Radioaktivni raspadi

Радиоактивност је спонтани процес у којем се атомско језгро, емитујући једну или више
честица или кваната електромагнетног зрачења, преображава у друго језгро.

Првобитно није била позната природа зрачења него се збирно говорило о радијацији па је
ова појава „распада“ језгра названа радиоактивност, а језгра која емитују честице или
зрачење радиоактивна језгра или, исправније радиоактивни изотопи. Распадом почетног
језгра, које се назива и језгро родитеља, настаје ново језгро, потомак, које може да има
редни број Z и/или масени број A различит од језгра родитеља. Радиоактивни распад
карактерише се врстом и енергијом емитоване радијације и временом полураспада. У
природи се јављају алфа-распад, бета--распад, гама-распад и спонтана фисија. При алфа-
распаду радиоактивна језгра емитују језгра хелијумових атома 4He++. Код бета--распада,
из језгра се емитују електрон и антинеутрино, а код гама-распада језгро зрачи
електромагнетне таласе (фотоне) велике енергије. У лабораторији могу да се добију и
језгра која се распадају на бројне начине (видети таблицу доле), на пример, емитујући
позитроне и неутрина (бета+-распад) или код којих долази до К-захвата.

Радиоактивни распад претвара једно језгро у друго ако ново језгро има већу енергију
везања по нуклеону него што је имало почетно језгро. Разлика у енергији везања (пре и
после распада) одређује који се распади могу енергијски догађати, а који не. Вишак ће
енергије везања излазити у облику кинетичке енергије или масе честица у распаду.

Нуклеарни распади морају задовољити неколико закона очувања енергије,

подразумевајући да вредност очуване величине након распада (узимајући у обзир све
продукте) има једнаку вредност као и за језгро пре распада. Очуване величине су укупна
енергија (укључујући еквивалент енергије масе), електрични набој, линеарна и угаона
количина кретања, број нуклеона, те лептонски број (тј. сума броја електрона, неутрина,
те позитрона и антинеутрина, узимајући античестице s -1).

Polarizacija svetlosti
Поларизована светлост је она врста светлости код које електромагнетни таласи осцилују
само у једној равни. Та раван је нормална на смер ширења зрачења. Поларизацијом
светлости показује се таласна природа светлости и то да је светлост трансверзални талас. У
природи светлост је неполаризирана. Када дође до лома односно рефлексије светла,
настаје поларизована светлост.

Поларизација светлости је појава несиметричног осциловања електричног и магнетног

поља које ширећи се чини светлост. Настаје међуделовањем светлости и материје:
рефлексијом, дволомом или распршењем. Светлост је линеарно поларизирана ако
електрично поље стално осцилује у истој равни, кружно поларизована ако се раван
осциловања електричног поља једнолико врти (у смеру казаљке на сату или у супротном
смеру), делимично поларизована ако осциловање електричног поља није једнаких
амплитуда у свим равнима, те неполаризована ако електрично поље једнако осцилује у
свим равнинама нормалним на смер ширења светлости.

Поларизација је својство које се односи на трансверзалне таласе које специфицира

геометријску оријентацију осцилација. У трансверзалном таласу, правац осцилације је
нормалан на правац кретања таласа. Једноставан пример поларизованог трансверзалног
таласа су вибрације које путују дуж запетог ужета; на пример, у музичком инструменту као
што је струна гитаре. У зависности од тога како се жица окине, вибрације се могу кретати у
вертикалном правцу, хоризонталном правцу, или под било којим углом нормалним на
жицу. За разлику од тога код лонгитудиналних таласа, као што су звучни таласи у течности
или гасу, помицање честица у осцилацији увек је у правцу пропагације, тако да таласи не
манифестују поларизацију. Трансверзални таласи који испољавају поларизацију су
електромагнетни таласи као што је светло или радио таласи, гравитациони таласи, и
трансверзални звучни таласи (С таласи) у чврстим материјалима. У неким типовима
трансверзалних таласа, померање таласа је ограничено на један правац, тако да они
такође не показују поларизацију; на пример, код површинских таласа у течностима
(гравитациони таласи), таласно померање честица је увек у вертикалној равни.

Према квантној механици, електромагнетни таласи се могу сматрати струјама честица

званих фотони. Кад се гледају на тај начин, поларизација електромагнетног таласа је
одређена квантно механичким својством фотона које се назива њиховим спином. Фотон
има један од два могућа спина: он се може окретати било у смислу десне руке или у
смислу леве руке око свог правца путовања. Кружно поларизовани електромагнетни
таласи се састоје од фотона са само једним типом спина, било десноруки или леворуки.
Линеарно поларизовани таласи се састоје од фотона који су у суперпозицији десно и лево
кружно поларизованих стања, са једнаком амплитудом и фазама синхронизованим да
дају осцилације у равни.
У природној светлости осцилације су нормалне на смер ширења, то јест на зраке у
различитим равнинама. Зато се таква светлост зове неполаризована светлост.

Fotonska vrteška
Тачан разлог због кога се вртешка радиометра окреће мучило је људе још од 1873., када је
справицу сасвим случајно открио хемичар ser William Crookes (1832–1919). Он лично је био
убеђен да је у питању притисак светлости [3], који због нечега јаче гура црну страну
лопатица него светлу. Сер Вилијам, који је био паметан момак (пронашао је талијум, али је
имао и великог учешћа и у откривању основних својстава катодних зрака), ипак је био у
заблуди што се тиче ефекта притиска светлости, али је покренуо научна истраживања која
још увек трају. Чак и данас у многим енциклопедијама могу да се прочитају популарна,
али доказано погрешна објашњења функционисања Круксовог радиометра.