Јавна установа

Гимназија „Филип Вишњић“

Бијељина
Општи смјер

Матурски рад из Српског језика

ЏОРЏ ОРВЕЛ (ЖИВОТ И СТВАРАЛАШТВО)

Ментор: Кандидат:
Валентина Видаковић Анастасија Ђукић

Бијељина, мај 2022.

 САДРЖАЈ

Увод...................................................................................................................................... 3
1. Биографија ...................................................................................................................... 4
1.1. Дјетињство и школовање .......................................................................................... 4
1.2. Служба у Мјанмару ................................................................................................... 5
1.3. Лондон и Париз ......................................................................................................... 6
1.4. Саутволд – Енглеска.................................................................................................. 7
1.5. Џорџ Орвел и учитељска каријера ............................................................................ 8
1.6. Боравак и посао у Лондону ....................................................................................... 9
1.7. Пут до Виган Дока................................................................................................... 10
1.8. Шпански грађански рат ........................................................................................... 11
1.9. Период послије шпанског грађанског рата ............................................................ 12
1.10. Орвел у другом свјетском рату ............................................................................. 12
1.11. Послијератни период............................................................................................. 14
1.11. Посљедњи Орвелови дани .................................................................................... 15
2. Књижевна каријера ..................................................................................................... 17
2. 1. Књижевна дјела ...................................................................................................... 18
Закључак ........................................................................................................................... 19
Литература........................................................................................................................ 20

2
Матурски рад Анастасија Ђукић

УВОД

Ерик Артур Блер, познатији као Џорџ Орвел, био је енглески романописац, есејиста,
новинар и критичар. Његова дјела позната су по рационалној прози, друштвеној критици,
противљењу тоталитаризму и отвореној подршци демократском социјализму.
Као писац, Орвел је стварао књижевну критику и поезију, белетристику и полемичко
новинарство. Орвел је најпознатији по свом алегоријском роману „Животињска
фарма” и дистопијском роману „1984”. Његови публицистички радови укључују „Пут
до пристаништа Виган”, који документује његово искуство живота радничке класе
у Енглеској, и његов роман „У част Каталоније”, који је заправо запис његовог искуства
као активног учесник Шпанског грађанског рата. Поред ових, Орвел је објавио бројне
есеје о политичким и књижевним темама, које су запажене у његовом стваралаштву.
Џорџ Орвел је заузео друго мјесто на листи 50 највећих британских писаца од 1945. до
данас.
Орвелова дјела остају утицајна у популарној и политичкој култури свијета. Његов утицај
је резултирао стварањем придјева „орвеловски“, који се првенствено користи
у енглеском да опише тоталитарно и аутократско друштво и праксу. Поред тога, он и
његова дjела су изњедрили низ неологизама на енглеском који се и данас користе. Једна
од најпознатијих ријечи или израза на свијету коју је Орвел сковао и која се и данас
користи је „ Велики брат “.
Орвелова књижњeна и политичка каријера била је подијељена између његове жеље за
већом једнакошћу и социјалном правдом и несигурног односа према класи којој је
припадао – средњој класи.
Тема овог рада јесте управо Џорџ Орвел, његов живот и стваралаштво. За израду
матурског рада на ову тему одлучила сам се због специфичности žивота Џорџа Орвела,
његове каријере, интересовања, те због његовог доприноса данашњици. Кроз овај
матурски рад биће дата ријеч о његовом рођењу, посебности породице у којој је одрастао,
његовом школовању, ангажовању у Шпанском грађанском рату, као и животу у Паризу.
Кроз одјељке матурског рада, такође, биће дата ријеч о његовим интересовањима,
емотивном животу, његовим љубавима као и браку. Након опште биографије, овај
матурски рад садржаће и његову књижевну каријеру и књижевна дјела.

3
Матурски рад Анастасија Ђукић

1. БИОГРАФИЈА

1.1. Дјетињство и школовање

Ерик Артур Блер је рођен 25. јуна 1903. у Мотихарију, Бихар, Британска Индија. Његов
прадјед, Чарлс Блер, био је богати земљопосjедник Дорсета који се оженио Мери Фејн,
ћерком Томаса Фејна, 8. грофа Вестморленда , и зарађивао за живот као власник
плантаже на Јамајци. Његов дјед, Томас Ричард Артур Блер, био је свештеник. Ерик
Блер је описао своју породицу као нижу средњу класу. Његов отац, Ричард Валмесли
Блер, радио је у одељењу за опијум у индијској државној служби, а његова мајка, Ида
Мабел Блаир, одрасла је у Моламијену, Мјанмар (тада Бурма). Ерик је имао двије сестре:
Марџори, пет година старију, и Аврил, пет година млађу. Када је Ерик имао годину дана,
мајка га је одвела са сестром у Енглеску. Његово родно мјесто и дом у Мотихарију данас
је историјски споменик.

Слика 1. – Џорџ Орвел

Године 1904, Ида Блер се са дјецом преселила у Хенли на Темзи у Оксфордширу. Ерик
је одрастао са мајком и сестрама, и осим мале посјете 1907. није видио свог оца све до
1912. Са пет година, Ерик је послат у школу у Хенли-он-Темзе, гдје је студирала и
његова сестра Марџори. Школа је била католичка и имала је интернат, али Ерик није
користио интернат. Школу су водиле француске часне сестре. Његова мајка је жељела
да се образује у државној школи, али породица то није могла да приушти. Преко
друштвених веза свог ујака, Чарлса Лимузена, Блер је добио стипендију за школу Ст.
Циприан у Истборну, Источни Сасек. Тамо је стигао у септембру 1911, гдје је остао пет
година, враћајући се кући само за празнике.

4
Матурски рад Анастасија Ђукић

Иако није знао ништа о смањеним порезима, убрзо је схватио да потиче из сиромашније
породице. Блер није волио школу и много година касније написао је постхумни
есеј „Такве и такве су биле радости“, који је написан на основу његовог искуства у
школи. У тој школи га је Блер први пут упознао Сирил Коноли, који је постао писац и
као уредник часописа Хоризон, објавио је неколико Орвелових есеја.
Прије Првог свјетског рата, породица се преселила у Шиплаке, Оксфордшир , гдје се
Ерик спријатељио са породицом Бадиком, посебно са њиховом ћерком Џакинтом
Бадиком, а обоје су сањали да једног дана постану писци.
Неки од тадашњих хобија и интересовања Џорџа Орвела било је пуцање, пецање и
посматрање птица.
Док је студирао на Сент Кипријану, Блер је написао двије песме које су објављене
у Хенлеи Стандарду. На Хароу историјским наградама био је на другом месту послије
Конолија. Његов рад су препознали и цијенили испитивачи и добио је
стипендије Велингтон колеџа у Беркширу и Итон колеџа. У то време није било места за
факултет, све док Блер није остао у Сент Кипријану до децембра 1916.
Блер је у јануару почео у Велингтону, гдје је провео прољећни семестар. У мају 1917.
отворено је сједиште на колеџу Итон. Блер је остао у Итону до децембра 1921, када је
отишао прије него што је имао 19 година. Сирил Коноли се такође преселио у Итон, али
пошто су били раздвојени годинама, нису се много зближили.
Родитељи нису могли да га шаљу на факултет без стипендије и закључили су да због
лоших резултата неће моћи да добије стипендију. Рансиман је примиjетио да Ерик има
романтичне идеје за Исток и породица је одлучила да се Блер придружи Империјалној
полицијској служби. Да би то урадио, Ерик је морао да положи пријемни испит. У
децембру 1921. напустио је Итон и отпутовао са својом породицом.

1.2. Служба у Мјанмару

Блерова бака по мајци живјела је у Моламијену у Мјанмару (тада у Бурми), па је изабрао

да служи у овој земљи (тада провинцији Британске Индије). Октобра 1922. пловио је за
Бурму како би се придружио индијској царској полицији у Бурми. Мјесец дана након
што је отпловио за Британску Индију, Блер је стигао у Јангон (тадашњи Рангун) и
отпутовао у Мандалај. Именован је за помоћника окружног тужиоца (на условној) 29.
новембра 1922, са датумом почетка 27. новембра и платом од 525 индијских рупија
мјесечно.
Његов рад као чиновника дао му је значајне одговорности, у вријеме када су многи
његови савременици били на енглеским универзитетима. Касније је пребачен на исток у
Бурму, гдје је његова јединица била одговорна за безбједност око 200 000 људи. Крајем
1924. пребачен је у Танлин, мјесто ближе Јангону. Иако је мјесто било загађено нафтном
индустријом, град је и даље био близу Јангона , метрополе и космополитске луке. Блер
је често одлазио у град да би прегледао књижаре, јео добро кувану храну, да би побјегао
од досадне рутине полицијског живота.

5
Матурски рад Анастасија Ђукић

У Бурми је Блер имао репутацију „aутсајдерa“. 1 Већину времена је био сам, читао је или
се бавио активностима које нису биле за вишу класу. Такве активности биле су, на
примјер, одлазак у цркву у Карену.
Његов колега Роџер Бидон (у интервју за BBC 1969. године) изјавио је да је Блер брзо
научио језик и да је прије него што је напустио Бурму могао да говори течно бурмански
језик. Током овог периода Блер је направио неке физичке промјене, односно од овог
периода је почео да носи бркове у облику линија и замијенио стари стил бркова. Имао је
и одређене тетоваже, односно на сваком зглобу је плави круг. Многи локални Бурманци
и даље имају такве тетоваже.
У априлу 1926. преселио се у Мулмаин, гдје му је боравила бака. Крајем године је
службом пребачен у Кату у Горњој Бурми, гдје је 1927. добио грозницу. Одобрено му је
да привремено напусти службу и исте године се врати у Енглеску, али је због болести у
јулу отишао кући. Док је био на боловању и одмору са породицом у Корнволу у
септембру 1927. размишљао је о свом животу. Одлучио је да се не враћа у Бурму, дао је
оставку и одлучио да постане писац. Његова искуства у Бурми инспирисала су књигу
„Бурмански дани“ (1934) и есеје „Hanging“ (1931) и „Shooting and Еlephant“ (1936).

1.3. Лондон и Париз

По повратку у Енглеску Џорџ Орвел се вратио у породичну кућу у Саутвoлду када се

поново састао са локалним пријатељима. Посјетио је свог учитеља Гауа у Кембриџу и
питао га за савјет како да постане писац. Године 1927. преселио се у Лондон. Рут Пител,
породични пријатељ, помогао му је да пронађе смјештај и крајем 1927. преселио се у
кућу у улици Портобело. Данас има плаву плочу у знак сјећања на његов боравак у том
дијелу Лондона. Питерова умјешаност у пресељење оставила би сигурност поштовања у
Блеровим очима. Питер је био заинтересован за Блерово писање, указујући на слабости
у његовој поезији и савјетујући га да пише о ономе што зна. Ове приче, истраживања,
експедиције и туре рађене су у периоду од пет година.
Као емисија Џека Лондона, чија је дјела обожавао, Блер је почео да истражује
сиромашније дијелове Лондона. За почетак се опредијелио за Лајмхаус Козвеј, гдје је
провео прву ноћ у редовном смјештају, вјероватно јефтином смјештају Џорџа Левија. За
кратко вријеме успио је да се претвори у локалца. Та искуства је искористио за свој
есеј „The Spike“, свој први објављени есеј на енглеском, и други дио „Нико и ништа у
Паризу и Лондону“ (1933).
Године 1928. Блер се преселио у Париз. Живио је у улици Руе ду Пот де Фер, радничкој
четврти Париза. Његова тетка Нели Лимузен такође је живјела у Паризу и пружала му је
социјалну, а по потреби и новчану помоћ. Почео је да пише романе, укључујући рану
верзију Бурманских дана. У то вријеме је био успјешнији као новинар, објављујући
чланке за Монд, политичко-књижевни часопис који је уређивао Анри Барбис. Три дјела
су објављена у Ле Прогрес Цивикуе), гдjе је писао о незапослености, свакодневном
животу бескућника, просјака у Лондону. Сиромаштво је било у фокусу његовог писања
све док није почео да пише роман „У част Каталоније“.

1
Аутсајдер – онај који је изван нечега, онај који је по страни, неупућен човјек;
6
Матурски рад Анастасија Ђукић

Слика 2. – Улица у Паризу у којој је боравио Џорџ Орвел

У фебруару 1929. године се тешко разболио и одведен је у болницу Цосине у Паризу. Ова
болница је била бесплатна у којој су се обучавали студенти медицине. Његова искуства
тамо била су основа за његов есеј „ Како сиромашни умиру“, објављен 1946. Убрзо му је
сав новац украден из стана. Да ли из нужде или материјалне имовине, почео је да ради
као перач судова у хотелу Риволи, што је касније описао у свом роману „Нико и ништа
у Паризу и Лондону“.
Орвел је остао у Паризу скоро двије године.

1.4. Саутволд – Енглеска

У децембру 1929, након скоро двије године у Паризу, Блер се вратио у Енглеску и одмах
отишао у кућу својих родитеља у Саутволду, приморском граду у Сафолку. Саутволд је
био Блеров дом наредних пет година. Породица је имала добар глас у граду, а његова
сестра је водила чајџиницу у граду. Упознао је многе мјештане, укључујући Бренду
Салкелд, ћерку свештеника која је радила као учитељица у женској школи Светог
Феликса. Иако је одбила његову понуду за брак, годинама му је остала пријатељ. Блер је
обновио и пријатељства са старим познаницима, попут Дениса Колингса.
Године 1930. накратко је боравио у Брамлију у Лидсу са својом сестром Марџори и
њеним мужем Хамфријем Дакином. Блер је писао критике за Аделфи и радио као
приватни учитељ за дјецу са сметњама у развоју у Саутволду. Касније је постао учитељ
тројици младих браће, од којих је један био чувени академик Ричард Стенли
Питерс. Његова историја посљедњих година обиљежена је дуализмом и
контрастима. Имамо Блера који води озбиљан живот у кући својих родитеља у којој
пише, али постоји и Блер као Бартон (име које користи када се прерушава у бескућника)
који тражи искуство у домовима бескућника.

7
Матурски рад Анастасија Ђукић

Цртао је и купао се на плажама и тамо је упознао Мејбл и Френсиса Фиерса, који су

утицали на његову каријеру. Током година посјећивао их је у Лондону и често посјећивао
њиховог пријатеља Макса Плаумана. Такође је често боравио у домовима Рут Питер и
Ричарда Риза, гдје је мијењао одјећу за своје епизоде као бескућник. Један од његових
обавеза био је обављање кућних послова преко ноћи за два шилинга и шест пенија
дневно.
Током овог периода Блер је редовно објављивао чланке у Аделпхију, а есеј „Вјешање“ се
појавио у августу 1931. Од августа до септембра 1931. наставило се његово истраживање
о сиромаштву. Након тога је провео ноћ у прихватилишту за бескућнике у улици Тулли,
али није могао дуго да издржи и уз финансијску помоћ родитеља преселио се у Виндзор
улицу, гдје је остао до Божића. Мабел Фиртх је убрзо повезала Блера са Леонардом
Муром, који је постао његов књижевни агент.
У то вријеме, Џонатан Кејп је одбио Дневник слуге, прво издање „Нико и ништа у
Паризу и Лондону“. По савјету Ричарда Риса, понудио је текст „Влакно и влакно“, али
уредник Т. С. Елиот је такође одбацио текст. Блер је годину завршио својим (намјерним,
произвољним) хапшењем, какo би Божић могао да доживи у затвору, али власти нису
сматрале његово јавно понашање разлогом за његово хапшење. Блер се вратио кући у
Саутволд након што је провео само два дана у самици.

1.5. Џорџ Орвел и учитељска каријера

У априлу 1932. Блер је постао наставник у средњој школи Хавторнс, школи за дјечаке
у Хејсу, Хилингдон, Западни Лондон. Ово је била мала школа која је пружала приватно
образовање јер су овдашњи трговци имали само 14 до 16 дјеце од десет до шеснаест
година. Док је био у школи, спријатељио се са службеником локалне парохијске цркве
и активно учествовао у њиховим активностима.
Пред крај љетњег семестра 1932. Блер се вратио у Саутволд када су његови родитељи
били у процесу куповине куће у којој су живјели. Блер и његова сестра Аврил су свој
одмор провели украшавајући дом, а у међувремену су радили на роману „Бурмански
дани“. Поред тога, проводио је вријеме са Елинор Жак, али се због Дениса Колингса
његова жеља за озбиљнијом везом није остварила.
Орвел се спремао да објави своју књигу, сада под насловом „Доле и напољу у Паризу и
Лондону“, односно „Нико и ништа у Паризу и Лондону“. Књигу је желио да објави под
другим именом како не би осрамотио породицу чињеницом да је неко вријеме живио као
бескућник. У писму Муру (од 15. новембра 1932) препустио је избор свог псеудонима
Муру и Голанцу. Четири дана касније, писао је Муру и предложио псеудониме
П. С. Бартон (ПС Буртон), Кенет Мајлс (Кеннетх Милес), Џорџ Орвел и Х. Х. Левис
Аллваис. На крају је изабрао псеудоним „Џорџ Орвел” јер све у свему, било је то добро
енглеско име. „Нико и ништа у Паризу и Лондону“ објављено је 9. јануара 1933, а Орвел
је радио и на Бурманским данима. "Нико и ништа" је био успјешан и касније га је
Харпер објавио у Њујорку.

8
Матурски рад Анастасија Ђукић

Године 1933, Блер је напустио Хавтхорнс и отишао на Фрајс колеџ у Миделсеку. Ово је
била већа школа са преко 200 ученика и пуним наставним особљем. За то вријеме купио
је мотоцикл и возио се по Мидлсексу. Док је путовао мотоциклом, једног дана га је
захватило невријеме, а због кише и хладноће добио је упалу плућа. Пребачен је у
болницу Aksbridge Cottage. У једном тренутку љекари су вјеровали да неће бити
спасен. Али Блер је у јануару 1934. пуштен на кућно лечење, вратио се у Саутвалд и онда
потпуно одустао од подучавања.
Блер је био разочаран када је Голанц одбио његове „Бурманске дане“, али је Харпер био
спреман да објави роман. Блер је у међувремену почео да ради на роману „Свештеничка
ћерка“, присјећајући се својих учитељских дана и живота у Саутволду. Међутим, у
октобру, пошто је Муру послао примјерак Свештеничке ћерке, отишао је у Лондон, гдје
му је посао нашла тетка Нели Лимузен.

1.6. Боравак и посао у Лондону

Блеров нови посао био је у продавници половних књига

у Хемпстеду у Лондону. Продавница је била у власништву породице Вестроп, која је
била пријатељица Нели Линукса и активна присталица есперантског покрета. Били су
пријатељски настројени према Блеру и обезбиjедили су му удобан смјештај у Ворвик
Меншоу у улици Понд. Блер је радио са својим новим колегом Џоном
Кимчеом. Поподне је радио у продавници, а ујутру је био слободан да би могао да
пише. Ова искуства су била основа за писање његовог романа „Keen the Aspidrista
Флиинг“ (1936). У то вријеме није био политички активан, иако су његови послодавци и
Кимче били активисти Независне радничке партије. Блер је писао за Аделфи,
припремајући се за објављивање Свештеничке кћери и Бурманских дана.
Морао је да се исели из Ворика почетком 1935. године, али му је Мејбл Ферт нашла стан
у Парламент Хилу. „Свештеничка кћи“ изашла је 11. марта 1935. године. Почетком 1935.
упознао је Ајлин Ошогнеги, која ће му бити будућа жена. У том периоду Блер је почео
да пише критике за „The Hev English Beekli“.
„Бурмански дани“ су објављени у јуну, а рецензија Сирила Конолија за „Тхе Нев
Статесман“ подстакла је наставак Блеровог пријатељства са Конолијем. У августу се
преселио у стан у улици Лофорд и живио са Мајклом Мајерсом и Рајнером
Хепенсталом. Иако су били пријатељи, нису били у добрим односима, посебно Блер и
Хепенштал. Касније су заједно радили за BBC. Током овог времена Блер је радио на
„Живео фикус” и такође је безуспјешно радио на серији „Hevs Chronicle”. У октобру
1935. његови цимери су се иселили и он је имао проблема да плати пуну кирију. Ту је
остао до јануара 1936, када је престао да ради у продавници.
У знак сјећања на Блеров рад у том делу града 1980. године постављена је плава плоча.

9
Матурски рад Анастасија Ђукић

1.7. Пут до Виган Дока

Орвел је питао Џека Хилтона за савет, писца управо таквог порекла. Орвел је писао
Хилтону објашњавајући да тражи смештај и тражећи препоруке за своју мисију. Хилтон
није могао да нађе смештај, али му је савјетовао да путује у Виган умјесто у Ротдејл .
31. јануара 1936. Орвел је стигао у Манчестер јавним превозом и пјешке. У Манчестер је
стигао у вријеме када банке нису радиле, па је морао да остане у редовном
смјештају. Сљедећи одјељак је добио листу контаката, коју је успут послао Ричард
Рис. Један од њих је био Френк Мид, који је препоручио Виган, гдје је Орвел провео
фебруар у нечистом преноћишту. У Вигану је обишао бројне домове да види како људи
живе, детаљно биљежећи услове у којима су живјели и приходе са којима су
живјели. Затим је отишао у рудник угља, а за своје потребе користио је јавну библиотеку,
данас Музеј Виган .
Његову мисију у Вигану ометала је забринутост око књиге „Живео фикус“. Накратко се
преселио у Ливерпул и остао у Јоркширу у марту, а затим у Шефилду и Барнслију. Поред
обиласка рудника и праћења друштвених услова, присуствовао је састанцима
Комунистичке партије и митинзима Освалда Мозлија, гдје је учио тактику Британске
фашистичке уније. Посјетио је и своју сестру у Хединглију, када је посетио Музеј
сестара Бронте у Хаворту .
Орвелу је било потребно мјесто да се концентрише на писање, а опет му је помогла
његова тетка Нели, која је живјела у Велингтону у Хертфордширу. Живјела је у кућици
из 16. вијека. Велингтон је био мало село сјеверно од Лондона и кућа у то вријеме није
имала модерне елементе. Ту је и боравио, односно доселио се 2. априла 1936.
године. Почео је да пише „The Road to the Vigan Dock“ крајем априла, али је у исто
вријеме проводио вријеме радећи у башти, покушавајући да отвори локалну
радњу. „Живио фикус” је објавио Голанц 20. априла 1936. године.
Резултат његовог путовања на сјевер Енглеске био је роман „The Road to the Vigan Dock“,
који је Голанц објавио 1937. године. Први дио књиге је његово друштвено истраживање
у Ланкаширу и Јоркширу, које описује и живот рудара. Други дио књиге је дугачак есеј
о његовој политичкој свјести, који укључује аргументе за социјализам. Што се тиче
другог дијела, Голанц се уплашио да не изазове бурну реакцију у британској јавности, па
је због тога (док је Орвел већ отишао у Шпанију) додао предговор књизи.
Због овог истраживања Орвел је био под сталном присмотром безбједносних структура
12 година, од 1936. до годину дана прије објављивања романа „1984“ .
Орвел се 9. јуна 1936. оженио Ајлин. Убрзо је почела политичка криза у Шпанији и на
њу је скренута Орвелова пажња. Пред крај године, забринут због успона Франсиска
Франка у Шпанији (подржаног од нацистичке Немачке и Италије), Орвел је одлучио да
оде у Шпанију и учествује у Шпанском грађанском рату
као републикански борац. Вођен погрешном претпоставком да су му потребни
левичарски документи да би прешао на фронт, обратио се Харију Политу,
лидеру Британске комунистичке партије (по препоруци Џона Стречија). Тражио је да
буде безбиједно пребачен у Шпанију преко британске амбасаде у Паризу.

10
Матурски рад Анастасија Ђукић

1.8. Шпански грађански рат

Орвел је отишао у Шпанију 23. децембра 1936. У Паризу је срео Хенрија Милера, са
којим је ручао у ресторану. Милер је рекао Орвелу да је ратовање у грађанском рату због
осјећаја обавезе или забринутости „бесмислица” и да су британске идеје борбе против
фашизма, одбрани демократије, биле глупост. Неколико дана касније у Барселони,
Орвел се састао са Џоном Мекнером, чланом Независне лабуристичке партије, коме је
поново рекао: „Дошао сам да се борим против фашизма.“ Орвел се уплео у сложену
политичку ситуацију у Каталонији. Републиканску владу је подржао велики број
фракција са супротстављеним идејама. Како је Независна радничка партија била
повезана са Радничком партијом марксистичког уједињења (ПОУМ), придружио се
ПОУМ-у.
После кратког времена у Лењиновој касарни у Барселони, послат је на релативно миран
фронт у Арагону, предвођен Гергесом Копом. Јануара 1937. послат је
у Алкубијере (мјесто на надморској висини од 1.500 метара) усред зиме. Овдје је било
врло мало војних акција, а Орвела је изненадила несташица муниције, хране, дрвета и
других основних потрепштина. Са својим кадетским корпусом и полицијском обуком,
брзо је унапријеђен у чин каплара. Три недјеље касније стигао је британски контингент
(из НЛП-а) и они су са Орвелом послати у Монте Оскуро, а затим у Уеску .
У међувремену, у Енглеској, Ајлин се побринула за објављивање „The Road to the Vigan
Dock“ прије него што је отишла у Шпанију. Ајлин је волонтирала са Џоном Мекнером и,
уз помоћ Џорџа Копа, посјетила је свог мужа, доносећи му чај, чоколаду и
цигарете. Једно вријеме Орвел је био хоспитализован (отрована рука) гдје су му
украдене све ствари. Вратио се на фронт и учествовао у нападу на националистичке
редове.
У априлу се Орвел вратио у Барселону. Желећи да га пошаљу на фронт у Мадрид,
сматрао је да треба да се придружи интернационалним бригадама, па је пришао једном
шпанском комунисти и објаснио му ситуацију. Иако се није слагао са комунистима, ипак
их је сматрао пријатељима и савезницима. То мишљење ће се ускоро
промијенити. Током Првомајских дана у Барселони, Орвел се нашао у борби између
различитих фракција. Највише времена проводио је на крововима. Лажне кампање које
је водила комунистичка штампа оптуживале су ПОУМ-а за сарадњу са фашистима, што
је имало драматичне ефекте на Орвела. Умјесто да ступи у интернационалне бригаде,
одлучио је да се врати на фронт у Арагон. Чим су се завршиле мајске борбе, пријатељ га
је питао да ли и даље жели да се придружи интернационалним бригадама. Био је
изненађен што га и даље желе у својим редовима, јер је према комунистичкој штампи
био фашиста.
По повратку на фронт, рањен је снајпером у грло. За разлику од шпанских бораца, био је
виши и упозорен је да не устаје. Та непослушност је резултирала повредом. Неко
вријеме није могао да говори и обилно је крварио. Пребачен је у болницу у
Љеиди. Опоравио се довољно да би 27. маја 1937. био послат у Тарагону, а касније у
Барселону. Због повреде је проглашен неурачунљивим.
До средине јуна политичка ситуација у Барселони се погоршала и ПОУМ је
дискредитован. Чланови ПОУМ-а су почели да се хапсе. Орвел и његова жена су били у
опасности да буду ухапшени и морали су да се крију, иако су једном чак покушали да
помогну Копу. Када су им пасоши били спремни, побјегли су из Шпаније у Француску.

11
Матурски рад Анастасија Ђукић

Орвел је стигао у Велингтон у јулу 1937, а 13. јула је објављено да је Орвел оптужен да
је агент ПОУМ-а. Ова оптужница је објављена у Барселони у његовом одсуству. Орвел
је тврдио да су то била руско-троцкистичка суђења и да је све од почетка до краја лаж и
измишљотина комунистичке штампе. Ова искуства у Шпанији резултирала су
романом „У част Каталоније“ (1938).

1.9. Период послије Шпанског грађанског рата

Послије рата, Орвел се вратио у Енглеску јуна 1937. и остао у кући своје жене у
Гриничу. У међувремену, комунист Даили Воркер је написао књигу „Пут до
пристаништа Виган“, извлачећи из контекста Орвелове списе да „радничка класа
смрди“. Сарађивао је са Фредриком Барбургом на објављивању његових дјела. Орвел се
вратио у Велингтон, гдје је држао козу, пијетла (по имену Хенри Форд) и пудлу по имену
Маркс. У таквој породичној и мирној атмосфери Орвел је почео да пише „У част
Каталонији“.
Понекад је размишљао да оде у Индију да би радио за „The Pioneer“. Међутим, у марту
1938. Орвелово здравље се погоршало. Примљен је у санаторијум Престон Хол у Кенту,
бившу болницу за особље. У почетку се мислило да болује од туберкулозе и остао је у
болници до септембра. „У част Каталоније“ објавили су Секер и Варбург и доживио је
комерцијални успех.
Романописац Лео Мајерс је тајно финансирао Орвелово путовање у Мароко како би
избјегао енглеску зиму и побољшао своје здравље. Орвеловци су у септембру 1938.
путовали кроз Гибралтар и стигли у Маракеш . Изнајмили су вилу на путу за Казабланку
и онда написали „ Бори се за ваздух “. У Енглеску су се вратили 30. марта 1939. године,
а књига је објављена у јуну. Орвел је неко вријеме провео у Велингтону и Саутвалду
радећи на есеју за Чарлса Дикенса. У јуну 1939. умро му је отац.

1.10. Орвел у Другом свјетском рату

Када је избио Други свјетски рат, Орвелова жена је почела да ради у Одјељењу за цензуру
британског министарства информација у Лондону. Током радних дана боравила је у
кући својих рођака у Гриничу. Орвел се такође пријавио за посао у Централном регистру
Велике Британије, али безуспјешно. Вратио се у Велингтон и 1939. написао материјал за
своју прву збирку есеја. У наредним годинама постао је заокупљен писањем критика за
представе, филмове и књиге за часописе „The Listener“ , „Time and Tude“ и „Hev
Adelphi“ . 29. марта 1940. започела је дугогодишња сарадња са Трибином). Почетком
1940-их појавио се први број часописа Хоризонт који је пружио друге могућности за
Орвелов рад, као и друге књижевне контакте. У мају су се Орвелијанци уселили у стан у
Лондону. Током овог периода, Орвел је водио дневник.
12
Матурски рад Анастасија Ђукић

Британски медицински одбор је Орвела прогласио неспособним за било какву војну

службу. Међутим, убрзо је пронашао начин да се укључи у војне активности
придруживши се Британској добровољачкој гарди. Дијелио је социјалистичке визије
Тома Винтерингема о Гарди као револуционарној народној милицији. Током боравка у
Велингтону, радио је на „ Енглеској вашој Енглеској “ и писао критике за разне часописе
у Лондону. 19. фебруара 1941. објављен је „Лав и једнорог“: социјализам и енглески
геније .
Почетком 1941. почео је да пише за амерички часопис „Partisan Review“ , који је Орвела
повезао са њујоршким антистаљинистичким интелектуалцима и допринео Голенцовој
антологији Издаја левице ( Издаја левице ). Такође се безуспjешно пријавио за посао у
британском Министарству ваздухопловства. У међувремену је наставио да пише
критике за књиге и драме, а за то вријеме је упознао романописца Ентонија
Пауела. Учествовао је и у радио сервисима BBC-a.

Слика 3. – Џорџ Орвел за вријеме рада у BBC студију.

У августу 1941. коначно је добио „војни посао“ када је примљен за источну службу BBC-
a. Када је био на интервјуу за посао, нагласио је да апсолутно прихвата потребу да
пропаганду води власт, рекао је он и додао да је у ратним временима дисциплина у
спровођењу владине политике била неопходна. Ово је био први пут да је Орвел радио у
канцеларији.
Орвелово здравље се погоршавало. У октобру је имао бронхитис и чешће је обољевао. У
то вријеме, Дејвиду Астору је био потребан дописник за „The Observer“ и позвао је
Орвела да пише о њему. Његов први чланак појавио се у марту 1942. Ајлин се убрзо
преселила у Министарство хране, а породица се преселила у већи стан. Његова мајка и
сестра су се приближиле Блеру и његовој жени.
Док је радио за BBC, Орвел је покренуо „Тhe Voice“, књижевни сервис дизајниран за
услуге у Индији. У том периоду водио је активан књижевни и друштвени живот са својим
савременицима, посебно онима из политичког опредјељења. Године 1942. почео је да
пише за часопис „Трибјун“. Орвелова мајка је умрла у марту 1943, у време када је радио
на својој најпознатијој књизи „Животињска фарма“.

13
Матурски рад Анастасија Ђукић

У септембру 1943. Орвел је дао оставку на BBC. Радио је двије године на радију. Послије
његовог отпуштања услиједио је извјештај који је потврдио његову забринутост да мали
број Индијаца слуша емисије. Међутим, више је волио да се фокусира на своју
„Животињску фарму“. Само шест дана прије него што је потпуно напустио посао, 24.
новембра 1943. године, емитована је његова адаптација бајке „Царево ново
рухо”. Такође је дао оставку из Добровољачке гарде из здравствених разлога током овог
периода.
У новембру 1943. Орвел је постављен за књижевног уредника Трибуне-а, уз помоћ свог
старог пријатеља Џона Кимчеа . Орвел је тамо радио до 1945. године, написавши преко
80 рецензија књига, а 3. децембра 1943. започео је своју личну редовну колумну „Како
желим“, у којој је писао углавном о три или четири теме. И даље је писао критике за
друге часописе иако је радио као уредник. Стекао је поштовање у љевичарским
круговима, али и неким блиским пријатељима са деснице. У априлу 1944. „Животињска
фарма“ била је спремна за објављивање. Голенц је одбио да га објави, сматрајући га
нападом на СССР, који је био кључни савезник у Другом свјетском рату. И други
издавачи су дијелили исто мишљење. Међутим, Џонатан Кејп није тако мислио.
У мају су Орвел и његова супруга успели да усвоје дијете, захваљујући контактима
Ајлинине сестре, која је тада била љекар у Њукаслу на Тајну. Због бомбардовања током
рата, Орвеловци су морали да нађу нови дом. Све своје књиге пронашао је у рушевинама
свог старог дома и однио их у Велингтон.
Орвел је убрзо доживио још једно разочарење. Иако је Кејп у почетку пристао да објави
„Животињску фарму“, предомислио се. Ова одлука услиједила је послије његове посјете
Петру Смолету, званичнику Министарства информисања . Касније је, међутим, утврђено
да је Смолет био совјетски агент и да је утицао на Кејпову одлуку.
Једно вријеме Орвелови су живјели у близини Карлтона, гдје су усвојили дете. Имали су
сина Ричарда Хорасија Блера. У септембру 1944. преселили су се у Ислингтон. Ајлин је
дала отказ и преузела бригу о породици. Издавачка кућа „Секер и Варбург” дала је
сагласност за издавање „Животињске фарме”. Објављивање је било заказано за март, али
је књига објављена у августу 1945. године. У фебруару 1945. Орвел је позван да буде
војни посматрач за „Обзервер“.
Ајлин је умрла од хистеректомије 29. марта 1945. године.

1.11. Послијератни период

„Животињска фарма” се добро уклопила у послијератну свјетску политичку сцену и

имала је успјех широм свијета, а Орвел је постао „тражен писац”. Сљедеће четири године
Орвел се мијешао са новинарством, углавном за Трибјун, Обзервер и Манчестер Ивнинг
њус, али је писао и за мале новине и часописе, и радио на својој надолазећој
књизи „1984“ (која је изашла 1949). Био је водећа личност у такозваном Шангајском
клуб (назван по ресторану у Сохоу), група љевичарских новинара.
Годину дана након Ајлинине смрти, објавио је око 130 чланака и избор својих
„ Критичких есеја “, и био је активан у разним кампањама лобирања. Унајмио је и кућну
помоћницу Сузан Вотсон, која је такође бринула о његовом сину. У септембру је провео
дан и ноћ на острву Јура у Шкотској, јместу које је сматрао уточиштем од убрзаног
живота у Лондону, а Давид Астор му је помогао да се припреми за пут у Јуру.

14
Матурски рад Анастасија Ђукић

Године 1945. и 1946. Орвел је имао неколико неуспјешних приједлога за брак. Године
1946. имао је плућно крварење, али је болест успешно сакрио. Његова сестра Марџори
умрла је од болести бубрега у мају, а 22. маја 1946. Орвел је одлучио да живи на острву
Јура, у мјесту званом Барнхил.
Мјесто гдје се Орвел преселио заправо је била напуштена фарма на северу острва, 8
километара удаљена од власника фарме. Услови на фарми били су примитивни, али
изазов за побољшање услова живота био је примамљив. Његова сестра Аврил га је
пратила. Сузан Вотсон и њен син стигли су на острво у јулу. У том периоду Орвел је
почео да пише чувену књигу „1984“.

У другој половини 1946. Орвел се вратио у Лондон. У том периоду је већ био познат
писац и имао је много посла. Године 1946./47. у Енглеској је била економска и енергетска
криза, па је велики дио дрвеног намјештаја коришћен за огрев. Осим тога, загађење
ваздуха је додатно отежало његово здравље. Због успјеха „Животињске фарме” Орвел је
очекивао велике приходе, па је ступио у контакт са књиговодственом
фирмом. Компанија му је савјетовала да оснује компанију која ће тражити своја ауторска
права и моћи да прима мјесечне приходе преко компаније. Орвел је основао Георге
Орвелл Продуцтионс Лтд ( George Orwell Producions Ltd ) 12. септембра 1947.
Орвел је поново отишао у Јуру 10. априла 1947. године. Закуп куће Волингтон је истекао
у јулу. У Јури је радио 1984. и добро напредовао. У то вријеме га је посјетила породица
његове сестре, и тада је Орвел доживио несрећу на броду 19. августа када је умало
изгубио живот прелазећи залив Кориревканан . У децембру је био на прегледу код
специјалисте у Глазгову који је рекао да је Орвел тешко болестан и недјељу дана пре
Божића 1947. примљен је у болницу Хејмајерс близу Глазгова. Дијагностикована му
је туберкулоза. Већ у јулу 1948. Орвел је могао да се врати у Јуру, а већ у децембру је
завршио чувену књигу „1984”. Јануара 1949., слабог здравља и без снаге, одлази
у санаторијум Кренам .
Роман „1984“ објављен је у јуну 1949. и одмах је постигао успјех.

1.12. Посљедњи Орвелови дани

Након што му је супруга умрла пријатељи су сматрали да ће дијете дати на усвајање.

Међутим, то се није догодило. Постао је самохрани отац, али му је у одгајању дјетета
помагала кућна помоћница. Дјечак је био веома везан за Орвела, те су много времена
проводили заједно. Када би се Орвел бавио обрадом дрвета, Ричард би му помагао.
Орвелово здравље се погоршавало због туберкулозе. Почео је да излази са Соњом
Браунел 1949. године и њих двоје су објавили да ће се вјерити у септембру те
године. Соња је преузела дужност од Орвела и бринула се о њему у болници.
У септембру 1949. Орвел је тражио од свог рачуновође Харисона да буде директор
његове компаније, али није било сведока. Орвел и Соња су се вјенчали у болничкој соби
13. октобра 1949. Међутим, на челу компаније био је брачни пар Блер.
Џорџ Орвел није успео да победи болест и 21. јануара 1950. године, са само 46 година,
енглески писац је умро.

15
Матурски рад Анастасија Ђукић

Његова удовица је умрла 1980. године, те је до краја свог живота водила рачуна о
финансијама и имању свог покојног супруга.
Сина Ричарда васпитали су Орвелова сестра Аврил и њен муж у Шкотској. Ричард се
оженио те добио два сина и унуке, а за разлику од Орвела, Ричардова интересовања била
су усмјерена на пољопривреду.

Слика 4. Орвелова гробница у Сатону

16
Матурски рад Анастасија Ђукић

2. КЊИЖЕВНА КАРИЈЕРА

Током већег дијела своје каријере, Орвел је био најпознатији по свом новинарству,
есејима, критикама, колумнама у новинама и часописима и својим извјештајним
књигама: „Нико и ништа у Паризу и Лондону“ (описујући период сиромаштва у овим
градовима), „ Пут до пристаништа Виган “ (описује услове живота сиромашних у
северној Енглеској и општу класну поделу у Енглеској) и „ У част Каталоније “. Према
Ирвингу Хауу, Орвел је био „ Хазлитов најбољи енглески есејиста од тада “.
Савремени читаоци Орвела углавном познају као романсијера, посебно због његових
веома успјешних наслова „Животињска фарма” и „1984”.
„Животњска фарма“, упркос томе што садржи животињске ликове и сматра се бајком,
може се доживљавати не само као бајка већ и као нешто идилично, као визија нечег
лијепог и позитивног. Роман „Животињска фарма“ написана је 1944. године, а када је
роман прочитан, на њега се гледало као и на критику Совјетског Савеза и Октобарске
револуције која је пажљиво прикривена кроз животиње на фарми и њихову побуну.
Књига се може односити на савремено друштво, у ком људи се и даље људи боре против
неправде. Орвел критикује проблеме у друштву, фокусирајући се на теме као што су
похлепа и моћ које приказују свиње и са друге стране апсолутна послушност и
недостатак критичког мишљења које приказују овце. Сви његови критичари су чврсто и
пажљиво „умотани“ и представљени у животињском свијету.
Роман „1984“ је један од најзначајнијих романа свјетске књижевности, а сигурно један
од најпознатијих дистопијских романа свих времена. Говори о тоталитаристичком
систему који влада у будућности (с обзиром на вријеме настајања романа и особе која
покушава да преживи – Винстон Смит).
Овај роман значајно је дјело чија су се предвиђања у многочему обистинила у модерном
друштву. Оно није само фикција, него и пророчанство темељено на дотадашем развоју
друштва.
Осим описа дистопијског свијета, незаобилазне радње и добро разрађених ликова, роман
„1984“ нуди филозофска промишљања, етичне расправе, а прије свега озбиљну критику
данашњег друштва.
Орвел је почео да пише у Индији , а своје прво дјело, аутобиографску прозу „Нико и
ништа“, објавио је у Паризу и Лондону 1933. године у Европи. Сљедеће године објавио
је књигу „Бурмански дани“, а 1935. роман „Свештеничка ћерка“. Године 1938. објавио је
своје коментаре о Шпанском грађанском рату под насловом „У част
Каталонији “. Године 1940. појавила се збирка есеја „Унутар кита“, 1945. године
објављена је сатирична бајка „ Животињска фарма“, а потом и његово најпознатије
дјело, роман „ 1984”. Године 1946. Џорџ Орвел је написао чувени есеј " Зашто пишем?",
у којој је навео четири мотива за писање: чисти егоизам, естетски ентузијазам,
историјски мотив и политичку сврху. Неколико дана прије своје смрти, Орвел је добио
поруку од Дезмонда Макартија у којој је рекао: „Оставили сте трајни траг у енглеској
књижевности ... Ви сте један од ријетких писаца своје генерације који се памти.“

17
Матурски рад Анастасија Ђукић

2. 1. Књижевна дјела

Новеле

 „ Нико и ништа у Паризу и Лондону “ (1933);

 „Бурмански дани“ (1934);
 „Свештеничка ћерка“ (1935):
 „ Живео фикус “ (1936):
 „Пут до пристаништа Виган“ (1937)
 „ У част Каталоније “ ( Омаж Каталонији, 1938);
 „ Излази у ваздух “ (1939);
 „Животињска фарма“ (1945);
 " 1984 " (1949).

Есеји
Неки од познатих Орвелових есеја су:

 „Висећи“ (1931);
 " Убијање слона " (1936);
 „Часописи за дечаке„(1940);
 „Унутар кита“ (1940);
 „Лав и једнорог: социјализам и енглески геније“ (1941);
 „Уметност Артура Мекгила“ (1941);
 „Политика и енглески језик“ (1946);
 „Пад енглеских убистава“ (1946);
 “ У одбрану П. Господин. Воодхоусе“ (1946):
 „Зашто пишем?“ (1946);
 „ Превенција књижевности “ (1946);
 „ Таква, таква је била радост “ (1946).

18
Матурски рад Анастасија Ђукић

ЗАКЉУЧАК

Џорџ Орвел је био енглески писац, есејиста и критичар, те један од најзначајнијих писаца
20. вијека. Оно што је карактеристично за њега јесте то да је његово право име уствари,
Ерик Артур Блер.
Орвел је био чудан, повучен и често је имао различитих здравствених проблема. Оно што
је битно напоменути јесте то, да је био недружељубив, те је често и из досаде смишљао
различите приче из којих су настајала његова чак и најпознатија дјела.
Осим што је пратио политичка дешавања у свијету, Орвел је имао и различите хобије.
Каратеристично је то да је чај пио сваки дан у исто вријеме, те је био љубитељ
различитих чајева. Такође, сакупљао је лијепе предмете почев од шољица од којих је
свака колекција сакупљених била посвећена различитим празницима и догађајима.
Поред шољица имао је велики број разгледница и новинских исјечака.
Његова дјела карактеришу природна бистрина и духовитост, дубоко увјерење и
постојање друштвене неправде, страст за јасноћом израза као и вјеровање у демократско
друштво. Орвел се бавио књижевном критиком и полемичким новинарством.
„Онај ко контролише прошлост, контролише садашњост. Онај ко контролише
садашњост, контролише будућност“, написао је управо Орвел који се бавио визијом
тоталитарне будућности свијета и алегоричном сатиром модерне диктатуре.
Његова мисаона кованица „Велики брат те гледа“ из романа „1984“ одавно је постала
стварност човјечанства путем друштвених мрежа и камера које су премрежиле све веће
градове свијета. У роману „1984“, који говори о тоталитарном друштву и контроли над
људима, писац каже: „Рат је мир. Слобода је ропство. Незнање је моћ.“
Данашњи глобално медији су управо слика и прилика Орвелових романа у којима
доминира свјесно „извртање“ информација, а то су ријалити ТВ садржаји који одвлаче
пажњу од истинских проблема.

19
Матурски рад Анастасија Ђукић

ЛИТЕРАТУРА

 Мирко Карин, „Чекајући великог брата – приручних за 1984.“ – Народна књига,

Београд; 2008.

Интернет извори:
 https://www.bbc.co.uk/history/historic_figures/orwell_george.shtml
 http://www.george-orwell.org/l_biography.html
 https://www.notablebiographies.com/Ni-Pe/Orwell-George.html
 https://www.bookreports.info/biography/george-orwell/
 https://www.infoprevodi.com/dzordz-orvel/

20
Матурски рад Анастасија Ђукић

Оцjена израде практичног МР _______________ (__)

Оцjена усмене одбране МР _______________ (__)

Закључна оцjена ________________ (__)

Коментар:

Комисија: 1. ______________________
2._______________________
3._______________________

Датум одбране: _____________

21