Akademija umetnosti Novi Sad

Dramski departman
gluma na srpskom jeziku

Analiza predstave „Tri zime“ u režiji Jasne Đuričič

Student: Vladimir Beljić

Novi Sad, februar 2021.

Još od mog dolaska na Akademiju i uopšte u Novi Sad stalno sam dobijao preporuke da
odgledam diplomsku predstavu prošle klase profesorke Jasne Đuričić. U prvoj godini sam stalno
pokušavao da uđem na predstavu, ali na svakom igranju su karte bile rasprodate i to u Srpskom
narodnom pozorištu. Moju pokušaji su bili sve uporniji i uporniji, ali bezuspešno. Na kraju sam
odlučio da jednostavno kupim kartu i pogledam predstavu.
Predstavu sam pogledao nekoliko dana posle našeg kolokvijuma. To je bila prva predstava koju
sam pogledao u 2022. godini. Predstava se premijerno odigrala u MMC-u na Akademiji, a već
više od godinu dana se nalazi na stalnom repertoaru Srpskog narodnog pozorišta, gde se igra na
kamernoj sceni. Ovog puta predstava se igrala na sceni „Pera Dobrinović“.
Autorka komada jeste hrvatska spisateljica Tena Štivičić. Njene drame su se i pre ove igrale u
našim pozorištima, najčešće u Ateljeu 212. Tena je predstavnik nove evropske drame. Za svoje
radove često je bila nagrađivana, kako na prostorima Balkana, tako i u Velikoj Britaniji u kojoj
živi više od deset godina. Njena dela su izuzetno popularna. O tome govori i činjenica da su
njene knjige gotovo rasprodate svugde po Zagrebu. U svojim dramama najčešće se bavi
porodičnim odnosima, fokusiraću se na ženske likove.
Njen komad, „Tri zime“ prati život hrvatske porodice kroz različita dešavanja tokom dvadesetog
i dvadeset prvog veka. Porodica Kralj dobija na kraju Drugog svetskog rata ključeve od dela
kuće u kojoj su živeli austrijski plemići. Ruža Kralj koja je dobila ključeve je odrasla u toj kući,
zato što je njena majka Monika radila kao sluškinja tamo. Više od pola veka kasnije pratimo
Ružine naslednike u želji da kuću koju su dobili posle rata dobiju u celosti. Prvo izvođenje ovog
komada bilo je u London National Theatre-u, 2014. godine. Tamo je i proglašena za najbolju
predstavu sezone.
Na samom početku analize ove predstave bih želeo da je odvojim i da kažem da na nju neću
gledati kao na profesionalnu predstavu, jer ona to i nije. To tek treba da postane, s obzirom da se
nalazi na repertoaru profesionalnog pozorišta. Opredelio sam se za ovu predstavu zato što je ona
napravila jedno čudo. Diplomska predstava studenata glume koja je napravljena bez gotovo
ikakve produkcije ide po festivalima širom Srbije i regiona i osvaja nagrade. San svakog studenta
i svake klase.
Kada sam rekao da ova predstava treba da postane profesionalna mislio sam da je potrebno
uložiti određena sredstva u nju. Ako se radnja komada odvija u kući nekadašnjih austrougarskih
plemića, ona ne može izgledati kao da su ti plemići primali socijalnu pomoć. Mahom su to stvari
tehničke prirode, tokom predstave mi one nisu smetale, ali sada kada želim da na što objektivniji
način sagledam predstavu to postaje važan segment predstave. Nadam se da će uprava Srpskog
narodnog pozorišta nešto uraditi povodom ulaganja u ovu predstavu.
Sama predstava ne počinje na sceni, već ispred pozorišne sale. U prvoj sceni gledamo jednu od
glavnih junakinja, Ružu Kralj, koju tumači Staša Blečić. Ruža je bila u dobrim odnosima sa
nemačkim generalom koji joj je omogućio rešavanje stambenog pitanja. Glavnu junakinju
gledamo u kancelariji kako bira ključ od svog budućeg doma. I u toj relativno kratkoj sceni
vidimo odnos glumice prema ključu koji je izabrala. Iz njenog pogleda se moglo videti da joj je
taj ključ poznat i da joj je važan. Ona ga uzima, otvara vrata sale i publika počinje da seda na
svoja mesta. Već u prvoj sceni može se naslutiti šta je ideja predstave. Ideja je predočiti jedan
porodičan odnos na čiji kvalitet utiču različita spoljna dešavanja. Stoga je postupak gde Ruža
otvara vrata sale i poziva publiku da uđu opravdan. Kada publika uđe u salu vidimo na sceni
druge glumce.
Ovde nastaje jedan nesporazum, a to je da publika ne shvata u kom vremenskom trenutku se
nalazi od samog početka. Problem je u kostimima glumaca. Većina kostima izgleda previše
univerzalno. To me je sprečavalo da od samog početka shvatim u kom sam ja trenutku njihovog
života nalazim. Takođe, tu uočavam još jedan problem, a to je scenografija. Igranje na velikoj
sceni je ovom igranju oduzelo veliku privatnost koja je veoma važna za ideju predstave i donelo
problem praznine scene. U jednom uglu se nalazi krevet, u drugom fotelje i komoda i u sredini
veliki trpezarijski sto. Na podu vidimo veliki broj tepiha različitih boja i veličina. Cela
scenografija je donela utisak neke nesrećne porodice koja ima finansijskih problema. Međutim ta
porodica sedi za stolom, bogato večera i pije vino. Nazdravljaju za sutrašnju svadbu ćerke
Lucije. Na sceni vidimo petoro glumaca i ono što mi je od početka zapalo za oko jeste tačnost
odnosa. Dakle, na večeri su otac i majka (Vlado i Maša), njihove ćerke (Lucija i Alisa) i Mašina
rođena sestra Dunja. U toj sceni saznajemo biografiju jednog od likova, a to je Alisa. Alisa je
Lucijina sestra. Već godinama živi u Londonu i retko dolazi do svojih roditelja. Nema muža i
decu. Tvrdi da joj trenutno nisu potrebni. Zanimljiv je način na koji spisateljica govori o jednom
društvenom problemu. To je problem migracija sa kojim se Hrvatska suočava. Ona taj problem
priča kroz lik Alise i ono što je još zanimljivije jeste da je u njen lik ubacila trunku sebe. Dobro
je što nam je na samom početku ponuđena sadašnjost, zato što publiku odmah uvlači u samu
predstavu, a samim tim i u situaciju. Ono što je ovoj sceni bilo nepotrebno jeste Alisina zdravica
i njena želja da kaže da bi želela da se vrati i da nastavi svoj život u Hrvatskoj. Kažem da je
nepotrebna, jer se kroz dalji tok predstave nije ništa uradilo sa tom okolnošću. Takođe, i da se
nešto dogodilo sa tom informacijom mislim da ona ne bi imala toliki uticaj na dalji tok situacije.
Predstava pokriva tri perioda: sadašnjicu, period života u SFRJ i period posle Drugog svetskog
rata. Pokriveno je mnogo godina, mnogo tema i već kao primarni zadatak se izdvajalo to da se ne
sme ideja pretapati iz jedne u drugu. Postojalo je delova gde je ideja bila ugrožena, ali ne mogu
reći da je ona bila i malo narušena u bilo kom trenutku predstave.
Najtačniji delovi predstave su bili trenuci sadašnjosti. To je i očekivano, s obzirom da su glumci
godinama najpribližniji likovima koje tumače i za njih imaju najviše životnog iskustva.
Jednostavno i problemi sa kojima se suočava hrvatsko društvo su u mnogome slični našim,
gotovo pa su identični. To su problemi kao što su migracije, pohlepa, korupcija i drugi.
Zanimljiv je način na koji je spisateljica predstavila dve sestre. Ona njihove likove stavlja u
jedan veliki kontrast. Lucija je devojka koja je ambiciozna, lukava i pohlepna. Kod nje se vidi
snažan uticaj primitivne struje koja i dalje vlada na ovim prostorima. S druge, iako je njena
sestra, Alisa je potpuno različita. Taj njihov kontrast će dovesti do svađe na samom kraju. Alisa
saznaje da se Lucijin budući muž i vlasnik njihove kuće poslužio prljavim sredstvima kako bi
dobio kuću za sebe. Naime, on je pretio drugim porodicama koje dele kuću sa njima. Među
žrtvama pretnji i ucena nalazi se i Marko, Alisin nekadašnji momak i žrtva posttraumatskog
poremećaja nakon rata u Jugoslaviji. Alisa je za sva ova dešavanja saznala od Marka sa kojim se
videla noći pre venčanja. Taj odnos je trebalo bolje prikazati. On u ovakvoj postavci deluje
površno. Ne možemo ga tako gledati, jer on zapravo menja Alisi mišljenje i zbog toga je ona
spremna da se sukobi sa sestrom. Ova celina ima zadatak da postavi pitanje čija je to kuća i ko
ima pravo da je zove svojom. Ostale celine nama daju odgovore na to pitanje. Kao jedna od
celina, ova je ispunila u potpunosti svoj zadatak i svoju funkciju.
Deo koji je bio najupitniji je svakako deo koji govori o periodu posle Drugog svetskog rata. Prvo
na šta sam obratio pažnju bio je govor. Nepojmljivo mi je da se hrvatski jezik nije menjao više
od pedeset godina i da glumci koji igraju sadašnjicu pričaju gotovo isti jezik kao i likovi iz
Drugog svetskog rata. Kada sam već spomenuo govor, na njemu se moralo još više raditi. Ako se
već odlučilo da se predstava igra na hrvatskom onda taj hrvatski mora biti perfektan. On mora
biti do te mere dobar i glumci ga moraju toliko dobro znati da su oni spremni da improvizuju na
hrvatskom. Govor se naročito izgubio u drugom delu predstave. Kao da je jedna rečenica bila
izgovorena na srpskom, a druga na hrvatskom. Naravno, ovakvom stanju je verovatno doprinelo
to da ima glumaca koji nisu deo stalne postave, ali na tome bi trebalo poraditi.
Ne bih rekao da je ta celina predstave bila loša, naprotiv, ali je odstupala od drugih i samim tim
pravila dizbalans. Kao što su godine išle na ruku glumcima koji igraju sadašnjicu, ovde je bilo
suprotno. Zanimljivo je videti pokušaj i to dobar pokušaj da se odigra nešto što telo glumca nije
u mogućnosti. Pokušaj uloge Monike, bez obzira na njenu nepotpunu tačnost, je bio zanimljiv,
ali me je odvraćao od ideje da ja, kao gledalac, prisustvujem različitim dešavanjima u porodici.
Postoji razlika u odnosu na tekst. U originalu drame postoji lik Sebastijana (još jedan član
plemićke porodice, kasnije će se uspostaviti da je on Ružin otac), a u predstavi ne. Gubljenjem
lika gubi se i radnja, a onda ova celina dobija neki narativni ton koji utiče na celu radnju
predstave tako što je usporava. Ova celina nam je dala konačno razrešenje pitanja ko ima prava
na ovu kuću. Na kraju će se ispostaviti da je Ruža u srodstvu sa plemićkom porodicom i da je to
njihova kuća. Naravno ovo znamo mi kao publika, ali njeni naslednici to ne znaju. Zato je i
zanimljivo gledati na šta su spremni i šta rade zbog te kuće. Zanimljivo je da tokom predstave
ne dolazi do vezivanja ni sa jednim likom, što omogućava objektivni sud o svakom. Apsolutno
svaki lik u predstavi greši, to je nešto što im daje životnost.
Predstava donosi jedan talas pitanja na koja gledalac ne može odmah da odgovori, ali je važno da
mu ta pitanja ostanu u glavi, jer će se vremenom taložiti. Prvo pitanje koje postavi gledaocu jeste
ko je ovde u pravu. U velikoj količini laži i spletki ne može se odrediti šta je istina, a samim tim i
njeno prihvatanje je još teže. Ovo mi sve više liči na našu situaciju na ovim prostorima. Više ne
znamo ko govori istinu, a ko nas laže i onda odlučujemo da živimo u jednom mulju iz kog se
nećemo izvući. Dokle god imamo kao bazu laž i naša predubeđenja nećemo nigde otići. Važno je
otkriti istinu i prihvatiti je koliko god ona bila teška.
Dok iznova čitam ovaj rad vidim da sam napisao mnogo zamerki, ali to ne menja moj utisak da
je predstava zaista odlična. Više volim da pogledam predstave za koje mogu da se uhvatim i da
komentarišem svaki deo. Osećaj mi uvek govori da ako imam hiljade zamerki i pohvala onda je
predstava bila zanimljiva i dobra. Ova predstava itekako jeste.
Gledajući ovu predstavu shvatio sam da novac nije potreban. Oni su ovo napravili bez ikakvog
budžeta. Stalno slušamo kako novca nema u pozorištu, kako se u isto ne ulaže i kako bez njega
ne može ništa da funkcioniše. Iza tog ne mogu krije se jedno ne želim. Svima fali želja. I meni
fali želja. Lako mi je bilo da sedim i razmišljam kako taj nivo predstave ova klasa ne može da
dostigne. Ne želimo i to je to.
Iznenađujuća ja energija ansambla i cele predstave. Dok sam stajao i aplaudirao okrenuo sam se
iza i pogledao punu salu koja takođe stoji i razmišljao kako su ovi mladi ljudi zajedno sa svojom
profesorkom pokazali jedan odličan rezultat na kraju procesa studiranja. Kako je to Jasna Đuričić
dobro osmislila, podelila i radila sa njima. Tačno se vidi požrtvovanost i posvećenost koju svaki
profesor ima dužnost da pruži svojim studentima. Najvažnije od svega jeste da će ova predstava
nastaviti da živi još dugo i da će vremenom rasti još više. Ovo je primer kada nešto prestane da
bude zadatak i počne da živi u novom obliku. Gledanje „Tri zime“ je bilo iskustvo u kom sam
shvatio kako bih želeo da pristupam pozorištu. Naučio sam da je želja jedino bitno i da ona nosi
ceo put stvaranja.