Visoka škola strukovnih studija za obrazovanje vaspitača i trenera

Subotica

SEMINARSKI RAD
Predmet:
PORODIČNA PEDAGOGIJA
Tema:
ALKOHOLIZAM U PORODICI

Profesor: Student:
Vlasta Lipovac Ivana Brančić
ALKOHOLIZAM
Živimo u svetu u kome je alkohol socijalno prihvatljiv, i u kome je malo stvari kojima se kao
alkoholu pripisuju „moći“ koje objektivno, naravno, nema. On je pratilac sreće, on je prijatelj
tuge, gubitka ili dobitka, i postoji ogroman broj ljudi koji ne mogu da se sete nijednog važnog
životnog događaja koji nisu dobro „zalili“.
Alkoholizam je hronična bolest koja uključuje ne samo fizičke, nego i psihosocijalne probleme
pacijenta, njegove porodice i okoline. Alkoholizam spada u grupu bolesti zavisnosti. Ne radi se
ni o kakvoj lošoj navici, kako se to često u narodu misli, već o pravoj bolesti koju treba lečiti.
Po broju obolelih alkoholna bolest se nalazi na trećem mestu, odmah iza kardiovaskularnih
bolesti i tumora. Promene na nivou ličnosti osobe koja ima problema sa alkoholom se
neminovno odražavaju na njegovo ponašanje, a samim tim i na njegov odnos prema okolini.
Tako možemo reći da alkoholičar nikada nije sam u svojoj bolesti, već da pati i veoma često
oboli i cela njegova porodica, a s vremenom se posledice neminovno osete i u širem društvenom
okruženju zbog različitih oblika rizičnog ponašanja alkoholičara. To prouzrokuje da se broj ljudi
kojima je potrebna stručna medicinska pomoć uvećava za dva do tri puta.
Alkoholizam kao bolest zavisnosti se duže razvija u smislu promena u centralnom nervnom
sistemu. Tokom tog perioda, javljaju se i sekundarni telesni problemi.
Najčešće se javljaju oboljenja jetre (ciroza jetre, često i hepatitis B i C), oboljenja pankreasa,
oštećenja srca i krvnih sudova, oštećenja želuca, nervnog sistema i druga neurološka oštećenja.

KLINIČKA SLIKA:
Postoje 4 kriterijuma na osnovu kojih se procenjuje da li je neko alkoholičar ili ne. Dovoljno je
da budu zadovoljena samo dva i da kažemo da se već radi o zavisnosti od alkohola.

Prvi kriterijum je tzv. „gubitak kontrole“

To znači da osoba ne može da se zaustavi na prvoj čaši, već je vuče da i dalje pije, dok se ne
napije. Zove se još i „fenomen prve čaše“, s obzirom na to da može i danima da ne pije, ali kada
popije prvu čašu gubi kontrolu nad daljim uzimanjem alkohola.

Drugi kriterijum je tzv. „nemogućnost apstinencije“

Apstinencija znači ne uzimanje ni najmanje količine alkohola. Osobe koje zadovoljavaju ovaj
kriterijum ne mogu dugo da izdrže bez pića. U početku su pijanke recimo, jednom mesečno,
zatim se periodi bez pića sve više i više skraćuju, tako da na kraju ne mogu da izdrže ni par dana
već piju svakodnevno po sistemu dolivanja.
Ako ne popiju, javlja se tzv. „apstinencijalni sindrom“- veoma neprijatno stanje, praćeno
nervozom, razdražljivošću, drhtanjem (ruku) i preznojavanjem. Aapstinencijalni sindrom je
siguran znak fizičke zavisnosti od alkohola. Javlja se uglavnom u jutarnjim časovima, usled pada
nivoa alkohola u krvi i može se prekinuti unošenjem novih količina aalkohola.

Treći kriterijum su tzv. „prekid filma“

Veoma često se alkoholičarima dešava da jednostavno ne mogu da se sete šta su u alkoholisanom
stanju radili, recimo, kako su i s kim proveli određeno vreme, kako su se vratili kući, i sl. Ovi
periodi nesećanja javIjaju se već pri, za njih, uobičajenim dozama unetog alkohola.

Četvrti kriterijum je tzv. “porast tolerancije” (podnošljivost alkohola)

Alkoholičari piju u proseku preko pola litre žestokog pića dnevno. Često, želeći da dokažu da
nisu alkoholičari, iznose podatak da piju i preko pola litre i da se ne opiju, ne znajući da je bas to
jedan od osnovnih kriterijuma koji govore u prilog bolesti. U poslednjoj fazi bolesti, nakon
dugogodišnje visoke tolerancije, imamo suprotan proces kad ih sve manje količine alkohola
opijaju te, na kraju, pokazuju znake pijanstva i nakon 1 - 2 čase. To je znak teškog oštećenja
celog organizma, posebno mozga i u ovoj fazi se javlja i najveći broj zdravstvenih posledica.

POSLEDICE PO TELESNO ZDRAVLJE

Uneti alkohol putem krvi dospeva bukvalno do svakog dela našeg tela. Dok se konzumira
umereno i povremeno, jetra ga brzo preradi i tako prerađen, lako se izluči iz organizma.
Kod alkoholičara je drugačije. Kod njih, usled velike učestalosti i velikih količina alkohola, jetra
nije u stanju da ga u celini preradi, te se zaostali alkohol i njegovi produkti u organizimu
ponašanju kao otrov. Posledice njihovog dejstva su oštećenja skoro svih organa u telu.
Među prvim organima koji stradaju je jetra. Oštećenje jetre može biti od blagog, preko uvećane i
masne jetre, pa sve do ciroze, neizlečive i smrtonosne bolesti. Usled stalnog iritirajućeg dejstva
alkohola na sluzokožu želuca i dvanaestopalačnog creva, može nastati čir koji, ako se ne prekine
s daljom konzumacijom može probiti zid želuca, ili da se na tlu čira razvije tumor. Veoma česta
posledica je i zapaljenje gušterače (pankreatitis.), koje prate neizdrživi bolovi i visoka smrtnost, a
kao posledica može da se razvije šećerna bolest, koja sama po sebi stvara nove tegobe. Akohol
deluje i na kardiovaskularni sistem, te većina alkoholičara boluje i od povisenog krvnog pritiska,
dok se kod pojedinih javlja i popuštanje i slabljenje srčanog mišića. Najosetljiviji na dejstva
alkohola su nervi. Usled alkoholnog oštećenja nerava, mogu nastati slepilo, impotencija, bolovi i
trnjenje u nogama koje se može produbiti sve do nemogućnosti hoda.
Spisak oboljenja se, nažalost, ne zaustavlja na ovome. Jednostavno, skoro da ne postoji organ u
telu na koji alkohol nema dejstva.
POSLEDICE PO PSIHIČKO ZDRAVLJE
Zbog oštećenja mozga, nastaju brojne psihičke promene, od kojih su najčesće alkoholna
izlapelost, alkohoIna epilepsija (padavica), alkoholino ludilo (delirijum tremens), alkoholna
bolesna ljubomora.
Pod dejstvom alkohola izumiru moždane ćelije znatno brže no što je to normalno, pa imamo
alkoholičara koji u četrdesetoj godini života pokazuje znake izlepelosti kao da je u odmakloj
starosti.
Alkoholno ludilo je pravi naziv za ono što se dešava alkoholičaru u delirijum tremensu. Sve
počinje neodređenim večernjim   strahovima, noćnim morama, obilnim znojenjem. Par dana
nakon toga, alkoholičar gubi sposobnost orijentacije u vremenu, u prostoru i prema drugim
osobama (ne prepoznaje, čak ni bliske osobe). Strah koji tada oseća, može da se opiše jedino
rečju užas. Sam strah nastaje kao posledica neprijatnih izmena u opažanju sveta oko sebe (tzv.
iluzije i halucinacije) za koje ne shvata da su produkt njegovog poremećenog uma, već ih
doživljava kao stvarnost. Tako, od šare na tepihu "vidi" stotine zmija koje idu ka njemu, od vaze
sa cvećem -glavu razjarene zveri. Po koži "vidi", a ispod kože "oseća" sitne bube koje gmižu.
Zato ih stalno otresa sa sebe, ili ih "vadi" rasecanjem kože. Iz nosa, ustiju i ušiju satima "izvlači"
neprekidne konce. Beli miševi nisu izmišljena šala, već neprijatna stvarnost za delirantnog
alkoholičara.
Usled oslećenja mozga alkoholom, može da se javi i padavica. Napadi epilepsije veoma su
dramatični i počinju gubitkom svesti, zalim ritmičnim trzanjem celog tela, s penom na ustima i
na kraju, umokravanjem. Za to vreme, prestaje disanje, što daje još dramtičniji ton celom
napadu. Dobra stvar u svemu ovome je da, ako prestane da pije, alkoholičar može da spreči da
napadi postanu stalni i doživotni, odnosno napadi potpuno prestaju.
Bolesna i nerealna ljubomora alkoholičara  takođe je  posledica oštećenja mozga, ali i
impotencije alkoholičara. Alkoholičar najpre samo sumnja, a kasnije postaje i uveren da ga žena
vara, iako realno nema prevare. On je prati, prisluškuje razgovore, traži od nje priznanje
neverstva, proverava donje rublje, stražari noću da umišljeni Ijubavnik baš tada ne naiđe. Sumnja
i na najbliže prijatalje, rođake, pa čak i na sopstvenog sina, ženinog oca ili brata. Dešava, se da
završetak ove mučne priče bude tragičan, odnosno da suprug ubije "nevernu" suprugu.
ALKOHOLIZAM I PORODICA
Upotreba alkoholnih pića stara je gotovo koliko i čovečanstvo. Ta hemijska supstanca oduvek je
pratila čovekov opstanak, povremeno mu olakšavajući poteškoće koje su izazvali surovi životni
uslovi, pružajući mu osećanje sreće ili zaborava, i otklanjajući mu strahove pred nepoznatim i
zastrašujućim.
Alkohol najpre čoveku pokazuje svoje blago i dobroćudno lice, da bi vremenom, tiho i
neprimetno zarobljavao njegove kapacitete izazivajući potrebu kod individue da svu svoju
energiju, volju, znanje i umeće podredi želji, a zatim i potrebi za pijenjem.
Osoba koja razvija zavisnost od alkohola gubi kritički odnos prema realitetu, sopstvenu ličnost
izlaže podsmehu okoline, a njegovu porodicu problemima koji nastaju zbog disfunkcije sistema.
U nekim dokumentima iz XV veka bilo je zabranjeno da stanovništvo upotrebljava „opojna pića“
zbog socijalnih i zdravstvenih posledica koje isto uslovljava.
Šta se desilo sa čovečanstvom kad je alkohol postao favorizovana tema? Da li smo postali
napetiji, nervozniji, strašljiviji..?
Legalizujući alkohol umnožila nam se i problematika sistema: porodični sistem je sve više počeo
da trpi. Korisnici alkohola su doprineli inauguraciji kategorije bolesti poznate kao bolest
zavisnosti od alkohola.
Ta zavisnost nije samo bolest pojedinca, već je i bolest cele porodice i najrasprostranjenije
oboljenje savremenog čoveka. Kako to možemo zaključiti? Dovoljno je samo da se analizira
porodica u kojoj je jedan član razvio zavisnost od alkohola.

Razvoj alkoholizma u porodici razara porodicu.

Kao i kod alkoholičara pojedinca, razvoj alkoholizma u porodici se odvija postepeno, kroz 4
međusobno povezane faze. One su:
1. Zajedničko negiranje- svi u porodici, zajedno sa alkoholičarem negiraju da problem
uopšte postoji
U porodici u kojoj jedan njen član pije, u početku svi negiraju problem. Uporno se tvrdi da je
stanje normalno i da alkoholičar pije kao i svi drugi. Pritom se navode osobe iz okoline koje piju
puno više i imaju probleme zbog svog pića.
Čak i kad problemi zbog pijenjka alkohola postanu vidljivi, bračni partner nalazi razna
opravdanja i prilagođava se pijenju što održava bolest.
Za okolinu se stvara fasada primernog braka, iako se prvi znaci disfunkcionalnosti već javljaju.
Razvoj alkoholizma u porodici pomalo uzima danak. Komunikacija je sve oskudnija i
stereotipnija. Bračni partneri se svađaju.
2. Zajednički problemi sa pseudorešenjima
Alkohol je već postao deo života i svakodnevice.
Supruga pokušava rešiti problem na razne načine: svađama, ucenjivanjem, prosipanjem pića,
kontrolisanjem, odbijanjem seksualnih odnosa, uvlačenjem dece i rodbine u sukob. Ovo su
rešenja koja se obično pokažu kao bezuspešna ili samo trenutna.
Alkoholičar se prilagođava ovoj situaciji: promenama pića ili stila pijenja, povremenim
apstinencijama. Supruga preuzima sve uloge u porodici i većim angažovanjem nadoknađuje
alkoholičarevu neefikasnost.
Alkoholičar postaje autsajder u porodici, a alkohol je glavni problem oko koga se vrti kompletna
porodična organizacija i funkcionisanje.
3. Zajedničko dno
U ovoj fazi kriza postaje neizdrživa. Neuspešnost dosadašnjih pokušaja za rešavanje problema
dovodi do ozbiljne krize bračnog sistema.
Kod bračnog partnera se često javlja ideja o lečenju, što alkoholičar uporno odbija.
Nastaje klasičan momenat u porodičnom funkcionisanju, često žena bežeći od problema napusti
muža i dolazi do raspada porodične zajednice, alkoholičar je otkriven.
Jedna trećina brakova se raspadne zbog alkoholizma koji dovodi do zanemarivanja porodičnih
odnosa i nebrige za decu. Alkoholizam dovodi do emocionalnog i materijalnog osiromašenja
porodice. Dolazi do agresivnosti i nasilja u porodici, gde su česte žrtve deca.
U takvoj situaciji su moguća dva rešenja:
 Potpuni raspad porodice (razvod)
 Pristupanje lečenju alkoholizma (uz učešće supruge)

4. Zajednička promena- kao rezultat lečenja alkoholizma

Zajednička promena se odnosi na porodice koje su se uključile u lečenje alkoholizma.
Lečenje alkoholizma, osim apstinencije podrazumeva i promene u porodičnom sistemu i
izgradnju zdravog modela porodičnih odnosa.
Oba partnera počinju učiti nove uloge i oblike ponašanja, a i ostali članovi porodice se moraju
prilagoditi novoj situaciji. Ovde se prvenstveno misli na decu, ali i na roditelje, rodbinu,
prijatelje i kolege na poslu itd. Ako se to ostvari, onda je apstinencija normalna posledica
terapije.
Ako se promene ne dogode, onda se alkoholizam brzo vraća, jer nefunkcionalni porodični
sistem može opstati jedino uz alcohol.
Treba uložiti puno napora da alkoholičarska porodica ponovo bude zdrava porodica.

ALKOHOLIZAM I FUNKCIONISANJE PORODICE

Alkoholizam jednog ili više članova porodice utiče negativno na funkcionisanje porodice i na
njene članove. Zdravlje porodice procenjuje se na osnovu uspešnosti njenog funkcionisanja i ona
može biti funkcionalna i nefunkcionalna porodica.
FUNKCIONALNA PORODICA svojim članovima obezbeđuje psihofizičku sigurnost,
intelektualno-edukativni razvoj, ekonomsku obezbeđenost, pravnu zaštitu. Što je porodica
funkcionalnija, to lakše rešava nastale probleme i krize.
Kod DISFUNKCIONALNIH PORODICA čak i manje krize i problemi dovode do kompletne
blokade funkcionisanja porodice. Braneći se od raspada, nefunkcionalna porodica proizvodi
simptom (bolest) kod jednog od svojih članova. To je obično najosetljiviji, najslabiji član.
Paradoksalno je, ali bolest je faktor koji zadržava porodicu na okupu u patološkoj homeostazi
(bolesnoj ravnoteži), koja ima uticaj na sve članove.

ŽENA ALKOHOLIČARA U ALKOHOLIČARSKOJ PORODICI

Žena alkoholičara je vrlo važan faktor u održavanju i lečenju alkoholizma u porodici. Naša
okolina najčešće ženu alkoholičara vidi kao mučenicu koja izaziva sažaljenje i koju treba
zaštititi. Ne treba zanemariti ni naše patrijarhalno nasleđe, finansijsku zavisnost supruge i
stambene probleme.
Sve to znatno određuje stav supruge, po kome je jedino rešenje trpljenje muževljevog
alkoholizma. Stalnim prilagođavanjem situaciji u kući supruga ne samo da održava pijenje svog
muža, već ga i štiti od posledica.
Zajednička osobina supruga alkoholičara je da su izrazito kontradiktorne. Žele da muž prestane
piti, ali nisu kategorične u tome. Prete da će se razvesti, ali to ne učine.

MUŽ ALKOHOLIČARKE U ALKOHOLIČARSKOJ PORODICI

Muž alkoholičarke je mnogo manje tolerantan i spreman trpeti ženin alkoholizam. Spremniji je
na razvod i teško se uključuje u lečenje alkoholizma supruge kao saradnik.
U lečenju alkoholizma se za muževe kaže da su „loši saradnici u lečenju“.
DECA U ALKOHOLIČARSKOJ PORODICI
Deca u alkoholičarskoj porodici se formiraju kao ličnosti u nezdravoj atmosferi, a često su i žrtve
porodičnog nasilja.

Odrastanje u takvoj porodici ostavlja višestruke i trajne posledice na decu u njihovom kasnijem
životu.
Ponašanje alkoholičara je krajnje nepredvidljivo. Deca nikada ne znaju kada će i u kakvom
stanju otac stići kući, da li će biti trezan ili pijan, veseo ili besan, da li će ih kinjiti ili leći da
spava. Zbog toga deca strepe i žive u strahu.
Zbog impulsivnosti i nepredvidljivosti u ponašanju alkoholičaru nedostaju elementarni standardi
u vapitavanju dece. Tako u treznom stanju velikodušno prašta svojoj deci velike propuste, a za
mnogo beznačajnije ih u pijanom stanju kažnjava, i obratno. On često kažnjava dete za ponašanje
za koje je pre samo pola sata bilo nagrađeno. Iz stanja opuštenosti i veselosti prelazi u stanje
srdžbe i besa. Zato su deca alkoholičara često lišena normi za procenjivanje sopstvenog i tuđeg
ponašanja. Nedostatak čvršćih normi i vrednosti kod takve dece stvara velike teškoće u procesu
socijalizacije.
Protiv svoje pasivne zavisne pozicije u porodici (a naročito prema supruzi) alkoholičar može
svesno ili nesvesno da se buni rafiniranim sredstvima manipulacije. Tako, kada se otrezni,
postaje vrlo šarmantan, nežan i velikodušan otac, ali je takav često i u pijanom stanju. Inspirišući
prirodnu potrebu za roditeljskom ljubavlju, lako okreće decu (naročito žensku) protiv majke,
koju ona počinju da okrivljuju za očev alkoholizam jer "da majka ima više strpljenja i
razumevanja za tako plemenitog oca, on verovatno ne bi pio". Ženska deca zbog toga mogu imati
velikih teškoća u prihvatanju svoje ženske pozicije, a muška mogu identifikovati takvo očevo
ponašanje sa alkoholizmom i kasnije sa manjim otporom prihvatiti očev uzor. Deca koja ne
odbace očev autoritet već se sa njim identifikuju, uzimaju ga za uzor i od ranog detinjstva
kontinuirano konzumiraju alkohol, i sami postaju alkoholičari. Zato nije slučajno što više od
polovine alkoholičara (po nekima čak 80%) potiče iz porodica u kojima je otac bio alkoholičar.
Deca, kojoj roditelji alkoholičari daju da piju alkohol, na neki način ih imitiraju, te i sama kasnije
postaju alkoholičari.
Mnoge majke, preopterećene preuzetim porodičnim ulogama od alkoholičara, napete, zabrinute,
obeshrabrene, razdražljive ili depresivne, pružaju deci vrlo malo ljubavi ili je pružaju na
neadekvatan način, ili ih pak sasvim odbacuju. Zato su njihove emocionalne veze sa decom
relativno često površne, ambivalentne i nepostojane. Deca obično imaju više afiniteta prema
očevima-alkoholičarima nego prema majkama upravo zato što očevi kada se otrezne, za razliku
od majki, žele bliske emocionalne odnose sa svojom decom. Za decu alkoholičara ništa nije tako
bolno kao stalna opredeljivanja: čas za jednog, čas za drugog roditelja, jer se ona doživljavaju
kao realna mogućnost za gubitak oba. Od dece roditelji prikrivaju mnoge sukobe, ali samo
delimično, pa se time još više produbljuju osećanje nesigurnosti i straha, učvršćena u najranijem
detinjstvu.
Stalne frustracije u zadovoljavanju emocionalnih i socijalnih potreba dovode najpre do
odbacivanja roditelja-alkoholičara, a u pubertetu i adolescenciji i drugog roditelja, praćenog
intenzivnim osećanjima odbačenosti, nesigurnosti, krivice, padom samopoštovanja i dr.
Alkoholizam roditelja je uzrok psihičkih smetnji njihove dece, i to od blažih neurotskih tegoba
do težih psihotičnih stanja.
Najizrazitiji poremećaji navika u predškolskom uzrastu su: noćni strah, enureza, griženje noktiju,
problemi sa ishranom, sisanje prstiju, mucanje, hodanje u snu, napadi nekontrolisanog besa, a
veoma su rasprostranjene i fobične neurotične reakcije. Učestalost poremećaja navika kao što su
grickanje noktiju i sisanje prstiju ukazuju na otpor takve dece prema daljem sazrevanju.
Stalna izloženost dece protivrečnim emocionalnim i vaspitnim uticajima roditelja dovodi do
hipersenzitivnosti. Mnoga deca alkoholičara se povlače u sebe, maštaju, postaju preosetljiva i
zbog toga se kasnije u životu teže prilagođavaju i snalaze. Nesrećno detinjstvo doprinosi njihovoj
psihičkoj neuravnoteženosti, nesamostalnosti i nepoverljivosti prema ostalim ljudima.
Deca su žrtve želje da vole svoje roditelje i da im veruju.

LEČENJE ALKOHOLIZMA
Alkoholizam je bolest koja se leči! To znači da je moguće pomoći alkoholičaru i njegovoj
porodici da izađu iz ovog začaranog kruga. Lečenje uvek uključuje učešće porodice i naglasak je
na uspostavljanju apstinencije i izmeni ponašanja, i alkoholičara, i porodice.
Najvažnija tačka lečenja je apstinencija, ustezanje od konzumiranja alkohola, ali prethodno je
potrebno napraviti potpuni pregled i obradu pacijenta kako bi se ustanovile postojeće bolesti i
poremećaji koji bi mogle zakomplikovati ustezanje. Važno je pri tome i razlikovati delirium
tremens od duševnih promena koje nastupaju u akutnoj insuficijenciji jetre.

Prilikom terapije potrebno je održavati ravnotežu tečnosti, davati visoke doze vitamina C i B-
kompleksa. Benzodiazepini su glavni lekovi koji pružaju uporište celokupnoj terapiji, a doziranje
zavisi od statusa bolesnika.
Adekvatna terapija se određuje individualno i u zavisnosti od karakteristika slučaja, a dva
modela koja su se pokazala kao najbolja u praksi su psihoterapija sa farmakoterapijom, odnosno
njihova kombinacija. Tu su zatim porodična psihoterapija i kognitivno-bihevioralna terapija kroz
koje se otklanjaju i porodični, a i drugi problemi koje alkoholizam prouzrokuje (problemi na
poslu, u socijalnom okruženju).
Pravac lečenja zavisi i od stepena zavisnosti, jer nijedan čovek nije isti, i kao i svaka bolest –
neka se leči lakše, neka teže. Uvek je potreban individualan pristup, potrebno je uočiti najbolje
strane pacijenta i šta je to zdravo što ima u sebi, pa se afirmacijom kreće od toga. Mora se
poraditi dovoljno na što boljem uvidu u bolest, pa ići ka menjanju navika i obrazaca ponašanja.
Lečenje od alkoholizma traje najmanje dve godine i to je period u kome zavisnik ne treba samo
da prestane da pije već i da promeni navike, jer ako prestane sa pićem, a sve ostalo nastavi,
recidiv je pitanje trenutka.