НАСТАВНА ТЕМА: Романтизам у српским земљама, студент Ана Мијаиловић

РЕДНИ БРОЈ ТЕМЕ - три

РЕДНИ БРОЈ ЧАСА У ТЕМИ - трећи
РЕДНИ БРОЈ ЧАСА У ШКОЛСКОЈ ГОДИНИ ?
НАСТАВНА ЈЕДИНИЦА: Корнелије Станковић
ТИП ЧАСА: обрада
ОБЛИК ЧАСА: фронтални
НАСТАВНЕ МЕТОДЕ: доминантно монолошка, елементи дијалога по принципу питање-
одговор
НАСТАВНА СРЕДСТВА: Уџбеник Соња Маринковић, Историја српске музике, Београд, Завод
за уџбенике, 2008; звучни примери; pp презентација

ЦИЉ: Упознавање ученика са уметничком личношћу и разгранатом делатношћу Корнелија

Станковића, с нагласком на значају који је имао за развој српске музичке културе. Исход часа је
разумевање Станковићеве улоге, и позиционирање у оквирима српског музичког романтизма.
ЗАДАЦИ:
Поновити градиво које је обрађено на претходном часу. Час започети разматрањем које указује
на континуитет између делатности Корнелијевих претходника и Корнелија Станковића. У
уводном делу часа направити преглед друштвено-политичких и културних збивања која одређују
контекст Станковићевог деловања. Упознавање са Станковићевом делатношћу започети краћим
увидом у основне биографске податаке. У централном делу часа пажњу посветити појединачно
свакој грани/категорији Станковићевог деловања кроз призму две сфере: црквена и световна
музика. Упознавање са Станковићевом делатношћу симултано прати слушање и гледање
примера. Ученици ће бити активно укључени у процес учења/упознавања са градивом дајући
одговоре на постављена питања. Обрада ове садржајне јединице подразумева повремено
повлачење паралела са тековинама западно-европског музичког наслеђа. Час ће се закључити
кратким освртом којим се утврђује разумевање Станковићеве позиције и улоге у историји српске
музике.
Koрелација: историја, музички облици
Питања за обнову градива са претходног часа:
1. Ко је био Јосиф Шлезингер и чиме се он бавио?
2. Како се звао оркестар који је Шлезингер основао и којим је дириговао?
3. Да ли се сећате још неких институција у оквиру којих је Шлезингер деловао?
Развој музичке културе у грађанској Србији у првој половини века одвијао се у правцу којим га
је Шлезингер трасирао. У Србији су деловали образовани страни музичари, махом Чеси, али на
мапи срспке музике појављују се и самоуки и образовани Срби. Сви су се музиком бавили врло
свестрано, радећи у позоришту, компонујући и диригујући музику за комаде са певањем,
преузимали су посао хоровође у певачким друштвима која у то време ничу, а од особитог је
значаја било записивање и обрада народних песама. Свој допринос европској култури чије
тековине прихвата, Србија је дала интегришући у њу тековине своје традиције, своје музичке
баштине, свог фолклорног музичког наслеђа. Шлезингер је био један од првих записивача, а још
неки од истакнутих мелографа српске народне песме били су Алојз Калауз, чешки музичар који
је у Србији радио као учитељ, самоуки српски музичар Никола Ђурковић, чији се рад везује
превасходно за позориште, затим врло свестрани економиста Милан Миловук и Корнелије
Станковић. Kорнелије Станковић (1831-1865) је био први образовани српски музичар и сматра
се зачетником/утемељивачем националног стила у српској музици. Он је најистакнутији
представник предромантизма и његова делатност завређује посебно место у историји српске
музике.
Koнктекст – Србија у Станковићево доба
Период у коме је живео Корнелије Станковић представља динамично раздобље 19. века
испуњено глобалним превирањима и великим локалним разликама на тлу српских земаља. У
унутрашњој политици Србије у току су биле борбе за власт, а на спољнополитичком плану
одвија се борба за ослобођењем још неослобођених српских крајева. Кључно збивање које је
умногоме одредило културу и уметност овог доба је револуција познатија као Пролеће народа,
заправо талас европских револуција које су почеле 1848. захватајући и српски народ. Иза тих
револуција стоји захтев за политичким ослобођењем малих народа од империјалистичких
власти, остваривање права на народност, национални идентитет, културу и језик. Главне три
идеје које су обележиле то револуционарно доба, и утицале на Станковићево деловање су
национализам, омладина и романтизам. Српски национализам била је покретачка идеја која је
окупљала најпрогресивније и најкреативније снаге народа у свим крајевима насељеним Србима.
Српска омладина односно ђаци и студенти, били су главни носиоци те идеје, и најдинамичнији
културни и социјални чинилац епохе. Романтизам је као културна и стилска доминанта епохе
пробудио осећање за националну прошлост, култ народног језика, народне поезије и уметности.
У то доба одвија се Вукова борба за народни језик и буја књижевни романтизам. Својим
целокупним радом, а пре свега бележњем српске музичке традиције/црквених и народних
напева, Станковић је активно подупирао идеју Српства, односно ону идеју која је за младу
грађанску класу у развоју представљала централни циљ и тежњу. Био је заговорник идеје да се
уметничка музика мора заснивати на темељима народне, због чега се сматра зачетником
романтизма и националног смера у српској музици.
Разграната музичка делатност Корнелија Станковића одвијала се у две сфере: црквеној и
световној. У историјском смислу, од највећег је значаја Станковићев рад на црквеној музици.
Ипак, Станковић је уживао веома велику популарност делујући у области световне музике, као
пијаниста, хоровођа и композитор.
Биографија
Станковић је рођен 1831. у српској четврти Будима. У Будиму и умире 1865. године. Још
као дете је показивао наклоност према музици, али није имао материјалних средстава за
усавршавање пошто је рано остао сироче. Музиком почиње да се бави као гимназијалац у Пешти
где уз школске предмете учи виолину и клавир. Захваљујући породичном пријатељу и мецени,
велепоседнику Павлу Риђичком, Станковић после гимназије одлази у Беч са намером да стекне
темељније музичко усавршавање. У Бечу је изучавао клавир, хармонију и контрапункт код тада
цењеног теоретичара и композитора, професора са конзерваторијума Симона Сехтера.

ЦРКВЕНА МУЗКА
У Бечу се усавршавају Станковићеве музичке вештине али и формирају идеолошки светоназори.
Беч је у 19. веку био домаћин многих словенских интелектуалаца, ђака и студената. Само један
део српске елите која је тада боравила у Бечу чинили су Вук Караџић, Бранко Радичевић, Јован
Суботић. Станковић се у Бечу кретао у националнистичким али и у
панславистичким/свесловенским круговима. Тако упознаје руског проту Рајевског. Почетком
педесетих, као студент компонује Прву (1851) и Другу Литургију (1852). У 19. веку јавља се
тенденција за увођењем вишегласја у нашу искључиво једногласну црквену појачку традицију.
Већ од тридесетих година појање у појединим православним српским црквама изводи
вишегласно, и ради се на организацији хорова који би неговали вишегласно појање. Ту потребу
препознаје и Станковић и спроводи у делу у своје прве две литургије – оне су биле први
Станковићев допринос увођењу вишегласне појачке традиције. Прва Литургија, изведена је у
бечком дому српског патријарха Јосифа Рајачића. Друга Литургија, изведена је 1852. у бечкој
грчкој цркви. Обе литургије су, међутим, наишле на лош пријем због недовољно изражених
националних елемената. Треба имати у виду да је Станковић имао мале везе са духовном
климом српског етничког простора одрастајући у срединама са туђинским утицајем и образујући
се у Бечу. По савету проте Рајевског одлази у Сремске Карловце како би темељније упознао
српску народну музичку традицију.
Записивање појања
У Сремским Карловцима са прекидима борави две године (1855-1857) где од најбољих
појаца слуша, проучава и бележи српско народно црквено појање и истовремено приступа
његовој хармонизацији. Плод рада у Карловцима су три свеске под називом Православно појање
у србскога народа. У те три свеске објављене су и литургије и познатије песме које се певају
током црквене године. Прва свеска обухвата његову најпознатију Литургију св. Јована
Злаутоустог компоновану 1855. коју сте сигурно чули, а вероватно и певали.
Станковићева намера да црквено појање запише савременим нотним писмом, и поред
подршке патријаршије коју је уживао, није била прихваећна без отпора. Многи су били
скептични да је тај подухват могуће извести, међутим, Станковић их је разуверио. Он је напеве
бележио, и истовремено је започео рад на њиховој хармонизацији. Станковић је имао изражену
свест о важности очувања музичке баштине као и о унификацији богослужбене праксе. Идеја му
је била да српски народ разједињен и расејан по различитим крајевима и државама буде окупљен
и сједињен у том заједничком појању.
Хармонизација
Велики подвиг је био што је он те напеве уопште успео да забележи/нотира, сачува ту до
тада иако брижљиво чувано, искључиво усменим путем преношену традицију. Хармонизовати
све те напеве био је други пионирски и велики уметничко-стваралачки подвиг и представљало је
наставак остварења оне поменуте тежње за увођењем вишегласја у српску појачку традицију.
Пронаћи хармоније које ће одговарати духу црквених напева, била је права уметност. Иако је
добро познавао класичну хармонију, Станковић се суочио са разним изазовима које је диктирала
природа мелодија писаних на основу црквених гласова. У појединим гласовима на којима је
појање почивало појављивали су се оријентални елементи – доста хроматике и богат
модулациони план. Станковић је тежио једноставним решењима јер је сматрао да она најбоље
одговарају духу напева. Једноставност хармонизације и понављање хармонских решења било је
и практично условљено тиме што је Станковић хармонизовао огроман број мелодија.
Станковићеве хармонизације, како год једноставно нама деловале са ове историјске дистанце,
плод су снажног стваралачког надахнућа и великог промишљања.
 Из Станковићевог предговора Православног црквеног појања објављеног 1862. године и
добијамо увид у многе његове ставове о музици. Између осталог, сазнајемо и како је приступао
хармонизацији и шта му је то било важно да оствари приликом хармонизације напева.
Станковићу је било најважније чување народног духа које мелодије имају. Настојао је да како
каже „погоди глас којим би народ запојао”. Своје хармоније тражио је и налазио слушајући звук
који се добија у тренутку „сложног појања народа”. Сматрао је да само неко ко припада
одређеном народу може добро да хармонизује народне мелодије јер само он има одговарајући
осећај за дух тих мелодија. Станковић је много путовао и одржавао контакт са публиком, и
истиче да се трудио да увек буде у дослуху реакцијама слушалаца на те хармонизације. И њему
је самом био за циљ да се ново вишегласно појање у народу и прими, заиста усвоји и практично
примењује у црквама. Да се устали као жива пракса и одржи као традиција. Врло му је важна
била практична, употребна вредност поступка записивања и хармонизације. Слушни пример:
Достојно јест из Литургије св. Јована Златоустог https://www.youtube.com/watch?
v=3hI9_2AwhHc&ab_channel=SerbianComposers

СВЕТОВНА МУЗИКА
Станковић је имао веома изражен осећај за допринос народној односно националној култури и
то му је била водиља у разноврсним аспектима музичког рада. За њега су народне мелодије
уопште представљале „благо, аманет, народно добро”. Његов мелографски рад подразумевао је
записивање и обраду народних песама. Из области световне музике објавио је четири свеске са
обрадама српских мелодија у периоду 1858-1863. за глас и клавир, хор, и клавир соло. У питању
су биле песме лирског и родољубивог карактера. Већину записа веороватно је направио у
варошицама јер песме припадају претежно типу варошке песме неговане у грађанском слоју.
Али за неке песме савремена етномузикологија оцењује да су изворно народне.
Записивање и обрада народних песама
Каква је била природа тог мелографског рада, како је Станковић приступао тим
мелодијама? Станковић се трудио да их с једне стране сачувао у оригиналу, такве какве су, а с
друге стране да их ипак стилизује – да их оплемени уметничком обрадом. При обради народних
мотива водио је рачуна о практичним стварима: о степену извођачких могућности оних који су
се тада бавили музиком, могучностима просечног српског певача, могућностима кадра тих
певачких друштава којима су те песме биле намењене. Плод овог рада су збирке Српске народне
песме из 1859, 1862. и 1863. Све песме даје у сасвим једноставној, класичарској хармонизацији,
и у више верзија. Једна песма могла се наћи у обради као соло песма, клавирски соло или
мешовити хор, прилагођена аматерском извођењу. Чућемо једну познату народну песму у
Станковићевој обради за глас и клавир. Слушни пример: Ој за гором
https://www.youtube.com/watch?v=T4wna6qYZDA&ab_channel=SerbianComposers
Пијаниста и композитор
Народне напеве Станковић је бележио путујући по Србији. По повратку из Беча, осим
боравка у Карловцима, Станковић 1861. и 1863. године путује дуж Вовјодине и Србије – бележи
народне мелодије али и концертира. Наступа као соло пијаниста и у камерном ансамблу са
певачем-аматером и познатим нашим сликаром Стевом Тодоровићем. Сачувани програми
сведоче о томе да су Корнелијеве пијанистичке способности биле виртузне због чега су његови
концерти веома популарни, радо слушани и успешни. На репертоару имао је своје композиције,
и нека тада позната виртуозна салонска дела, међу којима су се налазили и неки Листови
аранжмани. Станковић се у свим композицијама служио народним мотивом као основним
градивним материјалом. Много је мањи број његових дела где он заправо самостално креира тај
материјал који разрађује. Међу извођеним Станковићевим композицијама на репертоару
концерата биле су народне песме у клавирској обради и друге композиције које припадају типу
салонско-виртуозних комада међу којима преовладава облик варијација.Најпознатије су
варијације Што се боре мисли моје. Истоимена тема иначе је љубавна песма чији је текст и
мелодију написао кнез Михаило Обреновић као посвету кнегињи Клеопатри Карађорђевић.
Слушни пример: Што се боре мисли моје https://www.youtube.com/watch?v=L4GGvo6uJjQ У
варијацијама мелодија остаје нетакнута, контрапунктски непромењена до краја, само се украси
око ње нижу из једне у другу варијацију. Захтев се повећава, постепено се захтевају све теже
тхеничке бравуре, прогресивно се компликује са сваком следећом варијацијом. Питање: који је
ово тип варијација? Орнаментналне. Станковић је за свој бриљантни пијанистички и
композициони стил могао да има узоре међу композиторима и пијанистима који су тада били у
Европи веома познати: у Листу, Талбергу и Драјшоку.
Питање: Сада када сте чули Станковићеву музику, како бисте је стилски одредили? Да ли
вам звучи као да више припада класицизму или романтизму? Шта мислите да је оно што
Станковића чини романтичарем? У погледу музичког језика Станковић је још увек класичар,
али су његови ставови о народној уметности, изражена национална свест оно што га чини
романтичарем.
Хоровођа/диригент
Значајн траг Станковић је оставио и као хоровођа Београдског певачког друштва. И мада
је кратко службовао – годину дана, у периоду 1863-64 – већ Станковићев долазак на ту функцију
имао је тежину преломног догађаја у музичком животу Београда. Пре Станковића друштво је
водио његов оснивач Милан Миловук који је као хоровођа неговао интернационални репертоар.
Грађанска музичка заједница окупљена око друштва Станковића је доживљавала као симбол
националног покрета надајући се да ће његов долазак направити преокрет у оријентацији
душтва и упутити га у правцу неговања искључиво националног репертоара.Станковић заиста то
и чини. Наместо искључиво страних композиција које су се певале на страним језицима,
Станковић на репертоар ставља српске народне песме у својим и туђим хармонизацијама.
Станковићев захтев за програмском преоријентацијом који се односио не само на рад БПД него
и на друга певачка друштва, био је од великог значаја јер је покренуо питање идејне усмерености
музичке делатности пре свега стваралаштва у Србији. Страна дела која је Станковић желео да
одстрани из програма била су одомаћена и омиљена у тадашњој српској средини. Страна дела –
раноромантичарска западноевропска музика – била су извођена просто јер није било српских
композиција. Када се створила основа за компоновање српске музике, у чему је умногоме
допринео Станковићев рад, било је могуће учинти искорак ка образовању слушалачког укуса на
националној музици.
Педагошки рад
Станковић је под окриљем БПД основао такозвани приуготовни хор са циљем да обучи и
прирпреми, да образује сталне чланове хора. Корак даље у формирању и подизању музичког
образовања у Србији представља план који је Станковић 1863. године стаставио за оснивање
прве музичке школе у Београду. План је био одобрен од министарства, а Станковић је тад већ
био постављен на функцију професора музике у Београдској гимназији одакле би регрутовао
ученике за музичку школу. Међутим болест га је омела да започне тај посао.
Закључни осврт
Корнелије Станковић, први школовани српски музичар, мелограф, композитор, пијаниста
и хоровођа, био је приврженик идеје да се уметничко стваралаштво мора заснивати на темељима
народне уметности, што се на музичком плану одражавало стремљењу националном
осввешћењу српског грађанства. Из тог разлога се он сматра зачетником романтизма и
националног смера у српској музици. Станковићеву мисију на профилизацији националног
стила наставили су музичари наредне генерације – пре свега Јосиф Маринковић и Стеван
Стојановић Мокрањац.