Мултинационалне корпорације

У последњих неколико деценија мултинационалне корпорације

заузимају централно место у расправама многих економиста,
социолога, активиста и високих државних чиновника широм света.
Иако су мишљења о њима углавном подељена, утицај који
спроводе на привреду држава и свакодневне животе људи не може
се порећи. Данас се, међутим, модерна историја налази на раскршћу
управо због неизвесне будућности мултинационалних корпорација.
Мултинационална корпорација је назив за корпорацију који
производи робу или пружа услуге у више земаља. Према
дефиницији Међународне организације рада, под
мултинационалном корпорацијом се подразумева свака
корпорација или предузеће чије се седиште налази у једној, односно
матичној земљи, а пословни погони и друге радне јединице у
другим, домаћинима.
Успон мултинационалних корпорација, какве данас познајемо,
може се пронаћи у годинама непосредно после пада Берлинског
зида и распада Совјетског Савеза 1991. године. Уз масовно ширење
западњачких идеја либералне демократије и одрицање идеја
комунизма и национализма, чинило се да светска историја
доживљава препород. Услед оваквих политичких услова и промена
у јавном мњењу, долази до развоја интегрисане светске економије,
а самим тим и нових прилика за развој домаћих предузећа.
Од тог периода компаније почињу нагло да се шире и ,,вертикално”
– повећавајући производне могућности и величину,
и ,,хоризонтално”- ширећи се на нова тржишта. О томе колико се
нагло десила експанзија сведоче подаци да су почетком 20. века
постојале само 3 фирме са имовином у вредности од око 500
милиона долара, док је почетком 21. постојало бар 300 фирми са
имовином од преко милијарду долара. Данас, економска моћ ових
предузећа надмашује привреду многих држава – од 100 највећих
економија на свету, чак 51 су корпорације, док осталих 49 чине
државе (на основу поређења корпоративних прихода и бруто
домаћих производа држава). Овакав развој ситуације одразио се на
привреде многих суверених држава, како индустријализованих,
тако и оних у развоју.
Промене у организацији индустрије огледа се кроз процес
дисперзије производних погона у пристору (полицентрични
распоред) као и стварање мањих и самосталних јединица у погледу
одлучивања и деловања. Процес преструктурирања индустрије и
прелазак у послијеиндустријско доба има и неких негативних
обиљежја као што су:

1. још веће раслојавање света на привредно развијене и неразвијене

земље,
2. неравномјеран размјештај и структура светског становништва,
3. растућа незапосленост,
4. протекционизам међу развијеним земљама,
5. презадуженост неразвијених земаља,
6. нарушавање еколошке равнотеже на Земљи итд.