја 1808. серија устанака и хунти у
Шпанији; 21. јула генерал Дипон поражен од Кастањоса код Бајлена што је најтежи
неуспех поред Трафалгара. Због тога отпор у Европи. Велсли победио Жиноа код
Лисабона 1. августа. Либерали под Ховеланосом и конзервативци под Флорида
Бланком се не слажу и сукобљавају међусобно чиме шпански устанак пропада,
поготово кад Наполеон 30. новембра побеђује код Сомосијера, а 5. децембра улази
у Мадрид и враћа Жозефа на престо. 20. фебруара 1809. заузима Сарагосу. Жозеф
влада до 1811. године, што је борба која се не може добити.

33
 У немачким земљама се оснивају тугебунди, тајна удружења; први је у Кенигзбергу
1808. а организација је а ла масонска. За годину дана – 25 друштава са 700 чланова;
атентатирају издајнике.
 9. априла Аустрија објавила рат Француској и избија тиролски устанак. Тако је
створена Пета коалиција од Аустрије и Енглеске; Пруси одбијају да се придруже,
осим три одреда добровољаца, тзв. хусара смрти генерала Тила, Ката и Дернберга.
22. априла прва битка код Екмила на Дунаву где је поражен надвојвода Карло; 12.
маја Наполеон улази у Беч. 6. јула победа код Ваграма након преласка Дунава;
Аустријанци купују време примирјем 12. јула очекујући помоћ Енглеза, који шаљу
40к људи у Флесинг у Холандији, али мин. полиције Фуше одбија напад. Мир
потписан у Шенбруну 14. октобра 1809. године; одузета Галиција са Краковом и
придодата ВВВ. Други део Галиције са Тарнопољем узела Русија. Салцбург дат
Баварској; Хрватска, Словенија, Трст и Ријека прикључене Истри и Далмацији и
тако настају Илирске провинције са центром у Љубљани. Намесник је маршал
Мармон. Италија добија Тирол.
 Карбонари се јављају 1806. а 1810. права активност.
 1810. укинуте Холандија, Олденбург, Берг, Вестфалија итд. тако да Наполеоново
царство достиже најширу експанзију.
 1807-8. Шведска ратује са Русијом, којој се придружила нова фр. савезница Данска;
Шведска тражи мир и зато предаје Финску Русији, те је Густав Четврти принуђен
на абдикацију; Карло Тринаести је 6. јануара 1810. потписао мир са Француском и
декларативно признао континенталну блокаду; бездетан, признаје бившег
јакобинца и Наполеоновог маршала Бернадота за наследника; Риксдаг га потврдио
21. августа 1810. и Шведска постаје француски савезник
 После 17 година рата и 4 мира, склопљен је савез са Аустријом преко брака
Наполеона са Маријом Лујзом, ћерком Франца Првог. За њен долазак је саграђена
Тријумфална капија 1810. Већ 1811. рађа Наполеона Другог, у бонапартистичкој
литератури познатог као Орлић (аиглон).
 Ландвер – земаљска тј. народна војска; Ландштурм – ослободилачки покрет против
Француза у немачким земљама 1813. након Наполеоновог слома у Русији

34
 Шеста коалиција 1813: Русија, Енглеска, Пруска и Аустрија, али и Баварска и
Саксонија која се уочи битке народа одметнула од Наполеона
 1812. откривена обавештајна мрежа Русије у Паризу, а Наполеон игнорише апеле
Александра да се држи Тилзита и евакуише Пруску; између савезника је избио рат;
Русија је склопила мир са Турском а Шведска се обавезала на неутралност.
Наполеон је скупио 500к војника и прешао је Њемен код Каунаса 24. јуна; у
околини Виљнуса се налази генерал Барклеј де Толи са царем Александром, док је
Багратионова армија распоређена између Њемена и Буга. 29. јуна Наполеон улази у
Каунас, одбија руске услове за преговоре. Спајање двеју армија је спречио Даву,
Макдоналд је опседао Ригу а Удино водио неуспешну битку на петроградском
путу. 16-18. август између Француза и Багратиона битка код Смоленска који је
разорен; Барклеј је због дефанзивне политике смењен М. И. Кутузовим, лукавим
суворовцем. Наполеон долази до Москве и у бици код Бородина 7. септембра 1812.
гине 58к Руса и 50к Француца, као и 47 фр. и 40ак руских генерала, укљ. и
Багратиона. Наполеон улази у Москву која од 15. до 19. септембра гори и
уништено је ¾ града. Кутузов мирно скупља војску и Наполеон 19. октобра, након
34 дана боравка у Москви, наређује покрет према Калуги: код Малојарославца је
24. октобра вођена битка где није успео да пробије руску одбрану, умало је
заробљен и наређује опште повлачење смоленским путем. Руски партизани: Денис
Давидов, Сеславин, Фигнер, сељак Герасим Курин, Јегор Стулов и Василиса
Козина. Зима. Битке код Красног и на Березини су докрајчиле Велику војску, чије
остатке Наполеон напушта на саоницама и одлази у Париз (од узвишеног до
смешног само је један корак, рече у Варшави). Само је 30.000 војника преживело.
 У марту 1813. је створена Шеста коалиција, која прво трпи неуспехе код Личена,
Бауцена и Дрездена. Наполеон губи тродневну битку 16-18. октобар у бици народа
код Лајпцига. Ипак, Наполеон побеђује Блихерову војску код Бријена, Шамбопера,
Монмираја, Вошана, Монтероа. Са Фридрихом Вилхелмом и Шварценбергом, цар
Александар улази 31. марта 1814. у Париз, 4. априла одлучио да абдицира, 28.
априла му дата Елба на доживотно уживање са 1000 војника. Марија Лујза одлази
са Орлићем у Аустрију, где постаје војвода од Рајхштата; умире Жозефина; 3. маја
1814. гроф од Провансе постаје краљ Луј Осамнаести и стиже бесна емиграција

35
 (војвода од Артоа, будући Шарл Х). Фуше, Тибодо, Лавалет, Рено де Сент Анжели
и остали Наполеонови функционери кују заверу и Наполеон се са 1000 војника
искрцава у Жианском заливу 1. марта 1815. године. Циљ је да освоји Француску
без испаљеног метка. Генерал Миолис је пустио да га овај изманеврише, а изашао
је испред 30к људи генерала Лафреа и речима их све придобио. Послат је Неј да га
ухвати али му прелази. Сатирични плакат у Паризу: Наполеон Лују! Краљу, брате
мој, не шаљи ми више војника, имам их довољно! Наполон стигао у Тиљери 20.
марта.
 Седма коалиција је образована за време Наполеонових 100 дана. Вече пред полазак
у Белгију је рекао госпођи Бертран: биће добро ако не зажалимо за нашим острвом
Елбом. Тамо га чекају британско-холандске и пруске снаге под командом
Велингтона и Блихера. Маршал Неј и Наполеон их туку код Катр-Бра и Лина 16.
јуна 1815. а главна битка се одиграла 18. јуна код Ватерлоа; Груши начинио
фаталну грешку и допустио Блихеру да уђе на бојиште где је Велингтон већ био
поражен; Наполеон губи битку и рат. Предао се Енглезима 13. јула и бродом
Белерофонт отпремљен је на Свету Јелену.

Реконструкција Европе

 Јесен 1814 у Бечу се скупило 216 представника свих држава осим Турске, што је до
Версајске конференције највећи међународни дипломатски скуп у историји; сви су
били противници револуције и желе реконструкцију Европе на принципима
легитимизма: прогрес је могућ једино ако се поштује начело равнотеже. Главну
реч воде руски цар Александар, аустријски канцелар Метерних, пруски министар
гроф Харденберг, брит. мин. сп. послова Кестлери и француски министар Таљеран.
Уговором у Шомону 9. марта 1814. обавезали су се да ће се европска питања
решавати пленарно и да ће присилити Француску да њихова решења прихвати.
Русима одговара супарништво Пруске и Аустрије, а даје Пољској устав и сачувао
јој је аутономни статус; да би ублажио пруско супарништво у Пољској, залагао се
за припајање Саксоније Пруској. Плотинг и комбинације редовни, нпр. ВБ,
Аустрија и Фр. склапају тајни уговор 3. јануара 1815. о заједничкој акцији против
руских претензија на Пољску и пруских на Саксонију. Белгија је припојена

36
 Холандији под именом Низоземска Краљевина са Виљемом Гранским на челу а
његов лични посед постаје Луксембург. Немачка уместо 350 има 38 држава (4
слободна града Хамбург, Бремен, Либек и Франкфурт) које улазе у лабав Немачки
савез Бунд са сталном скупштином Бундестагом, кога чине делегати Аустрије,
Пруске, Баварске, Саксоније, Вестфалије и Виртемберга. Русија добија Финску,
Бесарабију и највећи део Пољске. Енглези добијају Малту, Цејлон, Тринидад и
бивше холандске и фр. колоније. Данској је одузета Норвешка и придодата је
Шведској на име компензације за изгубљену Финску.
 Света алијанса: манифестом од 26. септембра 1815. постављена је идеолошка
основа организације. Франц Први, Фридрих Вилхелм Трећи, Александар Први. Све
државе је потписале осим ВБ, али је принц од Велса личним писмом изразио
подршку. На све то долази дефинитивни Други париски мир 20. новембра 1815.
Први конгрес Свете алијансе у Ахену октобра 1818: Александар нуди европску
федерацију, али остале чланице то одбијају. Други конгрес у Тропау 1820,
Љубљани 1821. и Верони 1822.
 Карбонари у Напуљској краљевини 1808, после 1815. по целој Италији; заједнички
политички програм: устав, избацивање Аустријанаца, слобода, независност и
уједињење Италије. Покрет се шири на Фр. и Шпанију. Разна имена: Аделфи,
Филаделфија, Врховни савршени господар. Елементи јакобинизма и бабефизма, а
централна фигура је Филипо Буонароти.
 Буршеншафти су основани 1815. као просветно патриотске организације. Почели
су Фоленовом пропагандом у Гисену.
 1819/20. побуна против Фердинанда Седмог у Шпанији, који прихвата да донесе
устав из 1812, ослободи политичке затворенике, сазове кортес, укине инквизицију
и оснује народну милицију. Кортес је засео 9. јула 1820: модерадоси су
конзервативни умерењаци који се супротстављају намерама ексалтадоса,
ревулицонарни радикала, да ликвидирају феудализам, опште право гласа итд.
Формира се група комунероса на чије чело стаје Риего уз Сан Мигуела.
Ултраројалисти око Дон Карлоса организују Апостолску хунту 1821. и сукобљавају
се са револуционарима. У Мадриду 1822. победили ексалтадоси и у месту Сео де
Ургел маркиз Мотал флорида образује ројалистичку владу. Зато се у Верони састаје

37
 конгрес свете алијансе и фр. министри Монморанси и Шатобријан траже
интервенцију која је одобрена. Године 1823. револуционари поражени код
Барселоне и Трокадера. Исте године револуција у Португалу под пуковником
Кабреиром; на крају је Лисабонска привремена револуционарна хунта натерала
краља да прогласи устав. Револуција у Италији 1821. и интервенција Метерниха:
послат је генерал Фримонте; генерал Пепе се супротставио у Абруцима а генерал
Караскоза код Гариљана; неуспех, Аустријанци 23. марта 1821. улазе у Напуљ,
укинут је устав и враћен је Фердинанд Први на престо. Устанак у Пијемонту је
једини успешан: побуна гарнизона у Александрији 10. марта 1821. и проглашено је
уједињење Италије, а краљ Виторио Емануел Први абдицира у корист брата Карла
Феличеа, који преноси власт на регента Карла Алберта који 13. марта проглашава
Устав по узору на шпански. Феличе бежи и позива Аустрију и Русију да
интервенишу и аус. трупе улазе у Пијемонт 8. априла.
 Тудор Владимиреску, син слободних сељака (мошења) учесник руско турског рата
1806-1812, оснива организацију за ослобођење Румуна а 1821. диже устанак под
вођством Хетерије у Олтенији; имао је Србе, Бугаре, Арнауте. Хтео је да протера
фанариоте и да се бирају домаћи господари, народна скупштина, национална
армија, пореска реформа и трогодишњи мораторијум пореза. Већ 26. марта Тудор
улази у Букурешт, А. К. Ипсиланти из Молдавије покушава да успостави везу са
овим; руски цар им ускраћује заштиту и поручује султану да је сагласан са
интервенцијом. 29. маја су Турци ушли у Букурешт; Тудора заробљавају хетеристи
и стрељају га. Ипсиланти је поражен код Драгашанија 19. јуна, свети батаљон
Грка је уништен. Последњи отпори у Скуленију на Пруту и у манастиру Сецу.
 Грчка револуција почиње 1821: 30. март сукоб код Калаврата, 2. априла код Маине
а 4. априла је ослобођен градић Каламата; патријарх Герман у манастиру св. Лавра
на Пеолопонезу објавио општи устанак. Најјаче упориште Турака је Акропољ, у
мају се буни Тесалија а у јуну Кандија. На Пеолопонезу убијено 15к муслимана
1821, а 1822. је на Хиосу убијено 20к хришћана, обешен је и патријарх у Цариграду
на Васкрс 1821, побијени су Грци у Смирни, Кипру, Родосу, Једрену. Александар
Маурокордат је изабран за првог председника јануара 1822. на Народној
скупштини у Епидауру. Ослобођени су Атина, Теба и Мисолунги, победа код

38
 Хиоса. Теодор Колокотронис поражава Турке код Дервенакије, када је Али Паша
упао са севера. Ангажован је и Мехмед Алија који 1825. шаље сина Ибрахим пашу
са флотом; Мисолунги пада 1826. Македонци у устанку: Спиро Џеров и Марко
Боцарис, Бугари: Хаџи Христо, Петар Моралијат и Семко из Трнова. Енглези

Политичка еволуција у ВБ 1815-1850

 Године 1817. суспендован је Закон о неповредивости личности (хабеас корпус акт)

и донет је закон о запушавању уста тј. ограничавању слободе штампе. Због тога се
тражи укидање закона о житу; организују се митинзи, нпр. у Питерфилду код
Манчестера 1819, када га је разбила коњица – Питерло. У то време настаје у
литератури и легенди симбол лика владиног доушника, Оливер шпијун. Након
Кастлеријеве смрти 1822. Пил организује Кривични законик и Закон о оснивању
грађанске државне полиције (бобији). Године 1824. је донет Закон о удружењима и
стварају се трејдјуниони (1829. Џон Дохерти оснива Велики општи савез
текстилаца тј. свеопште Национално удружење за заштиту рада).
 Године 1830. велика криза у Енглеској што је последњи аграрни покрет. Радници
имају Национално удружење радника, тј. ротундисте под Ловетом О Брајаном;
радикалну буржоазију предводи Томас Етвуд (Бирмингенско политичко
удружење). Спроведена је реформа после одбијања од Дома лордова, расцепа
торијевске странке због довођења Велингтона итд: Изборна реформа 1832. што је
изнуђени компромис о подели власти између велепоседничке земљишне
аристократије и индустријске буржоазије. Након тога Либерална виговска странка
стиче премоћ. Радничка класа и даље остаје без бирачког права, а 1834. Законом о
сиромашнима се одваја од буржоазије. Године 1833. Закон о укидању ропства у
колонијама, 1835. Закон о градским општинама. Законом о сиромашнима, иначе
тотално супротног дејства од очекиваног, створене су бастиље за раднике, тј.
домови за сиромашне.
 Тада се јавља чартистички покрет, тј. директна реакција радничке класе на
буржоаску ускогрудост због изборног закона и закона о сиромашнима. Почетак
покрета је оформљен Лондонским удружењем радника 1836. од стране Роберта
Ловета. Захтеви су (6): једнаки изборни окрузи, укидање имовинског цензуса,

39
 ануални избори за парламент, тајно гласање куглицом и плаћање посланичке
дужности. Године 1838. је настала Народна повеља која ако би била одбијена од
парлаента био би проглашен генерални штрајк (Свети месец). Диференцијација:
струја моралне снаге (струја ружичасте водице) и струја физичке снаге.
Чартистички конвент у фебруару 1839. године који се разилази у септембру због
одбијене Прве петиције у јулу. Друга петиција је поднета 1842: политички,
социјални захтеви пролетаријата: повишење надница, скраћивање радног дана,
доношење новог фабричког закона. Опет је одбијено, настају штрајкови, гуши их
војска. Победа индустријске буржоазије над велепоседничком аристократијом је
Житни закон из 1846, а победа рада над капиталом је Фабрички закон из 1847.
године. У Ирској глад 1845-6. и покрети: Бели момци и Рибонмен (људи са зеленим
тракама) – први се боре против чиновника (терористи) а други за независност
Ирске. Године 1841. је основано ирско католичко друштво Рипилера за независност
(Дејвид О Конел). Идуће 1842. се јавља Млада Ирска под Чарлсом Дафијем и
Томасом Дејвисом.

Француска у доба рестаурације и јулске монархије

 Правно политички основ режима рестаурације (1815-1830) су Повеља и монарх.

Краљеви су Луј Осамнаести (1814/15-1824), Шарл Десети (1824-1830). Прогони и
убиства трају у време терора 1815-16. године. Основана је Беспримерна скупштина
која је вратила Конкордат из 1516. и нападнута је Повеља, па је дошло до
опасности од немира, те је распуштена 1816. године. На изборима за нову
скупштину су ултраројалисти (Шатобријан и гроф Артоа) побеђени од
конституционалиста (војвода Деказ). Године 1818. донет је Закон о уређењу војске
Гувион Сен Сира, који остаје на снази до 1872. године: грађанско обележје,
састављен је од добровољаца и обавезним регрутовањем. Године 1819. уведени су
Закони о штампи, комада три итд небитне ствари. Закон о примогенитури 1825.
године.

Јулска револуција

Шарл Х извршава државни удар 25. јула 1830. када је објавио 4 ордонансе: увођење
цензуре, измена Изборног закона, смањивање броја бирача и расписивање нових

40
избора. Проглас је објављен 26. а побуна избија 27. јула. Мармон није успео да разбије
барикаде и потиснут је. За три дана је народ овладао Паризом, а Шарл Х 2. августа
абдицира у корист унука Луја у дворцу Рамбује. Већ 31. јула је изабран Луј Орлеан,
син револуционара Филипа Еглатена за намесника престола. Краљ Луј Филип је
проглашен за краља 9. августа 1830. године.

 Широм Европе су букнули устанци. Белгија је од 1815. део Холандије, а краљ

Виљем Орански је прогласио само холандски језик за званични, а ниподаштавао је
Белгијанце на сваком пољу. Устанак је избио 25. августа 1830. због забране
позоришне представе у Бриселу; 23-26. септембра су вођене битке и краљевска
војска је поражена; установљен је Конгрес у новембру, а 26. јуна 1831. Белгија
постаје независна са краљем Леополдом Сакс Кобуршког.
 У Пољској тј. њеном руском делу (краљевина, управља царев брат Константин
после Бечког конгреса), настају тајне организације Филарет и Национално
патриотско удружење. Устанак избија 29. новембра 1830. у Варшави, а привремену
племићку владу предводе гроф Чарторијски и генерал Хлопицки. Руски генерал
Паскјевич улази у Варшаву 8. септембра 1831. године и огромна емиграција се
слива на запад (Словацки, Мицкјевич, Чарторијски, Шопен).
 Карбонари су сломљени 1820/1. године у Италији али тајна друштва нису нестала,
нпр. Милити апофасимени Филипа Буонаротија. Ђузепе Мацини је ухапшен 1830.
године због одјека револуција у Фр, Б и Пл. Буонароти у Паризу са Мантованијем
и Ла Чечилијом ради на увлачењу Француске у италијанске догађаје. Устанак
ескалира 1831. године око Модене, Парме и Болоње где се састало 46 делегата
побуњених провинција; Аустрија помаже моденском војводи да се врати на престо
и скупштина у Болоњи проглашава генерала Цукија за диктатора и поверава му
одбрану Ромање. Иако је пружен отпор код Риминија, Аустријанци улазе у Болоњу
и поражавају револуцонаре. Међутим, у Пијемонту умире Карло Феличе и
замењује га Карло Алберто; Мацини и браћа Руфини одређују устанак у Пијемонту
за јун 1833. године, али је то предупређено.

41
Немачке земље 1815-1848

 Немачку конфедерацију створену на Бечком конгресу чини 39 чланица: 34 државе,

4 слободна краљевска града и немачки делови Аустрије. Члан 15. акта о стварању
Немачког Савеза предвиђа могућност увођења уставног уређења у немачким
земљама.
 Први либерални устав прокламује Баварска, када је краљ Макс Јозеф Први
прогласио Устав 26. маја 1818. године по моделу Повеље Луја Осамнаестог; 22.
августа то чини и Баден, с тим да је он имао више грађана у парламенту од
Баварске; 1820. је проглашен устав Хесен Дармштата.
 Носиоци грађанске либералне идеологије су Ернест Мориц Арнт и Фридрих
Лудвиг Јон: могућност остварења слободе виде искључиво у оквиру јединствене
немачке државе.
 Поред њих, идеје национализма и либерализма подржавају Јозеф Герес и Карл фон
Ротек. Најистакнутији је историчар Фридрих Кристоф Далман. Те идеје су основ за
студентска политичка удружења, тј. буршеншафте; најбитнији је онај у Јени из
1815. године. Црна црвена и златна, униформе из борачког корпуса Луцов у коме
су били седморица оснивача ове организације ускоро постају симболи
буршеншафта а касније улазе и на немачку заставу.
 Карл Фолен је предводио Црне из Гисена. У замку Вартбург у Саксонији се састају
1817. године представници из 12 центара, а 1818. из 14 и оснивају Опште
студентско удружење. Због агитовања међу занатлијама и сељаштвом, као и
Зандовог атентата над неким режимским писцем, као и руској жељи, буршеншафти
се забрањују 1819. године а растурени су потпуно до 1823. године.
 Средином 30их година је основан Цолверајн, тј. Царински савез на иницијативу
Пруске и на основу њених закона, јер је први такав савез склопљен 1819. са
Шварцбург Зондерхаузеном. Формула је да две државе укидају међусобне царине,
према трећим земљама уводе јединствене царине и јединствен царински систем, а
царинске приходе деле пропорционално броју становника. Као одговор томе,
основан је Средњонемачки царински савез, на који је Пруска узвратила
придобијањем тиринших чланица чиме је тај савез разбијен.

42
Хабсбуршка монархија 1815-1848

 Млада Аустрија: Антун Ауершперг, барон Андријан, Игнац Куранд, Визнер,

Меринг и Шуселка, Бауернфелд, Хартман итд. Оснива се Правно политичко
читалачко удружење под Александром Бахом.
 У састав Немачке конфедерације улазе хабсбуршке наследне земље Аустрија (која
председава), Чешка, пољска Шлеска, Словенија, Тирол, Трст и Горица. У сабору
Трансилваније седи племство и грађанство трију нација Мађара, Сикулаца (Секељи
врв) и Саксонаца (Зибенберген), док за Румуне ту није било места. Врше се
германизација и полонизација (Украјинаца, мада сељаштво остаје украјинско за
разлику од виших слојева), Мађари се опиру давању права мађарштине свима осим
племству.
 Код Чеха постоји јака културна народна традиција, ткд гроф Кински 1773. пише
апологију чешком језику, Пелцл на немачком пише кратки преглед чешке историје,
а 1791. Добровски пише Историју чешког језика, додуше на немачком.
 Код Словенаца се појава националне свести ослања на историјску и трубаровску
културну и литерарну традицију: Марко Похлин се 1768. залаже за то да народни
језик постане књижевни, а 20 година касније, јансениста Антон Томаж Линхарт
објављује на немачком језику прву научну историју Словенаца.
 За увођење мађарског језика као службеног се залажу Ђерђ Бешењеци, Јанош
Баћањи и Ференц Казинци; прве новине и часописи на мађарском језику су Magyar
Hirmondo (Мађарски весник) 1780. & Magyar Muzeum 1790. Словаци покушавају да
докажу да нису покорени од Мађара већ да су се с њима удружили споразумно (као
Хрвати, није се десило); јавља се идеја о језичкој реформи у цркви код Антона
Бернолака 1780их година.
 Прва српска штампана књига је Жефаровићева Стематографија 1741, Павле
Јулинац 1765. у Млецима пише историју српског народа (обимом и квалитетом
надмашио Рајића), Доситеј Обрадовић најбитнији, Сербске новине 1791. године.
 Код Хрвата се јављају општесловенске идеје Јураја Крижанића у 17. и Павла
Ритера Витезовића у 18. веку; у другој половини 18. века се јављају писци Андрија
Качић Миошић, Матија Рељковић, Тито Брезовачки.

43
  Румуни у Трансилванији пишу о румунском језику и историји, нпр. Мику Клајн,
Шинкаи и Мајор.
 Мађари занемарују чињеницу да су били мањина у Угарској, 35% тј. 4,5/13
милиона, што је било фатално у Револуцији 48. Четрдесетих година средње
племство води Лајош Кошут; племство и аристократија се залажу за
конзервативно начело историјског права, тј. само народи који имају државност
могу бити нације.
 Људевит Штур предводи Словаке (служба на народном језику и његово ширење),
Јан Колар поставља питање једнакости језика у монархији; Штур издаје први лист
1845. године.
 Код Хрвата Људевит Гај предводи Илирски покрет, која се касније претвара у
Хрватску народну странку; програм је формулисан у Дисертацији грофа Јанка
Драшковића 1832. године (уједињење Хрватске, Далмације, Славоније, Војне
границе, Ријеке, делова Босне тј. турска Хрватска и Словеније – све у оквиру КуК);
победа народњака – 1847. у Сабору усвојен хрватски језик за званични.
 Термин панславизам уводи Словак Херкел 1826. да означи свест о општесловенској
духовној и културној припадности; термин користе непријатељи словенства више
него сами Словени.

Апенинско и Пиринејско полуострво 1815-1848

 Револуционарна организација Филаделфија се диже у Италији 1828. године дигавши

устанак у Салерну, али је брзо угушен. Нова дејства стижу после Јулске револуције у
Француској, када Ђузепе Мацини формира Младу Италију у мају 1831. године у
Марсеју: јединство, слобода, независност, гласи њен програм, уз лист Ђоване
Италија. Црква је реакционарна, тако да папа Пије Седми 1814. обнавља језуите а
курија (Лав 12. и Гргур 16.) ствара целантисте, борце против прогресивних и
револуционарних идеја. Нове идеје испољавају Пјетро Ђордани, Ђакомо Леопарди,
Ђанбатиста Николини, Доменико Гвераци, Ђузепе Ђусти.
 У Шпанији (имам друга, зна шпански, зове се Ел Попо) умире 1833. краљ
Фердинанд и престо преузима шћер Изабела и краљица кева Марија Кристина, а
његов буразер Дон Карлос са својим карлистима покреће борбу за престо уз помоћ

44
 Баскије, Наваре и Каталоније. Умерени либерали, модерадоси, који подржавају оне
жене, 1834. образују владу што је почетак треће буржоаске револуције у Шпанији.
Уместо устава донет је Краљевски статут чиме се уводе дводомни Кортеси,
имовински цензус итд. Незадовољство ескалира и модерадосе смењују прогресисти
(наследници ексалтадоса). Укидају црквене десетине и феудална права. Ипак, Марија
Кристина се одриче намесничке власти и преноси права на генерала Еспартера који
узима диктаторска овлашћења; оборен је с власти 1843. и владу опет образују
модерадоси

Остале западноевропске земље

 На основу Федералног пакта 1815. Швајцарска се враћа на организацију лабаве

конфедерације од 22 кантона а централни орган је савезна скупштина Дијета.
Термин швајцарски грађанин је забрањен и уведен је термин Хелветско тело за
државу. Кантони су патрицијске олигархије, полуродовска уређења и чак
монархија, кнежевина Нешател. Свако своју политику воду, што монетарну, што
царинску, што система мерних јединица. Пелегрино Роси из Женеве председава
комисијом од 15 чланова како би се сочинио нацрт федералног устава наместо
федералног пакта. Нацрт, настао 1832. године, бива одбијен од сточарских и
шумских кантона, тако да се наступајуће промене пролонгирају; основан је
Зондербунд од 7 католичких кантона који су тражили интервенцију из
иностранства против своје државе, тако да је Дијета 1847. донела одлуку да се
удружење распусти, а одговор је био проглашење рата 4. новембра. Генерал Дифур
23. новембра задаје одлучни пораз Зондербунду код Ротенбурга. У септембру 1848.
је прихваћен Устав.
 Виљем Први Орански (1814-1840) постаје краљ Низоземске, која се састоји из
доминантне Холандије којој су прикључени Белгија и Луксембург на Бечком
конгресу. Виљем Други (1840-1849) се суочава се питањем политичких реформи
које покреће либерална буржоазија; Торбеке из Лајдена формулише програм
Либералне странке који је и остварен 1848. године.
 Норвешка је одузета од Данске и припојена Шведској на Бечком конгресу, а
повезане су персоналном унијом. Финска је де факто руска од 1809. године, што је

45
 де јуре потврђено Бечким конгресом; ужива аутономни статус са својим управним
органима, али и са генерал губернатором као носиоцем извршне власти, кога
именује цар. Карл Јохан Бернадот покушава да персоналну унију са Норвешком
претвори у реалну унију, тако да се Норвешка бори за индивидуалност и
аутономност.

Русија у првој половини 19. века

 Русија је племићка империја, где влада социјално-економски и политички систем

који је изградила Катарина Друга. Систем се заснива на феудалном власништву над
средствима за производњу. Племство се одређује на основу броја зависних сељака,
мужика: крупно племство (преко 1000), средње (100-1000) и ситно (мање од 100).
 Аракчејевштина: десна рука цара Александра, генерал Аракчејев, спроводи
најжешћу контрашку акцију у унутрашњој политици, представља бедем између
цара и народа – полицијска власт, прогони, корупција, шпијунажа. Образовање,
наука, поезија, сав интелектуални рад беше подвргнут цензури и насртају
религиозног духа.
 Финска и Пољска (од 1816) имају уставе, за разлику од балтичких земаља и
Белорусије које су праве губерније;
 Спроводи се христијанизација Башкира и осталих унутрашњих несловенских
народа. Александар осваја Грузију, од Турске осваја Исмаилску област и
Бесарабију, а од Персије (рат 1808-1813) Азербејџан. Тек 1846. је анектиран
Казахстан (осим Бухаре, Киве и Коканда).
 Први интелектуалци који покушавају да уведу либералне идеје, Радишчев и
Новиков, платили су смелост тамновањем и прогонством у Сибир. Прво тајно
друштво по моделу немачког тугебунда је основао Александар Муравјов 1816. у
Петрограду – Друштво истинских и верних синова отаџбине, тј. Савез спаса. Ту су
још и Јакушкин, Трубецкој, браћа Муравјов. Циљеви су укидање самодржавља и
доношење Устава, ослобођење кметова и слобода духовног живота.
 Савез благостања је основан 1818, био је масовнији од Савеза спаса и имао је
Пушкина уз себе. Оба савеза се распадају и формирају се петроградско Северно
друштво и тулчинско Јужно друштво. Девиза је ми смо деца 1812.

46
  Декабристи: Цар Александар је умро без наследника, а још 1820. се његов брт
Константин одрекао престола у корист брта Николаја; ту забуну користи Северно
друштво које 26. децембра 1825. позива војску да одбије заклетву и да затражи
уставно уређење: приступа 2800 војника и грађана који су били на Сенатском тргу.
Николај је послао генерала Милорадовича који је убијен од официра Каховског.
Вођа буне, кнез Трубецкој, пре времена је побегао у кућу аустријског амбасадора
и целог дана окупљени нису знали шта да раде, тако да се Николај консолидовао и
послао је артиљерце да побију бунџије картечом. Почетком наредне 1826. године
декабристи су тотално сломљени од Украјине до Русије.
 Четрдесетих година се јављају Бјељински и Херцен у оквиру романтичарског и
утопистичког покрета који је захватио земљу. Око 1845. године се јављају
петрашевци које оснива преводилац у мин. ин. послова Петрашевски, коме се
прикључио и Достојевски; откривени су и ухапшени 1849. и спрдани са смртном
казном. Тарас Шевченко предводи Друштво Ћирила и Методија.

Међународни односи у раздобљу 1815-1848

 Доминирају три проблема: борба против револуција, спољне интервенције у

унутрашње послове других земаља и источно питање. Поред тога, отвара се и
питање нове колонијалне експанзије, који поприма све већи значај, поготово у
односима између Француске и Велике Британије. Све је то повезано и тешко је
раздвојити ова питања.

 Британска политика – свети егоизам под Палмерстоном. Света алијанса се

повлачи пред Монроовом доктрином Америка Американцима, тако да 1825.
Британија признаје Мексико, Колумбију и Буенос Аирес, добивши тамо рударске
концесије и трговачке везе. Још 1823. су Фр. и ВБ склопиле споразум о
неинтервенцији: 1822. некадашњи португалски краљ Педро постаје бразилски цар
и Фр. нуди помоћ Португалу, али ВБ је наговорила Лисабон да призна нову владу
1825. године.

 Холандија је напала Белгију после проглашења независности, али је изгубила рат,

потписавши уговор од 24 тачке чиме јој је припао већи део Луксембурга и

47
 половина Лимбурга; признала је Белгију тек 1839. године.

 У Турској се буне скадарски валија Мустафа паша Бушатлија (Шкодра паша) и

босански беговат предвођен Хусеин капетан Градашчевићем (Змај од Босне) који
тражи аутономију Босне а ла Египат. Султан 1831. шаље великог везира Мехмеда
Решид пашу који је убрзо разбио Бушатлију код Прилепа, али је Змај победио
везира код Липљана. Године 1832. Кара Махмуд Хамди паша иде у Босну и
подржава га херцеговачки беговат под Али агом Ризванбеговићем; Хусеин капетан
је поражен на Палама у мају исте године и побегао је у Аустрију а онда амнестиран
и отишао у Цариград. Мехмед Алија је као султанов човек ратовао 1811-1818. у
Арабији против Вахабита, 1825. је послао сина Ибрахима у Грчку да би добио
Кандију и за сина Мореју, али када се то изјаловило, тражио је Пашалук Дамаск.
Султан је одбио и 1832. Алија осваја Турску и Киликију; Русија је понудила помоћ
и издејствовала је споразум у Кјутаји 1833. где је Алија добио Сирију и вилајет
Адану на прилазу Малој Азији; склопљен је и тајни уговор у Ункјар Искелесију
чиме се Русија обвезала на помоћ султану, а он заузврат мора затворити Босфор и
Дарданеле за стране силе у случају да Русија уђе у рат.

 Исте године је закључен и уговор са Аустријом у Минхенгрецу у Чешкој, где су се

Русија и Аустрија обавезале на поштовање територијалног интегритета и
независности Турске. Махмуд Други напада Египат 1839. и бива поражен код
Нисибиса, а турска флота је прешла на страну Алије; у то време султан умире и
наслеђује га шеснаестогодишњи Абдул Меџид (1839-1861). Склопљен је уговор у
Лондону (Дарданелски уговор) 1841. чиме се Алија задовољио Египтом и
Дамаском, а поврђено је и старо правило Османског царства да кад Турска није у
рату мореузи буду затворени. Године 1839. је потписан Хатишериф од Гилхане
чиме се свим поданицима гарантује лична, правна и имовинска безбедност, као и
поштовање законитости од стране државне власти у питањима разрезивања и
убирања пореза и регрутовања војника. Образован је Правни савет који је
припремио законе Срећне уредбе (танзимат хејрије): забрана давања пореза у закуп
и увођење саветодавних тела уз меџлис (управну власт). Године 1844. настала је
Велика идеја у Грчкој, програм обнове великог царства. У Влашкој је створено

48
 Филхармонијско друштво 1833. године, а 1843. друштво Фратрија (Јон Гика,
Кристијан Тел и Николај Балческу). У Молдавији је основано Патриотско
удружење под Александру Јон Кузом.

Револуција 1848-1849

 Прва варница у Европско буре барута беше бачена у Италији, услед буктања у
Краљевини двеју Сицилија 1847. године; почетком 1848. Ла Маза и Ла Фарина
дижу устанак у Палерму са захтевима: враћање Устава из 1812, слобода штампе и
амнестија политичких затвореника. Већ 28. јануара револуционари заузимају град и
стварају владу на челу са Руђером Сетимом, а краљ Фердинанд Други проглашава
устав 12. фебруара. Ово је одјекнуло у Ђенови, Милану и Венецији где су почетком
фебруара избили немири. Сардински краљ Карло Алберт је 8. марта донео Устав,
увео парламент (представничка скупштина и сенат). Папа је 14. марта прогласио
Устав у Риму – парламент од два дома, а горњи дом чине кардинали.

 Повод за почетак револуције је забрана политичког банкета у Паризу за 19. јануар

1848, а Гизоова влада га помера и опет забрањује; дошло је до демонстрација 22.
фебруара (Живела реформа; Доле Гизо) које се шире Паризом. Луј Филип 24.
фебруара абдицира у корист унука и бежи у Енглеску као 18 година раније Шарл
Х. Друга француска република је проглашена 25. фебруара 1848. године.

 Већ 27. фебруара долази до устанка у Бадену; у Манхајму је сазвана Велика

народна скупштина, сељаци нападају замкове, у Карлсруе се тражи Општенемачки
парламент; баденски војвода другог марта отпушта конзервативну и именује
либералну владу која је прогласила укидање феудалних права. У Виртембергу
владар одмах предаје владу либералу Ремеру. Баварски краљ Лудвиг Први је
абдицирао јер није могао да прихвати реформе (иако је постављена Дитмарова
либерална влада), а његов син Максимилијан уводи слободу штампе, прописује
јавност судског поступка, проглашава јавну одговорност министара. Избијају
немири и у Франкфурту, Хајделбергу, Хесену, Рајнској области Пруске.

 У Бечу 6. марта 1848. долази до манифестација Читалачког клуба, а 12. марта

студентарија објављује своје захтеве; Метерних одбија сваки разговор и 13. марта

49
 крећу демонстрације радника, студената и буржоазије. Због пуцања војске на масу
и погибије 50 људи, Метерних подноси оставку и бежи из Беча. Командантом свих
војних снага постаје Виндишгрец, који не може да се супротстави
револуционарима. Они оснивају Централни комитет Националне гарде и
Академски легион од 4к студената, елитну јединицу револуције. Двор признаје те
институције, а гроф Пилерсдорф 17. марта образује умерено либералну владу. У
јуну је наступио пролетерски устанак а генерал Кавењак га гуши и враћа
диктаторска овлашћења. Партија реда на челу са синовцем Наполеона, Лујем
Бонапартом, осваја председничко место.

 У Мађарској почиње револуција говором Лајоша Кошута у Пожунском сабору 3.

марта где је изнео аграрни и национални програм од две тачке: ослобађање кметова
и образовање мађарске владе. Већ 17. марта гроф Лајош Баћањи образује владу а
Кошут бива министар финансија.

 У Берлину 16-17. марта масе излазе на улице и гине 200 људи; краљ прихвата
захтеве устаника и 20. марта образује владу Кампхаузена и Ханземана. У Милану
17. марта избија масовни устанак који је истерао Аустријанце и Радецког из града.
Онда је 23. марта адвокат Данијел Манин прогласио Венецијанску републику; на
Сицилији 25. марта народна скупштина изгласава свргавање Бурбона. Папа Пије
Девети 30. марта издаје енциклику којом проглашава да су догађаји у Италији
израз божије воље.

Америка 1812-1848.

 До рата 1812. долази због дугог незадовољства британском и француском

поморском политиком блокаде и насилне мобилизације; инциденти и провокације
су отворени, као када је британска фрегата напала амерички бојни брод Чесапик у
истоименом заливу 1807. године: САД на увреде реагује серијом ембарга од 1807.
до 1809. с поразним резултатом, тј. прекидом трговине са Европом.
 Рат је започео Медисон и предлог је прошао са тесном већином. Највећи део борбе
на копну су представљали покушаји Америке да осигура контролу над Канадом и

50
 та офанзива се завршила катастрофално; Американци су чак напустили тврђаву
Диерборн, средиште Чикага, а британци су заузели и Детроит.
 Ипак, 1813. су Американци извојевали поморске битке на језеру Ири, а онда и
копнену над Британцима и Индијанцима у бици код Темзе; убрзо су враћени
Детроит и већи део Мичигена. Године 1814. Британци пале јавне зграде у
Вашингтону и захтевају стварање индијанске државе као тампон зоне: Висконсин,
Илиноис, Индијана, Охајо и Мичиген. Последња велика битка се догодила у
јануару 1815. када је генерал Ендру Џексон поразио Британце који су покушавали
да заузму Њу Орлеанс. Битка је вођена месец дана након мира у Гану и само је
донела САД Луизијану на неко време.

 Године 1835. Англоамериканци у Мексику дижу револуцију; тексашке снаге су

поражене код Аламоа и Голиада 1836. али је победа код Сан Јасинта осигурала
независност Републике Тексас, која 1845. улази у САД. Америчко-мексички рат је
избио 1846. године на опште одушевљење; окупиран је Нови Мексико и створена је
побуњеничка република Калифорнија; Мексико сити је пао 1847. у септембру;
уговор у Гвадалупе Хидалго 1848. прописује да САД добија Аризону, Нови
Мескико, Неваду, Јуту и Калифорнију. Област Гадзен је купљена 1853. године.

Темељи Европске индустријске цивилизације у 19. веку

51
 Краљ железа – Џон Вилкинсон, уводи парну машину у производњу сировог гвожђа
1775.
 Бесемер 1854/5 патентира и 1860. усавршава конвертор који ливено гвожђе
претвара у челик подувавањем компримираног ваздуха обогаћеног кисеоником
 1861. Вилхелм и Фридрих Сименс – пећ за производњу стакла; Пјер Мартен прави
пећ за производњу челика из ливеног и старог гвожђа; Сименс-Мартенова пећ
 Велер открива алуминијум 1845.
 Модли прави шрафове 1800.
 1832. Робертс усавршио Бланшаров 1815 токарски строј; Несмит прави
пнеуматички маљ у Шкотској а Жозеф Етјен Шнедер у Крезоу
 бушење рударских окана помоћу узглобљене шипке – 1834. Ајнаузен; десет година
касније сврдло Кинда и Фабијана; 1867. Лешитова ротациона и 1874. Виртова
хидраулична бушилица
 Собреро пронашао нитроглицерин; Нобел диинамит 1867; 1870. пронађен најјачи
екслпозив пироксилин; активација експлозива помоћу Бикфордове запаљиве врпце
из 1830.
 Вернер Сименс електромотор 1879.
 1815. Хамфри Дејви прави уљану светиљку за рударе
 технике за прављење путева: Телфорд, Макадам, Тресаге и Пероне
 1803. прва парна локомотива Рудолф Тревитик; Џ. Стивенсон 1814. (блихер), 1825.
Стоктон Дарлингтон (50км, 2,5 сата); 1829 (ракета); 1830. Ливерпул-,Манчестер;
пруге у Фр 1832, Белгија и Немачка 1835, Русија 1837. и Аустрија 1838. – крајем
века: компаунд и дуплекс компаунд локомотива
 Вестингхаусове кочнице на компримирани ваздух
 Први велики канал: Бриџ вотер 1751
 Роберт Фултон 1807 парни брод Клермонт (Хадсонски залив, од Њујорка до
Олбенија); Савана 1819. плови Атлантик за 19 дана а 1837. прва линија Њујорк
Ливерпул; 1842. пароброд опловио свет
 Хофманова ротациона пећ за продуктивност цигларске индустрије 1858.
 1820их Портланд цемент; 1867. Жозеф Моније: први предмети од бетона

52
 Џозеф Пестон за изложбу 1851. диже Кристал палас од гвожђа и стакла (као и
Алберт хол у Лондону и Гран пале у Паризу); од испреплетених железних траверзи
изграђен Ајфелов торањ 1889. за светску изложбу
 Мон Сенис 1857-1870, двотрачни тунел од 14 км између Фр. и Ит; Нем. и Ит. 1880.
спојене тунелом Свети Готхард од 20км
 Први метални мост 1779 у Енглеској, у Немачкој и Француској 1797; Тилфорд
направио 1820. први висећи мост у Велсу, а Сеген 1825. исти такав на гвозденом
каблу преко Роне код Лиона; Џ. Стивенсон направио први жел. мост од метала;
Џон Фаулер 1890. прави Фирто оф форт у Шкотској, највећи мост од челичних
пречага (први у Мисисипију)
 Суецки, Панамски, Коринтски и Килски канали
 Сименсова динамо машина 1866. и Витстонова 1870;
 шведске шибице без фосфора; са фосфором енглеске (Вокер), мађарске (Ирињи) и
немачке (Камерер)
 1817. стеаринске и 1837. парафинске свеће; плетени фитиљ 1834; Велсбахова
плинска лампа са стакленим цилиндрима 1855. – плинска лампа у Лондону 1814,
Бечу 1833. и Москви и Петрограду 1835.
 Кенигов штампач са ваљцима 1812-1814; у САД 1863. ротациона штампарија;
Моргенталер 1872. линотип са ливеним металним словима (револуција у
штампарству); Шолес и Ремингтон 1867. и 1873. писаће машине; Зенефелд уводи
литографију
 Луј Жан Дагер 1839. дагеротипија; Вилијам Фокс Талбот 40их: талботипија; Ершер
прави колоидне фотографске плоче
 Семјуел Морзе 1844. прави прву телеграфску линију (Вашингтон-Балтимор);
Петрин из Прага 1855. дуплекс телеграф; Витстон изумео бележење телеграфских
знакова на папирну траку; 1865. Светска телеграфска линија; Боде 1874.
прототелепринтер, телепринтер 1900.
 прототелефон Филип Рајс 1861; Грејам Бел 1876. телефон
 Шрапнел, брит. официр, прави 1803. истоимену убојиту металну љуску напуњену
експлозивом који се палио фитиљем или на удар; проширио се 1808. после битке

53
 код Вимијера; Пексан 1822. прави гранату, која се употребљава уместо барута у
топу
 1884. бездимни барут; омогућио Хајраму Максиму први употребљив митраљез

Мислиоци 19. века

 Едмунд Берк (1729-1797) је утемељивач антирационалистичке идеологије у епохи

либералног капитализма: 1790. објавио Размишљања о Француској револуцији које
је нашло позитивног пријема у свим контрареволуционарним земљама.
o Одбацио разум као извор и мерило истине јер су подложни негативним
индивидуалистичким људским страстима и себичности
o Карактер и стваралачку енергију човеку даје традиција, јер је он друштвено
биће
o Врховни закон опстанка народа историјски конзервативизам а не
рационализам
o Берков народ је органска заједница сталежа чији положај није једнак; народ
није способан за политичку владавину и не уме да искористи слободу: за
власт су способни најбогатији
o Не искључује промене и револуцију у случају да се јави као продукт
историјског процеса а не као резултат разумске одлуке
 Жозеф де Местр (1754-1821) филозоф, идеолог антирационализма, предводник
клерикалне реакције (О папи, 1801). Утицао на Љотића. Критика рационализма се
своди на фанатично религиозно и апокалиптично тумачење света. Крајњи циљ није
религиозан него политички: свим средствима и арсеналима власти, идеологије и
религије, супротставити се рационализму и револуцији.
o Рационализам је у човеку угушио веру у бога, уништио људскост и
племенитост чиме је уздрмао темеље друштвених односа: револуција је
божја казна
o Власт је дело од Бога и зато је старија од разума; законити израз божанског
порекла и карактера власти је апсолутна монархија, најприроднији и
најбољи облик државе
o папоцезаризам

54
 o Природно стање човека је ропство, а не слобода, јер тако Бог жели
 Луј де Бонал (1753-1840) практично-политички борац против фр. револуције;
између њега и де Местра се често ставља знак једнакости. Има и разлика. Де Бонал
је мање апокалиптичан и много систематичнији, није библијски пророк. Местр
схвата апсолутну монархију ултрамонтански (папоцезаризам), а Бонал схвата
галикански и националније, а не допушта ни надмоћ цркве над државом ни папе
над концилом.
o Теорија политичке и верске власти у грађанском друштву 1796. – власт је
најзначајнија кохезивна снага друштва и циљ је општа корист: њена воља се
зато поштује као закон; власт се испољава од најситније ћелије до суверена.
Бог је створио друштво, државу, власт и законе, као и језик, културу и
уметност.
o Једини легитиман мото је: један Бог, један владар, један господар, један отац
породице – патримонијално друштво и апсолутна власт монарха у држави
 Опат Фелисите де Ламне (1782-1854) – стваралаштво пролази кроз 3 фазе:
ултрамонтанска реакционарна, католичко-либерална и демократско-социјалистичка
(хришћански социјализам); у свакој фази му је заједничка критика лаичких и
постпросветитељских идеологија. Њима је супротстављена идеологија идеалног
хришћанина (унум овил, унус пастор).
 Историјска школа у Немачкој супротставља рационализму не божанско право већ
ирационални појам народног духа. Он се образује сам од себе дугим таложењем
историјских искустава и традиција без свесног и разумског настојања људи. Као и
језик, то је иманентно и спонтано одређеном етникуму. То је идеологија Густава
Хугоа. Његов следбеник Савињи полази од убеђења да се право развија мистичним,
ирационалним и унутрашњим силама народног духа, где постоје природно и
научно право. Георг Пухта каже да све правне норме, друштвене и политичке
установе произилазе из народног духа, који има у крајњој инстанци божански
извор; најбоља је монархија уз феудализам.
 Органицистичка политичка филозофија супротставља рационализму конкретне
историјске чињенице, на основу изворних вредности народног духа.

55
 o Фридрих Шлегел (1772-1829) у последњој фази развоја након демократе
постаје браниоц феудалне апс. монархије; он је за идеално, божанско и
једино трајно државно уређење које почива на темељеима теократије и
хероизма, где неограничену власт монарха ублажују свештеници и племство
o Фридрих Вилхелм Јозеф Шелит (1775-1854) од поборника индивидуализма
Канта и Фихтеа прешао је на позицију органицизма тврдећи да се држава
као живи организам састоји од низа делова тј. индивидуа подређених
интересу целине: организам мора бити окренут нечему унитарном и по
природи апсолутан – носилац интереса је монарх; исте идеје дели и песник
Новалис (1772-1801)
o Адам Милер (1779-1829) води полемику против просветитељског интелекта
у име онога што је флуидно и живуће: природа, држава, уметност, наука,
религија су нешто органско и плод полаганог и складног нагомилавања;
држава је настала дугим заједничким животом људи кроз историју, а не
вештачком импровизованом акцијом чистог ума. Све делује унутар целине а
не самостално. Монарх има водећу позицију и ослања се на племство и
буржоазију, нову друштвену снагу. Први штите а други материјално
обезбеђују.
o Карл Лудвиг Халер (1768-1854) доводи органицизам до врхунца
контрареволуционарности. Друштвени и државни поредак почивају на
односу господство-ропство и по хијерархији од породице до државе. То је
природно и разумно. Историја показује да је најсавршенија држава
патримонијална са монархом на челу, док је изнад њега општи и стварни
господар свега – Бог.
 Либерализам: почетке би требало тражити у реформацији због два основна начела,
слободе мишљења и верско политичке толеранције. Калвинисти кажу да је бог
створио свет али да се од тада није мешао у њихов развој, што прихватају Лок и
Волтер – протестантизам на тај начин отвара пут либерализму. То је идеологија
буржоазије, којој смета средњовековна тенденција ка предрасудама у погледу
социјалног, економског, политичког и моралног плана. Из тог разлога 17. и 18. век
обележавају теорије природног права и друштвеног уговора са физиократијом:

56
најбитније је неприкосновено право приватне својине. Политички либерализам се
одликује борбом за увођење парламента, слободе странака, штампе, збора и
договора, неповредивости личности, законитости рада државних органа итд.
Социјални либерализам се своди на Апија Клаудија Цека (свако је ковач своје
среће). Интелектуални либерализам је антиклерикалан и залаже се за слободу инт.
стваралаштва, независност духа и слободу савести.
o Енглески утилитаристички либерализам: Џереми Бентам (1748-1832) и
Џејмс Мил (1773-1836): директно се настављају на учење просветитељства
из ког преузимају само оно што је од интереса за буржоазију. Први ствара
теорију радикалног утилитаризма тј. максимализацију среће: човек све ради
по задовољству и руководи се интересом и рачуном, али не губи начела
грађанског морала. Бескомпромисно је на принципима економског
либерализма (be quiet!) што означава уздржавање државне власти од сваке
интервенције у привреди која би ограничавала слободу иницијативе и
делатности.
o Класични европски либерализам: заједничко свој четворици теоретичара су:
неповерење према друштвеној и економској улози државе, инсистирање на
слободном развоју и правима појединаца као правих протагониста
цивилизације и напретка, друштвени конзервативизам итд.
 Бенжамен Констан (1767-1830): слобода је за њега свето и апсолутно,
али слобода за власничку, политичку и интелектуалну елиту: није
прихватљив просветитељски народни суверенитет а ни русоовски
друштвени уговор – уместо тога, минимална влада која не може да
угрози спонтану и неспутану активност личности (замена за лесе
фер). Најбоља држава је парламентарна монархија. Подела на 5
функција: краљевска, извршна, стална представничка, власт јавног
мњења и судска
 мадам Жермен де Стал Холштајн (1766-1817): учење религије
слободе.
 Алексис де Токвил (1805-1859): први модерни политиколог. Залаже
се за еквилибријум и левирање између буржоазије и аристократије;

57
 ова прва би се оплеменила најпозитивнијим елементима морала и
духа друге. Радови: Демократија у Америци и Л Ансјен ет ла
Револусјон. Америчка демократија је здравија од француске јер је
потекла из чистог аристократског друштва и то трансмутацијом а не
револуционарном променом.
 Карл Вилхелм фон Хумболт (1767-1835): сталешка монархија са
тачно разграниченим компетенцијама између краља + скупштина
сталежа
 Антонио Розмини Зербати (1797-1855) идеална држава је она у којој
доминира божански ауторитет (теократија); енглески модел + нема
изборног општег права јер би дошло до уништења власништва,
имовинског изједначавања и комунизма.
 Винченцо Ђоберти (1801-1853): либерал епохе рестаурације. Прва,
неогвелфска фаза стваралаштва, сматра да би требало да постоји
аристократска хришћанска монархија где се развија вазалство према
Христу и његовом Викару. Касније у фази Обнове почиње да се
залаже за демократизовано и модернизовано католичанство.
 Ђузепе Мацини (1805-1872) највећи идеолог демократског
национализма; капиталисти и радници да буду савезници.
 Карло Катанео (1801-1869) идеолог италијанског препорода: леви
буржоаски радикализам и демократизам. Залаже се за индивидуалне
слободе и права грађана, опште право гласа, уклањање свих
неравноправности и стајаће војске.
o Апстрактни либерализам немачке класичне филозофије - дијалектика
 Имануел Кант – привидна или негативна дијалектика је метод у
области теорије сазнања (гносеологије). Ту се дијалектика јавља само
у сфери сазнања, изван материјалног света, ткд постоји само
привидно у сфери формално логичног мишљења. То је негативна
дијалектика јер се ограничава смао на критику. Најважнија тековина
је тумачење сазнања као борбе противречнисти, која постоји између
чистог ума, практичног ума и рефлексивне моћи сазнања. Критика

58
 чистог ума и критика практичног ума. За њега је човек природно,
нагонско, духовно и разумско биће, ткд у њему постоје велике
противречности. Коначни циљ моралног преображаја је у стварању
државе на чистим начелима права; врховна власт = колективна воља
народа. Определио се за апсолутну монархију.
 Јохан Готлиб Фихте: творац дијалектике субјекта и објекта у којој се
објашњава однос јединке или људске заједнице (субјекат) према
стварности (објекту). Однос може бити негативан/критички и
позитиван/стваралачки. Субјект се одређује према стварности, тј.
противречности, а то се врши према етичким нормама. Основни
постулат дијалектике субјекта и објекта је идеја слободе и њена
реализација у чину деловања. За њега је слобода лични тј.
субјективни моменат човековог стања које се изражава кроз његову
делатност. За њега се суштина ума изводи из личности, а за Канта се
суштина личности изводи из ума. Методолошки став: супротности
теже ка спајању и уједињавању али се оно не може никад извршити
коначно и савршено.
 Фридрих Вилхелм Јозеф Шелинг: дијалектика реалитета која полази
од тога да је људска производња подређена производњи саме
природе, која је динамични процес са властитом иманентном
законитошћу, у ступњевитом развитку од нижих према вишим
ступњевима. Поред тога, Шелинг остаје идеалиста јер дијалектички
развој природе поставља на основе апсолутног идентитета, који је
духовне а не материјалне природе.
 Г. В. Ф. Хегел: спекулативна или дијалектика тоталитета је
најразвијенији облик идеалистичке дијалектике. У основи је
филозофска концепција историје, тј. посматрање укупности људске
историје и стварности с тачке гледишта њихове суштине. Она је
универзална јер се заснива на свеукупној делатности људи као
друштвених и историјских бића, на друштвено историјској пракси
човечанства у њеном тоталитету. Метод обухвата и дијалектику

59
 субјекта и објекта, негативну д. и д. природе. Основни принципи су:
идентитет идентичног и неидентичног, јединство јединства и
разноврсности, јединство мировања и кретања, непрестано мењање
стварности кроз борбу супротности повезаних у синтетичко
јединство. Свет је саздан од противречности, чији је носилац
апсолутни дух у ком се уједињују битак и небитак, настајање,
постојање и нестајање. Пут од потенције до остварења иде преко
борбе противречности: трофазно кретање за остваривање апсолутне
идеје: теза антитеза синтеза.
 леви младохегелијанци: Давид Штраус, Бруно Бауер, Лудвиг
Фојербах, неко време Маркс и Енгелс. Усмерили снаге на
развијање филозофије религије (прва двојица, остали се
одрекли).
 ортодоксни хегелијанци; Габлер, Хинрихс и Гешел.
Претворили су Хегелову филозофију у затворени
концепцијски систем, догматизовали је и лишили иницијативе
за нова истраживања.
 Нација – Јохан Готфрид Хердер (1744-1803) истраживањима о развоју немачке
књижевности и културне традиције, изучавањем историје и народног стваралаштва
Немаца и других народа, долази до појма народног духа – Фолксгајст и
јединственог духовног обележја појединих народа. Обележја те народне душе су
литерарно стваралшто, музика и фолклор, а најбитније заједнички језик.
o на основу њега Фихте пише Говори немачкој нацији 1810. Основна
претпоставка целе његове теорије је да је нација заједница људи која се
одликује одређеним националним особеностима, различитим од других
сличних заједница, а да је национална држава најбоље средство за развијање
и унапређивање националних особености. Национално јединство се
испољава у јединству мисли, карактера и тежњи; народ је већи и снажнији
ако је његово јединство чвршће – то се испољава у дубини уверења о својој
историјској мисији, да се заједнички мора испунити историјски задатак који

60
 је божански закон. То је својство националног духа чији је израз национални
језик.
o Ђузепе Мацини поставља основе националне идеологије на два појма:
револуција и република – национална и демократска. Своје идеје повезао са
практичном активношћу националног револуционара. Основао је тајно
друштво Млада Италија и касније Млада Европа. Нација је
духовноисторијска а не расна или територијална појава; језик територија и
раса су непостојани кад нису сви повезани. Да би се створиле Сједињене
Државе Европе, морају нестати анахрона царства, Аустрија и Турска, а мења
их 13-14 националних држава са посебним историјским задацима: Британци
– индустрија и колоније, Пољаци – словенско просвећење, Руси –
цивилизовање Азије, Германи – мисао, Французи – акција итд, а Италија –
почетак ере нација, уздизање човечанства на рушевинама папинства,
домовина на рушевинама царства.
 Антидемократске, друштвено и политички конзервативне идеологије. Мађарски
филозоф права, барон Јожеф Етвеш, најистакнутији представник; утицао на Анта
Старчевића и Лудвига Гумпловица.Основна поставка: европске нације су настале
на тај начин што су у раном средњем веку мале ратничке расе покориле већину
слабијих раса, наметнуле се као племство и створиле им државе. Хришћанство је
избрисало разлике. Идеје слободе, идеје једнакости и идеје националности се нису
оствариле, али су пстале извор сваковрсног зла и беде, будући да су противречне
не само с природним односима међу људима него и једна с другом. Апсолутна
једнакост се остварује у форми апсолутне државе, у супротном је то комунизам.
 Утопијски социјализам. Заједничко свим теоретичарима је жеља за ослобађањем
читавог човечанства, а не једне класе, тј. пролетаријата.
o Анри де Сен Симон (1760-1825), племић, учесник рата за независност САД,
сведок Фр. револуције, зачетник нове науке о друштву, социологије. Три
фазе стваралаштва и дела: Писмо женевског грађанина савременицима,
Увод у научне радове 19. века, Нацрт за Нову Енциклопедију, Историја
човека, Индустријски систем, Катехизис индустријалаца и Ново
хришћанство. Задатак социјалне физике тј. социологије је да проучи

61
 грађанско друштво и да пронађе путеве и механизме за излазак из кризе,
основни постулат је егзактност и мора бити слична природним наукама.
Свет је двојак: мали свет (его сваког човека) и велики свет (оно што је изван
појединца - друштво). Изградио је теорију класне поделе друштва:
произвођачи тј. индустријалци (радници, трговци, занатлије итд) и паразити
(чиновници, племићи, попови).
o Шарл Фурије (1772-1837) ситни буржуј близак пролетаријату, радикалнији
и у критици оштрији од Сен Симона. Дела: Теорија 4 покрета и општих
судбина, Расправа о домаћем пољопривредном удруживању, Нови
индустријски и друштвени свет. Четири покрета су четири основна
раздобља – 8 фаза историјског развоја – 36 социјално политичких форми.
o Роберт Овен (1771-1852) радник, службеник и сувласник текстилне
фабрике у шкотском граду Њу Ленарку. Године 1825. је продао, отишао у
Индијану у САД и основао комунистичку колонију Нова хармонија. Већ
1829. се враћа у Енглеску јер је колонија пропала. Упао је у circus vitiosus:
човек је рђав и нерационалан зато што га квари друштвена средина, коју
опет чине ти исти људи; пут до преображаја у друштву је васпитање и
образовање.
o Вилхелм Вајтлинг (1808-1871) кројачки мајстор, живео по целој западној
Европи, отишао доживотно у САД после револуције 1848. Члан савеза
прогнаних/праведник из које је потекао Марксов савез комуниста. Дела:
Човечанство какво јесте и какво би требало да буде, Гарантије хармоније
слободе и Јеванђеље убогог грешника. Пожељно је да патње пролетера буду
што веће како би се лакше покренуо на револуционарну акцију. Свака
акција престаје чим се сруши капитализам. Исус је први а он други
комунистички пророк.
o Луј Блан (1811-1882) поп, професор, новинар и учесник револуције 1848
(члан Привремене владе). Дела: Организација рада, Историја француске
револуције.
o Пјер Жозеф Прудон (1809-1865), радови: Шта је својина?, Систем
економских противречности/Филозофије беде, Исповест револуционара,

62
 Општа идеја револуције у 19. веку, О правди у Револуцији и Цркви 1-4, Рат и
мир, Федеративни принцип и потреба обнове партије Револуције. За
остваривање правде је слобода неопходна. Друштво које најбоље одговара
људској природи је оно у којој се остварују правда, слобода и солидарност.
Једнакост није природна већ је подразумевају материјални услови.
o Фердинанд Ласал (1825-1864): државни социјалиста (Карл Родбертус,
Густав Шмолер, Адолф Вагнер), у држави види најважније средство за
социјалистички преображај друштва. У делу Раднички програм пише: на тај
начин сврха је државе да осигура човеку његов властити позитивни
развитак, његово поестепено развијање; другим речима, да оствари људске
циљеве, напредак кулутре за коју је способна људска врста, укратко, то је
одгој и постепени развитак људске врсте у слободи.
o Михаил Бакуњин (1814-1876) најистакнутији представник анархизма,
посветио је живот борби за слободу која не подноси никакву људску
институцију, која увек остаје неостварени и неоствариви идеал.
Панслависта, сибирски робијаш; утицај Макса Штирнера и Прудона ткд је
полазио од анархоидног ситнобуржоаског индивидуализма и антиетатизма:
Нема више власти него што је моје ја; Ја сам против устава, јер је то
устав (одбацивање сваког државног поретка). Кад би бог постојао, требало
би га уништити. Научници и интелектуалци су научни доктринари који
презиру појединца, они су маховина историје којима се поигравају
историјске законитости.
 Огист Конт (1798-1857) – његова филозофија је врста историозофске синтезе
према којој се позитивисти односе с неповерењем. Дела: Курс позитивне
филозофије, Елементарни трактат аналитичке геометрије, Филозофски
трактат о популарној астрономији, Расправа о позитивном духу, Систем
позитивне политике, Позитивистички катехизис (све од 1830. до 1855) У првом
делу, посматра историју друштва кроз три стадијума: теолошки, метафизички и
позитивни.

63
Европска књижевност и уметност од класицизма до реализма

 Класицизам и просветитељство: књижевност

o Класицизам се јавља у Француској у 17. веку: подражавање античких узора
у већој мери од ренесансе; у 18. веку захвата Немачку а потом Енглеску.
Доктринари се ослањају на реторике и поетике Хорација и Аристотела и
труде се да докуче и установе кодекс правила и начела којих писац мора да
се придржава у самосталном стварању.
o Естетика подразумева: равнотежу надахнућа, уобразиље и емоција са
разумом и савршенством форми; то се постиже обуздавањем и усмеравањем
осећања, стваралачких енергија и страсти помоћу разумских мерила и
приближавањем уметничке визије природним реалностима. Кроз
појединачну судбину се сагледава општост у човеку, језгро општих истина;
циљ је синтеза појединачног и универзалног, конкретног и апсолутног,
савременог и вечитог.
o Жанрови: трагедија, комедија и епопеја, као и елегија, идила, пасторала, ода
и сонет.
 У трагедији доминирају теме љубави, амбиције, дужности, државног
интереса. Врхунац су Пјер Корнеј (1606-1684) и Жан Расин (1639-
1699). Корнеј пише на тему грчке и римске историје, али је
најважније дело Сид: психолошка трагедија са снажним унутрашњим
набојем јер се главни сукоби одигравају у јунаку, у судару осећања
љубави и дужности где дужност побеђује љубав. Разум и воља у
овом делу, као и у целој епохи, надјачавају емоцију, страст и
усхићење. Околности формирају људе и карактере. Расин се обазире
на грчку а потом на римску и оријенталну тематику, његови јунаци
су мање идеални али живахнији од Корнејевих. Код њега људи
формирају околности. Главни покретач је љубав која је трагична по
јунаке и преображава се у друга осећања. Ифигенија (чедна и чиста
љубав), Федра и Роксана (чулна), Андромаха и Клитемнестра
(мајчинска).

64
 Комедија: Жан Батист Поклен Молијер (1622-1673) пренебрегава
устаљена правила комедиографије, где је доктрина да се личности
узимају из нижих слојева, догађаји из свакодневнице а крајеви су
срећни. Интриге су реалистичке, приказују све слојеве и критикује
прилике, нарави и карактере времена. Дела: Скапенове подвале,
Смешне прециозе, Школа за жене, Тартиф, Мизантроп, Тврдица.
Гете је рекао Молијер је поправљао људе, приказујући их истинито.
 Басне пише Жан де Ла Фонтен (1621-1695), на основу Езопа ствара
читаве комедије и драме у кратким баснама; код Езопа животиње
представљају моралне алегорије, а код Ла Фонтена су то жива бића са
сопственом психологијом.
 Проза: Блез Паскал (Писма провинцијалца и Мисли), Ла Рошфуко
(Максиме), Ла Бријер (Карактери), Босије, Фенелон, кардинал де
Рец – трактати и мемоари сва тројица, госпођа де Савињи
(епистоларна лит.), госпођа де ла Фајет (Принцеза де Клев,
романсијерска лит), опат Прево (приповедачка литература)
 У Енглеској: Џон Драјден се бави теоријским питањима и
принципима писања драме; највећи класицистички песник
Александар Поуп који у Огледу о критици ствара кодекс енг.
класицизма чија је најважнија особина нагињање ка просветитељству
и сентиментализму. Ту су и Адисон и Семјуел Џонсон.
 Оснивач класицизма у Немачкој је песник Мартин Опиц. Његов
настављач, драмски писац Грифијус, бива на челу Прве шлеске
школе. Те идеје прихвата Јохан Кристоф Готшед и Саксонска школа.
Шест класика:
 Фридрих Готлиб Клопшток – религиозни спев Месија, ода
Свечаност пролећа и лирска поезија
 Готхолд Ефраим Лесинг – драме Емилија Галоти и Натан
мудри, комедија Мина фон Барнхелм, критичарски и теоријски
радови Писма о најновијој књижевности, Лаокон или о

65
 разграничењу ликовних уметности и песништва, Хамбуршка
драматургија
 Кристоф Мартин Виланд – романи Пустоловине дон Силвија
од Рославе, Приповест о Агатону и Абдерићани, епови
Мусарион и Оберон
 Јохан Готфрид Хердер – теоријски списи О новијој немачкој
књижевности, Критичке шуме, Расправа о пореклу језика,
Мисли о филозофији људске историје
 Гете – драма Ифигенија на Тауриди, Римске елегије, спев
Херман и Доротеја
 Фридрих Шилер – Божанствена Грчка
 У Италији песник Алфијери; у Русији творац књижевног језика
Михаил Васиљевич Ломоносов и северни Расин Александар
Петрович Сумароков.
o Просветитељска књижевност: под утицајем Џона Лока дели се на
оптимистичку (Шафтсбери) и скептичку (Мандевил): Данијел Дефо (први
грађански роман Робинзон Крусо), Џонатан Свифт (Гуливерова путовања),
Ричардсон, Филдинг, Смолет
 Семјуел Ричардсон – романи Памела и Клариса Харлоу; оснивач
грађанског психолошког романа; Хенри Филдинг – Том Џонс и
Велики Џонатан Вилд; Тобијас Смолет – Хенри Клинкер,
хумористичко-реалистичко дело
 Француска: Дени Дидро – Рамоов синовац, али и у Енциклопедији
исказује дух независности, негације ауторитета, традиције, вере, дух
поверења у разум и напредак; Волтер – Кандид; Жан Жак Русо –
Нова Елоиза, Емил просветитељска дидактичност и моралисање, али
и сентименталност; Жорж Луј Леклерк Бифон – Историја природе и
Расправа о стиху; Ален Рене Лесаж, творац романа обичаја (Прича о
Жилу Блажу и Тирказе); Мариво – Маријанин живот и Игра љубави
и случаја; Бомарше – Севиљски берберин и Фигарова женидба; опат
Антоан Франсоа Прево – Манон Леско

66
  Немачка: песници Бодмер и Брајтингер, Лесинг (Мина фон Барнхелм,
Емилија Галоти, Натан Мудри) који приказује грађански живот
обичних људи а крај је увек у знаку победе разумних моралних
начела
 Русија: Дјержавин (глорификује царицу), Фонвизин (дидактичке и
сатиричне комедије: Бригадир, Недорасли), Новиков, Радишчев,
Крилов (баснописац)
o Сентиментализам: Ричардсон; Џејмс Томсон (Годишња доба); Едвард Јунг –
Жалопојка или Ноћне мисли, чиме започиње гробљанска лирика где се тугује
због пролазности живота, смртности тела и бесмртности душе; песник
Томас Греј – Елегија написана на сеоском гробљу; Вилијам Колинс (Оде
вечери), Вилијам Каупер (Задатак); Џорџ Краб (Село, Парохијски спискови)
 Романи: Оливер Голдсмит (Векфилдски свештеник – утопистичко
религиозна визија будућег срећног живота, насупрот тадашњем
ружном и суморном); Лоренс Стерн (Живот и мишљења Трастрама
Шендија – пародира се просветитељски здрав разум насупрот
маштовитости и слободе духа понашања)
 Готски роман: страва и ужас Хораса Волпола (Отрантски замак) и
Ен Редклиф (Удолфове мистерије)
 Француска: Нивел де ла Шосе; Бернарден де Сен Пјер (Пол и
Виржини – човек је срећан живећи једино према природним
законима и да је утицај цивилизације погубан)
 Немачка: Гете (Вертер), Саломон Геснер (Идиле), Аугуст фон Коцебу
 Италија: Карло Голдони (Рибарске свађе и Мирандолина)
 Русија: Николај Михаилович Карамзин (Сирота Лиза)
 Ликовне и музичке уметности
o Винкелманов програм утиче на то да се сликарство окрене академизму и
археолошким темама; утицај Американаца: Бенџамин Вест (Смрт генерала
Волфа) и Џон Синглтон Копли (Гђа Томаса Бојлстона, Ватсон и ајкула);
врхунац код Џорџа Стапса (Лав напада коња); Џон Хенри Фисли тражи
човекову драму у духу и унутрашњем доживљају (Кошмар); Вилијам Блејк

67
 (Праузрок свега – Бог, Папа Симонијак); Александар Козенс (Предео);
Џошуа Рејнолдс (Лорд Хитфилд гувернер Гибралтара, Госпођа Спенсер и
њена кћи, Др Џонсон)
o Жан Батист Грез, творац лажних пасторала, а ла Русоова проза. Слика
Сеоска невеста са приказаним безазленим, поштеним и сиромашним
сељацима (племенита и озбиљна људска акција, према Дидроу). Друге
слике: Разбијени крчак, портрети Жоржа Вила и Софије Арну. Дворска
уметност: Франсоа Буше, миљеник мадам Помпадур (Одалиска, Дијанин
одмор после купања), Кантен де ла Тур (Мадам Помпадур, Луј Петнаести).
Грађанско сликарство: Жан Батист Шарден (Гувернанта, Снабдевачица,
Јутарња тоалета, Мехур од сапунице, Мртва природа с лулом); Оноре
Фрагонар (Љуљашка, Купачице, Плаво дете), Ибер Робер (Мост преко
Гара). Жак Луј Давид неокласицизам засновао у Риму на античким темама –
прва велика слика је Сократова смрт; Мараова смрт 1793, у
луксембуршкој тамници након пада јакобинаца слика Поглед на
Луксембуршки парк, једну од најособенијих слика; Наполеон на брду Сен
Бернар, Наполеоново крунисање, Пије Седми, Г. Серизи, Мадам Рекамије,
Мадам Амлен. Жан Антоан Грос: Наполеон на мосту код Арколе 1796,
Битка код Абукира, Губавци из Јафе, Бојно поље код Ајлауа, Сусрет у
Ерфурту. Жан Огист Доминк Енгр, бранилац давидовске традиције,
последњи велики неокласицист: Велика одалиска, Госпођа Ривијер, Госпођа
Емон, Госпођа де Сенон, Госпођа Леблан, Луј Бартен.
o Ведутисти у Италији: Антонио Канале Каналето (Острво Сан Микеле, Лука
светог Марка, Трг Светог Марка); Франческо и Ђанантонио Гварди, Пјетро
Лонги, Ђанбатиста Тјеполо.
o Највећи сликар неокласицизма: Франциско Гоја: Одевена Марија и Нага
Марија, Породица Карла Четвртог, Трећи мај 1808, Лос Провербиос
o Вајарство: Жан Антоан Удон (Волтер, Џ. Вашингтон); Антонио Канова
(Наги Наполеон, Полина Боргезе, Гробница Марије Кристине)
o Архитектура: лорд Берлингтон диже Чесвик Хаус; Жак Жермен Суфло
(црква Сент Зеневјев); Бранденбуршка капија; археолошка архитектура или

68
 готска обнова: Страмбери Хил сер Хораса Волпола
o Музика: Јозеф Хајдн (1732-1809) диригент код Миклоша Естерхазија,
меланхоличан и дивљи призвук: Руске увертире, симфонија Стварање света,
Годишња доба. Моцарт (1756-1791): Отмица из сараја, Идоменија,
Концертна симфонија за виолину и виолу, Фигарова женидба, Дон Жуан,
Чаробна фрула, Реквијем. Кристоф Вилибалд Глук: Ифигенија у Аулиди,
Орфеј и Еуридика, Алкестида. Доменик Чимарозу: Тајни брак.
 Романтизам
o Збирке: Томас Перси (Остаци старинске енглеске поезије 1761), Макферсон
(Одломци песама сакупљених у брдовитој Шкотској и преведених са гелског
или ерсе језика), Хердер (Гласови народа у песмама, са Хасанагиницом),
Слово о полку Игоревом, Вукове Српске народне песме
o Штурм унд дранг – по драми Фридриха Клингера који је ово време назвао
гениепериоде или гениецајт; Јохан Георг Хаман и Хердер – покрет трајао
само једну деценију, унеколико га је наставио покрет Млада Немачка
o Немачка класика: темеље ударили Јохан Винкелман и Вилхелм Хумболт, а
Гете и Шилер потврдили вредност њиховог погледа на уметност као на
симболичну творевину у којој се опште право изражава посебним
 Гете се не може сврстати ни у један књижевни правац, неухватљив је,
припада свуда по мало, од неокласицизма до романтизма; Фауст и
Вертер су симболи романтичарског тражења бесконачног; у драми
Гец фон Берлихинген се уздиже неустрашвост, снага и
слободољубље средњовековног витеза; одгојно образовни роман
Вилхелм Мајстер, еп Херман и Доротеја, драме Торквато Тасо и
Ифигенија на Тауриди
 Шилер је инспирисан Кантовом идеалистичком филозофијом, чини
синтезу класичне и шекспировске драматургије: Марија Стјуарт,
Дон Карлос, Вилхелм Тел, Валенштајн. Слобода и правда су
уздигнути као најважнији принципи људског живота. Оличење тога у
делу Разбојник. Прва грађанска трагедија Сплетка и љубав: против
нељудских односа који уништавају племенитост и лепоту.

69
 o Фридрих Харденберг - Новалис: Химна ноћи, где ствара поезију ноћи,
слутње и чежње за идеалом, пуну душе, музикалну и тајанствену; био је
члан Јенске дружине; Жан Пол Рихтер – малограђански роман Зибекенс и
сатирично дело Титан где се подсмевао патуљастим немачким кнежевинама
и њиховим владарима; Фридрих Хелдерлин, несхваћени геније, пише роман
Хиперион и драму Емпедокле. Хајделбершка дружина (Јакоб и Вилхелм
Грим, Ахим фон Арним и Клеменс Брентано); Млада Немачка (Х. Хајне и
Лудвиг Берне)
 Бидермајер: 1815-1848, угл. се користи за примењену уметност и намештај
израстао из ампир стила, карактеристичан за Немачку, касније прелази и на
сликаре као што су Шпицвег и Валдмилер; парадигма је Грилпарцеров Сан је
живот где се каже да је тихо спокојство душе једина срећа на земљи.
 Шатобријан је отац фр. романтизма, а божанска мати је госпођа Жермен де Стал.
Алфонс Ламартин пише Пут на исток (1838), Медитације итд.

70