ПОЈАМ КОМУНИКАЦИЈЕ

 Појам комуникације потиче од лат. ријечи comunicatio(саопштавање)

 Најкраће речено, комуникација је преношење информације од пошиљаоца до
примаоца, под условом да се служе истим кодом.
 Приликом успостављања комуникације, пролазимо кроз неколико фаза:
ИНИЦИЈАТИВА- састоји се од поздрава
ЕКСПЕРИМЕНТИСАЊЕ- постепено откривање информација
ИНТЕНЗИФИКАЦИЈА-дубље улажење у разумјевање саговорника
ИНТЕГРАЦИЈА-доводи до осјећаја повезаности
КОНАЧНО ПОВЕЗИВАЊЕ
 Разликујемо двије врсте комуникације:
ВЕРБАЛНА-одвија се уз помоћ ријечи и реченица. Дијели се на усмену и писмену.
НЕВЕРБАЛНА-одвија се уз помоћ гестова, покрета... Дијели се на :
КИНЕЗИЧКА – говор тијела
ПРОКСЕМИЧКА – простор између саговорника
ВИЗУЕЛНА – контакт очима
ИМИЏ – облачење
ФАСЦИЈАЛНА – изражавање помоћу тијела
 Претпоставља се да 55% социјалних порука преносимо невербалним знацима, 7%
ријечима а 38% интонацијом гласа.
 Комуникација може бити: једносмјерна(ТВ, радио) и двосмјерна(између 2+ стране)
 Три су основна облика комуникације:
ЈА/ЈА – вођење монолога(размишљање)
ЈА/ТИ/ОН - вођење дијалога
ЈА/ВИ/ОНИ – масовна комуникација(штампа)
 Код вербалне комуникације јављају се и сметње које зовемо шум.
 ПРОЦЕС КОМУНИКАЦИЈЕ

 Човјек просјечно у току дана изговори 12000 реченица од 120-150 ријечи у једној
минути.
 Наш мозак може да прими око 400 ријечи у минути.
 Издвајамо неколико типова понашања људи у процесу слушања:
1.ТИП – чути не значи слушати
2.ТИП – слушање као прикупљање информација
3.ТИП – нападачко слушање(говор)
4.ТИП – псеудо слушање(саговорник уопште не слуша, већ чека ред да каже своје
мишљење);
5.ТИП – активно слушање
6.ТИП – селективно слушање(само дијелови разговора, оно што нама паше да чујемо)
7.ТИП – ематичко слушање(настојање да се суосјећамо са саговорником)
 Елементи процеса комуникације:
ПОШИЉАЛАЦ – особа која започиње комуникацију
ПОРУКА – састоји се од симбола, ријечи...
КАНАЛ – средство за преношење порука
ПРИМАЛАЦ – особа која прима поруку
ШУМ – сметње
 Фактори који прате слање поруке: избор ријечи, гласа, лична осјећања према
примаоцу, физички став.
 Фактори који прате примање поруке: ниво заинтересованости, лична осјећања према
пошиљаоцу, физички став, интерпретација.
 Стратегије за смањење шума у комуникацији: технике повратне информације,
понављање, face to face, једноставни језик
 Фазе процеса комуникације: селекција информација, кодирање, пренос поруке,
примање поруке, декодирање, повратна информација.

КАРАКТЕРИСТИКЕ И ФУНКЦИЈЕ КОМУНИКАЦИЈЕ

 По мишљењу комуниколога Мајерса, комуникација има сл.карактеристике:

 Свеобухватна је и има главне елементе културе
 Непрекидна је
 Функционише на више нивоа:између 2 појединца, појединца и групе, групе и
више група
 Заснована је на размјени порука
 Може имати индувидалан/јавни карактер
 face to face
 може бити активна и пасивна
 може бити моментална(телефон) и трајна(писма)
 Функције комуникације:
РЕФЕРЕНЦИЈАЛНА ФУНКЦИЈА- одређује однос између порукеи предмета
ЕКСПРЕСИВНА ФУНКЦИЈА – одређени односи између поруке и њеног пошиљаоца
КОНАТИВНА ФУНКЦИЈА – одређује однос између поруке и примаоца
ПОЕТСКА ФУНКЦИЈА – однос поруке са самим собом
ФАТИЧКА ФУНКЦИЈА – тежи да одржи комуникацију
МЕТАЛИНГВИСТИЧКА ФУНКЦИЈА – има циљ да одреди смисао знакова за које
. постоји опасност да се погрешно протумаче
 СРЕДСТВА И КАНАЛИ КОМУНИКАЦИЈЕ

 Средство је начин саопштавања иту спадају вербална и невернална средства.

 Канал је специјалан пут који се користи за пренос информација од тачке А до тачке Б
 Канали могу бити:
ИНТЕРАКТИВНИ – телефон
ЛИЧНИ-СТАТИЧКИ КАНАЛ – писма
БЕЗЛИЧНИ-СТАТИЧКИ КАНАЛ – плакати
ФИЗИЧКО ПРИСУСТВО - face to face
 Комуникација је стваралачка активност, онолико колико су људи способни да утичу на
макро окружење организације, које тумаче, објашњавају и стално дају одговоре.
 Комуникација је средство да се постигне циљ у организацији свијета, живота и рада.
 Служи као алатка у процесу одлучивања за постизање контроле над физичким и
психичким окружењем људи, да би се успјешно реализовала комуникација.
 Комуникатори морају користити заједнички канал и средства, а извор поруке мора
бити поуздан и увјерљив.
ПИСМЕНА И УСМЕНА КОМУНИКАЦИЈА
 Невербална комуникација је снажна комуникациона вјештина јер невербални дијелови
говорне поруке често су важнији од изговорених ријечи.
 Компоненте невербалне комуникације се дијеле у 4 категорије:
ПАРАЈЕЗИК – гласови без ријечи, упадице, муцање.Може да открије осјећања,сумње..
ИЗРАЗ ЛИЦА – изражавају се осјећања као срећа, туга, љутња, изненађеност...
ГОВОР ТИЈЕЛА – обухвата различите сигнале и указује на тачност информације нпр.
. окрет рукама, подигнут палац(лајк)
ПОГЛЕД САГОВОРНИКА – може изазвати проблем ако се дуго гледа у очи
. саговорника, код ког се јавља непријатност
ОРГАНИЗОВАНО КОМУНИЦИРАЊЕ – унапријед планирано(састанци)
 ПСИХОЛОШКИ АСПЕКТИ КОМУНИЦИРАЊА

 За остваривање система комуницирања веома су битни субјекти

комуницирања(пошиљаоци и примаоци). Степен њихове обучености и мотивисаности
утичу на функционисање система комуникације.
 Изузетан значај за комуницирање има тип личности(васпитање, предрасуде)
 Има људи који чују и виде оно што желе да чују и виде.
 Потешкоће настају уколико постоји изражена социјална дистанца између саговорника.
 Емпатија је способност да уђемо у свијет друге особе и да се суосјећамо са истом. То
је активно слушање друге особе.
 Препреке у комуницирању су далеко више људског него техничког поријекла. Оне
могу бити: социјалне, куртуолошке, организационе, психолошке.
 Главне психолошке препреке се називају: филтрирање, перцепција, слаба меморија,
непажљиво слушање, емотивне реакције...

КИНЕЗИЧКА И ПРОКСЕМИЧКА КОМУНИКАЦИЈА

 Кинезичка комуникација је додир тијела. Подразумијева додире, држање тијела,

климање главом... најуобичајнији облик додира појављује се руковањем(грљење,
пољупци...)
 Простор између пошиљаоца и примаоца подразумијева степен физичке блискости који
су дозвољени зависно од интимних односа.
 Проксемичке облике комуникације чине раздаљина међу учесницима у комуникацији
јер сваки од учесника има своје мјесто у простору.
 У зависнисто од раздаљине међу учесницима, тај простор дијелимо:
ЛИЧНИ ПРОСТОР – 45cm-80cm (људи које добро познајемо)
СОЦИЈАЛНИ ПРОСТОР – 80cm-4m (службена комуникација)
ЈАВНИ ПРОСТОР – 4m+ (говорник и публика)
 ВРСТЕ И ПОЈАМ ВЕРБАЛНЕ КОМУНИКАЦИЈЕ

 Најраније записе о комуникацији налазимо у разгобљу од 4 вијека п.н.е., код старих

Грка. Ово раздобље је обиљежио Платон и Аристотел својом реториком, чији су се
елементи осјетили све до средине 20 вијека.
 Вербална комуникација има најважнију улогу у свим областима људске дјелатности.
Она се односи на стварне ријечи које се користе при разговору а одвија се кроз
доречен разговор.
 Поремећаји у комуникацији могу бити:
СИНТАТИЧКИ – везано за ред ријечи у реченици
СЕМАТИЧКИ – везаноза знаење ријечи
 Коуниколози сматрају да вербална комуникација може бити: сазнајна, убјеђивачка,
експресивна, сугестивна, ритуална.
 Циљ сваке комуникације је разумијевање а добра комуникација захтјева: напор,
разумијевање и жељу да процес буде ефективан.
 Карактеристике усменог говора: култура и техника говора, законитости формалне
логике.
 Стилови говора: психолошки, емоционални и педагошки.
 Постоји 5 основних стилова:
НАУЧНИ – реферати, уџбеници
УМЈЕТНИЧКО-КЊИЖЕВНИ
ПУБЛИЦИСТИЧКИ – политички термини
ПОСЛОВНИ – документи, закони...
РАЗГОВОРНИ – импровизација исказа