АВАНГАРДА – КОЛОКВИЈУМ

 ПОЧЕЦИ АВНАНГАРДЕ – књижевни покрет је наговештен последњих ратних

година и одмах после ослобођења распламсао се 1920. година и наредних
неколико година постаће најбурније раздобље у историји српске књижевности –
Šturm und Drang – олуја и нагон српске модерне литературе.

 БЕОГРАД – постаје поновно жариште књижевног живота.

 ПИСЦИ КОЈИ ЧИНЕ КЊИЖЕВНО ЖАРИШТЕ – писци који су дошли из

емиграције, посебно из Француске, али и српски писци из крајева који су до рата
били под Аустроугарском (из Војводине, Босне и Херцеговине и Хрватске – међу
којима најистакнутији Тин Ујевић и Густав Крклец).

 НОВЕ ОСОБЕНОСТИ – У књижевност улазе нови писци који се програмски

опредељују за раскид са прошлошћу и традицијом. Они руше некадашње идоле,
жестоко одбацују системске вредности које су уочи рата поставили Јован Скерлић
и Богдан Поповић. Највише истичу оне вредности које су у том систему биле
одбачене и запостављене.

 ЈЕДИНСТВО ПОКРЕТА- Није био јединствен. Јављају се разне скупине писаца

који су се често, само декларативно, опредељивали за разне модерне правце.

 ПРАВЦИ – експресионизам, футуризам, дадаизам; често су и сами стварали

нове, домаће –изме: суматраизам, хипнизам, зенитизам.
ПОСЛЕРАТНИ МОДЕРНИЗАМ – није погодан назив због своје непрецизности и
представља синтетички назив који је користила међуратна критика.

АВАНГАРДА ИЛИ МОДЕРНИЗАМ

- Неки аутори сматрају да су синоними.
- Неки сматрају да је модернизам надређен авангарди.
- Неки сматрају да се термини модернизам и авангарда потпуно искључују.

 ПОЗНАТИ ТЕОРЕТИЧАРИ (који искључују ова два термина): Адријан Марин,

Миклош Саболчи, Ренато Пођолији, Александар Флекер.

 СРПСКИ ТЕОРЕТИЧАРИ – Радован Вучковић и Гојко Тешић у авангарду

сматрају надређеном над модернизмом.

 РАДОВАН ВУЧКОВИЋ у својој књизи „Српска авангардна проза“ – тврди да је

појам авангарде данас прихваћен као збирни појам за све иновације које су
настајале у књижевности и уметности прве половине двадесетог века.
 ГОЈКО ТЕШИЋ – тврди у својој књизи „Антологија српске авангардне
приповетке“ – да са становишта поетике модернизације књижевне уметности и
успостављања истовремене везе са Европом, никако се цело раздобље не може
назвати појмом модернизам.
Тешић каже да су новија истраживања одредницу модернизам преименовала у
авангарду као надређен појам за све –изме, чиме нису уклоњене све недоумице, јер
појам авангарде пре свега одређује поетички радикализам који не мора бити
обележје књижевне производње модернизма – што у српској књижевности
углавном и није.

 ЈОВАН ДЕРЕТИЋ – у „Историји српске књижевности“ каже да термин

послератни модернизам није погодан због своје непрецизности, јер је било више
модернизама, два поратна, после Првог и Другог светског рата. Деретић предлаже
експресионизам као обједињени термин за све авангардне –изме, осим
надреализма.

 ПРЕДРАГ ПАЛАВЕСТРА – у делу „Наслеђе српског модернизма“ модернизмом

обележава целокупно књижевно раздобље од 1901. До 1941. Називајући
авангардом период од 1919. до 1939. године.

 МИХАЈЛО ПАНТИЋ – у делу „Модернистичко приповедање“ каже да је

другима надређен термин модернизам, а да је авангарда апсолутно екстреман,
радикалан супстрат модернистичких принципа новоме и негација.

 МАТЕЈ КАЛИНЕСКУ – у књизи „Лице модирнитета“ нуди компромисно

решење и сматра да авангарду и модернизам не треба сматрати синонима.
Модернизам је књижевно-историјско раздобље, а авангарда је стил.

 ПОЈАМ АВАНГАРДЕ
- УМЕТНИЧКА ПОБУНА – оно што најбоље осликава духовну атмосферу овог доба је
дух побуне и промене на поетичком плану, те представља најпрепознатљивију
карику периода авангарде.
СЛОБОДАН ПЕКОВИЋ – успостављајући основне принципе авангарде каже да
модерна представља идеју распадања нечег целовитог пре ње, тј. идеју декаденције,
али и идеју оспоравања авангарде у свом времену. Већ 1910. године почињу
протести против морално индиферентног песништва. Модерниста тражи обнову
стваралачког субјекта и воље, обогаћивање литерарне тематике, формално
иновирање и нови, општељудски ангажман.
1910. година се узима као година зачетка авангардних тенденција у европској
књижевности и траје до 1930. године.
 МИКЛОШ САБОЛЧИ – ово раздобље проширује од 1905. До 1938. године.
- Доводи се у питање стара функција уметности, њена егзистенција и позиција
уметник/стваралац – што одређује крајње негативан став према традицији.

РЕНАТО ПОЂОЛИ – у књизи „Тееорија авангардне уметности“ истиче 4

основне карактеристике покрета:
1. АКТИВИЗАМ – уобличавање и подстицање покрета ради самога себе, ради
динамизма, жудње за акцијом, спортског ентузијазма и емоционалне
фасцинације авантуром.
2. АНТАГОНИЗАМ – услед појаве духа непријатељства он открива сталну
тенденцију карактеристичну за авангардни покрет.
3. НИХЕЛИЗАМ – социолошка последица активизма и антагонизма, врста
трансцедентног антагонизма (изван свесног супротстављања).
4. АГОНИЗАМ – саморазарање се прихвата као тајанствена непозната жртва за
успех будућих покрета.

АДРИЈАН МАРИНО – у делу „Поетика авангарде“ користи термине као што су:
АКТИВИЗАМ, БОРБА, СУПРОТСТАВЉАЊЕ, РАСКИД – описујућу жестину свих
уметника задојених антитрадицијским духом.

- ПРВА И НАЈУБЕДЉИВИЈА ОЗНАКА ОВОГ ПЕРИОДА – борба против свих

до тада утврђених мерила, начела и оквира. Раскид са традицијом огледа се у
потпуној деперсонализацији уметности, разарању језика на свим нивоима –
разбијање синтаксе и поништење семантике.

- ТЕЖЊА АВАНГАРДНИХ СТВАРАЛАЦА – отворена структура,

фрагментизација, хибридизација жанрова, увођење некњижевних елемената у
књижевност.

 АВАНГАРДНИ РАДИКАЛИЗАМ – сеже до граница порицање саме уметности, па

надреализам и дадаизам не желе да буду уметност – већ покрет – у циљу промене
света, преображаја читавог живота у кључу нихелизма према Пођолију.

- АДРИЈАН МАРИНО – одбацује два темељна појма: културе и цивилизације –

преименовавши их у – антикултуру и антицивилизацију.

- Долази до укидања хијерархијских вредности и рационалистичких вредности.

Према Адријану Марину уноси се неред у рационалан и логичан систем кога се

одричу, ругају се интелигенцији – окомили су се на саму суштину западњачке
 културе и традиције. ЛОГИЧАН, РАЗУМАН, ИНТЕЛИГЕНТАН – црте узорног човека
које заговара класична, европска традиција.
АВАНГАРДЕ нападају и исмевају баш тај тип као чудовиште малограђанске
глупости, плиткости, ограничености.
ОБЕСПРАВЉЕН РАЗУМ И ЛОГИКА = СПОНТАНИ ПРОДУКТИ ДУХА, проширује
границе стварности – а то је један од основних начина ослобађања духа и тежње за
бесктајем.

- ПОЈАМ НОВА СТВАРНОСТ – на коме авангарда инсистира. Нови човек ће

показати нову осећајност.

- АВАНГАРДА – опседнута је откривањем врховне истине, она вреднује

суштину и вечност, а њен је смисао враћање, освежавање, излаз из
историје и поновни улаз у првобитно и искварено.
- ЦИЉ – очишћење духа од наслага цивилизације и повратак изворном,
неисторијском – постизање нулте тачке културе.
- ПОЈМОВИ – суштина, чистота, изворна суштина, ogrinaria natura,
примитивизам, спонтаност, суштина примарног израза.
- ТЕХНИКЕ – реконструкција стварности, реконструкција гентског тренутка,
новог почетка, вечно враћање на чисте облике, који су вечни, стални.

 КЉУЧНО – из свега овог произилази наклоност према заумном, ирационалном

домену људског искуства. Због екстремности авангарде оно што је било на
почетку склоност исклизнуло је у простор психопатолошког, а често и
окултно и езотерично.

 НАДРЕАЛИЗАМ – покрет који се издваја по много чему усмерен је ка несвесном.

Идеја покрета је била досегнути прапочетке – реконструисати генетски
тренутак – као што тврди Бретон, то је било једно могуће ослобађањем подсвести
као најширег подручја искуства.

 МАРКО РИСТИЋ – у делу „Надреализам данас и увде“ који објашњава Далијев

параноидно-критички метод, истиче допринос симулације параноје за вредност на
плану непосредног поетског сазнања.
- ЕКСПЕРИМЕНТИ СА ДУШЕВНО ОБОЛЕЛИМА – представљају једну од
шокантних новина којим се авангарда служи.
Тако трансцеденција, екстатичко стање – помоћу халуциногених дрога, лудило –
имају врхунски облик инспирације.
- АВАНГАРДНИ ПЕСНИК – постаје трубадур-визионар, егзалтирани пророк, који
негује сумануто као песнички метод, инструмент сазнања и животни стил.
 - ДИЈАЛЕКТИКА БОЛЕСНО/НОРМАЛНО – тековина цивилизације. У оквиру
авангарде ова дијалектика не постоји, болесно и нормално добијају подједнак
легитимитет.

 АВАНГАРДНИ ПОКРЕТ – антикултура и антицивилизација. Разум представља

главну кочницу коју треба савладати, што ће довести до ступања на сцену контра-
типова.
- ЛУДАК – истовремено и жртва и генијални стваралац, предмет репресије, кога
затварају, док његово лудило показује савршену кохерентност (смисао).
АРТО – у писму упућеном шефовина лудница каже: лудаци су прворазредне
индивидуалне, друштвене структуре. Назива их робијашима осећајности и захтева
да се пусте. Савршен малоуник прибегава бесмислици, илогизму, апсолутном чину.
Такво лудило, бунтовно и хаотично, насељава књижевни текст заједно са
рационалним поимањем свест.

ПОЕТИЧКИ ПРАВЦИ

ОТКРИВАЊЕ НОВИХ, ВИШИХ ДИМЕНЗИЈА – Сви облици авангардне поетике теже

ка вишим димензијама људске егзистенције и његовог стварања. Напушта се објективно
стање и уступа се место иреалном или се подређује нагонским силама подсвести.
ПСИХОПАТОЛОШКО ИСКУСТВО – заједнички моменат низа поетичких авангардних
ставова.
 ЕКСПРЕСИОНИЗАМ – први вапај за потпуним ослобађањем човекове непосредне
суштине.
- ПАУЛ ХАТВАНИ – каже у делу „Есеји о експресионизму“ да после окретања свом
унутрашњем ја, уметност нема више никаквих предрасуда и на тај начин постаје
елементарна. Експресионизам је зато револуција у правцу елементарног.
Експресионизам ка трансцедентном одредио је стварање великог броја књижевних
творевина које се баве заумним. Лудило – најчешћи мотив.
- У делима ЦРЊАНСКОГ, ВИНАВЕРА и ПЕТРОВИЋА уочљива је одбојност ка
каузално (узрочно-последичној) изведеној композицији која произилази из логике
кретања јунакове свести. Језик је изгубио сређеност и синтаксичку законитост.
- СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР – у „Манифесту експренсионистичке школе“ каже
да су експресионисти отишли и корак даље и да су нашли моменат осцилације
између два екстрема: бића и небића – између стварности и нестварности.
Стварност је само убеђење, ништа више. Отворена је могућност залажења у сферу
заумног које је исконско и најшире подручје искуства.

 СУМАТРАИЗАМ – овим појмом Милош Црњански назива специфично лирско

осећање космичког свепрожимања. Иако није сасвим експлицитно, опет следи
 експресионизам. У опису Суматре Црњански описује неку врсту чудног,
халуцинативног стања и неописивог блаженства; ослобођен предрасуда које је
наметнула логика – препушта се космичком миру. Црњански – Осетио сам
неизмерне даљине...
 РАСТКО ПЕТРОВИЋ – одлази још даље и разрађује не само просторне, већ и
временске границе. Јован Деретић каже да су код њега предели, време и догађаји
дати у неком узвихореном кретању, у помамној тежњи за спајањем, за нестајањем
свега појединачног у свеопштем јединству.
- ПСИХОПАОЛОГИЈА – Петровић је више закорачио у домен психопатологије.
Разматрајући духовни рационализам песника – супротставља му лудака, као
сродног, а опет различитог јер лудак у себи нема рационалности. Каже да је лудило
непресушан извор емоција које лудак несвесно немилице расипа несвестан
важности емоција.
„Откровење“ – Петровић овде каже да тренутак откровења и спознаја новог и
неситраженог долази управо у моменту лудила.

 ХИПНИЗАМ – РАДЕ ДРАИНАЦ – у књижевном програму хипнизма Раде Драинац

заступа став да стварање треба да потекне из екстатичног свести, са саме границе
видљивог и невидљивог, могућег и немогућег, и најважније: познатог и непознатог.
Највећи део Драинчевог стваралаштва је истраживачког карактера – те је тиме
аутентичан авангардни стваралац.
Хипнизам – не доноси ништа радиклно ново у односу на остале авангардне -изме.
Уздиже маргинализовано, профано чини светим, реално ништавним. Заједно
са осталим покретима чини духовну целину.
„Славите оне, чији се ум изгубио у Васељени...“ – у манифесту хипнизму Драинац
уобличава тежњу као ванумној, психопатолошкој стварности.

 ЗЕНИТИЗАМ – ЉУБОМИР МАЦИЋ, БРАНКО ВЕ ПОЉАНСКИ – Часопис „Зенит“

излази од 1921. до 1926. г. – Љубомир Мацић оснивач уметничког покрета
зненитизам је српску авангарду интегрисао у европске авангардне токове, иако је
са својим братом Пољанским покушао да зенитизам учини аутономним покретом
изван општих авангардних токова, није успео. Мацић је остао запажен као
покретач часописа „Зенит“ и духовни вођа зенитизма.
- МАНИФЕСТ ЗЕНИТИЗМА потписују ИВАН ГОЛ, БОШКО ТОКИН и ЉУБОМИР
МИЦИЋ – у коме се посебно издваја повратак првобитном, огољеном, жудња за
повратком невиности човека, невиности човечанства из кога би се родила нова
уметност – „Ми смо голи и чисти“. – асоцијација на невиност новорођенчета.
Мицићев човек је усмерен на себе – своје унутрашње – Слушајте Себе!
 ИНДИВИДУАЛИЗАЦИЈА – први степен у постизању тоталности коју зенизизам
представља – корен свих промена треба тражити у својој унутрашњости – голе
дубине Себе – Мицић каже да на Шар планини стоји „Голи Човек Барбаро-гениј“.
- ЈЕДНОСТАВНОС РЕЧИ – чини програм зенитизма специфичним, о чему говори и
ИВАН ГОЛ у свом делу манифеста – натраг к праизвору доживљај –
ЈЕДНОСТАВНОСТИ РЕЧ - к барбарству.
ЛУДИ ЗЕНИТИСТА БАРБАРОГЕНИЈЕ – синтагма која је настала унутар
зенитизма.
- БАРБАРОГЕНИЈ – кључна реч зенитизма – нововековни херој елементарне чистоте и
сирове неукротиве мужевности. Он је примитиван, барбарин (варварин). У њему су
обједињене све важне особине орјенталистичког и балканског дискурса.

 ПАНРЕАЛИЗАМ – БРАНКО ВЕ ПОЉАНСКИ – истиче ралност у први план и даје му

му карактер свеобухватног појма. Приближава се надреализму. Надреалност у
подређен појама ставља панреализам и надстварност и панреализам представљају
једну специфичну сферу поимања живота, света у уметности – домени људских
искустава су потпуно равноправни – они су легитиман извор сазнања и
инспирације.
- ПАНРЕАЛИЗАМ – све је реалност – друштвено прихватљиво и неприхватљиво су
нужни. Логично и ирационално, сан и јава су неодвојиве целине. Пољански – Сан,
није ли страшна реалност?
„77 самоубица“ - најпознатије прозно дело Пољанског – алогично, патолошко,
застрашујуће - структурни елементи дела!

 ДАДАИЗАМ – ДРАГАН АЛЕКСИЋ – дадисти су најдаље отишли у потрази за

духовном обновом и револуцијом инсистирајући на нелогичном и апсурдном.
- ОДЛИКЕ ДАДИЗМА: цинизам, бесмисленост, анархија, негација сваке логике и
разумне мисли.
Ове одлике Драгана Алексића одводе до непорочног и чистог анти-естетизма, како
каже Радомир Констатиновић у студији „Биће и језик“. Алексић је заслужан за
доноше дадаистичке идеје на наше просторе. Гојко Тешић за њега каже да је
најрадикалнији авангардист српске књижевности двадесетих година. У Прагу се
1920. год. током студија упознао са учесницима берлинске даде. Дадаистички
манифест објављује у часопису „Зенит“ као и публикације DADA TANK и
DADA JAZZ – у њима Алексић експериментише визуелним, графичким и
семантичким средствима, сугеришући различите начине ишчитавања типографских
неуобичајености.
- ЗАЈЕДНИЧКЕ ЦРТЕ ДАДАИСТА И ЗЕНИТИСТА – инсистирање на
интердисциплинарности (комбиновању више принципа) и увођењу нових медија.
 НАДРЕАЛИЗАМ (1924 – 1932) – због удела несвесног, подсвесног и
психопатолошког у текстовима авангардне провинијенције, заслужује посебно
место. Лудило – као најшире пордучје душевних болести - од најлакших до
најтежих обољења и поремећаја – постаје легитимно стање свести, пожељно стање.
У фаворизовању овог аспекта, надреализам је отишао најдаље.

 ПРИВИ МАНИФЕСТ НАДРЕАЛИЗМА (1924) написао је АНДРЕ БРЕТОН који

разматрајући питање слободе духа ЛУДИЛО ставља на прво место. Лудаке
доживљава као неслућено маштовите људе до којих људска критика не допире.
Халуцинација и илузија су пожељни.
 ЗГАЂЕНОСТ НАД ЉУДСКИМ УМОМ окупља групу младих Француза 1916.
године из које се касније развија нова генерација која сведочи епохалним
променама након Фројдовог револуционарног открића механизма подсвести и
психоанализе. Та група прераста дадаистичке оквире и 1924. године формира
покрет надреализам и у Фројдовом учењу налазе подстицај за дефинисање
сопствених ставова.

- РЕВОЛУЦИОНАРНИ ПОТЕЗИ – промена света и ослобађање човека од окова

разума. У почетку пориче и презире уметност, на крају се ипак највећим делом
претвара у уметнички покрет.

 ОСНОВНА ПРЕОКУПАЦИЈА НАДРЕАЛИЗМА – жеља да продре у скривене слојеве

свести, да открије вишу реалност скривену од разума и свесног стања. Надреалисти
одбацују рационализам, а теже да рехабилитују ирационално. Због тога их
интересују пијанство, сан, лудило – разумско сведено на минимум.

- ФАВОРИЗОВАЊЕ ЛУДИЛА – све оно што су претходни покрети најавили и

започели, надреализам је довршио и довео до краја.
- ОДБАЦИВАЊЕ ПАРЦИЈАЛИЗОВАЊА СТВАРНОСТИ ПУТЕМ РАЗУМА – на тај начин
креирају појам НАДСТВАРНОСТ који представља свеобухватну категорију,
измирење супротности. Тиме се ступа у област ирационалног, чиме се залази у
табуизиране зоне људске свести.
- ПОСЕБНО ИНТЕРЕСОВАЊЕ – за душевне поремећаје, испитивање различитих
халуцинаторних стања, подсвест, симулација психичких обољења – сведоче да су
надреалисти веровали у могућност изналажења нових путева ка вишој, духовној
реалности.
Године 1930. у аламанаху „Немогуће“, тринаест писаца је писало прокламацију о
конституисању надреалистичког покрета. То су били: Александар Вучо,
Оскар Давичо, Милан Дединац, Младен Димитријевић, Ване
Живадиновић Бор, Радојица Живановић Ное, Ђорђе Јовановић, Ђорђе
 Костић, Душан Матић, Бранко Миловановић, Коча Поповић, Петар
Петровић и Марко Ристић. Као група они нису били јединствени. Већ у
првом збирном делу, после „Немогућег“, „Позиција надреализма“, 1931. године,
изостала су двојица од тринаест надреалиста. Српски надреализам достиже
најширу могућност утицаја у часопису „Надреализам данас и овде“. Од
нарочитог значаја у том часопису био је критички осврт на експресионизам у
српској књижевности. Најзад, у часопису „Надреализам данас и овде“ учињене су
умесне критичке примедбе на скученост литерарног концепта „социјална
литература“. То је био крај надреализма.

 АУТОМАТСКО ПИСАЊЕ (писање без контроле свести) - служи као средство за

постизање циља – стварање душевних болесника који стварају без разума и логике.
- писац аутоматског текста не ствара на традиционалним темељима, већ радикално
одступа од традиције.
- оспорава се право присвајања дискурса (постојећих начина писања)
- лик писца не тежи индивидуалној обележености
- орјентисан је ка откривању језика несвесних структура
- бележење спонтаног одвијања мисли сазнајну и поетску функцију
- речи су лишене своје комуникативне функције и ослобођене су од значења, једно
значење се потире.
- речи постају извор и суштина неизбежност и остварење новог непредвидивог и
изненађујућег смисла – шокирајући здрав разум.
- вербални поремећај води семантичком поремећају чиме се отвара пут ка стварању
једне нове реалности која неће бити ограничена логичким категоријама и
моралним нормама.
- надреалисти нису много важности придавали на уметничку вредност ових
творевина.
- Салвадор Дали развија своју теорију о „паранојачком-критичком делиријуму“
која омогућава продирање у подсвест.
- разлика између Далијеве параноичне ситуације и аутоматског диктата
подсвести је у томе што је у последњем искључен сваки утицај воље и свести, док
је код Далија симулација вољан чин.
- Ова метода је имала одјека и код нас, о чему сведочи чланак МАРКА РИСТИЋА
„Пред једним зидом“ – објашњење истоимене стране илустрације – објављен у
часопису „Надреализам данас и овде“ 1931. г. као и у делу „Нацрт за једну
феноменологију ирационалног – аутора МАРКА РИСТИЋА и КОЧЕ
ПОПОВИЋА.
  Надреалисти су у потрази за бољим, скривеним делом човекове личности отишли
далеко за своје време – детабуизирали су лудило, тј. душевне поремећаје и
срушили су мит о свемоћи разума и логике.

ЧАСОПИС „СВЕДОЧАНСТВО“ (1924 – 1925) – најзначајније остварење надреализма је шести

број часописа „Сведочанство“ – који тематизује стваралаштво душевно оболелих
карактеристичног наслова „Записи из помраченог дома – стварање лудила“.
АЛЕКСАНДАР ПЕТРОВ – сматра да је овај број једна поетика га се стварање одвија без
ограничења.
УВОД У ЧАСОПИСУ СВЕДОЧАНСТВО – написао је ДУШАН МАТИЋ – а сам увод се
сматра манифестом авангардног стварања. Исказане су тежње ка бескрајности која не
познаје никакве препреке. Кроз овај 6. број часописа види се колики значај београдски
надреалисти приписују лудилу, сматрајући га изазовом – изразом побуне против
рационалног и трагање за новим вредностима кроз рехабилитацију ирационално, како
каже Јелена Новаковић.
КРИТИЧАРИ И ТЕОРЕТИЧАРИ О НАДРЕАЛИЗМУ:
- Јелена Новаковић – На рубу халуцинације – говори о лудилу као прекуду између
човековог „ја“.
- Ханифа Капиџић-Османагић – Српски надреализам и његови односи са
француским надреализмом.- веза између поезије и умоболности.
- Милентије Ђорђевић – Анатомија српског надреализма – о радикалном програму
авангарде израженом у „Сведочанству“.
- Иван Негришорац – Часопис Сведочанства – у центру пажње је језички аспект
часописа – дискурс лудила – језичко понашање карактеристично за поремећене особе.

АВАНГАРДНИ ПИСЦИ И ЊИХОВА ДЕЛА:

МОДЕРНИЗАМ – ИЗМЕЂУ ТРАДИЦИЈЕ И АВАНГАРДЕ
Милош Црњански: Апотеза, Легенда о мушком, Рај, песма Суматра
Драгиша Васић: Витло
Иво Андрић: Пут Алије Ђерзелеза, Искушење у ћелији бр. 38
Момчило Настасијевић: Лагарије по ноћи, Записи о даровима моје рођаке Марије
Бранимир Ћосић: Египћанка
Хамза Хумо: Случај Раба сликара
Александар Илић: Сајуз-број
Тодор Манојловић: Песник паликућа и четири храбра ватрогасца
Илија М. Петровић: Бајка о белом принцу, чаробном потоку и руменој земљи
Владмир Стојановић Зоровављев: Кантефабула
Божидар Ковачевић – Госпођа вампирица
Станислав Краков: Кестење, Алхимичар, Револуционар
Раде Драинац: Сабласни пацови
Растко Петровић: Откровење, Људи говоре, Пустињак и меденица, Немогући ратар,
Џунгла, кујна, кочијаш и ноћ.
АВАНГАРДА – РАЗАРАЊЕ ПРИЧЕ
Станислав Винавер: Громобран Свемира, Вече на океану, Карауле
Драган Алексић: Пиштаљка иде улицом и госп. Типка, Случај са хирургом
Бошко Токин: Аласка
Љубомир Мицић: Шими на гробљу Латинске четврти
Бранко Ве Пољански: 77 убица
Мони де Були: Конструкција једог сна
НАДРЕАЛИЗАМ ИЛИ РАЗОРЕНА ПРИЧА
Марко Ристић: Бисер-јава етика дарованих вредности
Александар Вучо: Увод у прву коначну књигу
Ван Живадиновић Бор: Инквилини
Оскар Давичо: Пакет удаљен од мене целом својом дужином...
Коча Поповић: Продана судбина