Upravljačko Skripta

SVE ZA UPRAVLJAČKO
-SKRIPTA-
facebook.com/svezaupravljackoracunovodstvo
Kompletno spremanje ispita 064/331-3434, Stefan
SADRŽAJ
1. Upravljačko računovodstvo i menadžment 3

2. Upravljačko računovodstvo u novom poslovnom okruženju 12
3. Finansijsko izveštvanja 18
4. Analiza finansijskih izveštaja 37
4.1. Analiza neto obrtnog kapitala 38
4.2. Racio analiza finansijskih izveštaja 55
4.3. Analiza novčanih tokova 99
4.4 Analiza profitabilnosti iz perspektive investitora 117
5. Računovodstvo troškova 130
6. Računovodstvo odlučivanja 159
6.1 CVP analiza 159
6.2 Informisanje za potrebe donošenja poslovnih odluka 176
8. Planiranje i kontrola 195
9. Fleksibilno planiranje i kontrola 222
10. Segmentno izveštavanje i analiza profitabilnosti 233
10.1 Profitni i investicioni centri 233
10.2 Transferne cene 264
Napomene:
 Pred vama je unapredjena verzija materijala za pripremu teorijskog dela ispita koji je prvobitno nastao
pre nekoliko godina i koji su neki od vas možda već imali priliku da koriste.
 U prezentovanom materijalu predstavljen je veliki broj teorijskih pitanja koja se mogu pojaviti na
ispitu u sličnom obliku i dovoljno informacija na osnovu kojih na njih možete uspešno da odgovorite,
što je u kombinaciji sa obimom ispitne materije i uzrokovalo ukupnu dužinu materijala koja nije mala.
 Moguća ispitna pitanja su precizno označena.
 Obratite pažnju da se teorijska pitanja mogu pojaviti i u okviru metodološkog dela ispita !
2
UPRAVLJAČKO RAČUNOVODSTVO I MENADŽMENT
Potrebe za računovodstvenim informacijama
 Vrednost računovodstvenih informacija (moguće ispitno pitanje)
Računovodstvene informacije su vredne zbog:

1.Računovodstvo pruža informacije koje se odnose na sve poslovne dogadjaje (transakcije) u okviru preduzeća,
kao i informacije u vezi sa odnosom preduzeća i okruženja.
2.Računovodstvo je orijentisano na istorijske transakcije, ali i na projekcije budućih performansi.
3.Računovodstvo, pre svega, pruža finansijske (vrednosne) informacije koje su važne zato što precizno
(brojčano) opisuju neku pojavu i mogu se uporedjivati. Medjutim, računovodstvo pruža i nefinansijske
informacije koje omogućavaju potpuniji uvid u proces stavaranja vrednosti u preduzeću.
4.Računovodstvo pruža polugodišnje i godišnje informacije, u skladu sa zakonima i propisima. Sa druge strane,
računovodstvo pruža i dnevne, nedeljne, mesečne i kvartalne informacije, kao i informacije koje se odnose na
periode duže od jedne godine, a sve u skladu sa upravaljačkim potrebama.
 Svrha postojanja računovodstva

Svrha postojanja računovodstva jeste pružanje informacija eksternim i internim korisnicima (menadžerima).
Pružanje informacija eksternim korisnicima nalazi se u nadležnosti finansijskog računovodstva, dok se
pružanje informacija internim korisnicima nalazi u nadležnosti upravljačkog računovodstva (korisnici
računovodstvenih informacija mogu biti eksterni i interni). Ipak treba naglasiti da su za odredjene informacije
(poput finansijskih izveštaja preduzeća) čije prezentovanje se nalazi u nadležnosti finansijskog računovodstva
zainteresovani i interni korisnici (odnosno menadžeri):
1.Eksterni korisnici računovodstvenih informacija (moguće ispitno pitanje)

Eksterni korisnici računovodstvenih informacija su investitori (potencijalni i sadašnji akcinonari i kreditori),
partneri (napr. dobavljači) i državni organi.
1)Investitorima su potrebne informacije na osnovu kojih mogu da analiziraju sigurnost svojih ulaganja.
2)Akcionarima su potrebne informacije na osnovu kojih mogu da analiziraju mogućnost isplate dividendi.
3)Kreditorima su potrebne informacije na osnovu kojih mogu da analiziraju sposobnost preduzeća da svoje
obaveze (glavnicu i kamate) izmiruje u roku dospeća.
4)Dobavljačima su potrebne informacije koje govore o sposobnosti preduzeća da plaća svoje poslovne obaveze.
Napomena –Primer ispitnog pitanja: Zašto su eksternim korisnicima važne računovodstvene informacije?
2.Interni korisnici računovodstvenih informacija su, pre svega, menadžeri. Menadžment preduzeća
(upravljačku strukturu) čine:
1)Centralna uprava (direktor, bord direktora, izvršni direktori)
2)Srednji menadžment (menadžeri strategijskih poslovnih jedinica i divizija, direktori sektora)
3)Niži menadžemnt (menadžeri prodaje, šefovi odeljenja)
3
 Nastanak upravljačkog računovodstva - kada i zašto se pojavila potreba za nastankom i razvojem

upravljačkog računovodstva? (moguće ispitno pitanje)
Interni korisnici zahtevaju informacije koje pruža finansijsko računovodstvo (odnosno informacije koje se
nalaze u osnovnim finansijskim izveštajima) i to prilikom odlučivanja o strukturi imovine i kapitala, politici
dividendi, projekcijama efekta finansijskog leveridža itd. Medjutim, donošenje brojnih strateških i operativnih
odluka zahteva i druge informacije koje prevazilaze mogućnosti finansijskog računovodstva. Ove informacije
pruža upravljačko računovodstvo, koje je i nastalo da bi popunilo pomenutu prazninu. U pitanju su informacije
napr. o inkrementalnim i diferencijalnim troškovima koje su potrebne za poslovno odlučivanje, informacije
potrebne za formiranje prodajnih cena ili za merenje performansi delova preduzeća i njihovih menadžera itd.
Finansijsko, upravljačko i računovodstvo troškova
Finansijsko računovodstvo se bavi prikupljanjem, obradom i prezentovanjem poslovno – finansisjkih

informacija u okviru finansijskih izveštaja koji su osnova za donošenje odluka, pre svega, eksternih korisnika.
Upravljačko računovodstvo podrazumeva primenu različitih koncepata i tehnika za obradu finansijskih i
nefinansijksih informacija sa ciljem pružanja informacione podrške menadžmentu prilikom planiranja, kontrole
ostvarenja, alokacije resursa itd.
 Sličnosti izmedju finansijskog i upravljačkog računovodstva

1.Svrha
I finansijsko i upravljačko računovodstvo pružaju informacije korisnicima; finansijsko računovodstvo eksternim
(ali i internim korisnicima), dok upravljačko računovodstvo pruža informacije internim korisnicima.
2.Tehnike, metode i koncepti finansijskog računovodstva mogu se koristiti i u okviru upravljačkog
računovodstva.
3.Odredjene informacije koje pruža finansijsko računovodstvo mogu se koristiti i u okviru upravljačkog
računovodstva (napr. informacije o vrstama prihoda i troškova, pri čemu upravljačko računovodstvo preuzima
ove informacije od finansijskog računovodstva i dalje ih obradjuje u skladu sa potrebama internih korisnika).
 Razlike izmedju finansijskog i upravljaqčkog računovodstva (moguće ispitno pitanje)

Napomene: Razlike izmedju finansijskog i upravljačkog računovodstva prezentovane su grafički u okviru
prezentacije sa predavanja, ili u knjizi na strani 7.Obratite pažnju!
 Odnos izmedju upravljačkog računovodstva i računovodstva troškova (moguće ispitno pitanje)

Računovodstvo troškova je pre svega usmereno na obezbedjivanje informacija o proizvodnoj ceni koštanja sa
ciljem razgraničenja vrednosti izmedju bilansa stanja i bilansa uspeha, a s obzirom na to jasno je uočljiva
njegova veza sa finansijskim računovodstvom. Vezu izmedju upravljačkog i računovodstva troškova je nešto
teže utvrditi, medjutim može se reći da računovodstvo troškova predstvalja deo upravljačkog računovodstva u
meri u kojoj doprinosi upravljačkim potrebama. Pa tako, može se reći da računovodstvo troškova pruža
informacije koje su potrebne za formiranje cena u kratkom i dugom roku, za donošenje operativnih i
strategijskjih odluka, za alokaciju resursa itd. Takodje, postoje brojni novi upravljački koncepti koji sadrže reč
troškovi, kao što su obračun ciljnih troškova, obračun troškova po aktivnostima itd.
4
Nadležnosti i odgovornosti menadžmenta i upravljačkog računovodstva
 Dominantni cilj modernog korporativnog preduzeća (moguće ispitno pitanje)

Dominantni cilj modernog korporativnog preduzeća predstavlja maksimiranje vrednosti za vlasnike,
odnosno maksimiranje njegove tržišne vrednosti kao nešto šira varijanta koja omogućava da se pod jedan opšti
cilj podvedu interesi svih ključnih stejkholdera. Ostvarenje ovako definasnog opšteg cilja preduzeća zahteva i
odgovarajuću profitabilnost (koja je dugo vremena smatrana za dominantni cilj preduzeća), solventnost,
likvidnost i ostali ciljeve (kao što su odgovarajuća prodaja, tržišno učešće itd).
Treba praviti razliku izmedju menadžmenta u institucionalnom i upravljačkom smislu:

1.U institucionalnom smislu menadžment se odnosi na upravljačku strukturu koju čine 3 nivoa:
1)Centralni (top) menadžment – strategijski nivo upravljanja (direktor, upravni odbor, izvršni direktori)
2)Srednji menadžment – taktički nivo upravaljanja (direktori poslovnih jedinica i poslovnih funkcija)
3)Niži menadžment – operativni nivo upravljanja (šefovi odeljenja, menadžeri prodaje itd.)
2.U upravljačkom smislu (odnosno u smislu upravljačkog procesa) menadžment se odnosi na aktivnosti čije
sprovodjenje treba da omogući realizaciju ciljeva preduzeća.
 Ključne upravljačke aktivnosti

Ključne upravljačke aktivnosti su:
1.Donošenje poslovno – finansijskih odluka (najvažnija upravljačka aktivnost) – moguće ispitno pitanje
Odluke mogu biti:
1)Strategijske (dugoročne, kapitalne, investicione). Karakteristike strategijskih odluka su: nerepetitivnost (ne
ponavljaju se), u pitanju su odluke projektnog karaktera, odnose se na značajna ulaganja, utiču na dugoročnu
profitabilnost. Napr. to su odluke o novim investicijama. Moguće ispitno pitanje.
2)Operativne (poslovne, kratkoročne). Karakteristike opertivnih odluka su: repetitivne odluke (ponavljaju se),
u pitanju su tekuće odluke, usmerene su na što bolje korišćenje postojećih kapaciteta. Napr. to su odluke koje
se odnose na upravljanje asortimanom.
2.Upravljačka kontrola (sistemska) – moguće ispitno pitanje
Upravljačka kontrola predstavlja skup upravljačkih aktivnosti koje menadžeri sprovode kako bi uticali na
ponašanje zaposlenih i usmerili ga u pravcu realizacije strategije i ciljeva preduzeća. U okviru prethodne
definicije mogu se prepoznati 3 bitna elementa upravljačke kontrole:
1)Upravljačka kontrola predstavlja sredstvo za realiziciju strategije
2)Upravljačka kontrola (odnosno njene aktivnosti) utiče na ponašanje zaposlenih i usmerava ga u pravcu
realizicaje strategije
3)Upravljačka kontrola predstavlja skup upravljačkih aktivnosti kao što su: planiranje, organizovanje,
komuniciranje, kontrola i motivisanje.
Postoji nekoliko razloga zbog kojih se upravljačka kontrola naziva sistemskom upravljačkom kontrolom:
a.aktivnosti upravljačke kontrole se odvijaju u kontinuitetu
b.aktivnosti upravljačke kontrole prožimaju celu organizaciju
5
c.aktivnosti upravljačke kontrole su medjusobno tesno povezane i njihova realizacija podrazumeva koordiniran
proces
Napomena – Primer ispitnog pitanja: Definicija i elementi sistemske upravljačke kontrole.
 Odnos izmedju sistemske upravljačke kontrole i pojedinačnih kontrola (moguće ispitno pitanje)
Zbog svega navedenog sistemska upravljačka kontrola ne može se poistovetiti ni sa jednom pojedinačnom
kontrolom (kao što je napr. kontrola kvaliteta), ali ni sa kontrolom kao jednom od upravljačkih aktivnosti.
Prilikom odgovora uzmite u obzir i prethodno izlaganje o sistemskoj upravljačkoj kontroli.
Napomena: Grafičko prezentovanje upravljačkih aktivnosti i upravljačko računovodstvene podrške predstavlja
moguće ispitno pitanje. Grafički prikaz je prezentovan u knjizi na strani 11, ili u prezentaciji sa predavanja.
Obratite pažnju!
3.Finansijsko izveštavanje (izveštavanje eksternih korisnika – polaganje računa eksternim korisnicima)
podrazumeva proces koji obuhvata kreiranje i prezentovanje finansijskih izveštaja eksternim korisnicima u
zakonom predvidjenim vremenskim intervalima. Treba da pruži informacije o stanju i uspehu preduzeća koje
su značajne za donošenje odluka od strane eksternih korisnika.
Struktura upravljačkog računovodstva
 Definisanje upravljačkog računovodstva (moguće ispitno pitanje)

Upravljačko računovodstvo podrazumeva primenu različitih metoda i pristupa (koncepata) koji se koriste za
obradu internih i informacija iz okruženja, a sve sa ciljem da se za menadžment obezbede informacije koje treba
da pomognu prilikom stvaranja vrednosti za vlasnike i druge interesne grupe.
 Upravljačko računovodstvo pruža informacije koje su značajne za:

1.Formulisanje i primenu strategije
2.Internu alokaciju resursa po delovima preduzeća
3.Za merenje performansi organizacionih delova i njihovih menadžera
4.Za procenu likvidnosti i solventnosti preduzeća
 Strukturu upravljačkog računovodstva čine 4 područja:

1.Analiza finansijskih izveštaja
Finansijski izveštaji su pre svega namenjeni ekstrenim korisnicima (akcionarima i kreditorima pre svega), ali i
menadžmentu preduzeća (zbog čega i predstavlja deo upravljačkog računovodstva). Menadžment preduzeća se
bavi analizom sopstvenih finansijkih izveštaja sa ciljem procene likvidnosti, solventnosti i profitabilnosti, ali i
analizom finansisjkih izveštaja drugih preduzeća sa ciljem procene sopstvene konkurentske pozicije, procene
likvidnosti kupaca, pouzdanosti dobavljača, ali i atraktivnih preduzeća za plasiranje eventualnih viškoiva
gotovine.
2.Računovodstvo troškova
Smatra se da se upravljačko računovodstvo razvilo na njegovim temeljima. Osnovne informacije koje pruža su
o proizvodnoj ceni koštanja sa ciljem razgraničenja vrednosti izmedju bilansa stanja i bilansa uspeha. Pruža još
i informacije potrebne za formiranje prodajnih cena i donošenje poslovnih odluka. Takodje, zaduženo je za
obračun troškova po centrima troškova, poslovnim funkcijama, grupama proizvoda i pojedinačnim
proizvodima.
6
3.Računovodstvo odgovornosti
Zaduženo je za planiranje, merenje i izveštavanje o performansama segmenata preduzeća i njihovih menadžera
(profitni centri, investicioni centri, centri prihoda, centri troškova, centri diskrecionih rashoda). Za
računovodstvo odgovornosti značajna je podela troškova na kontrolabilne (na koje menadžeri mogu uticati) i
nekontrolabilne. U okviru računovodstva odgovornosti primenjuju se tehnike poput obračuna ciljih troškova,
obračun troškova po aktivnostima itd.
4.Računovodstvo odlučivanja
Usmereno je na donošenje pojedinačnih poslovno – finansijskih odluka o izboru izmedju različitih alternativa.
Ove odluke mogu biti operativne (napr. odluke o asortimanu) ili strategijske (napr. odluke o novim
investicijama). Za svaku alternativu treba prepoznati relevantne troškove i koristi. Zasniva se na različitim
konceptima troškova, kao što su inkrementalni, diferencijalni ili oportunitetni troškovi. U okviru računovodstva
odlučivanja primenjuju se različite tehnike poput obračuna ciljnih troškova, obračun troškova zasnovan na
aktivnostima itd.
Napomene:
1.Napomena: O analizi finansijskih izveštaja, računovodstvu troškova, računovodstvu odgovornosti i
računovodstvu odlučivanja se znatno detaljnije govori u okviru posebnih delova ispitne materije koji se odnose
na ove oblasti.
2.Grafičko prezentovanje strukture upravljačkog računovodstva predstavlja moguće ispitno pitanje. Može se
naći u prezentaciji sa predavanja ili u knjizi na strani 13.
Upravljačko računovodstvo u različitim tipovima organizacija
 Upravljačko računovodstvo se primenjuje u:
1.Velikim, srednjim i malim organizacijama.

2.Na svim nivoima upravljačke strukture.
3.Primenjuje se u funkcionalno strukturiranim preduzećima i diviozionalno strukturiranim preduzećima.
4. Proizvodnim preduzećima, trgovinskim preduzećima, finansijskom sektoru, neprofitnim organizacijama i
javnom sektoru.
1)Primena upravljačkog računovodstva u proizvodnim preduzećima – o ovome neće biti više reči na ovom
mestu zato što se proizvodnim preduzećima bavimo kroz ceo udžbenik.
2)Primena upravljačkog računovodstva u trgovinskim preduzećima (moguće ispitno pitanje)
U trgovinskim preduzećima upravljačko računovodstvo je osim budžetiranja zaduženo za upravljanje
asortimanom, analizu profitabilnosti proizvoda i brendova, analizu strukture troškova marketinga itd. Struktura
troškova izmedju trgovinskih i proizvodnih preduzeća se razlikuje:
a.U proizvodnim preduzećima indirektni (opšti) troškovi proizvodnje (koje treba vezati za pojedinačne
proizvode) učestvuju sa oko 50% u ukupnim troškovima proizvodnje, dok preostalih 50% čine direktni troškovi.
b.U trgovinskim pšreduzećima opšti troškovi čine oko 20% od ukupnih troškova, dok preostali iznos čini
nabavna vrednost robe (direktni troškovi)
7
Na kraju se može zaključiti da u proizvodnim preduzećima zbog većeg učešća opštih troškova postoje i veći
obračunski problemi.
3)Primena upravljačkog računovodstva u finansijskom sektoru (moguće ispitno pitanje)
Finansijski sektor čine organizacije kao što su: komercijalne banke, investicioni i penzioni fondovi,
osiguravajuće kompanije, brokerske kuće.
Finansijski sektor, odnosno organizacije koje on uključuje karakterišu:
a.značajno učešće monetarne imovine
b.različiti periodi trajanja transakcija (napr. dugoročni krediti koji se odnose na duži period, ili napr.emitovanje
i prodaja HOV koja traje veoma kratko)
c.novi proizvodi, odnosno novi finansijski instrumenti
d.visoka izloženost riziku
I u ovom sektoru postoje odredjene specifičnosti koje se odnose na ulogu upravljačkog računovodstva:
1.Napr. u bankama se vrši analiza profitabilnosti usluga, analiza kreditne sposobnosti klijenata, analiza rizika
2.U penzionim i investicinim fondovima karakteristična je procena postojećih i budućih performansi preduzeća
čije HOV mogu biti predmet investiranja
4)Primena upravljačkog računovodstva u neprofitnim organizacijama (moguće ispitno pitanje)
Primeri neprofitnih organizacija: zdravstvene ustanove, škole, obdaništa.
Karakteristike neprofitnih organizacija:
1.Ove organizacije imaju drugačije ciljeve u odnosu na profitne organizacije (čiji cilj je profit), njihov cilj je
pružanje javnih usluga
2.Mogu imati odredjene profitne segmente (napr. prodavnice u bolnicama ili školama), s tim što se ostvareni
profit koristi za realizaciju osnovnih ciljeva i ne raspodeljuje se
3.Ove organizacije nemaju prave vlasnike, ali zahtevaju upravljanje i kontrolu
4.Ovakvim organizacijama ne upravljaju profesionalni menadžeri, već profesionalci iz odredjenih oblasti (napr.
lekari upravljaju bilnicama)
I u neprofitnim organizacijama potreba za upravljačkim računovodsvom je izražena:
a.Menadžeri obavljaju iste upravljačke aktivnosti kao i u profitnim organizacijama kao što su planiranje,
organizovanje, kontrola itd.
b.Menadžeri donose i strateške i operativne odluke
c.Imaju ciljeve koje treba ostvariti u okviru budžeta, a s obzirom na to postoji potreba za merenjem ostvarenih
performansi (samo što se za to više koriste nefinansijski od finansijskih pokazatelja)
4)Primena upravljačkog računovodstva u javnim preduzećima (moguće ispitno pitanje)
Primeri javnih preduzeća: železnica, aviokompanije, pošta, telekomunikacione kompanije itd.
Karakteristike javnih preduzeća:
1.Neodgovornost menadžmenta i neefikasnost ovih preduzeća koja proizilazi iz neadekvatne kontrole, često
monopolskog položaja (ili nedovoljne konkurencije)
8
2.Upravo njihova neefikasnost predstavlja jedan od razloga za privatizaciju

Privatizcija i sve veća konkurencija (otvaranje tržišta) otvaraju prostor za veću primenu upravljačkog
računovodstva koje pre svega treba da omogući bolju kontrolu troškova.
Na kraju se može zaključiti da se ne postavlja pitanje da li je upravljačko računovodstvo potrebno u ovim
preduzećima, već da u ovim preduzećima mogu postojati odredjene prepreke koje ograničavaju njegovu
primenu.
Pozicioniranje upravljačkog računovodstva i upravljačkih računovodja
 Karakteristike pozicioniranja upravljačkog računovodstva i upravljačkih računovodja u

preduzeću (funkcionalno strukturiranom):
1.Upravljačko računovodstvo nalazi se u okviru poslovne funkcije koja se naziva finansije i računovodstvo,
što je krakteristično za mala i srednja preduzeća. U velikim preduzećima ova funkcijama je često podeljena na
2 zasebne funkcije (finansije i računovodstvo)
2.Šef poslovne funkcije finansije i računovodtvo može imati poziciju potpredsednika za finansije i
računovodstvo, izvršnog direktora za finansije i računovodstvo, direktora za finansije i računovodstvo.
3.Poslovna funkcija finansije i računovodstvo je podeljena na 2 odeljenja:
1)Korporativne finansije – nosilac upravljanja (odgovornosti) u ovom odeljenju naziva se direktor (šef)
finansija, i on je odgovoran za pribavljanje kapitala, upravljanje gotovinom, upravljanje investicijama,
upravljanje rizikom.
2)Računovodstvo – nosilac upravljanja u ovom odeljenju (sektoru) može se nazvati glavni računovodja, šef
računovodstva, kontrolor (kod anglosaksonskih preduzeća). Ova organizaciona jedinica se često naziva
kontroling u zemljama Evrope.
4.U okviru odeljenja računovodstva se obavljaju 2 vrste poslova:
1)Finansijsko računovodstvo (odnosno finansijsko izveštavanje)
2)Upravljačko računovodstvo koje je zaduženo za pružanje informacija menadžmentu. U okviru upravljačkog
računovodstva se obavljaju sledeći poslovi:
a.Računovodstvo troškova
b.Budžetiranje i kontrola
c.Interno izveštavanje i analiza profitabilnosti
d.Projektna analiza troškova i koristi
e.Analiza sopstvenih i tudjih finanasijkih izveštaja
f.Strategijska analiza profitabilnosti
5.Aktivnosti upravljačkog računovodstva su često decentralizovane, što dovodi do problema njihovog
povezivanja sa zvaničnom poslovnom funkcijom kojoj pripadaju.
6.Upravljačke računovodje su često članovi multifunkcionalnih timova, zajedno sa menadžerima
proizvodnje, prodaje itd.
9
Karijera upravljačkog računovodje
 Ukratko o karijeri i razvoju karijere upravljačkih računovodja (moguće ispitno pitanje)
Na početku karijere upravljačke računovodje pružaju pomoć u obavljanju poslova koji se nalaze u okviru
organizacione jedinice zadužene za upravljačko računovodstvo, dok kasnije samostalno obavljaju neki od tih
poslova. Dalje napredovanje ide u pravcu:
1.rukovodioca organizacione jedinice za upravljačko računovodstvo
2.glavnog računovodje, odnosno šefa računovodstva
3.direktora finansija i računovodstva (cela poslovna funkcija)
Naravno, moguće je i njihovo napredovanje do mesta izvršnog direktora preduzeća, pri čemu najveći broj
izvršnih direktora potiče upravo iz redova upravljačkih računovodja, zato što su upravljačke računovodje
prisutne svuda u preduzeću i poznaju različite aspekte funkcionisanja organizacije.
 Uloga modernih upravljačkih računovodja (moguće ispitno pitanje)
Moderne tehnoligije su ih delom oslobodile pripremanja raznih izveštaja što im je omogućilo da se pre svega
koncentrišu na analizu i interpretaciju informacija. Oni su interni konsultanti i poslovni analitičari koji pružaju
informacije, savete i stručnu podršku u svim delovima preduzeća i na svim upravljačkim nivoima. Često su
članovi multifunkcionalnih timova (zajedno sa zaposlenima i menadžerima iz drugih poslovnih funkcija) i
njihovi lideri.
 Upravljačke računovodje u multifunkcionalnim timovima (moguće ispitno pitanje)

Upravljačke računovodje su često članovi multifunkcionalnih timova zajedno sa zaposlenima i menadžerima iz
drugih poslovnih funkcija, a vrlo često su i njihovi lideri. Oni imaju komunikaciju sa zaposlenima širom
orgnizacije i aktivno su uključeni u donošenje odluka. Pružaju informacije, savete i stručnu podršku u celom
preduzeću i na svakom upravljačkom nivou (uključujući i nivo centralnog menadžmenta). S obzirom da su dobro
upoznati sa praktično svim aktivnostima preduzeća, vrlo često napreduju do ključnih pozicija u preduzeću
(uključujući i poziciju izvršnog direktora). Obratite pažnju da je ovo pitanje u suštini vrlo slično sa prethodnim
izlaganjima.
 Ključne profesionalne osobine upravljačkih računovodja (moguće ispitno pitanje)
Ključne profesionalne osobine upravljačkih računovodja su sledeće:

1.Moraju da poseduju interpersonalna znanja: znanja iz računovodstva i poslovnih finansija, menadžmenta,
organizacije, bihevioristička znanja itd.
2.Moraju da poseduju sposobnost timskog rada.
3.Moraju da poseduju analitičke sposobnosti koje se odnose na pripremanje raznih izveštaja i analizu rezultata.
4.Moraju da budu spremni na kontinuirano usavršavanje zbog česte pojave novih pristupa i tehika.
5.Moraju biti kreativni u pozitivnom smislu.
 Certifikovanje upravljačkih računovodja (moguće ispitno pitanje)

Certifikovanje upravljačkih računovodja se vrši u okviru profesionalnih organizacija upravljačkih računovodja.
Certifikovanje se vrši na osnovu kvalifikacija, prakse i polaganja ispita, što omogućava sticanje profesionalnog
10
zvanja koje se najčešće naziva ovlašćeni upravljački računovodja. Najpoznatije profesionalne organizacije u
Svetu iz ove oblasti su Insitut upravljačkih računovodja u SAD i I nsitut ovlašćenih upravljačkih računovodja u
Velikoj Britaniji. U našoj zemlji ne postoji profesionalna organizacija iz ove oblasti, ako ni odgovarajuće
profesionalno zvanje.
Etički izazovi za upravljačke računovodje
 Primeri neetičkog ponašanja upravljačkih računovodja (tj. motivi za neetičko ponašanje) – moguće
ispitno pitanje
1.Mogu biti izloženi pritisku menadžera da iskažu povoljniju profitabilnost odredjenog organizacionog
segmenta u odnosu na realnu zbog dobijanja bonusa, i to kroz ranije priznavanje prihoda, ili odlaganje troškova.
2.Mogu biti izloženi pritisku da ne prezentuju nepovoljne informacije za menadžere, ili to mogu činiti iz
prijateljskih razloga.
3.Često se nalaze pod pritiskom da kreiraju potcenjene budžete (kroz potcenjivanje prihoda i precenjivanje
rashoda) odredjenog segmenta, kako bi menadžeri lakše dostigli bonuse.
4.Neetičko (odnosno neprihvatljivo) je i uzimanje poklona od dobavljača koji konkurišu za dobijanje posla.
 Etika u upravljačkom računovodstvu (moguće ispitno pitanje)
Etima u upravljačkom računovodstvu predstavlja skup moralnih normi i vrednosti koje upravljačke računovodje
koriste kao vodič za ponašanje koje treba da omogući stvaranje vrednosti za vlasnike i druge stejkholdere. Etika
se nadovezuje na zakone, računovodstvene standarde i interna pravila. Treba da dodje do izražaja kada
zakoni, standardi i pravila nisu potpuno jasni, odnosno kada odredjeno ponašanje nije strogo regulisano
pomenutim pravilima i propisima.
 Principi etičkog ponašanja upravljačkih računovodja (prema institutu upravljačkih računovodja u
SAD):
1.Čestitost
2.Poštenje
3.Objektivnost
4.Odgovornost
 Etički standardi (prema insitutu upravljačkih računovodja u SAD) – moguće ispitno pitanje
1.Kompetentnost
2.Poverljivost
3.Integritet
4.Kredibilitet
5.Rešavanje etičkih konflikata
Napomene:
1.Etički standardi su detaljnije objašnjeni u knjizi na strani 26, ili uprezentaciji sa predavanja.
11
2.Nabrojati etičke standarde ili posebno objasniti svaki od standarda – moguća ispitna pitanja.
UPRAVLJAČKO RAČUNOVODSTVO U NOVOM POSLOVNOM OKRUŽENJU
Istorijski kontekst – faze razvoja (odnosno evolucija upravljačkog računovodstva)
1.Prva faza razvoja upravljačkog računovodstva obuhvata period do 50-ih godina.

Za ovu fazu je karakteristično:
1)Razvoj računovodstva troškova koje je pre svega bilo usmereno na obračun cene koštanja. Začeci
upravljačkog računovodstva prema Kaplanu i Johnsonu prisutni su još u 19 veku i vezuju se za pojavu obračuna
troškova sa ciljem povećanja efikasnosti i formiranja prodajnih cena.
2)Pojava velikih korporativnih, diversifikovanih preduzeća 20-ih godina kao što su Du Pont i General Motors
koja su razvila sistem finansijske kontrole zasnovan na merenju prinosa na ulaganja za svaku poslovnu jedinicu.
3)Od 30-ih do 50-ih godina razvoj je usporen zato što su menadžeri zbog pritiska regulatornih tela, pre svega
bili usmereni na finansijsko izveštavanje.
2.Druga faza razvoja obuhvata period od 50 – ih do do sredine 60 – ih godina.
1)Snažan razvoj upravljačkog računovodstva. Konačno se uspostavljaju 2 stuba računovodstva, finansijsko i
upravljačko računovodstvo.
2)Ističe se Klarkova teza „Različiti troškovi za različite svrhe“, što znači da pored punih troškova dolazi do
pojave obračuna varijabilnih troškova, ali i do pojave drugih koncepata poput marginalnih, oportunitetnih i
diferencijalnih troškova itd.
3)Dolazi do pravog razvoja računovodstva odgovornosti zasnovanog na pojavi informacionih tehnologija.
3.Treća faza razvoja obuhvata period od sredine 60 – ih do sredine 80 – ih godina.
1)Orijentacija na internu efikasnost, što je zahtevalo primenu novih tehnika za upravljanje troškovima.
2)Dolazi do pojave nesklada izmedju interesa menadžera organizacionih delova i preuzeća kao celine, što u
fokus stavlja biheviorističke aspekte upravljačkog računovodstva i primenu motivacionih sistema za rešavanje
konflikata.
4.Četvrta faza razvoja obuhvata period od sredine 80 – ih i još uvek traje.
1)Orijentacija na dogadjaje u okruženju (dobavljače, kupce, konkurente).
2)Bolja informaciona ponuda za top menadžment, kroz analizu tržišta nabavke, tržišta finalnih proizvoda itd.
3)Naglašena je tzv. strategijska dimenzija upravljačkog računovodstva, tako da se može reći da se ova faza
vezuje za razvoj strategijskog upravljačkog računovodstva.
Napomena: Svaka od faza razvoja upravljačkog računovodstva može predstavljati posebno ispitno pitanje.
12
Promene u eksternom okruženju

koje su uticale na razvoj upravljačkog računovodstva
I.Globalizacija tržišta i konkurencije (moguće ispitno pitanje)

Uzroci globalizacije tržišta roba i usluga su sledeći:
1.Smanjenje regulatornih ograničenja
2.Razvoj transporta
3.Razvoj informacionih i komunikacionih tehnologija
Uzroci globalizacije tržišta kapitala su sledeći:
1.Postojanje viškova gotovine u nekim zemljama
2.Spremnost njihovog investiranja
Posledice globalizacije tržišta kapitala, roba i usluga:
1.Jačanje konkurencije
2.Bolji kvalitet korporativnog upravljanja na osnovu uključivanja novih akcionara koji donose novo znanje i
sposobnosti
3.Povećana opasnost od neprijateljskog preuzimanja
Sve ove posledice globalizacije stvaraju pritisak na menadžere da stvaraju vrednost za vlasnike. Zbog toga
menadžment mora da traži informacinu podršku od upravljačog računovodstva. Upravljačke računovodje
moraju istovremeno biti orijentisane i na internu efiksnost (upravljanje troškovima, upravljanje kvalitetom), ali
i na efektivnost (kroz pružanje informacija centralnom menadžmentu o dogadjanjima u okruženju koja se
odnose na kupce dobavljače, konkurente).
Napomena – Primer ispitnog pitanja: Objasnite uticaj globalizacije tržišta i konkurencije na upravljačko
računovodstvo.
II.Stvaranje vrednosti za kupce kao prioritet (moguće ispitno pitanje)
Stvaranje vrednosti za kupce (odnosno zadovoljavanje njihovih potreba) omogućava stvaranje vrednosti za
vlasnike. Vrednosti za kupce se odnose na odgovarajući kvalitet proizvoda, dizajn proizvoda, pouzdanost
proizvoda itd.
Orijentacija na zadovoljstvo kupaca (odnosno na stvaranje vrednosti za kupce) podrazumeva usmeravanje na:
1.Ključne faktore uspeha, kao što su:
1)troškovna efikasnost, koja u uslovima snažne cenovne konkurencije predstavlja značajan element
konkurentske prednosti. Omogućava povećanje dobitka kao razlike izmedju prihoda i troškova.
2)kvalitet proizvoda (zahteva primenu koncepta upravljanja ukupnim kvalitetom koji treba da obezbedi
unapredjenja u svim poslovnim funkcijama)
3)vreme – vreme koje protekne od pojave zahteva potrošača do isporuke proizvoda treba da bude što kraće)
4)inovacije (treba da omoguće razvoj proizvoda koji su u skladu sa potrebama potrošača)
2.Kontinuirana usavršavanja u svim poslovnim funkcijama da bi se smanjili troškovi, povećao kvalitet,
eliminisale aktivnosti koje ne doprinose stvaranju vrednosti za kupce.
13
3.Osposobljavanje zaposlenih, što podrazumeva obezbedjivanje informacija za zaposlene koje će im

omogućiti da samostalno sprovode aktivnosti koje omogućavaju smanjenje troškova, ispunjavanje zahteva
potrošača itd.
4.Analiza ukupnog lanca vrednosti koji čine lanac vrednosti dobavljača (lanac nabavke), lanac vrednosti
preduzeća (interni lanac vrednosti) i lanac vrednosti kupaca.
Napomena: Grafičko prezentovanje orijentacije na zadovoljstvo kupaca predstavlja moguće ispitno pitanje.
Može se naći u prezentaciji sa predavanja ili uknjizi na strani 31. Takodje, već je navedeno da se kao ispitno
pitanje može pojaviti i teorijsko objašnjenje orijentacije preduzeća na kupce, tj. na stvaranje vrednosti za kupce.
 Problem skraćenja životnog ciklusa proizvoda (moguće ispitno pitanje)
Intenzivna konkurencija, brze inovacije i česte promene zahteva kupaca dovele su do skraćenja životnog ciklusa
proizvoda (napr. u slučaju računara, mobilnih telefona itd.). Upravljanje životnim ciklusom proizvoda zahteva
projektovanje troškova po ključnim poslovnim funkcijama (aktivnostima) kao što su istraživanje i razvoj, dizajn,
prodaja, postprodajne usluge, i to ne samo zbog utvrdivanja visne troškova , već pre svega zbog mogućnosti
razmene troškova izmedju aktivnosti i funkcija. Napr. troškivi istraživanja i razvoja dizajna čine od 10% do
20% od ukupnih troškova u svim fazama životnog ciklusa, ali utiču na oko 80% troškova u kasnijim fazama
(pre svega troškovi dizajna). Neki autori smatraju da dodatna ulaganja (troškovi) od 1 dolara mogu doneti 8 do
10 dolara uštede u troškovima proizvodnje, prodaje i postprodajnih usluga, što znači da su mogućnosti za
uštede mnogo veće u pretproizvodnim nego u kasnijim fazama.
Napomena: Proble skraćenja životnog ciklusa proizvoda - moguće ispitno pitanje u celini, a uz to, kao
posebno ispitno pitanje se može javiti i mogućnost razmene troškova.
III.Nove tehnologije (moguće ispitno pitanje u celosti, ali i pojedinačno – uticaj novih tehnologija na kupce
i uticaj novih tehnologija na upravljačko računovodstvo)
Nove tehnologije obuhvataju:
1.Razvoj transporta.
2.Razvoj proizvodnih tehnologija koji je omogućio bolji kvalitet proizvoda, niže troškove, pojavu raznovrsnih
proizvoda.
3.Razvoj informacinih tehnologija omogućio je brzu razmenu znanja i informacija.
 Uticaj novih tehnologija na kupce (moguće ispitno pitanje)
1.Omogućavaju kupcima da lakše dolaze do informacija zbog čega kupci postaju probirljiviji i njihovi zahtevi
se brzo menjaju.
2.Smanjuje se njihova lojalnost prema odredjenim brendovima i proizvodima zbog česte pojave novih
proizvoda.
 Uticaj novih tehnologija na upravljačko računovodstvo (moguće ispitno pitanje)

1.Utiču na pojavu novih troškova, kao što su troškovi odlaganja odpada ili zaštite životne sredine, koje je
potrebno meriti.
2.Omogućavaju upravljačkim računovodjama da više vremena posvete poslovima internih savetnika i poslovnih
analitičara, s obzirom na to da su nove tehnologije omogućile skraćenje vremena koje je potrebno za pripremanje
raznih izveštaja.
14
IV.Promene u strukturi ekonomije (moguće ispitno pitanje)

Promene u strukturi ekonomije značajne za upravljačko računovodstvo odnose se na (tj. ključni dogadjaji od
značaja za upravljačko računovodstvo u kontekstu promena u strukturu ekonomije):
1.Pojavu potpuno novih grana (odnosno proizvoda) ili bitno izmenjenih postojećih grana i proizvoda (kao
napr. pojava hibridnih automobila).
Karaktersitike potpuno novih grana:
1)U pitanju su grane koje prate visoki prinosi sa jedne, i viski rizici s druge strane.
2)Ove grane karakterišu i promene u strukturi troškova, kroz veće učešće opštih u odnosu na direktne troškove.
3)Postoji i problem kapitalizacije troškova koji se odnosi na dilemu da li odredjene troškove (napr. razvoj
softvera) treba u punom iznosu evidentirati u bilansu uspeha, ili ih jednim delom treba kapitalizovati, odnosno
prikazati u bilansu stanja (na poziciji nematerijalna ulaganja) i nakon toga amortizovati u odredjenom periodu.
2.Promena značaja pojedinih grana i sektora u strukturi privrede
U ovom kontekstu, pre svega se misli na rast značaja sektora usluga kao što su telekomunikacije, saobraćaj,
finansijske usluge, zdravstvene usluge itd.
Karakteristike sektora usluga:
1)Usluge se ne mogu skladištiti
2)Rast troškova rada, što utiče na promenu strukture troškova
Na kraju se može zaključiti da su prethodne promene (pojava novih grana i promena značaja postojećih grana)
uticale na upravljačko računovodstvo kroz adaptaciju (prilagodjavanje) postojećih upravljačko-
računovodstvenih pristupa i tehnika kako bi se omogućila njihova primena u novim okolnostima.
Promene u internom okruženju
Promene u ekstrenom okruženju uticale su i na promene u internom okruženju (u samom preduzeću).

Interne promene obuhvataju:
I.Različita organizaciona rešenja
Dva osnovna modela organizacione strukture su funkcionalna i divizionalna organizaciona struktura.
II.Unapredjenja procesa proizvodnje (moguće ispitno pitanje)
Unapredjenja procesa prizvodnje pre svega su usmerena na podizanje interne efikasnosti. U ovom kontekstu
ističe se primena „lean“ koncepta proizvodnje koji je usmeren na podizanje efikasnosti proizvodnje i
kvaliteta proizvoda. Primena ovog koncepta podrazumeva eliminisanje svih nepotrebnih aktivnosti koje ne
stvaraju vrednost za kupce.
 Sastavni delovi „lean“ koncepta proizvodnje su:

1. „Just in time“ (tačno na vreme) koncept (sistem) za upravljanje zalihama čija je suština:
1)Dolazak materijala u preduzeće tačno na vreme za njegov direktan ulazak u proces proizvodnje.
2)Završavanje poluproizvoda (nedovršene proizvodnje) tačno na vreme kada je potrebna njihova montaža.
15
3)Završavanje proizvoda (gotovih) tačno na vreme kada je potrebna njihova isporuka kupcima.
Osnovni cilj primene „just in time“ koncepta jeste smanjenje zaliha na najmanju moguću meru, čime se smanjuju
i troškovi držanja zaliha i omogućava se upotreba sredstava, koja bi inače bila uložena u zalihe, u neku
profitabilniju alternativu.
2. „Keizen“ obračun troškova koji treba da omogući mala (svakodnevna) poboljšanja (uštede) u troškovima
u svim fazama procesa proizvodnje (više o „kaizen“ obračunu troškova možete pogledati u okviru dela gradiva
koji se odnosi na informisanje za potrebe donošenja odluka o prodajnim cenama, na strani 390, u knjizi).
Napomena: Obratite pažnju na „lean“ koncept proizvodnje, „just in time“ koncept za upravljanje zalihama i
„kaizen“ obračun troškova – svaki od ovih koncepata se može pojaviti kao posebno ispitno pitanje.
III.Upravljanje ukupnim kvalitetom (total quality managment) – moguće ispitno pitanje
Podrazumeva sprovodjenje aktivnosti sa ciljem unapredjenja kvaliteta u različitim fazam procesa proizvodnje
kao što su dizajn, proizvodnja, distribucija. Upravljanje ukupnim kvalitetom treba da obezbedi:
1.Proizvodnju pouzdanih proizvoda, ali i
2.Proizvodnju proizvoda koji su u skladu sa standardima (zahtevima) potrošača.
Napomena: Definisanje upravljanja ukupnim kvalitetom i zahtevi (pouzdanost proizvoda i prilagodjenost
proizvoda standardima potrošača) – moguće ispitno pitanje.
 Troškovi kvaliteta (moguće ispitno pitanje)
Upravljanje ukupnim kvalitetom uzrokuje nastanak odredjenih troškova (troškova kvaliteta ili troškova
upravljanja kvalitetom), kao što su:
1)Troškovi prevencije (troškovi obuke zaposlenih, troškovi obuke dobavljača da bi isporučili materijal
odgovarajućeg kvaliteta)
2)Troškovi kontrole (troškovi kontrole kvaliteta, nadgledanja proizvodnje)
3)Troškovi nedostataka (propusta) koji su otkriveni u preduzeću, pre isporuke proizvoda kupcima
(troškovi ponovnog rada, troškovi zastoja proizvodnje)
4)Troškovi nedostataka koji su otkriveni nakon isporuke proizvoda kupcima (troškovi popravki u
garantnom roku, troškovi gubitka reputacije)
Napomena: Definisanje i nabrajanje troškova upravljanja kvalitetom (uključujući i navodjenje po 2 primera za
svaku vrstu) – moguće ispitno pitanje.
Novi upravljački pristupi
 Definisanje strategijskog upravljačkog računovodstva (moguće ispitno pitanje)

Nastanak strategijskog upravljačkog računovodstva uslovila je potreba preduzeća da se orijentiše na promene
u okruženju (kupce, dobavljače, konkurente), a ne samo na internu efikasnost. Strategijsko upravljačko
računovodstvo podrazumeva tzv. strategijsko upravljanje performansama putem analize ukupnog lanca
vrednosti (koga čine interni lanac vrednosti preduzeća i lanci vrednosti dobavljača i kupaca). Uz to ono
podrazumeva i primenu brojnih novih upravljačkih pristupa (ili strategijskih računovodstvenih tehnika) kao što
su obračun ciljnih troškova, obračun troškova zasnovan na aktivnostima , keizen obračun troškova itd.
16
 Strategijsko upravljanje performansama
Strategijsko upravljanje performansama dovodi do primene koncepta ukupnog lanca

vrednosti koga čine lanac vrednosti samog preduzeća (interni lanac vrednosti), ali i lanci vrednosti dobavljača
i kupaca.
Analiza ukupnog lanca vrednosti podrazumeva:
1.Analizu troškova koji nastaju u samom preduzeću

1)pre procesa proizvodnje (troškovi istraživanja i razvoja, dizajna)
2)u procesu proizvodnje i prodaje
3)nakon proizvodnje (troškovi postprodajnih usluga)
2. Analizu mogućnosti za smanjenje troškova u saradnji sa:
1)dobavljačima (ova saradnja treba da omogući povećanje kvaliteta inputa)
2)kupcima (kroz uvažavanje mišljenja kupaca o funkcionalnosti i dizajnu proizvoda)
 Strategijske računovodstvene tehnike (moguće ispitno pitanje – nabrojati tehnike)

Strategijsko upravljačko računovodstvo podrazumeva primenu strategijskih računovodstvenih tehnika (tzv.
novih upravljačkih pristupa). U pitanju su računovodstvene tehnike koje se koriste u procesu upravljanja
troškovima kroz lanac vrednosti. To su sledeće tehnike:
1.Obračun ciljnih troškova
2.Obračun troškova zasnovan na aktivnostima
3.Obračun troškova kvaliteta
4.Obračun troškova životnog ciklusa proizvoda
5.“Keizen“ obračun troškova
6.Integrisano upravljanje (internim i eksternim troškovima)
Napomena: Grafičko prezentovanje upravljanja troškovima kroz lanac vrednosti (predstvaljeno u prezentaciji
sa predavanja ili u knjizi na strani 38) – moguće ispitno pitanje.
 Na kraju iznosimo još nekoliko napomena u vezi strategijskog upravljačkog računovodstva:
1.Strategijsko upravljačko računovodstvo podrazumeva nadogradnju prethodnih dostignuća i pristupa, a ne
njihovo negiranje i zanemarivanje.
2.Nadogradnja tradicionalnih sistema obračuna troškova je potrebna kako bi se omogućio obračun troškova u
svim fazama lanca vrednosti, odnosno kako bi se uvažili i interni, ali i eksterni troškovi. Uz to, oni su primarno
orijentisani na troškove proizvodnje, a nedovoljno na troškove koji nastaju u pretproizvodnoj i postproizvodnoj
fazi lanca vrednosti, što je još jedan od razloga za njihovo unapredjenje i nadogradnju.
3.Novi upravljački pristupi i tehnike mogu imati ne samo strategijski, već i opertivni karakter.
4.Treba naglasiti da se pojedini novi pristupi samo uslovno mogu vezati za konkretne faze lanca vrednosti.
5.Pored novih upravljačkih pristupa koje smo već spomenuli, postoje i drugi pristupi kao što su: benchmarking,
Balanced scorecard itd.
17
Napomena – Primer ispitnog pitanja: Ukratko objasnite novine koje donosi strategijsko upravljačko
računovodstvo (koje promene donosi strategijsko u odnosu na konvencionalno upravljačko računovodstvo?).
FINANSIJSKO IZVEŠTAVANJE
Nadležnosti i odgovornosti menadžmenta i upravljačkog računovodstva
Osnovni cilj modernog preduzeća je maksimiranje vrednosti za vlasnike, ili njegova nešto šira varijanta
maksimranje tržišne vrednosti preduzeća. Da bi se ovaj cilj ostvario menadžeri moraju da sprovode odredjene
aktivnosti (funkcije), kao što su:
1.Polaganje računa o stanju i uspehu, koje može biti interno i eksteno polaganje računa
2.Sistematska upravljačka kontrola, koja predstavlja skup upravljčkih aktivnosti, kao sto su:
1)Planiranje
2)Organizovanje
3)Kontrola
4)Komuniciranje
5)Motivisanje i nagradjivanje
3.Donošenje odluka (najbitnija funkcija), odluke mogu biti:
1)kratkoročne
2)dugoročne
 Za svaku funkciju upravljačko računovodstvo obezbedjuje adekvatne informacije:
1.Za polaganje računa (eksterno), obezbedjuje informacije o punim troškovima (varijabilnim i fiksnim),
odnosno informacije o punoj proizvodnoj ceni koštanja za potrebe razgraničenja vrednosti izmedju bilansa
stanja i bilansa uspeha. Ovo će biti znantno jasnije prilikom obradjivanja gradiva koje se odnosi na
računovodsvo tročkova.
2.Za upravljačku kontrolu značajne su informacije o kontrolabilnim troškovima (u pitanju su troškovi na koje
menadžeri mogu uticati na osnovu svojih ovlašćenja). O kontrolabilnim troškovima više reči biće u okviru
segmentnog izveštavanja.
3.Za donošenje kratkoročnih (poslovnih) odluka značajne su informacije o diferencijalnim troškovima (troškovi
koji se odnose na različite alternative koje su predmet odlučivanja). O diferencijalnim troškovima biće više reči
u okviru računovodstva odlučivanja.
 Sadržinu (strukturu) upravljačkog računovodstava čine:

1.Analiza finansijskih izveštaja
2.Računovodstvo troškova (punih troškova) – pruža informacije o punim troškovima.
3.Računovodstvo odgovornosti – pruža informacije o kontrolabilnim troškovima.
18
4.Računovodstvo odlučivanja – pruža informacije o diferencijalnim troškovima.
Napomena: O upravljačkoj kontroli i donošenju odluka bilo je više reči u okviru izlaganja koje se odnosi na
upravljačko računovodstvo i menadžment. Nastavak ove prezentacije posvećuje se polaganju računa o stanju
i uspehu.
Polaganje računa o stanju i uspehu
I.Interno polaganje računa o stanju i uspehu
 Karakteristike internog polaganja računa:

1.Niži nivoi menadžmenta polažu račune višim nivoima menadžmenta kroz upravljačku strukturu.
2.Nije regulisano zakonom (nije obavezno), već proističe iz dobre poslovne prakse.
3.Realizuje se kroz prezentovanje internih izveštaja, koji se sastavljaju i prezentuju nedeljno, mesečno,
kvaratalno, odnosno za vremenske intervale kraće od jedne godine, za razliku od eksternog polaganja računa
koje se najčešće sprovodi na godišnjem nivou. Interni izveštaji (instrumenti za interno polaganje računa) mogu
biti:
1)Interni bilans stanja
2)Interni bilans uspeha
3)Pregledi odgovarajućih, pažljivo odabaranih, pokazatelja performansi
4.Nalazi se u nadležnosti upravljačkog računovodstva koje ima sledeće karakteristike:
1)Usmereno je na budućnost
2)Subjektivno je
3)Proaktivno
4)Dinamična oblast koja se često menja
5)Otvoreno za razne informacije
6)Ne podleže eksternoj (nezavisnoj) reviziji
Napomena: Više o karakteristikama upravljačkog računovodstva u okviru dela skripte koji se odnosi na
upravljačko računovodstvo i menadžment.
II.Eksterno polaganje računa o stanju i uspehu (finansijsko izveštavanje)
Finansijsko izveštavanje predstavlja obaveznu aktivnost menadžmenta koja podrazumeva pripremanje i
prezentovanje zvaničnih finansijskih izveštaja u zakonom predvidjenim intervalima, sa osnovnim ciljem da se
eksternim korisnicima kao sto su akcionari, kreditori, kupci, dobavljači, konkurenti itd. obezbede adekvatne
informacije potrebne za donošenje odluka (o investiranju, dezinvestiranju, odobravanju kredita itd.).
U ovom kontekstu finansijski izveštaji pružaju informacije o (tj. informacije koje su potrebne za procenu)
finansijskoj strukturi preduzeća, finansijskom položaju (stanju), performansama (tj. ostvarenjima ili
zaradjivačkoj sposobnosti), sposbnosti preduzeća da stvara pozitivne novčane tokove (gotovinu) itd.
19
 Značaj finansijskog izveštavanja (moguće ispitno pitanje)
Značaj finansijskog izveštavanja raste sa pojavom korporativnih preduzeća i razvojem tržišta kapitala, što
je dovelo do profesionalizacije upravljanja (posledica odvajanja vlasništva od kontrole) i disperzije
vlasništva na veliki broj akcionara, a što je sve dovelo do udaljavanja akcionara (vlasnika) od dogadjanja u
preduzeću
Napomena – Primer ispitnog pitanja: Ukratko objasnite razloge zbog kojih raste značaj finansijskog
izveštavanja sa pojavom korporativnih preduzeća i sa razvojem tržišta kapitala.
 Osnovni finansijski izveštaji (instrumenti za polaganje računa o stanju i uspehu) su:
1.Bilans uspeha
2.Bilans stanja
3.Izveštaj o novčanim tokovima
4.Izveštaj o promenama na kapitalu
5.Napomene uz finansijske izveštaje
 Karakteristike finansijskog izveštavanja (finansijskih izveštaja):
1.Obavezna aktivnost menadžera

2.Finansijski izveštaji imaju javni karakter
3.Pripremanje i prezentovanje finanasijskih izveštaja je regulisano zakonima i računovodstvenim
standardima.
4.Pripremanje i prezentovanje finansijskih izveštaja se najčešće vrši na godišnjem nivou (finansijski izveštaji se
najčešće odnose na jednu poslovnu godinu), medjutim mogu se pripremati i polugodišnje i kvartalno.
5.Nalazi se u nadležnosti finansijskog računovodstava, koje ima sledeće karakteristike:
1)Pruža istorijske informacije
2)Pruža objektivne informacije
3)Pasivno je
4)Zatvoreno
5)Statično
6.Finansjiski izveštaji podležu eksternoj reviziji
7.Osnovni cilj finansijskog izveštavanja je zaštita interesa stejkholdera kroz pružanje informacija koje se mogu
koristiti za:
1)Donošenje odluka o investiranju / dezinvestiranju, odobravanju kredita itd.
2)Analizu uspešnosti menadžera u stvaranju vrednosti
3)Ocenu izloženosti preduzeća kratkoročnim i dugoročnim finansijskim rizicima
Napomene:
1.Primer ispitnog pitanja: Definišite polaganje računa o stanju i uspehu preduzeća i navedite instrumente za
polaganje računa.
20
2.Iako su finansijski izveštaji pre svega namenjeni eksternim korisnicima (i to prevashodno investitorima –
akcinarima i kreditorima), oni su namenjeni i menadžerima. Menadžeri, pored toga što imaju obavezu da
pripremaju i prezentuju finansijske izveštaje ( i na taj način polažu račune u ime preduzeća), u isto vreme se
nalaze u ulozi korisnika finansijskih izveštaja, kako sopstvenih tako i tudjih (fin. izveštaji drugih preduzeća).
Menadžeri vrše analizu finansijskih izveštaja uz pomoć nekog od instrumenata finansijske analize, o kojima će
više reči biti u daljim izlaganjima. Naravno, menadžerima su potrebne i brojne druge informacije koje se ne
nalaze u finansijskim izveštajima, a koje obezbedjuje upravljačko računovodstvo.
 Informacioni interesi korisnika finansijskih izveštaja (moguće ispitno pitanje)

Kao što je već napomenuto, finansijski izveštaji pružaju informacije o (potrebne za procenu) finansijskoj
strukturi preduzeća, finansijskom položaju (stanju), performansama (tj. ostvarenjima ili zaradjivačkoj
sposobnosti), sposbnosti preduzeća da stvara pozitivne novčane tokove (gotovinu) itd., koje eksternim
korisnicima, ali i menadžerima treba da omoguće donošenje adekvatnih odluka.
1.Akcionari
Akcionari obezbedjuju akcijski kapital preduzeća. Oni ulažu novac ili stvari u zamenu za akcije koje im
omogućavaju da ostvare prinose u vidu dividendi ili kapitalnih dobitaka.
Postojeći akcionari su zainteresovani za informacije na osnovu kojih mogu donositi odluke o prodaji ili
zadržavanju akcija, a potencijalni akcionari za informacije na osnovu kojih mogu donositi odluke o kupovini
akcija. U ovom kontekstu akcionari su zainteresovani za informacije o (na osnovu kojih mogu da procene):
1)Likvidnosti preduzeća
2)Solventnosti
3)Dugoročnoj profitabilnosti
4)Sposobnosti menadžera da stvaraju vrednost za vlasnike
5)Sposobnosti preduzeća da plaća dividende
2.Kreditori
Kreditori obezbedjuju pozajmljeni kapital koji je potreban za funkcionisanje preduzeća, što znači da su
kreditorima potrebne informacije na osnovu kojih mogu da procene sposbnost preduzeća da izmiruje obaveze i
njima pripadajuće kamate, sa ciljem donošenja adekvatnih odluka u pogledu odobravanja kredita. U ovom
kontekstu:
1)Dugoročni kreditori su zainteresovani za informacije o solventnosti i dugoročnoj profitabilnosti preduzeća
2)Kratkoročni kreditori su zaintersovani za informacije o likvidnosti preduzeća
3.Poslovni partneri
Dobavljači su zainteresovani za informacije na osnovu kojih mogu da procene sposobnost preduzeća da izmiruje
svoje poslovne obaveze. Kupci su zainteresovani za informacije na osnovu kojih mogu da procene sposobnost
preduzeća da zadovolji tražnju.
U ovom kontekstu:
1)Stalni kupci i dugoročni dobavljači su zainteresovani za inoformacije o dugoročnoj profitabilnosti i
solventnosti preduzeća.
2)Povremeni kupci i dobavljači su zainteresovani za informacije o likvidnosti preduzeća.
21
4.Zaposleni su zainteresovani za informacije o profitabilnosti i solventnosti, na osnovu kojih mogu da procene

sigurnost svog posla, mogućnost napredovanja itd.
5.Vlada je zainteresovana za globalne informacije o performansama i finansijsko – strukturnoj poziciji
preduzeća po granama i oblastima, sa ciljem kreiranja ekonomske politike, poreske politike, procene mogućnosti
naplate poreza itd.
6.Menadžment je zainteresovan za informacije na osnovu kojih može da proceni likvidnost, solventnost i
profitabilnost preduzeća (kao sto su informacije o visini NOK-a, strukturi kapitala, novčanim tokovima,
efikasnosti upravljanja imovinom i izvorima itd.)
Ove informacije dobijaju se na osnovu analize finansijskih izveštaja. Pored finansijskih izveštaja sopstvenog
preduzeća, menadžeri su zainteresovani i za analizu finansijskih izveštaje drugih preduzeća (u ovom slučaju
nalaze se u ulozi eksternih korisnika) kako bi mogli da utvrde:
1)Likvidnost kupaca
2)Pouzdanost dodavljača
3)Atraktivna preduzeća za plasiranje viškova gotovine
Napomene:
1.Svaki od prethodno navedenih informacionih interesa različitih korisnika finansijskih izveštaja može biti
posebno ispitno pitanje. Posebnu pažnju obratite na informacione interese investitora (akcionara i kreditora).
2.Primeri ispitnih pitanja:
1)Ukratko objasnite najvažnije informacione interese akcionara kao korisnika finansijskih izveštaja.
2)Koje interesne grupe su najviše zainteresovane za finansijsko zdravlje (finansijsko stanje i performanse)
preduzeća? Pre svega u pitanju su investitori, tj. akcionari i kreditori preduzeća...
 Uloga i interes menadžmenta prilikom pripremanja i prezentovanja finansijskih izveštaja

(polaganja računa o stanju i uspehu) – moguće ispitno pitanje
Prilikom pripremanja i prezentovanja finansisjkih izveštaja menadžeri se nalaze u svojevrsnom sukobu interesa.
S jedne strane menadžeri su zaduženi za pripremanje i prezentovanje fin.izveštaja, a sa druge strane njihovi
bonusi, nagrade, napredovanje zavise od ostvarenja i finansijskog položaja koji su iskazani u fin.izveštajima.
Samim tim oni mogu nastojati da ostvarenja prikažu boljim od realnih (objektivnih) kako bi lakše ostvarili
bonuse ili druge privilegije.Zbog toga postoji potreba za eksternom revizijom koja treba da proveri da li
fin.izveštaji na istinit i objektivan način prikazuju ostvarenja (uspeh) i finansijski položaj preduzeća.
Napomena – Primer ispitnog pitanja: Objasnite ulogu i interes menadžmenta u procesu polaganja računa o
stanju i uspehu preduzeća.
OSNOVNI FINANSIJSKI IZVEŠTAJI

(instrumenti finansijskog izveštavanja, tj. eksternog polaganja računa o stanju i uspehu)
I.Nastanak osnovnih finansijskih izveštaja

Bilans uspeha i bilans stanja nastaju zatvaranjem računa glavne knjige, koja sadrži račune stanja i račune uspeha.
1.Bilans stanja nastaje zaključivanjem (zatvaranjem) računa stanja. Računi stanja su permanentni – postoje dok
postoji preduzeće. Obuhvataju račune aktive čiji se konačni saldo iskazuje na aktivnoj strani bilansa stanja (u
22
okviru aktive) i račune pasive čiji se konačni saldo iskazuje na pasivnoj strani bilansa stanja (u okviru pasive).
Grafički prikaz prezentovan je na prezentaciji sa vežbi.
2.Bilans uspeha nastaje zatvaranjem računa uspeha. Računi uspeha su računi trenutka, što znači da se otvaraju
u trenutku nastanka prihoda ili rashoda. Obuhvataju račune prihoda čiji se konačni saldo iskazuje u bilansu
uspeha (na prihodnoj strani) i račune rashoda čiji se konačni saldo iskazuje u bilansu uspeha (na rashodnoj
strani). Grafički prikaz prikazan je u prezentaciji sa vežbi.
Napomena: Svaki prihod predstavlja povećanje imovine ili smanjenje obaveza, dok svaki rashod predstavlja
smanjenje imovine ili povećanje obaveza.
 Integracija rezultata iz bilansa uspeha u bilans stanja

Moguće su 2 situacije:
1.Ukoliko je ostvaren dobitak
1)Bilans uspeha – rashodi < prihoda, odatle sledi, rashodi + dobitak = prihodi
2)Bilans stanja – aktiva > pasive, odatle sledi, aktiva = pasiva + dobitak
2.Ukoliko je ostvaren gubitak
1)Bilans uspeha – rashodi > prihoda, odatle sledi , rashodi = prihodi + gubitak
2)Bilans stanja – aktiva < pasive, odatle sledi, aktiva = pasiva – gubitak, odnosno aktiva =( vlasnički kapital –
gubitak ) + obaveze
II.Kompletan set finansijskih izveštaja čine:
1.Bilans uspeha
2.Bilans stanja
3.Izveštaj o novčanim tokovima
4.Izveštaj o promenama na kapitalu
5.Napomene uz finansijske izveštaje
BILANS USPEHA
Bilans uspeha predstavlja izdvojen, osamostaljen i raščlanjen podračun računa sopstveni kapital (vlasnički
kapital), u kome se sučeljavaju prihodi i rashodi i obračunava periodični rezultat (dobitak ili gubitak) u
odredjenom vremenskom periodu.
 Sadržina bilansa uspeha (elementi bilansa uspeha)

Sadržinu bilansa uspeha čine sledeći elementi:
1.Prihodi
Predstavljaju prilive vrednosti (ekonomskih koristi) u preduzeće u vidu povećanja imovine ili smanjenja
obaveza i dovode do povećanja vlasničkog kapitala. Prihodi obuhvataju:
1)Poslovne prihode koji nastaju kao posledica sprovodjenja poslovnih aktivnosti preduzeća, odnosno prodaje
proizvoda, usluga i robe
23
2)Finansijske prihode koji nastaju kao posledica finansijskih aktivnosti preduzeća (napr. prihodi od kamata,
prihodi po osnovu pozitivnih kursnih razlika itd.)
3)Ostali prihodi koji nastaju kao posledica ostalih aktivnosti preduzeća (napr. dobici od prodaje nekretnina,
postrojenja i opreme)
2.Rashodi
Predstavljaju odlive ekonomskih koristi iz preduzeća u vidu smanjenja imovine ili povećanja obaveza i dovode
do smanjenja vlasničkog kapitala (sopstvenog kapitala). Rashodi obuhvataju:
1)Poslovne rashode koji nastaju kao posledica nabavke, proizodnje i prodaje proizvoda, robe ili usluga (napr.
troškovi rada, troškovi materijala, troškovi amortuzacije itd.)
2)Finansijske rashode koji nastaju kao posledica finansijskih aktivnosti preduzeća (napr. rashodi kamata,
rashodi po osnovu negativnih kursnih razlika itd.)
3)Ostale rashode koji nastaju kao posledica ostalih aktivnosti preduzeća (napr. gubici od prodaje materijala,
gubici od prodaje nematerijalnih ulaganja, otpis zaliha i potraživanja itd.)
3.Ostvareni rezultat:
1)Dobitak (ako su prihodi veći od rashoda)
Predstavlja neto priliv vrednosti (ekonomskih koristi) u preduzeće i dovodi do povećanja vlasničkog kapitala.
2)Gubitak (ako su rashodi veći od prihoda)
Predstavlja neto odliv vrednosti iz preduzeća, dovodi do smanjenja vlasničkog kapitala.
Poslovni rezultat = poslovni prihodi – poslovni rashodi
Finansijski rezultat (rezultat finansiranja) = finansijski prihodi – finansijski rashodi
Ostali rezultat = ostali prihodi – ostali rashodi
 Iskazna moć bilansa uspeha

Iskazna moć bilansa uspeha zavisi od:
I.Klasifikacije (razvrstavanja) prihoda, rashoda i rezultata (koja je prethodno objašnjena)
II.Forme prikazivanja bilansa uspeha (moguće ispitno pitanje)
Izbor forme za sastavljanje bilansa uspeha zavisi od dva zahteva:
1.Uspostavljanje direktne veze sa finansijskim računovodstvom, što omogućava forma konta.
2.Segmentacija rezultata, što omogućava forma liste.
Najčešće su prisutne dve forme prikazivanja bilansa uspeha:
1.Forma konta
1)Prednosti:
a.Omogućava pregledniji i jasniji prikaz komponenti periodičnog rezultata (prihoda i rashoda).
b.Omogućava direktnu (neposrednu) vezu sa finansijskim računovodstvom, odnosno omogućava direktnu

vezu izmedju bilansa uspeha i bilansa stanja.
24
Prethodne prednosti (krakteristike) proizilaze iz toga što su prihodi raščlanjeni po vrstama prikazani na desnoj
strani bilansa, dok su rashodi po vrstama prikzani na levoj strani bilansa, s tim što se razlika izmedju prihoda i
rashoda (dobitak ili gubitak) unosi na manju stranu bilansa, čime dolazi do njegovog izravnanja
(izjednačavanja leve i desne strane bilansa) nakon čega bilans uspeha „isporučuje“ rezultat u bilans stanja
čime dolazi do izravnanja aktive i pasive.
2)Nedostatak prikazivanja bilansa uspeha u formi konta predstavlja nemogućnost segmentacije

(raščlanjavanja rezultata).
2.Forma liste
1)Osnovna prednost forme liste je u tome što omogućava segmentaciju rezultata koja može biti:
a.Vertikalna segmentacija rezultata podrazumeva raščlanjavanje rezultata po vrstama na poslovni,
finansijski i ostali rezultat.
b.Horizontalna segmentacija rezultata podrazumeva raščlanjavanje rezultata po poslovnim segmentima kao
što su profitni ili investicioni centri, grupe proizvoda, pojedinačni proizvodi, tržišta itd. Horizontalna
segmentacija rezultata će biti jasnija prilikom obradjivanja dela gradiva koji se odnosi na segmantno
izveštavanje i analizu profitabilnosti.
2)Nedostataci prikazivanja bilansa uspeha u formi liste:
a.Ne omogućava direktnu vezu sa finansijskim računovodstvom
b.Bilans uspeha gubi na jasnosti
Napomena – Primeri ispitnih pitanja:
1. Navedite forme za prikazivanje bilansa uspeha i objasnite kojim zahtevima je uslovljen njihov izbor.
2.Ukratko objasnite prednosti i nedostatke prikazivanja bilansa uspeha u formi konta (ili u formi liste).
III.Metode za sastavljanje bilansa uspeha
Postoje dve metode koje se koriste za sastavljanje bilansa uspeha, odnosno za obračun periodičnog rezultata:
1.Metoda ukupnih troškova (račun proizvedenih učinaka)
2.Metoda troškova prodatih učinaka (račun prodatih učinaka)
Osnovna razlika izmedju ove dve metode je u ražličitom načinu obračuna poslovnih prihoda i poslovnih
rashoda i samim tim u načinu obračuna poslovnog rezultata. Vrlo je važno istaći da ove dve metode
obračunavaju isti iznos poslovnog rezultata, iako obračunu poslovnog rezultata pristupaju na različit
način (napr. ukoliko je poslovni rezultat obračunat prema metodi ukupnih troškova 500 000, isti poslovni
rezultat biće obračunat i prema metodi troškova prodatih učinaka). Konačno, treba istaći da izmedju ove
dve metode obračuna periodičnog rezultata ne postoje nikakve razlike prilikom obračuna finansijskog i
ostalog rezultata. Obratite pažnju !
25
Metoda ukupnih troškova

(račun proizvedenih učinaka)
 Suština metode ukupnih troškova (moguće ispitno pitanje)

Suština metode ukupnih troškova, odnosno obračuna poslovnog rezultata prema ovoj metodi jeste u sučeljavanju
(suprotstavljanju) ukupnih troškova (ulaganja) nastalih u odredjenom obračunskom periodu i ukupnih učinaka
(efekata) koji su proistekli iz tih ulaganja, bez obzira da li su ti učinci i prodati u obračunskom periodu. Iz
prethodnog sledi da ovaj metod polazi od troškova.
Napomena: Primena ove metode je u skladu sa prikazivanjem bilansa uspeha u formi konta koja obezbedjuje
direktnu vezu sa finansijskim računovodstvom, tj. direktnu vezu izmedju bilansa stanja i bilansa uspeha (i ako
to ne znači da se bilans ne može sastavljati i u formi liste).
Prema ovom metodu:
Ukupni troškovi (ulaganja) se evidentiraju na računima vrsta poslovnih rashoda (troškova) kao što su nabavna
vrednost prodate robe, troškovi materijala, troškovi zarada (rada), troškovi amortizacije, troškovi proizvodnih
usluga, troškovi neproizvodnih usluga itd.
Poslovni prihodi (učinci, efekti ulaganja) prema ovoj metodi obračuna poslovnog rezultata su prihodi od
prodaje na eksternom tržištu i prihodi od prodaje na internom tržištu (tzv. prihodi od aktiviranja učinaka)
korigovani za promenu vrednosti zaliha učinaka (nedovršena proizvodnja, gotovi proizvodi i usluge).
U ovom kontekstu moguće su tri situacije:
1.Obim proizvodnje = obim prodaje (najjednostavnija situacija) – kada je u odredjenom obračunskom
periodu obim proizvodnje jednak obimu prodaje, odnosno kada je vrednost krajnjih zaliha i vrednost početnih
zaliha ista.
U ovom slučaju nema potrebe vršiti korekciju prihoda od prodaje na eksternom i internom tržištu kako
bi bila ispoštovana suština ove metode. Drugim rečima, poslovni prihodi su jednaki prihodima od prodaje na
eksternom i internom tržištu:
poslovni prihodi = prihodi od prodaje (na eksternom i internom tržištu)

2.Obim proizvodnje > obim prodaje – kada je u odredjenom obračunskom periodu obim proizvodnje veći od
obima prodaje, odnosno kada je vrednost krajnjih zaliha veća od vrednosti početnih zaliha.
U ovom slučaju prihode od prodaje na eksternom i internom tržištu potrebno je uvećati za povećanje vrednosti
zaliha učinaka kako bismo dobili poslovne prihode, tj. ukupne učinke ili efekte koji su proistekli iz ulaganja u
obračunskom periodu (poslovni prihodi se koriguju naviše). Drugim rečima, prihode od prodaje na eksternom i
internom tržištu je potrebno uvećati za vrednost učinaka koji su proizvedeni u toku obračunskog perioda ali nisu
prodati i odloženi su na zalihe. S obzirom na to da su ovi učinci proistekli iz ulaganja u posmatranom
obračunskom periodu oni se moraju kao efekti tih ulaganja uključiti u poslovne prihode, kako bi bila ispoštovana
suština ove metode.
Poslovni prihodi = prihodi od prodaje (na ekst. i inter. tržištu) + povećanje vrednosti zaliha učinaka
3.Obim proizvodnje < obim prodaje – kada je u odredjenom obračunskom periodu obim proizvodnje manji
od obima prodaje, odnosno kada je vrednost krajnjih zaliha manja od vrednosti početnih zaliha.
26
U ovom slučaju prihode od prodaje na eksternom i internom tržištu potrebno je umanjiti za smanjenje vrednosti
zaliha učinaka kako bismo dobili poslovne prihode, tj. ukupne učinke ili efekte koji su proistekli iz ulaganja u
obračunskom periodu (poslovni prihodi se koriguju naniže). Drugim rečima, prihode od prodaje na eksternom i
internom tržištu je potrebno umanjiti za vrednost učinaka koji su proizvedeni u nekom od prethodnih perioda, a
prodati su u posmatranom obračunskom periodu. S obzirom na to da su ovi učinci proistekli iz ranijih ulaganja
(a ne iz ulaganja u posmatranom obračunskom periodu u kome su prodati) oni se moraju kao efekti tih ulaganja
isključiti iz poslovnih prihoda kako bi bila ispoštovana suština ove metode.
Poslovni prihodi = Prihodi od prodaje (na ekst. i inter. tržištu) – smanjenje vrednosti zaliha učinaka
 Prednosti i nedostaci metode ukupnih troškova (moguće ispitno pitanje)

Prednosti:
1.Jednostavnost, što znači da sve informacije potrebne za primenu ove metode pruža finansijsko računovodstvo.
Drugim rečima, primena ove metode ne zahteva postojanje računovodstva troškova (pogonskog obračuna ili
obračuna troškova i učinaka). Zbog svega prethodno rečenog ova metoda je uskladjena sa prikazivanjem
bilansa uspeha u formi konta (T računa), koja obezbedjuje direktnu vezu sa finansijskim računovodstvom, tj.
direktnu vezu izmedju bilansa stanja i bilansa uspeha. Naravno, to ne znači da se bilans uspeha sastavljen uz
pomoć ove metode ne može prikazivati i u formi liste.
2.Pogodna je za obračun makroekonomskih pokazatelja agregiranjem bilansa na nivou privrede.
3.Pogodna je za eksterne korisnike finansijskih izveštaja koje interesuju informacije o ukupnim ulaganjima i
efektima koji iz njih proizilaze.
Nedostatak:
Omogućava vertikalnu segmentaciju rezultata (ukoliko je bilans predstavljen u formi liste), medjutim, ne
omogućava horizontalnu segmentaciju rezultata po poslovnim segmentima (profitnim centrima, grupama
proizvoda itd).
Napomene:
1.Učinci uključuju: nedovršenu proizvodnju, gotove proizvode i usluge.
2.Prihodi od prodaje na eksternom tržištu uključuju prihode od prodaje proizvoda i usluga, prihode od prodaje
robe i ostale poslovne prihode (kao što su premije, dotacije, subvencije).
3.Prihodi od prodaje na internom tržištu – alternativni nazivi: prihodi od prodaje na internom tržištu, ili interna
realizacija ili prihodi od aktiviranja učinaka. Napr. kompanija koja se bavi proizvodnjom automobila odredjeni
broj vozila zadržava za sebe odnosno prodaje ih na internom tržištu.
4.Razlika izmedju robe i gotovih proizvoda: roba se nabavlja (kupuje) od dobavljača, gotovi proizvodi se
proizvode u samom preduzeću.
5.Ukoliko je bilans uspeha sastavljen u formi liste, u bilansu se pojavljuju rashodi direktnog materijala i robe,
koji uključuju:
1)Troškove direktnog materijala (materijal za izradu)
Ukupni troškovi materijala uključuju troškove direktnog materijala i troškove indirektnog (ostalog) materijala.
Ukoliko su dati pojedinačno troškovi direktnog i troškovi ostalog materijala, u rashode direktnog materijala i
robe uključuju se samo troškovi direktnog materijala, medjutim, ukoliko su poznati samo ukupni troškovi
materijala, oni se u celosti uključuju u rashode direktnog materijala i robe.
2)Nabavnu vrednost prodate robe
27
6.Obavezno pogledati bilans uspeha sastavljen primenom metode ukupnih troškova (u formi konta i formi liste)
prikazan u okviru primera broj 1. iz zbirke ili u prezentaciji sa vežbi.
 Napomena - Primeri ispitnih pitanja:

1.Ukratko objasnite suštinu metode za obračun rezultata koja omogućava direktnu vezu izmedju bilansa stanja
i bilansa uspeha (tj. metode ukupnih troškova).
2.Objasnite kada je i zbog čega najjednostavnije primeniti metodu ukupnih troškova (tj. objasnite situaciju u
kojoj bi primena metode ukupnih troškova bila najjednostavnija).
3.Ukratko objasnite zašto se prilikom primene metode ukupnih troškova u situaciji kada imamo povećanje
vrednosti zaliha učinaka poslovni prihodi koriguju naviše (ili zašto se kada imamo smanjenje vrednosti zaliha
učinaka poslovni prihodi koriguju naniže).
4.Ukratko objasnite kakve posledice na primenu metode ukupnih troškova prouzrokuje situacija u kojoj je
obim proizvodnje jednak obimu prodaje (ili je obim proizvodnje veći od obima prodaje; ili je obim prodaje
veći od obima proizvodnje).
5.Navedite i ukratko objasnite osnovne prednosti i nedostatke metode ukupnih troškova.
Metoda troškova prodatih učinaka

(račun prodatih učinaka)
 Suština metode troškova prodatih učinaka (moguće ispitno pitanje)

Suština metode troškova prodatih učinaka, odnosno suština obračuna poslovnog rezultata prema ovoj metodi
je u sučeljavanju prihoda od prodaje (prodatih učinaka) i troškova koji su sadržani u prodatim učincima. S
obzirom da je u pitanju obračun prodatih a ne obračun proizvedenih učinaka (kao u slučaju prethodne
metode)primena ove metode ne zahteva korigovanje poslovnih prihoda za promenu vrednosti zaliha učinaka, tj.
za razliku izmedju vrednosti početnih i krajnjih zaliha.
Napomena: Prirodna forma prikazivanja bilansa uspeha sastavljenog primenom metode troškova prodatih
učinaka je forma liste (i ako se bilans može prikazivati i u formi konta).
Troškovi prodatih učinaka sadrže:
1.Troškove proizvodnje prodatih učinaka (troškove proizvoda koji su sadržani u prodatim učincima)
2.Celokupne troškove perioda
Za razliku od prethodnog metoda koji polazi od ulaganja (troškova), ovaj metod obračuna poslovnog rezultata
(sastavljanja bilansa uspeha) polazi od prihoda.
Prema ovom metodu:
1.Poslovni prihodi obuhvataju:
1)prihode od prodaje na eksternom tržištu
2)prihode od prodaje na internom tržištu
Prilikom upotrebe ove metode za sastavljanje bilansa uspeha u okviru poslovnih prihoda nema promene
vrednosti zaliha učinaka.
2.Poslovni rashodi obuhvataju:
28
1)Troškove proizvodnje prodatih proizvoda, tj. troškove proizvoda koji su sadržani u prodatim učincima
2)Neproizvodne troškove, tj. troškove perioda
 Primena metode troškova prodatih učinaka – potrebne informacije

Primena ove metode, pored informacija o vrstama poslovnih rashoda koje obezbedjuje finansijsko
računovodstvo, zahteva i informacije o podeli troškova po poslovnim funkcijama i bilansnom tretmanu koje
obezbedjuje upravljačko računovodstvo tj. računovodstvo troškova (obračun troškova i učinaka ili
pogonski obračun) kao deo upravljačkog računovodstva. U ovom kontekstu treba istaći da je zadatak
obračuna troškova i učinaka da informacije o vrstama poslovnih rashoda preuzme od finansijskog
računovodstva i dalje ih rasporedi po poslovnim funkcijama, sa ciljem što preciznijeg obračuna proizvodne
cene koštanja, koju zatim dopunjuju neproizvodni troškovi (po jedinici) kako bi se dobila komercijalna (puna)
cena koštanja. Komercijalna cena koštanja suštinski pokazuje iznos troškova (proizvodnih i neproizvodnih)
koji se može pripisati prodatim učincima. O ovome će više reči biti prilikom obradjivanja računovodstva
troškova.
Kao što je istaknuto, primena ove metode zahteva podelu troškova po:
I.Vrstama – napr. troškovi materijala, troškovi rada itd.

II.Poslovnim funkcijama
Troškovi se po poslovnim funkcijama dele na:
1.Troškove proizvodnje u širem smislu, koji obuhvataju:
1)troškove proizvodnje u užem smislu ( koji uključuju troškove osnovne proizvodne delatnosti, troškove
sporedne proizvodne delatnosti i troškove pomoćne proizvodne delatnosti)
2)troškove nabavke
3)troškove tehničkog upravljanja proizvodnjom
2.Neproizvodne troškove, koji obuhvataju:
1)troškove marketinga
2)troškove opšteg upravljanja i administracije
3)troškove istraživanja i razvoja
III.Bilansnom tretmanu
Po bilansnom tretmanu troškovi se dele na:
1.Troškove proizvoda
Troškovi proizvoda predstavljaju deo ukupnih troškova preduzeća koji nastaju u fazi proizvodnje i dodeljuju
se svim proizvedenim proizvodima. Troškovi proizvoda imaju karakter troškova proizvodnje u širem smislu.
Njihov bilansni tretman zavisi od sudbine proizvoda kojima su dodeljeni:
1)Deo ovih troškova koji je sadržan u proizvedenim i prodatim učincima se rashoduje (evidentira se u bilansu
uspeha, u pitanju su troškovi proizvodnje prodatih proizvoda).
2)Ostatak troškova proizvoda koji je sadržan u proizvedenim a nerealizovanim učincima evidentira se u bilansu
stanja, na zalihama učinaka (može se reći da se ovaj deo troškova proizvoda aktivira). Praktično ovaj deo
troškova proizvoda se odlaže na zalihe prateći sudbinu proizvoda u čijoj su proizvodnji nastali, s tim što će i ovi
troškovi biti rashodovani kada proizvodi u kojima su sadržani (u čijoj su proizvodnji nastali) budu prodati.
29
Napr. troškovi proizvoda (proizvodnje) = 1 000 000, obim proizvodnje = 100 000, odatle sledi da su troškovi
proizvodnje po jedinici jednaki 10, ukoliko je obim prodaje = 70 000, odatle sledi da su:
Troškovi proizvodnje prodatih proizvoda (troškovi proizvoda sadržani u proizvedenim i prodatim
proizvodima) = 70 000 x 10 = 700 000
Troškovi proizvodnje sadržani u proizvedenim a nerealizovanim proizvodima = 30 000 x 10 = 300 000 (odlažu
se na zalihe)
2.Troškove perioda
Troškovi perioda predstavljaju deo ukupnih troškova preduzeća koji nastaju u fazi prodaje i dodeljuju se samo
prodatim proizvodima, što znači da se uvek u celosti rashoduju u periodu u kome su nastali (ne postoji
mogućnost da jednim delom budu odloženi na zalihe). Troškovi perioda imaju karakter neprozvodnih troškova.
Napr. troškovi perioda iznose 500 000, svih 500 000 se rashoduje, odatle sledi da su ukupni troškovi koji su
sadržani u prodatim učincima jednaki zbiru troškova proizvoda koji su sadržani u prodatim učincima u
iznosu od 700 000 i troškova perioda u iznosu od 500 000, što znači da je njihov iznos jednak 700000 + 500000
= 1 200 000
 Prednosti i nedostaci metode troškova prodatih učinaka (moguće ispitno pitanje)

Prednosti:
Omogućava i vertikalnu i horizontalnu segmentaciju rezultata.
Nedostaci:
1.Složenost – pored informacija o vrstama troškova koje obezbedjuje finansijsko računovodstvo, potrebne su i
informacije o podeli troškova po poslovnim funkcijama i bilansnom tretmanu koje obezbedjuje upravljačko
računovodstvo tj. računovodstvo troškova (obračun troškova i učinaka) kao deo upravljačkog
računovodstva.
2.Nije pogodna za obračun makroekonomskih pokazatelja.
3.Nije pogodna za eksterno polaganje računa, tj. za eksterne korisnike zato što su oni pre svega zainteresovani
za informacije o ukupnim ulaganjima i efektima koji proizilaze iz tih ulaganja, koje ova metoda ne pruža. Ipak,
znatno češće se koristi prilikom internog polaganja računa od metode ukupnih troškova (za šta ćemo je i mi
koristiti).
Treba zapaziti da prednosti jedne metode proizilaze iz nedostataka druge metode, i obrnuto.
Napomene:
1.Treba istaći da se metoda troškova prodatih učinaka može koristiti i za eksterno polaganje računa, što se pre
svega čini u anglosaksonskim zemljama, dok se u zemljama kontinentalne Evrope najčešće za ove svrhe koristi
metoda ukupnih troškova.
2.Obavezno pogledati bilans uspeha sastavljen primenom metode troškova prodatih učinaka (u formi konta i
formi liste) prikazan u okviru primera broj 1. iz zbirke ili u prezentaciji sa vežbi.
 Napomena - Primeri ispitnih pitanja:

1.Objasnite suštinu metode troškova prodatih učinaka.
2.Objasnite zašto u bilansu uspeha sastavljenom prema metodi troškova prodatih učinaka ne postoji pozicija
povećanje (smanjenje) vrednosti zaliha učinaka.
3.Objasnite kakva je uloga računovodstva troškova (obračuna troškova i učinaka) prilikom primene metoda
troškova prodatih učinaka za obračun rezultata u bilansu uspeha.
30
4.Ukratko objasnite šta suštinski predstavlja komercijalna cena koštanja kod metode troškova prodatih
učinaka.
5.Navedite i ukratko objasnite osnovne prednosti i nedostatke metoda troškova prodatih učinaka.
6.Ukoliko je poslovni rezultat prema metodi ukupnih troškova napr. 600 000, a povećanje vrednosti zaliha
učinaka iznosi 100 000, obračunajte poslovni rezultat prema metodi troškova prodatih učinaka. Trik pitanje !
Odgovor: Naravno, poslovni rezultat je isti i iznosi 600 000 ! Razlika izmedju dve metode je u načinu obračuna
poslovnog rezultata, kao što je već istaknuto... U ovom slučaju povećanje vrednosti zaliha od 100 000 je
informacija koja nam nije potrebna da bismo odgovorili na pitanje.
7.Objasnite koja metoda za sastavljanje bilansa uspeha obezbedjuje obračun većeg neto poslovnog rezultata.
Trik pitanje ! Odgovor: Naravno, obe metode obračunavaju isti iznos poslovnog rezultata...
8.Objasnite u kom delu bilansa uspeha i zbog čega treba tražiti suštinsku razliku izmedju metode ukupnih
troškova i metode troškova prodatih učinaka.
U delu u kome obračunavamo poslovne prihode i poslovne rashode, tj. poslovni rezultat preduzeća...
9. Ukratko objasnite u čemu je suština horizontalnog i vertikalnog raščlanjivanja rezultata i to prikažite
pomoću jednog bilansa uspeha bez navodjenja konkretnih cifara. Odgovor: Suština je prethodno objašnjena, a
prikaz bilansa uspeha (naravno, prema metodi troškova prodatih učinaka) možete pogledati u prezentaciji sa
vežbi.
10.Objasnite sličnosti (ili razlike) izmedju metode ukupnih troškova i metode troškova prodatih učinaka.
BILANS STANJA
Bilans stanja predstavlja dvostrani pregled bilansne imovine (aktive) i bilansnog kapitala (pasive) na
odredjeni dan bilansiranja. Razlika izmedju bilansne imovine i stvarne imovine ogleda se u tome što se često
dešava da bilansna imovina nije sva imovina koju preduzeće koristi (poseduje). Napr. imovina koja se koristi
po osnovu operativnog lizinga se ne evidentira u bilansu stanja. S obzirom da se na jednoj strani bilansa
prikazuje bilansna imovina (aktiva), a na drugoj strani izvori finansiranja te imovine (pasiva, odnosno sopstveni
kapital i obaveze), izmedju aktive i pasive mora postojati računska jednakost koja se može prikazati uz pomoć
računovodstvene jednačine:
AKTIVA = PASIVA (SOPSTVENI KAPITAL + OBAVEZE)

Napomene:
1.Sopstveni kapital ili vlasnički kapital - alternativni nazivi.
2.Obaveze ili pozajmljeni kapital - alternativni nazivi.
 Aktiva (imovina preduzeća)
Napomena: Definisanje pojedinačnih pozicija iz bilansa stanja (aktive i pasive) ne ulazi u spisak ispitnih
pitanja. Drugim rečima, mala je verovatnoća da će se na ispitu zahtevati definisanje neke od pozicija iz bilansa
stanja.
Aktiva predstavlja ekonomski potencijal preduzeća koji je posledica prošlih dogadjaja, a od koga se očekuju
ekonomske koristi u budućnosti. Imovina preduzeća obuhvata:
31
I.Stalnu (dugoročnu) imovinu, od koje se ekonomske koristi očekuju u periodu dužem od jedne godine,
odnosno može se reći da se stalna imovina u periodu dužem od jedne godine transfomiše u gotovinu prenoseći
svoju vrednost na proizvode i usluge preduzeća preko amortizacije. U pitanju je imovina koja je u dužem
vremenskom periodu vezana za preduzeće. Stalna imovina obuhvata:
1.Nematerijalna ulaganja uključuju patente, licence, ulaganja u istraživanje i razvoj itd. U vezi nematerijalnih
ulaganja često se javlja dilema da li ih i u kojoj meri treba aktivirati u bilansu stanja ili ih treba evidentirati u
bilansu uspeha i nakon toga postepeno amortizovati. Predstavljaju tzv. razgraničene troškove od kojih se
ekonomske koristi očekuju u periodu dužem od jedne godine. Da bi bila aktivirana u bilansu stanja moraju biti
evidentirana kao posebna pozicija, moraju biti sposobna da generišu ekonomska koristi u budućnosti i mora se
precizno znati njihova vrednost.
2.Goodwill predstavlja razliku izmedju veće nabavne vrednosti kupljenog preduzeća i njegove knjigovodstvene
vrednosti (knjigovodstvena vrednost neto imovine) koja nastaje prilikom kupoprodaje preduzeća, spajanja,
pripajanja itd. Suštinski predstavlja nematerijalna ulaganja, iako se u bilansu često odvojeno prikazuje.
3.Osnovna sredstva (fiksna imovina ili nekretnine, postrojenja i oprema - NPO) predstavljaju materijalnu
imovinu i njihovo učešće u ukupnoj imovini je često vrlo značajno. Koriste se prilikom proizvodnje, prodaje,
za davanje u zakup ili obavljanje administrativnih poslova. Definišu kapacitete preduzeća. Koriste se u dužem
vremenskom periodu, s tim što se njihov iznos periodično umanjuje za iznos amortizacije.
4.Dugoročne finansijske plasmane, koji predstavljaju dugoročna ulaganja u hartije od vrednosti drugih
preduzeća (akcije, obveznice koje imaju rok dospeća duži od jedne godine), date dugoročne kredite itd. Osnovni
cilj dugoročnih fin. plasmana je ostvarenje odgovarajućeg prinosa u vidu dividendi, kamata itd.
II.Obrtnu imovinu (tekuću imovinu, ili kratkoročnu imovinu), koja predstavlja deo ukupne imovine
preduzeća koja se transformiše (pretvori, konvertuje) u gotovinu u periodu do jedne godine (od obrtne imovine
se ekonomska koristi očekuju u periodu do godinu dana); u kraćem vremenskom periodu je vezana za preduzeće;
Obrtna imovina obuhvata:
1.Zalihe, koje uključuju zalihe:
1)materijala
2)nedovršene proizvodnje
3)gotovih proizvoda
4)robe i
5)date avanse
Dati avansi se daju dobavljačima za materijal koji oni treba da isporuče u narednom periodu. Suštinski
predstavljaju potraživanje, medjutim zbog toga što se ovo potraživanje namiruje isporukom materijala, a ne
gotovinom, predstavljaju deo zaliha.
2.Krtatkoročna potraživanja, koja uključuju:
1)poslovna potraživanja (od kupaca, dobavljača dužnika)
2)finansijska potraživanja (za kamate, više plaćene poreze, dividende)
3.Kratkoročne finansijske plasmane koji obuhvataju:
1)date kredite sa rokom dospeća do godinu dana
2)ulaganja u kratkoročne hartije od vrednosti sa rokom dospeća do godinu dana (blagajnički zapisi, komercijalni
zapisi itd.)
32
4.Gotovinu i gotovinske ekvivlente

Gotovinski ekvivalenti predstavljaju lako i brzo utržive hartije od vrednosti (mogu se brzo i lako prodati bez
gubitka vrednosti) sa rokom dospeća do 3 meseca.
Napomene:
1.Kratkoročna potraživanja i kratkoročni finansijski plasmani se često navode zajedno u bilansu.
2.Deo aktive su i tzv. aktivna vremenska razgraničenja (AVR).
3.Aktiva ne mora biti jednaka ukupnoj imovini, s obzirom na to da se u aktivi mogu evidentirati i odredjene
stavke karakteristične za pasivu (tačnije za sopstveni kapital), kao što su neuplaćeni upisani kapital, otkup
sopstvenih akcija ili gubitak (do visine vlasničkog kapitala i gubitak preko visine vlasničkog kapitala –
razlika će biti jasnija tokom daljih izlaganja). Treba naglasiti da su prethodno navedene stavke odbitne stavke
vlasničkog kapitala, što znači da ukoliko se prikazuju u pasivi predstavljaju negativne iznose, medjutim ukoliko
se evidentiraju u aktivi prikazuju se kao pozitivni iznosi (brojevi, vrednosti) i to da bi se obezbedila jednakost
aktive i pasive
 Pasiva (izvori finansiranja)

U pasivi bilansa stanja evidentiraju se izvori finansiranja imovine, koji mogu biti sopstveni (sopstveni kapital)
i pozajmljeni (obaveze, pozajmljeni kapital):
I.Sopsteveni kapital naziva se još i vlasnički kapital, ili neto imovina, s obzirom da je jednak razlici imovine
(aktive) i ukupnih obaveza. Sopstveni kapital preduzeća (koje ima pravnu formu akcionarskog društva) sastoji
se od:
1.Osnovnog kapitala (akcijskog) kapitala koji predstavlja najkvalitetniji izvor finansiranja zato što ne dospeva
(osim u slučaju likvidacije preduzeća) i zbog toga ga treba koristiti za finansiranje dugoročne (stalne) imovine
preduzeća. Podeljen je na akcije odredjene nominalne vrednosti koje mogu biti:
1)Obične akcije koje omogućavaju svojim vlasnicima pravo na upravljanje, odnosno pravo glasa u skupštini
akcionara i pravo na dividende i
2)Preferencijalne (prioritetne) akcije koje ne omogućavaju pravo na upravljanje, ali zato omogućavaju preče
pravo na dividende i imovinu preduzeća u slučaju likvidacije, u odnosu na obične akcije.
U računskom smislu akcijski kapital predstavlja proizvod broja akcija i nominalne vrednosti jedne akcije. Za
akcijski kapital se kaže da je to stalni kapital, zato što se njegova vrednost ne menja tako često. Do promene
vrednosti akcijskog kapitala dolazi pre svega emisijom i prodajom akcija.
2.Emisiona premija (ažio) nastaje prilikom emisije i prodaje akcije po tržišnoj ceni akcija koja je veća od
njihove nominalne vrednosti. Razlika izmedju uvećane tržišne cene i nominalne vrednosti akcija predstavlja
emisionu premiju.
3.Neuplaćeni upisani kapital nastaje kao posledica zakonske mogućnosti da se deo kupljenih akcija plati
prilikom emisije (do registracije preduzeća), a ostatak najkasnije dve godine nakon emisije. Predstavlja
korektivnu (odbitnu) stavku akcijskog kapitala, koja se koristi da bi se akcijski kapital (a samim tim i sopstveni
kapital) kao i imovina kojom preduzeće raspolaže prikazali u realnom iznosu. Kada se kupljene akcije u celosti
plate, ova stavka se briše iz bilansa. Neuplaćeni upisani kapital se vrednuje po nominalnoj vrednosti. U suštini
predstavlja potraživanje preduzeća od akcionara (vlasnika).
4.Rezerve predstavljaju izdvajanja iz dobitka, odnosno deo dobitka koji se ne isplaćuje akcionarima kroz
dividende, već se koristi za zaštitu od eventualnih budućih gubitaka (odnosno za zaštitu osnovnog kapitala),
popravljanje finansijske strukture itd. Mogu biti zakonske (zakonske rezerve se moraju izdvajati iz dobitka sve
dok ne dostignu 10 % osnovnog kapitala, statutarne, slobodne (formiraju se po slobodnoj volji menadžera i
33
vlasnika). Rezerve ne bi trebalo shvatiti kao odredjenu gotovinu koja je negde sklonjena, one su, kao deo
vlasničkog kapititala, uložene u odredjenu imovinu.
5.Nerasporedjeni dobitak (zadržani, ili akumulirani dobitak) predstavlja deo dobitka koji nije izdvojen u
rezerve, a takodje nije ni isplaćen akcionarima kroz dividende. Predstavlja osnovu novih investicija preduzeća,
takodje često predstavlja značajan deo vlasničkog kapitala. Ukoliko se preduzeće u odredjenom periodu odluči
za isplatu dividendi, to se čini iz nerasporedjenog dobitka.
6.Revalorizacione rezerve, nastaju revalorizacijom (ponovnim vrednovanjem osnovnih sredstava – nekretnina,
postrojenja i opreme). Na ponovno vrednovanje N.P.O, preduzeća se odlučuju kada eventualno dodje do rasta
njihove tržišne vrednosti. Revalorizacione rezerve se formiraju u iznosu pomenutog povećanja vrednosti.
7.Otkup sopstvenih akcija predstavlja obrnut proces od emisije i prodaje akcija (kojim se prikuplja dodatni
kapital). U slučaju otkupa sopstvenih akcija preduzeće izlazi na berzu i vraća kapital postojećim akcionarima
(vlasnicima), kupujući njihove akcije. Otkup sopstvenih akcija često koriste zrela preduzeća kojima nije
potreban toliki kapital za poslovanje, ili ga koriste preduzeća koja otkupom žele da povećaju tražnju za svojim
akcijama. Otkup sopstvenih akcija predstavlja korektivnu (odbitnu) stavku vlasničkog kapitala.
8.Gubitak do visine vlasničkog kapitala može se evidentirati (bilansirati) u pasivi (kao odbitna stavka
vlasničkog kapitala), ali i u aktivi gde se prikazuje kao pozitivna stavka. Svaki gubitak dovodi do smanjenja
imovine (gubitka dela imovine) i samim tim i do gubitka dela kapitala. Ukoliko nagomilani gubici „pojedu“ ceo
vlasnički kapital (i odgovarajući deo imovine), odnosno svedu ga na nulu, imovina preduzeća je u celosti
finansirana obavezama (imovina je jednaka obavezama). Eventualni dalji gubici preko iznosa vlasničkog
kapitala dovode do daljeg smanjivanja imovine preduzeća, koja u toj situaciji postaje manja od obaveza. Ovakvi
gubici se obavezno, prema računovodstvenim standardima, moraju evidentirati u aktivi zajedno sa preostalom
imovinom preduzeća. Iako suštinski padaju na teret obaveza (poverioca), to se ne vidi kroz smanjenje obaveza
u bilansu, čiji iznos mora ostati nepromenjen. Ovakvi gubici se dodaju na iznos imovine u aktivi, čime se
obezbedjuje jednakost aktive (koju čine preostali deo imovine i gubitak iznad vlasničkog kapitala) i pasive (koju
čine obaveze). Za preduzeća koja beleže gubitak koji je veći od vlasničkog kapitala (tzv. gubitak preko ili
iznad vlasničkog kapitala) kaže se da su prezadužena. Obratite pažnju na razliku izmedju prezaduženosti i
visoke zaduženosti preduzeća. Sve dok odredjeno preduzeće poseduje vlasnički kapital, nezavisno od toga
koliko je učešće obaveza u pasivi, ono nije prezaduženo. O svemu ovome više reči biće u daljim izlaganjima
(koja se odnose na racio zaduženosti preduzeća), a ovom prilikom samo se skreće pažnja na bitnu razliku
izmedju zaduženosti i prezaduženosti preduzeća, zato što se uočavanje razlike izmedju ovih pojmova često
javlja kao ispitno pitanje.
Napomene:
1.Neto vrednost vlasničkog kapitala predstavlja razliku svih pozitivnih pozicija (stavki) vlasničkog kapitala
(akcijski kapital, emisiona premija, rezerve, nerasporedjeni dobitak, revalorizacione rezerve) i odbitnih stavki
(neuplaćeni upisani kapital, otkup sopstvenih akcija, gubitak do visine vlasničkog kapitala). Ukoliko su sve, ili
neka od odbitnih pozicija prikazane u aktivi (najčešće neuplaćeni upisani kapital), da bi se dobila neto vrednost
vlasničkog kapitala one se moraju oduzeti od vlasničkog kapitala koji je evidentiran u pasivi. Ukoliko su
odbitne stavke prikazane u pasivi (u okviru vlasničkog kapitala), vlasnički kapital je ujedno i neto vlasnički
kapital.
2.U konkretnom bilansu uspeha, naravno, ne moraju biti prikazane sve pozicije koje se mogu naći u okviru
vlasničkog kapitala.
34
II.Drugi deo pasive čine dugoročna rezervisanja i obaveze preduzeća:
1.Dugoročna rezervisanja predstavljaju specifične obaveze preduzeća sa neizvesnim iznosom i rokom

dospeća. Formiraju se preko troškova rezervisanja koji se iskazuju u bilansu uspeha. Najčešće se formiraju za
period od 3 do 5 godina i to za potrebe eventualnih sudskih sporova, restrukturiranjA preduzeća itd. Ukoliko se
u predvidjenom periodu ne iskoriste, vraćaju se u bilans uspeha preko prihoda od ukidanja rezervisanja.
Obratite pažnju na definisanje dugoročnih rezervisanja.
2.Obaveze predstavljaju pozajmljene izvore finansiranja koji su posledica prošlih odluka, a čije izmirenje će
dovesti do odliva ekonomskih koristi (vrednosti) iz preduzeća u budućnosti. U bilansu, obaveze se klasifikuju
na dugoročne kratkoročne:
1)Dugoročne obaveze imaju rok dospeća koji je duži od godinu dana.Uključuju dugoročne kredite, emitovane
obveznice itd.
2)Kratkoročne (tekuće obaveze) imaju rok dospeća do godinu dana,što znači da bi trebalo da budu izmirene
najkasnije u periodu od godinu dana od njihovog nastanka. Uključuju: 1. kratkoročne kredite (finansijske
obaveze) i 2. poslovne obaveze kao što su obaveze prema dobavljačima, primljeni avansi, obaveze za poreze i
doprinose, obaveze za zarade itd. Poslovne obaveze predstavljaju tzv. besplatne izvore finansiranja na koje se
ne plaća kamata.
Napomene:
1.Ukupne obaveze preduzeća čine dugoročna rezervisanja, dugoročne i kratkoročne obaveze (u obračunima u
ukupne obaveze treba uključiti i PVR).
2.Deo pasive predstavljaju i tzv. pasivna vremenska razgraničenja (PVR).
Razvrstavanje pozicija u bilansu stanja
 Postoje dva modela razvrstavanja pozicija u bilansu stanja:
1.Evropski (kontinentalni model):

1)Prilikom prikazivanja aktive koristi se princip rastuće likvidnosti od vrha ka dnu bilansa, što znači da
se na vrhu bilansa prvo prikazuje stalna imovina kao najmanje likvidna (u okviru stalne imovine prvo se
prikazuju nematerijalna ulaganja, zatim osnovna sredstva i na kraju dugoročni finansijski plasmani), a zaim
obrtna imovina (unutar obrtne imovine prvo se prikazuju zalihe, zatim potraživanja i kratkoročni finansijski
plasmani, nakon toga gotovina i gotovinski ekvivalenti) i na kraju AVR. Zalihe su manje likvidne od
potraživanja, zato što u slučaju prodaje na odloženo treba da prodju duži put do gotovine (preko potraživanja)
2)Prilikom prikazivanja pasive koristi se princip rastuće dospelosti od vrha ka dnu bilansa, što znači da se
u pasivi prvo prikazuje sopstveni kapital (koji nema rok dospeća, osim u slučaju likvidacije), a zatim dugoročna
rezervisanja (neizvestan rok dospeća) i obaveze (prvo dugoročne sa rokom dospeća preko godinu dana, a zatim
kratkoročne sa rokom dospeća do godinu dana) i na kraju PVR.
2.Anglosaksonski model:
1)Prilikom prikazivanja aktive koristi se princip opadajuće likvidnosti, od vrha ka dnu bilansa, što znači
da se prvo prikazuje obrtna imovina pa stalna imovina
35
2)Prilikom prikazivanja pasive koristi se princip opadajuće dospelosti od vrha ka dnu bilansa, što znači
da se prvo prikazuju kratkoročne obaveze, zatim dugoročne obaveze, dugoročna rezervisanja i na kraju
sopstveni kapital
Napomene:
1.Na časovima upravljačkog računovodstva primenjuje se evropski model.
2.Razlike izmedju evropskog i anglosaksonskog modela za razvrstavanje pozicija u bilansu stanja uslovljene su
različitim značajem likvidnosti i solventnosti:
1)U Evropi, investitori (akcinari i kreditori) su pre svega zainteresovani za solventnost. U skladu sa tim pozicije
od kojih pre svega zavisi solventnost su prikazane na vrhu bilansa (sopstveni kapital, dugoročna rezervisanja i
dugoročne obaveze u pasivi i stalna imovina u aktivi – u pitanju su tzv. dugoročni delovi bilansa). O solventnosti
preduzeća detaljna izlaganja tek slede u okviru racio analize finansijskih izveštaja.
2)U anglosaksonskim zemljama, investitori su pre svega zainteresovani za likvidnost preduzeća. U skladu sa
tim pozicije koje pre svega utiču na likvidnost, kao što su obrtna imovina u aktivi i kratkoročne obaveze u pasivi,
nalaze se na vrhu bilansa. O likvidnosti će se takodje znatno detaljnije govoriti u okviru racio analize.
3.Bilans stanja, kao i bilans uspeha, može se predstaviti u formi konta (T računa) i u formi liste. Mi ćemo
ravnopravno koristiti oba načina prikazivanja.
4.Obavezno pogledati bilans stanja u okviru primera primera broj 1. u zbirci.
5.Grafička prezentacija evropskog i anglosaksonskog modela razvrstavanja pozicija u bilansu stanja može se
pogledati u prezentaciji sa vežbi.
IZVEŠTAJ O NOVČANIM TOKOVIMA
S obzirom na to da će ovaj izveštaj biti predmet detaljnog razmatranja u okviru posebnog poglavlja, na ovom
mestu se dalje nećemo baviti ovom temom.
IZVEŠTAJ O PROMENAMA NA KAPITALU
Ovaj izveštaj pruža informacije o promenama koje nastaju na vlasničkom kapitalu tokom poslovne godine, a
koje mogu biti posledica:
1.Emisije i prodaje akcija, što utiče na vrednost osnovnog kapitala i emisione premije
2.Otkupa sopstvenih akcija
3.Ostvarenog dobitka ili gubitka
4.Dividendne politike, odnosno raspodele dobitka (isplata kroz dividende ili zadržavanje)
Napomena – Primer ispitnog pitanja: Ukratko objasnite informacionu vrednost izveštaja o promenama na
kapitalu.
36
NAPOMENE UZ FINANSIJSKE IZVEŠTAJE
Napomene uz finansijske izveštaje imaju ulogu da detaljnije objasne informacije koje su prezentovane u ostalim
finansijskim izveštajima. Trebalo bi da sadrže sledeće informacije:
1.O primenjenim računovodstvenim politikama.
2.Informacije koje zahtevaju računovodstveni standardi, a nisu prikazane u ostalim izveštajima.
3.Informacije koje nisu prikazane u finansijskim izveštajima ali su potrebne za njihovo razumevanje.
Napr. napomene sadrže informacije o politici otpisa fiksne imovine, o strukturi dugoročnih rezervisanja,
strukturi dugoročnih obaveza itd.
Napomena – Primer ispitnog pitanja: Ukratko objasnite informacionu vrednost napomena uz finansijske
izveštaje.
ANALIZA FINANSIJSKIH IZVEŠTAJA

(finansijska analiza)
Cilj finansijske analize (analize finansijskih izveštaja) jeste procena uspeha (ostvarenja) preduzeća, njegovog
dugoročnog finansijskog položaja (solventnosti) i kratkoročnog finansijskog položaja (likvidnosti).
Predmet analize su postojeći i projektovani finansijski izveštaji preduzeća.
 Faze analize finansijskih izveštaja (moguće ispitno pitanje)

Analiza finansijskih izveštaja obuhvata nekoliko faza:
1.Analiza konkurentskog okruženja (grane ili industrije) uz pomoć napr. koncepta 5 konkurentskih snaga
2.Identifikovanje strategije preduzeća
3.Analiza kvaliteta finansijskih izveštaja
4.Analiza istorijskih finansijskih izveštaja (mi se pre svega ovim bavimo)
5.Priprema i analiza projektovanih finansijskih izveštaja
 Instrumenti finansijske analize

Instrumenti finansijske analize su:
1.Opšta analiza finansijskih izveštaja, koja obuhvata vertikalnu, horizontalnu i grafičku analizu
2.Analiza neto obrtnog kapitala
3.Racio analiza finansijskih izveštaja (racio analiza likvidnosti, racio analiza solventnosti, racio analiza
efikasnosti upravljanja imovinom i izvorima i racio analiza profitabilnosti)
4.Analiza uskladjenosti novčanih tokova
37
ANALIZA NETO OBRTNOG KAPITALA
Koncept neto obrtnog kapitala
 Neto obrtni kapital – uvodno izlaganje

Neto obrtni kapital (u nastavku teksta NOK) predstavlja koncept (instrument) koji se koristi za procenu
kvaliteta finansijske strukture preduzeća (analizu kretanja finansijske strukture), odnosno može se reći da NOK
predstavlja determinantu finansijske strukture preduzeća koja ima dve dimenzije (aspekta):
1.Vertikalni aspekt finansijske strukture koji podrazumeva odnos izmedju kapitala i obaveza.
2.Horizontalni aspekt finansijske strukture koji se vezuje za odnos izmedju pojedinih delova aktive (imovine) i
pasive.
Napomena: O proceni kvaliteta finansijske strukture na bazi NOK-a, kao i o dimenzijama finansijske strukture
biće više reči kasnije.
Ideja za primenu ovog koncepta proizašla je iz nastojanja preduzeća da što veći deo njegove imovine (pre
svega najrizičnija stalna imovina, koja je u dužem vremenskom periodu vezana za preduzeće i koja često
predstavlja najveći deo imovine preduzeća, i tzv. gvozdene zalihe) bude finansiran što kvalitetnijim izvorima
finansiranja, odosno dugoročnim kapitalom.
 Dugoročni kapital preduzeća (dugoročni izvori finansiranja)

Dugoročni kapital obuhvata:
1.Sopstveni (vlasnički) kapital, koji predstavlja najkvalitetniji izvor finansiranja, zato što ne dospeva, osim u
slučaju likvidacije preduzeća. U skladu sa prethodnim, najveći deo imovine preduzeća (u prvom redu stalnu
imovinu) treba finansirati sopstvenim kapitalom.
2.Dugoročna rezervisanja, koja predstavljaju specifične obaveze neizvesnog iznosa i roka dospeća. U pitanju
je sledeći izvor finansiranja po kvalitetu.
3.Dugoročne obaveze (imaju rok dospeća preko godinu dana)
 Definisanje gvozdenih zaliha (moguće ispitno pitanje)

Gvozdene zalihe predstavljaju odgovarajući iznos, odnosno deo zaliha, koji je konstantno (stalno) prisutan u
preduzeću. Gvozdene zalihe obuhvataju:
1.Odgovarajući iznos zaliha materijala koji potreban kako bi se obezbedio kontinuitet proizvodnje
2.Odgovarajući iznos zaliha gotovih proizvoda koji je potreban kako bi se obezbedio kontinuitet prodaje.
Gvozdene zalihe su zalihe koje su u dužem vremenskom periodu vezane za preduzeće (prisutne u preduzeću) i
kao takve imaju karakter stalne imovine (iako se u bilansu formalno prikazuju kao deo zaliha), zbog čega je
vrlo važno da budu finansirane dugoročnim kapitalom.
 Definisanje NOK-a (moguće ispitno pitanje)

Treba razlikovati definisanje NOK-a u računskom i suštinskom smislu:
38
1.U računskom smislu, NOK predstavlja razliku izmedju dugoročnog kapitala i stalne imovine (u računskom
smislu):
NOK = dugoročni kapital – stalna imovina
2.U suštinskom smislu, NOK predstavlja deo dugoročnog kapitala koji se koristi za finansiranje obrtne imovine
preduzeća (u prvom redu zaliha; Postojanje NOK-a ukazuje da su celokupna stalna imovina i deo obrtne imovine
finansirani iz dugoročnih izvora finansiranja (dugoročnim kapitalom).
 Definisanje sopstvenog neto obrtnog kapitala (SNOK-a) – moguće ispitno pitanje

Treba razlikovati definisanje SNOK-a u računskom i suštinskom smislu:
1.U računskom smislu, SNOK predstavlja razliku izmedju sopstvenog kapitala i stalne imovine:
SNOK = sopstveni kapital – stalna imovina
Obratite pažnju da se NOK može obračunati uz pomoć SNOK-a:
NOK = SNOK + dugoročna rezervisanja + dugoročne obaveze
2.U suštinskom smislu, SNOK predstavlja deo sopstvenog kapitala koji se koristi za finansiranje obrtne
imovine (najčešće zaliha).
 Definisanje neto obrtne imovine (NOI) – moguće ispitno pitanje

Nasuprot neto obrtnom kapitalu koji predstavlja fenomen (koncept) pasive, kao fenomen aktive postoji neto
obrtna imovina.
Treba razlikovati definisanje NOI u računskom i suštinskom smislu:
1.U računskom smislu, NOI predstavlja razliku izmedju obrtne imovine (plus AVR) i kratkoročnih obaveza
(plus PVR):
NOI = (obrtna imovina + AVR) – (kratkoročne obaveze + PVR)
Napomene: Obrtna imovina obuhvata zalihe, potraživanja, kratkoročne finansijske plasmane i gotovinu (i
gotovinske ekvivalente). Kratkoročne obaveze obuhvataju kratkoročne finansijske obaveze (tj. kratkoročne
kredite) i poslovne obaveze.
2.U suštinskom smislu, NOI pokazuje deo obrtne imovine koji je finansiran iz dugoročnih izvora finansiranja,
tj. dugoročnim kapitalom.
 Važne napomene:
1.Izmedju neto obrtnog kapitala i neto obrtne imovine postoji razlika i u obračunskom (računskom) i u
suštinskom smislu, iako je njihov iznos uvek isti:
NOK = NOI
U pitanju su dve različite perspektive (fenomena). NOK je fenomen pasive, a NOI je fenomen aktive. Ukoliko
se na ispitu zahteva da se izračuna NOK ili NOI, treba striktno primenjivati definicije. Odatle sledi da se NOI
mora računati uz pomoć obrtne imovine i kratkoročnih obaveza, a NOK se mora računati na osnovu
dugoročnog kapitala i stalne imovine, iako je iznos NOK-a i NOI identičan.
2.Grafičko predstavljanje NOK-a, SNOK-a i NOI može se javiti kao ispitno pitanje. Grafičko predstavljanje
se može pogledati u prezentaciji sa predavanja.
39
Visina NOK-a
 NOK može biti:

1.NOK > 0, ukoliko je dugoročni kapital veći od stalne imovine.
2.NOK < 0, ukoliko je dugoročni kapital manji od stalne imovine. U ovom slučaju postoji tzv. negativni neto
obrtni kapital.
3.NOK = 0, kada je dugoročni kapital jednak stalnoj imovini.
Napomena: Tzv. nedostajući NOK je jednak zbiru negativnog NOK-a i iznosa dugoročnog kapitala koji je
potreban za finansiranje tzv. gvozdenih zaliha:
Nedostajući NOK = negativan NOK + iznos dugoročnog kapitala koji je potreban za finansiranje gvozdenih zaliha
Struktura NOK-a
Strukturu NOK-a mogu činiti (odnosno NOK se može sastojati od):

1.Sopstveni kapital, koji predstavlja najkvalitetniji izvor finansiranja, zato što ne dospeva, osim u slučaju
likvidacije.
2.Dugoročna rezervisanja, specifične obaveze neizvesnog roka dospeća i iznosa.
3.Dugoročne obaveze (imaju rok dospeća duži od godinu dana)
Najbolje ja kada u strukturi NOK-a dominira sopstveni kapital (kao najkvalitetnji izvor finansiranja), zatim
slede dugorična rezervisanja i na kraju dugoročne obaveze.
Faktori koji utiču na potrebnu visinu NOK-a
Faktori (činioci) koji utiču na potrebnu visinu (nivo) NOK-a su:

1.Delatnost (vrsta) preduzeća
1)Uslužna preduzeća imaju manju potrebu za NOK-om u odnosu na proizvodna preduzeća, pre svega zato što
nemaju potrebu za visokim zalihama (proizvodna preduzeća imaju poterbu za većim zalihama); Medjutim i
medju uslužnim preduzećima ima razlika: 1. uslužna preduzeća koja se bave prevozom putnika imaju manju
potrebu za NOK-om zato što svoje usluge prodaju pre svega za gotovinu, a ne na odloženo i samim tim imaju
manja potraživanja 2. Uslužna preduzeća koja se bave prevozom robe imaju nešto veće potrebe za NOK-om
zbog veće prodaje na odloženo i većih potraživanja 3. U slučaju bioskopa, restorana NOK može biti i negativan
2)Proizvodnim preduzećima je potreban znatno veći NOK zbog visokih zaliha koje su potrebne radi održanja
kontinuiteta proizvodnje i prodaje, kao i zbog visokih potraživanja u slučaju prodaje na odloženo
3)Trgovinska preduzeća sa širokim asortimanom imaju visoke zalihe i samim tim i veće potrebe za
adekvatnom visinom NOK-a, sa druge strane ukoliko zalihe nisu toliko visoke i potreba za NOK-om se smanjuje
40
2.Politika proizvodnje
1)Ukoliko se preduzeća odluče za kontinuiranu (stabilnu) proizvodnju koja se ne uskladjuje sa obimom prodaje
(odnosno sa tražnjom), u periodima manje tražnje zalihe će rasti, a samim tim biće i izraženija potreba za NOK-
om.
2)Ukoliko se preduzeće odluči za uskladjivanje obima proizvodnje i obima prodaje , zalihe će biti manje, a
samim tim i potreba za NOK-om.
3.Politika nabavke
1)Ukoliko preduzeće nabavlja materijal od dobavljača u većim količinama (većim porudžbinama) radi
ostvarivanja količinskih popusta, to će voditi većim zalihama i većim potrebama za NOK-om.
2)Ukoliko se nabake realizuju u manjim količinama, to će naravno voditi manjim zalihama i manjim potrebama
za NOK-om.
Takodje, na smanjenje zaliha može uticati primena JIT (just in time) sistema za upravljanje zalihama što će
dovesti do manjih potreba za NOK-om (drugim rečima, do manjih potreba za dugoročnim kapitalom koji je
potreban za finansiranje zaliha).
4.Politika prodaje
Utiče na visinu potrebnog NOK-a preko zaliha i preko potraživanja:
1)Zalihe
Ukoliko preduzeće želi da obezbedi kontinuitet prodaje, potrebne su mu veće zalihe gotovih proizvoda, što
povećava potrebu za NOK-om. Sa druge strane, ukoliko preduzeće želi da zadovolji promenljive zahteve
potrošača, potrebne su mu veće zalihe materijala, a manje zalihe gotovih proizvoda.
2)Potraživanja
Ukoliko preduzeće forsira prodaju na odloženo (kako bi povećalo prodaju i prihode) imaće veća potraživanja
koja zahtevaju i veći NOK. Sa druge strane, ukoliko preduzeće svoje proizvode prodaje za gotovo, imaće manja
potraživanja i samim tim i manje poterbe za NOK-om.
5.Profitabilnost
1)Ukoliko je preduzeće profitabilno, odnosno ukoliko generiše dobitke, to će voditi rastu sopstvenog kapitala
što olakšava održanje potrebne visine NOK-a.
2)Naravno, važi i obrnuto, ukoliko preduzeće beleži gubitke to će voditi smanjivanju sopstvenog kapitala što će
otežati očuvanje potrebnog NOK-a.
6.Politika dividendi (raspodele dobitka)
1)Ukoliko se preduzeće odluči da ne isplaćuje dividende, odnosno da najveći deo dobitka zadržava, doći će do
povećanja sopstvenog kapitala i samim tim biće lakše održati potrebni nivo NOK-a (tj. može se reći da će to
imati pozitivan uticaj na visinu NOK-a).
2)Ukoliko se preduzeće odluči za isplatu dividendi, manji deo dobitka će biti zadržan, samim tim doći će do
manjeg povećanja sopstvenog kapitala što će otežati očuvanje potrebnog NOK-a.
7.Obim poslovnih aktivnosti
1)Rast obima poslovnih aktivnosti podrazumeva rast ulaganja u zalihe, potraživanja i samim tim i veće poterbe
za NOK-om.
2)Naravno, važi i obrnuto, pad obima poslovne aktivnosti dovodi do manjih potreba za NOK-om.
41
8.Položaj preduzeća na tržištu kapitala

Ukoliko preduzeće ima dobar položaj na tržištu kapitala, što znači da može da emituje i prodaje akcije i
obveznice, može lakše da održi potreban NOK. Sa druge strane, ako nema raspoloživih izvora finansiranja,
znatno je teže očuvati potreban NOK.
9.Sposobnost menadžmenta
Ukoliko su menadžeri sposobni, oni mogu generisati bolja ostvarenja (profitabilnost) i finansijski položaj
preduzeća (likvidnost i solventnost) u odnosu na preduzeća koja imaju veći NOK, ali lošije menadžere.
 Normalna (optimalna) visina NOK-a

Normalna (optimalna) visina NOK a je ona koja omogućava preduzeću da maksimira svoju profitabilnost i da
obezbedi adekvatnu likvidnost i solventnost. Optimalna visina NOK-a je individualno uslovljena, što znači da
se razlikuje od preduzeća do preduzeća (zavisi od konkretnog preduzeća).
Napomena – moguća ispitna pitanja:
1.Faktori koji utiču na visinu NOK-a se mogu pojaviti kao ispitna pitanja (napr. objasnite kako politika
raspodele dobitka utiče na visinu NOK-a).
2.Takodje, kao ispitno pitanje može se javiti: Objasnite kako politika zaliha utiče na visinu NOK-a.
S obzirom na to da se eksplicitan odgovor na ovo pitanje ne vidi u prethodnim objašnjenjima, prilikom odgovora
trebalo bi uzeti u obzir uticaj na visinu potrebnog NOK-a politike proizvodnje, prodaje i nabavke koje su sve
navedene kao pojedinačni faktori koji utiču na visinu NOK-a. Generalno, važi pravilo: što preduzeće ima manje
zalihe, manje su potrebe za NOK-om, i obrnuto.
Upotreba NOK-a za procenu kvaliteta finansijske strukture preduzeća
 Dobra, veoma dobra i loša finansijska struktura preduzeća

1.Dobra (kvalitetna) finansijska struktura – karakteristike:
1)Postoji NOK, što znači da je dugoročni kapital veći od stalne imovine
2)Postoji SNOK (ne nužno), što znači da je sopstveni kapital veći od stalne imovine
3)NOK pokriva deo zaliha (zalihe su delimično finansirane dugoročnim kapitalom)
Napomena: Grafičko predstavljanje dobre finansijske strukture može se javiti kao ispitno pitanje. Grafičko
predstavljanje se može pogledati u prezentaciji sa predavanja.
2.Veoma dobra finansijska struktura (veoma jaka) – karakteristike:
1)NOK pokriva celokupne zalihe i deo potraživanja, ili drugim rečima, celokupne zalihe i deo potraživanja su
finansirani dugoročnim kapitalom
2)Naravno, NOK je veći nego u prvom slučaju (kao i SNOK)
Napomena: Grafičko predstavljanje izuzetno jake finansijske strukture može se javiti kao ispitno pitanje.
Grafičko predstavljanje se može pogledati u prezenatciji sa predavanja.
42
3.Loša (slaba) finansijska struktura – karakteristike:

1)NOK je negativan, što znači da dugoročni kapital nije dovoljan da pokrije stalnu imovinu, koja se zbog toga
jednim delom finansira kratkoročnim obavezama
2)Kratkoročne obaveze rastu u strukturi pasive na raču dugoročnog kapitala
Napomena: Grafičko predstavljanje slabe finansijske strukture može se javiti kao ispitno pitanje. Grafičko
predstavljanje se može pogledati u prezentaciji sa predavanja.
 Načini za popravljanje finansijske strukture preduzeća

Postoje dva načina za popravljanje finansijske strukture preduzeća:
1.Povećanje NOK-a, koje se može realizovati na nekoliko načina:
1)Profitabilno poslovanje, odnosno generisanje dobitaka i njhovo ne ispalćivanje kroz dividende, čime dolazi
do povećanja sopstvenog kapitala (samim tim i dugoročnog kapitala).
2)Povećanje dugoročnih obaveza, što takodje dovodi do povećanja dugoročnog kapitala.
3)Konverzija kratkoročnih kredita (obaveza) u dugoročne kredite (obaveze).
4)Dezinvestiranje, ili drugačije rečeno, smanjenje stalne imovine.
2.Smanjenje potreba za NOK-om, sto se može ostvariti na nekoliko načina:
1)Povećanje efikasnosti upravljanja zalihama (napr. primenom just in time sistema za upravljanje zalihama). Na
ovaj nači dolazi do smanjenja iznosa zaliha u bilansu i samim tim potreba za NOK-om se smanjuje.
2)Povećanje efikasnosti naplate potraživanja (ubrzanje naplate potraživanja), čime dolazi do smanjenja iznosa
potraživanja u bilansu i manjih potreba za NOK-om.
3)Povećanje tzv. spontanih izvora finansiranja (napr. usporavanjem plaćanja obaveza prema dobavljačima);
Spontani izvori finansiranja predstavljaju drugi naziv za poslovne obaveze, u pitanju su besplatni (beskamatni)
izvori finansiranja.
4)Revolviranje (obnavljanje) kratkoročnih kredita, čime se kratkoročnim kreditima pridaje dugoročni karakter.
Upotreba NOK-a (NOI) za procenu likvidnosti i solventnosti preduzeća
 Upotreba NOI za ocenu likvidnosti preduzeća (moguće ispitno pitanje)

Likvidnost predstavlja sposobnost preduzeća da kontinuirano i u svakom trenutku izmiruje svoje kratkoročne
obaveze. Prilikom procene likvidnosti preduzeća problem se sagledava iz perspektive NOI, koja predstavlja
fenomen aktive. Razlog zbog kojeg se prilikom procene likvidnosti koristi NOI, a ne NOK, je u tome što NOI
zavisi od odnosa izmedju obrtne imovine i kratkoročnih obaveza (NOI predstavlja razliku izmedju obrtne
imovine i kratkoročnih obaveza). Upravo su obrtna imovina i kratkoročne obaveze značajne veličine za
likvidnost preduzeća. Da bi se kratkoročne obaveze izmirivale na vreme, potreban je adekvatan priliv novca do
koga pre svega dolazi konverzijom obrtne imovine u gotovinu (obrtna imovina predstavlja potencijalni izvor
gotovine u periodu do godinu dana). Što je obrtna imovina veća od kratkoročnih obaveza, to je veća verovatnoća
da će se deo obrtne imovine konvertovati u gotovinu u dovoljnoj meri za izmirenje kratkoročnih obaveza.
Upravo zbog toga, dovoljnost NOI (u kontekstu likvidnosti) ocenjuje se uz pomoć racia opšte likvidnosti, koji
predstavlja odnos izmedju obrtne imovine i kratkoročnih obaveza:
43
𝐎𝐁𝐑𝐓𝐍𝐀 𝐈𝐌𝐎𝐕𝐈𝐍𝐀 + 𝐀𝐕𝐑

Racio opšte likvidnosti =
𝐊𝐑𝐀𝐓𝐊𝐎𝐑𝐎Č𝐍𝐄 𝐎𝐁𝐀𝐕𝐄𝐙𝐄 + 𝐏𝐕𝐑
Racio opšte likvidnosti ima orijentacinu normalu od 2, što znači da bi obrtna imovina trebalo da bude najmanje
2 puta veća od kratkoročnih obaveza, što ukazuje da su pretpostavke za očuvanje likvidnosti preduzeća dobre.
Naravno, kao što je već rečeno, poželjno je da ovaj odnos bude što veći u korist obrtne imovine, odnosno da
obrtna imovina bude što veća od kratkoročnih obaveza.
Važna napomena: Likvidnost preduzeća pre svega zavisi od vremenske uskladjenosti novčanih tokova (priliva
i odliva gotovine), što znači da se uz pomoć NOI, racia opšte likvidnosti i kvaliteta finansjiske strukture može
dati samo preliminarna ocena likvidnosti preduzeća, tj. dobre ili loše pretpostavke za očuvanje likvidnosti
(čak i izuzetno visoke vrednosti racia opšte likvidnosti od 3 ili 4 ne ukazuju sa sigurnošću da je preduzeće
likvidno, važi i obrnuto, niske vrednosti racia ne ukazuju sa sigurnošću da preduzeće nije likvidno). Konačna
ocena likvidnosti preduzeća uvek se daje na osnovu analize novčanih tokova (tj. priliva i odliva gotovine).
Odatle sledi da se na samom ispitu nikako ne sme reći da je preduzeće likvidno, ukoliko su vrednosti prethodno
definisanog racia opšte likvidnosti adekvatne (visoke), već samo da su pretpostavke za očuvanje likvidnosti
dobre (i obrnuto).
Napomena: O raciu opšte likvidnosti, kvalitetu finansijske strukture i likvidnosti preduzeća biće znatno više reči
u daljim izlaganjima (u okviru racio analize).
 Upotreba NOK-a za ocenu solventnosti preduzeća (moguće ispitno pitanje)

Solventnost predstavlja sposobnost preduzeća da izmiruje svoje dugoročne obaveze i njima pripadajuće kamate.
Ocena solventnosti uz pomoć NOK-a zasniva se na praćenju:
1)Kretanja zaliha
2)Kretanja NOK-a
3)Kretanja zbira bilansa (ukupne imovine)
Postoje 2 pravila:
1.Ukoliko NOK raste brže (proporcionalno više) u odnosu na zalihe (što znači da se racio pokrića zaliha NOK-
om povećava) i zbir bilansa, to ukazuje na jačanje finansijske strukture preduzeća i bolje pretpostavke za
solventnost.
2.Ukoliko NOK raste sporije u odnosu na zalihe (što znači da se racio pokrića zaliha NOK-om smanjuje) i zbir
bilansa, to ukazuje na pogoršanje finansijske strukture preduzeća i lošije pretpostavke za solventnost.
Napomene:
1.Uz pomoć NOK-a i kvaliteta finansijske strukture preduzeća mogu se utvrditi samo dobre ili loše pretpostavke
za očuvanje solventnosti preduzeća. Konačna ocena solventnosti može se dati tek na osnovu analize
profitabilnosti preduzeća, zbog toga što je prema modernim shvatanjima upravo profitabilnost ključna
determinanta solventnosti.
2.O solventnosti preduzeća, kao i o raciu (stopi) pokrića zaliha NOK-om biće više reči u daljim izlaganjima.
3.Ukoliko je NOK pozitivan (tj. ako postoji NOK) to znači da je finansijska struktura preduzeća dobra, kao i
pretpostavke za (očuvanje) likvidnost i solventnost. Sa druge strane, ako je NOK negativan to znači da je
finansijska struktura loša kao i pretpostavke za likvidnost i solventnost. Obratite pažnju, radi se samo o
pretpostavkama (preliminarnoj oceni) likvidnost i solventnost, ne i o konačnoj oceni!
44
IZVEŠTAJ O STANJU I RAZVOJU NOK-a
 Karakteristike izveštaja
Karakteristike ovog izveštaja su sledeće:
1.Nije obavezan, sastavljaju ga finansijski analitičari za interne potrebe preduzeća.
2.Sastavlja se (priprema) samo na osnovu informacija iz bilansa stanja.
3.S obzirom da se zasniva na bilansu stanja priprema se na odredjeni dan.
Pripremanje izveštaja o stanju i razvoju NOK-a
 Napomene koje su važne za pripremanje izveštaja:

1.Kao što je već navedeno, za pripremanje izveštaja značajne su samo informacije iz bilansa stanja.
2.Kratkoročni krediti se uključuju u izveštaj zbog mogućnosti konverzije u dugoročne kredite
3.Ukoliko u bilansu stanja (preciznije u pasivi) nisu navedeni kratkoročni krediti, već kratkoročne finansijske
obaveze, onda njih treba uključiti u izveštaj.
4.Stopa pokrića zaliha SNOK-om, stopa pokrića zaliha NOK-om i stopa pokrića obrtne imovine NOK-om
predstavljaju sastavni deo izveštaja, što znači da se moraju obavezno uključiti u izveštaj o stanju i razvoju NOK-
a. Ove stope (racia) se definišu na sledeći način:
Stopa pokrića zaliha SNOK-om Stopa pokrića zaliha NOK-om

𝐒𝐍𝐎𝐊 𝐍𝐎𝐊
= 𝐙𝐀𝐋𝐈𝐇𝐄 +𝐀𝐕𝐑 x 100 = 𝐙𝐀𝐋𝐈𝐇𝐄+𝐀𝐕𝐑 x 100
Stopa pokrića obrtne imovine NOK-om

𝐍𝐎𝐊
= 𝐎𝐁𝐑𝐓𝐍𝐀 𝐈𝐌𝐎𝐕𝐈𝐍𝐀+𝐀𝐕𝐑 x 10
4.Sve stope (ne samo gore navedene) se moraju izraziti u procentima (%).
5.Svi negativni brojevi u upravljčkom računovodstvu pišu se u zagradi.

6.Ukoliko se u zadatku zahteva da se pripremi izveštaj o stanju i razvoju NOK-a, izveštaj se priprema za obe
godine (napr. 2006 i 2007). Sa druge strane, ako se u zadatku zahteva da se pripremi izveštaj o stanju NOK-a,
izveštaj se priprema za godinu koja se traži u zadatku (ukoliko godina nije navedena u zadatku, izveštaj se
priprema za poslednju godinu i to ne mora da bude posebno naglašeno).
7. Neposredno pripremanje izveštaja o stanju i razvoju NOK-a biće objašnjeno na času. Primer gotovog
izveštaja, koji je zasnovan na primeru 3. iz zbirke, je prezentovan u prezentaciji sa predavanja. Isto se odnosi i
na naredni izveštaj (tj, izveštaj o tokovima NOK-a) i to neće biti posebno naglašeno.
45
Komentar izveštaja o stanju i razvoju NOK-a

(zasnovan na već pripremljenom izveštaju na bazi primera 3. iz zbirke)
Napomena: Komentar izveštaja o stanju i razvoju NOK-a (kao i komentar narednog izveštaja o tokovima
NOK-a) se ne javlja često na ispitu. Isto se odnosi i na komentar izveštaja o novčanim tokovima. Ovo dalje neće
biti posebno spominjano u slučaju svakog od pomenutih izveštaja.
1.Pod tačkom 1. treba ukratko teorijski definisati NOK (ovaj deo komentara je uvek isti)
NOK predstavlja instrument za upravljanje finansijskom strukturom. Koristi se analizu kretanja finansijske
strukture (procenu kvaliteta finansijske structure) kao i za ocenu pretpostavki za očuvanje likvidnosti i
solventnosti preduzeća;
2.Pod tačkom 2. analizira se da li ima ili nema NOK-a i SNOK-a
Analiza pokazuje da ovo preduzeće ima i SNOK i NOK, u obe godine, što znači da je pored stalne imovine i
jedan deo obrtne imovine finansiran dugoročnim kapitalom (dugoročnim izvorima finansiranja).
3.Pod tačkom 3. analizira se kretanje NOK-a i SNOK-a
SNOK i NOK se povećaju u 2007-oj u odnosu na 2006-tu godinu, što je dobro, medjutim za konačan zaključak
o tome kako ovo povećanje utiče na finansijsku strukturu treba analizirati brzinu kretanja zaliha.
4.Pod tačkom 4. analizira se struktura NOK-a
Struktura NOK-a je zadovoljavajuća, zbog toga što se u obe godine sastoji od sopstvenog kapitala (postoji
SNOK-a u obe godine), dugoročnih rezervisanja i dugoročnih obaveza. Posebno je pozitivno to što povećanje
NOK-a jednim delom potiče iz sopstvenog kapitala.
5.Pod tačkom 5. analizira se kvalitet finansijske strukture
S obzirom na to da su u prvoj godini (2006-oj) celokupne zalihe i deo potraživanja finasirani dugoročnim
kapitalom (NOK pokriva cele zalihe i deo potraživanja), može se reći da je finansijska struktura izuzetno jaka;
U drugoj godini (2007-oj) dugoročni kapital pokriva deo zaliha, što znači da se preostali deo zaliha finansira iz
kratkoročnih izvora (u iznosu od 13 000). Samim ti u drugoj godini finansijska struktura je nešto slabija.
6.Pod tačkom 6. sledi komentar stopi koje se prikazuju na samom kraju izveštaja
Stopa pokrića zaliha SNOK-om se povećava sa 31,75 % u 2006-oj na 33,53 % u 2007-oj godini. Stopa pokrića
zaliha NOK-om i stopa pokrića obrtne imovine NOK-om opadaju, što znači da je manji iznos zaliha i ukupne
obrtne imovine finansiran dugoročnim izvorima (dugoročnim kapitalom).
7.Pod tačkom 7. procenjuje se likvidnost na bazi NOK-a (NOI)
Budući da je iznos NOK-a i NOI jednak, analiza stanja i razvoja NOK-a, omogućava i izvodjenje zaključaka o
likvidnosti preduzeća. S obzirom na to da je u prvoj godini racio opšte likvidnosti iznosio 2,47, što je veće od
orijentacione normale ovog racia koja iznosi 2, može se reći da su pretpostavke za likvidnost dobre. U drugoj
godini dolazi do blagog pada ovog vrednosti racia na 2,27, medjutim njegov iznos je i dalje veći od
orijenatacione normale a pretpostavke za očuvanje likvidnosti vrlo solidne, iako su nešto slabije nego u prvoj
godini.
8.Pod tačkom 8. procenjuje se solventnost preduzeća

NOK u drugoj godini raste sporije u odnosu na zalihe (i zbir bilansa – ukupnu imovinu) na osnovu čega možemo
zaključiti da dolazi do slabljenja finansijske strukture preduzeća, a samim tim i do pogoršanja pretpostavki za
očuvanje solventnosti. Dalja analiza treba da pokaže da li su ovakva kretanja prolazna ili ne. Ukoliko bi uz
46
ovakva kretanja preduzeće imalo i problema sa izmirivanjem obaveza prema dobavljačima, to bi bio nagoveštaj
ozbiljnijih finansijskih problema.
Napomena: Sporiji rast NOK-a u drugoj godini u odnosu na rast zaliha može se uočiti na osnovu pada vrednosti
stope pokrića zaliha NOK-om (u ovom slučaju povećanje NOK-a u apsolutnom iznosu je manje u odnosu na
rast zaliha), što je i prokomentarisano pod tačkom 6.
9.Pod tačkom 9. sledi zaključak (ovaj deo komentara je uvek isti i ne zavisi od konkretnog izveštaja)
Dobijene rezultate treba porediti u vremenskom period od 3 do 5 godina, sa prosekom grane, sa posrednim i
neposrednim konkurentima i sa liderom u grani.
IZVEŠTAJ O TOKOVIMA NOK-a
 Karakteristike izveštaja
1.Nije obavezan, sastavljaju ga finansijski analitičari za interne potrebe preduzeća (slično kao i izveštaj o stanju
i razvoju NOK-a).
2.Za pripremanje izveštaja potrebne su informacije iz bilansa stanja i iz bilansa uspeha.
 Tokovi NOK-a
Na promenu vrednosti (promenu visine, iznosa) NOK-a utiču odredjeni elementi koji se nazivaju tokovima
NOK-a. Tokovi NOK-a obuhvataju:
I.Povećanja (izvori ili prilivi) NOK-a (moguće ispitno pitanje)
Uzroci povećanja NOK-a mogu biti posledica:
1.Pojave bruto dobitka, koji se prezentuje u sledećoj formi:
Bruto dobitak = neto dobitak posle poreza + troškovi amortizacije + troškovi rezervisanja – iskorišćena dugoročna rezervisanja
2.Smanjenja stalne imovine, koje može nastati po osnovu:

1)prodaje osnovnih sredstava (nekretnine, postrojenja i oprema)
2)smanjenja nematerijalnih ulaganja (nemterijalna imovina ili aktiva)
3)smanjenja dugoročnih finansijskih plasmana
3.Povećanja vlasničkog kapitala, koje može nastati po osnovu:
1)emisije i prodaje akcija, što dovodi do povećanja akcijskog kapitala i emisione premije (emisiona premija se
povećava ako je prodaja akcija izvršena po tržišnoj ceni koja je veća od nominalne vrednosti akcija),
2)uplata akcionara za ranije upisani a neuplaćeni kapital
4.Povećanja dugoročnih obaveza, koje može nastati po osnovu:
1)uzimanja dugoročnih kredita
2)emisije i prodaje dugoročnih obveznica
3)Konverzije kratkoročnih u dugoročne kredite
47
II.Smanjenja (odlivi, ili upotreba) NOK-a (moguće ispitno pitanje)

Uzroci smanjenja NOK-a mogu biti posledica:
1.Pojave neto gubitka (posla poreza) u bilansu uspeha, medjutim samo ako je ispunjen sledeći uslov:
Neto gubitak + iskorišćena dugoročna rezervisanja > troškova amortizacije + troškovi rezervisanja,
odnosno ukoliko je neto gubitak uvećan za iskorišćena dugoročna rezervisanja veći od zbira troškova
amortizacije i troškova rezervisanja.
2.Povećanja stalne imovine, koje može nastati kao posledica:
1)Povećanja (kupovine) N.P.O (osnovnih sredstava)
2)Povećanja nematerijalnih ulaganja
3)Povećanja dugoročnih finansijskih plasmana
3.Smanjenja vlasničkog kapitala, koje može nastati kao posledica:
1)Otkupa sopstvenih akcija
2)Povećanja neuplaćenog upisanog kapitala
4.Smanjenja dugoročnih obaveza, što može biti posledica:
1)Vraćanja uzetih dugoročnih kredita (glavnice)
2)Izmirivanja obaveza po osnovu dugoročnih obveznica (glavnice)
5.Proglašenih dividendi i učešća zaposlenih i menadžera u dobitku
 Tretman troškova amortizacije i troškova rezervisanja prilikom pripremanja izveštaja o

tokovima NOK-a (uticaj troškova amortizacije i troškova rezervisanja na visinu NOK-a, tj. na
tokove NOK-a) – moguće ispitno pitanje
Troškovi amortizacije i troškovi rezervisanja ne utiču na visinu NOK-a. Iz perspektive vrednosti NOK-a (tj.
tokova NOK-a) njihovi efekti su neutralni, zato što su u pitanju tzv. negotovinski troškovi koji ne zahtevaju
(trenutni) odliv gotovine. Ipak, zbog toga što su njihovi efekti već uzeti u obzir prilikom obračuna rezultata
(dobitka ili gubitka) u bilansu uspeha, prilikom pripremanja izveštaja o tokovima NOK-a oni se moraju
neutralisati, što se čini dodavanjem ovih troškova na rezultat iz bilansa uspeha. Na taj način ovi troškovi postaju
sastavni deo izveštaja o tokovima NOK-a, iako suštinski ne utiču na njegovu visinu. Obratite pažnju da
prethodno objašnjenje može poslužiti i kao objašnjenje uticaja troškova amortizacije i troškova rezervisanja na
novčane tokove preduzeća, tj. na izveštaj o novčanim tokovima!
1.Objasnite tretman troškova amortizacije i troškova rezervisanja prilikom pripremanja izveštaja o
tokovima NOK-a.
2.Da li troškovi amortizacije i troškovi rezervisanja utiču na visinu NOK-a. Ako utiču, objasnite na koji način,
a ako ne utiču, objasnite zašto.
48
Pripremanje izveštaja o tokovima NOK-a
 Napomene koje su važne za pripremanje izveštaja:

1.Prilikom pripremanja izveštaja koriste se informacije iz bilansa stanja i iz bilansa uspeha (za razliku od
prethodnog izveštaja).
2.Potrebne su informacije iz dve uzastopne poslovne godine (u primeru 3. iz 2006 i 2007 godine), s tim da se
izveštaj uvek priprema za poslednju godinu i to ne mora biti posebno naglašeno u zadatku.
3.U bilansu stanja prate se promene na stalnoj imovini i dugoročnom kapitalu.
4.Prilikom pripremanja izveštaja koriste se sledeći pomoćni obračuni:
1)Obračun promena na poziciji dugoročna rezervisanja, tj. obračun iskorišćenih dugoročnih rezervisanja
2)Obračun promena na poziciji N.P.O.
3)Obračun promena na poziciji nematerijalna ulaganja
4)Obračun upotrebe dobitka
4.Na ispitu se može zahtevati priprema celog izveštaja, ili nekog od delova izveštaja koji se odnosi na: prilive
NOK-a iz bilansa uspeha (poslovanja), prilive NOK-a (ukupne) ili odlive NOK-a (ukupne).
5. Neposredno pripremanje izveštaja biće objašnjeno na času.
Komentar izveštaja o tokovima NOK-a
1.Pod tačkom 1. navodi se šta pokazuje izveštaj o tokovima NOK-a (ovaj deo komentara je uvek isti
nezavisno od konkretnog izveštaja)
Izveštaj o tokovima NOK-a pokazuje kako je došlo do promena NOK-a izmedju dva obračunska perioda. Uzroci
povećanja NOK-a mogu biti pojava bruto dobitka, smanjenje stalne imovine, povećanje vlasničkog kaptala i
povećanje dugoročnih obaveza. Uzroci smanjenja NOK-a mogu biti pojava gubitka, povećanje stalne imovine,
smanjenje vlasničkog kapitala, smanjenje dugoročnih obaveza i proglašavanje dividendi i učešća menadžera i
zaposlenih u dobitku.
2.Pod tačkom 2. se analiziraju uzroci povećanja NOK-a
Analiza pokazuje da su povećanja NOK-a najvećim delom posledica brito dobitka iz bilansa uspeha u iznosu
od 96 780, dok su drugim delom povećanja NOK-a nastala po osnovu uplata akcionara za upisani a neuplaćeni
kapital u iznosu od 15 000 i uzimanja dugoročnih kredita u iznosu od 13 600.
3.Pod tačkom 3. analizira se odnos izmedju izvora finansiranja, NOK-a i finansijske strukture (ovaj deo
komentara je uvek isti)
Najzdraviji izvori finansiranja su interni izvori (dobitak). Ukoliko su ukupne investicije finansirane iz tih izvora,
to neće uticati na visinu NOK-a, ali će popraviti njegovu strukturu. Sa druge strane, ukoliko su investicije
finansirane iz dugoročnih obaveza, visina NOK-a će takodje ostati nepromenjena, ali će se njegova struktura
pogoršati.
49
4.Pod tačkom 4. se analiziraju uzroci smanjenja NOK-a

Analiza pokazuje da su glavni uzroci smanjenja NOK-a ulaganja u N.P.O u iznosu od 69 800, isplata dividendi
i učešća u dobitku u iznosu od 33 980 i manjim delom povećanje dugoročnih finansujskih plasmana.
5.Pod tačkom 5. se analizira intenzitet investicionih aktivnosti
S obzirom na to da se značajan deo od ukupnih odliva NOK-a odnosi na ulaganja u osnovna sredstva (N.P.O),
može se reći da su investicione aktivnosti preduzeća intenzivne.
6.Pod tačkom 6. anlizira se uticaj tokova na visinu i strukturu NOK-a
S obzirom na to das u ukupni prilivi veći od ukupnih odliva NOK-a u ovom period dolazi do povećanja NOK-
a. Zbog toga što je ovo povećanje najvećim delom posledica interno stvorenih izvora (bruto dobitka iz bilansa
uspeha), dolazi i do poravljanja njegove structure.
7.Pod tačkom 7. analizira se uticaj tokova NOK-a na finansijsku strukturu i na likvidnost i solventnost
S obzirom na brži rast zaliha u odnosu na povećanje NOK-a (što se može zaključiti na osnovu pada stope pokrića
zaliha NOK-om sa 103,35 % u 2006-oj na 92,45 % u 2007-oj godini) možemo reći da se kvalite finansijske
strukture blago pogoršao, a time i pretpostavke za likvidnost i solventnost.
8.Pod tačkom 8. navodi se zaključak (ovaj deo komentara je uvek isti)
Potpunija analiza tokova NOK-a podrazumeva poredjenje u dužem vremenskom period od 3 do 5 godina,
poredjenje sa prosekom grane, sa posrednim i neposrednim konkurentima i liderom u grani. Izveštaj o tokovima
NOK-a treba anlizirati zajedno sa izveštajem o stanju i razvoju NOK-a.
Moguće upotrebe izveštaja o tokovima NOK-a
Izveštaj o tokovima NOK-a (analiza tokova NOK-a) ima nekoliko alternativnih upotreba (osim njegovog
korišćenja za analizu likvidnosti i solventnosti):
1.Ukazuje na moguće načine za poravljanje NOK-a
2.Ukazuje na raspoloživa sredstva za finansiranje nabavke opreme i druga ulaganja
3.Pomaže prilikom izbora izmedju različitih investicionih alternative (samo pomaže, kao glavni kriterijumi
koriste se neto sadašnja vrednost, interna stopa prinosa itd.)
4.Pomaže prilikom odlučivanja o tome kako finansirati dugoročna ulaganja (nabavka opreme napr.)
5.Koristi se za planiranje otplate dugoročnih dugova
6.Koristi se za planiranje dividendne politike
Napomene:
1.Moguće alternativne upotrebe izveštaja o tokovima NOK-a mogu se javiti kao ispitno pitanje.
2.Ukoliko se u pitanju zahtevaju alternativne upotrebe izveštaja o tokovima NOK-a (osim za analizu likvidnosti
i solventnosti) treba navesti prethodnih šest stavki, medjutim, ukoliko se u pitanju ne spominju likvidnost i
solventnost, pored prethodnih šest stavki, treba navesti još i da se izveštaj o tokovima NOK-a koristi za analizu
likvidnosti i solventnosti (analizu kvaliteta finansijske strukture).
50
RACIO ANALIZA FINANSIJSKIH IZVEŠTAJA
 Racio analiza – uvodno izlaganje
Racio analiza predstavlja centralni deo analize finansijskih izveštaja. U osnovi racio analize nalazi se
ispitivanje (analiza) odnosa izmedju odredjenih pozicija (delova) finansijskih izveštaja sa ciljem utvrdjivanja
finansijskog položaja (likvidnosti i solventnosti) i performansi preduzeća.
Racio predstavlja odnos (količnik) logički izabranih pozicija iz finansijskih izveštaja koji opisuje odredjeni
aspekt finansijskog položaja (pozicije) ili performansi preduzeća. Svaki racio opisuje odredjeni aspekt
poslovanja preduzeća. Racio brojevi se često nazivaju i finansijska racia.
 Postoji četiri grupe racia, odnosno četiri vrste racio analize:
1.Racio analiza likvidnosti
2.Racio analiza solventnosti
Napomena: Prve dve vrste racio analize predstavljaju tzv. racio analizu stanja (finansijskog položaja).
Zasnivaju se na pozicijama iz bilansa stanja.
3.Racio analiza obrta (aktivnosti ili efikasnosti upravljanja imovinom i izvorima)
4.Racio analiza profitabilnosti
Napomena: Druge dve vrste racio analize čine tzv. racio analizu performansi. Zasnivaju se na pozicijama iz
bilansa stanja i bilansa uspeha.
 Faze racio analize (moguće ispitno pitanje)
Racio analiza se sprovodi u tri faze:
1.Prva faza – Izbor racia
Zbog toga što ne postoji jedan superioran racio, treba se opredeliti za više racia koji se tiču odredjenog problema.
Izbor zavisi od cilja racio analize:
1) Ako je cilj analiza likvidnosti, odabraće se racia likvidnosti, odredjena racia obrta i odredjena racia
solventnosti
2) Ako je cilj analiza solventnosti, odabraće se racia solventnosti, odredjena racia obrta i odredjena racia
profitabilnosti (prema modernim shvatanjima profitabilnost je ključna determinanta solventnosti)
3) Ako je cilj analiza profitabilnosti, odabraće se racia profitabilnosti i racia obrta
4) Ako je cilj analiza kompletnog finansijskog položaja i performansi preduzeća, odbraće se sva racia
Prilikom izbora racia treba obratiti pažnju na sledeće:
1)Verodostojnost racia
51
Vrlo je važno izabrati racia koji verno prikazuju odredjeni aspekt finansijskog položaja ili performansi.
2)Konzistetna primena odredjene definicije izabranog racia
U slučaju primene različitih definicija istih racia može doći do pogrešnih zaključaka, s obzirom na to
konzistentna primena odredjene definicije izabranog racia je neophodna.
2.Druga faza – Obračun vrednosti racia na osnovu vrednosti odgovarajućih pozicija iz finansijskih izveštaja
(ova faza se ne sme poistovetiti sa racio analizom)
3.Treća faza – Povezivanje, poredjenje i tumačenje vrednosti racia
U pitanju je najbitnija faza racio analize, u kojoj se donosi ocena odredjenog aspekta poslovanja (fin. položaja
ili performansi). U ovoj fazi vrednosti racia se tumače (interpretiraju) na osnovu poredjenja sa:
1) Orijentacionom normalom, koja se uglavnom utvrdjuje na osnovu iskustva
2) U vremenu, odnosno sa vrednostima racia u proteklom periodu (najčešće u periodu od 3 do 5 godina)
3) Sa konkurentima (sa posrednim konkurentima, sa neposrednim konkurentima, sa liderom u grani) i sa

prosekom grane (prosečne vrednosti racia u grani)
4) Sa planiranim vrednostima
Nikada se ne obračunava vrednost samo jednog racia, zbog čega je potrebno povezivanje vrednosti različitih
racia.
Pravila finansiranja
 Finansijska struktura preduzeća – uvodno izlaganje
Finansijska struktura preduzeća je složen pojam koji obuhvata:
1.Strukturu imovine (aktive)
2.Strukturu kapitala (pasive)
Struktura imovine i struktura kapitala čine tzv. vertikalnu dimenziju finansijske strukture (iako se
najčešće vertikalna dimenzija finansijske strukture poistovećuje sa strukturom kapitala).
3.Odnos izmedju pojedinih delova imovine i kapitala, koji predstavlja tzv. horozontalnu dimenziju finansijske
strukture.
 Kvalitet finansijske strukture
Kvalitet finansijske strukture je veoma značajan zato što dobra (jaka) finansijska struktura pruža dobre
pretpostavke za očuvanje likvidnosti i solventnosti preduzeća. Finansijska struktura će biti kvalitetna (dobra,
jaka) ako su ispoštovana osnovna pravila finansiranja, tj. kvalitet finansijske strukture zavisi od toga da li su
ispoštovana odredjena pravila finasiranja.
52
 Definisanje pravila finansiranja
Pravila finansiranja predstavljaju smernice (orijentire) za upravljanje finansijskom strukturom preduzeća. Ona
definišu poželjne relacije (odnose) izmedju odredjenih pozicija (delova) bilansa stanja (po vertikali i po
horizontali bilansa stanja). U skladu sa tim postoje vertikalna i horizontalna pravila finansiranja:
I.Vertikalna pravila finansiranja definišu poželjne relacije, pre svega izmedju delova (pozicija) pasive
(kapitala).
Napomena: Kapital se po vlasništvu deli na vlasnički (sopstveni) i pozajmljeni (obaveze), a po ročnosti se deli
na dugoročni (sopstveni kapital, dug. rezervisanja i dug. obaveze) i kratkoročni kapital (kratkoročne obaveze).
Vertikalna pravila finansiranja obuhvataju:
1.Zlatno pravilo za izravnanje rizika, koje zahteva da odnos izmedju vlasničkog i pozajmljenog kapitala bude
najmanje 1:1, pri čemu poželjno je da ovaj odnos bude što veći u korist vlasničkog kapitala, odnosno poželjno
je da vlas.kapital dominira u pasivi. Ukoliko je ovo pravilo ispoštovano, smatra se da su ulaganja poverilaca
sigurna. Ovo pravilo je proisteklo iz zahteva poverilaca, zato što svi eventualni gubici prvo „napadaju“ vlasnički
kapital, što znači da su potraživanja (ulaganja) poverilaca bezbedna sve dok preduzeće ima vlasnički kapital.
2.Pravilo za odnos izmedju dugoročnog i kratkoročnog kapitala, koje zahteva da se odnos izmedju
dugoročnog i kratkoročnog kapitala uskladi sa odnosom izmedju stalne i obrtne imovine (odnosno da se ročnost
kapitala uskladi sa ročnošću imovine). To znači da dugoročnu (stalnu) imovinu treba finansirati dugoročnim
kapitalom, a obrtnu imovinu kratkoročnim kapitalom. Ukoliko do prethodno definisanog uskladjivanja ne dodje,
preduzeće može imati probleme sa likvidnošću.
Napomena: Odnos izmedju stalne i obrtne imovine, pre svega zavisi od delatnosti preduzeća. Proizvodna
preduzeća najčešće imaju dosta stalne imovine, dok sa druge strane trgovinska preduzeća najčešće imaju dosta
obrtne imovine (zaliha).
II.Horizontalna pravila finansiranja definišu poželjne relacije (odnose) izmedju pojedinih delova imovine i
kapitala.
Obuhvataju dve grupe pravila:
1.Prvu grupu čine pravila koja definišu poželjne relacije izmedju dugoročne imovine i dugoročnog kapitala, u
skladu sa tim ova pravila utiču na solventnost preduzeća. Obuhvataju:
1) Zlatno bilansno pravilo u užem smislu, koje zahteva da stalna imovina u celosti bude finansirana vlasničkim
kapitalom kao najkvalitetnijim izvorom finansiranja koji ne dospeva, osim u slučaju likvidacije preduzeća.
Stalna imovina je najrizičnija zato što je u dugom vremenskom periodu vezana za preduzeće, pa samim tim
postoji rizik (neizvesnost) da li će odbaciti (generisati) ekonomske koristi u budućnosti. Ukoliko postoji SNOK,
ovo pravilo je sasvim sigurno ispoštovano.
2) Zlatno bilansno pravilo u širem smislu, koje zahteva da celokupna dugoročno vezana imovina preduzeća
(stalna imovina plus gvozdene zalihe) bude finansirana dugoročnim kapitalom (vlasn. kapital plus dug.
rezervisanja plus dug. obaveze). Gvozdene zalihe su ranije objašnjene.
2.Druga grupa pravila definiše poželjne odnose izmedju obrtne imovine i kratkoročnih obaveza. U skladu sa
tim ova pravila utiču na likvidnost preduzeća. Obuhvataju:
53
1) Bankarsko pravilo finansiranja, koje zahteva da odnos izmedju obrtne imovine i kratkoročnih obaveza
bude najmanje 2:1 (da obrtna imovina bude najmanje dva puta veća od kratkoročnih obaveza), a poželjno je da
bude što veći u korist obrtne imovine. Ukoliko je ovo pravilo ispoštovano smatra se da postoje dobre
pretpostavke za očuvanje likvidnosti preduzeća.
Odnos izmedju obrtne imovine i kratkoročnih obaveza je važan za likvidnost preduzeća zato što obrtna imovina
predstavlja potencijalni priliv gotovine u preiodu od godinu dana, odnosno trebalo bi da se konvertuje u gotovinu
u navedenom periodu. Zbog toga je poželjno da obrtna imovina ( kao potencijalni keš u periodu od godinu dana)
bude što veća od kratkoročnih obaveza (koje dospevaju u periodu do godinu dana i predstavljaju potencijalni
odliv gotovine), čime se povećava verovatnoća da će se deo obrtne imovine konvertovati u gotovinu u
odgovarajućem iznosu koji je potreban za izmirenje kratkoročnih obaveza u roku dospeća. Medjutim, na osnovu
odnosa izmedju obrtne imovine i kratkoročnih obaveza mogu se utvrditi samo pretpostavke za očuvanje
likvidnosti, konačna ocena daje se na osnovu analize uskaldjenosti novčanih tokova (priliva i odliva gotovine)
2)Acid (kiseli) test, koji zahteva da odnos izmedju monetarne imovine preduzeća i kratkoročnih obaveza bude
najmanje 1:1, pri čemu je poželjno da monetarna imovina bude što veća od kratkoročnih obaveza. U odnosu na
prethodno pravilo iz obrtne imovine su isključene zalihe, kao njen najmanje likvidni deo.
 Napomena – podela imovine na monetarnu i realnu imovinu

Podela imovine preduzeća na monetarnu i realnu imovinu je izvršena u zavisnosti od uticaja inflacije.
Monetarna imovina
Monetarna imovina se nalazi na udaru inflacije, što znači da njena realna vrednost s rastom inflacije opada, zato
što je njena nominalna vrednost fiksirana.
Ona obuhvata:
1.Kratkoročna potraživanja i finansijske plasmane i
2.Gotovinu i gotovinske ekvivalente.
Realna imovina
Realna imovina se ne nalazi na udaru inflacije, tj. ona čuva svoju realnu vrednost, zato što njena nominalna
vrednost raste s rastom inflacije.
Ona obuvata:
1.Stalnu imovinu
2.Zalihe
3.AVR
Napomena: Ukoliko preduzeće ima NOK i SNOK to znači da je najveći deo prethodno objašnjenih pravila
finansiranja ispoštovan i da je finansijska struktura preduzeća dobra, kao i pretpostavke za likvidnost i
solventnost.
54
RACIO ANALIZA LIKVIDNOSTI
 Definisanje likvidnosti
Likvidnost predstavlja sposobnost preduzeća da kontinuirano (u svakom trenutku) i bez odlaganja izmiruje
svoje kratkoročne obaveze, tempom kojim dospevaju.
Napomena – Likvidnost (alternativni nazivi): kratkoročni finansijski položaj, ili kratkoročna finansijska
sigurnost (stabilnost), ili kratkoročni rizik ulaganja u preduzeća (iz perspektive kreditora).
Likvidnost imovine vs. likvidnost preduzeća
(razlika izmedju likvidnosti imovine i lividnosti preduzeća)
 Definisanje likvidnosti imovine
Likvidnost imovine predstavlja sposobnost imovine da se konvertuje u gotovinu.
Postoje 3 shvatanja likvidnosti imovine:
1.Najuže shvatanje
Prema ovom shvatanju likvidna imovina uključuje samo gotovinu i gotovinske ekvivalente.
2.Najčešće shvatanje (nešto šire nego prethodno)
Prema ovom shvatanju likvidna imovina obuhvata celu obrtnu imovinu, zato što se ona u periodu od godinu
dana konvertuje u gotovinu.
3.Najšire shvatanje
Prema ovom shvatanju svaka imovina ima odredjenu likvidnost, s tim što neki delovi imovine imaju manju a
neki veću likvidnost. Pa tako i stalna imovina ima odredjenu likvidnost, što znači da se i ona konvertuje u
gotovinu, samo postepeno, u vremenskm periodu dužem od jedne godine, prenoseći svoju vrednost preko
amortizacije na poizvode preduzeća.
 Definisanje likvidnosti preduzeća
Likvidnost preduzeća, kao što je već spomenuto, predstavlja sposbnost preduzeća da izmiruje svoje kratkoročne
obaveze i predstavlja znatno širi pojam od likvidnosti imovine. Da bi preduzeće bilo likvidno ono mora
posedovati likvidnu imovinu, medjutim to je potreban, ali ne i dovoljan uslov za likvidnost preduzeća. Pored
toga, da bi preduzeće bilo likvidno, potrebno je još i:
1.Da likvidna imovina (obrtna imovina) bude veća od kratkoročnih obaveza.
2.Još bitnije, da tempo konverzije obrtne imovine u gotovinu (tempo novčanih priliva) bude uskladjen sa
tempom dospeća kratkoročnih obaveza (novčanih odliva), ili drugačije rečeno da novčani tokovi budu
uskladjeni.
55
Napomena: Objasnite odnos izmedju likvidnosti imovine i likvidnosti preduzeća – moguće ispitno pitanje.
Likvidnost preduzeća: statičan vs. dinamičan fenomen
Analiza likvidnosti koja se zasniva na bilansu stanja i dva racia (racio opšte likvidnosti i racio redukovane
likvidnosti) predstavlja tzv. statičku analizu likvidnosti. Drugim rečima, statička analiza likvidnosti se zasniva
(tj. zavisi od), pre svega, na obrtnoj (kratkoročnoj, tekućoj) imovini (koja se konvertuje u gotovinu u periodu
do jedne godine) i kratkoročnim (tekućim) obavezama (koje dospevaju na naplatu u periodu do jedne godine),
što je i razumljivo, imajući u vidu da likvidnost preduzeća predstavlja njegovu sposbnost da izmiruje
kratkoročne obaveze.
Ipak, likvidnost preduzeća je pre svega dinamičan, a ne statičan fenomen, a s obzirom na to dometi statičke
analize likvidnosti su ograničeni. Na osnovu ovakve analize mogu se utvrditi samo dobre ili loše pretpostavke
za očuvanje likvidnosti, dok se konačna ocena likvidnosti preduzeća može dati samo na osnovu dinamičke
analize likvidnosti tj. analize uskladjenosti novčanih tokova. A sve zbog toga što i pored visoke obrtne imovine
u odnosu na kratkoročne obaveze, njena struktura može biti nepovoljna, sa visokim zalihama koje se ne mogu
prodati, ili visokim potraživanjima koja se ne mogu naplatiti. Takodje, nije isto da li kratkoročne obaveze
dospevaju na naplatu u roku od napr. 30 ili 90 dana. Zbog svega toga, treba još jednom ponoviti da se konačna
ocena likvidnosti preduzeća može dati samo na osnovu analize uskladjenosti priliva i odliva gotovine (tj.
novčanih tokova), odnosno na osnovu analize uskladjenosti tempa (brzine) konverzije obrtne imovine u
gotovinu i tempa (brzine) dospevanja kratkoročnih obaveza.
1.Da li je likvidnost preduzeća statičan ili dinamičan fenomen? Objasnite.
2.Objasnite domete i ograničenja analize likvidnosti koja je zasnovana na bilasnu stanja.
3.Zašto se statička analiza likvidnosti zasniva na tekućoj imovini i tekućim obavezama? Objasnite.
Odgovori na ova pitanja očigledno proizilaze iz prethodnog izlaganja.
Racio tekuće (opšte) likvidnosti
 Definisanje racia opšte likvidnosti
Predstavlja najopštiji pokazatelj likvidnosti preduzeća. Naziva se još i bankarski racio zato što se zasniva na
bankarskom pravilu finansiranja, prema kome odnos izmedju obrtne imovine i kratkoročnih obaveza treba
da bude najmanje 2:1.
𝐎𝐁𝐑𝐓𝐍𝐀 𝐈𝐌𝐎𝐕𝐈𝐍𝐀 + 𝐀𝐕𝐑
Racio opšte likvidnosti = 𝐊𝐑𝐀𝐓𝐊𝐎𝐑𝐎Č𝐍𝐄 𝐎𝐁𝐀𝐕𝐄𝐙𝐄 + 𝐏𝐕𝐑
56
 Napomena – Uputstvo za komentarisanje svih racia likvidnosti
1.Prvi deo komentara je teorijski. Uvek je isti, nezavisno od konkretne vrednosti racia. Takodje, značajan je za
drugi deo komentara zato što pokazuje suštinsko objašnjenje odredjenog racia. S obzirom da je ovaj deo
komentara teorijski, on može biti predmet teorijskih ispitnih pitanja (nezavisno od komentara racia u celini).
2.U drugom delu komentara se tumače konkretne vrednosti racia. On u suštini predstavlja praktičnu primenu
teorijskog objašnjenja racia iz prvog dela komentara. Konkretne vrednosti racia koje su predmet komentara su
obračunate na osnovu podataka iz primera 3. iz zbirke (obračuni su prezentovani u prezentaciji sa vežbi). Uz
ovo, naglašavamo da su vrednosti u odnosu na koje se vrši komentarisanje racia, takodje prezentovane u
prezentaciji sa vežbi (u posebnoj tabeli). U pitanju su vrednosti racia u prethodnom periodu, planirane vrednosti
i tzv. granske vrednosti racia (vrednosti racia u slučaju lidera u grani, posrednih konkurenata, neposrednih
konkurenata i prosečna vrednost racia u grani).
3.U trećem delu komentara treba naglasiti da su zaključci o likvidnosti preduzeća preliminarni. Ovaj deo
komentara je uvek isti (u slučaju svih racia likvidnosti), nezavisno od konkretne vrednosti racia.
Pored prethodno navedenog, u vezi komentarisanja racia likvidnosti treba naglasiti i sledeće:
1.Na ispitu se može zahtevati komentar racia u celini (pored već pomenutih teorijskih objašnjenja racia koja
se nalaze u prvom delu komentara), i to u okviru metodološkog dela ispita (nakon obračuna konkretne vrednosti
racia), ili u okviru teorijskog dela ispita (s tim da će u tom slučaju najčešće već biti data konkretna vrednost
racia koju treba komentarisati).
2.Na ispitu, pored orijentacione normale koja je uvek ista i poznata, najčešće će biti data i odredjena vrednost
u odnosu na koju treba komentarisati racio (napr. vrednost racia u prethodnom periodu, planirana vrednost racia
ili neka od tzv. granskih vrednosti racia – vrednost racia u slučaju lidera u grani, posrednih konkurenata,
neposrednih konkurenata i prosečna vrednost racia u grani). Ne mešajte vrednosti racia koje se komentarišu
(tj. obračunavaju) i vrednosti racia u odnosu na koje se vrši komentarisanje.
Komentar racia opšte likvidnosti
1.Prvi deo komentara (teorijski)
Racio tekuće likvidnosti pokazuje sa koliko dinara obrtne imovine je pokriven svaki dinar kratkoročnih obaveza
preduzeća krajem godine. Što je iznos tog pokrića veći (odnosno iznos racia), NOK je veći, a samim tim kvalitet
finansijske strukture je bolji kao i pretpostavke za likvidnost. S obzirom da se u pozadini ovog racia nalazi
bankarsko pravilo finansiranja, njegova orijentaciona normala je 2. Poželjne vrednosti ovog racia su one
veće od 2. One ukazuju da je prisutan visok NOK (NOI), da je fin. struktura dobra kao i pretpostavke za očuvanje
likvidnosti preduzeća. Sa druge strane vrednosti ovog racia manje od 2, ukazuju na nešto lošiju fin. strukturu i
slabije pretpostavke za očuvanje likvidnosti, ipak to još uvek ne znači da će preduzeće biti nelikvidno.
Napomena: Racio tekuće likvidnosti ukazuje na visinu NOK-a (NOI), visina NOK-a ukazuje na kvalitet
finansijske strukture, a kvalitet finansijske strukture na pretpostavke za likvidnost. U vezi sa prethodnim
treba razlikovati tri situacije:
1)Kada su vrednosti racia veće od 2, obrtna imovina je više od 2 puta veća od kratkoročnih obaveza, finansijska
struktura je dobra (kvalitetna), kao i prepostavke za očuvanje likvidnosti.
57
2)Kada su vrednosti racia izmedju 1 i 2, obrtna imovina je i dalje veća od kratk. obaveza, NOK i dalje postoji,
ali je manji nego u prvom slučaju, a kvalitet fin. strukture je nešto slabiji, iako je i dalje zadovoljavajući, kao i
pretpostavke za očuvanje likvidnosti.
3)Kada su vrednosti racia manje od 1, obrtna imovina je manja od kratkoročnih obaveza, NOK je negativan,
a finansijska struktura je slaba, a pretpostavke za očuvanje likvidnosti su loše (medjutim to i dalje ne znači da
je preduzeće nelikvidno!)
2. Drugi deo komentara (komentar konkretnih vrednosti racia)
Primećujemo da je dinar kratkoročnih obaveza u posmatranom preduzeću bio pokriven sa 2,47 dinara obrtne
imovine krajem 2006 i sa 2,27 dinara krajem 2007 godine. Pošto su obe vrednosti veće od orijentacione normale
od 2, zaključujemo da ovo preduzeće ima visok NOK i samim tim dobru finansijsku strukturu i dobre
pretpostavke za očuvanje likvidnosti. Jedino zabrinjava silazni trend racia, koji ukazuje na nešto lošiju
finansijsku strukturu i pretpostavke za očuvanje likvidnosti u 2007 godini. Ipak pretostavke za likvidnost su i u
2007 god. zadovoljavajuće. Konačno treba istaći da vrednosti racia treba porediti sa orijentacionom normalom
(što je i uradjeno u okviru komentara), sa planiranim vrednostima, u vremenu (period 3 do 5 godina), sa
granskim vrednostima ( sa liderom grane, neposrednim i posrednim konkurentima i prosekom grane).
3. Treći deo komentara (isti je kod svih racia likvidnosti)
Ipak u pitanju su preliminarni zaključci o likvidnosti preduzeća. Za donošenje konačne ocene potrebno je
obračunati vrednosti preostalih racia likvidnosti, sprovesti racio analizu obrta obrtne imovine i
kratkoročnih obaveza (kako bi se utvrdio tempo konverzije obrtne imovine u gotovinu i tempo dospeća
kratkoročnih obaveza) i sprovesti analizu novčanih tokova (treba da utvrdi da li su ova 2 tempa uskladjena).
 Racio tekuće (opšte) likvidnosti i NOK vs. likvidnost preduzeća (moguće ispitno pitanje)
Kao što je već istaknuto, racio tekuće likvidnosti omogućava utvrdjivanje samo pretpostavki za očuvanje
likvidnosti preduzeća. To dalje znači da i pored visokih vrednosti ovog racia (i visokog NOK-a na koji ove
vrednosti ukazuju) preduzeće može biti nelikvidno. Napr. visoke vrednosti racia mogu biti posledica
nagomilanih zaliha gotovih proizvoda koje se ne mogu prodati ili visokih potraživanja koja se ne mogu naplatiti.
Naravno, važi i obrnuto, niske vrednosti racia i nizak, ili čak negativan NOK, ne moraju nužno značiti da će
preduzeće biti nelikvidno. Ukoliko preduzeće efikasno upravlja zalihama i brzo naplaćuje svoja potraživanja,
što doprinosi bržem oslobadjanju gotovine iz poslovnog procesa (koja se može koristiti za izmirivanje
kratkoročnih obaveza u roku dospeća) i smanjivanju iznosa ovih pozicija u bilansu, ono može biti likvidno i
pored niskih vrednosti prethodno definisanog racia i NOK-a. Na kraju, treba još jednom ponoviti da likvidnost
preduzeća pre svega zavisi od uskladjenosti novčanih tokova, pogotovo novčanih tokova (priliva i odliva
gotovine) iz poslovnih aktivnosti.
1.Da li preduzeće može biti likvidno ukoliko je prisutan nizak ili negativan NOK? Objasnite.
2.Da li preduzeće može biti likvidno ukoliko je vrednost racia opšte likvidnosti niska, tj. ispod orijentacione
normale? Objasnite.
3. Da li visok NOK garantuje likvidnost preduzeća? Objasnite.
4.Da li visoke vrednosti racia opšte likvidnosti, tj. vrednosti iznad orijentacione normale garantuju likvidnost
preduzeća? Objasnite.
58
5.Ukoliko u slučaju preduzeća A NOK iznosi 400 000 dinara, a u slučaju preduzeća B NOK iznosi 300 000
dinara, koje je preduzeće likvidnije, preduzeće A ili preduzeće B? Objasnite.
6.Racio tekuće likvidnosti u preduzeću iznosi 1,5. Komentarišite. Obratite pažnju da komentar mora biti baziran
na orijentacionoj normali s obzirom da nemamo duge podatke sa kojima bismo poredili vrednost racia. Isto važi
i za naredni slučaj.
7.Racio tekuće likvidnosti u preduzeću iznosi 0,8. Komentarišite.
8.Racio tekuće likvidnosti u preduzeću iznosi 1,8 u 2016 – oj godini. Komentarišite (vrednost racia u 2015 – oj
godini je iznosila 2,2). Obratite pažnju da komentar, osim na orijentacionoj normali, mora biti baziran i na
vrednosti racia u prethodnom periodu (tj. u 2015 – oj godini).
Odgovori na prethodna pitanja očigledno proizilaze iz prethodnog izlaganja. Uz to, prilikom odgovara na pitanje
broj 5. trebalo bi uzeti u obzir i izlaganje o faktorima koji utiču na visinu NOK-a (ovi faktori su prezentovani u
okviru izlaganja koje se odnosi na analizu neto obrtnog kapitala, pogledajte!).
Racio redukovane likvidnosti
 Definisanje racia redukovane likvidnosti
Naziva se i racio rigorozne likvidnosti, brzi racio ili racio monetarne likvidnosti. U odnosu na prethodni
racio, u brojiocu ovog racia dolazi do redukcije obrtne imovine za zalihe (i AVR), odnosno zalihe se izbacuju
iz obrtne imovine, što znači da se u brojiocu racia nalazi monetarna imovina (koja je prethodno već
objašnjena). Ovaj racio se zasniva na kiselom testu likvidnosti (Acid test), prema kome odnos izmedju
monetarne imovine i kratkoročnih obaveza treba da bude najmanje 1:1, a poželjno je da bude i veći.
𝐌𝐎𝐍𝐄𝐓𝐀𝐑𝐍𝐀 𝐈𝐌𝐎𝐕𝐈𝐍𝐀
racio redukovane likvidnosti = 𝐊𝐑𝐀𝐓𝐊𝐎𝐑𝐎Č𝐍𝐄 𝐎𝐁𝐄𝐕𝐄𝐙𝐄 + 𝐏𝐕𝐑
Napomena: Monetarna imovina obuhvata kratkoročna potraživanja i finansijske plasmane, gotovinu i

gotovinske ekvivalente.
 Racio redukovane likvidnosti – zašto se monetarna imovina nalazi u brojiocu racia?
Iz brojioca racia redukovane likviosti se izbacuju zalihe (u poredjenju sa raciom opšte likvidnosti, tj.
prethodnim raciom) kao namanje likvidni deo obrtne imovine, i to zbog toga što iako se zalihama može
efikasno upravljati (i na taj način ubrzati njihova konverzija u gotovinu), u okviru zaliha se nalaze tzv. gvozdene
zalihe koje uključuju odgovarajući iznos zaliha materijala koje su potrebne za održavanje kontinuiteta
proizvodnje i odgovarajući iznos zaliha gotovih proizvoda koje su potrebne za održavanje kontinuiteta prodaje.
Gvozdene zalihe su stalno prisutne u preduzeću i imaju karakter stalne imovine. Izbacivanjem zaliha (i AVR)
iz brojioca ovog racia, on poprima nešto dinamičniji karakter u odnosu na racio opšte likvidnosti.
1.Objasnite gvozdene zalihe.
2.Zašto se zalihe ne nalaze u brojiocu racia redukovane likvidnosti? Objasnite.
59
3.Koji racio ima dinamičniji karakter – racio opšte likvidnosti ili racio redukovane likvidnosti? Zašto? Objasnite.
Komentar racia redukovane likvidnosti
Racio redukovane likvidnosti pokazuje sa koliko dinara monetarne imovine je pokriven svaki dinar kratkoročnih
obaveza preduzeća krajem godine. Što je iznos ovog pokrića veći, veći je NOK, kvalitet finansijske strukture je
bolji, kao i pretpostavke za likvidnost. Ovaj racio se zasniva na kiselom testu likvidnosti, u skladu sa tim
njegova orijentaciona normala je 1. Poželjne vrednosti ovog racia su one veće od 1 i one ukazuju na visok
NOK, dobar kvalitet finansijske strukture i dobre pretpostavke za očuvanje likvidnosti. Suprotno tome, vrednosti
racia manje od 1, ukazuju na slabiji kvalitet finansijske strukture i slabije pretpostavke za likvidnost, medjutim
to i dalje ne znači da će preduzeće imati probleme sa likvidnošću, pošto NOK i dalje može biti prisutan.
Ukoliko su vrednosti racia manje od 1, mogu postojati 2 situacije:
1)Kada je i dalje prisutan NOK (vrednosti racia su uglavnom malo manje od 1), a kvalitet finansijske struktutre
je u skladu sa tim i dalje dobar, kao i pretpostavke za očuvanje likvidnosti.
2)Kada nema NOK-a (vrednosti racia su uglavnom dosta manje od 1), a kvalitet finansijske strukture je u skladu
sa tim loš, kao i pretpostavke za očuvanje likvidnosti.
2.Drugi deo komentara (komentar konkretnih vrednosti racia)
U posmatranom preduzeću svaki dinar kratkoročnih obaveza je pokriven sa 1,05 dinara monetarne imovine na
kraju 2006 g. i sa 0,90 dinara na kraju 2007 g. Pošto su ove vrednosti približne orijentacionoj normali od1,
zaključujemo da preduzeće raspolaže sa značajnim NOK-om i kvalitetnom finansijskom strukturom što vodi
dobrim pretpostavkama za očuvanje likvidnosti u budućnosti. Ipak, zabrinjava silazni trend ovog racia, koji
ukazuje na postepeno kvarenje fin. strukture i pretpostavki za očuvanje likvidnosti. Medjutim, i u 2007 g. ove
pretpostavke su i dalje zadovoljavajuće. Konačno, treba reći da dobijene vrednosti treba porediti u vremenu, sa
planiranim i granskim vrednostima.
3.Treći deo komentara (isti je kod svih racia likvidnosti)
Zaključci o likvidnosti preduzeća su preliminarni. Za konačnu ocenu likvidnosti, treba obračunati i ostala racia
likvidnosti, sprovesti racio analizu obrta obrtne imovine i kratkoročnih obaveza i na kraju treba sprovesti analizu
uskladjenosti novčanih tokova.
1.Racio redukovane likvidnosti u preduzeću iznosi 1,5. Komentarišite. Obratite pažnju da komentar mora biti
baziran na orijentacionoj normali s obzirom da nemamo dugih podataka sa kojima bismo poredili vrednost racia.
2.Racio redukovane likvidnosti u preduzeću iznosi 1,2 u 2016 – oj godini. Komentarišite (planirana vrednost
racia je bila 1,4). Obratite pažnju da komentar osim na orijentacionoj normali, mora biti baziran i na planiranoj
vrednosti racia.
60
Racio likvidnosti na osnovu (na bazi) neto novčanog toka iz poslovanja
 Definisanje racia likvidnosti na osnovu neto novčanog toka iz poslovanja (uvod u dinamičku
analizu likvidnosti) – moguće ispitno pitanje
Napomena – alternativni nazivi: Novčani tok iz poslovanja ili iz poslovnih aktivnosti.
Neto novčani tok iz poslovanja predstavlja razliku izmedju novčanih priliva i novčanih odliva iz poslovnih
aktivnosti preduzeća.
U brojiocu ovog racia nalazi se dinamička veličina kao što je novčani tok iz poslovanja, a s obzirom na to, kaže
se da ovaj racio predstavlja svojevrsni uvod u tzv. dinamičku analizu likvidnosti. Naravno, već je napomenuto
da likvidnost zavisi od uskladjenosti novčanih tokova, i to pre svega novčanih tokova iz poslovnih aktivnosti.
U skladu sa dinamičkim karakterom brojioca, menja se i imenilac ovog racia (u odnosu na prethodna dva racia),
pa se u njemu nalaze prosečne kratkoročne obaveze, kako bi se u obzir uzelo njihovo različito stanje tokom
godine.
𝐍𝐍𝐓 𝐈𝐙 𝐏𝐎𝐒𝐋𝐎𝐕𝐀𝐍𝐉𝐀
Racio likvidnosti na bazi NNT iz poslovanja = 𝐏𝐑𝐎𝐒𝐄Č𝐍𝐄 𝐊𝐑𝐀𝐓𝐊𝐎𝐑𝐎Č𝐍𝐄 𝐎𝐁𝐄𝐕𝐄𝐙𝐄 𝐢 𝐏𝐕𝐑
Napomene:
1.Sva tri racia likvidnosti su statični pokazatelji, medjutim oni se po nivou statičnosti razlikuju. Racio tekuće
likvidnosti je najstatičniji, zatim sledi racio redukovane likvidnosti koji je manje statičan zbog izbacivanja zaliha
koje predstavljaju najmanje likvidan deo obrtne imovine. Najmanje statičan (tj. najdinamičniji) je racio
likvidnosti na bazi NNT iz poslovanja.
2.Čak i ako su novčani tokovi odredjenog preduzeća trenutno neuskladjeni (odnosno ako preduzeća trenutno ne
raspolaže sa dovoljnim iznosom gotovine za izmirivanje kratkoročnih obaveza), preduzeće ne mora nužno biti
nelikvidno, ukoliko ima mogućnost da se u veoma kratkom roku dodatno zaduži i tako dobijena sredstva iskoristi
za izmirivanje obaveza u roku dospeća. Ovu mogućnost ne uzima u obzir nijedan od prethodna tri racia o kojima
je bilo reči.
Komentar racia likvidnosti na osnovu neto novčanog toka iz poslovanja
Ovaj racio pokazuje sa kolko dinara oslobodjenog viška gotovine iz poslovanja je pokriven svaki dinar
kratkoročnih obaveza preduzeća tokom godine. Što je iznos tog pokrića veći, pretpostavke za likvidnost su bolje.
Orijentaciona normala ovog racia iznosi 0,4. Poželjne vrednosti racia su one iznad 0,4 i ukazuju na dobre
pretpostavke za očuvanje likvidnosti u budućnosti.
U posmatranom preduzeću dinar kratkoročnih obaveza bio je pokriven sa 0,67 dinara NNT iz poslovanja tokom
2006 godine i sa 0,47 dinara tokom 2007 godine. S obzirom na to da su obe vrednosti veće od orijentacione
normale, zaključujemo da ovo preduzeće ima dobre pretpostavke za očuvanje likvidnosti. Kao i u slučaju
prethodnih racia likvidnosti, zabrinjava silazni trend ovog racia, koji ukazuje postepeno slabljenje pretpostavki
61
za likvidnost. U okviru drugog dela komentara treba naglasiti i da vrednosti racia treba porediti u vremenu, sa
planiranim vrednostima i granskim vrednostima.
3.Treći deo komentara (uvek je isti kod svih racia likvidnosti)
Zaključci su ipak preliminarni. Za konačnu ocenu likvidnosti preduzeća treba utvrditi vrednosti ostalih racia
likvidnosti (uradjeno pre ovog racia), treba utvrditi racia obrta obrtne imovine i kratkoročnih obaveza i sprovesti
analizu uskladjenosti novčanih tokova.
RACIO ANALIZA SOLVENTNOSTI
 Definisanje solventnosti preduzeća
Solventnost preduzeća predstavlja njegovu sposobnost da bezuslovno i prema unapred dogovorenoj dinamci
(utvrdjenim rokovima dospeća) izmiruje sve svoje dugoročne obaveze i njima pripadajuće kamate.
Napomena: Solventnost preduzeća se naziva i dugoročna finansijska sigurnost (stabilnost, položaj), ili iz
perspektive poverilaca, dugoročni finansijski rizik ulaganja u preudezeće.
 Stejkholderi koji su zainteresovani za solventnost preduzeća
Stejkholderi (interesne grupe) koji su najviše zainteresovani za solventnost preduzeća su:
1.Postojeći i potencijalni investitori vlasničkog kapitala
2.Postojeći i potencijalni dugoročni poverioci
U pitanju su stejkholderi koji su dugoročno uložili svoj kapital u preduzeće.
 Faktori (determinante) koji utiču na solventnost preduzeća (moguće ispitno pitanje)
Faktori (determinante) koji utiču na solventnost preduzeća su:
1.Vrednost i struktura imovine, utiče na solventnost na 3 načina:
1)Imovina predstavlja generator novčanih tokova iz kojih se isplaćuju dugoročne obaveze i kamate
2)Struktura imovine i način na koji je imovina finansirana
Najrizičnija dugoročna imovina (stalna imovina) treba da bude u potpunosti finansirana vlasničkim kapitalom,
u skladu sa zlatnim bilansnim pravilom u užem smislu. Eventualno u odredjenim preduzećima koja imaju
značajno učešće stalne imovine u ukupnoj imovini, dozvoljeno je da je jedan deo stalne imovine bude finansiran
i dugoročnim obavezama
3)Imovina (pre svega stalna imovina), odnosno njeni delovi, se mogu koristiti kao zaloga prilikom uzimanja
novih dugoročnih kredita, koji mogu biti bitni za očuvanje finansijske stabilnosti
2.Vrednost i struktura izvora finansiranja
U ovom slučaju misli se na visinu vlasničkog kapitala (učešće vlasničkog kapitala u pasivi, ili drugačije na
odnos izmedju vlasničkog i pozajmljenog kapitala). U skladu sa tzv. zlatnim bilansnim pravilom za izravnanje
62
rizika, odnos izmedju vlasničkog i pozajmljenog kapitala trebalo bi da bude najmanje 1:1, a poželjno je da bude
i veći u korist vlasničkog kapitala. Ukoliko je prethodno pravilo ispoštovano, smatra se da su ulaganja
dugoročnih poverilaca bezbedna, zato što eventualni gubici prvo napadaju vlasnički kapital (padaju na teret
vlasničkog kapitala). Dugo vremena smatralo se da je visina vlasničkog kapitala, odnosno njegovo
dominantno učešće u pasivi (strukturi finansiranja) glavni faktor solventnosti preduzeća.
3.Profitabilnost (zaradjivačka sposobnost preduzeća, sposobnost preduzeća da generiše profit)
Prema modernim shvatanjima profitabilnost predstavlja najznačajniji faktor solventnosti preduzeća, zato
što u strukturi finansiranja modernih preduzeća često ima više obaveza od vlasničkog kapitala. U slučaju
profitabilnih preduzeća manji je rizik od pojave gubitaka, koji prvo eliminišu vlasnički kapital, a zatim napadaju
obaveze. Naravno, i prema modernim shvatanjima visina vlasničkog kapitala je i dalje značajna, pa tako ako
poredimo dva preduzeća sa istom profitabilnošću, solventnije će biti ono sa većim učešćem vlasničkog kapitala
u strukturi finansiranja.
Racia solventnosti mere dugoročne finansijske rizike kojima je izloženo preduzeće. Često se nazivaju i racia
finansijskog leveridža (finansijski leveridž predstavlja merilo finansijskih rizika kojima je izloženo preduzeća).
 Racia solventnosti se dele na 2 grupe:
1.Prva grupa racia pokazuje (testira, meri) kvalitet finansijske strukture preduzeća
2.Druga grupa racia proverava(testira) nivo zaduženosti preduzeća
Prva grupa racia solventnosti
Racio pokrića stalne imovine
 Definisanje racia pokrića stalne imovine
Ovaj racio se zasniva na zlatnom bilansnom pravilu u užem smislu, prema kome bi stalna imovina trebala u
celosti da bude finansirana vlasničkim kapitalom.
𝐕𝐋𝐀𝐒𝐍𝐈Č𝐊𝐈 𝐊𝐀𝐏𝐈𝐓𝐀𝐋
Racio pokrića stalne imovine =
𝐒𝐓𝐀𝐋𝐍𝐀 𝐈𝐌𝐎𝐕𝐈𝐍𝐀
Napomena: Prilikom obračuna racia koristi se, naravno, neto vrednost vlasničkog kapitala.
 Napomena – Uputstvo za komentarisanje svih racia solventnosti
drugi deo komentara, zato što pokazuje suštinsko objašnjenje odredjenog racia. S obzirom da je ovaj deo
obračunate na osnovu podataka iz primera 3, iz zbirke (obračun je prezentovan u prezentaciji sa vežbi). Uz ovo,
naglašavamo da su vrednosti u odnosu na koje se vrši komentarisanje racia, takodje, prezentovane u prezentaciji
63
sa vežbi (u posebnoj tabeli). U pitanju su vrednosti racia u prethodnom periodu, planirane vrednosti i tzv.
granske vrednosti racia (vrednosti racia kod lidera u grani, posrednih konkurenata, neposrednih konkurenata i
prosečna vrednost racia u grani).
3.U trećem delu komentara treba naglasiti da su zaključci o solventnosti preduzeća preliminarni. Ovaj deo
komentara je uvek isti (u slučaju svih racia solventnosti), nezavisno od konkretne vrednosti racia.
Pored prethodno navedenog, u vezi komentarisanja racia solventnosti treba naglasiti i sledeće:
2.Na ispitu, pored orijentacione normale koja je uvek ista i poznata, najčešće će biti data i odredjena vrednost
u odnosu na koju treba komentarisati racio (napr. vrednost racia u prethodnom periodu, planirana vrednost racia
ili neka od tzv. granskih vrednosti racia – vrednost racia u slučaju lidera u grani, posrednih konkurenata,
neposrednih konkurenata i prosečna vrednost racia u grani). Ne mešajte vrednosti racia koje se komentarišu
(tj. obračunavaju) i vrednosti racia u odnosu na koje se vrši komentarisanje.
3.Neka racia solventnosti nemaju orijentacionu normalu (ili tzv. idealnu vrednost)!
Komentar racia pokrića stalne imovine
Ovaj racio pokazuje sa koliko dianara vlasničkog kapitala je pokriven svaki dinar stalne imovine preduzeća
krajem godine. Što je iznos tog pokrića veći, SNOK je veći, finansijska struktura je bolja, finansjski rizici kojima
je izloženo preduzeća su manji, a pretpostavke za solventnost su bolje. S obzirom na to da se u pozadini ovog
racia nalazi zlatno bilansno pravilo u užem smislu, njegova orijentaciona normala je 1. Poželjne vrednosti
racia su one veće od 1, i one ukazuju na postojanje SNOK-a, dobru finansijsku strukturu, relativno male f. rizike
s kojima se preduzeće suočava i dobre pretpostavke za solventnost. Ako su vrednosti racia manje od 1, preduzeće
nema SNOK, ali i dalje može imati NOK, što znači da njegova finansijska struktura i dalje može biti dobra kao
i pretpostavke za solventnost. Konačno preduzeće može biti profitabilno, što je prema modernim shvatanjima
glavni faktor solventnosti.
Napomene:
1.Racio analiza solventnosti može ukazivati samo na dobre ili pretpostavke za solventnost, konačna ocena
daje se tek nakon analize profitabilnosti. Ovo je važno za treći deo komentara racia.
2.Drugi i treći deo komentara svih racia solventnosti biće prikazani zbirno i to dalje neće biti posebno
naglašavano u slučaju svakog racia.
64
Racio pokrića realne imovine
 Definisanje racia pokrića realne imovine
Ovaj racio se zasniva na zlatnom bilansnom pravilu u širem smislu, prema kome bi celokupna dugoročno
vezana imovina preduzeća (stalna imovina + gvozdene zalihe) trebala da bude finansirana dugoročnim
kapitalom. Ipak, treba istaći da se ovaj racio zasniva na nešto širem tumačenju prethodno spomenutog pravila
finansiranja.
𝐃𝐔𝐆𝐎𝐑𝐎Č𝐍𝐈 𝐊𝐀𝐏𝐈𝐓𝐀𝐋
Racio pokrića realne imovine = 𝐑𝐄𝐀𝐋𝐍𝐀 𝐈𝐌𝐎𝐕𝐈𝐍𝐀
Napomene:
1.Dugoročni kapital obuhvata: vlasnički kapital (neto vrednost vlasničkog kapitala), dugoročne rezervisanja i
dugoročne obaveze.
2.Realna imovina obuhvata: stalnu imovinu, zalihe i AVR. Prilikom većine obračuna u kojima se pojavljuju
zalihe, pojavljuju se i AVR (AVR prate zalihe).
Komentar racia pokrića realne imovine
Ovaj racio pokazuje sa koliko dugoročnog kapitala je pokriven svaki dinar realne imovine preduzeća krajem
godine. Što je iznos tog pokrića veći, veći je NOK, kvalitet finansijske strukture je bolji, finansijski rizici s
kojima se suočava preduzeće su manji, a pretpostavke za solventnost su bolje. S obzirom na to da se u pozadini
ovog racia nalazi zlatno bilansno pravilo u širem smislu, njegova orijentaciona normala je 1. Poželjne
vrednosti su one veće od 1, i one ukazuju na postojanje visokog NOK-a (kojim su finansirane cele zalihe i deo
potraživanja), dobru finansijsku strukturu, male finansijske rizike s kojima se preduzeće suočava i u skladu sa
tim na dobre pretpostavke za solventnost. Ukoliko su vrednosti racia manje od 1, i dalje može postojati NOK,
samo je on manji nego u prethodnom slučaju, a pretpostavke za solventnost nešto slabije.
Racio (stopa) pokrića zaliha NOK-om i racio (stopa) pokrića obrtne imovine NOK-om
racio pokrića zaliha NOK-om racio pokrića obrtne imovine NOK-om

𝐍𝐎𝐊 𝐍𝐎𝐊
= x 100 = x 100
𝐙𝐀𝐋𝐈𝐇𝐄 +𝐀𝐕𝐑 𝐎𝐁𝐑𝐓𝐍𝐀 𝐈𝐌𝐎𝐕𝐈𝐍𝐀+𝐀𝐕𝐑
65
Komentar racia
1.Prvi deo komentara (prvi deo komentara, tj. teorijsko objašnjenje oba racia je vrlo slično i biće prezentovano
zbirno)
Racio pokrića zaliha odnosno obrtne imovine NOK-om pokazuje sa koliko dinara dugoročnog kapitala je
pokriven svaki dinar zaliha (obrtne imovine) krajem godine. Što je iznos tog pokrića veći i NOK je veći, a fin.
struktura preduzeća je bolja, fin. rizici s kojima se preduzeće suočava su manji, a pretpostavke za očuvanje
solventnosti preduzeća su bolje. Prethodna dva racia nemaju orijentacionu normalu, zato što je i visina NOK-
a individualno uslovljena (potrebe za NOK-om razlikuju se od preduzeća do preduzeća) i zavisi od faktora
koji su već obrazloženi u okviru izlaganja o analizi NOK-a. Ipak, poželjno je da vrednosti ovih pokazatelja
budu što veće i da rastu iz godine u godinu, što je siguran znak da se fin. struktura preduzeća popravlja, kao i
pretpostavke za solventnost.
Napomene:
1.Moguća ispitna pitanja:
1)Zašto racio pokrića zaliha NOK-om (ili racio pokrića obrtne imovine NOK-om) nema orijentacionu normalu?
2)Zašto poverioci preduzeća smatraju racio pokrića zaliha NOK-om (ili racio pokrića obrtne imovine NOK-om)
individualno uslovljenom maržom sigurnosti?
Odgovori na oba prethodna pitanja su vrlo slični i nalaze se u okviru prethodnog izlaganja (prilikom odgovora
uzmite u obzir i izlaganje o faktorima koji utiču na visinu NOK-a)
2.Brzina kretanja zaliha i NOK-a može se utvrditi na osnovu racia pokrića zaliha NOK-om. I pored rasta NOK-
a, može se dogoditi da se kvalitet finansijske strukture pogorša, ako uporedo sa rastom NOK-a (proporcionalno
više) brže rastu zalihe. U tom slučaju pokrivenost zaliha NOK-om će opasti.
3.Prva dva racia likvidnosti i prva četiri racia solventnosti ukazuju na visinu NOK-a i proveraju kvalitet
finansijske strukture. Često se dešava da njihove vrednosti odnosno njihovo kretanje ukazuje na iste zaključke,
što znači da ako racia likvidnosti ukazuju na dobar kvalitet finansijske strukture i dobre pretpostavke za
likvidnost po tom osnovu, prva četiri racia solventnosti mogu takodje ukazivati na dobar kvalitet finansijske
strukture i dobre pretpostavke za solventnost. Obratite pažnju na ovu sličnost!
Druga grupa racia solventnosti
Racio zaduženosti
 Definisanje racia zaduženosti
Ovaj racio se zasniva na zlatnom pravilu za izravnanje rizika prema kome bi odnos izmedju vlasničkog
kapitala i pozajmljenog kapitala (ukupnih obaveza) trebalo da bude najmanje 1:1.
66
𝐔𝐊𝐔𝐏𝐍𝐄 𝐎𝐁𝐀𝐕𝐄𝐙𝐄
Racio zaduženosti = 𝐕𝐋𝐀𝐒𝐍𝐈Č𝐊𝐈 𝐊𝐀𝐏𝐈𝐓𝐀𝐋
Napomena - Ukupne obaveze obuhvataju: dugoročna rezervisanja, dugoročne obaveze, kratkoročne obaveze i
PVR. U obračunu racia se koristi neto vlasnički kapital.
Komentar racia zaduženosti
Ovaj racio pokazuje sa koliko dinara ukupnih obaveza je opterećen svaki dinar vlasničkog kapitala na kraju
godine.Što je iznos tog opterećenja veći, zaduženost preduzeća je veća, veći su fin. rizici s kojima se suočava
preduzeće, a pretpostavke za solventnost su lošije. S obzirom na to da se ovaj racio zasniva na zlatnom pravilu
za izravnanje rizika, njegova orijentaciona normala je 1. Poželjne vrednosti racia su one manje od 1, one
ukazuju da vlasnički kapital dominira u pasivi (strukturi ukupnog kapitala), odnosno da je veći od obaveza, i da
je u skladu sa tim zaduženost preduzeća relativno niska, fin. rizici s kojima se preduzeće suočava mali, a
pretpostavke za solventnost dobre. Ukoliko su vrednosti racia veće od 1, vlasnički kapital je manji od obaveza,
zaduženost je relativno visoka (pogotovo ako su vrednosti racia znatno veće od 1), odatle sledi da je preduzeće
izloženo većim fin. rizicima i da su njegove pretpostavke za solventnost slabije. Medjutim, visoke vrednosti
ovog racia ne znače da će preduzeće nužno biti nesolventno, s obzirom na to da je profitabilnost, prema
modernim shvatanjima, glavni faktor solventnosti. Takodje, ovaj racio pokazuje i mogućnost preduzeća da se
dodatno zadužuje. Ako su njegove vrednosti manje od 1, preduzeće ima prostor za dodatno zaduživanje.
 Zaduženost vs. prezaduženost preduzeća (moguće ispitno pitanje)
Smatra se da je preduzeće relativno visoko zaduženo ukoliko su vrednosti prethodnog racia veće od 1. Medjutim
čak i ako su vrednosti ovog racia daleko veće od 1, napr. 5 ili 6 i više, ne sme se tvrditi da je preduzeće
prezaduženo. Visoke vrednosti racia zaduženosti ukazuju na visoku zaduženost, ali ne i na prezaduženost
preduzeća! Preduzeće nije prezaduženo sve dok ima vlasnički kapital, bez obzira koliko on bio mali u odnosu
na ukupne obaveze (praktično, to znači da sve dok preduzeće ima vlasnički kapital ima smisla računati ovaj
racio). U slučaju prezaduženih preduzeća celokupan vlasnički kapital je „pojeden“ gubicima, prisutan je tzv.
gubitak iznad vlasničkog kapitala, a imovina je manja od obaveza. Gubici do visine vlasničkog kapitala
smanjuju vlasnički kapital (mogu se evidentirati u pasivi, što je češći slučaj, ali i u aktivi) . U trenutku kada
gubici svedu vl. kapital na nulu i idu preko vlasničkog kapitala oni se moraju evidentirati u aktivi (integrišu
se u aktivu) kako bi došlo do izjednačavanja aktive i pasive (zato što je imovina manja od obaveza).
Računovodstveni standardi ne dozvoljavaju da se ovakav gubitak evidentira u pasivi, iako suštinski pada na
teret obaveza (poverilaca), mada se to ne vidi kroz smanjenje obaveza u bilansu. Takav gubitak naziva se
gubitkom iznad vl. kapitala. Treba napomenuti da svaki gubitak dovodi do smanjenja dela imovine, što mora
dovesti i do gubitka dela kapitala. Na posletku trebalo bi reći i da su prezadužena preduzeća izrazito
nesolventna.
Napomena – Primer ispitnog pitanja: Ako racio zaduženosti preduzeća iznosi 4, da li je ovo preduzeće
prezaduženo? Objasnite.
67
Racio pokrića obaveza NNT iz poslovanja
 Definisanje racia pokrića obaveza NNT iz poslovanja
Ovaj racio se često naziva i racio solventnosti na osnovu (na bazi) NNT iz poslovanja.
𝐍𝐍𝐓 𝐢𝐳 𝐩𝐨𝐬𝐥𝐨𝐯𝐚𝐧𝐣𝐚
Racio pokrića obaveza NNT iz poslovanja =
𝐏𝐑𝐎𝐒𝐄Č𝐍𝐄 𝐔𝐊𝐔𝐏𝐍𝐄 𝐎𝐁𝐀𝐕𝐄𝐙𝐄
Napomena – Ukupne obaveze obuhvataju: dugoročna rezervisanja, dugoročne obaveze, kratkoročne obaveze i
PVR.
Komentar racia pokrića obaveza NNT iz poslovanja
Ovaj racio pokazuje sa koliko dinara oslobodjenog viška gotovine iz poslovanja (internih izvora finansiranja)
je pokriven svaki dinar ukupnih obaveza preduzeća tokom godine. Što je iznos ovog pokrića veći, fin. rizici s
kojima se preduzeće suočava su manji, a pretpostavke za solventnost su bolje. Orijentaciona normala ovog
racia je definisana na osnovu iskustva i iznosi 0,20 ili 20%. Poželjne vrednosti racia su one iznad 0,20, i one
ukazuju na nisku zaduženost, postojanje malih finansijskih rizika i dobre pretpostavke za solventnost. Vrednosti
racia manje od 0,20 ukazuju na dosta visoku zaduženost, veće fin.rizike kojima je preduzeće izloženo i lošije
pretpostavke za solventnost.
Mogućnost vraćanja dugova (racio)
 Definisanje mogućnosti vraćanja dugova
Ovaj racio predstavlja recipročnu vrednost prethodnog racia:

Mogućnost vraćanja dugova =
𝐍𝐍𝐓 𝐢𝐳 𝐩𝐨𝐬𝐥𝐨𝐯𝐚𝐧𝐣𝐚
S obzirom da mogućnost vraćanja dugova predstavlja recipročnu vrednost prethodnog racia, odatle sledi da se
ovaj racio može obračunati i na sledeći način:
𝟏
Mogućnost vraćanja dugova =
𝐑𝐚𝐜𝐢𝐨 𝐩𝐨𝐤𝐫𝐢ć𝐚 𝐨𝐛𝐚𝐯𝐞𝐳𝐚 𝐍𝐍𝐓 𝐢𝐳 𝐩𝐨𝐬𝐥𝐨𝐯𝐚𝐧𝐣𝐚
68
Komentar mogućnosti vraćanja dugova
Mogućnost vraćanja dugova pokazuje koliko je godina preduzeću potrebno da sve svoje obaveze izmiri iz
oslobodjenog viška gotovine iz poslovanja (tj. iz novčanog toka iz poslovanja ili iz internih izvora).
Orijentaciona normala ovog racia iznosi 5 godina. Poželjne vrednosti ovog racia su one ispod 5 godina, i one
ukazuju na nisku zaduženost, postojanje malih finansijskih rizika kojima je preduzeće izloženo i dobre
pretpostavke za solventnost. Vrednosti racia iznad 5 godina ukazuju na dosta visoku zaduženost, veće fin.rizike
kojima je preduzeće izloženo i lošije pretpostavke za solventnost.
Napomena: Orijentaciona normala ovog racia iznosi 5 godina, što je logično, s obzirom da predstavlja
recipročnu vrednost racia pokrića obaveza NNT iz poslovanja. Orijentaciona normala racia pokrića obaveza
NNT iz poslovanja iznosi 0,2, pa odatle sledi da je orijentaciona normala mogućnosti vraćanja dugova: 1 / 0,2
= 5 (godina).
Racio pokrića kamata zaradom
 Definisanje racia pokrića kamata zaradom
𝐄𝐁𝐈𝐓
Racio pokrića kamata zaradom =
𝐓𝐑𝐎Š𝐊𝐎𝐕𝐈 𝐊𝐀𝐌𝐀𝐓𝐀
Napomene:
1.EBIT predstavlja zaradu pre kamata i poreza. U pitanju je koncept rezultata iz koga se pokrivaju troškovi
kamata i porez na dobitak.
EBIT = neto dobitak posle poreza + troškovi kamata + porez na dobitak
2.Ukoliko je prisutan neto gubitak, naravno nema poreza.
3.Ovaj racio vredi računati i uslučaju pojave neto gubitka, sve dok je EBIT pozitivan. U slučaju pojave gubitka:
EBIT = neto gubitak + troškovi kamata
Komentar racia pokrića kamata zaradom
Ovaj racio pokazuje koliko puta je zarada pre kamata i poreza veća od rashoda (troškova) kamata. Što je vrednost
racia veća, fin.rizici s kojima se suočava preduzeće su manji, pa su i pretpostavke za očuvanje solventnosti bolje.
69
Orijentacionu normalu ovog racia čini raspon vrednosti od 5 do 7 puta. Poželjne vrednosti racia kreću se u
ovom rasponu ili iznad njega. One ukazuju na dobre pretpostavke za očuvanje solventnosti. Ovaj racio posredno
meri i zaduženost preduzeća. Što je preduzeće zaduženije, vrednost ovog racia je uglavnom manja, zato što su
troškovi kamata uglavnom veći.
Racio pokrića kamata NNT iz poslovanja
 Definisanje racia pokrića kamata NNT iz poslovanja
𝐍𝐍𝐓 𝐈𝐙 𝐏𝐎𝐒𝐋𝐎𝐕𝐀𝐍𝐉𝐀
Racio pokrića kamata NNT iz poslovanja = 𝐏𝐋𝐀Ć𝐄𝐍𝐄 𝐊𝐀𝐌𝐀𝐓𝐄 = 𝐓𝐑𝐎Š𝐊𝐎𝐕𝐈 𝐊𝐀𝐌𝐀𝐓𝐀
Komentar racia pokrića kamata NNT iz poslovanja
Ovaj racio pokazuje koliko puta je NNT iz poslovanja veći od plaćenih kamata. Što su veće vrednosti ovog
racia, fin.rizici s kojima se preduzeće suočava su manji, a pretpostavke za solventnost bolje. Visoke vrednosti
racia najčešće ukazuju na nisku zaduženost preduzeća i samim tim na mogućnost za dodatno zaduživanje. Ovaj
racio nema orijentacionu normalu, što otežava njegovo tumačenje. Medjutim, kao približna orijentaciona
normala može se koristiti orijentaciona normala prethodnog racia od 5, što znači da su poželjne vrednosti
one iznad 5.
Drugi deo komentara racia solventnosti
(zbirni komentar konkretnih vrednosti svih racia solventnosti)
Obračunate vrednosti racia solventnosti jasno pokazuju da je u 2007 godini fin.struktura preduzeća bila
kvalitetna i da je nivo njegove zaduženosti bio relativno nizak. Na osnovu toga zaključujemo da su fin.rizici
kojima je preduzeća bilo izloženo bili mali, a pretpostavke za očuvanje solventnosti sasvim dobre. Na visok
kvalitet fin.strukture preduzeća ukazuju visoke vrednosti prva 4 pokazatelja solventnosti na kraju 2007 godine.
Pa tako, racio pokrića stalne imovine krajem te godine beleži vrednost iznad orijentacione normale od 1, što
ukazuje na postojanje SNOK-a u preduzeću. Vrednost racia pokrića realne imovine krajem 2007 godine bila je
približna njegovoj orijentacionoj normali od 1, što ukazuje da je preduzeće u tom trenutku imalo visok NOK.
Da je NOK ovog preduzeća zaista bio visok krajem 2007 godine potvrdjuju i visoke vrednosti racia pokrića
obrtne imovine i zaliha NOK-om. S druge strane, o relativno niskom nivou zaduženosti govore vrednosti
preostala 4 racia solventnosti. Pa tako, racio zaduženosti na kraju 2007 godine je iznosio značajno manje od 1,
što govori da je u tom trenutku vl.kapital preduzeća bio dominantan izvor finansiranja njegove imovine.
Vreednost racia pokrića obaveza NNT iz poslovanja u 2007 godini bila je iznad 0,20, što ukazuje na
zadovoljavajuću pokrivenost ukupnih obaveza NNT iz poslovanja preduzeća. Takodje, visoke vrednosti u 2007
70
godini imali su i racio pokrića kamata zaradom i racio pokrića kamata NNT iz poslovanja, na osnovu čega
zaključujemo da kamate u toj godini nisu bitno opterećivale profitabilnost i novčane tokove preduzeća. Jedino,
što zabrinjava je prisutan trend postepenog kvarenja fin.strukture i povećanja zaduženosti ovog preduzeća u
periodu od 2005 do 2007 godine. O postepenom pogoršanju kvaliteta fin.strukture jasno govori silazni trend
prva 4 racia solventnosti, dok na povećanje zaduženosti preduzeća ukazuje rast vrednosti racia zaduženosti, kao
i pad vrednosti poslednja 3 racia solventnosti u periodu od 2005 do 2007 godine. Na kraju treba istaći da
obračunate verdnosti treba porediti sa granskim vrednostima, sa planiranim vrednostima, u vremenu (što je
učinjeno u komentaru).
Treći deo komentara racia solventnosti
(zbirni komentar koji se odnosi se na sva racia solventnosti, kao što je naglašeno)
Na kraju treba reći da ovo još uvek nisu konačni zaključci o solventnosti preduzeća. Za njihovo donošenje
potrebno je ispitati profitabilnost preduzeća, koja prema modernim shvatanjima predstavlja ključni
faktor koji utiče na solventnost.
Napomene:
1.Na kraju izlaganja o solventnosti preduzeća napominjemo da na solventnost preduzeća utiče i pozicija
preduzeća na kreditnom tržištu, koja odredjuje uslove pod kojima se preduzeća zadužuju (kamate i rokove
dospeća). Pozicija na kreditnom tržištu zavisi od kvaliteta finansijske strukture i nivoa zaduženosti.
2.Primeri još nekih ispitnih pitanja (koja se odnose na racia solventnosti) :
1)Racio zaduženosti u preduzeću iznosi 6,25. Komentarišite.
2)Racio zaduženosti u preduzeću iznosi 8. Da li je ovo preduzeće prezaduženo. Objasnite.
3)Racio pokrića stalne imovine u preduzeću iznosi 0,7. Komentarišite.
4)Racio pokrića realne imovine iznosi 1,2. Komentarišite.
5)Ako je u slučaju preduzeća A mogućnost vraćanja dugova 7, a u slučaju preduzeća B 9, objasnite koje je
preduzeće solventnije.
RACIO ANALIZA OBRTA
Napomena – Alternativni nazivi: Racio analiza obrta ili aktivnosti. Moguće je reći i racio analiza efikasnosti
upravljanja imovinom i izvorima finansiranja.
 Definisanje obrta
Obrt predstavlja odnos izmedju planiranih ili ostvarenih efekata (učinaka) i planiranih ili ostvarenih ulaganja
kpitala. U osnovi analize obrta nalazi se poredjenje planiranih ili ostvarenih ulaganja kapitala i planiranih ili
ostvarenih efekata koji su proizašli iz tih ulaganja.
71
𝐏𝐋𝐀𝐍𝐈𝐑𝐀𝐍𝐈 𝐈𝐋𝐈 𝐎𝐒𝐓𝐕𝐀𝐑𝐄𝐍𝐈 𝐄𝐅𝐄𝐊𝐀𝐓 𝐔𝐋𝐀𝐆𝐀𝐍𝐉𝐀 (𝐔Č𝐈𝐍𝐀𝐊)

OBRT = 𝐏𝐋𝐀𝐍𝐈𝐑𝐀𝐍𝐎 𝐈𝐋𝐈 𝐎𝐒𝐓𝐕𝐀𝐑𝐄𝐍𝐎 𝐔𝐋𝐀𝐆𝐀𝐍𝐉𝐄 𝐊𝐀𝐏𝐈𝐓𝐀𝐋𝐀
 Tumačenje (razumevanje) obrta i efekata obrta (moguće ispitno pitanje)
Tumačenje obrta (tj. efekata obrta) zavisi od vrste imovine koja je predmet analize obrta. To znači da se različito
tumače obrt i efekti obrta ukupne (i stalne) imovine s jedne strane, i obrt i efekti obrta obrtne imovine s
druge strane. Različito tumačenje uslovljeno je različitim karakterom stalne i obrtne imovine.
1.Tumačenje obrta i efekata obrta ukupne i stalne imovine
U osnovi analize obrta ukupne i stalne i imovine nalazi se njena sposobnost da generiše prihode od prodaje
(njena prihodna sposobnost). Osnovni efekat obrta ukupne i stalne imovine je prihod od prodaje. Stalna imovina
je u dužem vremenskom periodu vezana za preduzeće (ima dugoročni karakter) i postepeno se konvertuje u
gotovinu u periodu dužem od jedne godine prenoseći svoju vrednost na proizvode preko amortizacije
(konvertuje se u gotovinu u visini godišnje amorizacije, tj. troškova amortizacije). Zbog toga se njen obrt ne
sme tumačiti kao njena sposobnost da generiše gotovinu, već se mora tumačiti kao njena prihodna sposobnost
(a kao efekat obrta tumače se prihodi od prodaje).
Ako je racio obrta ukupne imovine napr. 1,5, to znači da je svaki dinar koji je uložen u imovinu preduzeća u
proseku generisao 1,5 dinara prihoda tokom godine.
2.Tumačenje obrta i efekata obrta obrtne imovine i njenih delova
U osnovi analize obrta obrtne imovine (i njenih delova) je analiza brzine konverzije obrtne imovine u gotovinu,
odnosno osnovni efekat obrta obtne imovine je gotovina, pod pretpostavkom pune naplativosti prihoda. Obrtna
imovina se konvertuje u gotovinu u periodu do jedne godine (ili više puta tokom jedne godine). Zbog toga se
njen obrt može tumačiti kao brzina (sposobnost) njene konverzije u gotovinu, a kao efekat obrta gotovina (za
razliku od stalne imovine čiji efekat obrta su prihodi).
Ako je napr. racio obrta obrtne imovine 5, to znači da je svaki dinar koji je uložen u obrtnu imovinu preduzeća
u proseku generisao 5 dinara prihoda od prodaje tokom godine, tj. da se obrtna imovina 5 puta prosečno tokom
godine obrnula (prometnula) kroz prihode od prodaje, a pod pretpostavkom pune naplativosti prihoda i da se 5
puta konvertovala (pretvorila) u gotovinu.
 Analiza obrta – centralni deo racio analize (moguće ispitno pitanje u celosti)
Analiza obrta predstavlja centralni deo racio analize, zato što obrt utiče na likvidnost, na solventnost i na
profitabilnost. Kaže se da obrt predstavlja moćnu upravljačku polugu za unapredjenje likvidnosti, solventnosti
i profitabilnosti.
1.Uticaj obrta na likvidnost (moguće ispitno pitanje)
Što je brži obrt imovine preduzeća (pre svega obrten imovine), tj. što preduzeće efikasnije upravlja svojom
imovinom (pre svega obrtnom imovinom i njenim delovima), to se ona brže konvertuje (pretvara) u gotovinu
koja se jednim delom može koristiti za izmirivanje kratkoročnih obaveza, a što se pozitivno odražava na
likvidnost.
Važi pravilo: Što je brži obrt imovine (pogotovo obrtne imovine i njenih delova) veća je likvidnost preduzeća.
Naravno, važi i obrnuto.
Na likvidnost preduzeća, kao što je naznačeno, pre svega, utiče obrt obrtne imovine (i njenih delova).
72
2.Uticaj obrta na solventnost (moguće ispitno pitanje)
Obrt utiče na solventnost na 2 načina:
1)Što je brži obrt imovine preduzeća (pre svega obrtne imovine i njenih delova), tj. što preduzeće efikasnije
upravlja svojom imovinom, to se ona brže konvertuje u gotovinu, a ta gotovina se jednim delom može koristiti
i za izmirivanje dugoročnih obaveza i njima pripadajućih kamata, što se pozitivno odražava na solventnost.
2)Što je brži obrt imovine, to znači manji iznos angažovane imovine (u bilansu stanja), a što utiče na manje
potrebe za zaduživanjem i pozitivno se odražava na solventnost.
Važi pravilo: Što je brži obrt imovine, veća je solventnost preduzeća. Naravno, važi i obrnuto.
Na solventnost preduzeća, pre svega utiče obrt obrtne imovine (i njenih delova) i obrt fiksne imovine.
3.Uticaj obrta na profitabilnost (moguće ispitno pitanje)
Obrt ukupne imovine i obrt vlasničkog kapitala) predstavlja multiplikator profitabilnosti.
Važi pravilo: Što je brži obrt ukupne imovine i obrt vlasničkog kapitala veća je profitabilnost preduzeća,
odnosno veće su odgovarajuće stope prinosa (stopa prinosa na ukupnu imovinu i stopu prinosa na vlasnički
kapital).
ROA (stopa prinosa na ukupnu imovinu) = racio obrta ukupne imovine x bruto profitna marža
ROE (stopa prinosa na kapital) = racio obrta vlasničkog kapitala x neto profitna marža
Na profitabilnost preduzeća, pre svega, utiče obrt ukupne imovine i obrt vlasničkog kapitala.
 Važna napomena:
1.Obrt obrtne imovine (i njenih delova) utiče na:
1)Likvidnost – što je već objašnjeno
2)Solventnost – što je već objašnjeno
3)Profitabilnost – obrt obrtne imovine utiče na obrt ukupne imovine preduzeća, a samim tim indirektno utiče i
na profitabilnost preduzeća
2.Obrt fiksne imovine utiče na:
1)Solventnost
2)Profitabilnost
3.Obrt ukupne imovine i obrt vlasničkog kapitala utiču na profitabilnost preduzeća.
Napomena: Uticaj obrta na likvidnost, solventnost i profitabilnost predstavlja moguće ispitno pitanje.
73
Racio obrta ukupne poslovne imovine
 Definisanje racia obrta ukupne poslovne imovine
𝐏𝐑𝐈𝐇𝐎𝐃𝐈 𝐎𝐃 𝐏𝐑𝐎𝐃𝐀𝐉𝐄 𝐍𝐀 𝐄𝐊𝐒𝐓𝐄𝐑𝐍𝐎𝐌 𝐈 𝐈𝐍𝐓𝐄𝐑𝐍𝐎𝐌 𝐓𝐑Ž𝐈Š𝐓𝐔

Racio obrta ukupne poslovne imovine =
𝐏𝐑𝐎𝐒𝐄Č𝐍𝐀 𝐔𝐊𝐔𝐏𝐍𝐀 𝐏𝐎𝐒𝐋𝐎𝐕𝐍𝐀 𝐈𝐌𝐎𝐕𝐈𝐍𝐀
Prosečna ukupna (poslovna) imovina
𝐮𝐤𝐮𝐩𝐧𝐚 𝐩𝐨𝐬𝐥𝐨𝐯𝐧𝐚 𝐢𝐦𝐨𝐯𝐢𝐧𝐚 𝐧𝐚 𝐩𝐨č𝐞𝐭𝐤𝐮 𝐠𝐨𝐝𝐢𝐧𝐞 + 𝐮𝐤𝐮𝐩𝐧𝐚 𝐩𝐨𝐬𝐥𝐨𝐯𝐧𝐚 𝐢𝐦𝐨𝐯𝐢𝐧𝐚 𝐧𝐚 𝐤𝐫𝐚𝐣𝐮 𝐠𝐨𝐝𝐢𝐧𝐞
=
𝟐
Napomene:
1.Prihodi od prodaje na eksternom tržištu obuhvataju: prihode od prodaje robe, prihode od prodaje proizvoda i
usluga i ostale poslovne prihode (premije, subvencije, dotacije).
2.Alternativni nazivi: Prihodi od prodaje na internom tržištu, ili prihodi od aktiviranja učinaka, ili tzv. interna
realizacija.
3.U suštini, prihodi od prodaje na eksternom i internom tržištu obuhvataju cele poslovne prihode bez promene
vrednosti zaliha učinaka.
4.Prethodne napomene neće biti posebno naglašavane u slučaju ostalih racia obrta.
 Vreme obrta ukupne poslovne imovine
Vreme obrta ukupne poslovne imovine pokazuje vreme trajanja jednog obrta ukupne poslovne imovine koje se
izražava brojem dana.
𝟑𝟔𝟓 𝐃𝐀𝐍𝐀
Vreme obrta ukupne poslovne imovine = 𝐑𝐀𝐂𝐈𝐎 𝐎𝐁𝐑𝐓𝐀 𝐔𝐊𝐔𝐏𝐍𝐄 𝐏𝐎𝐒𝐋𝐎𝐕𝐍𝐄 𝐈𝐌𝐎𝐕𝐈𝐍𝐄
 Napomena – Uputstvo za komentarisanje svih racia obrta
obračunate na osnovu podataka iz primera 3. iz zbirke (obračuni svih racia su prezentovani u prezentaciji sa
vežbi). Uz ovo, naglašavamo da su vrednosti u odnosu na koje se vrši komentarisanje racia, takodje,
prezentovane u prezentaciji sa vežbi (u posebnoj tabeli). U pitanju su vrednosti racia u prethodnom periodu,
planirane vrednosti i tzv. granske vrednosti (vrednosti racia u slučaju lidera u grani, posrednih konkurenata,
neposrednih konkurenata i prosečna vrednost racia u grani).
74
3.U trećem delu komentara treba naglasiti da su zaključci o obrtu preliminarni. Ovaj deo komentara je uvek
isti, nezavisno od konkretne vrednosti racia. Obratite pažnju da u slučaju nekih racia obrta treći deo komentara
nije potreban!
Pored prethodno navedenog, u vezi komentarisanja racia obrta treba naglasiti i sledeće:
2.Na ispitu će biti data odredjena vrednost u odnosu na koju treba komentarisati racio (napr. vrednost racia
u prethodnom periodu, planirana vrednost racia ili neka od tzv. granskih vrednosti racia – vrednost racia u
slučaju lidera u grani, posrednih konkurenata, neposrednih konkurenata i prosečna vrednost racia u grani). Ne
mešajte vrednosti racia koje se komentarišu (tj. obračunavaju) i vrednosti racia u odnosu na koje se vrši
komentarisanje.
3.Racia obrta nemaju orijentacione normale (tzv. idealne vrednosti), već su njihove vrednosti idividualno
uslovljene.
Komentar racia obrta ukupne poslovne imovine
Ovaj racio pokazuje efikasnost upravljanja imovinom u preduzeću, odnosno pokazuje koliko dinara prihoda od
prodaje prosečno tokom godine generiše (produkuje) svaki dinar uložen u imovinu preduzeća. Sa stanovišta
likvidnosti, solventnosti i profitabilnosti, poželjno je da vrednosti ovog racia budu što veće, tj. da efikasnost
upravljanja (upošljavanja imovine) imovinom bude što bolja. Veća efikasnost upravljanja imovinom
podrazumeva oslobadjanje gotovine (generisanje slobodne gotovine) iz poslovnog procesa, što olakšava otplatu
kratkoročnih i dugoročnih obaveza i pozitivno utiče na likvidnost i solventnost. Takodje, obrt ukupne imovine
predstavlja multiplikator profitabilnosti ukupne imovine (stopa prinosa na ukupnu imovinu – ROA), pa brži obrt
znači i veću profitabilnost preduzeća.
2.Drugi deo komentara (komentar konkretnih vrednosti racia) – u komentaru je spomenuto i vreme obrta
ukupne poslovne imovine!
U posmatranom preduzeću svaki dinar koji je uložen u njegovu imovinu u proseku je generisao 1,37 dinara
prihoda od prodaje tokom 2006 godine, i 1,54 dinara tokom 2007 godine. Uporedo sa ovim ubrzavanjem obrta,
skraćeno je vreme trajanja jednog obrta sa 266 dana u 2006 godini, na 237 dana u 2007 godini. Pomenuto
povećanje efikasnosti upravljanja imovinom u 2007 godini pozotivno je uticalo na likvidnost, solventnost i
profitabilnost preduzeća.
3.Treći deo komentara (uvek je isti u slučaju ovog racia)
Zaključci o efikasnosti upravljanja imovinom nisu konačni, poterbno je još proveriti obrt fiksne imovine, obrtne
imovine i njenih delova.
75
Racio obrta vlasničkog kapitala
 Definisanje racia obrta vlasničkog kapitala

Racio obrta vlasničkog kapitala =
𝐏𝐑𝐎𝐒𝐄Č𝐀𝐍 𝐕𝐋𝐀𝐒𝐍𝐈Č𝐊𝐈 𝐊𝐀𝐏𝐈𝐓𝐀𝐋
Prosečan vlasnički kapital
𝐯𝐥𝐚𝐬𝐧𝐢č𝐤𝐢 𝐤𝐚𝐩𝐢𝐭𝐚𝐥 𝐧𝐚 𝐩𝐨č𝐞𝐭𝐤𝐮 𝐠𝐨𝐝𝐢𝐧𝐞 + 𝐯𝐥𝐚𝐬𝐧𝐢č𝐤𝐢 𝐤𝐚𝐩𝐢𝐭𝐚𝐥 𝐧𝐚 𝐤𝐫𝐚𝐣𝐮 𝐠𝐨𝐝𝐢𝐧𝐞

=
𝟐
Napomena: Prilikom obračuna ovog racia, naravno, koristimo neto vrednost vlasničkog kapitala.
Komentar racia obrta vlasničkog kapitala
Ovaj racio pokazuje efikasnost upotrebe vlasničkog kapitala kao izvora finansiranja imovine preduzeća,
odnosno pokazuje koliko dinara prihoda od prodaje u proseku tokom godine produkuje (generiše) svaki dinar
uložen u imovinu preduzeća iz vlasničkih izvora finansiranja. Sa stanovišta likvidnosti, solventnosti i pogotovo
profitabilnosti poželjno je da vrednost ovog racia bude što veća.
Raspoloživi podaci jasno pokazuju da je dinar vlasničkog kapitala u posmatranom preduzeću generisao 2,22
dinara, odnosno 2,47 dinara prihoda od prodaje u 2006 godini i 2007 godini. Trend povećanja efikasnosti
upotrebe vlasničkog kapitala prisutan je još od 2005 godine, o čemu govori postepen racia obrta vlasničkog
kapitala izmedju 2005 i 2007 godine. Ovo je pozitivno imajući u vidu činjenicu da se zaduženost preduzeća u
istom periodu povećala. Da je obrt vlasničkog kapitala zadovoljavajući pokazuju granske vrednosti ovog racia,
na osnovu kojih jasno vidimo da posmatrano preduzeće efikasnije koristi vlasnički kapital od prosečnog
preduzeća u grani (proseka grane) i od posrednog konkurenta, a blago zaostaje za liderom u grani i neposrednim
konkurentom. Takodje, zapažamo da je ostvaren obrt vlasničkog kapitala u 2007 godini blago niži od
planiranog. Na kraju treba primetiti da je vrednost ovog racia veća od vrednosti racia obrta ukupne imovine u
2007 godini, što se duguje efektu finansiranja dela imovine pozajmljenim izvorima, tj efektu finansijskog
leveridža. Ipak, zbog toga što raspon izmedju vrednosti prethodna 2 racia nije visok, preliminarno zaključujemo
da ovopreduzeće nedovoljno koristi efekat finansijskog leveridža za povećanje svoje profitabilnosti, što će se
potvrditi prilikom racio analize profitabilnosti.
3.Treći deo komentara
U slučaju ovog racia treći deo komentara nije potreban, zato što su zaključci o obrtu vlasničkog kapitala konačni!
76
 Odnos izmedju racia obta ukupne imovine i racia obrta vlasničkog kapitala (moguće ispitno
pitanje)
Prethodna dva racia se često porede, pri čemu racio obrta vlasničkog kapitala je prirodno veći od racia obrta
ukupne imovine (logično, zbog manjeg imenioca, prosečna imovina > prosečni vlasnički kapital). Što je veći
deo imovine finansiran pozajmljenim izvorima, odnosno što je manje učešće vlasničkog kapitala u strukturi
pasive, racio obrta vlasničkog kapitalaće biti veći od racia obrta ukupne imovine, naravno važi i obrnuto, što je
veči deo imovine finansiran vlasničkim kapitalom biće bliže vrednosti ova 2 racia. Ova 2 racia bi bila jednaka,
ukoliko bi cela imovina bila finansirana vlasničkim kapitalom, odnosno ukoliko ne bi bilo obaveza. Racio obrta
ukupne imovine nikako ne može biti veći od racia obrta vlasničkog kapitala.
Racio obrta fiksne imovine
 Definisanja racia obrta fiksne imovine

Racio obrta fiksne imovine = 𝐏𝐑𝐎𝐒𝐄Č𝐍𝐀 𝐅𝐈𝐊𝐒𝐍𝐀 𝐈𝐌𝐎𝐕𝐈𝐍𝐀
Prosečna fiksna imovina
𝐟𝐢𝐤𝐬𝐧𝐚 𝐢𝐦𝐨𝐯𝐢𝐧𝐚 𝐧𝐚 𝐩𝐨č𝐞𝐭𝐤𝐮 𝐠𝐨𝐝𝐢𝐧𝐞 + 𝐟𝐢𝐤𝐬𝐧𝐚 𝐢𝐦𝐨𝐯𝐢𝐧𝐚 𝐧𝐚 𝐤𝐫𝐚𝐣𝐮 𝐠𝐨𝐝𝐢𝐧𝐞

=
𝟐
Napomene:
1.Alternativni nazivi: Fiksna imovina ili osnovna sredstva ili N.P.O.
2.Pomoćni obračun (koji je korišćen prilikom pripremanja izvešataja o tokovima NOK-a i novčanim tokovima)
nije potreban za obračunavanje prosečnog iznosa fiksne imovine!
 Faktori koji utiču na vrednost racia obrta fiksne imovine (pored efikasnosti upravljanja fiksnom
imovinom) – moguće ispitno pitanje
Tumačenje ovog racia otežava to što (pored efikasnosti upravljanja fiksnom imovinom) na njegovu vrednost
utiču i drugi faktori:
1.Faza životnog ciklusa proizvoda ( i /ili čitavog preduzeća)
Postoje 4 faze životnog ciklusa proizvoda: uvodjenje, rast, zrelost i opadanje. Vrednosti racia fiksne imovine se
menjaju kroz ove faze.
1)U fazi uvodjenja vrednost racia je vrlo niska zbog male prodaje i prihoda (odnosno zbog niske iskorišćenosti
kapaciteta)
2)U fazi rasta dolazi do rasta prodaje i prihoda, i samim tim i do rasta verdnosti racia, i to sve dok ne dodje do
pune iskorišćenosti kapaciteta. Dalji rast prodaje i prihoda zahteva proširenje kapaciteta. Ukoliko dodje do
proširenja kapaciteta, to će privremeno oboriti vrednost racia, zbog rasta osnovnih sredstava (fiksne imovine).
77
3)U fazi zrelosti, prodaja (tražnja) i prihodi dostižu maksimum, kao i vrednosti ovog racia
4)U fazi opadanja dolazi do pada tražnje i prihoda, a samim tim i do opadanja vrednosti racia
2.Vremenski trenutak pribavljanja sredstava (fiksne imovine)
Utiče na vrednost racia preko amortizacije i inflacije:
1)Uticaj amortizacije na vrednost racia
Preduzeće koje je ranije nabavilo fiksnu imovinu, veći iznos imovine će otpisati (veći iznos imovine je
amortizovan), samim tim vrednost fiksne imovine (N.P.O) u bilansu biće manja, a vrednost racia veća. Ako
pretpostavimo da 2 preduzeća imaju iste prihode i istu nabavnu vrednost fiksne imovine, preduzeće koje je ranije
nabavilo fiksnu imovinu (ima stariju f. imovinu) imaće veću vrednost racia.
2)Uticaj inflacije na vrednost racia
Preduzeće koje je kasnije nabavilo (kupilo) fiksnu imovinu platiće za nju veću cenu zbog inflacije, i samim tim
imaće manju vrednost racia, i obrnuto, preduzeće koje je ranije kupilo fiksnu imovinu platiće za nju manju cenu
i samim tim imaće veću vrednost racia.
Kao zaključak se nameće da ne bi trebalo porediti verdnosti ovog racia kod preduzeća koja su u različitim
vremenskim trenicima nabavila fiksnu imovinu.
3.Metod nabavke fiksne imovine
Ukoliko je preduzeće nabavilo fiksnu imovinu kupovinom na kredit ili putem finasijskog lizinga ona se
evidentira u bilansu stanja po nabavnoj vrednosti. Sa druge strane, ukoliko je preduzeće osnovna sredstva
pribavilo uz pomoć operativnog lizinga, takva imovina se ne evidentira u bilansu stanja, iako učestvuje u
stvaranju prihoda. Preduzeća koja su na ovakav način pribavila osnovna sredstva mogu imati preuveličane
vrednosti racia.
Na kraju se može zaključiti da ne bi trebalo porediti vrednosti racia obrta fiksne imovine u slučaju preduzeća
koja su na različit način nabavila fiksnu imovinu.
Komentar racia obrta fiksne imovine
Ovaj racio pokazuje efikasnost upravljanja fiksnom imovinom preduzeća, odnosno pokazuje koliko dinara
prihoda od prodaje u proseku tokom godine generiše svaki dinar uložen u osnovna sredstva preduzeća. Sa
stanovišta likvidnosti, solventnosti i profitabilnosti poželjno je da njegova vrednost bude što veća.
Raspoloživi podaci jasno pokazuju da je dinar fiksne imovine u posmatranom preduzeću u proseku generisao
2,47 dinara prihoda od prodaje u 2006 godini i 2,99 dinara prihoda od prodaje u 2007 godini. Trend povećanja
efikasnosti upravljnja (upošljavanja) fiksnom imovinomje prisutan još od 2005 godine, o čemu govori postepen
rast vrednosti ovog racia u periodu od 2005 godine do 2007 godine. Ukoliko pretpostavimo medjusobnu
uporedivost svih preduzeća u grani (zbog delovanja prethodno pomenuta 3 faktora) po njihovoj starosti,
78
vremenskom trenutku i modelu pribavljanja osnovnih sredstava, zaključujemo da je obrt fiksne imovine u
posmatranom preduzeću zadovoljavajući, zbog toga što preduzeće efikasnije upravlja fiksnom imovinom
proseka grane, dok blago zaostaje za liderom i neposrednim i posrednim konkurentom. Na kraju vidimo i da je
ostvaren obrt fiksne imovine veći od planiranog.
U slučaju ovog racia treći deo komentara nije potreban, zato što su zaključci o obrtu fiksne imovine konačni!
Racio obrta obrtne imovine
 Definisanje racia obrta obrtne imovine

Racio obrta obrtne imovine =
𝐏𝐑𝐎𝐒𝐄Č𝐍𝐀 𝐎𝐁𝐑𝐓𝐍𝐀 𝐈𝐌𝐎𝐕𝐈𝐍𝐀 𝐈 𝐀𝐕𝐑
Prosečna obrtna imovina i AVR

(𝐨𝐛𝐫𝐭𝐧𝐚 𝐢𝐦𝐨𝐯𝐢𝐧𝐚 𝐧𝐚 𝐩𝐨č.𝐠𝐨𝐝𝐢𝐧𝐞 +𝐀𝐕𝐑 𝐧𝐚 𝐩𝐨č.𝐠𝐨𝐝𝐢𝐧𝐞)+(𝐨𝐛𝐫𝐭𝐧𝐚 𝐢𝐦𝐨𝐯𝐢𝐧𝐚 𝐧𝐚 𝐤𝐫𝐚𝐣𝐮 𝐠𝐨𝐝𝐢𝐧𝐞 + 𝐀𝐕𝐑 𝐧𝐚 𝐤𝐫𝐚𝐣𝐮 𝐠𝐨𝐝𝐢𝐧𝐞)
= 𝟐
 Vreme obrta obrtne imovine
Vreme obrta obrtne imovine pokazuje prosečno vreme trajanja jednog obrta obrtne imovine. Izražava se brojem
dana. Može se reći da vreme obrta obrtne imovine pokazuje i koliko dana se obrtna imovina zadražava u
preduzeću, prosečno tokom godine.
Vreme obrta obrtne imovine = 𝐑𝐀𝐂𝐈𝐎 𝐎𝐁𝐑𝐓𝐀 𝐎𝐁𝐑𝐓𝐍𝐄 𝐈𝐌𝐎𝐕𝐈𝐍𝐄
Komentar racia obrta obrtne imovine
Ovaj racio pokazuje efikasnost upravljanja obrtnom imovinom u preduzeću. On pokazuje koliko dinara prihoda
od prodaje prosečno tokom godine generiše svaki dinar uložen u obrtnu imovinu preduzeća, tj. pokazuje koliko
se puta u proseku u toku godine obrtna imovina obrne kroz prihode od prodaje od prodaje, a pod pretpostavkom
pune naplativosti prihoda i koliko se puta konvertuje u gotovinu (vrati u početni novčani oblik). Sa stanovišta
likvidnosti, solventnosti i profitabilnosti, poželjno je da vrednost ovog racia bude što veća. Može se reći da ovaj
racio pokazuje broj obrta obrtne imovine tokom godine.
79
2. Drugi deo komentara (komentar konkretnih vrednosti racia) – spomenuto je i vreme obrta obrtne
imovine!
Na osnovu raspoloživih podataka jasno zaključujemo da se obrtna imovina u posmatranom preduzeću u proseku
3,21 puta obrnula kroz prihode od prodaje i pretvorila u gotovinu u 2006 godini, odnosno 3,41 puta u 2007
godini. Uporedo sa ovim ubrzavanjem obrta obrtne imovine skraćeno je prosečno vreme trajanja jednog obrta
sa 114 dana u 2006 godini, na 107 dana u 2007 godini. Trend povećanja efikasnosti upravljanja obrtnom
imovinom je prisutan od 2005 godine, na šta ukazuje postepeno ubrzavanje (povećanje) racia obrta obrtne
imovine od 2005 godine do 2007 godine. Jasno vidimo da je ova efikasnost sasvim zadovoljavajuća, s obzirom
da rspoloživi granski podaci pokazuju da preduzeće efikasnije upravlja obrtnom imovinom od prosečnog
preduzeća u grani, dok blago zaostaje za liderom, posrednim i neposrednim konkurentom. Takodje, vidimo da
je obrt u 2007 godini nešto manji od planiranog.
3.Treći deo komentara (uveki je isti u slučaju ovog racia)
Zaključci o efikasnosti upravljanja obrtnom imovinom nisu konačni, za njih je potrebno proveriti još i obrt
zaliha i potraživanja od kupaca.
Napomena: Efekti obrta obrtne imovine su dvostruki. S jedne strane što je brži obrt obrtne imovine, brže se
oslobadja gotovina iz poslovnog procesa (brže se generiše slobodna gotovina), s druge strane potrebna su manja
ulaganja u delove obrtne imovine (zalihe i potraživanja).
Racio obrta zaliha
 Definisanje racia obrta zaliha

Racio obrta zaliha = 𝐏𝐑𝐎𝐒𝐄Č𝐍𝐄 𝐙𝐀𝐋𝐈𝐇𝐄 𝐈 𝐀𝐕𝐑
Prosečne zalihe i AVR

(𝐳𝐚𝐥𝐢𝐡𝐞 𝐧𝐚 𝐩𝐨č𝐞𝐭𝐤𝐮 𝐠𝐨𝐝𝐢𝐧𝐞 + 𝐀𝐕𝐑 𝐧𝐚 𝐩𝐨č𝐞𝐭𝐤𝐮 𝐠𝐨𝐝𝐢𝐧𝐞)+(𝐳𝐚𝐥𝐢𝐡𝐞 𝐧𝐚 𝐤𝐫𝐚𝐣𝐮 𝐠𝐨𝐝𝐢𝐧𝐞 + 𝐀𝐕𝐑 𝐧𝐚 𝐤𝐫𝐚𝐣𝐮 𝐠𝐨𝐝𝐢𝐧𝐞)
= 𝟐
 Vreme obrta zaliha
Vreme obrta zaliha predstavlja (pokazuje) prosečno vreme koje protekne od trenutka nabavke materijala od
dobavljača do trenutka prodaje gotovih proizvoda kupcima (proizvedenih od tih materijala). Izražava se brojem
dana. Može se reći da vreme obrta zaliha pokazuje i koliko dana se zalihe zadržavaju u preduzeću, prosečno
tokom godine.
Vreme obrta zaliha = 𝐑𝐀𝐂𝐈𝐎 𝐎𝐁𝐑𝐓𝐀 𝐙𝐀𝐋𝐈𝐇𝐀
80
Kometar racia obrta zaliha
Ovaj racio pokazuje efikasnost upravljanja zalihama u preduzeću. On pokazuje koliko dinara prihoda od prodaje
prosečno tokom godine generiše svaki dinar uložen u zalihe preduzeća, tj. pokazuje koliko se puta u proseku u
toku godine zalihe obrnu (prometnu) kroz prihode od prodaje, a pod pretpostavkom pune naplativosti prihoda i
koliko se puta u toku godine konvertuju u gotovinu. Sa stanovišta likvidnosti, solventnosti profitabilnosti
poželjno je da vrednosti ovog racia budu što veće.
2.Drugi deo komentara (komentar konkretnih vrednosti racia) – spomenuto je i vreme obrta zaliha!
Raspoloživi podaci jasno pokazuju da su se zalihe u ovom preduzeću u proseku 5,32 puta obrnule kroz prihode
od prodaje i konvertovale u gotovinu u 2006 godini, odnosno 5,75 puta u 2007 godini. Uporedo sa ovim
ubrzavanjem obrta zaliha, skraćeno je vreme trajanja jednog obta zaliha sa 68 dana u 2006 godini, na 64 dana u
2007 godini. Ovo povećanje efikasnosti upravljanja zalihama sigurno je pozitivno uticalo na likvidnost,
solventnost i profitabilnost preduzeća u 2007 godini. Komentar se još može dopuniti sa poredjenjima sa
granskim i planiranim vrednostima.
3.Treći deo komentara (uvek je isti u slučaju ovog racia)
Zaključci o efikasnosti upravljanja zalihama nisu konačni, za njihovo donošenje potrebno je proveriti vrednosti
tzv. parcijalnih pokazatelje obrta zaliha.
 Parcijalni pokazatelji obrta zaliha
TROŠKOVI MATERIJALA
Racio obrta materijala = PROSEČNA VREDNOST ZALIHA MATERIJALA
CENA KOŠTANJA ZAVRŠENIH PROIZVODA

Racio obrta nedovršene proizvodnje = PROSEČNA VREDNOST ZALIHA NEDOVRŠENE PROIZVODNJE
CENA KOŠTANJA PRODATIH PROIZVODA

Racio obrta gotovih proizvoda = PROSEČNA VREDNOST ZALIHA GOTOVIH PROIZVODA
PRIHODI OD PRODAJE ROBE

Racio obrta robe = PROSEČNA VREDNOST ZALIHA ROBE
Napomena: U slučaju parcijalnih poazatelja obrta zaliha poterbno je znati samo formule. Vrednosti ovih racia
nećemo obračunavati.
Racio obrta potraživanja od kupaca
 Definisanje racia obrta potraživanja od kupaca
𝐏𝐑𝐈𝐇𝐎𝐃𝐈 𝐎𝐃 𝐏𝐑𝐎𝐃𝐀𝐉𝐄 𝐍𝐀 𝐄𝐊𝐒𝐓𝐄𝐑𝐍𝐎𝐌 𝐓𝐑Ž𝐈Š𝐓𝐔

Racio obrta potraživanja od kupaca = 𝐏𝐑𝐎𝐒𝐄Č𝐍𝐀 𝐏𝐎𝐓𝐑𝐀Ž𝐈𝐕𝐀𝐍𝐉𝐀 𝐎𝐃 𝐊𝐔𝐏𝐀𝐂𝐀
81
Prosečna potraživanja od kupaca
𝐩𝐨𝐭𝐫𝐚ž𝐢𝐯𝐚𝐧𝐣𝐚 𝐨𝐝 𝐤𝐮𝐩𝐚𝐜𝐚 𝐧𝐚 𝐩𝐨č𝐞𝐭𝐤𝐮 𝐠𝐨𝐝𝐢𝐧𝐞 + 𝐩𝐨𝐭𝐫𝐚ž𝐢𝐯𝐚𝐧𝐣𝐚 𝐨𝐝 𝐤𝐮𝐩𝐚𝐜𝐚 𝐧𝐚 𝐤𝐫𝐚𝐣𝐮 𝐠𝐨𝐝𝐢𝐧𝐞

=
𝟐
Napomene:
1.Iz brojioca racia se izbacuje interna realizacija, tj. prihodi od prodaje na ninternom tžištu, s obzirom da se radi
o prihodima koji nisu nastali na eksternom tržištu kroz pravu prodaju proizvoda kupcima (prosto rečeno, po
osnovu interne realizacije ne nastaju potraživanja od kupaca).
2.Prilikom obračuna ovog racia pretpostavljamo da su prihodi od prodaje na eksternom tržištu u celosti
ostvareni prodajom na odloženo (ili na poček). U suprotnom, ukoliko bi odredjeni deo prihoda od prodaje na
eksternom tržištu bio ostvaren prodajom za gotovo, za taj iznos (deo prihoda) bismo morali da umanjimo prihode
od prodaje na eksternom tržištu.
2.U imeniocu racia se uzimaju samo kratkoročna potraživanja od kupaca. Ukoliko u bilansu stanja nisu
navedena potraživanja od kupaca kao posebna stavka, uzimaju se cela poslovna potraživanja.
 Racio kreditiranja kupaca
Racio kreditiranja kupaca = 𝐑𝐀𝐂𝐈𝐎 𝐎𝐁𝐑𝐓𝐀 𝐏𝐎𝐓𝐑𝐀Ž𝐈𝐕𝐀𝐍𝐉𝐀 𝐎𝐃 𝐊𝐔𝐏𝐀𝐂𝐀
Racio kreditiranja kupaca predstavlja (pokazuje) prosečno vreme naplate potraživanja od kupaca, odnosno to je
prosečno vreme koje protekne od momenta prodaje gotovih proizvoda kupcima (od nastanka potraživanja) do
momenta naplate potraživanja. Kaže se i da ovaj racio pokazuje prosečan period u toku koga preduzeće
beskamatno kreditira svoje kupce. Ovaj period iz ugla preduzeća trebalo bi da bude što kraći, što znači da će
preduzeće pre dolaziti do gotovine, dok kupcima odgovara da ovaj period bude što duži. Neka preduzeća svesno
produžavaju ovaj period da bi privukla kupce i stimulisala prodaju (i povećala prihode). Jedino tada ima smisla
produžavati ovaj period iako to može narušiti finansijski položaj preduzeća.
 Kreditna politika preduzeća
Oba prethodna racia ukazuju na kreditnu politiku preduzeća, koja može biti:
1.vrlo oštra, koja podrazumeva period naplate potraživanja do 30 dana
2.fleksibilna, koja podrazumeva period naplate potraživanja koji je duži od 30 dana
Preduzeća koja imaju jaku pregovaračku moć i tržišnu poziciju u odnosu na kupce mogu voditi oštru kreditnu
politiku, dok preduzeća koja imaju slabu poziciju na tržištu moraju voditi fleksibilnu kreditnu politiku, jer u
suprotnom mogu ostati bez tražnje (prodaje).
82
Komentar racia obrta potraživanja od kupaca
Ovaj racio ukazuje na efikasnost naplate (upravljanja) potraživanja od kupaca, odnosno pokazuje koliko puta u
proseku u toku godine preduzeće naplati svoja potraživanja od kupaca. Sa stanovišta likvidnosti, solventnosti i
profitabilnosti poželjno je da vrednosti ovog racia budu što veće.
2.Drugi deo komentara (komentar konkretnih vrednosti racia) – spomenut je i racio kreditiranja kupaca
!
Raspoloživi podaci pokazuju da je posmatrano preduzeće u proseku 8,71 puta naplatilo svoja potraživanja od
kupaca u 2006 godini i 8,56 puta u 2007 godini. Uporedo sa ovim usporavanjem tempa naplate potraživanja,
produžen je i racio kreditiranja kupaca (period beskamatnog kreditiranja kupaca) sa 42 dana u 2006 godini na
43 dana u 2007 godini. Primećujemo da je relaksiranje politike kreditiranja kupaca prisutno još od 2005 godine,
o čemu govori postepeno smanjenje vrednosti racia obrta potraživanja od kupaca u periodu od 2005 do 2007
godine. No, ipak ovakvo relaksiranje kreditne politike je imalo smisla zato što je do značajnog rasta prihoda od
prodaje preduzeća i nije bitno ugrozilo finansijsku poziciju i profitabilnost preduzeća. Uostalom, efikasnost
naplate potraživanja od kupaca, uprkos silaznom trendu, je i dalje na zadovoljavajućem nivou. Raspoloživi
granski podaci pokazuju da preduzeće bržim tempom naplaćuje potraživanja od prosečnog preduzeća u grani i
od posrednog konkurenta, dok blago zaostaje za liderom i neposrednim konkurentom. Takodje, vidimo i da je
ostvarena efikasnost naplate potraživanja u ovom preduzeću nešto niža od planirane.
U slučaju ovog racia treći deo komentara nije potreban zato što su zaključci o obrtu potraživanja od kupaca
konačni.
Racio obrta obaveza prema dobavljačima
 Definisanje racia obrta obaveza prema dobavljačima
𝐔𝐊𝐔𝐏𝐍𝐄 𝐍𝐀𝐁𝐀𝐕𝐊𝐄
Racio obrta obaveza prema dobavljačima = 𝐏𝐑𝐎𝐒𝐄Č𝐍𝐄 𝐎𝐁𝐀𝐕𝐄𝐙𝐄 𝐏𝐑𝐄𝐌𝐀 𝐃𝐎𝐁𝐀𝐕𝐋𝐉𝐀Č𝐈𝐌𝐀
Prosečne obaveze prema dobavljačima
𝐨𝐛𝐚𝐯𝐞𝐳𝐞 𝐩𝐫𝐞𝐦𝐚 𝐝𝐨𝐛𝐚𝐯𝐥𝐣𝐚č𝐢𝐦𝐚 𝐧𝐚 𝐩𝐨č𝐞𝐭𝐤𝐮 𝐠𝐨𝐝𝐢𝐧𝐞 + 𝐨𝐛𝐚𝐯𝐞𝐳𝐞 𝐩𝐫𝐞𝐦𝐚 𝐝𝐨𝐛𝐚𝐯𝐥𝐣𝐚č𝐢𝐦𝐚 𝐧𝐚 𝐤𝐫𝐚𝐣𝐮 𝐠𝐨𝐝𝐢𝐧𝐞
=
𝟐
Ukupne nabavke = ukupna godišnja potrošnja + povećanje vrednosti zaliha materijala i zaliha robe
ili
83
Ukupne nabavke = ukupna godišnja potrošnja – smanjenje vrednosti zaliha materijala i zaliha robe
Ukupna godišnja potrošnja (troškovi koji su predmet nabavke) obuhvata:
1.nabavnu vrednost prodate robe
2.troškove direktnog materijala (materijala za izradu)
3.troškove ostalog materijala
4.troškove goriva i energije
5.troškove proizvodnih usluga
 Racio regulisanja obaveza prema dobavljačima

Racio regulisanja obaveza prema dobavljačima =
𝐑𝐀𝐂𝐈𝐎 𝐎𝐁𝐑𝐓𝐀 𝐎𝐁𝐀𝐕𝐄𝐙𝐀 𝐏𝐑𝐄𝐌𝐀 𝐃𝐎𝐁𝐀𝐕𝐋𝐉𝐀Č𝐈𝐌𝐀
Racio regulisanja obaveza prema dobavljačima pokazuje prosečno vreme isplate obaveza prema
dobavljačima, odnosno prosečno vreme koje protekne od trenutka nabavke materijala od dobavljača (i nastanka
obaveze prema dobavljačima) do trenutka isplate obaveza prema dobavljačima. Takodje, to je prosečno vreme
u toku koga je preduzeća beskamatno kreditirano od strane svojih dobavljača. Preduzeću odgovara da to vreme
bude što duže, što povećava njegovu likvidnost, solventnost i profitabilnost. Ovaj racio pokazuje pregovaračku
moć preduzeća u odnosu na dobavljače.
Komentar racia obrta obaveza prema dobavljačima
Ovaj racio pokazuje koliko puta u proseku u toku godine preduzeće izmiruje svoje obaveze prema dobavljačima.
Sa stanovišta likvidnosti, solventnosti i profitabilnosti, poželjno je da broj ovih plaćanja tokom godine bude što
manji, odnosno da vrednost racia bude što manja.
Raspoloživi podaci pokazuju da je preduzeće u proseku 10,89 puta izmirilo svoje obaveze prema dobavljačima
u 2006 godini i 10,81 puta u 2007 godini, što znači da je tempo isplate obaveza prema dobavljačima blago
usporen, što je verovatno posledica usporavanja tempa naplate potraživanja od kupaca. Ipak, ovo usporavanje
tempa isplate obaveza prema dobavljačima nije bilo preveliko, tako da je racio regulisanja obaveza prema
dobavljačima ostao na nivou od 34 dana u 2007 godini, koliko je iznosio i u 2006 godini.
U slučaju ovog racia treći deo komentara nije potreban, s obzirom da su zaključci o obrtu obaveza prema
dobavljačima konačni.
84
Poslovni i gotovinski ciklus (proces)
 Poslovni ciklus
Poslovni ciklus predstavlja zbir vremena obrta zaliha i racia kreditiranja kupaca, odnosno to je prosečno
vreme koje protekne od nabavke materijala od dobavljača, do naplate potraživanja od kupaca.
Poslovni ciklus = vreme obrta zaliha + racio kreditiranja kupaca
 Gotovinski ciklus
Gotovinski ciklus predstavlja prosečno vreme tokom koga je gotovina zarobljena u poslovnom procesu
preduzeća, odnosno predstavlja razliku izmedju poslovnog ciklusa i racia regulisanja obaveza prema
dobavljačima.
Gotovinski ciklus = poslovni ciklus – racio regulisanja obaveza prema dobavljačima
Preduzeću odgovara da gotovinski ciklus bude što kraći, a najbolje bi bilo da bude negativan. Gotovinski
ciklus je negativan ako je racio regulisanja obaveza prema dobavljačima duži od poslovnog ciklusa. Ako je
gotovinski ciklus negativan, obaveze prema dobaljačima se isplaćuju nakon naplate potraživanja od kupaca, što
je svakako pozitivno za likvidnost preduzeća. Ukoliko to nije slučaj, onda se radi očuvanja likvidnosti moraju
uzeti kratkoročni krediti za isplatu obaveza prema dobavljačima, zato što odlivi gotovine nastaju pre priliva
gotovine (prilivi nastaju na kraju poslovnog ciklusa).
RACIO ANALIZA PROFITABILNOSTI
 Racio analiza profitabilnosti – uvodno izlaganje
Racio analiza profitabilnosti predstavlja tzv. finale analize finansijskih izveštaja.
Racia (pokazatelji) profitabilnosti (ili zaradjivačke sposobnosti) preduzeća se mogu podeliti u 2 grupe:
1.Prvu grupu čine pokazatelji (racia) profitabilnosti prihoda
2.Drugu grupu čine pokazatelji profitabilnosti imovine (stopa prinosa na ukupnu imovinu - ROA i stopa prinosa
na kapital - ROE)
RACIO ANALIZA PROFITABILNOSTI PRIHODA
 Racio analiza profitabilnosti (dobitnosti) prihoda – uvodno izlaganje
Pokazatelji profitabilnosti prihoda su tzv. stope dobitka (profitne stope ili profitne marže). Generalno, može se
reći da se sve stope dobitka dobijaju stavljanjem u odnos odgovarajućeg koncepta rezultata sa jedne strane i
prihoda sa druge strane, a u skladu sa tim postoje različite vrste stopa dobitka ili profitnih marži.
85
Stopa bruto poslovnog dobitka
 Definisanje stope bruto poslovnog dobitka
𝐁𝐑𝐔𝐓𝐎 𝐏𝐎𝐒𝐋𝐎𝐕𝐍𝐈 𝐃𝐎𝐁𝐈𝐓𝐀𝐊

Stopa bruto poslovnog dobitka = x 100
Napomene:
1.Sve stope dobitka se moraju izraziti u procentima - % (ukoliko je potrebno, sve procente treba zaokruživati
na dve decimale). Ovo neće biti posebno spominjano u slučaju svake od profitnih marži koje ćemo obradjivati
u nastavku.
2.Treba računati i eventualne negativne stope dobitka (negativne stope dobitka se javljaju u slučaju pojave neto
gubitka). Ovo se, takodje, odnosi na sve stope dobitka, tj. profitne marže i neće biti posebno spominjano u
slučaju svake od profitnih marži koje ćemo obradjivati u nastavku. .
3.Ukoliko je bilans uspeha prezentovan u formi liste koja omogućava vertikalnu segmentaciju rezultata, iznos
bruto poslovnog dobitka se može direktno preuzeti iz pomenutog izveštaja. Medjutim, ako je bilans uspeha
prezentovan u formi konta, iznos bruto poslovnog dobitka se mora obračunati prema sledećoj formuli:
Bruto poslovni dobitak = ukupni poslovni prihodi – (troškovi direktnog materijala + nabavna vrednost prodate robe)
Obratite pažnju da ukoliko su troškovi materijala dati zbirno (tj. ako nije poznato koji deo od ukupnih troškova
materijala se odnosi na troškove direktnog materijala, ili materijala za izradu, a koji deo na troškove indirektnog,
ili ostalog materijala) u obračun bruto poslovnog rezultata treba ih uključiti u celosti.
4.Još jednom napominjemo da prihodi od prodaje na eksternom tržištu obuhvataju: prihode od prodaje
robe, prihode od prodaje proizvoda i usluga i ostale poslovne prihode (premije, subvencije, dotacije). Uz to,
napominjemo da se prihodi od prodaje na internom tržištu mogu nazvati i prihodima od aktiviranja učinaka ili
internom realizacijom.
 Napomena – Uputstvo za komentarisanje svih racia profitabilnosti prihoda (stopa dobitka ili
profitnih marži)
86
3.Treći deo komentara nije potreban.
Pored prethodno navedenog, u vezi komentarisanja racia profitabilnosti prihoda treba naglasiti i sledeće:
2.Na ispitu će biti data odredjena vrednost u odnosu na koju treba komentarisati racio (napr. vrednost racia u
prethodnom periodu, planirana vrednost racia ili neka od tzv. granskih vrednosti racia – vrednost racia u slučaju
lidera u grani, posrednih konkurenata, neposrednih konkurenata i prosečna vrednost racia u grani). Ne mešajte
vrednosti racia koje se komentarišu (tj. obračunavaju) i vrednosti racia u odnosu na koje se vrši
komentarisanje.
3.Racia profitabilnosti prihoda nemaju orijentacione normale (tzv. idealne vrednosti), već su njihove
vrednosti individualno uslovljene.
Komentar stope bruto poslovnog dobitka
Stopa bruto poslovnog dobitka pokazuje koliko je učešće bruto poslovnog dobitka u prihodima od prodaje
preduzeća, odnosno koliko dinara bruto poslovnog dobitka sadrži svakih 100 dinara prihoda od prodaje. Što je
ova stopa veća, profitabilnost prihoda je veća, a samim tim i profitabilnost preduzeća koja se zatim pozitivno
odražava i na solventnost.
Napomena: Drugi deo komentara svih stopa dobitka (profitnih marži) koji se odnosi na konkretne vrednosti
biće odradjen zbirno.
Stopa neto poslovnog dobitka
 Definisanje stope neto poslovnog dobitka

Stopa neto poslovnog dobitka može se nazvati i stopom poslovnog dobitka.
𝐍𝐄𝐓𝐎 𝐏𝐎𝐒𝐋𝐎𝐕𝐍𝐈 𝐃𝐎𝐁𝐈𝐓𝐀𝐊
Stopa neto poslovnog dobitka = 𝐏𝐑𝐈𝐇𝐎𝐃𝐈 𝐎𝐃 𝐏𝐑𝐎𝐃𝐀𝐉𝐄 𝐍𝐀 𝐄𝐊𝐒𝐓𝐄𝐑𝐍𝐎𝐌 𝐈 𝐈𝐍𝐓𝐄𝐑𝐍𝐎𝐌 𝐓𝐑Ž𝐈Š𝐓𝐔 x 100
Napomena: Ukoliko je bilans uspeha prezentovan u formi liste koja omogućava vertikalnu segmentaciju
rezultata, iznos (neto) poslovnog dobitka se može direktno preuzeti iz pomenutog izveštaja. Medjutim, ako je
bilans uspeha prezentovan u formi konta, iznos poslovnog dobitka se mora obračunati prema sledećoj formuli:
Poslovni dobitak (rezultat) = poslovni prihodi – poslovni rashodi
87
Komentar stope (neto) poslovnog dobitka
Ova stopa pokazuje koliko je učešće neto poslovnog dobitka u prihodima od prodaje preduzeća, odnosno
pokazuje koliko dinara neto poslovnog dobitka je sadržano u svakih 100 dinara prihoda od prodaje preduzeća.
Što je ova stopa veća, veća je profitabilnost prihoda, a samim tim i profitabilnost preduzeća, koja se zatim
pozitivno odražava na solventnost.
Napomena: Ova stopa je važna jer pokazuje profitabilnost poslovnih prihoda koji su posledica osnovne
delatnosti preduzeća.
Racio neto profitne marže
 Definisanje neto profitne marže
Raci neto profitne marže može se skraćeno nazvati – neto profitna marža.
𝐍𝐄𝐓𝐎 𝐃𝐎𝐁𝐈𝐓𝐀𝐊 𝐏𝐎𝐒𝐋𝐄 𝐏𝐎𝐑𝐄𝐙𝐀

Racio neto profitne marže = 𝐏𝐑𝐈𝐇𝐎𝐃𝐈 𝐎𝐃 𝐏𝐑𝐎𝐃𝐀𝐉𝐄 𝐍𝐀 𝐄𝐊𝐒𝐓𝐄𝐑𝐍𝐎𝐌 𝐈 𝐈𝐍𝐓𝐄𝐑𝐍𝐎𝐌 𝐓𝐑Ž𝐈Š𝐓𝐔 x 100
Komentar neto profitne marže
Ovaj racio pokazuje koliko je učešće neto dobitka posle poreza u prihodima od prodaje preduzeća, odnosno
koliko je dinara neto dobitka posle poreza sadržano u svakih 100 dinara prihoda od prihoda od prodaje. Što je
ova stopa (racio) veća, veća je profitabilnost prihoda, a samim tim i profitabilnost preduzeća, koja se zatim
pozitivno odražava na solventnost.
Napomena: Ovaj racio pokazuje profitabilnost prihoda iz perspektive vlasnika preduzeća, zato što proverava
koliko je učešće neto dobitka (posel poreza) u prihodima, a neto dobitak (posle poreza) pripada vlasnicima.
Racio bruto profitne marže
 Definisanje bruto profitne marže
Racio bruto profitne marže može se skraćeno nazvati – bruto profitna marža.
𝐁𝐑𝐔𝐓𝐎 𝐏𝐑𝐎𝐅𝐈𝐓 (𝐃𝐎𝐁𝐈𝐓𝐀𝐊)
Racio bruto profitne marže = 𝐏𝐑𝐈𝐇𝐎𝐃𝐈 𝐎𝐃 𝐏𝐑𝐎𝐃𝐀𝐉𝐄 𝐍𝐀 𝐄𝐊𝐒𝐓𝐄𝐑𝐍𝐎𝐌 𝐈 𝐈𝐍𝐓𝐄𝐑𝐍𝐎𝐌 𝐓𝐑Ž𝐈Š𝐓𝐔 x 100
88
Bruto profit = neto dobitak posle poreza + troškovi kamata x (1- stopa poreza)
Bruto profit = neto dobitak posle poreza + troškovi kamata – (troškovi kamata x stopa poreza)
Napomena: Stopu poreza u prethodnom obračunu treba koristiti u vidu decimalnog broja, a ne u vidu
procenta. Ovo dalje neće biti posebno naglašavano.
 Moguća shvatanja (tj. tumačenja) bruto profita (moguće ispitno pitanje)
Postoje tri shvatanja bruto profita:
1.Prvo shvatanje
Prema prvom shvatanju bruto profit predstavlja prinos i vlasnika i poverilaca, odnosno predstavlja pogled na
profitabilnost prihoda iz perspektive vlasnika i iz perspektive poverilaca. Neto dobitak posle poreza predstavlja
prinos za vlasnike, dok troškovi kamata posle poreza predstavljaju prinos poverilaca.
2.Drugo shvatanje
Prema drugom shvatanju bruto profit predstavlja neto dobitak posle poreza uvećan za troškove kamata i
umanjen za poreske uštede po osnovu troškova kamata:
Bruto profit = neto dobitak posle poreza + troškovi kamata – (troškovi kamata x stopa poreza)
Troškovi kamata x stopa poreza – obrazac za obračun poreskih ušteda po osnovu troškova kamata. Poreske
uštede se ostvaruju zato što troškovi kamata umanjuju poresku osnovicu. U skladu sa tim može se reći da što su
veći troškovi kamata (što je preduzeća zaduženije) biće veće i poreske uštede po osnovu pomentuih troškova.
3.Treće shvatanje
Prema trećem shvatanju bruto profit se može shvatiti i kao neto dobitak (posle poreza) koji bi preduzeće
ostvarilo ukoliko bi njegova imovina u celosti bila finansirana vlasničkim kapitalom, odnosno ukoliko
preduzeće ne bi uopšte koristilo pozajmljene izvore finansiranja (što je retkost u praksi).
Komentar bruto profitne marže
1.Prvi deo komentara
Ovaj racio pokazuje koliko je procentualno učešće bruto dobitka u prihodima od prodaje, odnosno on pokazuje
koliko dinara bruto profita u sebi sadrži svakih 100 dinara prihoda od prodaje. Što su vrednosti ovog racia veće,
veća je i profitabilnost prihoda (iz perspektive vlasnika i poverilaca), kao i profitabilnost celog preduzeća, što
se pozitivno odražava na solventnost.
89
Drugi deo komantara
(zbirni komentar konkretnih vrednosti racia koji pokazuju profitabilnost prihoda)
Raspoloživi podaci ukazuju de se profitabilnost prihoda od prodaje posmatranog preduzeća povećava u periodu
od 2005 do 2007 godine. Na to ukazuje postepen rast sva 4 racia profitabilnosti prihoda u analiziranom
trogodišnjem periodu. To povećanje profitabilnosti (dobitnosti) prihoda je u kombinaciji sa ubrzavanjem obrta,
značajno doprinelo rastu profitabilnosti ukupne imovine (ROA) i profitabilnosti vlasničkog kapitala preduzeća
(ROE). Sve to je pozitivno uticalo i na solventnost preduzeća. Raspoloživi granski podaci pokazuju da je
profitabilnost prihoda u ovom preduzeću zadovoljavajuća i da je iznad prosečne granske profitabilnosti prihoda,
dok blago zaostaje za profitabilnošću lidera, posrednog i neposrednog konkurenta. Na kraju vidimo i da je
ostvarena profitabilnost prihoda u 2007 godini, nešto manja od planirane.
 Da li se na osnovu racia profitabilnosti prihoda može utvrditi profitabilnost preduzeća? (moguće

ispitno pitanje)
Na osnovu profitabilnosti prihoda ne može se doneti konačan zaključak o profitabilnosti preduzeća. Drugim
rečima, visoka profitabilnost prihoda nije garancija profitabilnosti preduzeća, i to zato što stope dobitka (tj.
pokazatelji profitabilnosti prihoda) ne uzimaju u obzir visinu angažovanog kapitala i efekat finansijskog
leveridža. Konačan sud o profitabilnosti preduzeća može se dati tek nakon analize odgovarajućih stopa prinosa
(ROA i ROE) i njihovog medjusobnog odnosa (kako bi se utvrdio efekat finansijskog leveridža), što znači da
se u analizu mora uključiti, pored profitabilnosti prihoda, i efikasnost upravljanja ukupnom imovinom i
vlasničkim kapitalom (tj. obrt). Obrt, u kombinaciji sa profitabilnošću prihoda, daje odgovarajuće stope prinosa.
Konačno, treba istaći da se preduzeće može oceniti kao profitabilno, tek ako je efekat finansijskog leveridža
pozitivan. O ovome će biti znatno više reči u nastavku izlaganja.
RACIO ANALIZA PROFITABILNOSTI IMOVINE I KAPITALA
(racio analiza profitabilnosti ulaganja)
 Racio analiza profitabilnosti ulaganja – uvodno izlaganje
Pokazatelji profitabilnosti ulaganja su ogovarajuće stope prinosa, koje se dobijaju stavljanjem u odnos
odgovarajućeg koncepta rezultata (tj. dobitka) i uloženog kapitala, tj. ulaganja u odgovarajuću imovinu koja je
učestvovala u njegovom stvaranju. Kao opšti pokazatelj profitabilnosti ulaganja (tj. kao opšti oblik stope
prinosa) koristi se ROI (return on investement – prinos na ulaganje), ili preciznije, stopa prinosa na uloženi
kapital, tj. ulaganja:
𝐃𝐎𝐁𝐈𝐓𝐀𝐊
ROI = 𝐔𝐋𝐎Ž𝐄𝐍𝐈 𝐊𝐀𝐏𝐈𝐓𝐀𝐋
x 100
U zavisnosti od vrste ulaganja, mogu se koristiti razne varijante stopa prinosa, od kojih ćemo se mi baviti:
1.Stopom prinosa na ukupnu ulaganja (ukupnu imovinu) – ROA (return on assets)
2.Stopom prinosa na vlasnički kapital – ROE (return on equity)
90
Stopa prinosa na ukupnu imovinu (ukupna ulaganja) – ROA
 Definisanje stope prinosa na ukupnu imovinu (ukupna ulaganja) – ROA
𝐁𝐑𝐔𝐓𝐎 𝐃𝐎𝐁𝐈𝐓𝐀𝐊
ROA = x 100
𝐏𝐑𝐎𝐒𝐄Č𝐍𝐀 𝐔𝐊𝐔𝐏𝐍𝐀 𝐈𝐌𝐎𝐕𝐈𝐍𝐀
Podsećamo da se bruto profit, tj. bruto dobitak, obračunava na sledeći način:
Bruto dobitak = neto dobitak posle poreza + troškovi kamata x (1- stopa poreza)
Napomene:
1.Način na koji treba obračunati prosečnu ukupnu imovinu prezentovan je prilikom definisanja racia obrta
ukupne imovine.
2.Sve stope prinosa se moraju izraziti u procentima (naravno, uključujući ROA i ROE). Ovo neće biti posebno
spominjano prilikom svakog obračuna.
3.Ukoliko je potrebno, procente dobijene prilikom obračuna stopa prinosa treba zaokruživati na dve decimale.
 Definisanje ROA – šira verzija (definisanje tzv. dvokomponentne ROA)
Formula koju ćemo prezentovati u nastavku podrazumeva razlaganje ROA na dve komponente, u skladu sa
tzv. DU PONT – ovim sistemom analize profitabilnosti:
𝐁𝐑𝐔𝐓𝐎 𝐃𝐎𝐁𝐈𝐓𝐀𝐊
ROA = 𝐏𝐑𝐎𝐒𝐄Č𝐍𝐀 𝐔𝐊𝐔𝐏𝐍𝐀 𝐈𝐌𝐎𝐕𝐈𝐍𝐀 x 100 =
𝐁𝐑𝐔𝐓𝐎 𝐃𝐎𝐁𝐈𝐓𝐀𝐊 𝐱 𝟏𝟎𝟎 𝐏𝐑𝐈𝐇𝐎𝐃𝐈 𝐎𝐃 𝐏𝐑𝐎𝐃𝐀𝐉𝐄 𝐍𝐀 𝐄𝐊𝐒𝐓𝐄𝐑𝐍𝐎𝐌 𝐈 𝐈𝐍𝐓𝐄𝐑𝐍𝐎𝐌 𝐓𝐑Ž𝐈Š𝐓𝐔

𝐱
𝐏𝐑𝐈𝐇𝐎𝐃𝐈 𝐎𝐃 𝐏𝐑𝐎𝐃𝐀𝐉𝐄 𝐍𝐀 𝐄𝐊𝐒𝐓𝐄𝐑𝐍𝐎𝐌 𝐈 𝐈𝐍𝐓𝐄𝐑𝐍𝐎𝐌 𝐓𝐑Ž𝐈Š𝐓𝐔 𝐏𝐑𝐎𝐒𝐄Č𝐍𝐀 𝐔𝐊𝐔𝐏𝐍𝐀 𝐈𝐌𝐎𝐕𝐈𝐍𝐀
ROA = bruto profitna marža x racio obrta ukupne imovine
Napomena: Komponente stopa prinosa (koje ćemo definisati u skladu sa DU PONT – ovim sistemom analize
profitabilnosti) treba zaokruživati na četiri decimale, radi preciznijeg obračuna. Ovo neće biti posebno
spominjano prilikom narednih razlaganja stopa prinosa (tj. stope prinosa na vlasnički kapital) koja će biti
prezentovana u nastavku.
 Napomena – Uputstvo za komentarisanje racia profitabilnosti imovine i kapitala (tzv. stopa

prinosa), tj. uputstvo za komentarisanje stope prinosa na ukupnu imovinu – ROA i stope prinosa
na vlasnički (sopstveni) kapital – ROE
1.Prvi deo komentara je teorijski. Uvek je isti, nezavisno od konkretne vrednosti racia (tj. odgovarajuće stope
prinosa). Takodje, značajan je za drugi deo komentara, zato što pokazuje suštinsko objašnjenje odredjenog racia.
91
S obzirom da je ovaj deo komentara teorijski, on može biti predmet teorijskih ispitnih pitanja (nezavisno od
komentara racia u celini).
Pored prethodno navedenog, u vezi komentarisanja racia profitabilnosti imovine i kapitala treba naglasiti i
sledeće:
1.Na ispitu se može zahtevati komentar racia (tj. odgovarajuće stope prinosa) u celini (pored već pomenutih
teorijskih objašnjenja racia koja se nalaze u prvom delu komentara), i to u okviru metodološkog dela ispita
(nakon obračuna konkretne vrednosti racia), ili u okviru teorijskog dela ispita (s tim da će u tom slučaju najčešće
već biti data konkretna vrednost racia koju treba komentarisati).
2.Na ispitu će biti data odredjena vrednost u odnosu na koju treba komentarisati racio, tj. odgovarajuću stopu
prinosa (napr. vrednost racia u prethodnom periodu, planirana vrednost racia ili neka od tzv. granskih vrednosti
racia – vrednost racia u slučaju lidera u grani, posrednih konkurenata, neposrednih konkurenata i prosečna
vrednost racia u grani). Ne mešajte vrednosti racia koje se komentarišu (tj. obračunavaju) i vrednosti racia
u odnosu na koje se vrši komentarisanje.
3.Racia profitabilnosti imovine i kapitala nemaju orijentacione normale (tzv. idealne vrednosti), već su
njihove vrednosti individualno uslovljene.
4.Ne mešajte komentare stopa prinosa (pogotovo stope prinosa na vlasnički kapital – ROE) sa objašnjenjima
koja su usmerena na odredjivanje efekta finansijskog leveridža.
Komentar ROA
ROA pokazuje profitabilnost imovine preduzeća, odnosno pokazuje koliko dinara bruto profita u proseku tokom
godine generiše svakih 100 dinara imovine preduzeća. Što je ova stopa veća, profitabilnost imovine je veća,
veća je i profitabilnost preduzeća, a to se pozitivno odražava i na solventnost.
2.Drugi deo komentara (komentar konkretnih vrednosti)
U posmatranom preduzeću svakih 100 dinara imovine u proseku u toku godine generisalo je 10,48 dinara bruto
profita u 2006 i 12,97 dinara u 2007 godini. U skladu sa tim može se reći da se profitabilnost imovine povećala,
čemu su doprineli povećanje bruto profitne marže, ali i unrzavanje obrta ukupne imovine preduzeća. Sve je to
naravno imalo i pozitivan uticaj na silventnost preduzeća. Na kraju se treba osvrnuti i na poredjenje sa
92
planiranim i granskim vrednostima, kao i na poredjenje obračunatih vrednosti u dužem vremenskom periodu od
3 do 5 godina.
 Obrt kao multiplikator ROA
Moguće su 4 situacije:
1.Kada bruto profitna marža i racio obrta ukupne imovine rastu, raste i ROA, i to brže od bruto profitne marže.
Efekat je multiplikovanje rasta profitabilnosti prihoda.
2.Kada br.pr.marža i racio obrta ukupne imovine opadaju; ROA opada brže od br.pr.marže – Efekat je
multiplikovanje pada profitabilnosti prihoda
3.Kada raste br.pr.marža, a obrt opada; ROA raste, ali ne tako brzo kao br.pr.marža – Efekat je ublažavanje rasta
profitabilnosti prihoda
4.Kada opada br.pr.marža, a obrt raste; ROA opada, ali ne tako brzo kao u drugom slučaju – Efekat je
ublažavanje pada profitabilnosti prihoda
Stopa prinosa na (vlasnički) kapital – ROE
 Definisanje stope prinosa na vlasnički kapital (ROE)

ROE = 𝐏𝐑𝐎𝐒𝐄Č𝐀𝐍 𝐕𝐋𝐀𝐒𝐍𝐈Č𝐊𝐈 𝐊𝐀𝐏𝐈𝐓𝐀𝐋 x 100
Napomene:
1.Prilikom obračuna ROE, naravno, koristi se neto vlasnički kapital, tj. neto vrednost vlasničkog kapitala.
2.Način obračuna prosečnog vlasničkog kapitala prezentovan je prilikom definisanja racia obrta vlasničkog
kapitala.
Prvo razlaganje ROE
Prvo razlaganje ROE, ali i sva naredna, uradjena su prema DU PONT – ovom sistemu analize profitabilnosti.
ROE = 𝐏𝐑𝐎𝐒𝐄Č𝐀𝐍 𝐕𝐋𝐀𝐒𝐍𝐈Č𝐊𝐈 𝐊𝐀𝐏𝐈𝐓𝐀𝐋 x 100 =
𝐍𝐄𝐓𝐎 𝐃𝐎𝐁𝐈𝐓𝐀𝐊 𝐏𝐎𝐒𝐋𝐄 𝐏𝐎𝐑𝐄𝐙𝐀 𝐗 𝟏𝟎𝟎 𝐏𝐑𝐈𝐇𝐎𝐃𝐈 𝐎𝐃 𝐏𝐑𝐎𝐃𝐀𝐉𝐄 𝐍𝐀 𝐄𝐊𝐒𝐓𝐄𝐑𝐍𝐎𝐌 𝐈 𝐈𝐍𝐓𝐄𝐑𝐍𝐎𝐌 𝐓𝐑Ž𝐈Š𝐓𝐔
𝐱
𝐏𝐑𝐈𝐇𝐎𝐃𝐈 𝐎𝐃 𝐏𝐑𝐎𝐃𝐀𝐉𝐄 𝐍𝐀 𝐄𝐊𝐒𝐓𝐄𝐑𝐍𝐎𝐌 𝐈 𝐈𝐍𝐓𝐄𝐑𝐍𝐎𝐌 𝐓𝐑Ž𝐈Š𝐓𝐔 𝐏𝐑𝐎𝐒𝐄Č𝐀𝐍 𝐕𝐋𝐀𝐒𝐍𝐈Č𝐊𝐈 𝐊𝐀𝐏𝐈𝐓𝐀𝐋
93
ROE = neto profitna marža x racio obrta vlasničkog kapitala
Komentar ROE
ROE pokazuje profitabilnost vlasničkog kapitala (vlasničkih ulaganja), odnosno pokazuje koliko dinara neto
dobitka posle poreza u proseku u toku godine generiše svakih 100 dinara vlasničkog kapitala. Što je ova stopa
veća, veća je profitabilnost vlasničkog kapitala, veća je i profitabilnost čitavog preduzeća, a samim tim i
solventnost je bolja.
2.Drugi deo komentara (komentar konkretnih vrednosti)
U ovom preduzeću svakih 100 dinara vlasničkog kapitala u proseku je generisalo 15,35 dinara neto dobitka u
2006 godini, odnosno 18,24 dinara u 2007 godini. S obzirom na to, možemo zaključiti da je profitabilnost
vlasničkog kapitala porasla, čemu su doprineli rast neto profitne marže i ubrzavanje obrta vlasničkog kapitala.
Sve ovo je pozitivno uticalo i na solventnost preduzeća.
 Efekat finansijskog leveridža (moguće ispitno pitanje)
Naziva se još i efektom finansiranja iz pozajmljenih izvora, odnosno efektom korišćenja pozajmljenih izvora
finansiranja na profitabilnost vlasničkog kapitala.
Suštinu profitabilnosti preduzeća čini odnos izmedju ROE i ROA:
1.Kada je ROE > ROA, preduzeće ostvaruje tzv. pozitivan efekat finansijskog leveridža. Samo u ovom
slučaju može se tvrditi da je preduzeće profitabilno. Pozitivan efekat finansijskog leveridža ostvaruje se
uglavnom na nižim nivoima zaduženosti. U ovoj situaciji dalje zaduživanje vodilo bi daljem rastu profitabilnosti
vlasničkog kapitala (ROE), sve do dostizanja granice zaduženosti (zaduživanja).
2.Kada je ROE = ROA, preduzeće je dostiglo tzv. granicu zaduženosti, što znači da bi dalje zaduživanje
vodilo padu ROE ispod ROA, odnosno ostvarenju nagativnog efekta finansijskog leveridža, tako da nema
ekonomskog smisla.
3.Kada je ROE < ROA, preduzeće ostvaruje tzv. negativan efekat finansijskog leveridža. Dalje zaduživanje
u ovoj situaciji vodilo bi daljem padu ROE ispod ROA, i nije ekonomski opravdano.
Napomene:
1.Efekat finansijskog leveridža pokazuje kako zaduživanje utiče na profitabilnost vlasničkog kapitala.
2.Ukoliko preduzeće nema dugova, ROE i ROA će biti sigurno jednaki.
94
Drugo razlaganje ROE (tzv. četvorokomponentno razlaganje ROE)
𝐏𝐑𝐎𝐒𝐄Č𝐍𝐀 𝐔𝐊𝐔𝐏𝐍𝐀 𝐈𝐌𝐎𝐕𝐈𝐍𝐀 𝐏𝐑𝐈𝐇𝐎𝐃𝐈 𝐎𝐃 𝐏𝐑𝐎𝐃𝐀𝐉𝐄 𝐁𝐑𝐔𝐓𝐎 𝐏𝐑𝐎𝐅𝐈𝐓 (𝐃𝐎𝐁𝐈𝐓𝐀𝐊) 𝐗 𝟏𝟎𝟎 𝐍𝐄𝐓𝐎 𝐃𝐎𝐁𝐈𝐓𝐀𝐊 𝐏𝐎𝐒𝐋𝐄 𝐏𝐎𝐑𝐄𝐙𝐀
ROE = 𝐏𝐑𝐎𝐒𝐄Č𝐀𝐍 𝐱 𝐱 𝐱
𝐕𝐋𝐀𝐒𝐍𝐈Č𝐊𝐈 𝐊𝐀𝐏𝐈𝐓𝐀𝐋 𝐏𝐑𝐎𝐒𝐄Č𝐍𝐀 𝐔𝐊𝐔𝐏𝐍𝐀 𝐈𝐌𝐎𝐕𝐈𝐍𝐀 𝐏𝐑𝐈𝐇𝐎𝐃𝐈 𝐎𝐃 𝐏𝐑𝐎𝐃𝐀𝐉𝐄 𝐁𝐑𝐔𝐓𝐎 𝐏𝐑𝐎𝐅𝐈𝐓 (𝐃𝐎𝐁𝐈𝐓𝐀𝐊)
ROE = stepen zaduženosti x racio obrta ukupne imovine x bruto profitna marža x teret duga
Napomene:
1.U prethodnoj formuli, naravno, korišćeni su prihodi od prodaje ne eksternom i internom tržištu, s tim da su
oni u okviru formule prezentovani skraćeno, u vidu prihoda od prodaje.
2.Način obračuna bruta profita je prethodno već prezentovan, kao i način obračuna prosečnog vlasničkog
kapitala i prosečne ukupne imovine.
3. Proizvod druge i treće komponente prethodnog razlaganja ROE, jeste ROA. Obratite pažnju!
 Definisanje stepena zaduženosti
𝐏𝐑𝐎𝐒𝐄Č𝐍𝐀 𝐔𝐊𝐔𝐏𝐍𝐀 𝐈𝐌𝐎𝐕𝐈𝐍𝐀

Stepen zaduženosti = 𝐏𝐑𝐎𝐒𝐄Č𝐀𝐍 𝐕𝐋𝐀𝐒𝐍𝐈Č𝐊𝐈 𝐊𝐀𝐏𝐈𝐓𝐀𝐋
𝐈𝐌𝐎𝐕𝐈𝐍𝐀 𝐕𝐋𝐀𝐒𝐍𝐈Č𝐊𝐈 𝐊𝐀𝐏𝐈𝐓𝐀𝐋 + 𝐔𝐊𝐔𝐏𝐍𝐄 𝐎𝐁𝐀𝐕𝐄𝐙𝐄 𝐔𝐊𝐔𝐏𝐍𝐄 𝐎𝐁𝐀𝐕𝐄𝐙𝐄

𝐕𝐋𝐀𝐒𝐍𝐈Č𝐊𝐈 𝐊𝐀𝐏𝐈𝐓𝐀𝐋
= 𝐕𝐋𝐀𝐒𝐍𝐈Č𝐊𝐈 𝐊𝐀𝐏𝐈𝐓𝐀𝐋
=𝟏+ 𝐕𝐋𝐀𝐒𝐍𝐈Č𝐊𝐈 𝐊𝐀𝐏𝐈𝐓𝐀𝐋
Stepen zaduženosti pokazuje u kojoj meri je imovina preduzeća finansirana vlasničkim i pozajmljenim
izvorima finansiranja. S rastom zaduženosti stepen zaduženosti raste i ostvaruje pozitivan uticaj na
profitabilnost vlasničkog kapitala.
Moguće situacije:
1.Stepen zaduženosti = 1
Kada nema dugova stepen zaduženosti je jednak 1. Stepen zaduženosti, naravno, ne može biti manji od 1.
2.Stepen zaduženosti > 1
Sa rastom zaduživanja stepen zaduženosti se povećava iznad 1.
3. 1 < stepen zaduženosti < 2
Ukoliko je stepen zaduženosti izmedju 1 i 2, smatra se da preduzeće nije (visoko) zaduženo, tj. u ovom slučaju
vlasnički kapital dominira u pasivi. Obratite pažnju da je ova situacija slična onoj u kojoj je racio zaduženosti
manji od 1, mada ne treba mešati ova dva pokazatelja.
4.Stepen zaduženosti = 2
Kada je stepen zaduženosti jednak 2, pozajmljeni i vlasnički kapital su jednaki.
95
5. Stepen zaduženosti > 2
Kada je stepen zaduženosti veći od 2, pozajmljeni kapital dominira u pasivi, a preduzeće se može smatrati
zaduženim. Obratite pažnju da je ova situacija vrlo slična onoj u kojoj je racio zaduženosti veći od 1, mada ne
treba mešati ova dva pokazatelja!
 Definisanje tereta duga

Teret duga = 𝐁𝐑𝐔𝐓𝐎 𝐏𝐑𝐎𝐅𝐈𝐓 (𝐃𝐎𝐁𝐈𝐓𝐀𝐊)
Teret duga pokazuje koliko troškovi kamata opterećuju neto dobitak posle poreza (odnosno koliko ga
smanjuju). S rastom zaduženosti teret duga se smanjuje i ostvaruje negativan uticaj na profitabilnost vlasničkog
kapitala, zbog rasta troškova kamata. Obratite pažnju da se sa rastom troškova kamata neto dobitak posle poreza
smanjuje, a bruto profit ostaje fiksiran (nepromenjen).
Moguće situacije:
1.Teret duga = 1
Kada nema dugova teret duga je jednak 1 (kao i stepen zaduženosti). Teret duga ne može biti veći od 1.
2.Teret duga < 1
S rastom zaduživanja, rastu i troškovi kamata, a teret duga pada ispod 1.
3. 0,5 < teret duga < 1
Smatra se da je teret duga izmedju 0,5 i 1, prihvatljiv.
4. 0 < teret duga < 0,5
Smatra se da teret duga manji od 0,5 (tj. izmedju 0 i 0,5) ukazuje na visoku zaduženost preduzeća.
 Utvrdjivanje efekta finasijskog leveridža na osnovu drugog razlaganja ROE (moguće ispitno
pitanje)
Efekat finansijskog leveridža zavisi od proizvoda stepena zaduženosti i tereta duga:
1.Stepen zaduženosti x teret duga > 1
Kada je proizvod stepena zaduženosti i tereta duga veći od jedan ostvaruje se pozitivan efekat finansijskog
leveridža, odnosno ROE će biti veće od ROA, a preduzeće se može oceniti kao profitabilno.
2.Stepen zaduženosti x teret duga = 1
Kada je proizvod stepena zaduženosti i tereta duga jednak 1, preduzeća dostiže tzv. granicu zaduživanja, što
znači da je ROE = ROA.
3.Stepen zaduženosti x teret duga < 1
Kada je proizvod stepena zaduženosti i tereta duga manji od 1, preduzeća ostvaruje negativan efekat
finansijskog leveridža, a ROE je manje od ROA.
Preduzeće je profitabilno samo ako je ostvaren pozitivan efekat finansijskog leveridža.
96
Napomena: Preduzeće može ostvarivati pozitivan efekat fin.leveridža na različitim nivoima zaduženosti (s
obzirom na različito kretanje kamatnih stopa), medjutim, pozitivan efekat fin.leveridža se najčešće ostvaruje pri
nižim nivoima zaduženosti. Slično je i sa negativnim efektom fin. leveridža, može se ostvarivati na različitim
nivoima zaduženosti, ali se najčešće ostvaruje pri višim nivoima zaduženosti.
Treće razlaganje ROE
Treće razlaganje ROE naziva se još i drugom – II teoremom Modeljanija i Milera. Uz to, nazivamo ga i
razlaganjem koje je pogodno za utvrdjivanje efekta finansijskog leveridža.
ROE = ROA + ((ROA – stopa troškova pozajmljenog kapitala posle poreza) x )
𝐓𝐑𝐎Š𝐊𝐎𝐕𝐈 𝐊𝐀𝐌𝐀𝐓𝐀 𝐱 (𝟏−𝐒𝐓𝐎𝐏𝐀 𝐏𝐎𝐑𝐄𝐙𝐀)

Stopa troškova pozajmljenog kapitala posle poreza = 𝐏𝐑𝐎𝐒𝐄Č𝐍𝐄 𝐔𝐊𝐔𝐏𝐍𝐄 𝐎𝐁𝐀𝐕𝐄𝐙𝐄
x 100
𝐏𝐑𝐎𝐒𝐄Č𝐍𝐀 𝐔𝐊𝐔𝐏𝐍𝐄 𝐎𝐁𝐀𝐕𝐄𝐙𝐄

= 𝐒𝐓𝐄𝐏𝐄𝐍 𝐙𝐀𝐃𝐔Ž𝐄𝐍𝐎𝐒𝐓𝐈 − 𝟏
 Utvrdjivanje efekta finansijskog leveridža na osnovu trećeg razlaganja ROE (moguće ispitno
pitanje)
1.ROA > stopa troškova pozajmljenog kapitala
Pozitivni efekti finansijskog leveridža ostvaruju se sve dok je ROA veća od stope troškove pozajmljenog
kapitala, u tom slučaju ostvareni višak prinosa se preliva u korist vlasničkog kapitala, čija stopa prinosa (ROE)
raste iznad ROA. Sve dok se ostvaruje pozitivan efekat finansijskog leveridža dalje zaduživanje ima smisla. U
tom slučaju dobro je da je preduzeća što više zaduženo. Naravno, kao što je već poznato, samo u ovom slučaju
može se oceniti da je preduzeće profitabilno.
2.ROA = stopa troškova pozajmljenog kapitala
Kada su ROA i stopa troškova pozajmljenog kapitala jednake, preduzeće dostiže granicu zaduživanja, a takodje
i ROA i ROE su jednake. Dalje zaduživanje vodilo bi padu ROA ispod stope troškova pozajmljenog kapitala, i
padu ROE ispod ROA.
3.ROA < stopa troškova pozajmljenog kapitala
Ukoliko je ROA manja od stope troškova pozajmljenog kapitala, ostvaruju se negativni efekti finansijskog
leveridža. U ovom slučaju manjak prinosa pada na teret vlasničkog kapitala, čija stopa prinosa (ROE) opada
ispod ROA. Dalje zaduživanje u ovom slučaju vodilo bi samo još većem padu ROE(ispod ROA), i nema
ekonomskog smisla.
Napomena: Prethodno poredjnje ROA i stope troškova pozajmljenog kapitala naziva se postupkom za
utvrdjivanje efekta finansijskog leveridža.
97
Četvrto razlaganje ROE
𝐓𝐑𝐎Š𝐊𝐎𝐕𝐈 𝐊𝐀𝐌𝐀𝐓𝐀 𝐱 (𝟏−𝐒𝐓𝐎𝐏𝐀 𝐏𝐎𝐑𝐄𝐙𝐀)𝐱 𝟏𝟎𝟎 𝐏𝐑𝐎𝐒𝐄Č𝐍𝐀 𝐔𝐊𝐔𝐏𝐍𝐀 𝐈𝐌𝐎𝐕𝐈𝐍𝐀

ROE = (ROA – 𝐏𝐑𝐎𝐒𝐄Č𝐍𝐀 𝐔𝐊𝐔𝐏𝐍𝐀 𝐈𝐌𝐎𝐕𝐈𝐍𝐀
) x 𝐏𝐑𝐎𝐒𝐄Č𝐀𝐍 𝐕𝐋𝐀𝐒𝐍𝐈Č𝐊𝐈 𝐊𝐀𝐏𝐈𝐓𝐀𝐋
Ograničenja racio analize
(moguće ispitno pitanje – uzmite u obzir barem 4 ograničenja)
1.Samim tim što se zasniva na finansijskim izveštajima (podacima iz finansijskih izveštaja) na nju mogu uticati
svi oni nedostaci koji se mogu pripisati i finansijskim izveštajima, kao napr.
1)Različiti obračuni troškova amortizacije i troškova rezervisanja, u zavisnosti politike rezervisanja i politike
otpisa
2)Razne manipulacije prilikom obračuna dobitka (ranije priznavanje prihoda, odlaganje rashoda itd.)
3)Odredjene pozicije u finansijskim izveštajima podležu uticaju inflacije koja smanjuje njihovu vrednost
2.Odredjene pozicije, poput zaliha, nalaze se pod značajnim uticajem sezonskih varijacija. U skladu sa tim,
obračun racia koji se zasnivaju na ovim pozicijama (napr. racio obrta zaliha) treba sprovoditi u kraćim
vremenskim intervalima.
3.Racio analiza nije toliko korisna u divizionalnim preduzećima koja se bave biznisima iz različitih grana, zato
što to otežava (onemogućava) poredjenje racia sa granskim prosekom.
4.Prilikom tumačenja odredjenih racia, nije toliko lako zaključiti da li su njihove vrednosti dobre ili loše. Napr.
visoke vrednosti racia redukovane likvidnosti mogu ukazivati na to da preduzeće ima dobre pretpostavke za
očuvanje likvidnosti, ali i višak gotovine, što ne mora biti tako dobro.
5.Takodje, može se desiti da odredjeni broj racia pokazjuju adekvatan finansijski položaj preduzeća, dok opet
neki drugi racio brojevi mogu ukazivati da stanje u preduzeću i nije tako dobro, što otežava donošenje konačnog
zaključka.
6.Prilikom poredjenja istih racia, u istom preduzeću, u odredjenom periodu, moraju se uzeti u obzir promene
koje su nastupile u periodu poredjenja, kao napr. promene prodajnih cena, proizvodnih kapaciteta ili promene
makroekonomskih uslova.
Komparativna analiza finansijskih izveštaja
Podrazumeva poredjenje vrednosti dobijenih analizom, kao napr. racio brojeva, ili visine NOK-a, u jednom
dužem vremenskom periodu od 3 do 5 godina, poredjenje sa planiranim vrednostima, sa liderom u grani,
posrednim i neposrednim konkurentom i granskim prosekom. Poredjenje samo sa orijentacionom normalom
(idealnim vrednostima) nije dovoljno za dublje zaključke. Takodje, brojni pokazatelji nemaju tzv. idealne
vrednosti.
98
ANALIZA NOVČANIH TOKOVA
Dobitak i novčani tok
Bilans stanja i bilans uspeha nisu dovoljni za sticanje kompletne predstave o ostvarenjima preduzeća. Analiza
novčanih tokova predstavlja koristan instrument za procenu sposobnosti preduzeća da servisira svoje
kratkoročne obaveze (likvidnosti), za procenu solventnosti i profitabilnosti (s tim da se profitabilnost se
sagledava iz nešto drugačijeg ugla).
 Dobitak i neto novčani tok: obračunska neslaganja (odnosno razlozi nepoklapanja dobitka i neto
novčanog toka) – moguće ispitno pitanje
1.Vremenska nepodudarnost prihoda i rashoda (tokova vrednosti) i novčanih tokova (priliva i odliva
gotovine)
Prilivi gotovine mogu nastati posle prihoda, a odlivi pre rashoda, i to zbog toga što se prihodi i rashodi, u skladu
sa principom realizacije, priznaju u trenutku prodaje, a ne u trenutku priliva i odliva gotovine. Svi prihodi ne
moraju odmah biti i naplaćeni (u slučaju prodaje na odloženo). Takodje, prvo mogu nastati odlivi gotovine pa
tek onda rashodi. Napr. prilikom nabavke materijala od dobavljača odliv može nastati odmah, a rashod tek
kasnije sa prodajom proizvoda, dok u medjuvremenu odgovarajući trošak (izdatak) završava u bilansu stanja,
na zalihama (tek nakon prodaje proizvoda postaće rashod u bilansu uspeha).
2.Problem evidentiranja kapitalnih ulaganja (kapitalnih rashoda ili investicija)
Napr. nabavka osnovnih sredstava (N.P.O) se može odmah u celosti prikazati kao odliv gotovine, u slučaju
plaćanja u gotovom, dok se sa druge strane rashodi obuhvataju preko troškova amortizacije u narednih nekoliko
godina.
3.Postojanje troškova koji ne zahtevaju trenutni odliv gotovine, kao što su troškovi amortizacije i troškovi
rezervisanja.
4.Postojanje transakcija koje nisu prihodi i rashodi, ali uzrokuju prilive i odlive gotovine, kao što su:
uzimanje i davanje kredita, primanje i davanje avansa ili ulaganja u finansijske plasmane i njihova prodaja.
 .Dobitak, novčani tok i likvidnost (moguće ispitno pitanje)
Dobra finansijska struktura preduzeća (tj. praćenje karakterističnih odnosa u bilansu stanja) i odgovarajuća
profitabilnost mogu ukazati na postojanje dobrih ili loših pretpostavki za likvidnost preduzeća. Konačna
ocena likvidnosti, koja predstavlja dinamički koncept, uvek se daje na osnovu analize uskladjenosti novčanih
tokova (priliva i odliva gotovine). U skladu sa tim čak i dobra, profitabilna preduzeća koja ostvaruju visoke
dobitke, mogu imati problema sa likvidnošću. Napr. preduzeća koja brzo rastu i vrše velika kapitalna ulaganja
i ulaganja u obrtu imovinu, mogu ostvariti novčani tok koji značajno zaostaje za ostvarenim dobitkom i samim
tim mogu imati problema da svoje obaveze plaćaju u svakom trenutku.
99
 Dobitak, novčani tok i profitabilnost (moguće ispitno pitanje)
Profitabilnost se može razlikovati izmedju preduzeća, ne samo kao posledica realizacije poslovnih transakcija,
već i zbog primene različitih računovodstvenih politika i metoda (napr. različito obračunavanje troškova
amortizacije i rezervisanja). Takodje, manipulacije sa prihodima i rashodima su lakše izvodljive nego sa
novčanim tokovima (napr. ranije priznavanje prihoda ili odlaganje rashoda sa ciljem iskazivanja većeg dobitka).
Zbog svega navedenog pored dobitka, pažnja se mora usmeriti i na novčane tokove, koji omogućavaju da se
profitabilnost preduzeća sagleda iz jednog drugačijeg ugla.
Primer:
preduzeće A preduzeće B
1.Fiksna imovina 600 000 600 000
2.Dobitak pre amortizacije i rezervisanja 210 000 210 000
3.Troškovi amortizacije 60 000 75 000
4.Troškovi rezervisanja 0 45 000
5.Dobitak (1 – 2 – 3) 15 000 90 000
6.Angažovani (investirani) kapital 1 000 000 1 000 000
7.Stopa prinosa (5 / 6 x 100) 15 % 9%
Napomene:
1.Dva preduzeća imaju isti iznos fiksne imovine i angažovanog kapitala, medjutim primenjuju različitu:
1)Politiku otpisa – oba preduzeća koriste pravolinijski metod otpisa, s tim da preduzeće A procenjuje da će
period otpisa biti 10 godina, a preduzeće B procenjuje da će period otpisa biti 8 godina.
2)Politiku rezervisanja – preduzeće A se ne odlučuje da formira rezervisanja.
2.Primena različitih politika amortizacije (otpisa) i rezervisanja utiče na različit iznos dobitka.
3.Primer kako primena različitih politika amortizacije i rezervisanja od strane dva preduzeća može uticati na
visinu dobitka predstavlja moguće ispitno pitanje. Drugi primer koji se može pogledati je prezentovan u knjizi
na strani 168.
 Dobitak, novčani tok i dividende (moguće ispitno pitanje)
Ostvareni dobitak (tekući i nerasporedjeni iz prethodnih godina), odnosno tzv. dobitak po akciji (o dobitku
po akciji biće više reči kasnije) predstavlja okvir za vodjenje dividendne politike, odnosno može se reći i
osnov za isplatu dividendi. U ovom kontekstu mora se naglasiti da ceo neto dobitak posle poreza pripada
vlasnicima. Medjutim, zbog već pomenutih razlika izmedju dobitka i novčanog toka, ne mora da znači da je
iskazani dobitak uvek i raspoloživ za isplatu dividendi (napr. on može biti posledica visokih prihoda zbog
prodaje na odloženo i samim tim i visokih potraživanja, ili može biti posledica odlaganja značajnog dela
troškova na zalihe). Zbog svega navedenog mora se naglasiti da novčani tok, odnosno cash flow po akciji (o
kome će takodje više reči biti kasnije) pokazuje realne mogućnosti da dividende budu stvarno i isplaćene,
odnosno pokazuje koji deo dobitka će biti isplaćen vlasnicima kroz dividende.
100
Na kraju treba naglasiti da isplata dividendi ne zavisi samo od raspoloživih novčanih tokova, već i od toga
kakvi su prioriteti preduzeća. Pre svega se misli na večitu dilemu, da li novčani tok (slobodnu gotovinu) treba
iskoristiti za isplatu dividendi ili za nova kapitalna ulaganja.
 Dobitak, novčani tok i tržišna vrednost akcija (moguće ispitno pitanje)
Za procenu tržišne vrednosti (cene) akcija često se koristi metod diskontovanog novčanog toka. Medjutim,
projekcije novčanih tokova u narednih nekoliko godina ( koji se zatim diskontuju) se ne vrše na osnovu
trenutnog kretanja novčanih tokova, koje ne predstavlja dobru osnovu za njihovu procenu u budućnosti, već na
osnovu informacija iz bilansa stanja i informacija o ostvarenom dobitku u bilansu uspeha.
Napomena: Grafička prezentacija koja pokazuje odnos izmedju dobitka, novčanog toka i tržišne cene akcija
predstavlja moguće ispitno pitanje. Može se pogledati u knjizi na strani 170 ili u prezentaciji sa predavanja.
Izveštavanje o novčanim tokovima
I.Gotovina i gotovinski ekvivalenti
Izveštaj o novčanim tokovima predstavlja sastavni deo obaveznog seta finansijskih izveštaja. Priprema se sa
ciljem prikazivanja svih priliva i odliva gotovine (novca) u toku jednog obračunskog perioda. U pitanju je
najsveoubahvatniji izveštaj o tokovima sredstava koji prati sve promene na imovini, obavezama i kapitalu
(uključujući i promene na prihodima, rashodima i rezultatu) i njihov uticaj na prilive i odlive gotovine.
Gotovina i gotovinski ekvivalenti predstavljaju najlikvidniji deo imovine preduzeća koji menadžment drži pri
ruci kako bi mogao da izmiruje tekuće obaveze.
Gotovina obuhvata iznos novca (gotovinu) u blagajni i depozite po vidjenju.
Gotovinski ekvivalenti predstavljaju vrlo likvidne (lako utržive), kratkoročne hartije od vrednosti sa rokom
dospeća do 3 meseca, koje se u kratkom roku, brzo i lako mogu pretvoriti u unapred poznati iznos gotovine, bez
rizika od smanjenja (gubitka) vrednosti. Napr. to su državne obveznice i državni blagajnički zapisi sa rokom
dospeća do 3 meseca.
Motivi za plasiranje gotovine u gotovinske ekvivalente su:
1.Primarni motiv jeste likvidnost preduzeća, odnosno izmirivanje tekućih obaveza
2.Sekundarni motiv koji je podredjen likvidnosti, predstavlja ostvarenje odgovarajućih prinosa
Napomena: Prethodne dve definicije gotovine i gotovinskih ekvivalenata zasnovane su na MRS 7, i zajedno sa
motivima ulaganja gotovine u gotovinske ekvivalente mogu predstavljati ispitna pitanja.
II.Struktura i način pripremanja izveštaja o novčanim tokovima
 Mogućnosti za prikazivanje novčanih tokova
Mogućnosti za prikazivanje novčanih tokova (tj. kretanja priliva i odliva gotovine) su višestruke:
1.Praćenje priliva i odliva gotovine na osnovu povećanja i smanjenja aktive i pasive
101
Prilivi gotovine nastaju kao posledica smanjenja pozicija aktive i povećanja pozicija pasive.
Odlivi gotovine nastaju kao posledica smanjenja pozicija pasive i povećanja pozicija aktive.
2.Uključivanje dobitka u izeštaj (proširenje izveštaja) i njegovo korigovanje za negotovinske troškove
3.Praćenje svih prihoda i rashoda i njihovo prevodjenje na prilive i odlive gotovine
Napomena: Izveštaji o novčanim tokovima se takodje mogu razlikovati i po tome da li se zasnivaju na praćenju
bruto ili neto promena priliva i odliva gotovine.
 Struktura izveštaja o novčanim tokovima
Struktura izveštaja o novčanim tokovima je jedinstvena, što zahtevaju rčunovodstveni standardi, i uvek se sastoji
od:
1.Novčanih tokova iz poslovnih aktivnosti (poslovanja)
Obuhvataju transakcije koje se odnose na proizvodnju i prodaju proizvoda i usluga. Neto novčani tok iz
poslovanja je odredjen promenama na pozicijama koje determinišu dobitak iz bilansa uspeha, pozicijama obrtne
imovine (osim kratkoročnih finansijskih plasmana i gotovine) i pozicijama kratkoročnih obaveza (osim
kratkoročnih kredita), tj. pozicijama poslovnih obaveza.
2.Novčanih tokova iz investicionih aktivnosti
Obuhvataju transakcije koje se odnose na investiranje u stalnu imovinu i kratkoročne finan.plasmane (što su
odlivi gotovine iz investicionih aktivnosti) i transakcije koje se odnose na prodaju ovih delova imovine (što su
prilivi gotovine iz investicionih aktivnosti). Konačno, novč.tokovima iz investicionih aktivnosti se kao prilivi
priključuju i finansijski prihodi.
3.Novčanih tokova iz finansijskih aktivnosti
Obuhvataju prilive i odlive gotovine koji se odnose na promenu strukture i visine vlasničkog kapitala s jedne
strane, i prilive i odlive koji se odnose na zaduživanje i izmirivanje obaveza s druge strane. Prilivi nastaju kao
posledica emisije akcija, uzimanja kredita itd, a odlivi kao posledica otkupa sopstvenih akcija, vraćanja kredita
itd.
Napomene:
1.Novčani tokovi se klasifikuju prema grupama aktivnosti.
2.Grafičko predstavljanje klasifikacije (razvrstavanja) novčanih tokova predstavlja moguće ispitno pitanje i
predstavljeno je u prezentaciji sa predvanja ili u knjizi na strani 173.
 Metode za pripremanje (sastavljanje) izveštaja o novčanim tokovima
Postoje dve metode za pripremanje izveštaja o novčanim tokovima:
1.Direktna metoda
2.Indirektna metoda
102
Razlika izmedju ove dve metode je samo u načinu obračuna novčanih tokova iz poslovnih aktivnosti. U
načinu obračuna novčanih tokova iz finansijskih i investicionih aktivnosti metode se ne razlikuju. Takodje, nema
razlika ni u iznosu obračunatih novčanih tokova.
Suština i razlike izmedju ove 2 metode biće objašnjene u nekoliko narednih tačaka:
1.Polazište (polazna osnova)
1)Indirektna metoda polazi od neto dobitka (posle poreza) iz bilansa uspeha, sa idejom njegovog prevodjenja
na novčani tok iz poslovnih aktivnosti, odnosno vrši se korekcija neto dobitka kao grube aproksimacije
novčanog toka iz poslovanja.
2)Direktna metoda prevodi prihode i rashode na prilive i odlive gotovine.
2.Povezivanje dobitka i novčanog toka
1)Indirektna metoda omogućava lakše razumevanje razlika izmedju neto dobitka (posle poreza) i novčanog toka
iz poslovanja.
2)Direktna metoda omogućava lakše razumevanje razlika izmedju prihoda i priliva s jedne strane, i rashoda i
odliva gotovine s druge strane.
3.Atraktivnost
1)Indirektna metoda je pogodnija za pravljenje dugoročnih projekcija novčanih tokova.
2)Direktna metoda je pogodnija za pravljenje kratkoročnih projekcija novčanih tokova, tj. za kratkoročno
(operativno) planiranje novčanih tokova, zato što je detaljnija. Ovo će biti radjeno u okviru planiranja i kontrole
(budžetiranja)!
4.Informaciona osnova
1)Indirektna metoda se zasniva na informacijama iz bilansa stanja i bilansa uspeha, stoga je pogodnija za
investitore.
2)Direktna metoda zahteva širu informacionu osnovu, što znači da su pored informacija iz bilansa stanja i bilansa
uspeha, za pripremanje izveštaja prema ovoj metodi potrebne i neke druge informacije koje nisu dostupne
investitorima, već samo internim analitičarima.
5.Kompleksnost (složenost)
1)Indirektna metoda je jednostavnija, samim tim je pogodnija za eksterne korisnike (investitore).
2)Direktna metoda je složenija (zahteva više informacija za pripremanje izveštaja) i nije atraktivna za ektsterne
korisnike.
6.Zastupljenost u praksi
1)U SAD i Evropi više se koristi indirektna metoda, pri čemu je moguć izbor izmedju obe metode.
2)U našoj zemlji koristi se direktna metoda, u skladu sa zakonom, i bez prava izbora.
Napomene – Moguća ispitna pitanja:
1.Objasnite razlike izmedju direktne i indirektne metode za sastavljanje izveštaja o novčanim tokovima.
103
2.Objasnite suštinu direktne (ili indirektne) metode za sastavljanje izveštaja o novčanim tokovima.
Ako se na ispitu zahteva da se navedu razlike izmedju obe metode, treba navesti sve što se odnosi na obe
metode u okviru prethodnih šest tačaka. Ako se na ispitu zahteva da se objasni suština neke od metoda, treba
navesti samo one delove koji se na tu metodu odnose.
Pripremanje izveštaja o novčanim tokovima
 Uvodne napomene:
1.Primer gotovog izveštaja, zasnovanog na primeru 3. iz zbirke, prezentovan je u prezentaciji sa predavanja.
2.Na časovima Upravljačkog računovodstva koristi se indirektna metoda za pripremanje izveštaja o novčanim
tokovima.
3.Za pripremanje izveštaja potrebne su informacije iz bilansa stanja i bilansa uspeha.
4.Kao i izveštaj o tokovima NOK-a, i ovaj izveštaj se priprema za odredjeni period. Za pripremanje izveštaja
(isto kao i u slučaju izveštaja o tokovima NOK-a) potrebne su informacije iz najmanje dva uzastopna obračunska
perioda (godine), pri čemu sam izveštaj se priprema uvek za poslednju godinu. Kao i u slučaju izveštaja o
tokovima NOK-a, na ispitu to ne mora biti posebno naglašeno.
 Napomene bitne za neposredno pripremanje izveštaja
Izveštaj o novčanim tokovima sastoji se od tri segmenta (dela):
I.Novčani tok iz poslovnih aktivnosti
1.Deo izveštaja koji se odnosi na novčane tokove iz poslovnih aktivnosti ima u svom okviru dva segmenta
(možda bi se moglo reći i podsegmenta, s obzirom da se ceo izveštaj sastoji iz tri segmenta):
1)U prvom segmentu izveštaja o novčanim tokovima iz poslovnih aktivnosti obuhvatamo novčane tokove iz
bilansa uspeha. Prilikom primenjivanja indirektne metode, u ovom delu izveštaja se polazi od neto dobitka posle
poreza koji se zatim koriguje naviše za negotovinske troškove (troškove amortizacije i troškove rezervisanja) i
naniže za iskorišćena dugoročna rezervisanja. Obračun iskorišćenih dugoročnih rezervisanja vrši se na isti način
kao i uslučaju izveštaja o tokovima NOK-a.
Takodje, ovaj deo izveštaja mora se korigovati za novčane tokove koji ne pripadaju poslovnim aktivnostima,
odnosno za finansijske prihode koji su posledica investicionih aktivnosti preduzeća. Finansijski prihodi
obuhvataju: prihode od kamata, prihode od primljenih dividendi, prihode od učešća po osnovu udela u drugim
preduzećima. S obzirom na to da su ovi prihodi posledica investicionih aktivnosti, za njihov iznos treba smanjiti
novčani tok iz poslovnih aktivnosti i povećati novčani tok iz investicionih aktivnosti, odnosno treba ih
premestiti iz dela izveštaja o novčanim tokovima koji se odnosi na poslovne aktivnosti, u deo izveštaja
koji se odnosi na investicione aktivnosti. To se mora učiniti zato što su oni već uzeti u obzir prirlikom obračuna
rezultata u bilansu uspeha.
Sledeći istu logiku koja se odnosi na finansijske prihode, možda bi na prvi pogled trebalo pomisliti da bi i
rashode kamata trebali da smestimo u deo izveštaja koji se odnosi na finansijske aktivnosti preduzeća,
medjutim zbog toga što se krediti uzimaju pre svega za obavljanje poslovnih aktivnosti preduzeća, rashodi
104
kamata ostaju u delu izveštaja koji se odnosi na poslovne aktivnosti. S obzirom da su rashodi kamata već
uzeti u obzir prilikom obračuna rezultata u bilansu uspeha (neto dobitka posle poreza ili neto gubitka), oni se
prilikom primene indirektne metode eksplicitno ne pojavljuju u samom izveštaju.
Dodatna napomena: Ako su na ispitu dati (poznati) prihodi od kamata onda samo njih treba uključiti u izveštaj,
dok ako su poznati finansijski prihodi kao zbirna pozicija, onda njih treba preuzeti u izveštaj.
2)U drugom segmentu (delu) izveštaja o novčanim tokovima iz poslovnih aktivnosti obuhvatamo prilive i
odlive gotovine koji su vezani za proizvodnju i prodaju proizvoda i usluga ( ali ne tangiraju bilans uspeha), što
znači da se prilivi odlivi gotovine u ovom delu izveštaja odnose na promene na pozicijama obrtne imovine
(osim kratkoročnih finansijskih plasmana i gotovine) i kratkoročnih obaveza (osim kratkoročnih
finansijskih obaveza, odnosno kratkoročnih kredita).
Kratkoročne obaveze, osim kratkoročnih finansijskih obaveza, predstavljaju, naravno, ništa drugo do poslovne
obaveze.
a)Prilivi gotovine u ovom delu izveštaja nastaju kao posledica smanjenja pomenutih pozicija obrtne imovine
(osim kratkoročnih finansijskih plasmana) i povećanaja pomenutih pozicija kratkoročnih obaveza (osim
kratkoročnih finanansijskih obaveza ili kratkoročnih kredita).
b)Odlivi gotovine u ovom delu izveštaja su posledica povećanja pomenutih pozicija obrtne imovine, i smanjenja
pomenutih pozicija kratk.obaveza. Takodje, odlivima gotovine u ovom delu izveštaja se priključuju još i učešća
menadžera i zaposlenih u dobitku.
Koji deo od ukupnog upotrebljenog dobitka se odnosi na dividende, a koji na učešća, stoji u napomenama
u zadatku. Ukoliko to nije eksplicitno nagalašeno, pretpostavljamo da se celokupni upotrebljeni dobitak odnosi
na dividende, odnosno da nema učešća. U primeru 3. pretpostavili smo da se od ukupnog upotrebljenog dobitka
u iznosu od 33 980, 14 380 odnosi na učešća, a 19 600 na dividende. Obračun upotrebljenog dobitka za dividende
i učešća vrši se na isti način kao i kod izveštaja o tokovima NOK-a.
Dodatne napomene:
1.Kratkoročne obaveze, osim kratkoročnih finansijskih obaveza, predstavljaju naravno ništa drugo do poslovne
obaveze.
2.Promene na poziciji gotovine i gotovinskih ekvivalenata se ne uzimaju u obzir prilikom pripremanja izveštaja,
već se koriste samo za njegovu proveru, odnosno za proveru iznosa neto novčanog toka.
3.Podsećanje – kao što je već rečeno novčani tok iz poslovanja ima dva segmenta (podsegmenta):
1)Prvi segment izveštaja odnosi se na novčani tok iz bilansa uspeha, koji se može nazvati i novčanim tokom
pre promena na pozicijama obrtne imovine i kratkoročnih (poslovnih) obaveza, ili pre promena na
pozicijama (neto) obrtne imovine ili (neto) obrtnog kapitala.
2)Drugi segment izveštaja odnosi se na novčani tok po osnovu promena na pozicijama obrtne imovine i
kratkoročnih (poslovnih) obaveza, a može se nazvati i novčanim tokom po osnovu promena na pozicijama
(neto) obrtnog kapitala ili (neto) obrtne imovine.
105
 Tretman troškova amortizacije i troškova rezervisanja prilikom pripremanja izveštaja o

novčanim tokovima – moguće ispitno pitanje
Troškovi amortizacije i troškovi rezervisanja ne utiču na novčane tokove preduzeća, tj. na izveštaj o novčanim
tokovima. Iz perspektive novčanih tokova (tj. izveštaja o novčanim tokovima) njihovi efekti su neutralni, zato
što su u pitanju tzv. negotovinski troškovi koji ne zahtevaju (trenutni) odliv gotovine. Ipak, zbog toga što su
njihovi efekti već uzeti u obzir prilikom obračuna rezultata (dobitka ili gubitka) u bilansu uspeha, oni se prilikom
pripremanja izveštaja o novčanim tokovima moraju neutralisati, što se čini dodavanjem ovih troškova na rezultat
iz bilansa uspeha. Na taj način ovi troškovi postaju sastavni deo izveštaja o novčanim tokovima, iako suštinski
na novčane tokove ne utiču. Obratite pažnju da prethodno objašnjenje može poslužiti i kao objašnjenje uticaja
troškova amortizacije i troškova rezervisanja na tokove NOK-a!
 Tretman prihoda od kamata i rashoda kamata prilikom pripremanja izveštaja o novčanim

tokovima (moguće ispitno pitanje)
Izveštaj o novčanim tokovima iz poslovanja (preciznije, deo izveštaja koji se odnosi na novčane tokove iz
bilansa uspeha) mora se korigovati za novčane tokove koji ne pripadaju poslovnim aktivnostima, odnosno za
finansijske prihode koji su posledica investicionih aktivnosti preduzeća, a koji izmedju ostalih prihoda,
obuhvataju i prihode od kamata. S obzirom na to da su ovi prihodi posledica investicionih aktivnosti, za
njihov iznos treba smanjiti novčani tok iz poslovnih aktivnosti i povećati novčani tok iz investicionih aktivnosti,
odnosno treba ih premestiti iz dela izveštaja o novčanim tokovima koji se odnosi na poslovne aktivnosti, u
deo izveštaja koji se odnosi na investicione aktivnosti. To se mora učiniti zato što su oni već uzeti u obzir
prirlikom obračuna rezultata u bilansu uspeha.
Sledeći istu logiku koja se odnosi na finansijske prihode, možda bi na prvi pogled trebalo pomisliti da bi i
rashode kamata trebali da smestimo u deo izveštaja koji se odnosi na finansijske aktivnosti preduzeća,
medjutim, zbog toga što se krediti uzimaju pre svega za obavljanje poslovnih aktivnosti preduzeća, rashodi
kamata ostaju u delu izveštaja koji se odnosi na poslovne aktivnosti. S obzirom da su rashodi kamata već
uzeti u obzir prilikom obračuna rezultata u bilansu uspeha (neto dobitka posle poreza ili neto gubitka), oni se
prilikom primene indirektne metode eksplicitno ne pojavljuju u samom izveštaju.
Primetićete da je objašnjenje tretmana prihoda od kamata i rashoda kamata prilikom pripremanja izveštaja o
novčanim tokovima već prezentovano u okviru napomena za pripremanje izveštaja. Na ovom mestu objašnjenje
je posebno izdvojeno zbog bolje preglednosti i boljeg uvida u moguće ispitno pitanje.
II.Novčani tok iz investicionih aktivnosti
U okviru novčanih tokova iz investicionih aktivnosti obuhvatamo prilive i odlive po osnovu promena na
pozicijama stalne imovine, po osnovu promena na poziciji kratkoročnih finansijski plasmani, kao i prilive po
osnovu finansijskih prihoda.
1.Prilivi gotovine su posledica smanjenja na pozicijama stalne imovine i smanjenja na poziciji kratkoročni
finansijski plasmani. Uz to, prilivima pridružujemo i finansijske prihode.
2.Odlivi gotovine su posledica povećanja pozicija stalne imovine i kratkoročnih finansijskih plasmana.
Dodatna napomena: Prilive i odlive po osnovu promena na pozicijama N.P.O i nematerijalna ulaganja
obračunavamo na isti način kao kod izveštaja o tokovima NOK-a, što znači da koristimo pomoćne obračune.
106
III.Novčani tok iz finansijskih aktivnosti
U delu izveštaja koji se odnosi na novčane tokove iz finansijskih aktivnosti obuhvatamo novčane tokove koji se
odnose na pribavljanje i vraćanje kapitala.
1.Prilivi nastaju kao posledica nove emisije akcija, uplata akcionara za ranije upisani a neuplaćeni kapital,
povećanja dugoročnih obaveza i povećanja kratkoročnih kredita (kratkoročnih finansijskih obaveza).
2.Odlivi nastaju kao posledica povećanja upisanog a neuplaćenog kapitala, otkupa sopstvenih akcija, smanjenja
(izmirivanja) dugoročnih obaveza, smanjenja kratkoročnih kredita (kratk.finansijskih obaveza) i isplate
dividendi.
Dodatne napomene:
1.Obračun upotrebljenog dobitka za dividende vrši se na isti način kao i u slučaju izveštaja o tokovima NOK-a.
2.Na ispitu su znatno češći zahtevi za sastavljanjem samo odgovarajućih delova izveštaja, nego sastavljanje
celog izveštaja. Delovi izveštaja koji se mogu pojaviti kao zahtevi na ispitu su: ceo novčani tok iz poslovanja
(ili neki od njegova dva segmenta - podsegmenta), novčani tok iz investicionih aktivnosti i novčani tok iz
finansijskih aktivnosti. Ipak, sastavljanje izveštaja u celosti se ne može isključiti.
Analiza novčanih tokova iz poslovnih, investicionih i finansijskih aktivnosti
 Važna pitanja analize novčanih tokova
Analiza novčanih tokova treba da pruži odgovore na neka važna pitanja, kao što su:
1.Da li preduzeća stvara dovoljno gotovine iz poslovanja da može da servisira dospele obaveze?
2.Da li postoji dovoljno internih izvora (gotovine iz poslovanja) za finansiranje kapitalnih ulaganja (ili barem
dela kapitalnih ulaganja), odnosno za finansiranje rasta?
Napomena: Kapitalna ulaganja ili investicioni projekti omogućavaju rast preduzeća.
3.Da li pored finansiranja rasta preduzeća može da plaća dividende, vraća dugove ili otkupljuje sopstvene
akcije?
4.Odakle potiču razlike izmedju dobitka i novčanog toka? U dugom roku dobitak i novčani tok treba da približe
vrednosti;
5.Da li postoji potreba za eksternim finansiranjem?
6.Da li i kako poslovne i investicione aktivnosti utiču na finansijske aktivnosti, odnosno na strukturu kapitala?
 Izveštaj o novčanim tokovima – informaciona vrednost
I.Novčani tokovi iz poslovnih aktivnosti – informaciona vrednost (moguće ispitno pitanje)
Analiza novčanih tokova iz poslovnih aktivnosti (odnosno dela izveštaja koji se na njih odnosi) treba da pokaže
sposobnost preduzeća da stvara (generiše) gotovinu iz internih izvora, odnosno iz osnovne delatnosti. Smatra se
107
da je ovaj deo izveštaja o novčanim tokovima najvažniji, zato što pokazuje sposobnost preduzeća da stvara
gotovinu iz koje se namiruju interesi ključnih stejkholdera.
Novčani tok iz poslovnih aktivnosti pokazuje sposobnost preduzeća da generiše gotovinu koja je potrebna za
servisiranje obaveza prema kreditorima, za finansiranje kapitalnih ulaganja (iz internih izvora), za isplatu
dividendi vlasnicima, kao i za očuvanje odgovarajuće finansijske strukture.
U skladu sa svime što je rečeno, novčani tok iz poslovnih aktivnosti trebalo bi da bude pozitivan. Eventualno je
moguće da privremeno (u kratkom roku) bude negativan (napr. kod preduzeća koja brzo rastu), medjutim
negativni novčani tok iz poslovanja u dužem periodu naminovno vodi preduzeće u stečaj i likvidaciju.
Dovoljnost (visina) novčanog toka iz poslovanja procenjuje se:
1.Iz perspektive likvidnosti
Iz perspektive likvidnosti, novčane tokove iz poslovanja možemo oceniti uz pomoć dva racia koji su zasnovani
na novčanim tokovima:
1)Prvi je racio likvidnosti na bazi novčanog toka iz poslovanja, čija orijentaciona normala iznosi 0,4.
2)Drugi je racio solventnosti na bazi novčanog toka iz poslovanja, čija orijentaciona normala iznosi 0,2.
Iz perspektive likvidnosti preduzeća poželjno je da vrednosti ovih racia budu iznad pomenutih orijentacionih
normala. U suprotnom, praksa je pokazala da postoji značajna opasnost od pojave stečaja.
2.Iz perspektive dovoljnosti novčanog toka iz poslovanja za finansiranje kapitalnih ulaganja
Dovoljnost novčanog toka iz poslovanja za finansiranje kapitalnih ulaganja se proverava uz pomoć racia pokrića
kapitalnih izdataka (ulaganja). O ovom raciu biće više reči kasnije.
II.Novčani tokovi iz investicionih aktivnosti – informaciona vrednost (moguće ispitno pitanje)
Pokazuju sposobnost preduzeća da vrši kapitalna ulaganja, odnosno pokazuju intenzitet investicionih aktivnosti.
Kapitalna ulaganja su značajna zato što treba da obezbede generisanje budućih novčanih tokova i dobitaka.
Vrlo je važno kako su kapitalna ulaganja (investicije) finansirana. U ovom kontekstu treba reći da bi kapitalna
ulaganja trebalo u značajnoj meri finansirati iz internih izvora (novčanog toka iz poslovanja). Ako interni
izvori nisu dovoljni za pokriće kapitalnih ulaganja, koriste se eksterni izvori finansiranja. Prilikom korišćenja
eksternih izvora, koji mogu biti sopstveni i pozajmljeni, vrlo je važno voditi računa da ne dodje do narušavanja
kvaliteta finansijske strukture. Zbog toga, često je poželjno preostali iznos kapitalnih ulaganja finansirati iz
sopstvenih eksternih izvora, tj. emisijom i prodajom akcija, dok prilikom korišćenja pozajmljenih izvora treba
biti vrlo oprezan.
U skladu sa svime što je rečeno, novčani tok iz investicionih aktivnosti je najčešće negativan. Mogu se javiti i
pozitivne vrednosti ovog novčanog toka, ali bi njih trebalo vrlo oprezno tumačiti s obzirom da mogu biti
posledica nemogućnosti finansiranja kapitalnih ulaganja, ili dezinvestiranja (prodaje delova imovine) zbog
nedovoljnog (nepotpunog) korišćenja kapaciteta ili zbog loših investicija u proteklom periodu.
Na kraju još jednom treba napomenuti, investicione aktivnosti preduzeća (kapitalna ulaganja) mogu se
finansirati iz internih izvora, ali i iz eksternih izvora koji mogu biti sopstveni (emisija akcija) i pozajmljeni
(zaduživanje). Odnos izmedju ovih izvora finansiranja je jako značajan prilikom finansiranja kapitalnih
ulaganja, kako bi se obezbedilo očuvanje kvaliteta finansijske strukture preduzeća (strukure kapitala). O
ovome će više reči biti kasnije, prilikom obradjivanja racia pokrića kapitalnih izdataka.
108
III.Novčani tokovi iz finansijskih aktivnosti – informaciona vrednost (moguće ispitno pitanje)
Novčani tokovi iz finansijskih aktivnosti u značajnoj meri predstavljaju posledicu poslovnih i investicionih
aktivnosti preduzeća, odnosno može se reći da novčani tokovi iz poslovnih i investicionih aktivnosti utiču na
novčane tokove iz finansijskih aktivnosti. Ipak, pogrešno bi ih bilo tumačiti samo kao posledicu već pomenutih
aktivnosti, s obzirom na važnost pitanja kao što su pribavljanje kapitala ili struktura kapitala (ili nešto širi pojam
finansijske strukture). Zbog svega navedenog treba reći da se novčani tokovi iz poslovnih i investicionih
aktivnosti nikada ne analiziraju nezavisno od novč.tokova iz finanansijskih aktivnosti.
Novčani tokovi iz finansijskih aktivnosti pokazuju iz kojih izvora preduzeće pribavlja kapital, kako izmiruje
svoje obaveze, da li plaća dividende.
Ovaj deo izveštaja o novčanim tokovima pokazuje dva bitna elementa:
1)Da li preduzeće plaća dividende, i ako ih plaća da li to čini uz finansijsko naprezanje. Isplata dividendi
predstavlja pozitivan signal za investitore i može pozitivno uticati na rast tržišne vrednosti preduzeća (akcija).
2)Kako novčani tokovi iz poslovnih i investicionih aktivnosti utiču na finansijsku strukturu preduzeća. Napr.
nedovoljan novčani tok iz poslovanja za finansiranje kapitalnih ulaganja, dovodi do korišćenja eksternih izvora
finansiranja. Ukoliko su eksterni izvori pozajmljeni, a ne sopstveni, to može dovesti do narušavanja kvaliteta
finansijske strukture.
Novčani tok iz finansijskih aktivnosti može biti negativan, što ne mora nužno biti loše, pogotovo ako preduzeće
odluči da se razduži ili da plati dividende vlasnicima. Takodje, ovaj novčani tok može biti i pozitivan, što ne
mora nužno biti dobro, pogotovo ako je posledica intenzivnog zaduživanja (pogotovo iz kratkoročnih izvora).
4.Informaciona vrednost iznosa ukupnog neto novčanog toka preduzeća (moguće ispitno pitanje)
Informaciona (upotrebna) vrednost iznosa ukupnog neto novčanog toka bez detaljnijeg uvida u strukturu
izveštaja je vrlo mala, bez obzira na to da li je on pozitivan ili negativan. Iznos neto novčanog toka može se
utvrditi i bez sastavljanja izveštaja o novčanim tokovima, na osnovu razlike izmedju iznosa pozicije gotovine
(u bilansu stanja) na početku i na kraju obračunskog perioda.
Komentar izveštaja o novčanim tokovima
1.Teorijsko objašnjenje izveštaja
Izveštaj o novčanim tokovima pokazuje sposobnost preduzeća da stvara pozitivne novčane tokove. Primarno se
koristi za procenu likvidnosti preduzeća, odnosno za procenu njegove sposonosti da izmiruje obaveze. Pored
toga informacije sadržane u njemu omogućavaju nam da procenimo mogućnosti preduzeća da finansira
kapitalna ulaganja (rast), da vraća dugove u roku dospeća i pre roka, da plaća dividende i otkupljuje sopstvene
akcije. Na osnovu njega procenjujemo i profitabilnost preduzeća koja se zasniva na novčanim tokovima, kao i
uticaj (efekte) poslovnih i investicionih aktivnosti preduzeća na njegovu finansijsku strukturu.
109
2.Kratko objašnjenje novčanih tokova iz poslovanja
Novčani tokovi iz poslovnih aktivnosti predstavljaju najvažniji deo izveštaja o novčanim tokovima, s obzirom
na to da pokazuju sposobnost preduzeća da stvara gotovinu iz koje se namiruju interesi ključnih stejkholdera.
Iz ovog dela izveštaja možemo zaključiti da preduzeće ostvaruje pozitivan (neto) novčani tok iz poslovanja i da
on iznosi 51050 dinara.
3.Komentar novčanih tokova iz bilansa uspeha
Novčani tokovi iz poslovanja jednim delom potiču iz bilansa uspeha, dok su drugim delom posledica promena
na pozicijama obrtne imovine (bez kratkoročnih finansijskih plasmana) i kratkoročnih obaveza (bez
kratkoročnih finansijskih obaveza).
U prvom segmentu izveštaja (koji se odnosi na novčane tokove iz bilansa uspeha) preduzeće ostvaruje ostvaruje
značajne pozitivne novčane tokove u iznosu od 96 230 dinara. Ovakvo značajno povećanje novčanih tokova iz
bilansa uspeha u odnosu na neto dobitak posle poreza, posledica je neutralisanja efekata troškova amortizacije
i troškova rezervisanja kao negotovinskih troškova koji na zahtevaju trenutni odliv gotovine, kao i premeštanja
prihoda od kamata iz poslovnih u investicione aktivnosti. Prethodno pokazuje poviljnu profitabilnost zasnovanu
na novčanom toku iz bilansa uspeha, kao i na pozitivan uticajovog novčanog toka na likvidnost i solventnost
preduzeća.
4.Komentar novčanih tokova po osnovu promena na pozicijama obrtne imovine i kratkoročnih obaveza
(neto obrtne imovine ili kapitala)
Novčani tokovi po osnovu promena na pozicijama neto obrtne imovine pokazuju prilive i odlive gotovine koji
su vezani za prozvodnju i prodaju proizvoda i usluga, ali ne tangiraju bilans uspeha. U ovom delu izveštaja
preduzeća ima negativan novčani tok od 45 800 dinara. Odlivi u ovom delu izveštaja su najvećim delom
posledica ulaganja u zalihe od 38600 i ulaganja u potraživanja od16 800, dok je značajan odliv vezan i za učešća
menadžera i zaposlenih u dobitku od 14 380. Sa druge strane glavni prilivi potiču od povećanja obaveza prema
dobavljačima (tzv. spontani izvori finansiranja, beskamatni) u iznosu od 19 100. Ovakva kretanja novčanih
tokova upućuju na zaključak da u preduzeću dolazi do rasta obima aktivnosti, pri čemu je teret finansiranja tog
rasta jednim delom prebačen na dobavljače. Ovakve promene na pozicijama neto obrtne imovine uslovile su
korekciju novčanog toka iz bilansa uspeha naniže u iznosu od 45 800, što je dovelo do iskazivanja novčanog
toka iz poslovanja u iznosu od 51 050 dinara.
5.Procena dovoljnosti novčanog toka iz poslovanja
Visinu, odnosno dovoljnost novčanih tokova iz poslovanja procenjujemo:
1)Iz perspektive likvidnosti, i
2)Iz perspektive mogućnosti preduzeća da iz novčanih tokova iz poslovanja finansira kapitalna ulaganja
Napomena: U okviru ove tačke tu ocenu ograničavamo na likvidnost.
Iz perspektive likvidnosti, iskazane novčane tokove iz poslovanja možemo oceniti uz pomoć dva racia koji su
zasnovani na novčanim tokovima. Prvi je racio likvidnosti zasnovan na novčanom toku i on iznosi 0,47. Drugi
je racio solventnosti zasnovan na novčanom toku koji iznosi 0,23. S obzirom da su vrednosti oba racia veće od
njihovih orijentacionih normala koje iznose 0,4 i 0,2, one se mogu oceniti kao povoljne, a samim tim i visina
novčanog toka iz poslovanja kao zadovoljavajuća.
110
6.Komentar novčanih tokova iz investicionih aktivnosti
Novčani tokovi iz investicionih aktivnosti pokazuju sposobnost preduzeća da vrši kapitalna ulaganja. U slučaju
našeg preduzeća vidimo da ono ima intenzivne investicione aktivnosti od 69 800. Mogućnost finansiranja
investicionih aktivnosti zavisi od visine interno stvorenih izvora (novčanog toka iz poslovanja), kao i od
mogućnosti pribavljanja eksternih izvora finansiranja, pri čemu vrlo je važno da kapitalna ulaganja barem
jednim delom budu finansirana iz internih izvora. Važni je zapaziti da su kapitalna ulaganja (ulaganja u N.P.O
i nematerijalna ulaganja) 73 % finansirana iz internih izvora (detaljnije ćemo o ovome govoriti prilikom
komentarisanja racia pokrića kapitalnih ulaganja).
7.Komentar novčanih tokova iz finansijskih aktivnosti
Tokovi gotovine iz finansijskih aktivnosti pokazuju iz kojih izvora preduzeća pribavlja kapital, kako se
razdužuje, kao i da li plaća dividende vlasnicima. U ovomdelu izveštaja preduzeća je iskazalo pozitivan novčani
tok od 14 600 dinara, i to uprkos značajnom plaćenih dividendi od 19 600. Ovo zahvaljujući tome što je
preduzeće ostvarilo prilive po osnovu uplata akcionara za neuplaćeni upisani kapital od 15 000, po osnovu
uzimanja dugoročnih kredita u iznosu od 13600 i manjim delom po osnovu uzimanja kratkoročnih kredita od 5
600. Ovi rezultati pokazuju da uprkos značajnim investicionim aktivnostima, preduzeće nije noralo značajnije
da se zadužuje. S obzirom na to da su investicione akt. preduzeća dobrim delom finansirane iz internih izvora i
da su eksterni izvori najvećim delom dugoročni, finansijska struktura preduzeća je stabilna.
8.Završni deo komentara
Ova analiza mora da bude dinamička (u periodu od 3 do 5 godina), da bude dopunjena pokazateljima
zasnovanim na novčanim tokovima. Takodje, dobijene podatke treba porediti sa granskim vrednostima.
POKAZATELJI (RACIA) ZASNOVANI NA NOVČANIM TOKOVIMA
Postoji 3 grupe pokazatelja koji se zasnivaju na novčanim tokovima:
I.Prvu grupu čine pokazatelji kvaliteta dobitnih ostvarenja:
1.Pokazatelj kvaliteta prihoda
2.Pokazatelj kvaliteta dobitka
II.Drugu grupu čine pokazatelji investicionih mogućnosti preduzeća:
1.Pokazatelj pokrića kapitalnih rashoda
2.Pokazatelj pokrića kapitalnih rashoda nakon pokrića dividendi
III.Treću grupu čini samo jedan pokazatelj, pokazatelj mogućnosti plaćanja dividendi, ili cash flow po
akciji.
111
Prva grupa pokazatelja (pokazatelji kvaliteta dobitnih ostvarenja)
Pokazatelj kvaliteta prihoda
 Definisanje pokazatelja kvaliteta prihoda
𝐍𝐎𝐕Č𝐀𝐍𝐈 𝐏𝐑𝐈𝐋𝐈𝐕𝐈 𝐎𝐃 𝐏𝐑𝐎𝐃𝐀𝐉𝐄

Pokazatelj kvaliteta prihoda = 𝐏𝐑𝐈𝐇𝐎𝐃𝐈 𝐎𝐃 𝐏𝐑𝐎𝐃𝐀𝐉𝐄 𝐍𝐀 𝐄𝐊𝐒𝐓𝐄𝐑𝐍𝐎𝐌 𝐓𝐑Ž𝐈Š𝐓𝐔
Novčani prilivi od prodaje =
Prihodi od prodaje na eksternom tržištu + smanjenje poslovnih potraživanja + povećanje primljenih avansa
Ili,
Novčani prilivi od prodaje =
Prihodi od prodaje na eksternom tržištu – povećanje poslovnih potraživanja – smanjenje primljenih avansa
Napomene:
1.Podsećanje – prihodi od prodaje na eksternom tržištu obuhvataju: prihode od prodaje robe, prihode od
prodaje proizvoda i usluga i ostale poslovne prihode (premije, subvencije i dotacije).
2.Obratite pažnju da se prilikom obračuna novčanih priliva od prodaje koriste celokupna poslovna
potraživanja, a ne samo potraživanja od kupaca!
 Napomena – Uputstvo za komentarisanje pokazatelja zasnovanih na novčanim tokovima
1.Prvi deo komentara je teorijski, tj. on pokazuje teorijsko objašnjenje odredjenog pokazatelja. S obzirom na to,
on može biti predmet teorijskih ispitnih pitanja, nezavisno od komentara racia u celini.
2.Obratite pažnju da su komentari konkretnih vrednosti pojedinih pokazatelja poprilično kratki i jednostavni.
Konkretne vrednosti pokazatelja koje su predmet komentara su obračunate na osnovu podataka iz primera 3. iz
zbirke.
3.Obratite pažnju da delovi komentara nisu jasno označeni kao u slučaju racia likvidnosti ili racia obrta.
Pored prethodno navedenog, u vezi komentarisanja pokazatelja zasnovanih na novčanim tokovima treba
naglasiti i sledeće:
Na ispitu se može zahtevati komentar racia u celini (pored već pomenutih teorijskih objašnjenja racia koja se
nalaze u prvom delu komentara), i to u okviru metodološkog dela ispita (nakon obračuna konkretne vrednosti
racia koju treba komentarisati). Na ispitu se najčešće zahteva komentar pokazatelja investicionih mogućnosti:
pokrića kapitalnih izdataka i pokrića kapitalnih izdataka nakon pokrića dividendi.
112
Komentar pokazatelja kvaliteta prihoda
Pokazatelj kvaliteta prihoda ukazuje na stepen odstupanja novčanih priliva od prodaje u odnosu na realizovane
(ostvarene) prihode od prodaje.
Najčešće su novčani prilivi od prodaje manji od prihoda od prodaje, tj. najčešće su vrednosti ovog pokazatelja
manje od 1. Ipak, vrednosti ovog racia mogu biti i veće od 1, tj. novčani prilivi od prodaje mogu biti veći od
prihoda, ako su tekući prihodi naplaćeni u celosti, a uz to su naplaćena i oderdjena zaostala potraživanja iz
prošlosti i / ili primljeni odredjeni avansi !
Poželjno je da prilivi od prodaje budu što bliži prihodima, odnosno da vrednosti ovog pokazatelja budu što bliže
jedinici. Što su vrednosti ovog pokazatelja bliže jedinici, kvalitet prihoda je bolji, a rizik od nelikvidnosti je
manji. Naravno, važi i obrnuto, značajnije zaostajanje priliva za prihodima ukazuje na povećani rizik od
nelikvidnosti. Ukoliko je ovo zaostajanje posledica manipulacija sa prihodima (iskazivanja prihoda unapred, ili
lažnog iskazivanja prihoda), onda postoji i opasnost od stečaja.
Istraživanje kvaliteta prihoda se mora vršiti naročito zbog činjenice što su menadžeri često skloni da povećavaju
prihode prodajom na kredit (odloženo). Ukoliko se pri tome ne vodi računa o sposobnosti kupaca da izmiruju
svoje obaveze (odnosno o naplati potraživanja nastalih prodajom na kredit), onda bi prodaja nelikvidnim
kupcima mogla da ima ozbiljnije posledice. Sa povećanjem prihoda (na bazi visokih potraživanja), rastu i dobici
(profitabilnost) u kratkom roku, medjutim ako se ispostavi da su potraživanja nenaplativa već u sledećem
periodu mogu se pojaviti gubici.
U konkretnom preduzeću od jednog dinara realizovanih prihoda preduzeće ostvaruje 0,98 dinara novčanih
priliva...
Napomena – moguće ispitno pitanje: Da li vrednosti pokazatelja kvaliteta prihoda mogu biti veće od 1, i u
kom slučaju.
Pokazatelj kvaliteta dobitka
 Definisanje pokzatelja kvaliteta dobitka
𝐏𝐎𝐒𝐋𝐎𝐕𝐍𝐈 𝐃𝐎𝐁𝐈𝐓𝐀𝐊
Pokazatelj kvaliteta dobitka = 𝐍𝐎𝐕Č𝐀𝐍𝐈 𝐓𝐎𝐊 𝐈𝐙 𝐏𝐎𝐒𝐋𝐎𝐕𝐀𝐍𝐉𝐀
Komentar pokazatelja kvaliteta dobitka
Ovaj pokazatelj (racio) pokazuje odstupanje novčanog toka iz poslovanja u odnosu na poslovni dobitak.
Prirodno, poslovni dobitak je veći. Poželjno je da ovo odstupanje bude što manje. U dužem vremenskom periodu
ne bi trebalo da bude značajnijih odstupanja izmedju ove dve veličine.
113
Uzroci odstupanja novčanog toka iz poslovanja od poslovnog dobitka mogu biti (tj.razlozi koji mogu uticati na
to da poslovni dobitak ne bude pretvoren u novčani tok iz poslovanja):
1.Poslovni dobitak može biti vezan za odredjene delove imovine, kao što su zalihe i potraživanja (napr.
odgovarajući iznos troškova koji su sadržani u proizvedenim a nerealizovanim proizvodima odlaže se na zalihe
što može doprineti popravljanju rezultata; takodje, odgovarajući poslovni dobitak može biti posledica posledica
forsiranja prodaje na odloženo, što doprinosi povećanju prihoda, ali dovodi i do visokih potraživanja).
2.Ako postoje značajnija odstupanja novčanog toka iz poslov. u odnosu na posl. dobitak (ako je novčani tok
značajno manji) to može biti posledica primenjenih računovodstvenih politika (kao što su politika amortizacije
i rezervisanja).
3.Ako postoje oštre fluktuacije izmedju perioda, onda bi to mogao da bude znak manipulacija sa poslovnim
dobitkom, kao što su lažno iskazivanje prihoda, ranije priznavanje prihoda, odlaganje troškova.
U konkretnom preduzeću vrednost ovog racia iznosi 1,83, što znači da je poslovni dobitak 1,83 puta veći od
novčanog toka iz poslovanja. Dobijene rezultate trebalo bi porediti sa granskim vrednostima, planiranim
vrednostima, ali i u dužem vremenskom periodu od 3 do 5 godina.
Druga grupa pokazatelja (pokazatelji investicionih mogućnosti preduzeća)
Pokazatelj pokrića kapitalnih izdataka
 Definisanje pokazatelja pokrića kapitalnih izdataka
Pokazatelj pokrića kapitalnih rashoda možemo jednostavnije nazvati i pokriće kapitalnih izdataka. Kapitalni
izdaci se nazivaju i kapitalnim rashodima, ili kapitalnim ulaganjima.
𝐍𝐎𝐕Č𝐀𝐍𝐈 𝐓𝐎𝐊 𝐈𝐙 𝐏𝐎𝐒𝐋𝐎𝐕𝐀𝐍𝐉𝐀

Pokriće kapitalnih izdataka = x 100
𝐊𝐀𝐏𝐈𝐓𝐀𝐋𝐍𝐈 𝐈𝐙𝐃𝐀𝐂𝐈
Napomene:
1.Kapitalna ulaganja obuhvataju:
1)Ulaganja u nekretnine, postrojenja i opremu – N.P.O. (osnovna sredstva ili fiksnu imovinu) i
2)Nematerijalna ulaganja
Napomena: Ukoliko nisu poznate gotove informacije o iznosu kapitalnih ulaganja, da bi se utvrdio inos
kapitalnih ulaganja potrebni su pomoćni obračuni koji se koriste za obračun promena na pozicijama
nemterijalna ulaganja i N.P.O.
114
Komentar pokrića kapitalnih izdataka
Ovaj racio pokazuje sposobnost preduzeća da finansira kapitalna ulaganja iz internih izvora, odnosno iz
novčanog toka iz poslovanja. Takodje, ovaj racio ukazuje i na promene u finansijskoj strukturi preduzeća, koje
mogu nastati kao posledica finansiranja kapitalnih ulaganja. Ako su rezultati ovog pokazatelja veći od 100 %,
to znači da preduzeće u celosti može da finansira kapitalna ulaganja iz internih izvora, kao i da jedan deo tih
izvora preostane za isplatu dividendi vlasnicima, vraćanje dugova ili otkup sopstvenih akcija (vrednosti ovog
pokazatelja preko 100 % smatraju se veoma dobrim i dovešće do popravljanja finansijske strukture
preduzeća). Ukoliko su vrednosti ovog pokazatelja manje od 100 %, to znači da preduzeće jedan deo kapitalnih
ulaganja mora da finansira iz eksternih izvora, koji mogu biti sopstveni i pozajmljeni). Značajnije finansiranje
kapitalnih rashoda iz pozajmljenih izvora može pokvariti finansijsku strukturu preduzeća, naročito ako su
pozajmljeni izvori kratkoročni (ipak, vrednosti ovog pokzatelja ispod 100% nisu automatski loše, ali ukazuju
na to da je potreban oprez prilikom finansiranja kapitalnih ulaganja).
Potrebna visina pokrića kapitalnih izdataka je ona koja obezbedjuje održiv rast. Održiv rast je rast koji se u
odgovarajućem odnosu finansira izmedju vlasničkog i pozajmljenog kapitala, odnosno rast koji ne narušava
ciljnu strukturu kapitala (finansijsku strukturu).
U konkretnom sličaju, dobijeni podaci pokazuju da pokriće kapitalnih izdataka iznosi 73,14 %, odnosno
pokazuju da su kapitalna ulaganja sa 73,14 % finansirana (ili mogu biti finansirana) novčanim tokom iz
poslovanja (iz internih izvora). U našem primeru učešće sopstvenog kapitala u ukupnim izvorima finansiranja
u 2006 godini iznosi 64,16 %, a u 2007 godini 63,16 %, što znači da u obe godine iznosi približno 64 %. Ako
bismo ovo proglasili ciljnom strukturom kapitala (pasive), to bi značilo da bi preduzeće u ovoj srazmeri trebalo
da finansira nove investicione projekte (kapitalna ulaganja), odnosno 64 % iz sopstvenih izvora, a ostatak od 36
% iz pozajmljenih izvora. S obzirom na proglašenu ciljnu strukturu kapitala, možemo reći da su dobijeni
rezultati ovog racia od (73,14 %) dobri, jer pokazuju da su potrebe za sopstvenim kapitalom zadovoljene iz
internih izvora. S obzirom na to da je u ovom slučaju ciljna struktura kapitala 64 % : 36 %, a vrednost racia
73,14 %, doći će do popravljanja strukture kapitala zato što su kapitalna ulaganja u iznosu od 73,14 %
finansirana iz internih izvora (sopstvenih izvora).
Dodatna napomena: Sopstveni izvori finansiranja mogu biti interni (novčani tok iz poslovanja), ali i eksterni
(napr. emisija akcija). Pozajmljeni izvori su naravno uvek eksterni.
Konačno, treba reći da dobijene rezultate ovog pokazatalja treba porediti, osim sa ciljnom strukturom kapitala,
još i sa granskim vrednostima, planiranim vrednostima i u vremenu.
Napomene:
1.Na ispitu će najčešće biti data ciljna struktura kapitala u odnosu na koju treba komentarisati obračunatu
vrednost ovog pokazatelja (napr 55 % sopstveni kapital, a 45 % pozajmljeni kapital).
2.Kao što je spomenuto, komentar ovog racia se često javlja na ispitu.
115
Pokazatelj pokrića kapitalnih izdataka nakon pokrića dividendi
 Definisanje pokazatelja pokrića kapitalnih izdataka nakon pokrića dividendi
Pokazatelj pokrića kapitalnih izadataka nakon pokrića dividendi možemo jednostavnije nazvati pokriće
kapitalnih izdataka nakon pokrića dividendi.
Ovaj pokazatelj predstavlja rigorozniji test za ocenu investicionih mogućnosti preduzeća.
𝐍𝐎𝐕Č𝐀𝐍𝐈 𝐓𝐎𝐊 𝐈𝐙 𝐏𝐎𝐒𝐋𝐎𝐕𝐀𝐍𝐉𝐀 − 𝐔𝐊𝐔𝐏𝐍𝐄 𝐃𝐈𝐕𝐈𝐃𝐄𝐍𝐃𝐄

Pokriće kapitalnih izdataka nakon pokrića dividendi = x 100
𝐊𝐀𝐏𝐈𝐓𝐀𝐋𝐍𝐈 𝐈𝐙𝐃𝐀𝐂𝐈
Napomene:
1.Ukupne dividende obuhvataju obične i preferencijalne dividende.
2.Za obračun ukupnih dividendi koristimo pomoćni obračun upotrebe dobitka. Treba pratiti koji deo od ukupnog
upotrebljenog dobitka se odnosi na dividende, a koji na učešća.
3.Pogledajte napomene u vezi kapitalnih izdataka (ulaganja) koje su navedene u slučaju prethodnog racia.
Komentar pokrića kapitalnih izdataka nakon pokrića dividendi
Ovaj pokazatelj predstavlja rigorozniji test za ocenu investicionih mogućnosti preduzeća, zato što pokazuje
sposobnost preduzeća da finansira kapitalna ulaganja iz internih izvora, ali tek nakon isplate dividendi
vlasnicima. Ukoliko ne postoje dovoljna sredstva ( interni izvori) i za isplatu dividendi i za finansiranje
kapitalnih ulaganja, menadžment se nalazi pred dilemom, zato što se i smanjivanje (odustajanje od) dividendi,
ali i smanjivanje kapitalnih ulaganja (koja pokazuju orijentaciju na buduće prinose) može negativno odraziti na
tržišnu vrednost preduzeća (akcija).
Ako je ovaj pokazatelj veći od 100 %, to znači da iz internih izvora možemo da isplatimo dividende, da
finansiramo kapitalna ulaganja i jedan deo iskoristimo za vraćanje dugova. U ovom slučaju došlo bi do
popravljanja finansijske strukture preduzeća. Ukoliko je ovaj pokazatelj manji od 100 %, to znači da kapitalne
izdatke jednim delom moramo finansirati iz eksternih izvora (sopstvenih i pozajmljenih). U ovom slučaju treba
voditi računa da ne dodje do kvarenja finansijske strukture (strukture kapitala – nešto uži pojam koji se odnosi
samo na pasivu).
Konkretno, obračunati rezultat ovog pokazatelja od 45,06 %, ne remeti značajnije finansijsku strukturu
preduzeća, zato što se za finansiranje kapitalnih ulaganja pored internih izvora, koriste još i sopstveni eksterni
izvori (neuplaćeni upisani kapital). Pored toga, finansiranje kapitalnih ulaganja vršeno je i iz pozajmljenih
izvora, i to više iz dugoročnih nego iz kratkoročnih.
Napomena: Istraživanja pokazuju da se smanjivanje dividendi može negativno odraziti na tzržišne cene akcija
preduzeća, odnosno da može dovesti do pada tržišne cene akcija (tržišne vrednosti preduzeća). Sa druge strane
i smanjivanje kapitalnih ulaganja može dovesti do pada cene akcija, zato što kapitalna ulaganja pokazuju
orijenataciju preduzeća na buduće prinose. U skladu sa tim njihovo smanjivanje investitori mogu tumačiti kao
116
negativan signal u pogledu budućih prinosa preduzeća. Zbog svega navedenog treba biti vrlo oprezan prilikom
donošenja odluke o smanjivanju dividendi ili kapitalnih ulaganja.
Treća grupa pokazatelja – pokazatelj mogućnosti plaćanja dividendi
 Definisanje pokazatelja mogućnosti plaćanja dividendi
Pokazatelj mogućnosti plaćanja dividendi jeste (naziva se) cash flow po akciji.
𝐍𝐎𝐕Č𝐀𝐍𝐈 𝐓𝐎𝐊 𝐈𝐙 𝐏𝐎𝐒𝐋𝐎𝐕𝐀𝐍𝐉𝐀−𝐏𝐑𝐄𝐅𝐄𝐑𝐍𝐂𝐈𝐉𝐀𝐋𝐍𝐄 𝐃𝐈𝐕𝐈𝐃𝐄𝐍𝐃𝐄

Cash flow po akciji =
𝐏𝐑𝐎𝐒𝐄Č𝐀𝐍 𝐏𝐎𝐍𝐃𝐄𝐑𝐈𝐒𝐀𝐍 𝐁𝐑𝐎𝐉 𝐎𝐁𝐈Č𝐍𝐈𝐇 𝐀𝐊𝐂𝐈𝐉𝐀
Komentar cash flow-a po akciji
Za razliku od dobitka po akciji koji odredjuje okvir za vodjenje dividendne politike (odnosno predstavlja
okvir za isplatu dividendi), cash flow po akciji pokazuje realne mogućnosti preduzeća da isplati dividende,
i kao takav predstavlja drugu bitnu determinantu dividendne politike. Ovo zbog toga što visoki dobici ne moraju
da znače da preduzeće raspolaže sa dovoljno gotovine. Ukoliko je ovaj raco nizak, to pokreće pitanje prioriteta,
ili isplata dividendi, ili finansiranje kapitalnih ulaganja, ili vraćanje dugova.
Konkretni podaci pokazuju da cash flow po akciji iznosi 1 361,33. Praksa je pokazala da preduzeća najčešće
isplaćuju izmedju 40 % i 60 % dobitka kroz dividende. Ukoliko je poznat dobitak po akciji, prethodnu relaciju
(40 % do 60 %) možemo koristiti prilikom komentarisanja konkretnih vrednosti ovog pokazatelja.
ANALIZA PROFITABILNOSTI IZ PERSPEKTIVE INVESTITORA
Kombinovanje tržišnih i računovodstvenih informacija
Investitorima su svakako važne informacije koje se nalaze u finansijskim izveštajima preduzeća, a u skladu sa
tim svi ozbiljni investitori se bave analizom finansijskih izveštaja preduzeća čije hartije od vrednosti (pre svega
akcije) žele da prodaju ili kupe. Medjutim, pored informacija koje su sadržane u finansijskim izveštajima,
investitorima su potrebne i druge informacije za adekvatno donošenje odluka. U pitanju su informacije sa tržišta
kapitala. Ignorisanje bilo kojih od navedenih informacija može dovesti do donošenja pogrešnih odluka. U ovom
kontekstu važno je navesti da tržišne cene akcija najčešće odstupaju od njihove knjigovodstvene vrednosti.
Investitori nešto drugačije posmatraju profitabilnost preduzeća u odnosu na računovodje. Za razliku od
računovodja koji su usmereni na istorijske informacije na osnovu kojih utvrdjuju postojeći finansijski položaj i
performanse (profitabilnost) preduzeća, investitori su usmereni na budućnost, što znači da svoje odluke
zasnivaju na budućim (očekivanim) dobicima, novčnim tokovima i prinosima. Naravno, adekvatnu polaznu
osnovu za projektovanje budućih ostvarenja predstavljaju postojeći finansijski izveštaji preduzeća.
117
Odgovarajući finansijski položaj i profitabilnost preduzeća, u normalnim okolnostima, trebali bi da rezultiraju

rastom tržišne vrednosti preduzeća (tržišne cene akcija). S obzirom na tu činjenicu logično je povezivanje
pokazatelja kao što je dobitak po akciji sa tržišnom cenom akcija (što se čini u okviru P / E racia), ili uključivanje
kapitalnih dobitaka, zajedno sa dividendama, u ukupni prinos akcionara. Na ovaj način profitabilnost preduzeća
se sagledava na jedan potpuniji i kompleksniji način.
Na kraju treba istaći da povezivanje informacija iz finansijskih izveštaja sa informacijama sa tržišta kapitala
predstavlja finalni korak finansijske analize.
Napomena: Čime je uslovljeno kombinovanje računovodstvenih i tržišnih informacija prilikom ocene
profitabilnosti preduzeća – moguće ispitno pitanje.
Specifičnosti analaze profitabilnosti iz perspektive investitora

(moguće ispitno pitanje)
1.Prisutna je šira informaciona osnova, što znači da se prilikom analize profitabilnosti iz perspektive investitora
koriste informacije iz finansijskih izveštaja, plus informacije sa tržišta kapitala.
2.Rezultati ove analize predstavljaju ključne informacione inpute za procenu očekivanih prinosa investitora.
3.Neki od pokazatelja iz ove grupe su opterećeni problemom neuporedivosti, i to izmedju različitih preduzeća
(u prostoru), ali i u okviru jednog preduzeća izmedju različitih perioda (u vremenu).
4.Interpretiranje vrednosti ovih pokazatelja je često delikatno, zbog toga što na njihove vrednosti mogu uticati
odluke iz domena investicione politike, politike finansiranja i politike dividendi.
5.S obzirom na to da se pokazatelji iz ove grupe jednim delom zasnivaju na informacijama iz finansijskih
izveštaja, najveći broj pokazatelja nije imun na primenu računovodstvenih politika (nalazi se pod uticajem
primene različitih računovodstvenih politika).
DOBITAK PO AKCIJI (EPS – earnings per share)
 Ukratko o dobitku
Dobitak predstavlja najsažetiji, najsveobuhvatniji i pojedinačno najvredniji pokazatelj poslovnih dostignuća

preduzeća i menadžera.
Važnost dobitka ogleda se u sledećem:
1.Pokazuje sposobnost preduzeća (menadžera) da stvara bogatstvo (vrednost) za vlasnike.
2.Predstavlja osnov (okvir) za vodjenje dividendne politike.
3.Visoki dobici pružaju garanciju poveriocima u pogledu sigurnosti njihovih ulaganja (u pogledu isplate
glavnice i odgovarajućih prinosa)
4.Pokazuje mogućnosti preduzeća da finansira nove investicione projekte (kapitalna ulaganja) iz internih izvora.
 Dobitak po akciji
118
Dobitak po akciji (ili zarada po akciji) podrazumeva prevodjenje neto dobitka posle poreza na iznos dobitka po
jednoj običnoj akciji. Značaj (važnost) dobitka po akciji ogleda se u tome što ga finansijski analitičari često
koriste kao pokazatelj profitabilnosti preduzeća, a takodje predstavlja sastavni deo nekih drugih pokazatelja
kao što je racio plaćanja dividendi ili odnos izmedju tržišne cene akcija i dobitka po akciji (tzv. P /
E racio). Potvrdu njegove važnosti predstavlja i to što prema MRS 33 otorena akcionarska društva imaju
obavezu da u okviru bilansa uspeha objave informacije o osnovnom i umanjenom dobitku po akciji.
Treba razlikovati: osnovni i umanjeni dobitak po akciji.
U slučaju:
1.Kada preduzeće ima jednostavnu (prostu) strukturu kapitala, obračunava se samo osnovni dobitak po
akciji (BEPS ili EPS). Jednostavna struktura kapitala je prisutna kada su u strukturi prisutne samo obične i
preferencijalne akcije, dok u strukturi kapitala nema konvertibilnih preferncijalnih (prioritetenih) akcija ( prefer.
akcije koje se mogu konvertovati u obične akcije), konvertibilnih obveznica (obveznice koje se mogu
konvertovati u obične akcije), opcija na akcije i varanata.
2.Kada preduzeće ima složenu strukturu kapitala, obračunavaju se i osnovni i umanjeni dobitak po akciji
(DEPS). Složena struktura kapitala je prisutna kada u strukturi kapitala, pored običnih i preferencijalnih akcija,
postoje i konvertibilne preferencijalne akcije, konvertibilne obveznice, opcije na akcije i varanti.
I.Osnovni dobitak po akciji (BEPS – basic earnings per share)
 Definisanje osnovnog dobitka po akciji
Osnovni dobitak po akciji može se jednostavnije nazvati i samo dobitak po akciji (EPS – earnings per share).
𝐃𝐎𝐁𝐈𝐓𝐀𝐊 𝐊𝐎𝐉𝐈 𝐏𝐑𝐈𝐏𝐀𝐃𝐀 𝐎𝐁𝐈Č𝐍𝐈𝐌 𝐀𝐊𝐂𝐈𝐎𝐍𝐑𝐀𝐈𝐌𝐀

Osnovni dobitak po akciji = 𝐏𝐎𝐍𝐃𝐄𝐑𝐈𝐒𝐀𝐍 𝐏𝐑𝐎𝐒𝐄Č𝐍𝐈 𝐁𝐑𝐎𝐉 𝐎𝐁𝐈Č𝐍𝐈𝐇 𝐀𝐊𝐂𝐈𝐉𝐀
Dobitak koji pripada običnim akcionarima = neto dobitak posle poreza – preferencijalne dividende
 Važnost dobitka po akciji za investitore (moguće ispitno pitanje)
Važnost dobitka po akciji za investitore ogleda se u sledećem:

1.Pokazuje sposobnost menadžera da stvaraju dobitke (prinose) za vlasnike. Rast ovog pokazatelja ukazuje na
rast profitabilnosti preduzeća, što može uticati na povećanje njegove tržišne vrednosti.
2.Dobitak po akciji predstavlja okvir (osnov) za vodjenje dividendne politike. Rast dobitka po akciji
nagoveštava povoljne mogućnosti za isplatu dividendi, što se može pozitivno odraziti na tržišnu cenu akcija
(rast tržišne cene akcija).
3.Investitori često vide povećanje dobitka po akciji kao signal za rast tržišne vrednosti preduzeća (povezano sa
tačkama 2. i 3.).
4.Dobitak po akciji nagoveštava mogućnosti (predstavlja okvir) za finansiranje kapitalnih ulaganja
(odnosno za finansiranje rasta ili investicionih projekata) iz internih izvora.
 Napomena – Uputstvo za komentarisanje pokazatelja profitabilnosti iz perspektive investitora
1.Prvi deo komentara je teorijski, tj. on pokazuje teorijsko objašnjenje odredjenog pokazatelja. S obzirom na to,
on može biti predmet teorijskih ispitnih pitanja, nezavisno od komentara pokazatelja u celini.
119
2.Obratite pažnju da su komentari konkretnih vrednosti pojedinih pokazatelja poprilično kratki i jednostavni,
a u slučaju nekih pokazatelja čak i izosatju. Konkretne vrednosti pokazatelja koje su predmet komentara su
obračunate na osnovu podataka iz primera 3. iz zbirke.
3.Obratite pažnju da delovi komentara nisu jasno označeni kao u slučaju racia likvidnosti ili racia obrta.
Komentar osnovnog dobitka po akciji
Ovaj racio pokazuje koliki iznos dobitka po jednoj običnoj akciji preduzeće stvara tokom jednog obračunskog
perioda. Povećanje dobitka po akciji olakšava vodjenje dividendne politike i stvara osnovu za održivi rast
preduzeća (odnosno za finansiranje kapitalnih ulaganja iz internih izvora).
U konkretnom slučaju preduzeće iskazuje pozitivne dobitke po akciji, pri čemu je važno što ovaj pokazatelj
raste u 2008 u odnosu na 2007 godinu za 19 %. Poredeći kretanje BEPS-a sa kretanjem tržišne vrednosti akcija
(na kraju 2006 g. – 5800, na kraju 2007 g. – 7000, na kraju 2008 g. – 8700), možemo da zaključimo da ovo
preduzeće uspeva da pretvori svoja dobra finansijska ostvarenja u rastuću tržišnu vrednost akcija, i da na taj
način prinos vlasnika u vidu dividendi uveća za iznos ostvarenih kapitalnih dobitaka.
 Opreznost pri interpretaciji (komentaru) osnovnog dobitka po akciji (moguće ispitno pitanje)
Opreznost pri interpretaciji osnovnog dobitka po akciji je neophodna zbog:

1.Veza izmedju BEPS-a (EPS-a) i tržišne cene akcija postoji, ali ona nije jednostavna i jednoznačna.
Generalno, povećanje EPS-a vodi povećanju tržišne cene akcija, ali postoje situacije:
1)Kada EPS pada, a tržišna cena akcija raste
To su situacije kada preduzeće čini rashode u sadašnjosti (napr. ulaganja u reklamu, ili kapitalna ulaganja) zarad
većih prinosa u budućnosti. Ako investitori prepoznaju ove situacije, onda će uprkos padu EPS-a, tržišna cena
akcija rasti.
2)Kada EPS raste, a tržišna cena akcija opada
U ovim situacijama menadžeri po pravilu stavljaju akcenat na kratkoročna ostvarenja (tekuća), odnosno na
ostvarenje što većeg dobitka (samim tim i EPS-a) i odlažu odredjene troškove za budući period (troškove
reklame, održavanja itd.). Ako investitori prepoznaju ove situacije, tj. da menadžeri na ovakav način podižu
EPS, to može dovesti do pada tržišne cene akcija uprkos povećanju EPS-a.
2.U interpretaciji treba biti oprezan i zbog toga što se prilikom obračuna dobitka po akciji ne uzima u obzir
visina angažovanog (uloženog) kapitala koji je učestvovao u njegovom stvaranju. Može se dogoditi da dva
preduzeća imaju isti dobitak po akciji, ali da zbog različite visine angažovanog kapitala stopa prinosa jednog
bude znatno veća od stope prinosa drugog preduzeća.
120
Primer:
preduzeće A preduzeće B
1.Dobitak (koji pripada običnim akcionarima) 1 000 000 1 000 000
2.Prosečan ponderisan broj običnih akcija 100 000 100 000
3.EPS (1 / 2) 10 10
4.Angažovani kapital 10 000 000 20 000 000
5.Stopa prinosa (1 / 4) 10 % 5%
3.Ovaj pokazatelj je opterećen problemom neuporedivosti u prostoru i u vremenu:
1)Uporedivost u prostoru (uporedivost izmedju različitih preduzeća) je sporna zato što se može dogoditi da
preduzeća sa sličnim dobicima mogu obračunavati veoma različite dobitke po akciji ukoliko imaju različit broj
akcija.
2)Uporedivost u vremenu (uporedivost u okviru istog preduzeća) je sporna kada imamo: 1.emisiju akcija,
2.pojavu neuplaćenog upisanog kapitala, 3.otkup sopstvenih akcija i 4.usitnjavanje i ukrupnjavanje broja
(vrednosti) akcija.
 Primer kako ukrupnjavanje vrednosti akcija utiče na iznos EPS-a (napr. za 2 stare, tj. postojeće
akcije vlasnici dobijaju 1 novu akciju):
A (bez ukrupnjavanja) B (sa ukrupnjavanjem)

1.Dobitak 1 000 000 1 000 000
3.EPS 10 10
4.Ukrupnjavanje akcija 100 000 50 000
5.Novi EPS 10 20
Napomena: Broj akcija nakon ukrunjavanja u iznosu od 50 000 dobijamo tako što postojeći broj akcija podelimo
sa 2.
 Primer kako usitnjavanje vrednosti akcija utiče na iznos EPS-a (napr. za 1 staru, tj. postojeću
akciju vlasnici dobijaju 2 nove akcije):
A (bez usitnjavanja) B (sa usitnjavanjem)

1.Dobitak 1 000 000 1 000 000
3.EPS 10 10
4.Usitnjavanje akcija 100 000 200 000
5.Novi EPS 10 5
Napomena: Broj akcija nakon usitnjavanja u iznosu od 200 000 dobijamo tako što postojeći broj akcija
pomnožimo sa 2.
121
4.Ovaj pokazatelj je osetljiv na promene u računovodstvenim politikama, odnosno njegova realna vrednost
zavisi od kvaliteta dobitka. Ako postoje manipulacije sa dobitkom, to se može odraziti i na vrednost ovog racia.
Napomene:
1.Svaka od prethodne 4. tačke može biti posebno ispitno pitanje, uključujući i navodjenje primera.
2.Ukoliko se na ispitu zahteva ceo komentar izveštaja, onda u okviru komentara treba ukratko navesti zašto
treba biti oprezan prilikom tumačenja vrednosti EPS-a (treba samo spomenuti odnosno nabrojati svaku od
prethodne 4. tačke).
II.Umanjeni dobitak po akciji – DEPS (diluted earnings per share)
Napomene:
1. Formula se može pogledati u prezentaciji sa predavanja.
2.U odnosu na prethodni racio, u imeniocu ovog racia ponderisanom prosečnom broju običnih akcija se
priključuju ponderisani prosečni broj običnih akcija po osnovu moguće konverzije preferencijalnih akcija
(potencijalne obične akcije po osnovu moguće konverzije konvertibilnih prefern. akcija) i ponderisani prosečni
broj običnih akcija po osnovu moguće konverzije obveznica (potencijalne obične akcije po osnovu moguće
konverzije obveznica). U skladu sa tim, u brojiocu racia dobitku koji pripada običnim akcionarima (postojećim
akcionarima) priključuju se odgovarajući prinosi u vidu preferencijalnih dividendi i rashoda kamata na
obveznice umanjeni za poreske uštede.
Komentar umanjenog dobitka po akciji
Ovaj pokazatelj predstavlja konzervativnu meru profitabilnosti, zato što pokazuje najmanji mogući dobitak
po akciji koji bi bio ostvaren ukoliko bi se svi konvertibilni finansijski instrumenti (konvertibilne preferncijalne
akcije i konvertibilne obveznice, pre svega) pretvorili u obične akcije.
Njegova važnost za investitore je ista kao i važnost osnovnog dobitka po akciji (pokazuje sposobnost
menadžera da stvaraju prinose za vlasnike, predstavlja okvir za isplatu dividendi, ukazuje na mogućnost
finansiranja kapitalnih ulaganja iz internih izvora, a zbog svega prethodno navedenog njegov rast može voditi
rastu tržišne cene akcija).
Ipak, ovaj pokazatelj ukazuje još i na mogući stepen razvodnjavanja vlasničkih interesa, odnosno na
potencijalnu opasnost od gubitka kontrole ukoliko bi došlo do konverzije konvertibilnih finansijskih
instrumenata u obične akcije.
Konkretno, u našem primeru broj potencijalnih običnih akcija po osnovu moguće konverzije preferncijalnih
akcija i konvertibilnih obveznica iznosio bi 3 400 u 2007 godini i 4 800 u 2008 godini, što znači da bi se učešće
novih akcionara u vlasničkoj strukturi (a sve naravno pod pretpostavkom konverzije) kretalo izmedju 15,35 %
u 2007 godini i 19,65 % u 2008 godini, što bi u slučaju izražene disperzije vlasništva moglo da ugrozi interese
postojećih vlasnika, odnosno da dovede do gubitka kontrole.
Napomene:
1.Konačno, na kraju komentara treba ukratko naglasiti zbog čega sve treba biti oprezan prilikom tumačenja
vrednosti ovog racia. Svi razlozi zbog kojih treba biti oprezan prilikom tumačenja osnovnog dobitka po
akciji važe i u slučaju umanjenog dobitka po akciji.
2.Prilikom komentarisanja ovog pokazatelja treba naglasiti i zašto je on važan za investitore. Svi razlozi
navedeni prilikom obradjivanja osnovnog dobitka po akciji važe i u ovom slučaju.
122
P / E racio
(odnos izmedju tržišne cene akcija i dobitka po akciji)
 Definisanje P / E racia
𝐓𝐑Ž𝐈Š𝐍𝐀 𝐂𝐄𝐍𝐀 𝐀𝐊𝐂𝐈𝐉𝐀 𝐍𝐀 𝐊𝐑𝐀𝐉𝐔 𝐆𝐎𝐃𝐈𝐍𝐄

P / E racio = 𝐎𝐒𝐍𝐎𝐕𝐍𝐈 𝐃𝐎𝐁𝐈𝐓𝐀𝐊 𝐏𝐎 𝐀𝐊𝐂𝐈𝐉𝐈
Komentar P / E racia
Ovaj racio pokazuje koliko su investitori spremni da plate za 1 dinar dobitka po akciji, odnosno ovaj racio
pokazuje i za koliko godina, pri datoj tržišnoj ceni akcije i datom dobitku po akciji, može da se zaradi tržišna
cena akcije. Visoke i rastuće vrednosti ovog racia najčešće ukazuju da investitori na tržištu kapitala veruju
(imaju poverenje) u rast preduzeća i ostvarenje visokih prinosa u budućnosti (jednom rečju u dobru perspektivu
preduzeća). Zbog toga su spremni da sada plate više zarad očekivanih (budućih) visokih prinosa.
Naravno, važi i obrnuto, niske vrednosti ovog racia ukazuju na nisko poverenje investitora u mogućnosti za rast
preduzeća.
 Opreznost prilikom interpretacije P / E racia (moguće ispitno pitanje)
Prilikom interpretacije obračunatih vrednosti ovog pokazatelja treba biti oprezan iz sledećih razloga:
1.Postoje situacije kada kupovina akcija sa nžom cenom, odnosno nižim P/E raciom, može da bude atraktivna
za preduzeće (investitore). U pitanju su sledeće situacije:
1)Ukoliko je reč o sektorima (granama) koji tradicionalno donose niske ali sigurne prinose.
2)U sektorima u kojima ne postoji perspektiva za rast, ali je likvidnost akcija velika.
3)Kada investitori očekuju da će cena akcija u budućnosti rasti.
2.Postoje situacije kada visoke vrednosti P/E racia ne žnače da su akcije previše skupe, i to kada:
1)U brzorastućim sektorima (koji imaju dobre perspektive za rast).
2)Kada postoji visoko poverenje izmedju investitora i menadžmenta.
3)U granama u kojima postoje visoke barijere ulaska.
3.I u slučaju P/E racia, kao i u slučaju dobitka po akciji, postoji problem uporedivosti rezultata izmedju
preduzeća, ali i u okviru preduzeća (odnosno u vremenu), i to zbog toga što se u imeniocu racia nalazi dobitak
po akciji.
4.Problem postoji i zbog toga što se i u slučaju ovog racia ne uzima u obzir visina angažovanog kapitala.
5.Na vrednost ovog racia može uticati i primena rzličitih računovodstvenih politika, odnosno ovaj racio je
osetljiv na kvalitet dobitka.
6.Postoji i problem strukture dobitka, u kojoj postoje održive, ali i tranzicione komponente, što ugrožava iskaznu
moć ovog racia.
123
7.U tehničkom smislu ovaj racio može imati visoke vrednosti zato što je dobitak mali.
Napomena: Razlozi zbog kojih treba biti oprezan pri tumačenju P/E racia predstavljaju sastavni deo komentara
(u okviru komentara ih samo treba ukratko navesti), ali i moguće ispitno pitanje, kao što je već nazanačeno.
 Upotreba P / E racia za projektovanje tržišne cene akcija (moguće ispitno pitanje, uz navodjenje
primera)
P / E racio se često koristi za procenu (projektovanje) tržišne vrednosti preduzeća (odnosno za procenu tržišne
cene akcija). U ovom slučaju predstavlja prinosni multiplikator, odnosno multiplikator dobitka po akciji.
Tržišna cena akcija na kraju godine = P / E racio x EPS
Primer:
Ako procenjujemo napr. da će na kraju sledeće godine P / E racio iznositi 5, a EPS 2 000, odatle sledi:
Tržišna cena akcija na kraju godine = 5 x 2 000 = 10 000
P / B racio
(odnos izmedju tržišne cene akcija i knjigovodstvene vrednosti akcija)
 Definisanje P / B racia
𝐓𝐑Ž𝐈Š𝐍𝐀 𝐂𝐄𝐍𝐀 𝐀𝐊𝐂𝐈𝐉𝐀 𝐍𝐀 𝐊𝐑𝐀𝐉𝐔 𝐆𝐎𝐃𝐈𝐍𝐄

P / B racio =
𝐊𝐍𝐉𝐈𝐆𝐎𝐕𝐎𝐃𝐒𝐓𝐕𝐄𝐍𝐀 𝐕𝐑𝐄𝐃𝐍𝐎𝐒𝐓 𝐀𝐊𝐂𝐈𝐉𝐀
𝐊𝐍𝐉𝐈𝐆𝐎𝐕𝐎𝐃𝐒𝐓𝐕𝐄𝐍𝐀 𝐕𝐑𝐄𝐃𝐍𝐎𝐒𝐓 𝐊𝐀𝐏𝐈𝐓𝐀𝐋𝐀 𝐊𝐎𝐉𝐈 𝐏𝐑𝐈𝐏𝐀𝐃𝐀 𝐎𝐁𝐈Č𝐍𝐈𝐌 𝐀𝐊𝐂𝐈𝐎𝐍𝐀𝐑𝐈𝐌𝐀

B / V (knjigovodstvena vrednost akcija) =
𝐁𝐑𝐎𝐉 𝐎𝐁𝐈Č𝐍𝐈𝐇 𝐀𝐊𝐂𝐈𝐉𝐀 𝐔 𝐎𝐏𝐓𝐈𝐂𝐀𝐉𝐔 𝐍𝐀 𝐊𝐑𝐀𝐉𝐔 𝐆𝐎𝐃𝐈𝐍𝐄
Prilikom izvodjenja zaključaka o profitabilnosti preduzeća na osnovu P / B racia treba imati u vidu neoliko
bitnih momenata:
1.Tržišna cena akcija zavisi od tekućih performansi, ali pre svega od očekivanja investitora u pogledu budućih
(perspektivnih, očekivanih) prinosa (novčanih tokova i dobitaka).
U slučaju zdravih i uspešnih kompanija, tržišna cena akcija je veća od njihove knjigovodstvene vrednosti, što
znači da su investitori spremni da plate više nego što je njihova knjigovodstvena vrednost. U skladu sa
prethodnim izlaganjem možemo zaključiti da bi kod uspešnih preduzeća vrednost P/B racia trebalo da bude
veća od 1, odnosno da bi tržišna cena akcija trebalo da bude veća od njihove knjigovodstvene vrednosti. Ova
preduzeća bi trebalo da svoju dobru finansijsku strukturu i performanse prevedu u visoku (adekvatnu) tržišnu
cenu akcija.
Naravno, tržišna cena akcija (odnosno tržišna vrednost celog preduzeća) može biti i manja od njihove
knjigovodstvene vrednosti, ako investitori na taj način posmatraju njegove buduće performanse (dobitna
ostvarenja), što znači da vrednosti P / B racia mogu biti i manje od 1.
2.Rast ovog racia predstavlja odraz očekivanja investitora da će preduzeće ostvarivati adekvatne prinose u
narednom periodu, odnosno može se reći i da rast ovog racia ukazuje na poverenje investitora u adekvatne
buduće prinose preduzeća.
124
3.Vrednosti ovog racia zavise i od delatnosti preduzeća. Preduzeća koja se bave kapitalno intenzivnim
delatnostima (posluju u kapitalno intenzivnim granama) imaju potrebu za većom fiksnom imovinom koju treba
finansirati sopstvenim kapitalom, pa samim tim i vrednosti ovog racia biće prirodno niže u odnosu na preduzeća
koja se bave uslužnim delatnostima (preduzeća koja se bave kapitalno intenzivnim delatnostima imaće veći
sopstveni kapital, odnosno knjigovodstvenu vrednost akcija koja predstavlja imenilac ovog racia).
4.Otkup sopstvenih akcija utiče na vrednost ovog racia.
Komentar P / B racia
Konkretno, dobijeni rezultati pokazuju da je tržišna cena akcija veća u odnosu na njihovu knjigovodstvenu
vrednost za 1,08 puta u 2007 godini, odnosno za 1,21 puta u 2008 godini. To znači da su investitori u toj meri
spremni da plate akcije iznad njihove knjigovodstvene vrednosti. Obračunate vrednosti nisu naročito visoke, ali
za pouzdanije zaključke potrebno je znati kojoj grani preduzeće pripada. U ovom slučaju možemo reći da je
pozitivno što se vrednost ovog racia povećava.
Napomena: Prilikom komentarisanja ovog racia poželjno bi bilo ukratko spomenuti i izlaganja u okviru
prethodne 4 tačke.
 Upotreba P / B racia za procenu tržišne cene akcija (moguće ispitno pitanje, uz navodjenje
primera)
Ovaj pokazatelj se često koristi za procenu tržišne cene akcija. Postupak je sličan kao i u slučaju P/E racia.
Tržišna cena akcija = P / B racio x B / V
Primer:
Ako procenjujemo napr. da će na kraju sledeće godine P / B racio iznositi 1,25, a B / V 8 000, odatle sledi:
Tržišna cena akcija na kraju godine = 1,25 x 8 000 = 10 000
Racio plaćanja dividendi i racio (stopa) zadržavanja dobitka
 Večita dilema u vezi sa raspodelom dobitka (moguće ispitno pitanje)
Racio plaćanja dividendi i racio zadržavanja dobitka odražavaju večitu dilemu u vezi sa raspodelom dobitka,
koja se odnosi na to da li veći deo dobitka treba zadržati u preduzeću (odnosno reinvestirati) kao osnovu za
finansiranje novih kapitalnih ulaganja koja treba da omoguće ostvarivanje dobrih dugoročnih prinosa, ili veći
deo dobitka treba isplatiti kroz dividende vlasnicima, što se takodje na tržištu kapitala može tumačiti kao signal
menadžmenta o dobroj perspektivi preduzeća. U ovom kontekstu treba istaći da se i značajna isplata dividendi,
ali i značajno zadržavanje dobitka mogu pozitivno odraziti na rast tržišne cene akcija, medjutim, problem je u
tome što veće zadržavanje dobitka znači manje dividende (i obrnuto), odnosno problem je u tome kako
uspostaviti optimalan odnos izmedju zadržavanja dobitka i isplate dividendi.
 Definisanje racia plaćanja dividendi
𝐃𝐈𝐕𝐈𝐃𝐄𝐍𝐃𝐄 𝐎𝐁𝐈Č𝐍𝐈𝐌 𝐀𝐊𝐂𝐈𝐎𝐍𝐀𝐑𝐈𝐌𝐀

Racio plaćanja dividendi = 𝐃𝐎𝐁𝐈𝐓𝐀𝐊 𝐊𝐎𝐉𝐈 𝐏𝐑𝐈𝐏𝐀𝐃𝐀 𝐎𝐁𝐈Č𝐍𝐈𝐌 𝐀𝐊𝐂𝐈𝐎𝐍𝐀𝐑𝐈𝐌𝐀 x 100
125
Dividende običnim akcionarima = ukupne dividende – preferencijalne dividende

Dobitak koji pripada običnim akcionarima = neto dobitak posle poreza – preferencijalne dividende
 Racio plaćanja dividendi – alternativni način obračuna (moguće ispitno pitanje)
Racio plaćanja dividendi se može izraziti i kao odnos izmedju dividende po (običnoj) akciji i dobitka po
akciji, medjutim samo ukoliko je prosečni ponderisani broj običnih akcija jednak broju običnih akcija u
opticaju na kraju godine, što će se desiti samo u slučaju da nije bilo operacija sa akcijama tokom godine.
Prilikom obračuna dividende po akciji koristi se broj običnih akcija u opticaju krajem godine zato što sve akcije
nose pravo na dividende, nezavisno od datuma njihovog sticanja. Sa druge strane prilikom obračuna dobitka
po akciji koristi se ponderisani prosečni broj običnih akcija zato što se mora uzeti u obzir vreme tokom kojeg
su akcije učestvovale u stvaranju dobitka.

𝐁𝐑𝐎𝐉 𝐎𝐁𝐈Č𝐍𝐈𝐇 𝐀𝐊𝐂𝐈𝐉𝐀 𝐔 𝐎𝐏𝐓𝐈𝐂𝐀𝐉𝐔 𝐍𝐀 𝐊𝐑𝐀𝐉𝐔 𝐆𝐎𝐃. 𝐃𝐈𝐕𝐈𝐃𝐄𝐍𝐃𝐄 𝐏𝐎 𝐎𝐁𝐈Č𝐍𝐎𝐉 𝐀𝐊𝐂𝐈𝐉𝐈
Racio plaćanja dividendi = 𝐃𝐎𝐁𝐈𝐓𝐀𝐊 𝐊𝐎𝐉𝐈 𝐏𝐑𝐈𝐏𝐀𝐃𝐀 𝐎𝐁𝐈Č𝐍𝐈𝐌 𝐀𝐊𝐂𝐈𝐎𝐍𝐀𝐑𝐈𝐌𝐀
= 𝐃𝐎𝐁𝐈𝐓𝐀𝐊 𝐏𝐎 𝐀𝐊𝐂𝐈𝐉𝐈
𝐏𝐎𝐍𝐃𝐄𝐑𝐈𝐒𝐀𝐍 𝐏𝐑𝐎𝐒𝐄Č𝐍𝐈 𝐁𝐑𝐎𝐉 𝐎𝐁𝐈Č𝐍𝐈𝐇 𝐀𝐊𝐂𝐈𝐉𝐀
 Definisanje racia zadržavanja dobitka
Racio (stopa) zadržavanja dobitka naziva se i stopa zadržanog dobitka.
𝐙𝐀𝐃𝐑Ž𝐀𝐍𝐈 𝐃𝐎𝐁𝐈𝐓𝐀𝐊
Racio zadržavanja dobitka = x 100
𝐃𝐎𝐁𝐈𝐓𝐀𝐊 𝐊𝐎𝐉𝐈 𝐏𝐑𝐈𝐏𝐀𝐃𝐀 𝐎𝐁𝐈Č𝐍𝐈𝐌 𝐀𝐊𝐂𝐈𝐎𝐍𝐀𝐑𝐈𝐌𝐀
Zadržani dobitak = neto dobitak posle poreza – ukupne dividende

Napomena: Ukoliko postoje i učešća, onda i njih treba oduzeti (zajedno sa ukupnim dividendama) od neto
dobitka posle poreza da bi se dobio zadržani dobitak.
 Racio plaćanja dividendi i racio zadržavanja dobitka – alternativni način obračuna (moguće
ispitno pitanje)
Zbir racia plaćanja dividendi i racia zadržavanja dobitka iznosi 100 % , uz uslov da pored dividendi nema
učešća menadžera i zaposlenih u dobitku, odnosno kada je zadržani dobitak jednak razlici neto dobitka posle
poreza i ukupnih dividendi. U tom slučaju racio plaćanja dividendi i racio zadržavanja dobitka mogu se izraziti
na sledeći način:
Racio plaćanja dividendi = 100 % - racio zadržavanja dobitka
Racio zadržavanja dobitka = 100 % - racio plaćanja dividendi
Napomena: Racio plaćanja dividendi i racio zadržavanja dobitka se moraju izraziti u procentima (%).
Zajednički komentar racia plaćanja dividendi i racia zadržavanja dobitka
Konkretno, dobijeni rezultati pokazuju da se običnim akcionarima u vidu dividendi isplaćuje 61,37 % u 2007
godini, odnosno 61,40 % u 2008 godini, od neto dobitka koji njima pripada. Preostali deo dobitka u iznosu od
38,63 % u 2007 godini i 38,60% u 2008 godini se zadržava u preduzeću, odnosno reinvestira se. Prethodni
126
rezultati se mogu oceniti kao uobičajeni, s obzirom na to da preduzeća (čijim se akcijama trguje na berzi) u
proseku isplaćuju izmedju 40 % i 60 % dobitka u vidu dividendi.
 Politika dividendi
Na prethodno dobijene rezultate prvenstveno utiče prihvaćena politika dividendi koja može biti:
1.Politika stabilnih (i blago rastućih) dividendi. Politika stabilnih dividendi ne podrazumeva stabilan racio
plaćanja dividendi, već stabilne (i blago rastuće dividende po akciji).
2.Politika fluktuirajućih dividendi.
3.Politika nižih kvartalnih dividendi, plus ekstra dividende na kraju godine.
Rezultati ukazuju da je racio plaćanja dividendi stabilan, što ne mora da znači da će i dividende po akciji biti
stabilne, jer ako dobitak u narednoj godini opadne, a pri tome zadržimo približan racio plaćanja dividendi,
opašće i dividende po akciji. Generalno, otvorena akcionarska društva vode politiku stabilnih dividendi
(dividende po akciji). U principu veći deo dobitka se zadržava u preduzeću, kada se očekuje da će prinosi za
vlasnike u budućnosti biti veći nego što bi bili kada bi se taj dobitak isplatio u vidu tekućih dividendi.
Interna stopa rasta
 Ukratko o rastu preduzeća
Preduzeće ostvaruje rast na osnovu novih investicija (kapitalnih ulaganja) u profitabilne projekte. Drugim
rečima, rast je usko povezan sa novim investicijama i načinom njihovog finasiranja. Rast preduzeća je značajan
zato što od rasta zavise budući prinosi u vidu dobitaka, novčanih tokova i dividendi, ali i sposobnost preduzeća
da izmiruje svoje obaveze. S obzirom na prethodno, od rasta zavisi i vrednost preduzeća.
 Definisanje interne stope rasta
Interna stopa rasta = stopa zadržanog dobitka x stopa neto prinosa na imovinu x 100
𝐙𝐀𝐃𝐑Ž𝐀𝐍𝐈 𝐃𝐎𝐁𝐈𝐓𝐀𝐊 𝐃𝐎𝐁𝐈𝐓𝐀𝐊 𝐊𝐎𝐉𝐈 𝐏𝐑𝐈𝐏𝐀𝐃𝐀 𝐎𝐁𝐈Č𝐍𝐈𝐌 𝐀𝐊𝐂𝐈𝐎𝐍𝐀𝐑𝐈𝐌𝐀

Interna stopa rasta = x x 100
𝐃𝐎𝐁𝐈𝐓𝐀𝐊 𝐊𝐎𝐉𝐈 𝐏𝐑𝐈𝐏𝐀𝐃𝐀 𝐎𝐁𝐈Č𝐍𝐈𝐌 𝐀𝐊𝐂𝐈𝐎𝐍𝐀𝐑𝐈𝐌𝐀 𝐏𝐑𝐎𝐒𝐄Č𝐍𝐀 𝐔𝐊𝐔𝐏𝐍𝐀 𝐈𝐌𝐎𝐕𝐈𝐍𝐀
Komentar interne stope rasta
Interna stopa rasta pokazuje mogućnosti za rast preduzeća ako je on finansiran isključivo iz internih izvora.
Može se reći da interna stopa rasta predstavlja maksimalnu stopu rasta koju preduzeće može da ostvari ako se
rast (odnosno kapitalna ulaganja ili investicioni projekti) finansira samo iz internih izvora. Ovaj pokazatelj je
vrlo značajan ako preduzeće ima poteškoće sa pribavljanjem eksternih izvora finansiranja. Pre svega se koristi
za projektovanje rasta. Ukoliko je projektovana stopa rasta ispod ostvarene, to znači da su za finansiranje rasta
korišćeni, osim internih, i eksterni izvori finansiranja.
127
Dividendni prinos
 Definisanje dividendnog prinosa
Na samom početku treba ukratko napomenuti da se ukupni prinosi akcionara sastoje iz dva dela:
1.prinosa u vidu dividendi
2.prinosa u vidu kapitalnih dobitaka
𝐃𝐈𝐕𝐈𝐃𝐄𝐍𝐃𝐄 𝐏𝐎 𝐎𝐁𝐈Č𝐍𝐎𝐉 𝐀𝐊𝐂𝐈𝐉𝐈

Dividendni prinos = 𝐓𝐑Ž𝐈Š𝐍𝐀 𝐂𝐄𝐍𝐀 𝐀𝐊𝐂𝐈𝐉𝐀 𝐍𝐀 𝐊𝐑𝐀𝐉𝐔 𝐆𝐎𝐃𝐈𝐍𝐄 𝐱 𝟏𝟎𝟎

Dividende po običnoj akciji =
𝐁𝐑𝐎𝐉 𝐎𝐁𝐈Č𝐍𝐈𝐇 𝐀𝐊𝐂𝐈𝐉𝐀 𝐔 𝐎𝐏𝐓𝐈𝐂𝐀𝐉𝐔 𝐍𝐀 𝐊𝐑𝐀𝐉𝐔 𝐆𝐎𝐃𝐈𝐍𝐄
Napomene:
1.Može se reći dividende po običnoj akciji ili samo dividende po akciji.
2.Dividendni prinos se mora izraziti u procentima ( %).
Komentar dividendnog prinosa
Dividendni prinos predstavlja stopu prinosa koju vlasnici običnih akcija zaradjuju (ostvaruju) po osnovu
isplate dividendi od strane preduzeća. On pokazuje sposobnost preduzeća da stvara prinose u vidu dobitaka i
novčanih tokova, ali i da jedan deo dobitka (iz raspoloživog novčanog toka) isplati vlasnicima običnih akcija u
vidu dividendi.
Dividendni prinos predstavlja najrigorozniju meru prinosa akcionara zbog toga što u njegov obračun
uključujemo tržišnu cenu akcija na kraju godine.
Za razliku od drugih pokazatelja koji su opterećeni problemom neuporedivosti (EPS ili P/E racio), dividendni
prinos se može pouzdanije porediti u vremenu (u okviru istog preduzeća), ali i sa drugim preduzećima u okviru
iste grane.
Konkretno, obračunati rezultati od 12,48% i 13,54% su veći od prinosa na konvertibilne obveznice i prinosa
na preferencijalne akcije, što je i razumljivo, pre svega zbog činjenice što obični akcionari akcionari snose veći
rizik od kreditora i preferencijalnih akcionara, a samim tim očekuju i veće prinose. Iskazani prinosi su stabilni
što ostavlja dobar utisak na investitore u pogledu sigurnosti preduzeća. Dobijeni rezultati se mogu uspešno
porediti sa drugim preduzećima u grani, ali i u vremenu (u okviru istog preduzeća).
 Upotreba dividendnog prinosa za projektovanje (procenu) tržišne cene akcija (moguće ispitno
pitanje)
Dividendni prinos se može koristiti za projektovanje tržišne cene akcija na sledeći način:
𝐃𝐈𝐕𝐈𝐃𝐄𝐍𝐃𝐄 𝐏𝐎 𝐎𝐁𝐈Č𝐍𝐎𝐉 𝐀𝐊𝐂𝐈𝐉𝐈
Tržišna cena akcija (na kraju godine) = 𝐃𝐈𝐕𝐈𝐃𝐄𝐍𝐃𝐍𝐈 𝐏𝐑𝐈𝐍𝐎𝐒
128
Primer:
Ako procenjujemo napr. da će dividende po običnoj akciji na kraju sledeće godine iznositi 800, a da investitori
očekuju dividendni prinos od 8 %, odatle sledi:
𝟖𝟎𝟎
Tržišna cena akcija na kraju godine = = 10 000
𝟎,𝟎𝟖
 Opreznost prilikom interpretacije dividendnog prinosa (moguće ispitno pitanje)
Prlikom interpretacije obračunatih vrednosti ovog racia treba biti oprezan barem iz dva razloga:
1.Zato što još uvek ne znamo da li postoje kspitalni dobici, i ako postoje koliki su.
2.Treba imati u vidu da veće dividende mogu da znače manje sredstava za finansiranje kapitalnih ulaganja, što
se može negativno odraziti na buduće prinose.
Ukupni prinos akcionara

(TSR – total shareholder return)
 Ukupni prinos akcionara – uvodno izlaganje
Na samom početku treba istaći da kapitalni dobitak predstavlja razliku izmedju tržišne cene akcija (na kraju
godine) i niže nabavne cene akcija (tj. tržišne cene akcija na početku godine). Naravno, u obrnutom slučaju
može se pojaviti i kapitalni gubitak.
Kapitalni dobitak = tržišna cena akcija na kraju godine – tržišna cena akcija na početku godine
Još jednom napominjemo da se ukupni prinosi akcionara sastoje iz dva dela:
1.prinosa u vidu dividendi
2.prinosa u vidu kapitalnih dobitaka
 Definisanje ukupnog prinosa akcionara
𝐃𝐈𝐕𝐈𝐃𝐄𝐍𝐃𝐄 𝐏𝐎 𝐎𝐁𝐈Č𝐍𝐎𝐉 𝐀𝐊𝐂𝐈𝐉𝐈 + (𝐓𝐑Ž𝐈Š𝐍𝐀 𝐂𝐄𝐍𝐀 𝐀𝐊𝐂𝐈𝐉𝐀 𝐍𝐀 𝐊𝐑𝐀𝐉𝐔 𝐆𝐎𝐃𝐈𝐍𝐄 − 𝐓𝐑Ž𝐈Š𝐍𝐀 𝐂𝐄𝐍𝐀 𝐀𝐊𝐂𝐈𝐉𝐀 𝐍𝐀 𝐏𝐎Č𝐄𝐓𝐊𝐔 𝐆𝐎𝐃𝐈𝐍𝐄)
TSR = 𝐓𝐑Ž𝐈Š𝐍𝐀 𝐂𝐄𝐍𝐀 𝐀𝐊𝐂𝐈𝐉𝐀 𝐍𝐀 𝐏𝐎Č𝐄𝐓𝐊𝐔 𝐆𝐎𝐃𝐈𝐍𝐄
x 100
𝐃𝐈𝐕𝐈𝐃𝐄𝐍𝐃𝐄 𝐏𝐎 𝐎𝐁𝐈Č𝐍𝐎𝐉 𝐀𝐊𝐂𝐈𝐉𝐈 𝐓𝐑Ž𝐈Š𝐍𝐀 𝐂𝐄𝐍𝐀 𝐀𝐊𝐂𝐈𝐉𝐀 𝐍𝐀 𝐊𝐑𝐀𝐉𝐔 𝐆𝐎𝐃𝐈𝐍𝐄−𝐓𝐑Ž𝐈Š𝐍𝐀 𝐂𝐄𝐍𝐀 𝐀𝐊𝐂𝐈𝐉𝐀 𝐍𝐀 𝐏𝐎Č𝐄𝐓𝐊𝐔 𝐆𝐎𝐃𝐈𝐍𝐄
TSR = x 100 + x 100
𝐓𝐑Ž𝐈Š𝐍𝐀 𝐂𝐄𝐍𝐀 𝐀𝐊𝐂𝐈𝐉𝐀 𝐍𝐀 𝐊𝐑𝐀𝐉𝐔 𝐆𝐎𝐃𝐈𝐍𝐄 𝐓𝐑Ž𝐈Š𝐍𝐀 𝐂𝐄𝐍𝐀 𝐀𝐊𝐂𝐈𝐉𝐀 𝐍𝐀 𝐏𝐎Č𝐄𝐓𝐊𝐔 𝐆𝐎𝐃𝐈𝐍𝐄
TSR = dividendni prinos + prinos po osnovu kapitalnih dobitaka

Napomene:
1.Obračun dividendnog prinosa za potrebe utvrdjivanja ukupnog prinosa akcionara nešto se razlikuje u odnosu
na obračun koji smo koristili prilikom prezentovanja ovog pokazatelja. Prilikom definisanja dividendnog
prinosa u imeniocu smo koristili tržišnu cenu akcija na kraju godine, dok smo za potrebe obračuna ukupnog
prinosa akcionara u imeniocu koristili tržišnu cenu akcija na početku godine.
129
3.Na ispitu se može zahtevati da se obračunaju samo prinosi po osnovu kapitalnih dobitaka.
4.I dividendni prinos i prinos po osnovu kapitalnih dobitaka, a u skladu sa tim i ukupni prinos akcionara (koji
predstavlja njihov zbir) se moraju izraziti u procentima (%). U pitanju su relativni pokazatelji.
Komentar ukupnog prinosa akcionara
Ukupni prinos akcionara predstavlja najpotpuniji pokazatelj prinosa (tj. stvaranja vrednosti) za vlasnike koji
jasno pokazuje da deo prinosa dolazi po osnovu dividendi, a deo po osnovu kapitalnih dobitaka. Tek na
osnovu i jednih i drugih prinosa može se oceniti atraktivnost akcija nekog preduzeća.
 Procena uspešnosti menadžmenta na osnovu ukupnog prinosa akcionara (moguće ispitno pitanje)
Rizično bi bilo koristiti samo ovaj pokazatelj za procenu uspešnosti menadžmenta. Razlog leži u tome što cene
akcija ne zavise samo od sposobnosti menadžmenta. One mogu rasti jer je tržište kapitala u usponu, ili padati
zbog pada tržišta kapitala.
Napomena: Prethodno objašnjenje o korišćenju ovog pokazatelja za procenu uspešnosti menadžmenta
predstavlja satavni deo komentara, ali se može javiti i kao posebno ispitno pitanje.
RAČUNOVODSTVO TROŠKOVA
Računovodstvo troškova se naziva još i obračun troškova i učinaka, pogonski obračun ili samo obračun
troškova. Predstavlja deo upravljačkog računovodstva koji se bavi obračunavanjem (obuhvatanjem) troškova
po raznim kriterijumima, odnosno može se reći da je fokusirano na obračun i obuhvatanje troškova.
 Razlike izmedju finansijskog računovodstva i računovodstva troškova
Razlike izmedju finansijskog računovodstva i računovodstva troškova su sledeće:
1.Usmerenost
1)Računovodstvo troškova je interno usmereno, bavi se internim procesima transformacije inputa u output-e,
plus priprema informacije za interne korisnike (menadžere).
2)Finansijsko računovodstvo je eksterno usmereno, odnosno može se reći da se bavi pripremanjem informacija
za eksterne korisnike;
2.Predmet obračuna
1)Računovodstvo troškova primarno se bavi obračunom utrošenih količina inputa (utrošcima, odnosno robnim
tokovima) i troškovima (troškovi su vrednosni izraz utrošaka, odnosno tzv. vrednosni tokovi).
2)Finansijsko računovodstvo je primarno usmereno na obračun novčanih tokova.
3.Vremenski period izveštavanja
1)Računovodstvo troškova najčešće prezentuje informacije na mesečnom i kvartalnom nivou, a nekad i u kraćim
vremenskim intervalima.
130
2)Finansijsko računovodstvo najčešće prezentuje informacije na godišnjem nivou.
4.Analitički karakter
1)Računovodstvo troškova je usmereno na analitički obračun troškova po organizacionim delovima;
2)Finansijsko računovodstvo je orijentisano na preduzeće kao celinu, odnosno na globalni obračun troškova;
5.Slobode koje se odnose na primenu raznih tehnika (metoda) i pristupa
1)Računovodstvo troškova ima znatno veću slobodu, primena tehnika nije strogo regulisana računovodstvenim
standardima.
2)Finansijsko računovodstvo ima znatno manju slobodu, zato što je primena raznih tehnika najčešće regulisana
standardima i zakonima;
 Informacioni ciljevi računovodstva troškova
Informacioni ciljevi računovodstva troškova su sledeći:
1.Pružanje informacija o proizvodnoj ceni koštanja za potrebe razgraničavanja vrednosti izmedju bilansa
stanja i bilansa uspeha, odnosno za za potrebe bilansiranja zaliha učinaka i bilansiranje rezultata. Pružanje
informacija o proizvodnoj ceni koštanja predstavlja osnovni informacioni cilj računovodstva troškova.
Proizvodna cena koštanja se koristi za:
1)Vrednovanje troškova proizvodnje prodatih proizvoda koji završavaju u bilansu uspeha;
2)Vrednovanje nerealizovanih zaliha učinaka u bilansu stanja, odnosno za vrednovanje troškova proizvodnje
nerealizovanih proizvoda koji su odloženi na zalihe prateći sudbinu proizvoda u čijoj su proizvodnji nastali. I
ovi troškovi će biti rashodovani u nekom narednom periodu, kada učinci u čijoj su proizvodnji nastali budu
prodati;
2.Pružanje informacija za potrebe planiranja i kontrole troškova, prihoda i rezultata po organizacionim

delovima preduzeća;
3.Pružanje informacija potrebnih za formiranje prodajnih cena (informacije o troškovnim osnovama).
4.Pružanje informacija koje su potrebne za donošenje poslovnih odluka u vezi sa izborom izmedju različitih
alternativa;
Napomena: Računovodstvo troškova pruža informacionu podršku raznim tehnikama za upravljanje troškovima,
kao što su obračun ciljnih troškova, obračun troškova zasnovan na aktivnostima, obračun troškova lanca
vrednosti, Kaizen Costing itd.
Sadržina računovodstva troškova
 Osnovna područja, odnosno delovi računovodstva troškova
Osnovna područja računovodstva troškova su:
131
1.Obračun troškova po vrstama (klasifikacija troškova po vrstama)
Pruža informacije o vrstama i količinama utrošenih resursa, odnosno odgovara na pitanje koji inputi i koliko
inputa je potrošeno.
Klasifikacija troškova po vrstama:
1)troškovi direktnog materijala (materijala za izradu)
2)troškovi ostalog materijala
3)troškovi goriva i energije
4)troškovi plata, naknada itd.
5)troškovi usluga
6)troškovi amortizacije
7)troškovi rezervisanja
8)troškovi poreza, doprinosa, taksi itd.
9)troškovi finansiranja
10)ostali troškovi
Obračun troškova po vrstama, tj. njihova klasifikacija nalazi se u nadležnosti finansijskog računovodstva, dok
računovodstvo troškova (odnosno upravljačko računovodstvo) preuzima ove informacije i dalje ih obradjuje u
skladu sa svojim potrebama. S obzirom na prethodno, može se reći da obračun troškova po vrstama predstavlja
vezu izmedju finansijskog i upravljačkog računovodstva (računovodstva troškova kao njegovog dela).
2.Obračun troškova po mestima troškova (klasifikovanje troškova po mestima troškova)
Pruža informacije o tome gde su troškovi nastali, odnosno u kojim organizacionim delovima. Mesto troškova
predstavlja uži organizacioni deo preduzeća u okviru koga se obavljaju homogeni (srodni) poslovi.
Obračun troškova po mestima vrši se iz tri razloga:
1)Kalkulativni razlog, odnosno što tačnija kalkulacija (obračun) proizvodne cene koštanja. U ovom kontekstu
potrebna je podela mesta troškova na glavna i ostala mesta troškova.
2)Kontrolni razlog, odnosno potreba kontrole troškova po organizacionim delovima;
3)Informacioni razlog; Informacije o troškovima po organizacinoim delovima (mestima troškova) bitne su i

zbog donošenja odluka u vezi sa pojedinim organizacionim delovima, ili u vezi sa više org.delova.
Obračun troškova po mestima nalazi se u nadležnosti upravljačkog računovodstva. Obračun, tj. klasifikacija
troškova po mestima je pretpostavka za klasifikaciju (podelu) troškova po poslovnim funkcijama, a klasifikacija
troškova po poslovnim funkcijama je pretpostavka za klasifikaciju troškova po bilansnom tretmanu (na troškove
proizvoda i troškove perioda).
Napomena: Definišite mesto troškova i navedite grupe upravljačkih potreba koje stoje u osnovi klasifikovanja
troškova po mestima troškova – moguće ispitno pitanje
132
3.Obračun (klasifikacija) troškova po nosiocima (proizvodima i uslugama)
Pruža informacije o tome šta je izazvalo trošenje inputa. Nosioci troškova su konačni učinci preduzeća
namenjeni prodaji (proizvodi i usluge). U isto vreme nosioci troškova su i nosioci prihoda, a samim tim i nosioci
rezultata preduzeća. Obračun troškova po nosiocima nalazi se u nadležnosti upravljačkog računovodstva i
prethodno pretpostavlja obračun troškova po mestima troškova.
Napomena: Objekti troškova predstavljaju bilo šta za šta se mogu obračunavati troškovi. Uključuju mesta i
nosioce troškova, ali i grupe kupaca, distributivne kanale itd.
4.Kratkoročno izveštavanje, odnosno kratkoročni analitički obračun rezultata po poslovnim segmentima

(organizacioni segmenti, grupe kupaca,m proizvodne linije), što podrazumeva sučeljavanje poslovnih prihoda i
poslovnih rashoda.
 Osnovne karakteristike internog polaganja računa:
1.Sprovodi se unutar upravljačke piramide
2.Odnosi se na kratak rok
3.Nije obavezno
4.Proističe iz dobre poslovne prakse
5.Odnosi se na izveštavanje o uspešnosti poslovnih segmenata
6.Odnosi se na poslovne prihode i poslovne troškove (rashode)
7.Može podrazumevati prezentovanje internog bilansa uspeha i internog bilansa stanja. Za potrebe internog
izveštavanja, bilans uspeha se najčešće zasniva na metodi troškova prodatih učinaka.
Proizvodna cena koštanja
Kao što je već istaknuto pružanje informacija o proizvodnoj ceni koštanja predstavlja osnovni informacioni cilj
računovodstva troškova. Proizvodna cena koštanja predstavlja prosečan iznos troškova proizvodnje,
odnosno iznos troškova proizvodnje koji se može dodeliti jednom proizvodu (troškove proizvodnje po
jednici). Ona pokazuje koliko košta proizvodnja jedinice proizvoda.
Proizvodna cena koštanja se koristi za razgraničavanje vrednosti izmedju bilnsa stanja i bilansa uspeha, i
to na taj način što služi kao osnova za:
1.Vrednovanje troškova proizvodnje prodatih proizvoda koji završavaju u bilansu uspeha;
2.Vrednovanje nerealizivanih (neprodatih) učinaka (odnosno troškova proizvodnje koji su sadržani u

nerealizovanim učincima) koji završavaju na zalihama u bilansu stanja, gde čekaju rashodovanje u nekom
narednom periodu kada ce biti prodati;
Napomena: Naravno, treba naglasiti da u zavisnosti od primenjenog sistema obračuna troškova, u obračun
proizvodne cene koštanja mogu ući svi, ili samo deo stvarno nastalih troškova proizvodnje. Ovo će biti znatno
jasnije prilikom obradjivanja različitih sistema obračuna troškova.
133
 Kalkulacija (obračun) proizvodne cene koštanja pretpostavlja:
1.Podelu troškova po poslovnim funkcijama;
2.Podelu troškova prema njihovom ponašanju u odnosu na obim aktivnosti;
3.Podelu troškova na direktene i indirektne;
4.Podelu troškova po bilansnom tretmanu;
Podela troškova po poslovnim funkcijama
 Podrazumeva podelu troškova na:
1.Troškove proizvodnje u širem smislu (troškove proizvodnog funkcionalnog područja u širem smislu), koji
uključuju:
1)Troškove proizvodnje u užem smislu, koji obuhvataju:
a.Troškove osnovne proizvodne delatnosti, koja predstavlja glavnu proizvodnu delatnost preduzeća zbog koje
je preduzeće i osnovano i koja donosi najveća prihode;
b.Troškove sporedne proizvodne delatnosti, koja donosi manje prihode;
c.Troškove pomoćne proizvodne delatnosti, koja ne produkuje proizvode koji se realizuju na eksternom tržištu,
već pruža usluge osnovnoj i sporednoj proizvodnoj delatnosti, ili proizvodi proizvode koji su namenjeni
internim potrebama (napr. proizvodnje sopstvene električne energije);
2)Troškove nabavke;
3)Troškove tehničkog upravljanja proizvodnjom;
Napomena: Troškovi porizvodnje se alociraju (raspodeljuju) u fazi proizvodnje na sve proizvedene učinke, u
celosti ili delimično, u zavisnosti od primenjenog sistema obračuna troškova.
2.Neproizvodne troškove (troškove neproizvodnog funkcionalnog područja), koji obuhvataju:
1)Troškove marketinga (u širem smislu koji obuhvataju troškove prodaje, troškove distribucije i troškove
postprodajnih usluga), koji se dele na:
a.Troškove promocije (kreiranja tražnje ili pribavljanja porudžbina)
b.Troškove distribucije (zadovoljavanja tražnje ili izvršenja porudžbina)
Napomena: Troškovi marketinga se alociraju (raspodeljuju), delimično ili u celini (u zavisnosti od primenjenog
sistema obračuna troškova) na proizvode u fazi prodaje (odnosno raspodeljuju se samo na prodate proizvode,
zato što nastaju u vezi sa prodajom proizvoda) i na taj način dopunjuju proizvodnu cenu koštanja, odnosno ulaze
u sastav komercijalne cene koštanja.
Napomena: Troškovi marketinga se mogu nazvati troškovima prodaje.
134
2)Troškove opšteg upravljanja i administracije (skraćeno samo troškovi uprave), koji obuhvataju:
a.Troškove opšteg upravljanja
b.Troškove finansija i računovodstva
c.Troškove upravljanja ljudskim resursima itd.
Napomene:
1.Slično kao i troškovi marketinga, troškovi uprave se alociraju (delimično ili u celini) samo na prodate
proizvode i na taj način ulaze u obračun komercijalne cene koštanja odnosno dopunjuju proizvodnu cenu
koštanja.
2.Prethodno račeno biće znatno jasnije prilikom sastavljanja kalkulacije proizvodne i komercijalne cene
koštanja.
3)Troškove istraživanja i razvoja, koji se u najvećem broju slučajeva ne alociraju na prodate proizvode i na
taj način ne ulaze u sastav (obračun) komercijalne cene koštanja, zato što se najčešće ne odnose na tekuće, već
na razvoj budućih proizvoda. Izuzetno, ako nastaju u vezi sa poboljšanjima ili dodavanjem nekih novih
karakteristika postojećim proizvodima, mogu se alocirati na prodate proizvode i ući u sastav komercijalne cene
koštanja.
Napomena: Definisanje troškova proizvodnje i neproizvodnih troškova se može pojaviti kao ispitno pitanje.
Podela troškova prema njihovom ponašanju
u odnosu na promenu obima aktivnosti
Pre nego što krenemo sa detaljnim objašnjenjem prethodno pomenute podele troškova, treba naglasiti da se
obim (ili nivo) aktivnosti može izraziti na različite načine, odnosno uz pomoć:
1.Obima proizvodnje
2.Obima prodaje
3.Stepena iskorišćenosti kapaciteta (napr. 40 %)
4.Prihoda od od prodaje
Napomena: S obzirom na to da različiti organizacioni delovi na različit način izražvaju (mere) obim aktivnosti,
prethodno pomenuta podela troškova sprovodi se na nivou organizacionih delova preduzeća.
 Prema njihovom ponašanju u odnosu na obim aktivnosti, troškovi se dele na: varijabilne
(prororcionalne), fiksne i mešovite:
1.Varijabilni troškovi (proporcionalni)
1)Ukupni varijabilni troškovi su troškovi koji se menjaju proporcionalno (srazmerno) promeni obima
aktivnosti. Napr. ako se obim aktivnosti poveća za 20 %, i ukupni varijabilni troškovi će se povećati za 20 %.
Obim aktivnosti, kao što smo već rekli, može se izraziti na različite načine.
135
Napomena: Grafička prezentacija ukupnih varijabilnih troškova predstavljena je u prezentaciji sa vežbi i uknjizi
na strani 218.
2)Prosečni varijabilni troškovi (tj. varijabilni troškovi po jedinici aktivnosti) su konstantni, odnosno ne
menjaju se sa promenom obima aktivnosti.
Napomena: I grafička prezentacija prosečnih varijabilnih troškova predstavljena je u prezentaciji sa vežbi ili na
strani 218 u knjizi.
Primeri varijabilnih troškova:
1.troškovi direktnog materijala
2.troškovi plata izrade ili direktnih plata (rada)
3.troškovi energije
4.troškovi materijala za pakovanje
5.troškovi indirektnog rada (plata) itd.
Napomena: Definisanje i grafičko predstavljanje ukupnih i prosečnih varijabilnih troškova se može pojaviti kao
ispitno pitanje (uz navodjenje nekoliko primera varijabilnih troškova).
2.Fiksni troškovi
1)Ukupni fiksni troškovi se ne menjaju sa promenom obima aktivnosti, odnosno konstantni su i zavise od
veličine prethodno instaliranog kapaciteta.
Napomena: Grafičko prezentovanje ukupnih fiksnih troškova predstavljeno je u prezentaciji sa vežbi ili u knjizi
na strani 220.
2)Prosečni fiksni troškovi se menjaju s promenom obima aktivnosti, odnosno rastu sa padom obima aktivnosti
(tzv. progresija fiksnih troskova po jedinici), i opadaju sa rastom obima aktivnosti (tzv. degresija fiksnih
troškova po jedinici). Efekti degresije fiksnih troškova su izraženiji što je ukupni iznos fiksnih troškova
veći i što je iskorišćenost kapaciteta manja.
Napomene:
1.Grafičko prezentovanje prosečnih fiksnih troškova predstavljeno je u prezentaciji sa vežbi ili uknjizi na strani
220.
2.Definisanje i grafičko prezentovanje ukupnih i prosečnih fiksnih troškova (uz objašnjenje degresije fiksnih
troškova po jedinici) predstavlja moguće ispitno pitanje.
Fiksni troškovi se dele na:
1.Kontrolabilne (diskrecione) fiksne troškove, koji se nalaze pod uticajem menadžera i njihovih tekućih
odluka (odluka u tekućem periodu). Nazivaju se i dodatni fiksni troškovi.
Primeri kontrolabilnih fiksnih troškova:
1)troškovi istraživanja i razvoja proizvoda
2)troškovi istraživanja i razvoja organizacije
136
3)troškovi istraživanja i razvoja tržišta
4)troškovi promocije (reklame, propagande)
2.Nekontrolabilni fiksni troškovi, koji se ne nalaze pod kontrolom menadžera. Oni su uslovljeni ranije
donetim, dugoročnim (investicionim ili strateškim) odlukama, tj. moze se reći da su uslovljeni prethodno
instaliranim proizvodno-prodajnim kapacitetima.
Primeri nekontrolabilnih fiksnih troškova:
1)troškovi amortizacije
2)troškovi osiguranja
3)troškovi zakupa
4)troškovi plata režije
5)troškovi poreza na imovinu, doprinosa
6)troškovi kamata itd.
Napomena: Definisanje i navodjenje po nekoliko primera kontrolabilnih i nekontrolabilnih fiksnih troškova

predstavlja moguće ispitno pitanje.
3.Mešoviti (semivarijabilni troškovi)
U ukupnom iznosu se menjaju sa promenom obima aktivnosti. Postoji 4 tipa (vrste) mešovitih troškova:
1)Ponašaju se stepenasto u odnosu na obim aktivnosti, što znači da su prvo fiksni do odredjenog obima
aktivnosti, zatim rastu, pa su opet fiksni, pa opet rastu itd.
2)Ponašaju se (kreću se, menjaju se) pravolinijski u odnosu na obim aktivnosti, ali ne u direktnoj proporciji.
3)Ponašaju se krivolinijski u odnosu na obim aktivnosti, odnosno rastu po opadajućoj stopi rasta u odnosu
na rast obima aktivnosti.
4)Ponašaju se krivolinijski u odnosu na obim aktivnosti, odnosno rastu po rastućoj stopi rasta u odnosu na
rast obima aktivnosti.
Napomene:
1.Mešovite troškove treba razložiti na fiksnu i varijabilnu komponentu, i zatim ih treba pridružiti fiksnim i
vraijabilnim troškovima.
2.Grafičko prezentovanje mešovitih troškova predstavljeno je u prezentaciji sa vežbi ili u knjizi na strani 222.
3.Definisanje 4 tipa mešovitih troškova i njihovo grafičko predstavljanje – moguće ispitno pitanje.
 Faktori koji utiču na ponašanje troškova (odnosno faktori proporcionalnosti troškova ili faktori koji
utiču na podelu troškova na varijabilne i fiksne):
1.Ponašanje količinske komponente troška
137
Trošak se može definisati kao vrednosni izraz utrošene količine resursa (materijalnih ili uslužnih) u procesu
proizvodnje i prodaje učinaka (nedovršene proizvodnje i gotovih proizvoda). Ili, kraće rečeno trošak je
vrednosni izraz utroška.
Utrošak predstavlja utrošenu (potrošenu) količinu resursa u procesu proizvodnje i prodaje, i kao takav
predstavlja količinsku komponentu troška.
trošak = utrošak x nabavna cena resursa
trošak = 100 kg (napr. materijala) x 10 din / kg = 1000 dinara
Napomena: Utrošak predstavlja količinsku komponentu troška, dok nabavna cena resursa predstavlja cenovnu
komponentu troška.
Ukoliko se utrošak, odnosno količinska komponenta odredjenog troška, menja srazmerno promeni obima
aktivnosti, odredjeni trošak je varijabilni. Naravno, važi i obrnuto, ukoliko se utrošak odredjenog troška na
menja sa promenom obima aktivnosti, trošak je fiksni. U skladu sa prethodno rečenim, treba istaći da cenovna
komponenta troška (nabavna cena resursa) nije relevantna za podelu troškova na varijabilne i fiksne.
Takodje, treba reći da uticaj koji na količinsku komponentu troška mogu ostvariti ekonomičnost u potrošnji
resursa i efikasnost radne snage, nije relevantan za podelu troškova prema njihovom ponašanju u odnosu na
obim aktivnosti.
2.Vremenski peroid analize ponašanja troškova
Podela troškova na varijabilne i fiksne moguća je jedino u kratkom roku. Što je odredjeni period kraći, veći broj
troškova su fiksni, i obrnuto, što je period duži veći broj troškova ima varijabilni karakter. U dugom roku svi
troškovi postaju varijabilni.
3.Proizvodno-tehnički uslovi
Različiti proizvodno-tehnički uslovi mogu uticati na različito ponašanje iste vrste troškova u odnosu na obim
aktivnosti. Napr. troškovi pogonske električne energije su varijabilni ukoliko je vreme rada mašina
proporcionalno obimu proizvodnje. Medjutim, u odredjenim uslovima, napr. ako se mašine potpuno pune
materijalom, obim prozvodnje će opasti, ali će se troškovi pogonske energije (i vreme rada mašina) zadržati na
istom nivou i biće fiksni.
4.Opšti uslovi
Napr. zarade proizvodnih radnika predstavljaju varijabilni trošak ukoliko se radnici plaćaju po učinku, odnosno
ako zarade prate obim aktivnosti, što je pravilo ako obim aktivnosti raste. Medjutim, ukoliko se proizvodni
radnici plaćaju u zavisnosti od vremena provedenog na radu, zarade će imati karakter fiksnih troškova.
5.Odluke menadžmenta
Napr. kolektivnim ugovorom može biti definisano da se režijski radnici plaćaju po učinku, odnosno da se
njihove zarade uskladjuju sa obimom aktivnosti celog preduzeća ili organizacionog dela koga opslužuju. Na
ovaj način zarade režijskih radnika, koje načešće imaju karakter fiksnih troškova, postaju varijabilni trošak.
6.Način izražavanja (merenja) obima aktivnosti
Kao što je već napomenuto, obim aktivnosti se može izraziti preko obima proizvodnje, obima prodaje, stepena
iskorišćenosti kapaciteta, prihoda od prodaje. Zbog toga što različiti organizacioni delovi na različit način
138
izražavaju obim aktivnosti, podelu troškova na varijabilne i fiksne najbolje je sprovoditi na nivou organizacionih
delova , a ne na nivou čitavog preduzeća.
Napomena: Faktori koji utiču na ponašanje troškova u odnosu na obim aktivnosti – moguće ispitno pitanje.
Direktni i indirektni troškovi
Podela na direktne (pojedinačne) i indirektne (opšte) troškove izvršena je u zavisnosti od toga kako se troškovi
vezuju (alociraju) za objekte troškova.
Podela troškova na direktne i indirektne zavisi od izbora objekta troškova, a u skladu sa ovim, ova podela može
biti izvršena najmanje iz perspektive 2 objekta troškova, a to su:
a.nosioci troškova (proizvodi ili usluge)
b.mesta troškova (uži organizacioni delovi preduzeća)
Napomena: Treba istaći da je podelu troškova na direktne i indirektne moguće izvršiti i iz perspektive drugih
objekata troškova, kao što su napr. distributivni kanali.
1.Podela troškova na direktne i indirektne u zavisnosti od načina vezivanja za proizvode ili usluge (tj.
učinke):
1)Direktni (pojedinačni) troškovi se mogu neposredno vezati za odredjene proizvode (može se reći i alocirati,
ali je u ovom slučaju vezivanje precizniji termin) na osnovu dokumentacije u kojoj je precizirano da je odredjeni
trošak nastao u vezi proizvodnje odredjenog proizvoda.
Napomena: Što je veći udeo direktnih troškova u ukupnim troškovima, preciznija je kalkulacija proizvodne
cene koštanja.
2)Indirektni (opšti) troškovi se ne mogu neposredno vezati za proizvode i usluge (učinke, odnosno nosioce
troškova), zato što su ovi troškovi zajednički za više proizvoda, pa se zbog toga za njihovu alokaciju na
pojedinačne proizvode (ili modele proizvoda) koriste razni alokacioni ključevi (tj. uslovne baze, ili kriterijumi
rasporedjivanja-alokacije). Kao alokacione ključeve najbolje je koristiti izazivače troškova (napr. za alokaciju
troškova zakupa proizvodne hale na pojedinačne proizvode A i B, najbolje je kao alokacioni ključ koristiti
površinu hale koja je namenjena proizvodnji proizvoda A i proizvoda B).
2.Podela troškova na direktne i indirektne u zavisnosti od načina vezivanja za mesta troškova
Mesta troškova su širi objekti troškova od nosilaca troškova (proizvoda i usluga). U skladu sa tim ukoliko se
podela troškova na direktne i indirektne troškove vrši iz perspektive mesta troškova, krug direktnih troškova je
širi, zato što se odredjeni troškovi koji se nisu mogli neposredno vezati za proizvode, sada mogu neposredno
vezati mesta troškova.
Napomene:
1.Troškovi (direktni i indirektni) se prvo vezuju za mesta troškova, pa tek onda za proizvode, što obezbedjuje
preciznije vezivanje za proizvode, a samim tim i precizniji obračun proizvodne cene koštanja. Vezivanje
139
troškova po mestima troškova obezbedjuje i bolju kontrolu troškova po užim organizacionim delovima.
Obratite pažnju da je o mestima troškova prethodno već bilo reči;
2.Grafička prezentacija klasifikacije troškova na direktne i indirektne nalazi se u prezentaciji sa vežbi i

predstavlja moguće ispitno pitanje;
3.Kao kriterijumi za alokaciju opstih troskova mogu se koristiti napr. procenjeni potrebni kapacitet ili očekivani
obim prodaje. Postupak alokacije je vrlo sličan postupku koji se primenjuje prilikom alokacije tzv. troskova
centrale na profitne ili investicione centre. Ovaj postupak je detaljnije objasnjen u okviru izlaganja koja se
odnose na taj deo gradiva.
4.Obratite paznju na to da su fiksni troskovi najcesce opsti ili indirektni troskovi, dok u okviru varijabilnih
troskova ima i direktnih i indirektnih troskova.
Podela troškova po bilansnom tretmanu
 Podrazumeva podelu troškova na:
1.Troškove proizvoda, koji predstavljaju deo ukupnih troškova preduzeća koji nastaju u fazi proizvodnje i
dodeljuju se svim proizvedenim proizvodima, odnosno ovi troškovi se u fazi prioizvodnje u celosti alociraju
na sve proizvedene proizvode (učinke), i na taj način ulaze u obračun proizvodne cene koštanja. Troškovi
proizvoda mogu uključivati sve ili samo deo stvarno nastalih troškova proizvodnje, naravno u zavisnosti od
primenjenog sistema obračuna troškova. Ono što treba posebno naglasiti, je to da troškovi proizvoda nikada ne
mogu uključivati neproizvodne troškove koji se uvek smatraju troškovima (rashodima) perioda.
Troškovi proizvoda uključuju troškove poput: troškova direktnog materijala, troškova direktnog rada, opšte
varijabilne troškove proizvodnje i opšte fiksne troškove proizvodnje.
Napomena: Troškovi proizvoda obuhvataju troškove proizvodnje koji su sadržani u proizvedenim i prodatim
proizvodima, i koji samim tim završavaju u bilansu uspeha, ali obuhvataju i deo troškova proizvodnje koji su
sadržani u proizvedenim a nerealizovanim proizodima, a koji završavaju na zalihama u bilansu stanja, gde
čekaju period kada će biti prodati i rashodovani.
2.Troškove perioda, koji predstavljaju deo ukupnih troškova preduzeća koji se uvek u celosti rashoduju u
periodu u kome su nastali (odnosno u tekućem periodu), što znači da se ne mogu odlagati na zalihe. Uvek
uključuju celokupne neproizvodne troškove, a u zavisnosti od primenjenog sistema obračuna troškova, mogu
uključivati i deo troškova proizvodnje, a za razliku od troškova proizvoda koji, još jednom ponavaljamo,
nikada ne mogu uključivati neproizvodne troškove.
Troškovi perioda se mogu podeliti na dva dela:
1)Troškove perioda koji se alociraju na prodate proizvode (u fazi prodaje) i ulaze u obračun komercijalne cene
koštanja;
2)Troškove perioda koji se ne alociraju na prodate proizvode i tretiraju se kao rashod firme (preduzeća);
140
Napomene:
1.Za razliku od troškova perioda koji se dele na dva prethodno objašnjena dela (deo koji se alocira i deo koji
se ne alocira na prodate proizvode), troškovi proizvoda se uvek u celosti alociraju na sve prizvedene
proizvode, bez obzira da li su oni prodati ili ne.
2.Troškovi proizvoda ulaze u obračun proizvodne cene koštanja, dok troškovi perioda (ne u celosti) ulaze u
obračun komercijalne cene koštanja, tj. dopunjuju proizvodnu cenu koštanja. Važno je znati ovu razliku, pa
zbog toga ovo još jednom napominjemo.
3.Detaljna podela na troškove proizvoda i troškove perioda prema različitim sistemima obračuna troškova, tj.
periodizacija troškova prema različitim sistemima obračuna (odnosno koji troškovi ulaze u sastav troškova
proizvoda i troškova perioda prema svakom od sistema) biće prezentovana kasnije.
4.Definisanje troškova proizvoda i troškova perioda se može pojaviti kao ispitno pitanje.
SISTEMI OBRAČUNA TROŠKOVA
Sistem obračuna troškova predstavlja skup načela, metoda i postupaka koji se primenjuju prilikom obračuna
troškova i učinaka, odnosno može se reći da je to oblik organizacije računovodstva troškova u konkretnom
preduzeću.
Napomene:
1.Predmet obračuna svih sistema su stvarni troškovi.
2.Različiti sistemi obračuna troškova na različit način definišu trošlove proizvoda i troškove perioda, pa samim
tim odbacuju različite visine (iznose) proizvodne i komercijalne cene koštanja.
 Tradicionalni sistemi obračuna troškova mogu se klasifikovati primenom 2 kriterijuma:
I.Vremenski kriterijum
Prema vremenskom kriterijumu razlikuju se:
1.Sistemi obračuna po stvarnim troškovima, koji se zasnivaju na konceptu istorijskih troškova i usmereni su
na stvarno nastale troškove u prethodnom periodu
2.Sistemi obračuna po standardnim troškovima, koji se zasnivaju na konceptu unapred utvrdjenih (budućih,
ili standardnih) troškova, i kao takvi su usmereni na troškove koji bi trebalo da nastanu u preduzeću u odredjenim
proizvodno-tehničkim uslovima.
 Standardni troškovi
Standardni troškovi se često nazivaju i planirani troškovi. U pitanju su troškovi koji su objektivno uslovljeni
odredjenim proizvodno-tehničkim uslovima, odnosno može se reći da su to troškovi koji su neophodni
(objektivno potrebni) da bi se proizveo proizvod odredjenih karakteristika. Kada se standardi jednom odrede ne
menjaju se u dužem vremeskom periodu.
141
Stvarni (stvarno nastali) troškovi su najčešće veći od stanadardnih zbog neracionalnosti preduzeća. Razlika
izmedju stvarnih i standardnih troškova su suvišni troškovi tj. negativna odstupanja stvarnih od standardnih
troškova, koja mogu biti posledica:
1)Neekonomičnosti u potrošnji resursa (napr. uslovaljava suvišne troškove direktnog materijala);
2)Neefikasnosti radne snage (napr. uslovaljava suvišne troškove direktnog rada);
3)Nepotpunog korišćenja proizvodnih kapaciteta (uslovljava suvišne fiksne troškove proizvodnje);
Standardni troškovi se utvrdjuju, tj. standardizuju na tri načina:
1.Uz pomoć normativa, odnosno na osnovu tehnološkog postupka (inženjerskih proračuna). U ovom slučaju
moguća su samo negativna odstupanja stvarnih od standardnih troškova.
2.Na osnovu procena stručnjaka. U ovom slučaju moguća su i pozitivna i negativna odstupanja.
3.Na osnovu iskustva u potrošnji u prethodnom periodu.
Prilikom standardizacije troškova standardizuje se samo njihova količinska komponenta, i to po jedinici.
Napomena: Na ispitu su moguća samo negativna odstupanja stavrnih od standardnih troškova.
3.Sistemi obračuna po normalnim troškovima (varijanta sistema obračuna po stvarnim troškovima).

Zasnivaju se na primeni prosečnih stvarnih troškova iz nekoliko perioda (prosečni prošli troškovi) sa ciljem
obračuna (vrednovanja) učinaka u tekućem periodu.
II.Prema kriterijumu obuhvata, odnosno sadržine cene koštanja učinaka, razlikuju se:
1)Apsorpcioni sistemi obračuna troškova (sistemi obračuna po punim troškovima);
Ovi sistemi obračuna troškova u proizvodnu cenu koštanja učinaka uključuju i fiksne i varijabilne troškove
proizvodnje (u njihovom stvarnom, standardnom ili normalnom iznosu), dok u komercijalnu cenu koštanja
učinaka, pored troškova proizvodnje, uključuju još i fiksne i varijabilne troškove uprave i prodaje (u njihovom
stvarnom, standardnom ili normalnom iznosu).
2)Sistemi obračuna po nepotpunim (delimičnim troškovima);
Ovi sistemi obračuna troškova u obračun proizvodne cene koštanja uključuju samo varijabilne troškove
proizvodnje (u njihovom stvarnom, standardnom ili normalnom iznosu), dok u obračun komercijalne cene
koštanja uključuju pored ovih troškova još i varijabilne troškove uprave i prodaje (u njihovom stvarnom,
standardnom ili normalnom iznosu).
Kombinovanjem prethodna dva kriterijuma dobija se šest sistema obračuna troškova, od kojih se tri sistema
najviše koriste (i koje ćemo i mi obradjivati):
1.Sistem obračuna po stvarnim troškovima
Prema vremenskom kriterijumu to je naravno stvarni sistem obračuna troškova, dok prema kriterijumu sadržine
cene koštanja to je apsorpcioni sistem obračuna troškova, što znači da u obračun proizvodne cene koštanja
uključuje sve varijabilne i fiksne troškove proizvodnje u njihovom stvarnom nastalom iznosu, dok u obračun
komercijalne cene koštanja uključuje, pored ovako obračunate proizvodne cene koštanja, još i varijabilne i
fiksne troškove uprave i prodaje u njihovom stvarnom iznosu.
142
2.Sistem obračuna po standardnim troškovima
Prema vremenskom kriterijumu to je standardni sistem obračuna troškova, dok prema kraiterijumu sadržine
cene koštanja to je apsorpcini sitem obračuna troškova, što znači da u obračun proizvodne cene koštanja
uključuje sve varijabilne i fiksne troškove proizvodnje u njihovom standardnom iznosu, dok u obračun
komercijalne cene koštanja pored ovako obračunate proizvodne cene koštanja uključuje još i varijabilne i fiksne
troškove uprave i prodaje u njihovom standardnom iznosu.
3.Sistem obračuna po standardnim varijabilnim troškovima
Prema vremenskom kriterijumu to je standardni sistem obračuna troškova, dok prema kriterijumu sadržine
proizvodne cene koštanja to je sistem obračuna po nepotpunim troškovima. U skladu sa prethodnim, ovaj sistem
obračuna troškova u obračun proizvodne cene koštanja uključuje samo varijabilne troškove proizvodnje u
njihovom standardnom iznosu, dok u obračun komercijalne cene koštanja, uključuje još i varijabilne troškove
uprave i prodaje u njihovom standardnom iznosu.
Periodizacija troškova prema različitim sistemima obračuna
Napomene:
1.Svi sistemi obračuna troškova za predmet obračuna imaju stvarne troškove, sistemi se po tome ne razlikuju.
Sistemi se razlikuju po tome kako definišu troškove proizvoda i troškove perioda, a u skladu sa tim i kako
vrednuju učinke u fazi proizvodnje i fazi prodaje, odnosno kako obračunavaju proizvodnu i komercijalnu cenu
koštanja.
2.Troškovi proizvoda nikada ne mogu uključivati neproizvodne troškove, dok troškovi perioda, u zavisnosti od
primenjenog sistema obračuna, mogu uključivati deo troškova proizvodnje.
1.Sistem obračuna po stvarnim troškovima
U troškove proizvoda uključuje sve stvarno nastale troškove proizvodnje (troškove direktnog materijala,
troškove direktnog rada, opšte varijabilne troškove proizvodnje i opšte fiksne troškove proizvodnje), dok u
troškove perioda uključuje sve stvarne neproizvodne troškove (troškove marketinga ili prodaje, troškove
uprave i troškove istraživanja i razvoja).
U obračun proizvodne cene koštanja uključuje sve (varijabilne i fiksne) stvarne troškove proizvodnje, dok u
obračun komercijalne cene koštanja uključuje, pored ovako definisane proizvodne cene koštanja još i stvarno
nastale troškove uprave i prodaje. Preostali iznos neproizvodnih troškova (troškova perioda), ne ulazi u obračun
komercijalne cene koštanja (ne alocira se na prodate proizvode) i predstavlja rashod preduzeća.
Rashode preduzeća čine (moguće ispitno pitanje): samo stvarni troškovi istraživanja i razvoja
Ovaj sistem ne prepoznaje troškove perioda u proizvodnom funkcionalnom području (jednostavnije

rečeno, troškove proizvodnje u okviru troškova perioda)
143
2.Sistem obračuna po standardnim troškovima
U troškove proizvoda uključuje sve (varijabilne i fiksne) troškove proizvodnje u njihovom standardnom
iznosu, dok u troškove perioda uključuje sve stvarne neproizvodne troškove i odstupanaja stvarnih od
standardnih troškova proizvodnje (odnosno suvišne troškove proizvodnje).
U obračun proizvodne cene koštanja uključuje standardne (varijabilne i fiksne) troškove proizvodnje, dok u
obračun komercijalne cene koštanja uključuje, pored ovako definisane proizvodne cene koštanja, još i
standardne (varijabilne i fiksne) troškove uprave i prodaje. Preostali deo troškova perioda se ne alocira na
prodate prozvode i predstavlja rashod preduzeća.
Rashode preduzeća čine (moguće ispitno pitanje): odstupanja stvarnih od standardnih troškova proizvodnje,
odstupanaja stvarnih od standardnih troškova uparave i prodaje i stvarni troškovi istraživanja i razvoja.
Ovaj sistem obračuna troškova prepoznaje troškove perioda u proizvodnom funkcionalnom području, a to su
odstupanja stvarnih od standardnih troškova proizvodnje.
3.Sistem obračuna po standardnim varijabilnim troškovima
U troškove proizvoda uključuje samo standardne varijabilne troškove proizvodnje (troškove direktnog
materijala, troškove direktnog rada i opšte varijabilne troškove proizvodnje), dok u troškove perioda uključuje
sve stvarne neproizvodne troškove, odstupanja stvarnih od standardnih varijabilnih troškova proizvodnje,
stvarne opšte fiksne troškove proizvodnje.
U obračun proizvodne cene koštanja uključuje standardne varijabilne troškove proizvodnje, dok u obračun
komercijalne cene koštanja uključuje još i standardne varijabilne troškove uprave i prodaje. Preostali deo
troškova perioda se ne alocira na prodate prozvode i predstavlja rashod preduzeća.
Rashode preduzeća (firme) čine (moguće ispitno pitanje): odstupanja stvarnih od standardnih varijabilnih
troškova proizvodnje, opšti fiksni troškovi proizvodnje, odstupanja stvarnih od standardnih varijabilnih troškova
uprave i prodaje, fiksni troškovi uprave i prodaje i celokupni troškovi istraživanja i razvoja.
Ovaj sistem obračuna prepoznaje troškove perioda u proizvodnom funkcionalnom području (odnosno
troškove proizvodnje koji se smatraju troškovima perioda), a to su odstupanja stvarnih od standardnih
varijabilnih troškova proizvodnje i stvarni opšti fiksni troškovi proizvodnje.
Napomene:
1.Periodizacija troškova prema različitim sistemima obračuna može biti predmet ispitnih pitanja (napr.
ukrtako objasnite periodizaciju troškova istraživanja i razvoja).
2.Grafičko prezentovanje periodizacije troškova prema svakom od sistema obračuna troškova prezentovano
je u prezentaciji sa vežbi i može se javiti kao ispitno pitanje.
2.Shvatanje periodizacije troškova prema svakom od sistema obračuna troškova je vrlo važno za rešavanje
zadataka.
144
SISTEM OBRAČUNA PO STVARNIM TROŠKOVIMA
Sistem obračuna po stvarnim troškovima za predmet obračuna ima stvarne troškove kao i svi sistemi
obračuna troškova. Sistemi se razlikuju po tome kako definišu troškove proizvoda i troškove perioda, a u
skladu sa tim i kako vrednuju učinke u fazi proizvodnje i fazi prodaje, odnosno kako obračunavaju proizvodnu
i komercijalnu cenu koštanja.
Ovaj sistem obračuna u obračun proizvodne cene koštanja uključuje sve (varijabilne i fiksne) stvarno nastale
troškove proizvodnje, dok u obračun komercijalne cene koštanja uključuje, pored ovako definisne proizvodne
cene koštanja, još i stvarno nastale (varijabilne i fiksne) troškove uprave i prodaje.
Napomene: Objasnite suštinu sistema obračuna po stvarnim troškovima – moguće ispitno pitanje.
Definisanje proizvodne i komercijalne cene koštanja
(naredno izlaganje o proizvodnoj i komercijalnoj ceni koštanja se odnosi na sva tri sistema obračuna troškova)
1.Proizvodna cena koštanja predstavlja prosečan iznos troškova proizvodnje koji se može dodeliti jednom
proizvodu, odnosno predstavlja troškove proizvodnje po jedinici proizvedenog proizvoda. Naravno, u
zavisnosti od primenjenog sistema obračuna troškova u obračun proizvodne cene koštanja mogu se uključiti
svi, ili samo deo stvarno nastalih troškova proizvodnje.
Proizvodna cena koštanja se, pre svega, koristi za:
1) Vrednovanje zaliha nerealizovanih učinaka u bilansu stanja
2)Vrednovanje troškova proizvodnje prodatih proizvoda koji završavaju u bilansu uspeha
2.Komercijalna cena koštanja predstavlja prosečan iznos ukupnih troškova koji se može dodeliti jednom
proizvodu. Može se reći da predstavlja zbir proizvodne cene koštanja i neproizvodnih troškova po jedinici,
odnosno zbir proizvodnih i neproizvodnih troškova po jedinici.
Komercijalna cena koštanja se koristi za:
1)Formiranje prodajnih cena
2)Poslovno odlučivanje
3)Utvrdjivanje punih troškova (proizvodnih i neproizvodnih) koji su sadržani u prodatim proizvodima
Kalkulacija proizvodne i komercijalne cene koštanja
Karakteristike kalkulacije proizvodne cene koštanja (moguce ispitno pitanje; savet - u odgovor ukljucite i
objašnjenje u vezi troskova koji ulaze u obracun proizvodne, tj. komercijalne cene kostanja):
145
1.Ex post, odnosno naknadna kalkulacija proizvodne cene koštanja, zato što se zasniva na stvarnim troškovima
koji su poznati tek na kraju obračunskog perioda.
2.Nestabilna (promenljiva) i madjuperiodično neuporediva proizvodna cena koštanja, zato što i stvarni
troškovi proizvodnje variraju zbog dejstva 3 faktora koji utiču na pojavu suvišnih troškova, tj. odstupanja
stvarnih od standardnih troškova proizvodnje, a to su neekonomičnost u potrošnji faktora proizvodnje,
neefikasnost radne snage i nepotpuno korišćenje kapaciteta.
Napomene:
1.Navedene karakteristike proizvodne cene koštanja važe i u slučaju komercijalne cene koštanja.
2.Kalkulacija odnosno obračun proizvodne i komercijalne cene koštanja biće objasnjen na času, što se odnosi i
naredne obračune potrebne za rešavanje ispitnih zadataka.
Sastavljanje komparativnog bilansa uspeha
Napomene:
1.Pre sastavljanja komparativnog bilansa uspeha potrebno je pripremiti obračun kretanja zaliha.
2.Prilikom pripremanja obračuna kretanja zaliha važno je znati koji se metod za obračun vrednosti zaliha (FIFO
ili LIFO) primenjuje:
1)LIFO metod podrazumeva da se prvo prodaju proizvodi iz tekuće proizvodnje, a zatim proizvodi sa početnih
zaliha.
2)FIFO metod podrazumeva da se prvo prodaju proizvodi sa početnih zaliha, a zatim proizvodi iz tekuće
proizvodnje.
Primena različitih metoda za obračun vrednosti zaliha relevantna je samo za sistem obračuna po stvarnim
troškovima, zato što u slučaju ovog sistema proizvodna cena koštanja varira izmedju perioda.
3.Formula značajna za pripremanje obračuna kretanja zaliha:
krajnje zalihe = početne zalihe + obim proizvodnje – obim prodaje
3.U zadacima nema nedovršene proizvodnje (prisutni su samo gotovi proizvodi).
Kvalitativno objašnjenje uticaja na rezultat
sistema obračuna po stvarnim troškovima
1.Sistem obračuna po stvarnim troškovima u troškove proizvoda uključuje sve (varijabilne i fiksne) troškove
proizvodnje u njihovom stvarnom iznosu, odnosno ima najveće troškove proizvoda od sva tri sistema obračuna
troškova, i samim tim obračunava i najveći iznos proizvodne cene koštanja (u poredjenju sa preostala dva
sistema) koja dalje značajno utiče na visinu obračunatog periodičnog rezultata.
146
2.Zbog toga što u troškove proizvoda uključuje sve (varij. i fiksne) stvarno nastale troškove proizvodnje),
uključujući i suvišne troškove proizvodnje (odstupanja stvarnih od standardnih troškova proizvodnje), ovaj
sistem čini periodični rezultat zavisnim, osim od obima prodaje i prodajnih cena, još i od:
1)ekonomičnosti u potrošnji faktora proizvodnje (sirovina i materijala)
2)efikasnosti radne snage
3)stepena iskorišćenosti kapaciteta,
i to u periodima u kojima se prodaju proizvodi u čijoj proizvodnji je ispoljena nedovoljna ekonomičnost,

nedovoljna efikasnost i nedovoljna iskorišćenost kapaciteta.
Zbog toga što ovaj sistem odstupanja stvarnih od standardnih troškova proizvodnje smatra troškovima
proizvoda, on omogućava da se sva odstupanja koja su nastala u proizvodnji tekuće proizvedenih, a
nerealizovanih proizvoda, odlože na zalihe zajedno sa tim proizvodima, prateći njihovu sudbinu, gde će čekati
period prodaje kada će i ona biti rashodovana.
Mogućnost odlaganja suvišnih troškova proizvodnje na zalihe predstavlja nedostatak ovog sistema koji ne
doprinosi realnosti periodičnog rezultata.
3.Zbog toga što u troškove proizvoda uključuje i stvarno nastale opšte fiksne troškove proizvodnje, u slucaju
ovog sistema obracuna troskova, periodicni rezultat zavisi od odnosa izmedju obima proizvodnje i obima
prodaje, tj. od toga da li je odredjeni period, period formiranja ili period likvidiranja zaliha;
Napomene:
1.Kada je u odredjenom periodu obim proizvodnje veći od obima prodaje, krajnje zalihe će biti veće od početnih
zaliha, a takav period se naziva periodom formiranja zaliha;
2.Kada je u odredjenom peiodu obim proizvodnje manji od obima prodaje, krajnje zalihe će biti manje od
početnih, a takav period se naziva periodom likvidiranja zaliha;
U periodima formiranja zaliha, ovaj sistem rashoduje samo deo stvarnih opštih fiksnih troškova proizvodnje
(deo koji je sadržan u prodatim proizvodima), dok se ostatak opštih fiksnih troškova proizvodnje, koji je sadržan
u tekuće proizvedenim a nerealizovanim proizvodima, odlaže na zalihe gde čeka period prodaje kada će i oni
biti rashodovani. Zbog svega ovoga, ovaj sistem obračuna, samo jedan deo opštih fiksnih troškova proizvodnje
(deo sadržan u prodatim proizvodima) pokriva iz tekućih prihoda od prodaje, što doprinosi popravljanju
(povećanju, precenjivanju) periodičnog rezultata.
U periodima likvidiranja zaliha, ovaj sistem rashoduje i iz tekućih prihoda pokriva tekuće opšte fiksne
troškove proizvodnje (sadržane u tekuće proizvedenim i realizovanim proizvodima), ali i nasledjene opšte fiksne
troškove proizvodnje koji su bili odloženi na zalihe u nekom od prethodnih perioda formiranja zaliha, a koji su
prodati u tekućem periodu, a sto dovodi do smanjivanja periodicnog rezultata.
Na osnovu prethodno rečenog, može se zaključiti da sistem obračuna po stvarnim troškovima produkuje veći
periodični rezultat u periodima formiranja zaliha nego u periodima likvidiranja zaliha, odnosno
omogućava popravljanje rezultata u periodima formiranja zaliha na račun perioda likvidiranja zaliha. Ovo nije
dobro rešenje, i predstavlja nedostatak ovog sistema, zato što dovodi do popravljanja rezultata u periodima u
kojima prodaja ide slabije (kada je obim proizvodnje veći od obima prodaje), odnosno do slabijeg rezultata u
periodima kada prodaja ide dobro (kada je obim prodaje veći od obima proizvodnje). Prethodno je suprotno
147
ekonomskoj logici i omogućava menadžerima da primenjujući ovaj sistem obračuna troškova, manipulišu
periodičnim rezultatom.
Napomene:
1.Kvalitativno objašnjenje uticaja na rezultat sistem obračuna po stvarnim troškovima može biti predmet
ispitnih pitanja. Obratite paznju.
2.Primer ispitnog pitanja: Objasnite kako ekonomičnost potrošnje, efikasnost rada i stepen iskorišćenosti
kapaciteta utiču na rezultat kod sistema obračuna po stvarnim troškovima.
Kvantitativno objašnjenje razlika u rezultatu izmedju različitih perioda
Napomene:
1.U ispitnim zadacima, neto rezultat varira kao posledica variranja bruto rezultata, što znači da su razlike u neto
rezultatu identične razlikama u bruto rezultatu. To je uzrokovano pretpostavkom o nepromenljivosti
neproizvodnih troškova.
2.Veličine, tj. varijable koje utiču na bruto rezultat su:
1)Obim i struktura prodaje
2)Prodajna cena (konstantna je u zadacima, u skladu sa tim ne uzrokuje razlike u bruto rezultatu)
3)Proizvodna cena koštanja
Prethodne varijable utiču na prihode od prodaje i troškove prodatih proizvoda, a samim tim i na bruto rezultat.
SISTEM OBRAČUNA PO STANDARDNIM TROŠKOVIMA
Predmet obračuna svih sistema obračuna troškova su stvarni troškovi, pa tako i prema ovom sistemu. Sistem
obračuna po standardnim troškovima može se shvatiti kao jedan od metoda obuhvatanja (obračuna) stvarnih
troškova, koji ima za ciljeve obračun realnog periodičnog rezultata, planiranje i kontrolu troškova i rezultata,
stvaranje osnove za formiranje prodajnih cena i donošenje poslovnih odluka. Ovaj sistem koristi standardne
troškove kao merilo (odnosno kao sredstvo kontrole) stvarnih troškova. Sistemi se razlikuju po tome kako
definišu troškove proizvoda i troškove perioda, a u skladu sa tim i kako vrednuju učinke u fazi proizvodnje i
fazi prodaje, odnosno koje troškove uključuju u obračun proizvodne i komercijalne cene koštanja.
Prema ovom sistemu u troškove proizvoda ulaze svi (varijabilni i fiksni) standardni troškovi proizvodnje, dok
u troškove perioda ulaze odstupanja stvarnih od standardnih troškova proizvodnje i celokupni neproizvodni
troškovi. U skladu sa prethodnim, ovaj sistem u obračun proizvodne cene koštanja uključuje sve (varijabilne i
fiksne) standardne troškove proizvodnje, dok u obračun komercijalne cene koštanja uključuje, pored ovako
definisane proizvodne cene koštanja, još i sve (varijabilne i fiksne) standardne troškove uprave i prodaje.
148
Napomene:
1.Objasnite suštinu sistema obračuna po standardnim troškovima – moguće ispitno pitanje
2.Standardni troškovi su detaljno objašnjeni u okviru prethodnih izlaganja, tako da na ovom mestu objašnjenje
nećemo nepotrebno ponavljati.
3.Objasnite sličnosti i razlike izmedju apsorpcionih sistema obračuna troškova (sistema obračuna po stvarnim
i standardnim troškovima) - moguće ispitno pitanje (naredno izlaganje u suštini predstavlja kratku
sistematizaciju izlaganja o apsorpcionim sistemima obračuna troškova koja su prethodno već prezentovana):
1.Sličnosti:
1)Oba sistema obračuna troškova za predmet obračuna imaju stvarne troškove (kao i sistem obračuna po
standardnim varijabilnim troškovima).
2)Oba sistema obračuna troškova u troškove proizvoda uključuju sve, tj. pune (varijabilne i fiksne) troškove
proizvodnje.
2.Razlike:
1)Sistem obračuna po stvarnim troškovima u troškove proizvoda uključuje sve (varijabilne i fiksne) stvarno
nastale troškove prooizvodnje, dok za razliku od njega, sistem obračuna po standarnim troškovima u troškove
proizvoda uključuje sve (varijabilne i fiksne) standardne troškove proizvodnje (suvišne troškove
proizvodnje, tj. odstupanja stvarnih od standardnih troškova proizvodnje smatra troškovima perioda).
2)Sistem obračuna po stvarnim troškovima u troškove perioda uključuje sve stvarne neproizvodne troškove
(samim tim ne prepoznaje troškove perioda u proizvodnom funkcionalnom području), dok sistem obračuna po
standardnim troškovima u troškove perioda, pored svih stvarno nastalih neproizvodnih troškova, uključuje još i
pomenuta odstupanja stvarnih od standardnih troškova proizvodnje (koja ujedno predstavljaju troškove
perioda u proizvodnom funkcionalnom području prema ovom sistemu obračuna).
3)Razlike u troškovima proizvoda izmedju dva sistema odražavaju se na razlike izmedju proizvodnih cena
koštanja koje obračunavaju (u pogledu njihove visine i karakteristika), a ove razlike dalje utiču i na visinu
periodičnog rezultata koga obračunava svaki od pomenutih sistema
4)Sistem obračuna po stvarnim troškovima u obračun proizvodne cene koštanja uključuje sve stvarne troškove
proizvodnje, dok u obračun komercijalne cene koštanja uključuje još i stvarne troškove uprave i prodaje.
Sistem obračuna po standardnim troškovima u obračun proizvodne cene koštanja uključuje sve standardne
troškove proizvodnje, a u obračun komercijalne cene koštanja još i standardne troškove uprave i prodaje.
Karakteristike kalkulacije prozvodne cene koštanje prema ovom sistemu obračuna troškova (moguce
ispitno pitanje; savet - u odgovor ukljucite i objasnjenje u vezi troskova koji ulaze u obracun proizvodne, tj.
komercijalne cene kostanja):
1.Ex–ante (prethodna) kalkulacija proizvodne cene koštanja, zato što su standardni troškovi poznati već na
početku obračunskog perioda, za razliku od stvarnih troškova koji su poznati tek na kraju obračunskog perioda.
149
2.Stabilna (i medjuperiodično uporediva) proizvodna cena koštanja koja ne varira izmedju perioda
(konstantna je), i to zato što se i standardni troškovi proizvodnje po jedinici ne menjaju u dužem vremenskom
periodu nakon što se standardi utvrde.
Napomene:
1.Navedene karakteristike proizvodne cene koštanja važe i u slučaju komercijalne cene koštanja
2.Praktični kapacitet predstavlja maksimalno mogući obim proizvodnje, u odredjenom preduzeću, u

odredjenom vremenskom periodu, u datim proizvodno-tehničkim uslovima. Proizvodno-tehnički uslovi se
odnose na primenjenu tehnologiju, obučenost radnika, potrebu za remontom opreme itd. Teorijski kapacitet
predstavlja maksimalno mogući obim proizvodnje koji se može ostavriti u odredjenom preduzeću u odredjenom
periodu, u idealnim proizvodno-tehničkim uslovima (napr. mašine rade 24 sata dnevno, nema remonta mašina
itd.). U skladu sa prethodno navedenim praktični kapacitet je manji od teorijskog i predstavlja realniji pokazatelj
maksimalno mogućeg obima proizvodnje. U nastavku sledi formula uz pomoć koje se obračunava stepen
iskorišćenosti kapaciteta (a koja je zasnovana na praktičnom kapacitetu):
𝐨𝐛𝐢𝐦 𝐩𝐫𝐨𝐢𝐳𝐯𝐨𝐝𝐧𝐣𝐞
𝐬𝐭𝐞𝐩𝐞𝐧 𝐢𝐬𝐤𝐨𝐫𝐢šć𝐞𝐧𝐨𝐬𝐭𝐢 𝐤𝐚𝐩𝐚𝐜𝐢𝐭𝐞𝐭𝐚 = 𝐱 𝟏𝟎𝟎
𝐩𝐫𝐚𝐤𝐭𝐢č𝐧𝐢 𝐤𝐚𝐩𝐚𝐜𝐢𝐭𝐞𝐭
Napomena: Pre pripremanja komparativnog bilansa uspeha potrebno je sačiniti pomoćni obračun kretanja
zaliha. Prilikom primene ovog sistema obračuna, nije bitno koji se metod koristi za obračun vrednosti zaliha
(FIFO ili LIFO), kao što je to bilo važno u slučaju prethodnog sistema obračuna troškova, a to zbog toga što se
prema ovom sistemu visina proizvodne cene koštanja ne menja izmedju kvaratala.
Kvalitativno objašnjenje uticaja na rezultat
sistema obračuna po standardnim troškovima
1.Ovaj sistem obračuna troškova u obračun troškova proizvoda uključuje samo standardne troškove
proizvodnje, dok suvišna odstupanja stvarnih od standardnih troškova smatra troškovima perioda, a za razliku
od prethodnog sistema obračuna troškova koji sve stvarno nastale troškove proizvodnje smatra troškovima
prozvoda. U skladu sa tim ovaj sistem obračuna produkuje manju proizvodnu cenu koštanja od prethodnog
sistema (ali i vecu od sistema obracuna po standardnim varijabilnim troskovima), koja dalje bitno utiče na
visinu obračunatog periodičnog rezultata.
2.Zbog toga što odstupnja stvarnih od standardnih troškova proizvodnje (suvišne troškove proizvodnje)
smatra troškovima perioda (koji se uvek rashoduju u periodu u kome su nastali), u slučaju ovog sistema
obračuna troškova na periodični rezultat utiču, osim obima prodaje i prodajnih cena, i:
1)ekonomičnost u potrošnji faktora proizvodnje
2)efiksanost radne snage i
150
3)stepen iskorišćenosti kapaciteta,
(ova tri faktora utiču na pojavu suvišnih troškova proizvodnje), ali ne u periodu prodaje tekuće proizvedenih
proizvoda (kao kod prethodnog sistema), već uvek u tekućem periodu. Ovaj sistem obračuna, kao što je već
rečeno, sva odstupanja, tj. suvišne troškove proizvodnje, smatra troškovima perioda, što znači da se ona uvek
rashoduju u periodu u kome su nastala, i ne mogu se odlagati na zalihe (naravno, misli se na onaj deo odstupanja
koji je nastao u vezi proizvodnje tekuće proizvedenih, a nerealizovanih proizvoda, dok se odstupanja koja su
nastala u vezi proizvodnje tekuce proizvedenih a realizovanih proizvoda svakako rashoduju kao i kod
prethodnog sistema). Zbog svega navedenog, ovaj sistem generiše realniji periodični rezultat od sistema
obračuna po stvarnim troškovima.
3.Zbog toga što standardne opšte fiksne troškove proizvodnje smatra troškovima proizvoda, ovaj sistem
čini periodični rezultat zavisnim i od odnosa izmedju obima proizvodnje i obima prodaje, tj. od toga da li je
period u kome se rezultat obračunava, period formiranja ili period likvidiranja zaliha, što mu je zajedničko sa
sistemom obračuna po stvarnim troškovima.
U periodima formiranja zaliha, ovaj sistem rashoduje odstupanja stvarnih od standardnih opštih fiksnih
troškova proizvodnje i samo deo standardnih opštih fiksnih troškova prozvodnje koji je sadržan u prodatim
proizvodima, dok deo standardnih opštih fiksnih troškova proizvodnje koji je sadržan u tekuće proizvedenim a
neprodatim proizvodima odlaže na zalihe (zajedno sa tim proizvodima), što doprinosi povećanju periodičnog
rezultata.
U periodima likvidiranja zaliha, ovaj sistem rashoduje sve suvišne i standardne opšte fiksne troškove
proizvodnje sadržane u tekuće proizvedenim proizvodima, ali i deo standardnih opštih fiksnih troškova
proizvodnje koji je u nekom od ranijih perioda formiranja zaliha bio odložen na zalihe (tj. deo standardnih opštih
fiksnih troškova proizvodnje koji su sadržani u proizvodima koji su u nekom od ranijih perioda bili odloženi na
zalihe, a prodati su u tekućem periodu), što dovodi do smanjenja periodičnog rezultata.
Na osnovu prethodno navedenog vidi se da ovaj sistem, poput prethodnog, omogućava popravljanje
periodičnog rezultata u periodima formiranja zaliha na račun perioda likvidiranja zaliha, što svakako
nije dobro rešenje i predstavlja nedostatak ovog sistema, medjutim taj efekat je manje izražen nego kod
prethodnog sistema, zato što se suvišni opšti fiksni troškovi proizvodnje smatraju rashodima perioda, što znači
da se uvek rashoduju u tekućem periodu (periodu u kome su nastali).
Napomene:
1.Kvalitativno objašnjenje uticaja na rezultat sistema obračuna po standardnim troškovima može biti predmet
ispitnih pitanja. Obratite paznju.
2.Primer ispitnog pitanja: Objasnite kako ekonomičnost potrošnje, efikasnost rada i stepen islkorišćenosti
kapaciteta utiču na rezultat kod sistema obračuna po standardnim troškovima.
Prednosti sistema obračuna po standardnim troškovima
1.Obezbedjuje realniji obračun proizvodne cene koštanja, a samim tim i realniji obračun periodičnog
rezultata i vrednosti zaliha ( u poredjenju sa sistemom obračuna po stvarnim troškovima).
151
2.Pruža dobru osnovu za kontrolu troškova, jer pruža informacije o standardnim troškovima, ali i o
odstupanjima. U ovom slučaju do izražaja dolazi primena koncepta upravljanje putem izuzetaka (o ovom
konceptu biće više reči u okviru fleksibilnog planiranja i kontrole).
3.Može se primeniti prilikom budžetiranja.
4.Standardni troškovi se koriste kao osnova za vodjenje dugoročne politike cena.
5.Pruža korisne informacije za poslovno odlučivanje.
6.Postavljanje standarda može se koristiti za motivaciju zaposlenih koji bi te standarde trebalo da dostignu.
SISTEM OBRAČUNA PO STANDARDNIM VARIJABILNIM TROŠKOVIMA
Predmet obračuna ovog sistema su stvarni troškovi, kao i kod drugih sistema obračuna troškova. Ovaj sistem
može se shvatiti kao specifičan metod obračuna stvranih troškova sa ciljem obračuna realnog periodičnog
rezultata, planiranja i kontrole troškova troškova i rezultata i stvaranja osnove za formiranje prodajnih cena i
donošenje poslovnih odluka. Ovaj sistem koristi standardne varijabilne troškove kao sredstvo kontrole stvranih
troškova.
Ovaj sistem na drugačiji način od prethodna 2 sistema definiše troškove proizvoda i troškove perioda, a u skladu
sa tim na drugačiji način obračunava proizvodnu i komercijalnu cenu koštanja, odnosno drugačije vrednuje
učinke u fazi proizvodnje, ali i u fazi prodaje.. U troškove proizvoda ovaj sistem uključuje samo standardne
varijabilne troškove proizvodnje, dok troškovima perioda smatra odstupanja stvarnih od standardnih varijabilnih
troškova proizvodnje, opšte fiksne troškove proizvodnje i celokupne neproizvodne troškove. U skladu sa
prethodnim, ovaj sistem u obračun proizvodne cene koštanja uključuje standardne varijabilne troškove
proizvodnje, dok u obračun komercijalne cene koštanja uključuje, pored ovako definisane proizvodne cene
koštanja, još i standardne varijabilne troškove uprave i prodaje (ne bi bilo greška reći ni samo standardne
varijabilne troškove prodaje, s obzirom na to da su troškovi uprave pretežno fiksni).
Napomene:
1.Objasnite suštinu sistema obračuna po standardnim varijabilnim troškovima - moguće ispitno pitanje.
2.Troškovi prodaje, sinonim za troškove marketinga.
Karakteristike kalkulacije proizvodne cene koštanja (moguce ispitno pitanje; savet-u odgovor ukljucite i
objasnjenje u vezi troskova koji ulaze u obracun proizvodne, tj. komercijalne cene kostanja):
1.Ex – ante, odnosno prethodna kalkulacija proizvodne cene koštanja, zato što se zasniva na standardnim
troškovima koji su poznati već na početku obračunskog perioda.
2.Stabilna i medjuperiodično uporediva proizvodna cena koštanja, zato što se standardni troškovi
proizvodnje po jedinici ne menjaju u dužem vremenskom periodu nakon što se utvrde standardi.
152
.Napomene: Navedene karakteristike proizvodne cene koštanja važe i u slučaju komercijalne cene koštanja.
Napomena: Pre sastavljanja komparativnog bilansa uspeha potrebno je načiniti pomoćni obračun kretanja
zaliha. Pripremanje bilansa uspeha i obračuna kretanja zaliha biće objasnjeno na času.
Kvalitativno objašnjenje uticaja na rezulat
sistema obarčuna po standardnim varijabilnim troškovima
1.Ovaj sistem u troškove proizvoda uključuje samo standardne varijabilne troškove proizvodnje, dok odstupanja
stvarnih od standardnih troškova proizvodnje i opšte fiksne troškove proizvodnje uključuje u triškove perioda
(naravno i celokupne neproizvodne troškove), i u skladu sa tim obračunava najmanju proizvodnu cenu
koštanja (u poredjenju sa ostalim sistemima obračuna troškova), koja zatim bitno utiče na visinu obračunatog
periodičnog rezultata.
2.Zbog toga što suvišne varijabilne troškove proizvodnje (odnosno odstupanja stvarnih od standardnih
varijabilnih troškova proizvodnje koja nastaju kao posledica neekonomičnosti u potrošnji faktora proizvodnje i
neefikasnosti radne snage) smatra troškovima perioda, ovaj sistem čini periodični rezultat zavisnim, osim od
obima prodaje i prodajnih cena, još i od:
1)ekonomičnosti u potrošnji faktora proizvodnje i
2)efikasnosti radne snage, i to uvek u tekućem periodu, a ne u periodu prodaje tekuće proizvedenih
proizvoda. Ovo ga čini sličnim sa sistemom obračuna po standardnim troškovima i različitim od sistema
obarčuna po stvarnim troškovima.
3.Zbog toga što stvarne opšte fiksne troškove proizvodnje smatra troškovima perioda (koji se uvek rashoduju u
periodu u kome su nastali), ovaj sistem čini periodični rezultat nezavisnim od stepena iskorišćenosti
kapaciteta, tj. od odnosa izmedju obima proizvodnje i obima prodaje, odnosno od toga da li je u pitanju period
formiranja, ili period likvidiranja zaliha. Nezavisno od toga da li je u pitanju period formirnja, ili period
likvidiranja zaliha ovaj sistem rashoduje stvarno nastale opšte fiksne troškove proizvodnje u periodu u kome su
nastali. Zbog toga ovaj sistem ne dozvoljava popravljanje rezultata u periodima formiranja zaliha (na bazi
odlaganja na zalihe opštih fiksnih troškova proizvodnje koji su sadržani u tekuće proizvedenim a nerealizovanim
proizvodima) na teret nekih budućih perioda likvidiranja zaliha (u kojima dolazi do vraćanja u bilans uspeha
opštih fiksnih troškova proizvodnje koji su u nekom od ranijih perioda formiranja zaliha bili odloženi na iste, a
koji su u medjuvremenu prodati). Po tome se ovaj sistem razlikuje od prethodnih sistema. Ovaj sistem u
normalnim okolnostima, u periodima formiranja zaliha obračunava manji rezultat nego u periodima likvidiranja
zaliha, u čemu ima ekonomske logike jer je rezultat veći u periodima u kojima prodaja ide dobro, nego u
periodima u kojima prodaja ide slabo (i po tome se razlikuje od ostalih sistema obračuna troškova). Ovaj sistem
ne omogućava manipulacije sa periodičnim rezultatom zasnovane na opštim fuksnim troškovima proizvodnje,
kao prethodna dva sistema. Doduše, sistem obračuna po standardnim troškovima omogućava manje
153
manipulacije sa periodičnim rezultatom nego sistem obračuna po stvarnim troškovima, zato što odstupanja
stvarnih od standardnih trškova proizvodnje smatra troškovima perioda.
Napomene:
1.Kvalitativno objašnjenje uticaja na rezultat sistema obračuna po standardnim varijabilnim troškovima može
biti predmet ispitnih pitanja. Obratite pažnju.
2.Primer ispitnog pitanja: Objasnite kako ekonomičnost potrošnje, efikasnost rada i stepen islkorišćenosti
kapaciteta utiču na rezultat kod sistema obračuna po standardnim varijabilnim troškovima. Odgovor bazirajte
na poredjenju sa sitemom obračuna po stvarnim i standardnim troškovima.
Prednosti sistema obračuna po standardnim varijabilnim troškovima
1.Obezbedjuje najrealniji obračun proizvodne cene koštanja, a u skladu sa tim i najrealniji obračun
periodičnog rezultata i vrednosti zaliha, od sva tri sistema obračuna troškova.
2.Ne dozvoljava mogućnost za popravljanje periodičnog rezultata na osnovu povećavanja obima proizvodnje
iznad obima prodaje (ovo je naravno u vezi sa prvom prednošću ovog sistema).
2.Ovaj sistem je kompatibilan sa CVP analizom (analizom prelomne tačke).
3.Obezbedjuje troškovnu osnovu za vodjenje kratkoročne politike cena, koja se zasniva na varijabilnim
troškovima.
4.Pruža adekvatnu troškovnu osnovu za upravljanje asortimanom (tj. ima značajnu primenu prilikom poslovnog
odlučivanja).
Kvantitativno objašnjenje razlika u rezultatu
izmedju različitih sistema obračuna troškova
Napomene:
1.Kvantitativno objašnjenje razlika u rezultatu izmedju različitih sistema obračuna troškova nikako se ne sme
poistovetiti sa kvantitativnim objašnjenjem razlika u rezultatu izmedju različitih perioda (ovo sprovodimo samo
u slučaju sistema obračuna po stvarnim troškovima). Obračuni u prethodne dve situacije su potpuno različiti.
2.Razlike u neto rezultatu izmedju različitih sistema obračuna troškova su posledica razlika u promeni
vrednosti zaliha (tj. razlike izmedju sistema u promeni vrednosti zaliha identične su razlikama u neto rezultatu);
3.Na osnovu razlike u promeni vrednosti zaliha možemo konstantovati razliku u neto rezultatu izmedju dva
sistema obračuna troškova, ali da bismo utvrdili koji od sistema ce imati veći, tj. manji rezultat, moramo znati
karakter perioda u kome sprovodimo kvantitativno objašnjenje razlike u rezultatu, tj. moramo znati da li je
154
odredjeni period, period formiranja, ili period likvidiranja zaliha, i uz to, na koji način se sistemi rangiraju
prema visini rezultata u analiziranom periodu. Detaljnija objašnjenja o ovom pitanju slede u nastavku.
Rangiranje sistema obračuna troškova
prema visini periodičnog rezultata
Rangiranje sistema obračuna troškova prema visini periodičnog rezultata zavisi od perioda u kome se rezultat
obračunava, tj od toga da li je odredjeni period, period formiranja ili period liklvidiranja zaliha:
1.U periodima formiranja zaliha (kada je obim proizvodnje veći od obima prodaje, odnosno kada se zalihe i
količinski i vrednosno povećavaju) sistem obračuna troškova koji najveći iznos troškova proizvodnje odloži na
zalihe (zajedno sa nerealizovanim proizvodima), najmanji iznos troškova proizvodnje će rashodovati i samim
tim imaće najveći periodični rezultat. U skladu sa prethodno navedenim u periodima formiranja zaliha sistemi
se prema visini rezultata rangiraju na sledeći način:
1)Sistem obračuna po stvarnim troškovima (koji obračunava najveću proizvodnu cenu koštanja) će najveći
iznos troškova proizvodnje (koji su sadržani u tekuće proizvedenim a nerealizovanim proizvodima) odložiti na
zalihe, samim tim najmanji iznos troškova proizvodnje će rashodovati i pokriti iz tekućih prihoda i imaće
najveći periodični rezultat.
2)Sistem obračuna po standardnim troškovima (koji obračunava nešto manju proizvodnu cenu koštanja) će
nešto manji iznos troškova proizvodnje (koji su sadržani u tekuće proizvedenim a nerealizovanim proizvodima)
odložiti na zalihe, i samim tim će veći iznos troškova proizvodnje rashodovati i pokriti iz tekućih prihoda u
odnosu na prethodni sistem obračuna i imaće nešto manji rezultat.
3)Sistem obračuna po standardnim varijabilnim troškovima (koji obračunava najmanju proizvodnu cenu
koštanja od sva tri sistema obračuna troškova) će najmanji iznos troškova proizvodnje (koji su sadržani u tekuće
proizvedenim a nerealizovanim proizvodima) odložiti na zalihe, što znači da će najveći iznos troškova
proizvodnje rashodovati i pokriti iz tekućih prihoda i samim tim obračunaće najmanji rezultat od sva tri
sistema obračuna troškova.
2.U periodima likvidiranja zaliha (kada je obim prodaje veći od obima proizvodnje, odnosno kada se zalihe
količinski i vrednosno smanjuju) sistem obračuna troškova koji je u prethodnim periodima (tj. periodu)
formiranja zaliha najveći iznos troškova proizvodnje odložio na zalihe ovoga puta će najveći iznos troškova
proizvodnje rashodovati („vratiti“ u bilans uspeha) i samim tim imaće najmanji periodični rezultat. U skladu sa
prethodnim u periodima likvidiranja zaliha sistemi se prema visini periodičnog rezultata rangiraju na sledeći
način:
1)Sistem obračuna po stvarnim troškovima je u periodima formiranja zaliha (u nekom od prethodnih perioda)
najveći iznos troškova proizvodnje (koji su sadržani u tekuće proizvedenim a nerealizovanim proizvodima)
odložio na zalihe, a samim tim on će najveći iznos troškova proizvodnje (koji su ovoga puta sadržani u
likvidiranim zalihama) rashodovati („vratiti“ u bilans uspeha) i pokriti iz tekućih prihoda i imaće najmanji
rezulatat od sva tri sistema obračuna troškova.
2)Sistem obračuna po standardnim troškovima je u periodima formiranja zaliha (u nekom od prethodnih

perioda) nešto manji iznos troškova proizvodnje (koji su sadržani u tekuće proizvedenim a nerealizovanim
proizvodima) odložio na zalihe u poredjenju sa prethodnim sistemom,a samim tim on će nešto manje troškova
155
proizvodnje (koji su ovoga puta sadržani u likvidiranim zalihama) rashodovati („vratiti“ u bilans uspeha) i
pokriti iz tekućih prihoda od prodaje i imaće nešto veći rezultat u poredjenju sa prethodnim sistemom.
3)Sistem obračuna po standardnim varijabilnim troškovima je u periodima formiranja zaliha (u nekom od

prethodnih perioda) najmanji iznos troškova proizvodnje koji su sadržani u tekuće proizvedenim a
nerealizovanim proizvodima odložio na zalihe, a samim tim on će najmanji iznos troškova proizvodnje (koji su
ovoga puta sadržani u likvidiranim zalihama) rashodovati („vratiti“ u bilans uspeha) i pokriti iz tekućih prihoda
i imaće najveći rezultat od sva tri sistema obračuna troškova.
3.U periodima koji nisu ni periodi formiranja, ni periodi likvidiranja zaliha (kada su obim proizvodnje i
obim prodaje jednaki, odnosno kada se zalihe količinski i vrednosno ne menjaju) sva tri sistema obračuna
troškova će imati isti periodični rezultat.
Napomene:
1.Kada se zalihe vrednosno povećavaju, to znači da se troškovi proizvodnje u iznosu tog povećanja odlažu na
zalihe. Kada se zalihe vrednosno smanjuju, to znači da se troškovi proizvodnje u iznosu tog smanjenja rashoduju
(naravno pored troškova proizvodnje koji potiču sa zaliha – koji su sadržani u likvidiranim zalihama, rashoduju
se i neki tekući troškovi proizvodnje). Prethodno važi za sva tri sistema obračuna troškova.
2.Prilikom primene sistema obračuna po stvarnim troškovima (i FIFO metoda za obračun vrednosti zaliha)
moguća je situacija u kojoj i pored jednakosti obima proizvodnje i obima prodaje (kada nema količinske
promene zaliha) dolazi do promene vrednosti zaliha (tj. vrednosne promene zaliha) i to zbog toga što ovaj sistem
produkuje proizvodnu cenu koštanja koja nije konstantna, tj. nestabilna je.
3.Prethodno izlaganje posvećeno rangiranju sistema prema visini periodičnog rezultata može biti predmet
ispitnih pitanja.
Rangiranje sistema obračuna troškova prema realnosti obračuna periodičnog rezultata
(odnosno prema realnosti obračuna vrednosti zaliha)
1.Sistem obračuna po stvarnim troškovima odbacuje najmanje realan periodični rezultat (i najmanje
realan obračun vrednosti zaliha) zbog dve mane (nedostatka):
1)Odstupanja stvarnih od standardnih troškova proizvodnje ne rashoduje u tekućem periodu kada su nastala,
već u periodu prodaje tekuće proizvedenih proizvoda, što omogućava da se deo ovih odstupanja koja su sadržana
u tekuće proizvedenim a nerealizovanim proizvodima odloži na zalihe i izbegne rashodovanje.
2)Omogućava manipulacije sa periodičnim rezultatom, odnosno omogućava njegovo popravljanje u periodima

formiranja zaliha, zato što stvarne opšte fiksne troškove proizvodnje smatra troškovima proizvoda, odnosno
zato što omogućava da se ovi troškovi sadržani u tekuće proizvedenim a nerealizovanim proizvodima odlože na
zalihe i izbegnu rashodovanje.
2.Sistem obračuna po standardnim troškovima produkuje realniji peiodični rezultat (i realniju vrednost
zaliha) od sistema obračuna po stvarnim troškovima, zato što:
156
1)Sve suvišne troškove proizvodnje, tj. odstupanja stvarnih od standardnih troškova proizvodnje smatra
troškovima perioda, koji se u celosti rashoduju u periodu u kome su nastali, samim tim prvi nedostatak
prethodnog sistema je eliminisan.
2)Drugi nedostatak karakterističan za prethodni sistem, prisutan je i u slučaju ovog sistema obračuna, medjutim
izražen je u manjoj meri, zato što ovaj sistem omogućava da se u periodu formiranja zaliha samo standardni (a
ne stvarni) opšti fiksni troškovi proizvodnje koji su sadržani u tekuće proizvedenim a nerealizovanim
proizvodima, odlože na zalihe (i time izbegnu rashodovanje). Sve ovo omogućava popravljanje rezultata u
periodima formiranja zaliha, ali u manjoj meri nego kod sistema obračuna po stvarnim troškovima.
3.Sistem obračuna po standardnim varijabilnim troškovima odbacuje najrealniji periodični rezultat (i

najrealniju vrednost zaliha) od sva tri sistema obračuna troškova, odnosno on u potpunosti otklanja oba
prethodno navedena nedostatka koji su karakteristični za sistem obračuna po stvarnim troškovima.
Napomene:
1.Prethodno izlaganje o rangiranju različitih sistema obračuna troškova prema realnosti obračuna periodičnog
rezultata može biti predmet ispitnih pitanja.
2.Izlaganja o rangiranju različitih sistema obračuna troškova prema visini i realnosti obračuna periodičnog
rezultata, kao i izlaganja posvećena kvalitativnom objašnjenju uticaja na rezultat svakog od sistema obračuna
troškova su suštinski povezana. Primer ispitnog pitanja: Ukratko objasnite da li gomilanje zaliha u
obračunskom smislu može da zamagli pravu sliku o uspešnosti preduzeća.
Različiti koncepti troškova
 Ukupni, prosečni i marginalni troškovi
I.Koncept ukupnih troškova
Postoje različiti koncepti ukupnih troškova, kao što su:
1.Ukupni troškovi preduzeća, koji predstavljaju opštu (svodnu) komponentu uspeha preduzeća (zajedno sa
prihodima).
2Ukupni troškovi po vrstama (napr. troškovi direktnog materijala), koji predstvaljaju proizvod utroška
(količinske komponente troška) i nabavne cene resursa (cenovna komponenta troška).
Prikupljanje informacija o ukupnim troškovima preduzeća i ukupnim troškovima po vrstama nalazi se u

nadležnosti finansijskog računovodstva, a ove informacije se formalno prezentuju u bilansu uspeha preduzeća.
Analitička vrednost ukupnih troškova ogleda se u sledećem:
1.Mogućnost izražavanja (merenja u relativnom iznosu).
2.Mogućnost medjuperidičnog poredjenja ukupnih troškova preduzeća ili po vrstama.
3.Mogućnost definisanja strukture i medjuperiodičnog poredjenja strukture ukupnih troškova.
157
Ukupnim troškovima bavi se i pogonski obračun troškova i učinaka (računovodstvo troškova) ali na slobodniji
način u odnosu na finansijsko računovodstvo, pružajući informacije o ukupnim troškovima poslovnih funkcija,
pogona itd.
II.Koncept prosečnih troškova
Prosečni troškovi predstavljaju odnos izmedju odgovarajućeg koncepta ukupnih troškova i obima aktivnosti u
odredjenom obračunskom periodu.
U pitanju su troškovi jedinice proizvoda (ili aktivnosti) i jednaki su za svaku jedinicu proizvoda (aaktivnosti) u
odredjenom obračunskom periodu. Osnovna informacija koju pružaju prosečni troškovi jeste koliko košta
jedinica proizvoda (ili aktivnosti).
Možemo razlikovati razne prosečne troškove poput prosečnih troškova direktnog materijala, prosečnih troškova
direktnog rada, prosečnih troškova proizvodnje (proizvodna cena koštanja), prosečnih troškova proizvodnje,
uprave i prodaje (komercijalna cena koštanja).
III.Koncept marginalnih troškova
Marginalni troškovi predstavljaju promenu ukupnih troškova preduzeća do koje dolazi povećanjem ili
smanjenjem obima aktivnosti za jednu jedinicu. Pod jedinicom aktivnosti može se podrazumevati jedinica
proizvoda (najčešće), više nedeljivih jedinica proizvoda, skup dodatni operacija na proizvodu itd.
Razlika izmedju prosečnih i marginalnih troškova ogleda se u tome što prosečni troškovi važe za čitav obim
aktivnosti (mogući raspon aktivnosti), dok se marginalni troškovi računaju samo za dati (oderdjeni) obim
aktivnosti - moguće ispitno pitanje.
Povećanje obima aktivnosti po pravilu ne izaziva promene na fiksnim troškovima, već samo na varijabilnim
troškovima, zbog toga se može reći da su marginalni troškovi jednaki prosečnim varijabilnim troškovima.
 Drugi aktuelni koncepti troškova
1.Relevantni i irelevantni troškovi – detaljno će biti objašnjeni u okviru dela gradiva koji se odnosi na
donošenje poslovnih odluka.
2.Izbeživi (otklonjivi) i neizbživi (neotklonjivi) troškovi – detaljno će biti objašnjeni u okviru dela gradiva
koji se odnosi na donošenje poslovnih odluka.
3.Neopozivi (sunk - potopljeni) troškovi su postojeći troškovi koji su posledica odluka donetih u prethodnom
periodu. Na ove troškove menadžeri ne mogu uticati. Uglavnom su to nekontrolabilni fiksni troškovi poput
troškova amortizacije, troškova osiguranja itd.
4.Oportunitetni troškovi – detaljno će biti objašnjeni u okviru dela gradiva koji se odnosi na donošenje
poslovnih odluka.
5.Inkrementalni troškovi – detaljno će biti objašnjeni u okviru dela gradiva koji se odnosi na donošenje
poslovnih odluka.
158
RAČUNOVODSTVO ODLUČIVANJA
- ANALIZA PRELOMNE TAČKE (CVP ANALIZA) -
 Analiza prelomne tačke – uvodno izlaganje
Analiza prelomne tačke predstavlja uži aspekt CVP analize (s tim što ih mi u okviru upravljačkog računovodstva
korostimo kao sinonime). CVP analiza - cost, volume, profit analysis, ili prevedeno analiza troškova (i prihoda),
profita i obima aktivnosti.
CVP analiza je usmerena na analizu poslovnih aktivnosti preduzeća (iz kojih proističe najveći deo ukupnih
prihoda i troškova – rashoda), odnosno na analizu poslovnih prihoda, poslovnih rashoda, poslovnog rezultata i
obima aktivnosti. U pitanju je tehnika koja se koristi za analizu (ispitivanje) odnosa izmedju poslovnih prohoda,
poslovnih rashoda i poslovnog rezultata sa jedne strane, i obima aktivnosti sa druge strane. Ona pokazuje (tj.
ispituje) kako se poslovni prihodi, poslovni rashodi i poslovni rezultat menjaju sa promenom obima aktivnosti.
Koristi se za upravljanje poslovnim rezultatom (profitabilnošću) u kratkom roku.
Treba da pruži uvid u:
1.Nivo aktivnosti (ili obim aktivnosti) koji obezbedjuje maksimalni poslovni dobitak
2.Nivo aktivnosti pri kome preduzeće posluje na nivou prelomne tačke (ili tzv. pragu rentabilnosti), odnosno ne
ostvaruje ni poslovni dobitak, ni poslovni gubitak, što znači da su na nivou aktivnosti koji je dovoljan za
dostizanje prelomne tačke poslovni prihodi jednaki poslovnim rashodima
Pretpostavke na kojima se zasniva CVP analiza
1.Kratak rok
U pitanju je kratkoročna analiza, što znači da se koristi za upravljanje poslovnim rezultatom u kratkom roku.
2.Podela troškova na varijabilne i fiksne
S obzirom na kratak rok, pretpostavlja podelu troškova na varijabilne i fiksne. Što je vremenski period kraći,
veći će biti udeo fiksnih troškova u ukupnim troškovima, i obrnuto. Fiksni i varijabilni troškovi ukuljučuju sve
proizvodne i neproizvodne troškove, kao i sve direktne i indirektne troškove.
3.Funkcije ukupnih prihoda i ukupnih troškova su linearne
Funkcije (linije, krive) ukupnih prihoda i ukupnih troškova su linearne, tj. pravolinijske (kreću se pravolinijski)
u odnosu na promenu obima aktivnosti u okviru tzv. relevantnog raspona aktivnosti u odredjenom periodu.
Relevantni raspon aktivnosti predstavlja raspon aktivnosti u okviru koga preduzeće najčešće obavlja
svoju aktivnost u odredjenom kratkoročnom vremenskom periodu (definisanje relevantnog raspona
aktivnosti može se zahtevati kao ispitno pitanje).
Napomena: Grafička prezentacija krivolinijskih i linearnih (pravolinijski) CVP odnosa , prezentovana je u knjizi
na strani 324 i predstavlja moguće ispitno pitanje.
4.Obim aktivnosti (obim proizvodnje i prodaje) predstavlja jedini izazivač prihoda i troškova.
5.Prodajne cene, prosečni varijabilni troškovi i ukupni fiksni troškovi su konstantni u okviru relevantnog
raspona aktivnosti.
159
Napomena: Prethodnu pretpostavku treba shvatiti uslovno, s obzirom na to da se u nekim zadacima prethodne
veličine za koje se tvrdi da su konstantne mogu menjati.
6.Nepromenjivost strukture asortimana (konstantna struktura asortimana).
Napomena: I ovu pretopostavku treba shvatiti uslovno, s obzirom na to da se i struktura asortimana u pojedinim
zadacima može menjati.
7.Ne uzima se u obzir koncept vremenske vrednosti novca.
Napomene:
1.Pretpostavke CVP analize – moguće ispitno pitanje. Opširnije o pretpostavkama CVP analize može se
pogledati u knjizi, počevši od strane 323, a zaključno sa stranom 325.
2.U okviru CVP analize pretpostavlja se da su obim proizvodnje i obim prodaje jednaki (dodatna
pretpostavka).
3.Poslovni prihodi mogu se nazivati i prihodima od prodaje ili ukupnim prihodima, dok se poslovni rashodi
(troškovi) mogu nazivati i ukupnim troškovima.
Elementi CVP analize, definisanje i obračun prelomne tačke
 Definisanje prelomne tačke
Prelomna tačka predstavlja obim aktivnosti pri kome su poslovni prihodi jednaki ukupnim poslovnim
troškovima (varijabilnim i fiksnim), a poslovni rezultat je jednak nuli.
Obim aktivnosti se može izraziti:
1.Količinski preko obima proizvodnje (i obima prodaje)
2.Vrednosno preko prihoda od prodaje (odnosno poslovnih prihoda).
U skladu sa izaržavanjem obima aktivnosti na prethodna 2 načina i prelomna tačka se može izraziti i količinski
i vrednosno:
1.Prelomna tačka (odnosno prag rentabilnosti) količinski izaržena (u nastavku teksta PTK) predstavlja
obim proizvodnje (i prodaje) pri kome su poslovni prihodi jednaki poslovnim troškovima, a poslovni rezultat je
jednak nuli.
2.Prelomna tačka vrednosno izražena (u nastavku teksta PTV) predstavlja prihode od prodaje pri kojima je
poslovni rezultat jednak nuli (naravno i u ovom slučaju su prihodi od prodaje, ili poslovni prihodi jednaki
poslovnim rashodima).
Sa povećanjem obima aktivnosti preko nivoa prelomne tačke preduzeće će ostvariti poslovni dobitak, dok
sa padom obima aktivnosti ispod nivoa prelomne tačke preduzeće će ostvariti poslovni gubitak.
Cilj preduzeća svakako nije da posluje na nivou prelomne tačke, odnosno da dostigne prelomnu tačku (što se
inače retko sreće u praksi), već da dostigne obim (nivo) aktivnosti koji će mu omogućiti da maksimira poslovni
dobitak.
Napomena: Još jednom ponavljamo da se analiza prelomne tačke zasniva na pretpostavci da su ukupni fiksni
troškovi, prosečni varijabilni troškovi i prodajne cene (prosečni prihod) konstantni u okviru relevantnog
raspona aktivnosti. Sa druge strane ukupni prihodi i ukupni varijabilni troškovi variraju, odnosno menjaju se
proporcionalno promeni obima aktivnosti unutar relevantnog raspona aktivnosti (napr. ako se obim aktivnosti –
160
proizvodnje ili prodaje poveća za 10% i ukupni prihodi od prodaje ali i ukupni varijabilni troškovi će se povaćati
za 10%).
 Definisanje prelomne tačke na osnovu kontribucionog rezultata
Kontribucioni rezultat (ukupni) predstavlja razliku izmedju ukupnih prihoda od prodaje i ukupnih varijabilnih
troškova. Odatle sledi da se prelomna tačka može definisati i kao obim aktivnosti pri kome je kontribucioni
rezultat jednak fiksnim troškovima, a poslovni rezultat je naravno, opet jednak nuli. Ukoliko preduzeće
poveća obim aktivnosti iznad nivoa prelomne tačke to će voditi povećanju kontribucionog rezultata iznad fiksnih
troškova i ostvarivanju poslovnog dobitka (fiksni troškovi ostaju konstantni i ne menjaju se sa promenom obima
aktivnosti), i obrnuto ako dodje do pada obima aktivnosti ispod nivoa prelomne tačke to će voditi padu
kontribucionog rezultata ispod fiksnih troškova i ostvarivanju poslovnog gubitka.
Kontribucioni rezultat predstavlja doprinos poslovnih aktivnosti preduzeća, pre svega, pokriću fiksnih troškova,
a zatim i ostvarenju poslovnog dobitka. Povećanjem obima aktivnosti iznad nivoa prelomne tačke preduzeće
ostvaruje dodatni kontribucioni rezultat (dobitak) koji je jednak (čistom) poslovnom dobitku zato što su
fiksni troškovi prethodno već pokriveni na nivou aktivnosti dovoljnom za dostizanje prelomne tačke.
Svaki proizvod donosi odgovarajući prosečan kontribucioni rezultat (predstavlja razliku izmedju prodajne cene
i prosečnih varijabilnih troškova), što znači da je na nivou prelomne tačke preduzeće proizvelo i prodalo
dovoljnu količinu (broj) proizvoda koji donose ukupan kontribucioni rezultat koji je dovoljan za pokriće
ukupnih fiksnih troškova (što znači da je poslovni rezultat jednak nuli). Povećanje obima proizvodnje i prodaje
iznad nivoa prelomne tačke samo za jednu jedinicu proizvoda preduzeću će omogućiti da ostvari dodatni
kontribucini rezultat i poslovni dobitak (koji bi u ovom slučaju bili jednaki prosečnom kontribucionom rezultatu
doadtno proizvedenog proizvoda iznad nivoa prelomne tačke). Naravno, dodatni kontribucioni rezultat i
poslovni dobitak su jednaki. Prethodno objašnjenje će biti znatno jasnije nakon definisanja formule prelomne
tačke.
Napomena - U skladu sa definisanjem prelomne tačke, na nivou aktivnosti koji je dovoljan za dostizanje
prelomne tačke važe sledeće relacije:
1.ukupni prihodi = ukupni troškovi, a odatle sledi da je poslovni dobitak = 0
2.ukupan kontribucioni rezultat = ukupni fiksni troškovi, a odatle sledi da je poslovni dobitak = 0
Obračun prelomne tačke
 Napomena – Pre obračuna prelomne tačke prezentuju se osnovne formule koje su bitne za CVP
analizu:
1.poslovni rezultat (dobitak) = ukupni prihodi – ukupni troškovi (ukupni varijabilni troškovi + ukupni fiksni
troškovi)
2.poslovni rezultat = (ukupni prihodi – ukupni varijabilni troškovi) – ukupni fiksni troškovi
3.poslovni rezultat = ukupan kontribucioni rezultat – ukupni fiksni troškovi
4.ukupan kontribucioni rezultat = ukupni prihodi – ukupni varijabilni troškovi
5.ukupni prihodi = prodajna cena (prosečan prihod) x obim prodaje
6.ukupni varijabilni troškovi = prosečni varijabilni troškovi x obim prodaje
7.ukupan kontribucioni rezultat = prosečan kontribucioni rezultat x obim prodaje
161
8.prosečan kontribucioni rezultat = prodajna cena – prosečni varijabilni troškovi
 Model jednačine poslovnog dobitka
Poslovni dobitak = poslovni prihodi – ukupni troškovi (varijabilni + fiksni)

Poslovni dobitak = poslovni prihodi – (ukupni varijabilni troškovi + ukupni fiksni troškovi)
Poslovni dobitak = (prodajna cena x količina) – (prosečni varijbilni tr. x količina) – ukupni fiksni tr.
0 = (prodajna cena x PTK) – (prosečni varijabilni troškovi x PTK) – ukupni fiksni troškovi
 Model kontribucionog dobitka
U nastavku sledi izvodjenje formule za prelomnu tačku količinski iskazanu (PTK):

Poslovni dobitak = (prodajna cena x količina) – (prosečni varijabilni tr. x količina) – ukupni fiksni tr.
Poslovni dobitak = (prodajna cena – prosečni varijabilni tr.) x količina – ukupni fiksni troškovi
Poslovni dobitak = prosečan kontribucioni rezultat x količina – ukupni fiksni troškovi
0 = prosečan kontribucioni rezultat x PTK – ukupni fiksni troškovi
Prosečan kontribucioni rezultat x PTK = ukupni fiksni troškovi + 0 (poslovni dobitak)
𝐔𝐊𝐔𝐏𝐍𝐈 𝐅𝐈𝐊𝐒𝐍𝐈 𝐓𝐑𝐎Š𝐊𝐎𝐕𝐈
PTK = 𝐏𝐑𝐎𝐒𝐄Č𝐀𝐍 𝐊𝐎𝐍𝐓𝐑𝐈𝐁𝐔𝐂𝐈𝐎𝐍𝐈 𝐑𝐄𝐙𝐔𝐋𝐓𝐀𝐓
U nstavku sledi izvodjenje formule za prelomnu tačku vrednosno iskazanu (PTV) koje je zasnovano na formuli
za PTK:
UKUPNI FIKSNI TROŠKOVI X PRODAJNA CENA
PTK x prodajna cena = PROSEČAN KONTRIBUCIONI REZULTAT
UKUPNI FIKSNI TROŠKOVI

PTV = PROSEČAN KONTRIBUCIONI REZULTAT
PRODAJNA CENA

PTV = 𝐒𝐓𝐎𝐏𝐀 𝐊𝐎𝐍𝐓𝐑𝐈𝐁𝐔𝐂𝐈𝐎𝐍𝐎𝐆 𝐑𝐄𝐙𝐔𝐋𝐓𝐀𝐓𝐀
PTV = PTK x prodajna cena
 Definisanje stope kontribucionog rezultata
Stopa kontribucionog rezultata pokazuje učešće kontribucionog rezultata u poslovnim prihodima (ukupni
prihodi ili prihodi od prodaje), tj. ona pokazuje učešće prosečnog kontribucionog rezultata u prodajnoj ceni
(prosečnom prihodu).
𝐔𝐊𝐔𝐏𝐀𝐍 𝐊𝐎𝐍𝐓𝐑𝐈𝐁𝐔𝐂𝐈𝐎𝐍𝐈 𝐑𝐄𝐙𝐔𝐋𝐓𝐀𝐓
Stopa kontribucionog rezultata = 𝐏𝐑𝐈𝐇𝐎𝐃𝐈 𝐎𝐃 𝐏𝐑𝐎𝐃𝐀𝐉𝐄
x 100
𝐏𝐑𝐎𝐒𝐄Č𝐀𝐍 𝐊𝐎𝐍𝐓𝐑𝐈𝐁𝐔𝐂𝐈𝐎𝐍𝐈 𝐑𝐄𝐙𝐔𝐋𝐓𝐀𝐓 𝐗 𝐎𝐁𝐈𝐌 𝐏𝐑𝐎𝐈𝐙𝐕𝐎𝐃𝐍𝐉𝐄 (𝐏𝐑𝐎𝐃𝐀𝐉𝐄)

Stopa kontribucionog rezultata = 𝐏𝐑𝐎𝐃𝐀𝐉𝐍𝐀 𝐂𝐄𝐍𝐀 𝐗 𝐎𝐁𝐈𝐌 𝐏𝐑𝐎𝐈𝐙𝐕𝐎𝐃𝐍𝐉𝐄 (𝐏𝐑𝐎𝐃𝐀𝐉𝐄)
x 100
162
𝐏𝐑𝐎𝐒𝐄Č𝐀𝐍 𝐊𝐎𝐍𝐓𝐑𝐈𝐁𝐔𝐂𝐈𝐎𝐍𝐈 𝐑𝐄𝐙𝐔𝐋𝐓𝐀𝐓

Stopa kontribucionog rezultata = 𝐏𝐑𝐎𝐃𝐀𝐉𝐍𝐀 𝐂𝐄𝐍𝐀
x 100
 Definisanje stope varijabilnih troškova
Stopa varijabilnih troškova pokazuje učešće varijabilnih troškova u prihodima od prodaje (poslovnim
prihodima), tj. ona pokazuje učešće prosečnih varijabilnih troškova u prodajnoj ceni (prosečnom prihodu).
𝐔𝐊𝐔𝐏𝐍𝐈 𝐕𝐀𝐑𝐈𝐉𝐀𝐁𝐈𝐋𝐍𝐈 𝐓𝐑𝐎Š𝐊𝐎𝐕𝐈

Stopa varijabilnih troškova = x 100
𝐏𝐑𝐈𝐇𝐎𝐃𝐈 𝐎𝐃 𝐏𝐑𝐎𝐃𝐀𝐉𝐄
𝐏𝐑𝐎𝐒𝐄Č𝐍𝐈 𝐕𝐀𝐑𝐈𝐉𝐀𝐁𝐈𝐋𝐍𝐈 𝐓𝐑𝐎Š𝐊𝐎𝐕𝐈 𝐗 𝐎𝐁𝐈𝐌 𝐏𝐑𝐎𝐃𝐀𝐉𝐄

Stopa varijabilnih troškova = 𝐏𝐑𝐎𝐃𝐀𝐉𝐍𝐀 𝐂𝐄𝐍𝐀 𝐗 𝐎𝐁𝐈𝐌 𝐏𝐑𝐎𝐃𝐀𝐉𝐄
𝐱𝟏𝟎𝟎
𝐏𝐑𝐎𝐒𝐄Č𝐍𝐈 𝐕𝐀𝐑𝐈𝐉𝐀𝐁𝐈𝐋𝐍𝐈 𝐓𝐑𝐎Š𝐊𝐎𝐕𝐈

Stopa varijabilnih troškova = 𝐏𝐑𝐎𝐃𝐀𝐉𝐍𝐀 𝐂𝐄𝐍𝐀
x 100
Napomene:
1.Prethodne dve stope ne zavise od obima prodaje (proizvodnje), već od prosečnih vrednosti. Stopa
kontribucionog rezultata zavisi od prosečnog kontribucionog rezultata (prodajna cena umanjena za prosečne
varijabilne troškove) i prodajne cene, dok stopa varijabilnih troškova zavisi od prosečnih varijabilnih troškova
i prodajne cene. U suštini, može se reći da obe stope zavise od prodajne cene i prosečnih varijabilnih troškova.
2.Zbir prehodne 2 stope iznosi 100% (ukoliko su izražene u %), ili iznosi jedan (ukoliko su izražene u
decimalnim brojevima).
4.Još jednom ponavljamo da se u okviru analize prelomne tačke (CVP analize) pretpostavlja da su obim
proizvodnje i obim prodaje jednaki.
5.U monoproizvodnim preduzećima (sa jednim proizvodom u asortimanu) moguće je obračunavati i PTK i PTV,
pri čemu ovim preduzećima pre svega je namenjen obračun PTK. U multiproizvodnim preduzećima sa
homogenim asortimanom moguće je obračunavati i PTK i PTV, dok je u multiproizvodnim preduzećima sa
heterogenim asortimanom moguće obračunavati samo PTV. Prethodno će biti jasnije prilikom obradjivanja
primene prelomne tačke u multiproizvodnim preduzećima.
 Varijable koje utiču na prelomnu tačku – uticaj promene obima prodaje na prelomnu tačku
Iz prethodnih formula za PTK i PTV vidi se da nivo aktivnosti potreban za dostizanje prelomne tačke utiču
sledeće veličine (varijable):
1.ukupni fiksni troškovi
2.prosečni varijabilni troškovi
3.prodajna cena
Prodajna cena i prosečni varijabilni troškovi odredjuju prosečan kontribucioni rezultat i stopu kontribucionog
rezultata.
163
Obim proizvodnje (prodaje), a samim tim ni stepen iskorišćenosti kapaciteta, ne utiču na prelomnu tačku. Sa
druge strane, promena obima proizvodnje svakako utiče na visinu poslovnog rezultata. Preciznije, povećanje
obima proizvodnje dovodi do povećanja poslovnog rezultata (pod pretpostavkom da ostale varijable ostaju
konstantne). Naravno, važi i obrnuto.

1.Da li obim proizvodnje (obim prodaje) utiče na prelomnu tačku? Objasnite.
2.Ako prelomna tačka vrednosno izražena trenutno iznosi 12 450 000 dinara, utvrdite koliko će ona iznositi
sledeće godine ako povećamo obim prodaje za 20 %. Objasnite zašto.
Uključivanje ciljnog (planiranog) poslovnog dobitka u CVP analizu
Potrebni obim prodaje za ostvarenje ciljnog poslovnog dobitka

𝐔𝐊𝐔𝐏𝐍𝐈 𝐅𝐈𝐊𝐒𝐍𝐈 𝐓𝐑𝐎Š𝐊𝐎𝐕𝐈 + 𝐂𝐈𝐋𝐉𝐍𝐈 𝐏𝐎𝐒𝐋𝐎𝐕𝐍𝐈 𝐃𝐎𝐁𝐈𝐓𝐀𝐊
=
𝐏𝐑𝐎𝐒𝐄Č𝐀𝐍 𝐊𝐎𝐍𝐓𝐑𝐈𝐁𝐔𝐂𝐈𝐎𝐍𝐈 𝐑𝐄𝐙𝐔𝐋𝐓𝐀𝐓
Napomene:
1.Kompletno izvodjenje prethodne formule prezentovano je u prezentaciji sa vežbi.
2.Prethodna formula može se primeniti ne samo za ciljni (planirani) poslovni dobitak, već i za tekući poslovni
dobitak.
3.Brojilac u prethodnoj formuli jednak je ukupnom kontribucionom rezultatu koji se sastoji od
kontribucionog rezultata na nivou prelomne tačke koji je jednak fiksnim troškovima i dodatnog
kontribucionog rezultata koji je jednak poslovnom dobitku (planiranom ili ostvarenom). Dodatni
kontribucioni rezultat je jednak poslovnom dobitku zato što su fiksni troškovi prethodno već pokriveni na nivou
aktivnosti dovoljnom za dostizanje prelomne tačke.
4.Da bismo dobili potrebne prihode od prodaje za ostvarenje ciljnog poslovnog dobitka, levu i desnu stranu
prethodne formule potrebno je pomnožiti prodajnom cenom, što se čini u nastavku.
Potrebni obim prodaje za ostvarenje ciljnog poslovnog dobitka x prodajna cena

(UKUPNI FIKSNI TROŠKOVI + CILJNI POSLOVNI DOBITAK)X PRODAJNA CENA
= PROSEČAN KONTRIBUCIONI REZULTAT
Zatim, brojilac i imenilac desnog dela prethodne formule delimo prodajnom cenom da bismo dobili formulu za
potrebne prihode od prodaje za ostvarenje ciljnog poslovnog dobitka:
Potrebni prihodi od prodaje za ostvarenje ciljnog poslovnog dobitka

𝐔𝐊𝐔𝐏𝐍𝐈 𝐅𝐈𝐊𝐒𝐍𝐈 𝐓𝐑𝐎Š𝐊𝐎𝐕𝐈+𝐂𝐈𝐉𝐍𝐈 𝐏𝐎𝐒𝐋𝐎𝐕𝐍𝐈 𝐃𝐎𝐁𝐈𝐓𝐀𝐊
= 𝐒𝐓𝐎𝐏𝐀 𝐊𝐎𝐍𝐓𝐑𝐈𝐁𝐔𝐂𝐈𝐎𝐍𝐎𝐆 𝐑𝐄𝐙𝐔𝐋𝐓𝐀𝐓𝐀
164

= potrebni obim prodaje za ostvarenje ciljnog poslovnog dobitka x prodajna cena
Napomene:
1.I prethodna formula može se primeniti i na tekući, a ne samo na ciljni poslovni dobitak.
2.Treba zapaziti da je formula koja prezentuje potrebni obim prodaje za ostvarenje ciljnog poslovnog dobitka
vrlo slična formuli za PTK, dok je formula koja prezentuje potrebne prihode od prodaje za ostvarenje ciljnog
poslovnog dobitka vrlo slična formuli za PTV.
3.U monoproizvodnim preduzećima (ali u multiproizvdnim preduzećima sa homogenim asortimanom) moguće
je obračunavati i potrebni obim prodaje, ali i potrebne prihode od prodaje za ostvarenje ciljnog poslovnog
dobitka. U multiproizvodnim preduzećima sa heterogenim asortimanom moguće je obračunavati samo potrebne
prihode od prodaje za ostvarenje ciljnog poslovnog dobitka.
4.Generalno može se reći da se u CVP analizi sreću tri moguća obima (nivoa) aktivnosti:
1.obim aktivnosti na nivou prelomne tačke
2.tekući obim aktivnosti
3.planirani (ciljni) obim aktivnosti
Uključivanje ciljnog neto dobitka (i poreza na dobitak) u CVP analizu
 Uticaj poreza na dobitak na prelomnu tačku (moguće ispitno pitanje)
Porez na dobitak ne utiče na prelomnu tačku (odnosno na nivo aktivnosti potreban za dostizanje prelomne
tačke), s obzirom na to da je na nivou prelomne tačke poslovni dobitak jednak nuli (što je naravno poznato iz
prethodnih izlaganja).
Porez na dobitak ne utiče na prelomnu tačku (što se vidi i iz formula za PTK i PTV). Prethodno smo već ukazali
na veličine koje utiču na prelomnu tačku, a to su ukupni fiksni troškovi, prosečni varijabilni troškovi i prodajna
cena (ili drugačije prosečni prihod).
Još jednom treba spomenuti da CVP analiza ispituje odnos izmedju poslovnog rezultata, sa jedne strane, i
promene obima aktivnosti, sa druge. Porez na dobitak ne utiče na iznos obračunatog poslovnog rezultata, već
na iznos obračunatog neto dobitka posle poreza.
1)Da li porez na dobitak utiče na prelomnu tačku? Objasnite.
2)Da li promena stope poreza sa 15 % na 20 % utiče na prelomnu tačku. Objasnite.
Odgovori su očigledni i prethodno objašnjeni.
Kao pretpostavka koja se koristi prilikom uključivanja poreza na dobitak u CVP analizu, jeste nepostojanje
ostalih i finansijskih prihoda i troškova. Samim tim poslovni dobitak predstavlja poresku osnovicu i može se
165
okarakterisati i kao dobitak (neto) pre poreza. Nakon plaćanja poreza dobijamo neto dobitak posle poreza, ili
skraćeno neto dobitak (u suštini u pitanju je poslovni dobitak posle poreza).
 Razlog za uvodjenje poreza na dobitak i neto dobitka u CVP analizu (moguće ispitno pitanje)
Razlog za uvodjenje neto dobitka, odnosno poreza na dobitak u CVP analizu jeste taj što preduzeća nastoje da
motivišu menadžere da analiziraju odluke koje utiču ne samo na poslovni dobitak, već i na poslovni dobitak
posle poreza (u slučaju CVP analize neto dobitak). Neke od odluka menadžera mogu nepovoljno uticati na
poslovni dobitak, ali sa druge strane mogu imati povoljan poreski tretman i kao takve mogu ostvariti povoljan
uticaj na neto dobitak (odnosno na poslovni dobitak posle poreza).
Napomena: Kao pretpostavka koja se koristi prilikom uključivanja poreza na dobitak u CVP analizu, jeste
nepostojanje ostalih i finansijskih prihoda i troškova. Samim tim poslovni dobitak predstavlja poresku osnovicu
i može se okarakterisati i kao dobitak (neto) pre poreza. Nakon plaćanja poreza dobijamo neto dobitak posle
poreza, ili skraćeno neto dobitak (u suštini u pitanju je poslovni dobitak posle poreza).
Ciljni poslovni dobitak = prihodi od prodaje – (ukupni fiksni ttroškovi + ukupni varijabilni troškovi)
Ciljni neto dobitak = ciljni poslovni dobitak – (ciljni poslovni dobitak x stopa poreza)
Ciljni neto dobitak = ciljni poslovni dobitak x (1 – stopa poreza),
Iz prethodne formule sledi,

𝐂𝐈𝐋𝐉𝐍𝐈 𝐍𝐄𝐓𝐎 𝐃𝐎𝐁𝐈𝐓𝐀𝐊
Ciljni poslovni dobitak = ,
𝟏−𝐒𝐓𝐎𝐏𝐀 𝐏𝐎𝐑𝐄𝐙𝐀
Zatim prethodnu formulu primenjujemo na prvu jednakost

CILJNI NETO DOBITAK
1−STOPA POREZA
= poslovni prihodi – (ukupni fiksni troškovi + ukupni varijabilni troškovi)
Potrebni obim prodaje za ostvarenje ciljnog poslovnog dobitka

UKUPNI FIKSNI TROŠKOVI + CILJNI POSLOVNI DOBITAK
= PROSEČAN KONTRIBUCIONI REZULTAT
Odatle sledi da je:

Potrebni obim prodaje za ostvarenje ciljnog neto dobitka
𝐔𝐊𝐔𝐏𝐍𝐈 𝐅𝐈𝐊𝐒𝐍𝐈 𝐓𝐑𝐎Š𝐊𝐎𝐕𝐈+
= 𝐏𝐑𝐎𝐒𝐄Č𝐀𝐍 𝐊𝐎𝐍𝐓𝐑𝐈𝐁𝐔𝐂𝐈𝐎𝐍𝐈 𝐑𝐄𝐙𝐔𝐋𝐓𝐀𝐓

UKUPNI FIKSNI TROŠKOVI+CIJNI POSLOVNI DOBITAK
=
STOPA KONTRIBUCIONOG REZULTATA
166
Odatle sledi da su:

Potrebni prihodi od prodaje za ostvarenje ciljnog neto dobitka
𝐔𝐊𝐔𝐏𝐍𝐈 𝐅𝐈𝐊𝐒𝐍𝐈 𝐓𝐑𝐎Š𝐊𝐎𝐕𝐈+
= 𝐒𝐓𝐎𝐏𝐀 𝐊𝐎𝐍𝐓𝐑𝐈𝐁𝐔𝐂𝐈𝐎𝐍𝐎𝐆 𝐑𝐄𝐙𝐔𝐋𝐓𝐀𝐓𝐀
Napomene:
1.Prethodne formule mogu se primeniti i na ciljni, ali i na tekući neto dobitak.
2.U monoproizvodnim preduzećima (i multiproizvodnim preduzećima sa homogenim asortimanom) moguće je
obračunavati i potrebni obim prodaje, ali i potrebne prihode od prodaje za ostvarenje ciljnog poslovnog dobitka.
U multiproizvodnim preduzećima sa heterogenim asortimanom moguće je obračunavati samo potrebne prihode
od aprodaje za ostvarenje ciljnog poslovnog dobitka.
Marža sigurnosti kao pokazatelj rizika i neizvesnosti
 Marža sigurnosti – uvodno izlaganje
Marža sigurnosti pokazuje za koliko se maksimalno može smanjiti tekući (ili planirani) obim aktivnosti
preduzeća a da ono ne završi u zoni poslovnog gubitka (naravno, pod uslovom da je tekući ili planirani obim
aktivnosti iznad nivoa prelomne tačke, odnosno ako je marža sigurnosti pozitvna). Može se reći da marža
sigurnosti pokazuje udaljenost preuzeća od prelomne tačke i zone poslovnog gubitka, odnosno pokazuje
poslovne rizike sa kojima se suočava preduzeće. Što je veća marža sigurnosti preduzeće je udaljenije od
prelomne tačke i zone poslovnog gubitka, manji su rizici sa kojima se preduzeće suočava (veća je sigurnost
preduzeća) i manja je šansa da će neki neočekivani pad tražnje (i prodaje) oterati preduzeće ispod prelomne
tačke, odnosno u zonu poslovnog gubitka. Naravno, važi i obrnuto, što je manja marža sigurnosti preduzeće je
bliže prelomnoj tački, suočava se sa većim rizicima (manje je sigurno) i postoji veća šansa da će neki
neočekivani pad tražnje oterati preduzeće u zonu poslovnog gubitka, odnosno ispod prelomne tačke.
 Definisanje i obračun marže sigurnosti
I.Apsolutni pokazatelji
Kao i prelomna tačka, i marža sigurnosti se može predstaviti i količinski i vrednosno:
1.Marža sigurnosti količinski izražena (u nastavku MSK) pokazuje za koliko se maksimalno može smanjiti
obim proizvodnje (i prodaje) a da preduzeće ne završi u zoni poslovnog gubitka.
MSK = tekući obim prodaje – PTK
2.Marža sigurnosti vrednosno izražena (u nastavku MSV) pokazuje za koliko se maksimalno mogu smanjiti
prihodi od prodaje a da preduzeće ne završi u zoni poslovnog gubitka.
MSV = tekući prihodi od prodaje – PTV
MSV = MSK x prodajna cena
MSK i MSV su apsolutni pokazatelji marže sigurnosti. Ovo naglašavamo s obzirom da postoji i marža sigurnosti
relativno izražena (u nastavku MSR).
167
Napomena: Prethodne formule za MSK i MSV moguće je primeniti i na planirane vrednosti.

II.Relativni pokazatelji (MSR)
Marža sigurnosti relativno izražena (MSR) pokazuje za koliko procenata se maksimalno može smanjiti tekući
ili planirani obim aktivnosti preduzeća (obim prodaje ili prihodi od prodaje) a da preduzeće ne završi u zoni
poslovnog gubitka.
MSR se može izraziti na 2 načina:
𝐌𝐒𝐊
MSR = 𝐓𝐄𝐊𝐔Ć𝐈 𝐎𝐁𝐈𝐌 𝐏𝐑𝐎𝐃𝐀𝐉𝐄 x 100
𝐌𝐒𝐕
MSR = 𝐓𝐄𝐊𝐔Ć𝐈 𝐏𝐑𝐈𝐇𝐎𝐃𝐈 𝐎𝐃 𝐏𝐑𝐎𝐃𝐀𝐉𝐄 x 100
Napomene:
1.MSR se izražava u procentima.
2.Oba prethodna načina za obračun MSR mogu se primeniti i na planirani obim aktivnosti.
3.Oba prethodna načina za obračun MSR daju isti rezultat (procenat).
 Visina marže sigurnosti
Marža sigurnosti može biti:

1.Marža sigurnosti > 0
Marža sigurnosti je pozitivna (veća od nule), ukoliko je tekući ili planirani obim aktivnosti veći od nivoa
prelomne tačke. Odatle sledi da preduzeće ostvaruje poslovni dobitak.
2.Marža sigurnosti = 0
Marža sigurnosti je jednaka nuli, ukoliko je tekući ili planirani obim aktivnosti preduzeća na nivou prelomne
tačke. Odatle sledi da je poslovni dobitak jdenak nuli.
3.Marža sigurnosti < 0
Marža sigurnosti je manja od nule (negativna), ukoliko je tekući ili planirani obim aktivnosti ispod nivoa
prelomne tačke. Odatle sledi da preduzeće ostvaruje poslovni gubitak.
Obratite pažnju na tumačenje marže sigurnosti u slučaju da preduzeće ostvaruje poslovni gubitak:
1.MSK pokazuje za koliko bi preduzeće moralo (trebalo) da poveća obim prodaje da bi dostiglo prelomnu tačku,
tj. da bi izašlo iz zone poslovnog gubitka.
2.MSV pokazuje za koliko bi preduzeće trebalo da poveća prihode od prodaje da bi dostiglo prelomnu tačku, tj.
da bi izašlo iz zone poslovnog gubitka.
3.MSR pokazuje za koliko procenata bi preduzeće trebalo da poveća obim aktivnosti (obim prodaje ili prihode
od prodaje) da bi dostiglo prelomnu tačku, tj. da bi izašlo iz zone poslovnog gubitka.
Napomena – Primer ispitnog pitanja: Grafički predstavite (negativnu) maržu sigurnosti.
 Veza marže sigurnosti i poslovnog dobitka
I.Veza MSK i poslovnog dobitka

Napomena: MSK se može predstaviti i kao dodatni obim prodaje iznad nivoa prelomne tačke količinski izražene
(PTK).
168
Poslovni dobitak = MSK x prosečan kontribucioni rezultat

II.Veza MSV i poslovnog dobitka
Napomena: MSV se može predstaviti i kao dodatni prihod od prodaje iznad prelomne tačke vrednosno izražene
(PTV).
Poslovni dobitak = MSV x stopa kontribucionog rezultata
III.Veza MSR i poslovnog dobitka
Poslovni dobitak = MSR x ukupan kontribucioni rezultat
Napomena: Još jednom napominjemo da je poslovni dobitak jednak dodatnom kontribucionom rezultatu
koji preduzeće ostvaruje povećavajući svoj obim aktivnosti iznad nivoa prelomne tačke, i to zato što su fiksni
troškovi prethodno već pokriveni iz kontribucionog rezultata koji preduzeće ostvaruje pri obimu aktivnosti koji
je dovoljan za dostizanje prelomne tačke.
Kontribucioni bilans uspeha
Kontribucioni bilans uspeha zasniva se na tzv. kontribucionom pristupu koji podrazumeva obračun rezultata na
više različitih nivoa u skladu sa pokrićem pojedinih kategorija troškova (prvo se iz prihoda od prodaje pokrivaju
varijabilni troškovi, a zatim i fiksni troškovi).
Napomene:
1.Ukoliko se u zadacima ne spominje porez na dobitak. onda ga zajedno sa neto dobitkom posle poreza
izostavljamo iz bilansa uspeha, što znači da rezultat obračunavamo samo do nivoa poslovnog rezulata.
2.Već je napomenuto da CVP analiza pretpostavlja da nema ostalih i finansijskih prihoda i rashoda i da samim
tim poslovni rezultat predstavlja poresku osnovicu.
3.Primer kontribucionog bilansa uspeha bez konkretnih vrednosti prezentovan je u prezentaciji sa vežbi.
Grafičko prezentovanje prelomne tačke
Za grafičku prezentaciju prelomne tačke koriste se dve vrste grafikona:

1.CVP grafikon
2.PV grafikon
I.CVP grafikon prelomne tačke
Napomene:
1.CVP grafikon se zasniva na dve funkcije, koje se mogu predstaviti uz pomoć sledećih jednačina (moguće
ispitno pitanje):
1)Funkcija ukupnih prihoda:
Poslovni prihodi = prodajna cena x obim prodaje
169
2)Funkcija ukupnih troškova:

Ukupni troškovi = (prosečni varijabilni troškovi x obim prodaje) + ukupni fiksni troškovi
2.CVP grafikon prelomne tačke prezentovan je u prezentaciji sa vežbi, ali i u knjizi na strani 338.
 Napomene značajne za prezentovanje CVP grafikona:
1.Na x osi grafikona prezentovan je obim prodaje, dok su na y osi prezentovani prihodi i troškovi.
2.U grafik se prvo unosi linija (funkcija) ukupnih prihoda. Ona uvek polazi iz koordinatnog početka. Nagib
linije ukupnih prihoda odredjuje prodajna cena, što znači da ako se prodajna cena povećava doći će i do
povećanja nagiba linije ukupnih prihoda.
Ukupni prihod = prodajna cena x količina (obim prodaje)
Y = k x X, gde je k nagib;
Da bismo nacrtali liniju ukupnih prihoda potrebne su nam 2 tačke. Prva je koordinatni početak (linija ukupnih
prihoda uvek polazi iz koordinatnog početka). Drugu tačku dobijamo uz pomoć 2 koordinate:
1)prva koordinata nalazi se na x osi i može predstavljati bilo koji obim prodaje (na nivou prelomne tačke, tekući
ili planirani)
2)druga koordinata nalazi se y osi i predstavlja proizvod odgovarajućeg obima prodaje i prodajne cene, odnosno
može se reći i da druga koordinata presstavlja prihode od prodaje (na nivou prelomne tačke, tekuće ili planirane).
3.Nakon linije ukupnih prihoda u grafik se unosi linija ukupnih troškova (koje čine varijabini i fiksni troškovi).
Za predstavljanje ove linije takodje su potrebne 2 tačke. Prva tačka predstavlja iznos fiksnih troškova na y osi,
što znači da linija ukupnih troškova uvek polazi od iznosa fiksnih troškova (ukoliko je obim prodaje jednak nuli
i varijabilni troškovi su jednaki nuli a ukupni troškovi su jednaki fiksnim troškovima). Zbog prethodno rečenog
pre ucrtavanja linije ukupnih prihoda, u grafik je poželjno ucrtati liniju fiksnih troškova koja je pararlelna sa x
osom zato što se iznos fiksnih troškova ne menja sa promenom obima prodaje. Druga tačka potrebna za
ucrtavanje linije ukupnih troškova ima 2 koordinate:
1)Prva koordinata nalazi se na x osi i ista je kao i uslučaju funkcije (linije) ukupnih prihoda i označava obim
prodaje na nivou prelomne tačke, tekući ili planirani obim prodaje.
2)Druga koordinata se nalazi na y osi i pokazuje ukupne troškove koji odgovaraju prethodno označenom obimu
prodaje na x osi. Do iznosa ukupnih troškova se dolazi sabiranjem ukupnih fiksnih troškova i ukupnih
varijabilnih troškova (koji odgovaraju prehodnooznačenom obimu prodaje na x osi). Ukupne varijabilne
troškove dobijamo množenjem prosečnih varijabilnih troškova i odgovarajućeg obima prodaje na x osi.
Nakon odredjivanja i druge tačke, možemo ucrtati liniju ukupnih troškova. Nagib linije ukupnih troškova
odredjen je prosečnim varijabilnim troškovima. Sa rastom prosečnih varijabilnih troškova raste i nagib linije
ukupnih troškova, i obrnuto. Nakon linije ukupnih troškova u grafik se može ucrtati i linija ukupnih varijabilnih
troškova koja uvek polazi iz koordinatnog početka zato što se uk. var. troškovi menjaju proporcionalno promeni
obima prodaje (ako je obim prodaje jednak nuli i uk. var. troškovi će biti jednaki nuli; sa durge strane ako se
obim prodaje napr. poveća za 10% i uk. var. troškovi će se povećati za 10%). Druga tačka koja je potrebna za
ucrtavanje linije uk.var.troškova odredjena je sa 2 koordinate:
1)prva koordinata nalazi se na x osi i ista je kao i prilikom odredjivanja ukupnih prihoda i ukupnih troškova
(predstavlja obim prodaje na nivou prelomne tačke, na tekućem iliplaniranom nivou)
2)druga koordinata nalazi se na y osi i predstavlja iznos ukupnih varijabilnih troškova
Nagib linije uk.var.tr. odredjen je prosečnim varijabilnim troškovima (kao i uslučaju linije ukupnih troškova).
U skladu sa prethodnim ove 2 linije moraju biti paralelne.
170
4.Prelomna tačka nalazi se u preseku linija ukupnih prihoda i ukupni troškova. PTK se prikazuje na x osi, a PTV
na y osi.
5.Raspon izmedju tekućeg obima prodaje i PTK predstavlja MSK. Ukoliko je tekući obim prodaje ispod
prelomne tačke MSK je negativna, dok kada je tekući obim prodaje na nivou prelomne tačke MSK je nula
(naravno MSK se prikazuje na x osi). Raspon izmedju tekućih prihoda od prodaje i PTV predstavlje MSV.
Ukoliko su tekući prihodi jednaki PTV, MSV je nula, dok ako su tekući prihodi manji od PTV, MSV je negativna
6. Raspon izmedju linija ukupnih prihoda i ukupnih troškova predstavlja poslovni rezulatat. Desno od PTK linija
ukupnih prihoda je iznad linije ukupnih troškova (ukupni prihodi su veći od ukupnih troškova) i to je zona
poslovnog dobitka. Levo od PTK linija ukupnih prihoda je ispod linije ukupnih troškova (ukupni prihodi su
manji od ukupnih troškova) i to je zona poslovnog gubitka. Prelomna tačka prestvalja tačku razgraničenja zone
poslovnog dobitka i zone poslovnog gubitka. Cilj preduzeća je da što dublje udje u zonu poslovnog dobitka (da
se što više odalji od prelomne tačke), odnosno da maksimira poslovni dobitak.
Napomena: Kada je obim proizvodnje (prodaje) jednak nuli i ukupni prihodi i ukupni varijabilni troškovi su
jednaki nuli, a samim tim i ukupni kontribucioni rezultat je jednak nuli. U ovom slučaju poslovni dobitak je
jednak fiksnim troškovima i to je najveći mogući poslovni gubitak. Dalje, sa povećanjem obima proizvodnje
rastu i ukupni prihodi i ukupni varijabilni troškovi, a samim tim raste i kontribucioni rezultat (naravno pod
pretpostavkom da je prodajna cena veća od prosečnih varijabilnih troškova). Ukoliko bi kojim slučajem prodajna
cena bila manja od prosečnih varijabilnih troškova preduzeće bi ostvarivalo kontribucioni gubitak, a poslovni
gubitak bi bio jednak zbiru kontribucionog gubitka i fiksnih troškova (bio bi veći od fiksnih troškova). U takovoj
situaciji (ako je prodajna cena manja od prosečnih varijabilnih troškova) za preduzeće je bolje da ne proizvodi
(i ne prodaje) ništa, zato što bi u tom slučaju kontribicioni rezultat bio jednak nuli, a poslovni gubitak bi bio
jednak fiksnim troškovima, kao što je već i navedeno (zato se i kaže da je najveći poslovni gubitak jednak
fiksnim troškovima).
7.Raspon izmedju linija ukupnih prihoda i ukupnih varijabilnih troškova predstavlja kontribucioni rezultat. Kada
je obim proizvodnje jednak nuli, i kontribucioni rezultat je jednak nuli. Sa rastom obima proizvodnje i prodaje
i kontribucioni rezulata se povećava (naravno ako je prodajna cena veća od prosečnih varijabilnih troškova, u
suprotnom preduzeću se ne isplati da povećava obim proizvodnje jer bi ostvarivalo rastući kontribucioni gubitak
– o ovome je prethodno već bilo više reči) i sve više pokriva fiksne troškove. Potpuno pokriće fiksnih troškova
kontribucionim rezulatom završava se u prelomnoj tački, kada je kontribucioni rezultat jednak fiksnim
troškovima. Povećanjem obima aktivnosti preko nivoa prelomne tačke preduzeće ostavruje dodatni
kontribucioni rezulat koji je jednak ostvarenom poslovnom dobitku zato što su fiksni troškovi prethodno već u
celosti pokriveni na nivou prelomne tačke.
Napomena: Ukoliko preduzeće ostvaruje nivo (obim) aktivnosti koji je veći od prelomne tačke, ono samim tim
ostvaruje i ukupan kontribucioni rezulat koji se sastoji od:
ukupan kontribucioni rezultat =
kontribucioni rezultat na nivou prelomne tačke (koji je jednak ukupnim fiksnim troškovima) + dodatni kontribucioni rezultat (koji je
jednak poslovnom dobitku)
Kontribucioni rezultat prvo služi za pokriće fiksnih troškova ( na nivou prelomne tačke), a zatim i za ostvarenje
poslovnog dobitka.
8.Ukoliko kojim slučajem nisu poznate informacije o obimu prodaje, onda i na x ali i na y osi grafikona treba
prikazati prihode od prodaje.
 Prednosti CVP grafikona (moguće ispitno pitanje)
1.Pruža znatno detaljnije informacije od PV grafikona i zbog toga se u praksi češće koristi.
171
2.Pruža informacije o ukupnim prihodima, ukupnim troškovima (varijabilnim i fiksnim) koji proističu iz
odredjenog obima aktivnosti.
3.Omogućava posredan uvid u poslovni dobitak koji proističe kao posledica odredjenog obima aktivnosti, i to
na osnovu raspona izmedju linija ukupnih prihoda i ukupnih troškova.
4.Ukoliko sadrži i liniju ukupnih varijabilnih troškova omogućava i posredan uvid u ukupan kontribucioni
rezulatat koji proističe iz odredjenog obima aktivnosti, i to na osnovu raspona izmedju linija ukupnih prihoda i
ukupnih varijabilnih troškova.
 Nedostaci CVP grafikona (moguće ispitno pitanje)
1.Ne pruža informacije o tome koliki je obim prodaje potreban za dostizanje odgovarajućeg poslovnog dobitka.
Na x osi je prilično teško odrediti obim prodaje (tačku) pri kome raspon izmedju linija uk.prihoda i uk.troškova
odgovara konkretnom poslovnom dobitku.
2.Ne pruža neposredne informacije o tome koliki poslovni dobitak proističe kao posledica odredjenog obima
aktivnosti (prodaje), mada se to uz jednostavna izračunavanja može utvrditi. Jednostavno rečeno, CVP grafikon
nema linju poslovnog rezultata.
 Napomena – Moguće ispitno pitanje: Zašto na CVP grafikonu nema poreza na dobitak?
Odgovor je prilično jednostavan: CVP analiza ispituje odnose izmedju poslovnih prihoda, poslovnih rashoda i
poslovnog rezultata sa jedne strane, i obima aktivnosti, sa druge strane. Prilikom obračuna poslovnog rezultata
ne uzima se u obzir porez na dobitak. Porez na dobitak uzima se u obzir prilikom obračuna neto dobitka (posle
poreza). Uz prethodno, objašnjenju se može dodati da je razlog za uvodjenje neto dobitka, odnosno poreza na
dobitak u CVP analizu taj što preduzeća nastoje da motivišu menadžere da analiziraju svoje odluke koje utiču
ne samo na poslovni dobitak, već i na poslovni dobitak posle poreza (u slučaju CVP analize neto dobitak posle
poreza). Neke od odluka menadžera mogu nepovoljno uticati na poslovni dobitak, ali sa druge strane mogu imati
povoljan poreski tretman i kao takve mogu ostvariti povoljan uticaj na neto dobitak (odnosno na poslovni
dobitak posle poreza).
II.PV grafikon prelomne tačke
Upotreba PV grafikona proistekla je iz prethodno objašnjenih nedostataka CVP grafikona (kratko rečeno iz
nedostatka linije poslovnog rezultata).
Napomene:
1.PV grafikon se zasniva na tzv. PV funkciji (liniji), koja se može predstaviti uz pomoć jednačine poslovnog
dobitka:
Poslovni dobitak = (prodajna cena x obim prodaje) – (prosečni varijabilni troškovi x obim prodaje) + ukupni fiksni troškovi
2.Primeri PV grafikona prezentovani su u prezenzaciji sa vežbi i u knjizi na strani 341.
 Napomene značajne za prezentovanje i objašnjenje PV grafikona prelomne tačke:
1.PV grafikon (profit, volume) analizira odnos izmedju poslovnog dobitka (rezultata) i obima prodaje.
2.Informacije o poslovnom rezultatu se prezentuju na y osi, a informacije o obimu prodaje na x osi.
3.PV grafikon sadrži liniju poslovnog rezultata (za razliku od CVP grafikona).
4.PV linija (funkcija) ili linija poslovnog rezultata počinje od iznosa poslovnog gubitka koji se ostvaruje kada
je obim prodaje jednak nuli (poslovni rezultat se prikazuje na y osi). U ovoj situaciji poslovni gubitak je uvek
jednak fiksnim troškovima (i to je najveći poslovni gubitak). Koordinate prve tačke kroz koju prolazi PV
linija su koordinatni početak i iznos poslovnog gubitka kada je obim prodaje jednak nuli (poslovni gubitak je
172
jednak fiksnim troškovima). Druga tačka kroz koju prolazi PV linija jeste PTK, odnosno obim prodaje koji je
dovoljan za dostizanje prelomne tačke (obim prodaje se prezentuje na x osi).
Napomena – Primer ispitnog pitanja: Nacrtajte PV grafikon ukoliko znate da uzkupni poslovni troškovi u
jednom preduzeću iznose 10 miliona dinara, poslovni dobitak 2 miliona, a stopa varijabilnih troškova 50 %.
 Prednosti PV grafikona (moguće ispitno pitanje)
1.Pruža direktne informacije o obimu prodaje koji je potreban za ostvarenje odredjenog poslovnog rezultata.
2.Pruža direktne informacije o poslovnom rezultatu koji proističe kao posledica odredjenog obima prodaje.
 Nedostaci PV grafikona (moguće ispitno pitanje)
Nije toliko detaljan kao CVP grafikon, odnosno ne pruža informacije o ukupnim prihodima i ukupnim
troškovima koji proističu iz odredjenog obima prodaje, kao ni informacije o kontribucionom rezultatu.
Uticaj obima proizvodnje (i prodaje), ukupnih fiksnih troškova, prosečnih varijabilnih troškova i
prodajne cene na prelomnu tačku
I.Uticaj promene obima proizvodnje na prelomnu tačku

Sa promenom obima proizvodnje prelomna tačka se ne menja. Kao što je već napomenuto, prelomna tačka
zavisi od ukupnih fiksnih troškova, prodajne cene i prosečnih varijabilnih troškova. Ipak, treba obratiti pažnju,
da promena obima proizvodnje (tj. prodaje) svakako utiče na visinu poslovnog rezultata.
II.Uticaj promene fiksnih troškva na prelomnu tačku
Sa povećanjem ukupnih fiksnih troškova dolazi do povećanja prelomne tačke, i obrnuto. Ovo se jasno može
videti iz formule za obračun prelomne tačke (i PTK i PTV). Naravno, važi i obrnuto.
III.Uticaj promene prosečnih varijabilnih troškova na prelomnu tačku
Sa povećanjem prosč.var.tr. dolazi do smanjenja prosečnog kontribucionog rezultata, a samim tim prelomna
tačka se povećava. Naravno, važi i obrnuto.
Grafički posmatrano, sa povećanjem prosečnih varijabilnih troškova dolazi do povećanja nagiba linije ukupnih
troškova (nagib linije ukupnih troškova je odredjen prosečnim varijabilnim troškovima) i do povećanja
prelomne tačke. Naravno, važi i obrnuto.
IV.Uticaj promene prodajne cene na prelomnu tačku
Sa povećanjem prodajne cene raste i prosečan kontribucioni rezultat, a samim tim i prelomna tačka se smanjuje.
Naravno, važi i obrnuto.
Grafički posmatrano, sa povećanjem prodajne cene dolazi do povećanja nagiba linije ukupnih prihoda (nagib
linije ukupnih prihoda je odredjenprodajnom cenom) i do smanjenja prelomne tačke. Naravno, važi i obrnuto.
Napomena: Prethodna objašnjenja deluju vrlo logično ako se pažljivije pogledaju formule za obračun PTK i
PTV.
173
Uticaj prodajnog miksa na prelomnu tačku i poslovni dobitak
Prodajni miks (proizvodno – prodajni program ili asortiman) predstavlja kombinaciju različitih proizvoda koje
preduzeće prodaje na tržištu (naravno, u asortimanu monoproizvodnih preduzeća postoji samo jedan proizvod).
Kombinacija proizvoda može biti izražena na 2 načina:
1.U fizičkim jedinicama, odnosno u prodatim proizvodima, ili može se reći u vidu učešća prodaje pojedinačnih
proizvoda u ukupnoj prodaji preduzeća (napr. ukupna prodaja iznosi 1000 proizvoda-jedinica, učešće proizvoda
A iznosi 600, a proizvoda B 400 jedinica). Kombinacija proizvoda se može predstaviti i uz pomoć njihovog
procentualnog učešća u strukturi asortimana (što ćemo mi u zadacima najviše i koristiti). U skladu sa prethodnim
primerom učešće proizvoda A u strukturi aasortimana (prodaje) bilo bi 60%, a proizvoda B 40%.
2.Na bazi procentualnog učešća prihoda od prodaje pojedinačnih proizvoda u ukupnim prihodima od
prodaje preduzeća. Napr. to se može predstaviti na sledeći način – ukupni prihodi iznose 1000 000, proizvod
A generiše prihode u iznosu od 7000 000, dok Proizvod B generiše prihode u iznosu od 300 000, samim tim
procentualno učešće proizvoda A u ukupnim prihodima iznosi 70%, a proizvoda B 30%.
Napomena: Iz prethodnih primera i objašnjenja se vidi da se struktura asortimana izražena na prethodna 2 načina
ne poklapa. Razlog su različite cene proizvoda. Struktura asortimana izražena u fizičkim jedinicama se prevodi
na strukturu asortimana koja je izražena preko učešća u prihodima od prodaje tako što se količine prodatih
proizvoda ponderišu prodajnom cenom (proizvod sa manjom cenom će imati manji ponder, i obrnuto, proizvod
sa većom cenom će imati veći ponder; naravno, ponder je cena).
 Primena prelomne tačke u multiproizvodnim preduzećima
Prilikom primene prelomne tačke u multiproizvodnim preduzećima treba razlikovati:

1.Multiproizvodna preduzeća sa homogenim asortimanom
Homogeni asortiman čine različiti proizvodi koji se mogu izraziti istom fizičkom jedinicom mere (napr. različita
alkoholna pića). U ovim preduzećima moguće je obračunavati i PTK i PTV (samim tim moguće je obračunati
i potrebni obim prodaje za ostvarenje ciljnog poslovnog i neto dobitka, potrebne prihode od prodaje za
ostvarenje cilnog poslovnog i neto dobitka, kao i MSK i MSV).
2.Multiproizvodna preduzeća sa heterogenim asortimanom
Heterogeni asortiman čine različiti proizvodi koji se ne mogi izraziti istom fizičkom jedinicom mere (napr.
preduzeće proizvodi i prodaje obuću i delove za automobile). U ovim preduzećima moguće je obračunavati
samo PTV, s obzitom na to da se stopa kontribuciong rezultata može izraziti, ne samo uz pomoć prosečnih
vrednosti, već i na osnovu ukupnih vrednosti (objašnjenje stope kontribuciong rezultata i altrenativnih načina
za njeno obračunavanje prezentovano je na prethodnim stranama). Naravno, pored PTV, u multiproizvodnim
preduzećima sa heterogenim asortimanom moguće je obračunati i potrebne prihode od prodaje za ostvarenje
ciljnog poslovnog ili neto dobitka, kao i MSV (zbog toga što se i njihov obračun, direktno ili indirektno, zasniva
na stopi kontribucionog rezultata).
U vezi sa primenom prelomne tačke u multiproizvodnim preduzećima treba izneti još nekoliko napomena:
1.Polazi se od pretpostavke da je struktura asortimana konstantna i da se ne menja pri tazličitim nivoima prodaje,
što se u praksi retko sreće (takodje, u pojedinim zadacina može doći do kršenja ove pretpostavke).
Kad god se struktura asortimana promeni, promeniće se i prelomna tačka, marža sigurnosti, kontribucioni i
poslovni rezultat. Ukoliko promene u strukturi asortimana podrazumevaju povećanje učešća profitabilnijih
proizvoda (sa većim prosečnim kontribucionim rezultatom) to će dovesti do smanjenja prelomne tačke na niži
nivo, do povećanja marže sigurnosti, kontribucionog i poslovnog rezultata. Naravno, u slučaju promena u
strukturi asortimana u korist većeg učešća manje profitabilnih proizvoda (sa nižim prosečnim kontribucionim
174
rezultatom), to će dovesti do obrnute situacije, odnosno do povećanja prelomne tačke i smanjenja marže
sigurnosti, kontribucionog i poslovnog rezultata. Prethodno objašnjenje predstavlja moguće ispitno pitanje.
2.Prosečan kontribucioni rezultat je pokazatelj individualne profitabilnosti različitih proizvoda koje
preduzeće prodaje (napr. proizvod A i proizvod B), dok je ukupan kontribucioni rezultat pokazatelj
doprinosa koji različiti proizvodi koje preduzeće prodaje (napr. proizvod A i proizvod B) daju, prvo pokriću
fiksnih troškova, a zatim i ostvarenju poslovnog rezultata.
2.U slučaju multiproizvodnih preduzeća (sa homogenim i sa heterogenim asortimanom) prelomna tačka
(količinski i vrednosno izražena) obračunava se samo na nivou celog preduzeća ili organizacionih delova (ne i
na nivou pojedinačnih proizvoda), i to zato što je prilično teško izvšti preciznu alokaciju fiksnih troškova po
pojedinačnim proizvodima (alokacija fiksnih troškova po pojedinačnim proizvodima je arbitrarna i neprecizna).
Moguće ispitno pitanje.
Obračun prelomne tačke u multiproizvodnim preduzećima
Napomena: Obračun je zasnovan na konkretnim vrednostima (primer 5, zadatak pod brojem III u zbirci).
Napomena: Prodajna cena proizvoda A iznosi 180, a proizoda B 110. Prosečni varijabilni troškovi proizvoda A
iznose 100, a proizvoda B 70. Prosečni kontribucioni rezultat proizvoda A iznosi 80, a proizvoda B 40. Učešće
proizvoda B u strukturi asortimana je 2 puta veće nego učešće proizvoda A, odnosno proizvod A : proizvod B
= 1 : 2, ili proizvod A : proizvod B = 33,3333% : 66,6666%.
Napomena: PD – poslovni dobitak, PP – poslovni prihodi, UVT – ukupni varijabilni troškovi, UFT – ukupni
fiksni troškovi, PVT – prosečni varijabilni troškovi, PC – prodajna cena.
PD = PP – UVT – UFT, ili PD = (PC x K) – (PVT x K) – UFT
PD = (PPa + PPb) – (UVTa + UVTb) – UFT
PD = ((PCa x 1 x K) + (PCb x 2 x K)) – ((PVTa x 1 x K) + (PVTb x 2 x K)) – UFT
0 = ((180 x 1 x K) + (110 x 2 x K)) – ((100 x 1 x K) + (70 x 2 x K)) - 1600 000
0 = (180 x K + 220 x K) – (100 x K + 140 x K) – 1600 000
0 = 400 x K – 240 x K – 1600 000
0 = 160 x K – 1600 000
160 x K = 1600 000
K = 10 000 komada
Količina proizvoda A (na nivou prelomne tačke) = 1 x K = 10 000 x 1 = 10 000
Količina proizvoda B (na nivou prelomne tačke) = 2 x K = 20 000 x 2 = 20 000
PTK = 10 000 + 20 000 = 30 000
Potrebni prihodi od prodaje proizvoda A za dostizanje prelomne tačke = 10 000 X 180 = 1800 000
Potrebni prihodi od prodaje proizvoda B za dostizanje prelomne tačke = 20 000 X 110 = 2200 000
175
PTV = 1800 000 + 2200 000 = 4000 000

Učešće u ukupnim prihodima proizvoda A iznosi 45%
Učešće u ukupnim prihodima proizvoda B iznosi 55%

PTK = 𝐏𝐑𝐎𝐒𝐄Č𝐀𝐍 𝐏𝐍𝐃𝐄𝐑𝐈𝐒𝐀𝐍 𝐊𝐎𝐍𝐓𝐑𝐈𝐁𝐔𝐂𝐈𝐎𝐍𝐈 𝐑𝐄𝐙𝐔𝐋𝐓𝐀𝐓

PTV = 𝐏𝐑𝐎𝐒𝐄Č𝐍𝐀 𝐏𝐎𝐍𝐃𝐄𝐑𝐈𝐒𝐀𝐍𝐀 𝐒𝐓𝐎𝐏𝐀 𝐊𝐎𝐍𝐓𝐑𝐈𝐁𝐔𝐂𝐈𝐍𝐎𝐆 𝐑𝐄𝐙𝐔𝐋𝐓𝐀𝐓𝐀
Prosečna ponderisana stopa kontribucionog rezultata

𝐏𝐑𝐎𝐒𝐄Č𝐀𝐍 𝐏𝐎𝐍𝐃𝐄𝐑𝐈𝐒𝐀𝐒𝐍 𝐊𝐎𝐍𝐓𝐑𝐈𝐁𝐔𝐂𝐈𝐎𝐍𝐈 𝐑𝐄𝐙𝐔𝐋𝐓𝐀𝐓
= 𝐏𝐑𝐎𝐒𝐄Č𝐍𝐀 𝐏𝐎𝐍𝐃𝐄𝐑𝐈𝐒𝐀𝐍𝐀 𝐏𝐑𝐎𝐃𝐀𝐉𝐍𝐀 𝐂𝐄𝐍𝐀
x 100, ili
Prosečna ponderisana stopa kontribucionog rezultata

𝐔𝐊𝐔𝐏𝐀𝐍 𝐊𝐎𝐍𝐓𝐑𝐈𝐁𝐔𝐂𝐈𝐎𝐍𝐈 𝐑𝐄𝐙𝐔𝐋𝐓𝐀𝐓
= 𝐔𝐊𝐔𝐏𝐍𝐈 𝐏𝐑𝐈𝐇𝐎𝐃𝐈 𝐎𝐃 𝐏𝐑𝐎𝐃𝐀𝐉𝐄
x 100
Napomena: Rešeni primeri iz primera 5. iz zbirke prezentovani su u prezentaciji sa vežbi.
RAČUNOVODSTVO ODLUČIVANJA
- INFORMISANJE ZA POTREBE DONOŠENJA POSLOVNIH ODLUKA -
 Uvodne napomene
1.Kratkoročne (poslovne) odluke se ne odnose na nove investicije, što znači da ih ne treba mešati sa odlukama
koje se tiču novih investicija i koje se nazivaju investicionim odlukama (to su strategijske i dugoročne odluke).
2.Informisanje za potrebe donošenja poslovnih odluka, zajedno sa CVP analizom i informisanjem za potrebe
donošenja odluka o prodajnim cenama, pripada tzv. računovodstvu odlučivanja (ili drugačije računovodstvu
diferencijalnih vrednosti – termin diferencijalne vrednosti biće jasniji nakon daljih izlaganja).
3.U okviru dela gradiva koje se odnosi na informisanje za potrebe donošenja poslovnih odluka bavićemo se
najčešćim odlukama koje se tiču upravljanja asortimanom (proizvodno – prodajnim programom) preduzeća (s
tim što treba naglasiti da se poslovne odluke ne tiču samo upravljanja asortimanom; setimo se samo zadataka,
odnosno pojedinih zahteva iz CVP analize koji su takodje bili predmet donošenja poslovnih – kratkoročnih
odluka).
176
 Računovodstvo odlučivanja – uvodno izlaganje
Računovodstvo odlučivanja (ili kao što je već naglašeno računovodstvo diferencijalnih vrednosti) usmereno
je na donošenje odluka o izboru izmedju različitih alternativa koje treba da omoguće rešavanje odredjenog
problema. Donošenje odluka (izbor) treba da bude zasnovano na analizi relevantnih faktora (troškova i koristi)
odredjenog problema, a ne svih faktora, čime se štedi vreme i otklanjaju se (ne uzimaju se u obzir) suvišne
informacije.
Faktori koje treba uzeti u obzir prilikom rešavanja odredjenog problema (donošenja odluke o izboru izmedju
različitih alternativa) mogu biti:
1.Kvantitativni, koji se opet mogu podeliti na:
1)finansijske – inkrementalni (tj. diferencijalni) prihodi i troškovi, i budući prilivi i odlivi gotovine.
2)nefinansijske – napr. broj zaposlenih .
2.Kvalitativni (opisni ili deskriptivni faktori) – napr. moral zaposlenih. Ne smeju se smatrati manje vrednim od
kvantitativnih (numeričkih) faktora, iako se možda na prvi pogled tako čini.
Napomene:
1.Mi ćemo se pre svega baviti kvantitativnim faktorima (i u okviru njih pre svega finansijskim faktorima, kao
što su prihodi i troškovi).
2.Prethodno objašnjenje računovodstva odlučivanja može biti predmet ispitnih pitanja (obratite pažnju, iako
se radi o uvodnom izlaganju).
Proces donošenja odluka
 Proces donošenja odluka ima dva ugla (odnosno dva pristupa):
1.Menadžerski ugao sastoji se od nekoliko faza (koraka):

1)Definisanje problema i njegova analiza
2)Definisanje alternativa uz pomoć kojih treba rešiti problem
3)Procena (analiza) alternativa (odnosno procena troškova i koristi svake alternative)
4)Donošenje odluke o izboru najbolje alternative
5)Primena odluke (odnosno primena izabrane alternative)
6)Nadgledanje (kontrola) odluke. Ako odluka nije dobra sledi povratak u nazad i izbor neke druge alternative.
Loša odluka može biti posledica loše procene alternativa ili loše procene problema na samom početku procesa.
Napomena: Alternative – mogućnosti za rešenje problema.
2.Računovodstveni ugao, takodje se sastoji od nekoliko faza (faze su slične kao kod prethodnog pristupa):
1)Prikupljanje informacija o problemu i mogućnostima za njegovo rešenje (alternativama)
2)Predvidjanje (budućih) prihoda i troškova, kao i uštedjenih prihoda i troškova svake od alternativa
3)Izbor najbolje alternative (donošenje odluke)
4)Primena odluke (sprovodjenje alternative)
177
5)Analiza uspešnosti odluke i obezbedjivanje povratnih informacija
Koncept relevantnih troškova i prihoda (koristi)
 Relevantni troškovi i koristi – uvodno izlaganje
Relevantni troškovi i koristi su troškovi i koristi koji se uključuju u analizu raspoloživih alternativa za rešenje
odredjenog problema (uključuju se u tzv. cost / benefit analizu). Može se reći da su to troškovi i koristi koje
treba uzeti u obzir (razmatranje) prilikom donošenja odluke o izboru izmedju različitih alternativa.
 Podela troškova na relevantne i irelevantne zavisi od:
1.Prirode poslovne odluke

2.Vremenskog roka – podela troškova na relevantne i irelevantne je izvršena iz perspektive kratkog roka. U
dugom roku svi troškovi mogu biti relevantni.
 Karakteristike relevantnih troškova (uslovi relevantnosti troškova) – moguće ispitno pitanje
Relevantni troškovi imaju sledeće karakteristike:

1.To su troškovi koji su izazvani (pogodjeni) odredjenom odlukom (to su troškovi koji su izazvani primenom
odredjene alternative – alternativnog smera aktivnosti). Može se reći da su to troškovi koji zavise od odredjene
odluke, odnosno od izbora odredjene alternative. S obzirom na prethodno objašnjenje može se konstatovati
da se svi troškovi koji ne zavise od odredjene odluke mogu ignorisati (isključiti iz analize različitih alternativa
čije sprovodjenje treba da omogući rešenje odredjenog problema).
2.To su budući (planirani, projektovani) troškovi, zbog toga što su i alternative koje su predmet analize
okrenute ka budućnosti. Odavde sledi da se istorijski troškovi (tzv. sunk ili potopljeni troškovi – kao napr
troškovi amortizacije) mogu isključiti iz analize.
3.To su troškovi koji su različiti izmedju altrenativa koje treba analizirati, ili drugim rečima, ne smeju biti
zajednički za više alternativa koje su predmet analize.
Napomene:
1.Da bi odredjeni trošak bio relevanatan za donošenje odluke o izboru izmedju različitih alternativa (ili se može
samo kraće reći – za izbor izmedju različitih alternativa) on mora daposeduje sve tri gore navedene
karakteristike, odnosno da ispunjava sva tri gore navedena uslova.
2.Relevantni troškovi nazivaju se još i:
1)Diferencijanim troškovima
2)Inkrementalnim troškovima
Ipak treba naglasiti da izmedju diferencijalnih i inkrementalnih troškova postoje odredjene razlike (i ako
se često poistovećuju, ili koriste kao sinonimi). Ove razlike će kasnije biti detaljno objašnjene i mogu
predstavljati posebno ispitno pitanje. Takodje, postoje razlike i izmedju relevantnih troškova sa jedne
strane i diferencijalnih i inkrementalnih troškova sa druge.
3)Troškovima koji se mogu izbeći (uštedeti ili eliminisati) primenom (izborom) neke druge alternative
3.Sve karakteristike koje važe u slučaju relevantnih troškova, važe i u slučaju relevantnih prihoda (koristi) i
neće biti posebno naglašavane.
178
 Karakteristike irelevantnih troškova (moguće ispitno pitanje)
Irelevantni troškovi imaju sledeće karakteristike:

1.To su troškovi koji ne zavise od odluke o izboru izmedju različitih alternativa (nisu pogodjeni, odnosno
izazvani ovom odlukom). Neće se promeniti izborom bilo koje od alternativa.
2.To su istorijski (sunk - potopljeni) troškovi, što znači da se neće promeniti izborom bilo koje od alternativa.
3.To su troškovi koji se uidentičnom iznosu ponavljaju u svim analiziranim alternativama.
Napomene:
1.Irelevantni troškovi se mogu ignorisati prilikom izbora izmedju različitih alternativa.
2.Nazivaju se još i troškovima koji se ne mogu izbeći (uštedeti ili eliminisati) primenom (izborom) neke
druge alternative.
3.Sve karakteristike koje važe u slučaju irelevantnih troškova, važe i u slučaju irelevantnih prihoda (koristi) i
neće biti posebno naglašavane.
4.Primeri irelevantnih troškova: troškovi amortizacije, troškovi zakupa, troškovi kamata, troškovi osiguranja,
troškovi poreza na imovinu itd.
1.Objasnite koncept relevantnih (ili irelevantnih) troškova (ili prihoda)
2.Navedite (objasnite) karakteristike relevantnih (ili irelevantnih) troškova (ili prihoda)
3.Objasnite da li se sa aspekta informacione podrške poslovnom odlučivanju mogu izjednačiti istorijski i
irelevantni troškovi.
4.Objasnite da li se uvek i zbog čega za potrebe poslovnog odlučivanja mogu izjednačiti budući (dodatni)
troškovi i relevantni troškovi.
 Odnos izmedju podele troškova na relevantne i irelevantne i podele troškova na varijabilne i

fiksne (moguće ispitno pitanje)
Irelevantni troškovi se ne mogu poistovetiti sa fiksnim troškovima (iako su fiksni troškovi često irelevantni,
kao napr. troškovi amortizacije ili troškovi osiguranja). Irelevantni troškovi su širi pojam od fiksnih troškova i
mogu uključivati i varijabilne troškove ukoliko bi se oni u istom iznosu pojavljivali u razmatranim
alternativama.
Sa druge strane relevantni troškovi se ne mogu poistovetiti sa varijabilnim troškovima i mogu uključivati i
odredjene fiksne troškove, i to tzv. dodatne fiksne troškove. Uz to, treba naglasiti da se dodatni fiksni troškovi
mogu pojaviti:
1)Najčešće u vidu diskrecionih (kontrolabilnih) fiksnih troškova, poput troškova promocije ili troškova
istraživanja i razvoja.
2)Ali i u vidu drugih dodatnih fiksnih troškova (pod uslovom da preduzeće ne raspolaže sa slobodnim
kapacitetima) poput troškova zakupa proizvodnog prostora, skladišnog prostora, opreme itd.
Na osnovu prethodnih objašnjenja možemo zaključiti da za donošenje poslovnih odluka nije bitna podela
troškova na fiksne i varijabilne, već podela na relevantne i irelevantne troškove.
179

1.Objasnite odnos izmedju podele troškova na relevatne i irelevantne i podele troškova na varijabilne i fiksne.
2.Da li je podela troškova na varijabilne i fiksne bitna za donošenje poslovnih odluka?
3.Ukratko objasnite kakav značaj za informacionu podršku poslovnom odlučivanju ima podela ukupnih
troškova na fiksni i varijabilni deo.
 Ilustracija relevantnih troškova i prihoda (odnosno relevatnih vrednosti)
Napomene: Primer ilustracije može se pogledati u prezentaciji sa vežbi.
Koncept oportunitetnih troškova
 Definisanje oportunitetnih troškova (moguće ispitno pitanje)
Oportunitetni troškovi odredjene alternativepredstavljaju propuštenu (izgubljenu) korist zbog nepreduzimanja

(odbacivanja) sledeće najbolje alternative. Mogu predstavljati izgubljeni (propušteni) prihod, propušteni
kontribucioni rezultat, propupušteni profit ili propušteni uštedjeni trošak (propuštenu priliku da se uštedi neki
trošak).
Oportunitetni troškovi najčešće nisu predmet preciznog merenja, već procene upravljačkog računovodstva
(odnosno menadžera), zbog čega se ovaj koncept troškova u praksi nedovoljno koristi.
 Uslovi u kojima se oportunitetni troškovi smatraju relevantnim (moguće ispitno pitanje)
Oportunitetni troškovi se smatraju relevantnim:

1.Kada su kapaciteti preduzeća ograničeni (tj. kada postojeći kapaciteti nisu dovoljni za sprovodjenje svih
alternativa koje preduzeću stoje na raspolaganju, pa u skladu sa tim preduzeće nečega mora da se odrekne).
2.Kada kapaciteti preduzeća imaju alternativnu upotrebu.
 Odnos izmedju relevantnih troškova (troškova koji se mogu uštedeti, tj. izbeći) i inkrementalnih
(tj. diferencijalnih troškova) – moguće ispitno pitanje
Koncept relevantnih troškova (koristi) je širi koncept od inkrementalnih (tj. diferencijalnih) troškova
(iako se, kao što je već navedeno, relevantni troškovi često nazivajujoš i diferencijalnim ili inkrementalnim
troškovima), zato što relevantni troškovi pored diferencijalnih (tj. inkrementalnih) troškova (koji su uvek
relevantni) u odredjenim situacijama (uslovima) mogu uključivati i oportunitetne troškove.Takodje, treba
imati u vidu da i izmedju diferencijalnih i inkrementalnih troškovapostoje razlike, s tim što će ove razlike
biti objašnjene nešto kasnije (prilikom definisanja ovih koncepata troškova).
1.Definišite oportunitetne troškove, navedite primere i objasnite situacije u kojima su oportunitetni troškovi
relevantni za poslovno odlučivanje.
2.Ukratko objasnite o kojim troškovima i zbog čega treba voditi računa prilikom poslovnog odlučivanja ako
su kapaciteti preduzeća ograničeni i ako imaju alternativni upotrebu.
3.Ukratko objasnite zašto menadžeri u praksi nedovljno koriste koncept oportunitetnih troškova.
180
4.Objasnite razlike i sličnosti izmedju inkrementalnih troškova i troškova koji se mogu uštedeti (relevantnih
troškova).
5.Objasnite da li se u svim situacijama za potrebe poslovnog odlučivnja mogu izjednačiti pojmovi
diferencijlanih (inkrementalnih) troškova i ukupnih relevantnih troškova.
 Ilustracija oportunitetnih troškova
Napomena: Primer ilustracije može se pogledati u prezentaciji sa vežbi.
Vrste odluka
Generalno, odluke mogu biti:

1.Dugoročne (investicione ili strategijske) odluke odnose se na vremenski period duži od jedne godine. To su
odluke o novim ulaganjima kojima se menjaju proizvodni kapaciteti preduzeća i koje utiču na dugoročnu
profitabilnost i dugoročnu finansijsku stabilnost preduzeća (solventnost). Ovim odlukama se u nastavku nećemo
detaljnije baviti.
2.Kratkoročne (poslovne) odluke odnose se na vremenski period do godinu dana i usmerene su na što bolje
korišćnje postojećih kapaciteta.
Napomena: S obzirom na to da se podela troškova na relevantne i irelevantne zasniva na kratkom roku, koncept
relevantnih troškova (koristi) se može primenjivati samo prilikom donošenja kratkoročnih odluka.
 Vrste odluka i odgovarajući kriterijumi za njihovo donošenje (rešavanje) – moguće ispitno pitanje
1.Odluke koje pogadajaju troškove

U pitanju su sledeće odluke:
1)Proizvoditi ili kupovati
2)Promena metoda proizvodnje
3)Odluka o zatvarnju fabrike
Kriterijum koji se koristi prilikom donošenja ovih odluka (odnosno kriterijum koji se koristi prilikom izbora
izmedju različitih alternativa) je najniži diferencijalni trošak. To znači da se bira alternativa sa najnižim
diferencijalnim troškom.
2.Odluke koje pogadjaju troškove i prihode
U pitanju su sledeće odluke:
1)Prodati ili preradjivati dalje
2)Uvodjenje novog proizvoda
3)Prihvatanje dodatne porudžbine
Kriterijum koji se koristi prilikom donošenja ovih odluka je najveći diferencijalni dobitak. To znači da se
bira alternativa sa najvećim diferencijalnim dobitkom.
3.Odluke koje pogadjaju troškove, prihode i angažovani kapital
U pitanju su investicione odluke i njima se, kao što je već rečeno, nećemo detaljnije baviti u nastavku.
181
Kriterijum koji se koristi prilikom donošenja ovih odluka je najveći diferencijalni prinos. To znači da se bira
alternativa sa najvećim diferencijalnim prinosom.
Napomena – Primer ispitnog pitanja:Navedite vrste poslovnih odluka prema potrebnim finansijskim
informacijama, zatim navedite kriterijume za njihove rešavanje i bar po jedan primer za bsvaku vrstu odluka.
 U nastavku pažnju posvećujemo karakterističnim kratkoročnim (poslovnim) odlukama:
1.Upravljanje asortimanom postojećih proizvoda

2.Problem proizvoditi ili kupovati
3.Problem prodati ili preradjivati dalje
4.Prihvatanje dodatnih (specijalnih) porudžbina
5.Uvodjenje novog proizvoda
6.Eliminisanje proizvoda iz asortimana
Napomene: Poslednje dve odluke nisu predmet ispitnih zadataka, što znači da su iz gradiva koje se na njih
odnosi moguća samo teorijska pitanja. Ostale odluke (prve četiri) mogu biti predmet i ispitnih zadataka i
teorijskih pitanja.
UPRAVLJANJE ASORTIMANOM
(postojećih proizvoda)
 Upravljanje asortimanom – uvodno izlaganje
Asortiman (proizvodno – prodajni program) predstavlja kombinaciju proizvoda (i usluga) koje preduzeće
proizvodi i prodaje na tržištu.
Upravljanje asortimanom podrazumeva donošenje brojnih poslovnih odluka kao što su već spomenute odluke
proizvoditi ili kupovati, prodati ili preradjivati dalje, prihvatanje specijalnih (dodatnih) porudžbina, eliminisanje
proizvoda iz asortimana, uvodjenje novog proizvoda itd. Upravljanje asortimanom (postojećih proizvoda)
treba da omogući pronalaženje optimalne kombinacije postojećih proizvoda koja će obezbediti maksimiranje
poslovnog dobitka preduzeća.
U okviru daljeg izlaganja koje se odnosi na upravljanje asortimanom bavićemo se pronalaženjem
najpovoljnijeg (optimalnog) odnosa izmedju postojećih proizvoda u asortimanu (odnosno pronalaženjem
optimalnog učešća postojećih proizvoda u asortimanu), dok ćemo se ostalim problemima (odlukama – koje su
već iznad navedene), a koji se takodje odnose na upravljanje asortimanom, baviti u okviru posebnih tema koje
će biti obradjivane u nastavku.
 Upravljanje asortimanom – uslovi u kojima se može odvijati
Upravljanje asortimanom (pronalaženje optimalnog učešća postojećih proizvoda u asortimanu) može se

odvijati u sledećim uslovima (situacijama):
1.Kada osim tražnje (odnosno tržišta, koje predstavlja eksterni ograničavajući faktor) nemadrugih (internih)
ograničavajućih faktora koji utiču na poslovanje preduzeća (a samim tim i na upravljanje asortimanom).
2.Kada osim tražnje postoji dejstvo jošjednog (naravno internog) ograničavajućeg faktora koji utiče na
poslovanje preduzeća.
182
3.Kada osim tražnje postoji dejstvo još dva ili više ograničavajučih faktora koji utiću na poslovanje
preduzeća. U ovom slučaju problem se rešava uz pomoć linearnog programiranja, što naravno neće biti
predmet ispitne materije. Drugim rečima, trećom situacijom se u nastavku nećemo baviti, a za razilku od prve
dve.
Upravljanje asortimanom bez (internih) ograničavajućih faktora
Napomena: Naravno, dejstvo tražnje i dalje ostaje kao eksterni ograničavajući faktor koji utiče na poslovanje
preduzeća (proizvodnju i prodaju, a samim tim i na upravljanje asortimanom).
 Kriterijum za upravljanje asortimanom
Kriterijum koji se koristi za upravljanje asortimanom u situaciji u kojoj nema internih ograničavajućih faktora
jeste prosečan kontribucioni rezultat.
O prosečnom kontribucionom rezultatu već je prethodno bilo reči, ali još jednom napominjemo da predstavlja
razliku izmedju prodajne cene (prosečnog prihoda) i prosečnih varijabilnih troškova:
Prosečan kontribucioni rezultat = prodajna cena - prosečni varijabilni troškovi
Prosečan kontribucioni rezultat predstavlja dobar pokazatelj profitabinosti pojedinačnih proizvoda (u
uslovima kada osim tražnje nema drugih ograničavajućih faktora koji utiču na poslovanje preduzeća), a samim
tim predstavlja i dobar kriterijum za upravljanje asortimanom. Drugim rečima, prosečan kontribucioni rezultat
se koristi za rangiranje profitabilnosti pojedinačnih proizvoda, u prethodno definisanim uslovima.
 Prosečan kontribucioni rezultat vs. prosečan poslovni rezultat – koji je bolji kriterijum za
upravljanje asortimanom? (moguće ispitno pitanje!)
Ovom prilikom treba napomenuti da (kada osim tražnje nema dejstva drugih ograničavajućih faktora), prosečan
kontribucioni rezultat predstavlja znatno bolji kriterijum za upravljanje asortimanom od prosečnog
poslovnog rezultata.
Pre daljih objašnjenja treba istaći da u obračun prosečnog poslovnog rezultata ulaze fiksni troškovi (tj. da
obračun prosečnog poslovnog rezultata zahteva alokaciju fiksnih troškova po pojedinačnim proizvodima). Iz
toga proizilaze i nedostaci prosečnog poslovnog rezultata, tj. prednosti prosečnog kontribucionog rezultata.
Drugim rečima, prosečan poslovni rezultat ima dva nedostatka u poredjenju sa prosečnim kontribucionim
rezultatom (i oba se tiču fiksnih troškova):
1.Fiksni troškovi nisu relevantni prilikom donošenja odluka o upravljanju asortimanom, tj. prilikom
donošenja odluka o strukturi asortimana i njegovoj promeni, (pod pretpostavkom da nisu u pitanju tzv.
dodatni fiksni troškovi).
Fiksni troškovi:
1)Nisu pogodjeni odlukom o strukturi asortimana (tj. odlukom o promeni strukture asortimana).
2)To su istorijski troškovi koji su posledica istorijskih (prošlih) odluka koje se odnose na ulaganja u kapacitete.
3)To su troškovi koji se u identičnom iznosu ponavljaju u svim analiziranim alternativama.
Da rezimiramo, fiksni troškovi su troškovi koji će biti isti bez obzira na to koju alternativu menadžeri budu
izabrali (isti su u svim alternativama), tj. neće se promeniti sa promenomstrukture asortimana. S obzirom
na tu činjenicu, struktura asortimana kojaobezbedjuje najveći kontribucioni rezulatat ujedno
obezebedjuje i najveći poslovni rezultat. Na osnovu svega prethodno rečenog, može se zaključiti da fiksni
183
troškovi nisu relevantni prilikom donošenja odluka o strukturi asortimana (pod pretpostavkom da nisu u pitanju
tzv. dodatni fiksni troškovi).
Napomena – pojašnjenje: Promene u strukturi asortimana utiču na kontribucioni rezultat (odnosno na prihode
i varijabilne troškove), ali ne utiču na fiksne troškove (osim ako nisu u pitanju tzv. dodatni fiksni troškovi).
Zbog toga, promene u kontribucionom rezultatu, koje se mogu dogoditi kao posledica promena u strukturi
asortimana, ujedno će odgovarati i promenama u poslovnom rezultatu.
2)Arbitrarna (subjektivna) alokacija fiksnih troškova po pojedinačnim proizvodima (kao što je prethodno
rečeno, obračun prosečnog poslovnog rezultata zahteva alokaciju fiksnih troškova po proizvodima).
Fiksni troškovi su često opšti (indirektni), što znači da se moraju alocirati na pojedinačne proizvode uz pomoć
odgovarajućih ključeva (kriterijuma) za alokaciju (kao sto su procenjeni potrebni kapacitet ili očekivani obim
prodaje). Alokacija je često neprecizna zbog arbitrarnosti (subjektivnosti) prilikom izbora ključeva za alokaciju.
Sa druge strane, varijabilni troškovi, koji ulaze u obračun prosečnog kontribucionog rezultata su najčešće
direktni, što znači da se sa zadovoljavajućom preciznošću mogu alocirati po pojedinačnim proizvodima, a
samim tim prosečan kontribucioni rezultat je precizniji od prosečnog poslovnog rezultata.
Napomene:
1)Zašto je prosečan kontribucioni rezulatat bolji kriterijum za upravljanje asortimanom od prosečnog poslovnog
rezultata (u uslovima kada pored tražnje nema drugih ograničavajućih faktora)? Objasnite.
2)Zašto je prosečan kontribucioni rezultat bolji pokazatelj individualne profitabilnosti proizvoda (profitabinosti
pojedinačnih proizvoda) od prosečnog poslovnog retzultata? Objasnite.
3)Ukratko objasnite zašto prosečni (ukupni) rezultat nije podesna osnova za upravljanje prodajnim miksom
preduzeća.
Odgovor na prethodna pitanja je vrlo sličan (tiče se fiksnih troškova) i nalazi se u okviru prethodno
prezentovanih objašnjenja.
2.Kada kažemo pojedinačni proizvodi ne misli se na komade (jedinice) proizvoda, već na različite proizvode
koji se nalaze u asortimanu preduzeća (napr. neko preduzeće može prodavati automobile i bicikle, ili proizvodi
sasvim jednostavno mogu biti označeni kao model A, model B itd.).
3.Upravljanje asortimanom bez ograničavajućih faktora (osim tražnje) biće prezentovano i objašnjeno na času
(isto se odnosi i na ostale poslovne odluke koje mogu biti predmet ispitnih zadataka).
 Prosečan kontribucioni rezultat vs. ukupan kontribucioni rezultat
Na ovom mestu ukratko skrećemo pažnju na razliku (u značaju) izmedju prosečnog kontribucionog rezultata i
ukupnog kontribucionog rezultata:
1.Prosečan kontribucioni rezultat, kao što je već navedeno, je dobar (pouzdan) pokazatelj individualne
profitabilnosti proizvoda (tj. profitabilnosti pojedinačnih proizvoda u asortimanu).
2.Ukupan kontribucioni rezultat (koji generišu ili donose pojedinačni proizvodi u asortimanu) je dobar
pokazatelj doprinosa koji pojedinačni proizvodi daju pokriću ukupnih fiksnih troškova, a zatim i
ostvarenju poslovnog rezultata preduzeća.
I u ovom slučaju naglašavamo,da kada se kaže pojedinačni proizvodi ne misli se na komade (jedinice)
proizvoda, već na različite proizvode (tj. modele proizvoda) koji se nalaze u asortimanu preduzeća.
184
Upravljanje asortimanom sa jednim (internim) ograničavajućim faktorom
 Kriterijum za upravljanje asortimanom
U uslovima kada pored tražnje (koja naravno predstavlja eksterni ograničavajući faktor) postoji dejstvo još
jednog (internog) ograničavajućeg faktora, treba obezbediti upotrebu ograničenog (retkog) resursa (ili
ograničavajućeg faktora) na najprofitabilniji način. U skladu sa prethodno rečenim,kriterijum koji se koristi
za upravljanje asortimanom u ovakvim uslovima više nije prosečan kontribucioni rezultat (kontribucioni
rezultat po jednici), već kontribucioni rezultat po jedinici ograničavajućeg faktora.
Kontribucioni rezulatat po jedinici ograničavajućeg faktora koristi se kao pokazatelj profitabilnosti
pojedinačnih proizvoda, odnosno koristi se za rangiranje profitabilnosti pojedinačnih proizvoda (u prethodno
navedenim uslovima), što treba da obezbedi upotrebuograničenog resursa na najprofitabilniji način.
Drugim rečima, primena kontribucionog rezultata po jedinci graničavajućeg faktora, kao kriterijuma za
upravljanje asortimanom, treba da obezbedi upotrebu ograničavajućeg faktora (nekog retkog resursa) na
najprofitabilniji način.
Kao ograničavajući faktori (ograničeni resursi) mogu se javiti mašinski časovi, časovi rada, materijal
(napr. aluminijum), skladišni prostor, proizvodni prostor, kapital itd.
Kontribucioni rezultat po jedinici ograničavajućeg faktora =
𝐩𝐫𝐨𝐬𝐞č𝐚𝐧 𝐤𝐨𝐧𝐭𝐫𝐢𝐛𝐮𝐜𝐢𝐨𝐧𝐢 𝐫𝐞𝐳𝐮𝐥𝐭𝐚𝐭
𝐨𝐠𝐫𝐚𝐧𝐢č𝐚𝐯𝐚𝐣𝐮ć𝐢 𝐟𝐚𝐤𝐭𝐨𝐫 𝐩𝐨 𝐣𝐞𝐝𝐢𝐧𝐢𝐜𝐢 𝐩𝐫𝐨𝐢𝐳𝐯𝐨𝐝𝐚
Napomene:
1.Kontribucioni rezultat po jedinici ograničavajućeg faktora računamo po pojedinačnim proizvodima koji se
nalaze u asortimanu (napr. model A, model B itd.). Praktično, prilikom prethodnog obračuna vršimo
preračunavanje prosečnog kontribucionog rezultata na kontribucioni rezultat po jedinici ograničavajućeg
faktora.
2.Kada se kaže ograničavajući faktor po jedinici proizvoda uglavnom se misli na potrošnju (količinu)
ograničavajućeg faktora po jedinici proizvoda, mada to ne mora uvek biti slučaj (napr. ako se u ulozi
ograničavajućeg faktora nalazi kapital).
3.Nekada je količina ograničavajućeg faktora po jedinici proizvoda data, a nekada je potrebno da je sami
utvrdimo, Napr.
Količina (potrošnja) aluminijuma po jedinici proizvoda =
𝐩𝐫𝐨𝐬𝐞č𝐧𝐢 𝐭𝐫𝐨š𝐤𝐨𝐯𝐢 𝐚𝐥𝐮𝐦𝐢𝐧𝐣𝐮𝐦𝐚
𝐧𝐚𝐛𝐚𝐯𝐧𝐚 𝐜𝐞𝐧𝐚 𝐚𝐥𝐮𝐦𝐢𝐧𝐣𝐮𝐦𝐚
Ili,
Casovi rada (potrošnja rada) po jedinici proizvoda =
𝐩𝐫𝐨𝐬𝐞č𝐧𝐢 𝐭𝐫𝐨š𝐤𝐨𝐯𝐢 𝐫𝐚𝐝𝐚
𝐜𝐞𝐧𝐚 (𝐢𝐥𝐢 𝐭𝐫𝐨š𝐤𝐨𝐯𝐢) 𝐫𝐚𝐝𝐚 𝐩𝐨 č𝐚𝐬𝐮
185
PROBLEM PROIZVODITI ILI KUPOVATI
 Problem „proizvoditi ili kupovati“ – uvodno izlaganje
Problem (odnosno odluka) „proizvoditi ili kupovati“ odnosi se na dilemu da li odredjene sirovine,
komponente, resurse, delove, poluproizvode ili čak gotove proizvode (u nastavku za sve prethodnonavedeno
koristićemo jedan izraz – komponente), treba (interno) proizvoditi ili nabavljati (kupovati) od (eksternih)
dobavljača. Nekada je dilema toliko velika da se može odnositi na to da li čitavu prodajnu funkciju treba
prepustiti dilerima (distributerima), ili čak da li treba izmestiti proizvodnju i baviti se samo trgovinom. U pitanju
je tzv. insourcing vs. outsourcing dilema (o ovome je, makar teorijski, već bilo reči u okviru drugih predmeta).
 Problem „proizvoditi ili kupovati“ – uslovi (okolnosti) u kojima se ovaj problem može pojaviti
Problem „proizvoditi ili kupovati“ (odnosno donošenje odluke u vezi sa problemom „proizvoditi ili kupovati“,
pri čemu odluka se odnosi na izbor izmedju ove dve alternative) može se javiti u različitim uslovima
(okolnostima):
I.Kada preduzeće ima slobodne kapacitete (posebno ispitno pitanje)
U ovakvim uslovima javljaju se dve moguće situacije:
1.Kada slobodni kapaciteti imaju alternativnu upotrebu
Napomena: Kada se kaže alternativna upotreba slobodnih kapaciteta misli se da se oni mogu koristiti za internu
proizvodnju odredjene komponente (koja je predmet problema „proizvoditi ili kupovati“), ili se mogu koristiti
napr. za iznajmljivanje ako se preduzeće odluči da komponentu kupuje od dobavljača.
U ovoj situaciji problem „proizvoditi ili kupovati“ se svodi na izbor izmedju sledećih alternativa:
1)Prva alternativa se odnosi na korišćenje slobodnih kapaciteta za internu proizvodnju komponente. U
ovom slučaju preduzeće propušta da ostvari odredjeni prihod ili kontribucionirezulatat upošljavanjem
(korišćenjem) kapaciteta na drugačiji način (napr. preduzeće može da iznajmi kapacitete), a to zahteva da u
analizu, pored troškova interne proizvodnje komponente, uključimo i oportunitetne troškove (u vidu
izgubljenog prihoda ili kontribucionog rezultata). Drugim rečima, oportunitetni troškovi su relevantni za
donošenje odluke.
2)Druga alternativa se odnosi na kupovinu komponente od dobavljača uz korišćenje slobodnihkapaciteta
napr. za povećanje proizvodnje postojećih proizvoda, proizvodnju novih proizvoda,iznajmljivanje ili se
preduzeće može čak odlučiti i za njihovu prodaju. Prethodno rečeno sugeriše da se druga alternativa može
transformisati (pretvoriti) u više zasebnih alternativa, u zavisnosti od toga na koji način će preduzeće odlučiti
da iskoristi (uposli) slobodne kapacitete. Prilikom analize ove alternative (ili više tzv. podalternativa u zavisnosti
od načina upošljavanja slobodnih kapaciteta), pored relevatnih troškova (u vidu nabavne vrednosti odredjene
komponente) treba uzeti u obzir i relevantne koristi koje se mogu ostvariti napr. iznajmljivanjem kapaciteta
ili njihovim korišćenjem zaproizvodnju potpuno novih proizvoda. Relevantne koristi mogu biti u vidu
prihodaili kontribucionog rezultata. Treba zapazati da relevantne koristi u slučaju odredjene alternative
(napr.proizvodnja potpuno novih proizvoda) praktično predstavljaju oportunitetne troškoveneke druge
alternative (napr. iznajmljivanje kapaciteta) u vidu izgubljenog kontribucionog rezultata ili prihoda), i obrnuto.
Oportunitetni troškovi su relevantni za donošenje odluke.
Napomena:U prethodno opisanim uslovima (kada preduzeće ima slobodne kapacitete i kada oni imaju
alterntativnu upotrebu) navedeno je da se problem „proizvoditi ili kupovati“ svodi na prethodne dve alternative.
To je uradjeno da bi objašnjenje cele situacije bilo jednostavnije, medjutim može se dogoditi da se preduzeće
nadje pred izborom izmedju većeg broja alternativa. Napr. jedna alternativa se može odnositi na internu
186
proizvodnju komponente, druga na nabavku komponente od dobavljača uz iznajmljivanje slobodnih kapaciteta,

treća na nabavku komponente uz povećanje proizvodnje postojećih proizvoda (preduzeću na rasoplaganju može
biti i još neka alternativa).
2.Kada slobodni kapaciteti nemaju aternativnu upotrebu, što znači da se mogu koristiti samo za internu
proizvodnju komponente, a to opet znači da u slučaju kupovine komponente od dobavljača slobodni kapaciteti
ostaju neiskorišćeni.
1)Prva alternativa se odnosi na korišćenje slobodnog kapaciteta za internu proizvodnju komponente (pri
čemu drugačiji način korišćenja slobodnih kapaciteta nije ni moguć).
2)Druga alternativa se odnosi na nabavku komponente od dobavljača. U ovom slučaju slobodni kapaciteti
ostaju neiskorišćeni.
II.Kada preduzeće nema slobodne kapacitete (ili drugačije rečeno kada su kapaciteti preduzeća u
potpunosti iskorišćeni) – posebno ispitno pitanje.
U ovakvim uslovima (okolnostima) javljaju se tri moguće situacije (odnosno postoje tri mogućnosti koje stoje
na rasoplaganju preduzeću):
1.Problem oslobadjanja kapaciteta, koji su potrebni za internu proizvodnju odredjene komponente, što se čini
smanjenjem proizvodnje postojećih proizvoda.
1)Prva alternativa se odnosi na internu proizvodnju komponente, što u uslovima potpune iskorišćenosti
kapaciteta zahteva smanjenje obima proizvodnje postojećih proizvoda, a kako bi se oslobodili potrebni
kapaciteti za internu proizvodnju komponente. Prethodno zahteva da pored troškova interne proizvodnje
komponente u analizu uključimo i oportunitetne troškove(drugim rečima, oprortunitetni troškovi su
relevantni za donošenje odluke). Oportunitetni troškovi mogu biti u vidu izgubljenog prihoda ili kontribucionog
rezultata zbog smanjenja proizvodnje postojećih proizvoda.
2)Druga alternativa se odnosi na nabavku komponente od dobavljača. Naravno, u ovom slučaju nema potrebe
za smanjenjem proizvodnje postojećih proizvoda.
2.Problem zakupa dodatnih kapaciteta za internu proizvodnju komponente.
U pitanju je druga mogućnost koja stoji na raspolaganju preduzeću, pored oslobadjanja kapaciteta, naravno u
situaciji u kojoj nema slobodnih kapaciteta za internu proizvodnju odredjene komponente.
Napomena – Obratite pažnju: Zakup dodatnih kapaciteta uslovljava nastanak troškova zakupa (dodatnih fiksnih
troškova). Troškovi zakupa se smatraju irelevantnim troskovima ako je zakup ranije ugovoren i ne moze se
otkazati (ukoliko zbog primene odredjene alternative ne bude potreban), medjutim, ima situacija u kojima se
zakup moze otkazati sto znaci da tada ovi troskovi postaju relevantni za donosenje poslovnih odluka, tj. postaju
troskovi koji se mogu izbeci.
1)Prva alternativa se odnosi na internu proizvodnju odredjene komponente, naravno uz zakup dodatnih
kapaciteta, zato što su postojeći kapaciteti u potpunosti iskorišćeni. U ovom slučaju treba voditi računa o
troškovima zakupa (troškovi zakupa su dodatni, odnosno diskrecioni fiksni troškovi).
2)Druga alternativa se odnosi na kupovinu komponente od dobavljača. Naravno, u ovom slučaju zakup
dodatnih kapaciteta nije potreban.Ipak, i u ovom slučajutreba obratiti pažnju i na troškovezakupa zato što se
može desiti da je zakup ranije ugovoren i da se ne može otkazati (opozvati)
187
3.Problem izgradnje ili kupovine dodatnih kapaciteta (problem proširenja kapaciteta)

Ovaj problem je predmet donošenja investicionih odluka i njime se u nastavku nećemo baviti (odnosno on neće
biti predmet ispitnih zadataka i teorijskih pitanja).
Napomene:
1.Primer ispitnog pitanja: Objasnite suštinu rešavanja problema proizvoditi ili kupovati u okolnostima u
kojima preduzeće nema (ili ima) na raspolaganju slobodne proizvodno – prodajne kapacitete.
2.Problem „proizvoditi ili kupovati“ uglavnom pogadja troškove, što znači se odluka o izboru izmedju
alternativa proizvoditi ili kupovati zasniva na relevantnim troškovima svake od alternativa. Ipak, treba voditi
računa da se u odredjenim situacijama u analizu mogu uključiti i relevantne koristi. Kao što je već navedeno
relevantne koristi odredjene alternative mogu se posmatrati i kao propuštene koristi (tj. oportunitetni troškovi)
neke druge alternative. Oportunitetni troškovi, kao što je već naglašeno, u odredjenim situacijama mogu biti
relevatni za donošenje odluka tipa „proizvoditi ili kupovati“.
 Odnos izmedju inkrementalnih i diferencijalnih troškova (moguće ispitno pitanje)
Tokom prethodnih izlaganja spomenuto je da se relevantni troškovi često nazivaju diferencijalnim ili
inkrementalnim troškovima. Takodje je spomenuto i da se diferencijalni i inkrementalni troškovi često
poistovećuju (odnosno često se i ovi nazivi koriste kao sinonimi), iako izmedju diferencijalnih i
inkrementalnih troškova postojeodredjene razlike. Relevantni troškovi predstavljaju širi koncept od
diferencijalnih (inkerementalnih) troškova zato što pored njih mogu uključivati i oportunitetrne troškove (i o
ovome je već bilo reči ranije i time se na ovom mestu nećemo detaljnije baviti). U nastavku pažnju posvećujemo
objašnjenju razlika izmedju inkrementalnih i diferencijalnih troškova.
Inkrementalni troškovi predstavljaju dodatne troškove odredjene alternative, ili drugačije rečeno predstavljaju
(pokazuju) inkrement (povećanje) ukupnih troškova preduzeća do kojeg će doći ukoliko preduzeće
(menadžment) izabere odredjenu alternativu (napr. mogu nastati kao posledica uvodjenja novog proizvoda u
asortiman, ulaska na novo tržište itd.). Naravno, pozitivno je da inkrementalni troškovi budu što manji, ili
drugačije rečeno bolja je ona alternativa koja ima manje inkrementalne troškove. Inkrementalni troškovi
predstavljaju nešto širi koncept od diferencijalnih troškova. Diferencijalni troškovi predstavljaju razliku
izmedju inkrementalnih troškova različitih alternativa. Napr. ukoliko su inkrementalni troškovi prve alternative
100 000, a inkremetalni troškovi druge alternative 30 000 (naravno, druga alternativa je bolja jer ima manje
inkrementalne troškove), diferencijalni troškovi iznosiće 70 000.
Diferencijalni troškovi = 100 000 – 30 000 = 70 000
Naravno, i pored spomenutih razlika u pitanju su vrlo slični koncepti troškova:
1)I diferencijalni i inkrementalni troškovi su relevatni troškovi za donošenje polsovnih odluka.
2)I diferencijalni i inkrementalni troškovi u suštini predstavljaju dodatne troškove.
Primenjujući analogiju sa inkremetalnim i diferencijalnim troškovima, vrlo jednostavno možemo definisati
inkrementalne i diferencijalne prihode, što i činimo u nastavku:
Inkrementalni prihodi predstavljaju dodatni prihod odredjene alternative, odnosno pokazuju za koliko će se
povećati ukupni prihodi preduzeća ako se ono odluči za sprovodjenje te alternative.
Diferencijalni prihodi predstavljaju razliku izmedju inkrementalnih prihoda različitih alternativa.
188
Napomene:
1)Definišite i objasnite razlike i sličnosti izmedju inkrementalnih troškova i troškova koji se mogu uštedeti
(relevantnih troškova).
2)Objasnite (definišite) koncepte diferencijalnih i inkrementalnih troškova.
3)Definišite diferencijalne troškove i objasnite ovaj koncept u kontekstu podele na varijabilne i fiksne
troškove.
2.Ukoliko izmedju inkrementalnih troškova alternative proizvoditi i alternative kupovati postoji mala razlika u
korist alternative proizvodnje (odnosno ako su inkrementalni troškovi ove alternative malo manji), alternativa
kupovine može biti bolja opcija zato što su inkrementalni troškovi proizvodnje uglavnom predmet procene
menadžera, dok se inkrementalni troškovi kupovine (nabavke) mogu precizno utvrditi. Ova napomena se ne
odnosi na naše zadatke.
3.Može se reći da prodaja proizvoda po inkrementalnim troškovima (bez alokacije opštih fiksnih troškova
proizvodnje) može biti dobro rešenje u kratkom roku, medjutim u dugom prodaja proizvoda po inkrementalnim
troškovima neće biti tako dobro rešenje zato što treba nadoknaditi pune troškove (i varijabilne i fiksne) i plus
treba ostvariti odredjeni profit (poslovni dobitak). Kada se kaže prodaja proizvoda po inkrementalnim
troškovima, misli se na odredjivanje prodajnih cena koje su zasnovane na inkrementalnim troškovima.
4.Obratite pažnju da postoje i tzv. diskrementalni troškovi, koji predstavljaju suprotnost inkrementalnim
troškovima. Diskrementalni troškovi predstavljaju smanjenje ukupnih troškova koje može nastati usled napr.
eliminisanja proizvoda iz asortimana.
 Kvalitativni (opisni ili netroškovni) faktori problema „proizvoditi ili kupovati“ (moguće ispitno
pitanje)
Da bi bila doneta u potpunosti ispravna odluka koja se odnosi na izbor izmedju alternativa proizvoditi ili
kupovati, poredkvantitativnih faktora u obzir se mora uzeti i analiza kvalitativnih faktora. Čak i ako se na
osnovu analize kvantitativnih (pre svega finansijskih faktora) učini da je neka od alternativa prihvatljivija,
zaključci se mogu promeniti nakon sprovodjenja analize kvalitativnih faktora (i ako ne mora nužno da znači da
će se zaključci analize promeniti). U nastavku navodimo neke od kvalitativnih faktora koji mogu uticati na
donošenje odluke o izboru izmedju alternativa proizvoditi ili kupovati.
Kvalitativni faktori koji idu u prilog alternative interne proizvodnje (posebno ispitno pitanje):
1.Postojanje slobodnih kapaciteta.
2.Očuvanje tajnosti proizvodnog procesa.
3.Uspostavljanje direktne kontrole nad kvalitetom i dizajnom proizvoda.
4.Slaba ponuda (napr. odredjene komponente) na tržištu.
5.Poreske pogodnosti.
6.Rizik od preterane zavisnosti od dobavljača (može dovesti do rasta cena ili slabljenja kvaliteta).
7.Očuvanje zaposlenosti radnika.
Kvalitativni faktori koji idu u prilog alternative kupovati (posebno ispitno pitanje):
1.Nedostatak slobodnih kapaciteta.
2.Nedostatak iskustva u proizvodnji potrebnih komponenti.
189
3.Postojanje raznovrsne ponude na tržištu.

4.Preduzeće želi da se koncentriše na svoje osnovne kompetencije.
5.Preduzeće želi da koristi specijalne (prateće) usluge dobavljača.
6.Preduzeće želi da prenese rizik na dobavljače.
1.Navedite netroškovne faktore koji idu u prilog altrenativi kupiti umesto proizvoditi (ili obrnuto).
2.Navedite kvalitativne informacije koje mogu biti od značaja za donošenje odluke o pitanju proizvoditi ili
kupovati.
PROBLEM PRODATI ILI PRERADJIVATI DALJE
 Problem „prodati ili preradjivati dalje“ – uvodno izlaganje
Problem „prodati ili preradjivati dalje“ je karakterističan za preduzeća koja sprovode kuplovani (vezani) proces
proizvodnje. Kuplovana proizvodnja podrazumeva simultanu proizvodnju dva ili više povezanih (ali i
različitih) proizvoda koji nastaju od jedne sirovine (ili materijala). Napr. od drveta mogu nastati drvene daske
(ploče) i piljevina.
Odredjena sirovina (napr. već spomenuto drvo) prolazi kroz raličite faze prerade, nakon čega u oderdjenom
momentu (koji se naziva tačka osamostaljivanja, ili razdvajanja) dolazi do nastanka dve grupe različitih
proizvoda:
1.Osnovni (glavni) proizvodi (napr. drvene daske – ploče) koji imaju značajnu vrednost.
Osnovni proizvodi mogu biti prodati odmah nakon tačke osamostaljivanja (razdvajanja) od nusproizvoda (napr.
piljevina), ili mogu biti predmet dalje prerade, odnosno mogu se koristiti kao inputi (materijali) za proizvodnju
potpuno novih proizvoda sa drugačijim karakteristika i što je još važnije, sa drugačijom prodajnom cenom (napr.
drvene daske – ploče mogu se prodati odmah nakon tačke osamostaljivanja ili se mogu koristiti za proizvodnju
nameštaja).
2.Drugu grupu čine tzv. nusproizvodi koji imaju malu vrednost i najčešće se prodaju odmah nakon tačke
razdvajanja od glavnih proizvoda (napr. već pomenuta piljevina).
Osnovni (glavni) proizvodi su predmet problema „prodati ili preradjivati dalje“ (tj. oni su predmet odluke o
izboru izmedju ovih alternativa), dok se nusproizvodi (kao što je već napomenuto) uglavnom prodaju odmah
nakon tačke razdvajanja.
1.Objasnite u kakvim okolnostima se javlja problem prodati ili preradjivati dalje i zašto je prilikom rešavanja
ovog problema važno identifikovanje tačke razdvajanja proizvoda.
2.Grafičko prezentovanje problema „prodati ili preradjivati dalje“ (sa svim finansijskim aspektima problema).
Grafička prezentacija se može pogledati u prezentaciji sa vežbi, ili u knjizi na strani 429.
190
 Problem „prodati ili preradjivati dalje“ – relevantne vrednosti (prihodi i troškovi) – moguće
ispitno pitanje
Problem „prodati ili preradjivati dalje“ pogadja i troškove i prihode, medjutim ne sve troškove i prihode koji
nastaju u kuplovanom procesu proizvodnje:
I.Troškovi
1.Zajednički troškoviili troškovi kuplovane (vezane) proizvodnje, tj. troškovi koji nastaju pre tačke
razdvajanja glavnih od nusproizvodanisu relevantni za donošenje odluke o izboru izmedju alternativa prodati
ili preradjivati dalje, i to iz sledećih razloga:
1)Zajednički troškovi ne ispunjavaju uslove relevantnosti troškova
To su prošli (istorijski) troškovi, oni su uslovljeni prošlim odlukama (samim tim ne zavise od odluke da li
odredjeni proizvod nakon tačke razdvajanja treba prodati ili preradjivati dalje), takodje ovi troškovi bi bili
prisutni bilo da se izabere jedna ili druga alternativa (odnosno isti su u svim alternativama, ili drugim rečima
ne mogu se izbeći primenom odredjene alternative).
2)Zajednički troškovi, kao što je već rečeno, nastaju pre tačke razdvajanja glavnih od nusproizvoda, samim
tim oni su zajednički za više proizvoda (na šta ukazuje i njihov naziv) i ne mogu se vezati za pojedinačne
proizvode.
2.Dodatni troškovi (troškovi prerade glavnih proizvoda u potpuno nove proizvode i troškovi prodaje
potpuno novih proizvoda koji su dobijeni preradom glavnih proizvoda)
Dodatni troškovi nastaju nakon tačke razdvajanja glavnih od nusproizvoda i relevantni su za donošenje
odluke o izboru izmedju alternativa prodati ili preradjivati dalje, i to iz sledećih razloga:
1)Dodatni troškovi ispunjavaju uslove relevantnosti troškova
Ovi troškovi zavise od odluke da li odredjeni proizvod – e treba prodati ili preradjivati dalje (ovitroškovi su
pogodjeni odlukom), to su budući troškovi, takodje ovi troškovi serazlikuju izmedju alternativa, odnosno
mogu se izbeći (uštedeti) ako se menadžeri odluče za alternativu prodaje odmah nakon tačke razdvajanja glavnih
od nusproizvoda, a ne za dalju preradu glavnih proizvoda.
2)Dodatni troškovi (troškovi koji nastaju nakon tačke razdvajanja) predstavljaju odvojive (posebne) troškove
koji se mogu lako vezati za pojedinačne proizvode.
II.Prihodi
Prihodi koji nastaju nakon tačke razdvajanja glavnih od nusproizvoda uključuju:
1.Prihode od prodaje nusproizvoda (piljevina) koji nisu relevantni za donošenje odluke o izboru izmedju
alternativa proizvoditi ili kupovati.
2.Prihode od prodaje osnovnog proizvoda (odmah nakon tačke razdavjanja).
Naravno, u pitanju su prihodi koje će preduzeće ostvariti ako se odluči za alternativu prodaje osnovnog
proizvoda (odmah nakon tačke razdvajanja). Ovi prihodi predstavljaju oportunitetne troškove alternative
preradjivati dalje (izgubljeni prihodi – ako se preduzeće odluči da preradjuje dalje osnovne proizvode ono će
propustiti priliku da ostvari prihode po osnovu prodaje osnovnih proizvoda) i naravno, relevatni su za donošenje
odluke o izboru izmedju već pomenutih alternativa. Ovi oportunitetni troškovi, zajedno sa dodatnim
troškovima prerade, predstavljaju ukupne relevatne troškove alternative preradjivati dalje.
3.Prihode od prodaje potpuno novih proizvoda koji su nastali preradom osnovnih proizvoda, (napr.
nameštaj koji je nastao preradom drvenih ploča; drvene ploče predstavljaju osnovni proizvod).
191
Ovi prihodi su relevantni za donošenje odluke o izboru izmedju alterantiva prodati ili preradjivati dalje. To su
budući prihodi, ovi prihodi su uslovljeni (pogodjeni) odlukom o izboru izmedju alternativa prodati ili
preradjivati dalje i raličiti su izmedju alternativa. Da bi se preduzeće odlučilo da preradjuje osnovne proizvode
(odnosno za alternativu preradjivati dalje), prihodi od prodaje potpuno novih proizvoda moraju biti veći od
ukupnih relevatnih troškova alternative preradjivati dalje (kao što je već rečeno, ukupni relevatni troškovi
alternative preradjivati dalje uključuju oportunitetne troškove – propušteni prihod od prodaje osnovnih
proizvoda i dodatne troškove prerade).
Napomena: Dodatni prihodi predstavljaju razliku izmedju prihoda od prodaje novih proizvoda (napr.
nameštaja) i prihoda od prodaje osnovnih proizvoda (napr. drvene ploče). Da bi alternativa preradjivati dalje
bila prihvatljiva, dodatni prihodi moraju biti veći od dodatnih troškova (to praktično znači isto kao i kada
smo rekli da prihodi od prodaje novih proizvoda moraju biti veći od ukupnih relevantnih troškova alternative
preradjivati dalje, a da bi ova alternativa bila prihvatljiva). Naravno, i dodatni prihodi su relevatni za
donošenje odluke o izboru izmedju alternativa prodati ili preradjivati dalje.
Napomen – Primeri ispitnih pitanja:
1.Objasnite problem relevantnosti prihoda i troškova u procesu donošenja odluke prodati ili preradjivati dalje.
2.Objasnite zašto su (tj. dali su) zajednički troškovi (tj. troškovi koji nastaju pre tačke razdvajanja) relevantni
(ili irelevantni) za odlučivanje o prodaji ili daljoj preradi.
3.Objasnite zbog kojih razloga su troškovi kuplovanog proizvodnog procesa irelevantni za donošenje odluke o
pitanju prodati ili preradjivati dalje.
4.Objasnite zašto su troškovi koji nastaju nakon tačke razdvajanje proizvoda u kuplovanom proizvodnom
procesu relevantni za rešavanje problema prodati ili preradjivati dalje.
5.Objasnite zašto su (tj. dali su) dodatni troškovi relevantni (ili irelevantni) za odlučivanje o prodaji ili daljoj
preradi.
6.Objasnite zašto su (tj. dali su) prihodi od prodaje osnovnog proizvoda relevantni (ili irelevantni) za
odlučivanje o prodaji ili daljoj preradi.
7.Objasnite zašto su (tj. dali su) prihodi od prodaje novih proizvoda relevantni (ili irelevantni) za odlučivanje
o prodaji ili daljoj preradi.
PRIHVATANJE DODATNE (SPECIJALNE) PORUDŽBINE
Prihvatanje dodatne (specijalne) porudžbine – uvodno izlaganje

Dodatne (specijalne, jednokratne, posebne ili ad-hoc) su porudžbine koje se najčešće ne ponavljaju u istom
obliku.
Kada je prihvatanje specijalnih porudžbina u pitanju, pred preduzećem (menadžmentom) se nalaze dve
jednostavne alternative – prihvatiti ili odbaciti specijalnu porudžbinu. Naravno, prethodna dilema javlja se
u situaciji kada kapaciteti preduzeća nisu u potpunostiiskorišćeni, odnosno kada preduzeće raspolaže sa
slobodnim kapacitetima. Jedan od načina za upošljavanje (korišćenje) slobodnih kapaciteta jeste i prihvatanje
dodatnih porudžbina. Naravno, menadžment neće prihvatiti bilo koju dodatnu porudžbinu. Prihvatljivost
odredjene dodatne (specijalne) porudžbine odredjena je pre svega ponudjenom cenom koju je kupac spreman
da plati prilikom kupovine odredjene količinu proizvoda koja mu je potrebna. U ovom kontekstu važno je pitanje
odredjivanja minimalne prodajnecene po kojoj je porudžbina prihvatljiva.
192
 Prihvatanje dodatne (specijalne) porudžbine – minimalna prodajna cena po kojoj je porudžbina

prihvatljiva (moguće ispitno pitanje)
Minimalna prodajna cena po kojoj je porudžbina prihvatljiva (odnosno minimalna prodajna cena ispod koje se
preduzeću ne isplati da prodaje svoje proizvode u kratkom roku) može biti ispod prosečnih ukupnih (fisknih i
varijablnih) troškova, ili drugačije rečeno može biti ispod proizvodne cene koštanja. U vezi sa prethodno
navedenim treba reći da se prilikom donošenja odluke o prihvatanju dodatne porudžbine treba čuvati informacija
o fiksnim troškovima proizvodnje koji nisu relevatni za donošenje odluke o prihvatanju ili odbacivanju
porudžbine, i to zato što se eventualnim prihvatanjem dodatne porudžbine instalirani kapaciteti (a samim tim ni
fiksni troškovi) neće promeniti (prihvatanjem porudžbine došlo bi do promene obima proizvodnje unutar
instaliranog kapaciteta). Ipak, treba konstatovati da prihvatanje dodatne porudžbine može izazvati neke dodatne
fiksne troškove, koji ako su izazvani dodatnom porudžbinom svakako postaju relevantni za donošenje odluke o
njenom prihvatanju ili odbacivanju. Zbog svega prethodno navedenog može se reći da je minimalna prodajna
cena ispod koje se preduzeću ne isplati da prihvati dodatnu porudžbinu (odnosno minimalna prodajna
cena u kratkom roku) jednaka prosečnim varijabilnim troškovima (plus odredjenim dodatnim
troškovima po jedinici koji su uslovljeni porudžbinom, naravno, ako takvi troškovi postoje). Kada se kaže
prosečni varijabilni troškovi misli se i na troškove proizvodnje, ali i na neproizvodne troškove (isto važi i za
dodatne troškove). Kao što je već rečeno, dodatni troškovi mogu biti neki dodatni fiksni troškovi, ali i neki
dodatni varijabilni troškovi. Opet naglašavamo da u obračun minimalne prodajne cene ne treba uključiti fiksne
troškove proizvodnje (koji se odnose na prethodno instalirane kapacitete), ili preciznije rečeno u obračun ne
treba uključiti prosečne fiksne troškove proizvodnje i pored toga što bi se oni prihvatanjem dodatne porudžbine
smanjili zbog povećanja obima proizvodnje unutar instaliranog kapaciteta (i to zbog toga što oni u ukupnom
iznosu ostaju nepromenjeni – nisu pod uticajem kratkoročnih odluka, a prihvatanje dodatne porudžbine jeste
kratkoročna odluka). Ukupni fiksni troškovi proizvodnje nisu relevantni za donošenje kratkoročnih odluka
(kratkoročne odluke se odnose na promenu obima aktivnosti unutar instaliranog kapaciteta) zato što će pri
odabiru bilo koje od alternativa (napr. prihvatanje ili odbacivanje porudžbine) ostati nepromenjeni (naravno,
kao i kapaciteti čije instalitranje je i izazvalo nastanak fiksnih troškova proizvodnje). U skladu sa prethodnim
treba reći da ni prosečni fiksni troškovi (osim dodatnih fiksnih troškova) nisu relevatni za donošenje
kratkoročnih odluka.
Napomene:
1. Još jednom ponavljamo, generalno, kaže se da je minimalna prodajna cena ispod koje se preduzeću ne
isplati da prodaje svoje proizvode u kratkom roku jednaka prosečnim varijabilnim troškovima (plus ako
ima nekih dodatnih troškova – i varijabilnih i fiksnih).Sa druge strane, minimalna prodajna cena ispod koje
se preduzeću ne isplati da prodaje svoje proizvode u dugom roku jednaka je prosečnim ukupnim troškovima
(i varijabilnim i fiksnim), zato što u dugom roku treba obezbediti pokriće ukupnih troškova. Obratite pažnju.
1)Preduzeću je prispela dodatna porudžbina od 2000 komada proizvoda. Prodajna cena iznosi 250 dinara, a
prosečni varijabilni troškovi 180 dinara. Da li treba prihvatiti posao? Objasnite.
Naravno, posao treba prihvatiti zato što je prodajna cena ceća od prosečnih varijabilnih troškova.
2)Preduzeću je prispela dodatna porudžbina od 3 000 komada proizvoda. Prodajna cena iznosi 500 dinara, a
prosečni varijabilni troškovi 420 dinara. Uz to, poznato je da bi prihvatanje porudžbine uslovilo i nastanak
dodatnih fiksnih troškova u iznosu od 110 dinara po jedinici proizvoda. Da li treba prihvatiti porudžbinu?
Objasnite.
Naravno, posao (tj. porudžbinu) ne treba prihvatiti zato što je prodajna cena manja od minimalno prihvatljive
prodajne cene koja je jednaka: 420 dinara + 110 dinara = 530 dinara.
193
Odgovore na prethodna dva (ili druga slična pitanja) trebalo bi dopuniti i teorijskim objašnjenjem koje je
perezntovano u prethodnom izlaganju.
3) Objasnite da li u situaciji u kojoj preduzeće raspolaže sa solobodnim kapacitetima prihvatanje bilo koje
porudžbine predstavlja profitabilan posao.
Ne predstavlja. Da bi porudžbina bila prihvatljiva prihodi koje donosi porudžbina moraju pokriti njene
varijabilne troškove (plus ako ima još nekih dodatnih troškova koji su uslovljeni porudžbinom). Drugim rečima,
da bi porudžbina bila prihvatljiva prodajna cena ne sme biti manja od prosečnih varijabilnih troškova (plus ako
ima još nekih dodatnih troškova po jedinici). Uz to, treba reći da se kapaciteti možda mogu uposliti i na neki
drugi profitabilniji način.
 Opasnost od upotrebe prosečnih troškova prilikom donošenja kratkoročnih (poslovnih) odluka

Opasnost od upotrebe prosečnih troškova prilikom donošenja kratkoročnih (poslovnih) odluka pre svega se
ogleda se u korišćenju prosečnih fiksnih troškova za projektovanje ukupnih fiksnih troškova. Korišćenje
prosečnih varijabilnih troškova za predvidjanje ukupnih varijabilnih troškova je moguće, medjutim u slučaju
fiksnih troškova bi bila napravljena velika greška.
Primer:
Ukupni fiksni troškovi = 300 000
Obim proizvodnje = 1 000
Prosečni fiksni troškovi = 300 000 / 1 000 = 300,
Zatim sledi povećanje obima proizvodnje
Novi obim proizvodnje = 2 000
Novi fiksni troškovi = 300 x 2 000 = 600 000, OVO JE VELIKA GREŠKA, ukupni fiksni troškovi ostaju
nepromenjeni i iznose i dalje 300 000. Došlo bi jedino do pada fiksnih troškova po jedinici (prosečnih fiksnih
troškova) na 150. Kada bi te nove fiksne troškove po jedinici pomnožili sa novim obimom proizvodnje od 2
000, opet bismo dobili ukupne fiksne troškove koji iznose 300 000.
Zbog svega navedenog prosečne troškove treba pretvoriti u ukupne troškove za svaku alternativu kojom se može
rešiti neki problem (prosečni troškovi naravno sadrže i prosečne fiksne i prosečne varijabilne troškove, s tim što
uglavnom prosečni fiksni troškovi predstavljaju problem).
Napomene – Primeri ispitnih pitanja:
1.Ukratko objasnite upotrebnu vrednost prosečnih fiksnih troškova u procesu kratkoročnog poslovnog
odlučivanja.
2.Objasnite u čemu se ogledaju opasnosti od upotrebe prosečnih troškova prilikom rešavanja problema na
području poslovnog odlučivanja.
 Podsećanje
U izlaganja iz ove oblasti ulaze i poslovne odluke o uvodjenju novog proizvoda uasortiman i eliminisanju
proizvoda iz asortimana. One mogu biti predmet ispitnih pitanja, ali ne i ispitnih zadataka. Izlaganje o
uvodjenju novog proizvoda u asortiman može se pogledati u knjizi počevši od strane 410, a zaključno sa stranom
414. Izlaganje o eliminisanju proizvoda iz asortimana može se pogledati u knjizi počevši od strane 414, a
zaključno sa stranom 418.
194
 Uvodjenje novog proizvoda u asortiman – Primeri ispitnih pitanja:
1.Objasnite pri kojim uslovima je visina kontribucionog rezultata dovoljna finansijska informacija za
donošenje odluke o uvodjenju novog proizvoda.
Visina kontribucionog rezultata je dovoljna finasijska informacija za donošenje odluke o uvodjenju novog
proizvoda u asortiman samo u situacijama u kojima nema dodatnih fiksnih troškova poput troškova marketinga
(promocije), istraživanja i razvoja itd. Naravno, pod uslovom da se dodatni fiksni troškovi razlikuju izmedju
alternativa, što ih čini relevantnim za donošenje odluke o uvodjenju novog proizvoda.
Uz to, treba naglasiti da se dodatni fiksni troškovi mogu pojaviti:
1)Najčešće u vidu diskrecionih fiksnih troškova, poput pomenutih troškova promocije ili troškova istraživanja
i razvoja.
2)Ali i u vidu drugih dodatnih fiksnih troškova, pod uslovom da preduzeće ne raspolaže sa slobodnim
kapacitetima, poput troškova zakupa proizvodnog prostora, skladišnog prostora, opreme itd.
2.Ukratko objasnite o kojim fiksnim troškovima treba voditi računa prilikom uvodjenja novog proizvoda.
3.Objasnite značaj fiksnih troškova prilikom donošenja odluke o uvodjenju novog proizvoda.
Izlaganje koje se odnosi na prvo pitanje istovremeno može poslužiti i kao odgovor na drugo i treće pitanje.
PLANIRANJE I KONTROLA
(budžetiranje)
Planiranje i kontrola predstavljaju dve tesno povezane aktivnosti čije sprovodjenje treba da omogući ostvarenje
ciljeva preduzeća. Planiranje podrazumeva definisanje ciljeva i načina njihovog ostvarenja. Cijevi definisani
tokom procesa planiranja ujedno predstavljaju i standard za kontrolu. Sa druge strane, kontrola treba da omogući
uskladjivanje ostvarenja (rezultata, performansi) sa planiranim ciljevima.
Planiranje podrazumeva dva bitna elementa:
1.Uskladjivanje ciljeva preduzeća sa dogadjanjima u okruženju (odnosno sa promenama u okruženju) što

zahteva analizu mogućnosti za nabavku inputa (finansijskih i materijalnih), ali i analizu mogućnosti za plasman
proizvoda.
2.Uskladjivanje brojnih aktivnosti (proizvodnja, prodaja, nabavka itd.) unutar preduzeća (odnosno izmedju
različitih područja odgovornosti) uz pomoć kreiranja i uskladjivanja brojnih pojedinačnih planova (planovi
proizvodnje, prodaje, nabavke itd.).
Računovodstvo odgovornosti
Računovodstvo odgovornosti predstavlja deo upravljačkog računovodstva i ujedno predstavlja institucionalni

okvir za sprovodjenje planiranja i kontrole (odnosno može se reći da predstavlja okvir za budžetiranje –
finansijsko ili računovodstveno planiranje).
195
Napomena: Ne treba poistovećivati planiranje i budzetiranje. Planiranje je širi pojam, sa druge strane,
budžetiranje se odnosi isklučivo na finansijsko planiranje (o budžetiranju će znatno više reči biti u nastavku
izlaganja).
Osnovni zadatak upravljačkog računovodstva, a samim tim i računovodstva odgovornosti kao njegovog dela,
jeste da pruži informacije menadžerima potrebne za adekvatno donošenje odluka. Računovostvo odgovornosti
je usmereno na procenu performansi organizacionih delova preduzeća (centara odgovornosti) i njihovih
menadžera i informisanje centralnog menadžementa o utvrdjenim performansama, što omogućava njihovu
kontrolu. Takodje, računovodstvo odgovornosti pruža informacije i nižim nivoima menadžmenta koje su
potrebne za donošenje operativnih odluka.
Napomena: Treba obratiti pažnju na odnos izmedju organizacionih delova preduzeća i računovodstvenih centara
odgovornosti. Ova dva pojma se ne smeju poistovećivati. O ovome će više reči biti u nastavku.
 Razlozi koji su uticali na pojavu računovodstva odgovornosti (moguće ispitno pitanje)

Razlozi koji su uticali na pojavu računovodstva odgovornosti su:
1.Pojava velikih i složenih preduzeća.
2.Prozvodna i geografska diversifikacija koje su uslovile divizionalizaciju preduzeća.
3.Potreba za efikasnim upravljanjem portfoliom biznisa, što zahteva projektovanje (procenu) ostvarenja
različitih biznisa kojima se bavi preduzeće i alociranje (najvećeg dela) sredstava (kapitala) na one
najprofitabilnije.
4.Potreba za identifikovanjem područja odgovornosti (delova preduzeća, biznisa) uz pomoć kojih je moguće
ostvariti konkurentsku prednost na tržištu.
 Ciljevi računovodstva odgovornosti (moguće ispitno pitanje)

Ciljevi računovodstva odgovornosti su:
1.Utvrdjivanje prihoda, troškova i rezultata organizacionih delova preduzeća ili tzv. centara odgovornosti
(poslovne funkcije, strategijske poslovne jedinice itd.).
2.Pripremanje ex ante i ex post izveštaja po organizacionim delovima preduzeća.
3.Poredjenje ostvarenih i planiranih prihoda, troškova i rezultata sa ciljem adekvatne kontrole.
4.Interpretiranje pripremljenih informacija u okviru internih izvešataja.
 Elementi računovodstva odgovornosti (moguće ispitno pitanje)

Elementi računovodstva odgovornosti su:
1.Definisanje odgovornosti na nivou organizacinih delova i pojedinaca
1)Podrazumeva definisanje organizacionih delova (užih područja odgovornosti) u okviru organizacione

strukture preduzeća, kao što su strategijske poslovne jedinice, poslovne funkcije, proizvodne linije itd. (treba
razlikovati organizacione segmente od račuovodstvenih područja odgovornosti).
2)Na menadžere ovih organizacionih delova se prenose ovlašćenja za donošenje odluka, ali i odgovornost za
ostvarene rezultate. Prema tzv. principu kontrolabilnosti, odgovornost mora biti u skladu sa ovlašćenjima, što
znači da menadžeri mogu biti odgovorni za ostvarenja (rezultate) samo u meri u kojoj na osnovu svojih
196
ovlašćenja mogu uticati (ili kontrolisati) na faktore od kojih rezultati zavise. Odgovornost ne sme biti šira od
ovlašćenja. Poštovanje ovog principa zahteva odvajanje ostvarenja organizacionih delova i njihovih menadžera.
3)Odgovornost može biti individualna, ali i timska.
Napomena: O principu kontrolabilnosti i odvojenom merenju rezultata organizacionih delova i njihovih

menadžera biće znatno više reči u okviru izlaganja koja će biti posvećena segmentnom izveštavanju i analizi
profitabilnosti (profitni i investicioni centri).
2.Postavljenje ciljeva (planiranih performansi) u procesu budžetiranja (ciljevi istovremeno predstavljaju i

standard za kontrolu)
Postavljanje ciljeva u procesu budžetiranja uključuje:
1)Definisanje tzv. budžetskih celina, koje se mogu ali i ne moraju poklapati sa organizacionim delovima
preduzeća, ali se obavezno moraju poklapati sa tzv. računovodstvenim celinama (računovodstvenim
područijima ili centrima odgovornosti) da bi kontrola bila moguća.
budžetska celina = centar odgovornosti
2)Budžetiranje se zasniva na primeni tzv. standardnih troškova. Standardi mogu biti statički (primenjuju se
uglavnom u stabilnom okruženju) i dinamički ili fleksibilni (primenjuju se u promenljivim uslovima –
okruženju).
3)Uspešno budžetiranje zahteva postavljanje realno dostižnih standarda, koji nisu ni preniski (čemu
menadžeri mogu težiti kako bi lakše ostvarili bonuse), ali ni previsoki.
3.Merenje (ostvarenih) performansi centara odgovornosti i njihovih menadžera (centralni element

računovodstva odgovornosti)
Merenje performansi podrazumeva:
1)Formiranje centara odgovornosti - Merenje performansi pretpostavlja prethodno definisanje (formiranje)

računovodstvenih centara odgovornosti. Sa jedne strane, računovodstveni centri odgovornosti se moraju
poklapati sa budžetskim celinama, sa druge strane mogu, ali i ne moraju da se poklapaju sa organizacionim
segmentima (iako je najbolje ako dodje do poklapanja). Moguće je da u okviru jednog organizacionog segmenta
postoji više računovodstvenih centara odgovornosti (napr. u okviru proizvodne funkcije može biti više centara
troškova). Moguća je i suprotna situacija, odnosno da više organizacionih segmenata čini jedan računovodstveni
centar odgovornosti (napr. više poslovnih funkcija može činiti jedan investicioni centar).
Računovodstveni centri odgovornosti su:
1.Centri (standardnih) troškova
2.Centri diskrecionih (budžetiranih) rashoda
3.Centri prihoda
4.Profitni centri
5.Investicioni centri
Napomena: O centrima odgovornosti biće više reči u okviru izlaganja o segmentnom izveštavanju i analizi
profitabilnosti.
197
2)Uvažavanje principa kontrolabilnosti - Prilikom merenja performansi mora se uvažiti princip

kontrolabilnosti (prethodno već pominjan) koji zahteva odvajanje troškova koji se nalaze pod kontrolom
menadžera (tzv. kontrolabilni troškovi) od onih koji na koje menadžeri ne mogu uticati (tzv. nekontrolabini
troškovi). U skladu sa tim razlikuje se i merenje performansi organizacionih segmenta (moraju se uzeti u
obzir i kontrolabilni i nekontrolabilni troškovi, dok se kao odgovarajući koncept rezultata može koristiti
divizioni doprinos – u slučaju profitnih i investicinih centara) od merenja performansi njihovih menadžera
(u ovom slučaju uzimaju se u obzir samo kontrolabilni troškovi, dok se kao odgovarajući koncept rezultata
koristi kontrolabilni rezultat).
3)Primenu finansijskih i nefinansijskih mera – Prilikom merenja performansi najčešće se koriste finansijske
mere (poput prihoda, troškova i rezultata), ali se mogu koristiti i nefinansijske mere (napr. zadovoljstvo kupaca).
4.Kontrola ostvarenja
Kontrola ostvarenja obuhvata:
1)Poredjenje ostvarenih rezultata (veličina) sa planiranim veličinama (planiranim performansama,

ciljevima, tj. standardima sadržanim u projktovanim izveštajima, odnosno planovima).
2)Utvrdjivanje odstupanja, uzroka odstupanja i odgovornosti za odstupanja. Ovom prilikom treba

napomenuti da se pojedina odstupanja (odnosno njihovi uzroci) nalaze izvan kontrole menadžera, samim tim i
izvan njihove odgovornosti.
3)Sprovodjenje korektivnih akcija koje treba da omoguće otklanjanje odstupanja. Korektivne akcije mogu
biti usmerene na izvršenje planova, ili na revidiranje neadekvatnih planova (ciljeva, strategije, budžeta) ukoliko
se ispostavi da postoje odredjena ograničenja.
5.Rčunovodstvo odgovornosti i ponašanje zaposlenih – podsticaji zaposlenih zasnovani na

performansama
Treba napomenuti da svi prethodno pobrojani elementi računovodstva odgovornosti i informacije koje oni
produkuju na odredjeni način utiču na ponašanje zaposlenih (napr. kroz uskladjivanje ovlašćenja i odgovornosti
ili postavljanje realno dostižnih standarda u budžetima). Pored ovoga, treba istaći da računovodstvo
odgovornosti pruža informacije koje omogućavaju povezivanje planiranih performansi, ostvarenja i
podsticaja za zaposlene. Podsticaji zaposlenih u vidu povećanja plate, bonusa i unapredjenja, zasnivaju
se na proceni finansijskih ostvarenja, ili preciznije na proceni doprinosa koji zaposleni daju ostvarenju ciljeva
koji su prethodno definisani u budžetskom procesu. Ovi podsticaji treba da motivišu zaposlene da dostignu
prethodno definisane ciljeve, odnosno da rade u interesu preduzeća kao celine.
Napomene:
1.Svaki od elemenata računovodstva odgovornosti može biti posebno ispitno pitanje. Takodje, kao ispitno
pitanje može se pojaviti i grafičko predstavljanje elemenata računovodstva odgovornosti koje je prikazano
u prezentaciji sa predavanja ili u knjizi na strani 440.
2.Primer ispitnog pitanja: Objasnite uticaj računovodstva odgovornosti na ponašanje zaposlenih.
198
Mesto budžetiranja (budžeta) u plansko – kontrolnom procesu preduzeća
Napomena: Plansko – kontrolni proces ili jednostavnije samo proces planiranja.
Planiranje predstavlja upravljačku aktivnost koja podrazumeva donošenje različitih planskih odluka, odnosno
definisanje cijeva, strategije, budžeta.
Budžetiranje (računovodstveno planiranje) predstavlja prevodjenje ciljeva i strategije (odnosno deskriptivnih –

opisnih planova) u formalno – kvantitativne, finansijske projekcije (tj. u budžete u vidu računovodstvenih
izveštaja) koje treba da menadžerima pruže informacije potrebne prilikom upravljanja.
 Plansko kontrolni proces obuhvata:

1.Definisanje ciljeva preduzeća
Ciljevi preduzeća predstavljaju željeno stanje ili željeni nivo aktivnosti. Ciljevi se najčešće definišu (postavljaju)
na 2 nivoa:
1)Na korporativnom nivou (nivou preduzeća) definišu se dugoročni (strategijski ili opšti) ciljevi. Ovi ciljevi
su najčešće opisni (odnosno kvalitativni), a ne brojčani (kvantitativni). U pitanju su ciljevi kao napr.
maksimiranje vrednosti za vlasnike ili dominanatno tržišno učešće.
2)Na korporativnom nivou, ali i na nivou divizija (ili strategijskih poslovnih jedinica) definišu se tzv.
specifični ciljevi koji su znatno konkretniji u odnosu na opšte ciljeve. Njihove glavne karakteristike su: to su
kratkoročni ciljevi, kvantitativni ciljevi (napr. stopa prinosa od 10 %), predstavljaju standard za kontrolu.
2.Izbor strategije
Strategija predstavlja način za ostvarenje opštih i specifičnih ciljeva. Strategija definiše pretpostavke na kojima
se zasnivaju budžeti.
3.Prevodjenje ciljeva i strategije u formalno – kvantitativne, finansijske projekcije (tj. u budžete)
Budžeti mogu biti:
1)Strategijski (dugoročni)
2)Operativni (kratkoročni)
Budžeti sadrže finansijske efekte strategije.
4.Merenje performansi (ostvarenja)
5. Kontrolu performansi (ostvarenja)
Napmena: Grafičko predstavljanje mesta finansijskih planova (budžeta) u plansko – kontrolnom procesu
preduzeća – moguće ispitno pitanje. Može se naći u prezentaciji sa predavanja, ili u knjizi na strani 446.
199
Strategijsko vs. operativno budžetiranje
 Strategijski budžeti
Strategijski (dugoročni) budžeti predstavljaju globalne finansijske projekcije kapitalnih ulaganja, prihoda i
rashoda (rezultata), novčanih tokova i finansijske strukture. Najčešće se pripremaju za period od 3 do 5 godina.
 Operativni budžeti
Operativni (kratkoročni) budžeti predstavljaju konkretizaciju (operacionalizaciju) strategijskih budžeta,
odnosno može se reći da predstavljaju detaljne formalno – kvantitativne, finansijske projekcije (planove) u vidu
računovodstvenih izveštaja koji se pripremaju u svim delovima organizacije (odnosno u svim poslovnim
funkcijama kao što su proizvodnja, prodaja, nabavka itd.). Operativni budžeti najčešće se pripremaju za period
od godinu dana, a unutar tog perioda mogu se pripremati i po kvartalima i mesecima.
 Razlika izmedju strategijskih i operativnih budžeta

Ključna razlika izmedju strategijskih i operativnih budžeta (budžetiranja) jeste u nivou slobode (odnosno u
nivou ograničenja) prilikom njihovog pripremanja. U okviru strategijskih budžeta mogu se projektovati razne
stvari poput proširenja kapaciteta, novi projekti, razvoj novih proizvoda i tehnologije. Sa druge strane operativni
budžeti su u dobroj meri već oderedjeni strategijskim budžetima, i pre svega su usmereni na što bolje korišćenje
postojećih kapaciteta (resursa). U skladu sa prethodnim možemo zaključiti da prilikom pripremanja strategijskih
budžeta postoji znatno veća sloboda (manja su ograničenja) nego prilikom pripremanja operativnih budžeta.
 Povezanost izmedju strategijskih i operativnih budžeta

Pored prethodno pomenute razlike, strategijski i operativni budžeti su čvrsto povezani:
1.Strategijski budžeti predstavljaju okvir za pripremanje operativnih budžeta, odnosno značajno odredjuju
operativne budžete.
2.Sa druge strane operativni budžeti predstavljaju konkretizaciju strategijskih budžeta što znači da od njihove
uspešne realizacije zavisi i realizacija strategijskih budžeta.
Napomene:
1.Sličnosti i razlike izmedju strategijskih i operativnih budžeta – moguće ispitno pitanje.
2.Primer ispitnog pitanja: U čemu se ogleda najznačajnija (suštinska) razlika izmedju strategijskih i
operativnih budžeta.
Budžetiranje i budžeti
 Pojmovna razgraničenja
Kada se kaže samo budžetiranje misli se na operativno budžetiranje.
Budžetiranje i budžeti se mogu različito nazivati – finansijski (računovodstveni) planovi (planiranje), profitni
planovi, poslovni planovi. Mi ih najčešće nazivamo finansijskim (računovodstvenim) planovima.
200
U užem smislu budžetiranje predstavlja računovodstveno planiranje, dok u širem smislu obuhvata i
računovodstveno planiranje i kontrolu. Kada se kaže budžetska kontrola misli se na računovodstveno planiranje
i kontrolu zajedno, odnosno na budžetiranje u širem smislu.
 Definisanje budžetiranja i budžeta

Budžetiranje predstavlja proces prevodjenja ciljeva i strategije u formalno – kvantitativne, finansijske projekcije
(planove u vidu računovodstvenih izveštaja koji su najčešće internog karaktera) sa ciljem pružanja informacione
podrške menadžementu u procesu upravljanja.
Budžet predstavlja neposredni proizvod procesa budžetiranja. Može se reći da je budžet formalno –
kvantitativni, finansijski i planski dokument koji pokazuje kako će resursi biti nabavljani i korišćeni u
budžetskom periodu (odnosno pokazuje šta će se dešavati u budžetskom periodu). U pitanju je plan za
budućnost.
Budžeti treba da realno prikažu ono što će se dešavati u budžetskom periodu. Budžeti imaju dva ograničenja:
1.Potencijali preduzeća, koji se koriste kao polazna osnova prilikom njihovog pripremanja.
2.Praktična izvodljivost planova (budžeta), koja se provera kroz tzv. testiranje projekcija.
 Osnovne karakteristike budžeta (moguće ispitno pitanje)

Osnovne karakteristike budžeta su:
1.Budžeti su formalizovani u vidu računovodstvenih izveštaja i uvek su finansijskog karaktera.
2.Budžeti se zasnivaju na unapred definisanim budžetskim celinama, koje se mogu ali i ne moraju poklapati sa
organizacionim delovima preduzeća, ali se moraju poklapati sa računovodstvenim centrima odgovornosti.
3.Budžeti se pripremaju za odredjeni budući vremenski period (tzv. budžetski period). Operativni budžeti se
pripremaju za period do godinu dana, dok se strategijski budžeti najčešće pripremaju za perid od 3 do 5 godina.
4.Kao polazna osnova prilikom pripremanja budžeta koriste se potencijali preduzeća, iako su budžeti primarno
orijentisani na budućnost.
5.Pripremanje budžeta je proces koji zahteva precizno definisanje vremenskog rasporeda obavljanja budžetskih
aktivnosti.
Master budžet
Budžetiranje bi trebalo da bude sveobuhvatan proces koji podrazumeva izradu brojnih parcijalnih planova po
raznim organizacionim segmentima preduzeća kao što su divizije, poslovne funkcije, proizvodne linije itd. U
skladu sa prethodnim, budžetiranje bi trebalo da bude i koordiniran proces kojim se vrši povezivanje,
objedinjavanje i uskladjivanje brojnih parcijalnih planova, što se čini u okviru tzv. master budžeta.
Master budžet predstavlja glavni (opšti) plan u okviru kojeg se vrši povezivanje, objedinjavanje i
uskladjivanje pojedinačnih (parcijalnih) planova koji omogućavaju njegovo stvaranje. Master budžet čine:
1.Plan (budžet) rezultata, koji je prikazan u formi projektovanog bilansa uspeha
201
2.Plan finansijske strukture, koji je prikazan u formi projektovanog bilansa stanja
3.Plan novčanih tokova, koji je prikazan u formi projektovanog izvešataja o novčanim tokovima
4.Plan kapitalnih ulaganja – Za razliku od prva 3 plana, plan kapitalnih ulaganja predstavlja dugoročni plan koji
sadrži projekcije kapitalnih ulaganja za narednih nekoliko godina tako da se u master budžet može uključiti
samo u delu koji se odnosi na budžetski period za koji se priprema master budžet (naravno i ostali parcijalni
planovi; najčešće je u pitanju period od godinu dana, a unutar njega to mogu biti i kraći periodi – kvartali i
meseci). Izmedju prva 3 plana i plana kapitalnih ulaganja postoji još jedna razlika. Prva 3 plana su celoviti
planovi koji obuhvataju sve aktivnosti preduzeća iz odredjenog aspekta, sa druge strane svi ostali planovi
(uključujući i plan kapitalnih ulaganja) su parcijalni planovi zato što se odnose samo na odredjene aktivnosti
preduzeća.
 Master budžet vs. biznis plan (moguće ispitno pitanje)

Neki autori izjednačavaju budžetiranje i master budžet (kao njegov krajnji proizvod) sa poslovnim planiranjem
i biznis planom. Treba istaći da je ipak biznis plan širi koncept od master budžeta, odnosno biznis plan i master
budžet se ne mogu izjednačiti. Biznis plan, pored master budžeta, sadrži i poslovne ciljeve, način njihove
realizacije, asortiman, analizu okruženja itd. Ipak, treba istaći da se svaki dobar biznis plan završava finansijskim
projekcijama, odnosno master budžetom. Ako master budžeta nema u okviru biznis plana, njegova upotrebna
vrednost je vrlo mala.
Uloga budžeta u upravljačkoj kontroli
Uloga budžetiranja (budžeta) prisutna je u okviru nekoliko upravljačkih aktivnosti, koje čine sistem
upravljačke kontrole (prethodno detaljno objašnjen u okviru izlaganja sa početka udžbenika). U pitanju su
sledeće aktivnosti:
1.Planiranje
Budžetiranje ima važnu ulogu u procesu planiranja, i to ne samo zato što omogućava prevodjenje ciljeva i
strategije u formalno – kvantitativne, finansijske projekcije (budžete), već pre svega zato što podstiče menadžere
da unapred prepoznaju probleme i da se za njihovo rešavanje adekvatno pripreme. Takodje, budžetiranje kao
formalizovan proces više obavezuje menadžere.
2.Koordinacija
Budžetiranje, kroz kreiranje i povezivanje brojnih parcijalnih planova u okviru master budžeta, omogućava
uskladjivanje, odnosno koordinaciju brojnih pojedinačnih aktivnosti preduzeća kao što su proizvodnja, prodaja,
nabavka itd. (na koje se parcijalni planovi odnose). Napr. tokom procesa budžetiranja mogu se otkriti i otkloniti
neuskladjenosti izmedju prodajnih mogućnosti i proizvodnih kapaciteta (kada su prodajne mogućnosti veće od
proizvodnih kapaciteta, i obrnuto), ili izmedju proizvodnje i nabavke u pogledu potreba za materijalom.
3.Komuniciranje
Budžetiranje omogućava formalizovano komuniciranje, odnosno prenošenje informacija izmedju razlićitih

delova preduzeča, i to po horizonatli i po vertikali (ali i odozgo – na dole i odozdo – na gore). Ulogu budžetiranja
u komuniciranju potvrdjuje sam postupak razvijanja pojedinačnih planova koji zahteva uskladjivanje različitih
202
aktivnosti, odnosno komuniciranje izmedju različitih delova organizacije. Budžetiranje omogućava delovima
preduzeća da sagledaju njihovu ulogu u ostvarivanju ciljeva preduzeća kao celine.
4. Kontrola
Budžetiranje omogućava:
1.Ex – post (naknadnu) kontrolu – Tokom budžetiranja postavljaju se standardi za kontrolu koji omogućavaju
poredjenje ostvarenja sa planiranim veličinama (standardima), utvrdjivanje odstupanja, uzroka odstupanja i
odgovornosti, ali i sprovodjenje korektivnih akcija.
2.Ex – ante (prethodnu) kontrolu, koja je usmerena na otkrivanje potencijalnih problema i sprovodjenje
preventivnih aktivnosti kako bi se problemi izbegli pre nego što se pojave.
5.Alokacija resursa
Budžetiranje omogućava da se na bazi parcijalnih planova (projekcija) utvrde najprofitabilniji segmenti

preduzeća (biznisi), kako bi se na njih alociralo najviše kapitala (sredstava) sa vrha preduzeća. Naravno, ovo je
posebno važno zbog ograničenosti resursa.
6.Eksterno finansiranje
Na osnovu projekcija novčanih tokova, budžetiranje omogućava da se utvrde eventualni nedostataci

gotovine (finansijskih sredstava) i potrebe za eksternim finansiranjem iz kratkoročnih ili dugoročnih izvora. Sa
druge strane ono omogućava da se utvrde i eventualni viškovi gotovine koji se mogu profitabilno plasirati.
Takodje, planovi pokazuju i spremnost preduzeća da izniruje obaveze i kamate i na taj način prezentuju
atraktivnost preduzeća pred kreditorima.
7.Motivisanje
Uz pomoć budžeta kreiraju se podsticaji za menadžere i zaposlene (povećanje plate, bonusi, unapredjenja) i to
na osnovu njihovog doprinosa u ostvarenju ciljeva koji su prethodno postavljeni u budžetskom procesu. Ovi
motivacioni (podsticajni) sistemi treba da podstaknu menadžere da rade u interesu preduzeća. Da bi bili što
efikasniji, standardi postavljeni u budžetskom procesu treba da budu realni, a odgovornost u skladu sa
ovlašćenjima (prema principu kontrolabilnosti). Izlaganje o motivisanju je vrlo slično sa izlaganjem o petom
elementu računovodstva odgovornosti !
Napomene:
1.Svaka od prethodnih 7 stavki može biti posebno ispitno pitanje.
2.Primer ispitnog pitanja: Ukratko objasnite upotrebnu vrednost budžeta na području komuniciranja (ili
koordinisanja ili eksternog finansiranja itd.).
Računovodstvena podrška budžetiranju
Računovodstvenu podršku (informacionu, metodološku i izveštajnu podršku; ili organizaciono – tehničku

podršku) budžetiranju, pruža upravljačko računovodstvo, pre svega računovodstvo odgovornosti (ali i
203
računovodstvo troškova) kao njegov deo. Računovodstvena podrška budžetiranju zahteva analizu tri bitna
pitanja:
I.Važnost istorijskih informacija za proces budžetiranja (moguće ispitno pitanje)
Postoje odredjena mišljenja prema kojima je budžetiranje isključivo okrenuto prema budućnosti, što nije do
kraja tačno s obzirom na to da na budžetiranje utiču i odredjene istorijske informacije:
1.Prilikom kreiranja budžeta polaznu osnovu predstavljaju raspoloživi potencijali preduzeća u vidu proizvodnih
kapaciteta, opreme ali i u vidu odgovarajućih finansijskih pokazatelja.
2.Procesu budžetiranja treba da prethodi adekvatna finansijska analiza koja treba da pruži informacije o
potrebnim zalihama, obrtu delova imovine, stopama prinosa, nivou zaduženosti itd.
3.Postoje odredjeni fiksni troškovi koji su posledica ranijih, dugoročnih odluka i koji se neće menjati u
budžetskom periodu. U pitanju su tzv. sunk (potopljeni) troškovi, kao napr. troškovi amortizacije.
4.Konačno, treba istaći da projektovanje bilansa stanja nije moguće tehnički sprovesti bez postojećeg (tekućeg)
bilansa stanja (tzv. ishodišni bilans stanja) koji se koristi kao polazna osnova.
II.Važnost koncepta standardnih troškova u procesu budžetiranja (moguće ispitno pitanje)
U delu koji se odnosi na procenu (očekivanih) efekata planiranih poslovnih transakcija, računovodstvena
podrška budžetiranju pre svega je zasnovana na primeni koncepta standardnih troškova.
Primena standardnih troškova u procesu budžetiranja direktno zavisi od načina njihovog formiranja:
1.Ukoliko su standardi definisani kao idealni (teorijski), da bi bili primenjivi u budžetskom procesu moraju se
korigovati za očekivana odstupanja.
2.Ukoliko su standardi postavljeni kao realni (realno dostižni) mogu se odmah neposredno primeniti u
budžetskom procesu.
 Informaciona podrška računovodstva troškova

U kontekstu primene koncepta standardnih troškova značajnu informacionu podršku budžetiranju pruža i
računovodstvo troškova, u čijoj nadležnosti se standardizovanje troškova i nalazi. Računovodstvo troškova
pruža pruža informacije o:
1.Standardnim troškovima direktnog materijala, direktnog rada i opštim varijabilnim troškovima proizvodnje.
2.Očekivanim odstupanjima u troškovima direktnog materijala, direktnog rada i opštim varijabilnim troškovima
proizvodnje, i to onda kada su standardi definisani kao idelani (kako bi se idealni standardi korigovali za
očekivana odstupanja i kako bi se na osnovu toga dobili realni standardi).
3.Standardnim troškovima marketinga (prodaje) i očekivanim odstupanjima od standarda, ako su standardi

postavljeni kao idealni.
4.Ukupnoj masi fiksnih troškova proizvodnje, prodaje i drugih poslovnih funkcija.
5.Standardnoj varijabilnoj i (punoj) standardnoj proizvodnoj ceni koštanja za potrebe razgraničenja vrednosti
izmedju bilansa stanja i bilansa uspeha.
204
6.Standardnoj varijabilnoj i (punoj) standardnoj komercijalnoj ceni koštanja za potrebe formiranja prodajnih
cena.
7.Planiranom kontribucionom rezultatu, što podrazumeva podelu troškova na varijabilne i fiksne).
III.Metodološka podrška procesu budžetiranja (misli se na upotrebu odgovarajućeg sistema obračuna

troškova) – moguće ispitno pitanje
1.Sistem obračuna po stvarnim troškovima se može odmah odbaciti, odnosno ne može se upotrebljavati u
budžetskom procesu.
2.Sistem obračuna po punim standardnim troškovima ima dve prednosti (koje su u isto vreme i nedostaci
sistema obračuna po standardnim varijabilnim troškovima): 1)može se koristiti za zvanično finansijsko
izveštavanje, što omogućava uporedivost projekcija sa zvaničnim finansijskim izveštajima; 2)uz to, primena
ovog sistema ne zahteva podelu troškova na varijabilne i fiksne što može predstavljati problem (u
obračunskom smislu).
3.Sistem obračuna po standardnim varijabilnim troškovima – Sve ostale prednosti su na strani sistema
obračuna po standardnim varijabilnim troškovima, pa ga zbog toga i mi primenjujemo prilikom budžetskog
procesa. Prednosti ovog sistema su sledeće:
1)Direktna veza izmedju obima proizvodnje (i prodaje), varijabilnih troškova i kontribucionog rezultata
omogućava definisanje optimalnog asortimana.
2)Omogućava primenu fleksibilnog budžetiranja.
3)Ovaj sistem omogućava primenu kontribucionog pristupa prilikom sastvaljanja bilansa uspeha.
Kontribucioni bilans uspeha omogućava obračun rezultata na više različitih nivoa, u skladu sa pokrićem
pojedinih kategorija troškova (prvo varijabilnih, a zatim i fiksnih).
1.Objasnite u čemu se ogleda važnost istorijskih informacija prilikom procesa budžetiranja (tj. da li se istorijske
informacije mogu ignorisati prilikom budžetiranja).
2.Ukratko objasnite u čemu se i zbog čega ogleda računovodstvena informaciona podrška budžetskom
procesu kada je reč o proceni očekivanih efekata planiranih poslovnih transakcija.
3.Navedite koje informacije može da ponudi računovodstvo troškova u procesu budžetiranja.
4.Navedite prednosti primene sistema po punim standardnim troškovima u procesu budžetiranja.
5.Ukratko objasnite šta podrazumeva organizaciono tehnička podrška budžetskom procesu (ukratko izložite
o svakom od prethodna tri važna pitanja po nešto).
Proces budžetiranja
 Pristupi u stvaranju master budžeta (pristupi procesu budžetiranja) – moguće ispitno pitanje
Postoji tri pristupa koji se koriste prilikom pripremanja master budžeta:
205
1.Direktivni (centralistički ili odozgo na dole pristup, tj. top – down pristup)
Suština pristupa ogleda se u tome što top menadžment definiše ciljeve izadatke koje treba ostvariti 8top
menadžemnt je zadužen za proces budžetiranja) i zatim ih nameće nižim nivoima menadžemnta koji treba da ih
ostvare (niži nivoi menadžmenta ne učestvuju u procesu budžetiranja). Ovaj pristup karakteriše čvrsta kontrola
i tok informacija od vrha ka dnu preduzeća. Primenjiv je u malim i mladim preduzećima, obično funkcionalno
strukturiranim, koja posluju u stabilnom okruženju.
2.Decentralistički pristup (odozdo na gore ili od dna ka vrhu, tj. bottom up pristup)
Ovaj pristup podrazumeva pripremanje parcijalnih planova (budžeta) po organizacionim delovima preduzeća
od strane nižih nivoa menadžmenta. Drugim rečima, svaki menadžer ima odgovornost za pripremanje budžeta
iz sopstvenog područja odgovornosti. Master budžet predstavlja zbir pojedinačnih planova (budžeta). Osnovni
nedostaci ovog pristupa su nedostatak usmeravajućih informacija sa vrha preduzeća i loša poprečna
koordinacija.
3.Participativni pristup
Predstavlja kombinaciju prethodna dva pristupa, od kojih nijedan ne odražava suštinu budžetiranja koje se mora
zasnivati na dvosmernom komunicuiranju. Osnovne krakteristike participativnog pristupa su: dvosmerno (tj.
višesmerno) komuniciranje, poprečno uskladjivanje (koordinacija) parcijalnih budžeta, odobravanje budžeta na
višim upravljačkim nivoima i učešće menadžera i zaposlenih u pripremanju budžeta.
Prema ovom pristupu, centralni menadžement preduzeća (imajući u vidu viziju i dugoročnu orijentaciju
preduzeća) šalje budžetske preporuke, odnosno usmeravajuće informacije (o ciljevima, strategiji, opštim
uslovima poslovanja) menadžerima divizija i poslovnih funkcija koji su zaduženi za pripremanje inicijalnih
budžeta (s obzirom na to da bolje poznaju neposredno okruženje preduzeća – kupce, dobavljače, konkurente).
Ukoliko u inicijalnim budžetima postoje odredjena odstupanja u odnosu na ciljeve definisane na vrhu, mora
doći do njihovog uskladjivanja (redefinisanja budžeta) ili do redefinisanja ciljeva (ukoliko se ispostavi da
postoje odredjena ograničenja), a sve to pre njihovog konačnog prihvatanja i objedinjavanja u okviru master
budžeta. Ovaj pristup je naročito zastupljen u divizionalno strukturiranim preduzećima, mada to ne znači da se
ne može primenjivati i u funkcionalno strukturiranim preduzećima.
Napomena – Primer ispitnog pitanja: Navedite moguće pristupe koji se koriste u procesu razvijanja master
budžeta i navedite karakteristike pristupa čija je primena naročito zastupljena u divizionalno strukturiranim
preduzećima.
PRIPREMANJE MASTER BUDŽETA
Pripremanje master budžeta obuhvata pripremanje sledećih pojedinačnih (parcijalnih) planova (koji se
objedinavaju u okviru master budžeta):
Izveštaj o prihvaćenoj budžetskoj politici
Napomena: Izveštaj o prihvaćenoj budžetskoj politici ne predstavlja plan u klasičnom smislu. Može se nazvati
i izveštajem o osnovnim budžetskim preporukama.
206
Sadrži informacije koje usmeravaju proces budžetiranja na nižim nivoima (odnosno pruža usmeravajuće
informacije menadžerima odgovornim za proces budžetiranja na nižim nivoima). U pitanju su informacije o
ciljevima, strategiji, opštim uslovima u okruženju itd.
Predstavlja formalni izraz budžetske politike usvojene za odredjeni period (godinu). Sastavlja ga centralni
menadžment, a zatim ga distribuira nosiocima budžetskog procesa na nižim nivoima.
 Ciljevi izveštaja o prihvaćenoj budžetskoj politici (moguće ispitno pitanje)

Izveštaj o prihvaćenoj budžetskoj politici ima dva bitna cilja:
1.Treba da upozna menadžere na nižim nivoima sa očekivanjima na vrhu preduzeća, kako bi oni na ta očekivanja
odgovorili kroz inicijalne budžete.
2.Treba da pruži podršku procesu budžetiranja od strane centralnog menadžementa i ukaže na značaj ovog
procesa, zbog čega ovaj izveštaj potpisuje generalni direktor.
Napomena: Osim objašnjenja ciljeva izveštaja o prihvaćenoj budžetskoj politici kao ispitno pitanje može se
javiti i objašnjenje izveštaja u celosti.
Plan (budžet) prodaje i prihoda od prodaje
Često se kaže da je plan prodaje pojedinačno najvažnji plan u budžetsko procesu. Predstavlja polaznu osnovu
za izradu drugih parcijalnih planova, zato što njegova sadržina može značajno uticati na sadržinu (odnosno na
pripremanje) drugih planova (napr. planirani obim prodaje utiče na planirani obim proitvodnje, odnosno na plan
proizvodnje, kada je tražnja ograničavajući faktor). Ukoliko je plan prodaje loš to može bitno uticati na kvalitet
ostalih planova.
 Ciljevi planiranja prodaje (plana prodaje) – moguće ispitno pitanje

Ciljevi planiranja prodaje su:
1.Omogućava manju neizvesnost u pogledu budućih prihoda od prodaje.
2.Pruža informacije značajne za kreiranje drugih parcijalnih planova.
3.Uključuje procene (očekivanja) menadžera u proces planiranja.
4.Predstavlja standard (osnov) za kontrolu prodajnih ostvarenja.
 Osnovne komponente za pripremanje plana prodaje su:

1.Usmeravajuće informacije sa vrha, koje proizilaze iz usvojene budžetske politike na nivou preduzeća (za
odredjeni budžetski preiod).
2.Istraživanje tržišta, cene i kvalitet proizvoda, plan ulaganja u promociju, plan distribucije, ali i parcijalni
planovi prodaje (po proizvodima, kanalima distribucije itd.).
3.Ograničenja koja proizilaze iz drugih poslovnih funkcija.
207
 Tokovi informacija (komuniciranja, ali i tokovi aktivnosti) prilikom pripremanja plana prodaje
Pripremanje plana prodaje podrazumeva višesmerno komuniciranje:
1.Izmedju menadžmenta preduzeća i menadžera iz marketing funkcije
Menadžeri na svim organitzacionim nivoima u okviru marketing funkcije treba da bududu upoznati sa
budžetskim preporukama sa vrha, odnosno sa usmeravajućim informacijama o opštim i specifičnim ciljevima,
strategiji itd.
2.U okviru marketing funkcije
Direktor marketinga treba da upozna menadžere u okviru marketing funkcuje sa ciljevima i strategijom na nivou
marketing funkcije, ali i sa planom ulaganja u promociju. Menadžeri prodaje, menadžeri prodaje grupa i
pojedinačnih proizvoda na bazi istraživanja tržišta, politike cena i kvaliteta, budžeta promocije i budžeta
distribucije kreiraju inicijalne budžete kao odgovor na budžetske preporuke sa vrha. Ukoliko inicijalni budžeti
nisu u skladu sa očekivanjima (ciljevima) sa vrha, marketing menadžeri pružaju informacije o odredjenim
ograničenjima (iz okruženja ili iz drugih poslovnih funkcija) koja mogu uticati na revidiranje očekivanja
(ciljeva).
3.Izmedju menadžera iz marketing funkcije i drugih poslovnih funkcija
Plan prodaje predstavlja osnovu za izradu drugih parcijalnih planova, medjutim i sam se nalazi pod uticajem
odredjenih ograničenja iz drugih poslovnih funkcija, kao što su napr. nemogućnost proizvodnje da izadje u
susret zahtevima prodaje, nemogućnost nabavke da obezbedi odgovarajuće količine materijala ilinemogućnost
finansija da podrži kreditiranje kupaca. Sva ova ograničenja mogu uticati na revidiranje plana prodaje.
Napomena: Tokovi komuniciranja prilikom pripremanja plana prodaje, objasnite ili grafički predstavite –
moguće ispitno pitanje. Grafičko predstavljanje tokova komuniciranje prilikom pripremanja plana prodaje
prezentovano je u prezentaciji sa predavanja ili u knjizi na strani 468.
 Prognoze prodaje
Prognoze prodaje na svim nivoim u okviru marketing funkcije predstavlajju važan informacioni input prilikom
pripremanja plan prodaje. Predstavljaju pokušaj projektovanja prodaje pod odredjenim pretpostavkama koje ne
moraju biti zadovoljene i kao takve se ne mogu poistovetiti sa planom prodaje koji sadrži konkretne procene
koje se odnose na obim prodaje, cene, asortiman itd. U ovom kontekstu može se reći da se prilikom planiranja
prodaje prognoze prodaje prihvataju, odbacuju ili modifikuju.
 Projektovanje prodaje
Za projektovanje prodaje koriste se razne tehnike, kao što su:
1.procene prodajnog osoblja
2.regresiona analiza i analiza trenda
3.istraživanje tržišta (kada su pitanju novi proizvodi) itd.
 Odgovornost za pripremanje i sadržinu plana prodaje (moguće ispitno pitanje)

Odgovornost za pripremanje plana prodaje locirana je u okviru marketing funkcije. Konačnu odgovornost za
pripremanje plana prodaje snosi direktor marketinga. Očekivanja od nosilaca budžetskog procesa su različita
kada su pitanju:
208
1.Dugoročni plan prodaje koji bi trebalo da sadrži projekcije prodaje i prihoda od prodaje po glavnim
proizvodima i grupama proizvoda za nekoliko godina unapred.
2.Operativni (godišnji) plan prodaje koji bi trebalo da sadrži detaljne projekcije prodaje i prihoda od prodaje
celokupnog asortimana, i to po mesecima, kvartalima i na godišnjem nivou.
Napomena: Primer gotovog plana prodaje, zasnovanog na primeru 7. iz zbirke, prezentovan je u prezentaciji
sa predavanja. I naredni planovi prezentovani su u prezentaciji sa predavanja i zasnovani su na informacijama
iz primera 7. iz zbirke (to dalje neće biti posebno naglašavano). Pripremanje svih planova, uključujući i
pripremanje master budžeta, biće detaljno objašnjeno i prezentovano na času.
Plan (budžet) proizvodnje
 Medjusobna povezanost plana prodaje i plana proizvodnje

Tri faktora koji značajno utiču na plan proizvodnje su:
1.Obim prodaje (odnosno tražnja) predstavljena u planu proizvodnje
2.Raspoloživi proizvodni kapaciteti
3.Politika zaliha
U situaciji u kojoj je tražnja (prodaja) ograničavajući faktor, plan proizvodnje je odredjen planom prodaje
i politikom zaliha.
U situaciji u kojoj na strani tražnje (prodaje) nema ograničenja (napr. u preduzećima koja se bave
proizvodnjom i prodajom plemenitih metala) proizvodni kapaciteti (odnosno plan proizvodnje) će bitno uticati
na plan prodaje. Naravno, u ovoj situaciji proizvodni kapaciteti odredjuju plan proizvodnje, koji zatim oderdjuje
plan prodaje.
 Tokovi komuniciranja (informacija) prilikom pripremanja (razvijanja) plana proizvodnje

Pripremanje plana proizvodnje podrazumeva višesmerno komuniciranje:
1.Izmedju centralnog menadžmenta i menadžera iz poslovne funkcije proizvodnje (proizvodne funkcije)
2.Komuniciranje u okviru poslovne funkcije proizvodnje
3.Komuniciranje izmedju menadžera proizvodnje i menadžera prodaje (ali i drugih poslovnih funkcija)
Sva bitna pitanja koja se tiču pripremanja plana proizvodnje (uključujući i slanje osnovnih budžetskih
preporuka) rešavaju seu trouglu vrh preduzeća (centralni menadžement), menadžeri proizvodnje i menadžeri
prodaje. Ova važna pitanja se odnose na politiku zaliha, stabilnost proizvodnje, kvalitet proizvoda,
kapitalna ulaganja u proizvodne kapacitete itd. Vrh preduzeća postavlja standarde u pogledu kvaliteta,
donosi odluke o ulaganjima u kapacitete, ali i posreduje u rešavanju konflikata izmedju menadžera
proizvodnje i menadžera prodaje. Do konflikata dolazi zbog različitih interesa. Sa jedne strane menadžeri
proizvodnje mogu insistirati na standardizciji proizvoda kako bi došlo do povećanja efikasnosti (snižavanja
troškova), dok sa druge strane menadžeri prodaje mogu insisitirati na uvodjenju novih proizvoda ili na
209
izmenama karakteristika postojećih proizvoda kako bi došlo do povećanja prodaje (konflikati koji mogu
nastati prilikom pripremanja plana proizvodnje – moguće ispitno pitanje).
Politika zaliha može uticati na dešavanja u različitim poslovnim funkcijama ćiji menadžeri mogu imati različite
interese po ovom pitanju, što svakako zahteva koordinaciju. Menadžeri prodaje mogu insistirati na što većim
zalihama gotovih proizvoda kako bi obezbedili kontinuitet prodaje, menadžeri proizvodnje mogu insistirati na
što većim zalihama materijala kako bi obezebedili kontinuitet proizvodnje i odgovorili zahtevima prodaje,
menadžeri nabavke mogu biti zainteresovani za nabavke materijala u što većim količinama (samim tim i za veće
zalihe) kako bi dobili količinske popuste. Ograničenja za sve ove zahteve mogu doći iz finansijskog sektora
(ograničenja se odnose na sposobnost preduzeća da vrši ulaganja u zalihe). Nivo zaliha koji je realno potreban
preduzeću nalazi se izmedju zahteva proizvodnje i prodaje sa jedne strane, i zahteva iz finansijskog sektora sa
druge.
Stabilnost proizvodnje je povezana sa politikom zaliha:
1.Preduzeća se mogu odlučiti za stabilnu proizvodnju, nezavisnu od kretanja tražnje, što će dovesti do većih
zaliha u periodima manje tražnje, i obrnuto, do manjih zaliha u periodima veće tražnje.
2.Preduzeća se mogu odlučiti i za uskladjivanje obima proizvodnje i obima prodaje (tražnje).
Uskladjivanje plana proizvodnje i plana prodaje vrši se uz pomoć zaliha učinaka na sledeći način (moguće
ispitno pitanje):
Planirana prodaja
+ Planirane zalihe učinaka na kraju
- Zalihe učinaka na početku
= Planirana proizvodnja
Napomena: Pod zalihama se misli na količine proizvoda, a ne na njihovu vrednost.
Komuniciranje (odnosno uskladjivanje, ili koordinacija) izmedju proizvodnje i drugih poslovnih funkcija
nije vezano samo za politiku zaliha. Napr. koordinacija sa finansijama je potrebna zbog mogućnosti
finansiranja proizvodnje, sa nabavkom zbog nabavke kvalitetnih materijala, a sa istraživanjem i razvojem zbog
razvijanja novih i unapredjenja postojećih proizvoda.
Komuniciranje (koordinacija, uskladjivanje) u okviru proizvodnje kao poslovne funkcije je potrebno kako
bi se uskladile aktivnosti, odnosno budžeti različitih centara odgovornosti u okviru proizvodne funkcije (kao što
su proizvodne linije, proizvodni pogoni itd.).
1.Objasnite ili grafički predstavite tokove komuniciranja prilikom pripremanja plana proizvodnje. Grafičko
prezentovanje tokova komuniciranja može se naći u prezentaciji sa predavanja ili uknjizi na strani 472.
2.Ukratko objasnite problem pojave mogućih konflikata u procesu planiranja izmedju menadžera proizvodnje
i menadžera prodaje.
3.Kako se u planu proizvodnje utvrdjuje količina proizvoda koju treba proizvesti u budžetskom periodu (tj. kako
se vrši uskladjivanje plana proizvodnje i plana prodaje?
210
 Odgovornost za pripremanje plana proizvodnje (moguće ispitno pitanje)
Odgovornost za pripremanje plana proizvodnje snosi planska služba proizvodnje i menadžeri odgovarajućih
centara odgovornosti u okviru proizvodnje koji dobro poznaju proizvodni proces, potrebe za materijalom i
moguća ograničenja. Konačnu odgovornost za pripremanje plana proizvodnje snosi direktor proizvodnje ili
njegov zamenik.
Napomena – Moguće ispitno pitanje: Ukratko opišite plan (iranje) proizvodnje.
Planiranje troškova proizvodnje
Planiranje troškova proizvodnje zahteva podelu troškova proizvodnje na:
1.Direktne (pojedinačne) troškove proizvodnje, koji uključuju:
1)Troškove direktog materijala
2)Troškove direktnog rada
2.Indirektne (opšte) troškove proizvodnje, koji se zatim dele na varijabilne i fiksne
Napomena: Grafičko prezentovanje planiranja troškova proizvodnje (odnosno grafičko prezentovanje toka
aktivnosti prilikom planiranja troškova proizvodnje) – moguće ispitno pitanje. Grafička prezentacija se može
naći u prezentaciji sa predavanja ili u knjizi na strani 476.
I.Plan troškova direktnog materijala
Napomena: Troškovi direktnog materijala mogu se nazvati troškovima materijala za izradu.
Troškovi direktnog materijala mogu biti veoma visoki i kao takvi mogu značajno opterećivati prihode i rezultat
preduzeća, što svakako ukazuje na važnost njihovog planiranja, odnosno na važnost ovog plana.
 Odgovornost za pripremanje i sadržinu plana troškova direktnog materijala (moguće ispitno

pitanje)
Odgovornost za pripremanje i sadržinu ovog plana je podeljena izmedju:
1.Proizvodnje, tj nosilaca budžetskog procesa u okviru proizvodne funkcije ((menadžera proizvodnje koji si
zaduženi za budžetitanje) koji su odgovorni za količine i vrste materijala.
2.Nabavke, tj. nosilaca budžetskog procesa u okviru nabavka koji si odgovorni za nabavne cene i kvalitet
materijala.
 Ključni informacioni inputi za pripremanje plana troškova direktnog materijala (moguće ispitno
pitanje)
Ključni informacioni inputi za pripremanje plana troškova direktnog materijala su:
1.Planirana proizvodnja, odnosno planirani (projektovani) obim proizvodnje koji se preuzima iz plana
proizvodnje.
211
2.Planirana (standardna, projektovana) potrošnja materijala po jedinici proizvoda (napr. 2 kg nekog materijala /
jedinici). Može se utvrditi na nekoliko načina
1)Na osnovu iskustva u vezi sa potrošnjom materijala u prethodnom periodu.
2)Na osnovu procena stručnjaka.
3)Na osnovu tehnološkog postupka (inženjerskih proračuna), što je najbolji metod
Napomena:Ukoliko su standardi u potrošnji postavljeni kao realni mogu se odmah primeniti kao takvi, sa druge
strane ako su standardi definisani kao teorijski moraju se korigovati za očekivana odstupanja da bi se mogli
primeniti u budžetskom procesu.
3.Očekivane (planirane) nabavne cene materijala (po jedinici materijala), napr. 10 dinara / kg. Ove informacije
treba da pruži nabavka.
II.Plan troškova direktnog rada
Napomena: Troškovi direktnog rada mogu se nazivati i troškovima direktnih plata ili troškovima plata
izrade.
Na troškove rada utiču brojni faktori poput broja zaposlenih, ulaganja u obrazovanje zaposlenih, pregovori sa
sindikatima, dinamika zapošljavanja itd.
Troškovi direktnog rada odnose se na troškove plata radnika koji direktno (neposredno) učestvuju u procesu
proizvodnje. Sa druge strane troškovi plata radnika koji učestvuju u procesu proizvodnje, ali ne neposredno,
prestavljaju tzv. inidirektne (opšte) troškove rada i predstavljaju sastvani deo plana opštih troškova proizvodnje.
 Ključni informacioni inputi za pripremanje plana troškova direktnog rada (moguće ispitno
pitanje)
Ključni informacioni inputi za pripremanje plana troškova direktnog rada su:
1.Planirani obim proizvodnje, koji se preuzima iz plana proizvodnje.
2.Standardno vreme izrade po jedinici proizvoda (ili planirani časovi rada po jedinici proizvoda). Napr. 2h /
jedinici proizvoda. Može se utvrditi na 3 načina: na osnovu iskustva u prethodnom periodu, na osnovu procena
stručnjaka i na osnovu tehnološkog postupka (na osnovu inženjerskih proračuna).
3.Planirana cena rada po času (koja predstavlja satavni deo politike plata). Napr. 10 dinara / h.
III.Plan opštih (indirektnih) troškova proizvodnje
 Heterogenost opštih troškova proizvodnje

Opšti troškovi proizvodnje uključuju sve troškove proizvodnje osim troškova direktnog rada i troškova
direktnog materijala.
Opšti troškovi su vrlo heterogeni troškovi, kako u pogledu vrsta troškova, tako i u pogledu njihovog ponašanja
u odnosu na obim aktivnosti (što zahteva podelu ovih troškova na varijabilne, fiksne i mešovite).
Opšti troškovi proizvodnje uključuju:
1.Opšte varijabilne troškove proizvodnje, koji obuhvataju:
212
1)Troškove indirektnog rada (plata)
2)Troškove indirektnog (ostalog) materijala
3)Troškove energije
2.Opšte fiksne troškove proizvodnje, koji obuhvataju:
1)Troškove amortizacije
2)Troškove održavanja mašina
3)Troškove kontrole proizvodnje
4)Troškove poreza na imovinu
5)Troškove osiguranja
6)Ostale opšte fiksne troškove proizvodnje
Napomena: Fiksni troškovi su uglavnom opšti (indirektni).
U okviru opštih troškova proizvodnje postoje troškovi koji nastaju u samom procesu proizvodnje na koje
menadžeri proizvodnje mogu uticati (nalaze se pod njihovom kontrolom). Medjutim, u okviru opštih troškova
postoje i troškovi koji nastaju u vezi sa proizvodnjom, ali izvan samog procesa proizvodnje (kao napr. troškovi
poreza i osiguranja). Ovi troškovi se ne nalaze pod kontrolom menadžera proizvodnje.
 Planiranje opštih troškova proizvodnje (moguće ispitno pitanje)

Opšti troškovi se ne mogu direktno vezati za pojedinačne proizvode, već se to čini uz pomoć odgovarajućih
ključeva (što je prethodno već detaljno objašnjeno u okviru računovodstva troškova).
Opšti troškovi proizvodnje se mogu planirati na 2 načina:
1.Prvi način polazi od iznosa istorijskih troškova (troškova nastalih u prethodnom periodu), koji se zatim
koriguju za očekivane promene u budžetskom periodu. Ovaj način je jednostavniji, ali i manje pouzdan.
2.Drugi način zahteva podelu opštih troškova proizvodnje na fiksne i varijabilne, uključujući i podelu
semivarijabilnih (odnosno mešovitih) troškova na njihovu fiksnu i varijabilnu komponentu uz pomoć nekog
od metoda kao što su metod najmanjih kvadrata, grafički metod itd. Zatim se ove komponente priključuju
fiksnim i varijabilnim troškovima. Nakon toga se varijabilni troškovi vezuju za obim aktivnosti, dok se fiksni
troškovi utvrdjuju u ukupnom iznosu, nakon čega se standardizuju po jedinici uz pomoć praktičnog kapaciteta.
Napomena – Primer ispitnog pitanja: Objasnite problem planiranja opštih troškova proizvodnje.
 Odgovornost za pripremanje plana opštih troškova proizvodnje (moguće ispitno pitanje)

Odgovornost za pripremanje plana opštih troškova proizvodnje je podeljena izmedju:
1.Menadžera proizvodnje zaduženih za budžetiranje koji su odgovorni za planiranje opštih troškova proizvodnje
koji se nalaze pod njihovom kontrolom.
2Planske službe koja snosi odgovornost za planiranje opštih troškova koji se ne nalaze pod kontrlom menadžera
proizvodnje, ali pripadaju proizvodnji (napr. troškovi osiguranja i poreza). Takodje, planska služba koordinira
ceo proces proizvodnje.
213
Plan (budžet) nabavke
 Medjusobna povezanost plana (budžeta) nabavke i plana troškova direktnog materijala

Plan nabavke se nalazi pd značajnim uticajem plana proizvodnje, odnosno pod uticajem plana troškova
direktnog materijala (koji se zasniva na planu proizvodnje) kojim se definišu vrste i vremenski raspored potreba
za materijalom što direktno utiče na plan nabavke. Sa druge strane, planom nabavke utvrdjuju se mogućnosti za
nabavku potrebnog materijala od čega zavisi izvodljivost proizvodnje. Zbog ove dvosmerne veze, plan nabavke
i plan troškova direktnog materujala često čine jedinstven plan.
 Odgovornost za sadržinu i pripremanje plana (budžeta) nabavke (moguće ispitno pitanje)

Odgovornost za pripremanje plana nabavke je podeljena izmedju:
1.Nosioca budžetskog procesa u okviru proizvodnje koji su odgovorni za količine, vrste i kvalitet materijala.
2.Nosioca budžetskog procesa u okviru nabavke koji su odgovorni za izbor dobavljača, nabavne cene, troškove
nabavke i troškove držanja zaliha.
Napr. ukoliko dodje do lošeg kvaliteta proizvoda zbog upotrebe materijala lošeg kvaliteta, odgovornost će
snositi menadžeri proizvodnje ako su uputili pogrešne zahteve menadžerima nabavke, ili menadžeri nabavke
ako nisu ispoštovali zahteve menadžera proizvodnje.
 Ključni informacioni inputi za pripremanje plana nabavke (moguće ispitno pitanje)

Ključni informacioni inputi za pripremanje plana nabavke su:
1.Planirana proizvodnja, odnosno planirana potrošnja (upotreba) materijala koja proizilazi iz plana proizvodnje.
2.Politika zaliha.
3.Očekivane nabavne cene materijala (po jedinici materijala) – slično kao kod planiranja troškova direktnog
materijala.
Politika zaliha utiče na nejednakost plana troškova direktnog materijala i plana nabavke. S obzirom na to
i uskladjivanje ova dva plana vrši se uz pomoć zaliha. Uskladjivanje planirane upotrebe (potrošnje) materijala i
planirane nabavke materijala, odnosno uskladjivanje plana troškova direktnog materijala i plana nabavke vrši
se na sledeći način:
Planirana (ukupna) potrošnja materijala (utrošci materijala)
+ Planirane zalihe materijala na kraju perioda
- Zalihe materijala na početku perioda
= Planirana nabavka materijala
 Ključni faktori koji utiču na politiku zaliha materijala (moguće ispitno pitanje)
Ključni faktori koji utiču na politiku (visinu) zaliha materijala su:
1.Mogućnost sinhronizovanja (uskladjivanja) nabavke potrebnog materijala i potreba proizvodnje, što

podrazumeva držanje odredjenih sigurnosnih zaliha materijala kako bi se obezbedio kontinuitet proizvodnje.
214
2.Efikasnost nabavke, što podrazumeva vodjenje računa o veličini porudžbina, sklapanje dugoročnih ugovora
sa dobavljačima, adekvatne uslove nabavke itd.
3.Skladištenje, što podrazumeva veličinu skladišnog prostora, troškove skladištenja itd.
4.Finansijska ograničenja, kao što su:
1)Mogućnost finansiranja nabavke
2)Troškovi držanja zaliha
5.Ostala ograničenja, kao što su očekivano povećanje cena materijala na tržištu ili očekivani nedostatak
materijala na tržištu (nedostatak ponude).
Napomena – Primer ispitnog pitanja: Ukratko objasnite probleme i faktore koji opredeljuju vodjenje
adekvatne politike zaliha prilikom izrade budžeta nabavke.
Planiranje troškova prodatih proizvoda
 Uskladjivanje plana troškova proizvodnje i plana troškova prodatih proizvoda

Plan troškova (proizvodnje) prodatih proizvoda proizilazi iz plana troškova proizvodnje. Izmedju ova dva plana
postoji jednakost kada su obim proizvodnje i obim prodaje jednaki. Medjutim, ukoliko to nije slučaj potrebno
je njihovo uskladjivanje. U ovom kontekstu moguće su dve situacije:
1.Kada je obim proizvodnje veći od obima prodaje
U ovom slučaju, krajnje zalihe pored vrednosti početnih zaliha uključuju još i troškove proizvodnje
nerealizovanih proizvoda koji završavaju na zalihama. Troškovi proizvodnje su veći od troškova (proizvodnje)
prodatih proizvoda. Da bi se dobili troškovi proizvodnje prodatih proizvoda, troškovi proizvodnje se umanjuju
za iznos troškova proizvodnje koji su sadržani u nerealizovanim proizvodima (završili su na zalihama).
2.Kada je obim prodaje veći od obima proizvodnje
U ovom slučaju, deo ili cele početne zalihe gotovih proizvoda (u zavisnosti od toga koji deo zaliha je prodat)
ulaze u sastav troškova prodatih proizvoda. Troškovi prodatih proizvoda su veći od troškova proizvodnje. Da
bi se dobili troškovi prodatih proizvoda , troškovi proizvodnje se moraju uvećati za iznos (vrednost) realizovanih
zaliha.
Uskladjivanje plana proizvodnje i plana troškova prodatih proizvoda se vrši na sledeći način (koji ujedno
predstavlja i način za utvrdjivanje planiranih troškova prodatih proizvoda):
Planirani troškovi proizvodnje
+ Vrednost zaliha učinaka na početku perioda
- Planirana vrednost zaliha učinaka na kraju perioda
= Planirani troškovi prodatih proizvoda
215
Planiranje troškova prodatih proizvoda može se vršiti na sledeći način (koji ujedno predstavlja drugi način
za utvrdjivanje planiranih troškova prodatih proizvoda, pored uskladjivanja):
Planirani troškovi prodatih proizvoda
= standardna varijabilna proizvodna cena koštanja x planirani obim prodaje
Napomene:
1.Prethodna formula već je spominjana prilikom obradjivanja računovodstva troškova. Kalkulacija standardne
varijabilne proizvodne cene koštanja je takodje prethodno detaljno objašnjena, tako da se nećemo osvrtati na
objašnjenje kalkulacije prezentovane u prezentaciji sa predavanja koja se odnosi na planiranje i kontrolu.
2.Povezanost i uskladjivanje planiranih troškova proizvodnje i planiranih troškova prodatih proizvoda –

moguća ispitna pitanja.
3.Ukratko opišite plan (iranje) troškova prodatih proizvoda – moguće ispitno pitanje.
Planiranje neproizvodnih troškova
Neproizvodni troškovi uključuju (kao što je već spominjano u okviru računovodstva troškova):
1.Troškove marketinga (često se nazivaju i troškovima prodaje)
2.Troškove opšteg upravljanja i administracije (često se nazivaju samo troškovima uprave)
Planiranje troškova marketinga
Plan troškova marketinga priprema se zajedno sa planom prodaje, ili eventualano odmah nakon plana prodaje,
s obzirom na njihovu medjusobnu povezanost. S jedne strane planirani obim prodaje utiče na troškove
marketinga (kao što su troškovi pakovanja, transporta), dok sa druge strane planirani troškovi marketinga
(troškovi promocije) utiču na planirani obim prodaje.
Troškovi marketinga obuhvataju dve vrste troškova, i to troškove promocije i troškove distribucije:
I.Troškovi promocije (troškovi kreiranja tražnje ili pribavljanja porudžbina)
Troškovi promocije usmereni su na ostvarenje odgovarajućeg obima i strukture prodaje (tražnje). Oni
obuhvataju troškove privredne propagande, troškove lične prodaje, troškove unapredjenja prodaje, troškove
direktnog marketinga i troškove odnosa sa javnošću.
 Metodi projektovanja troškova promocije (moguće ispitno pitanje)

Za projektovanje troškova promocije (promotivnih aktivnosti) koristi se nekoliko metoda:
216
1.Metod raspoloživih sredstava za promotivne aktivnosti
U pitanju je jednostavan metod koji uvažava finansijske mogućnosti preduzeća i omogućava lakšu kontrolu
troškova promocije izvan marketinf funkcije. Kao nedostatak ovog metoda može se istaći to što skida
odgovornost sa nosioca budžetskog procesa u okviru marketing funkcije za efekte promocije (efekte koji treba
da proisteknu iz ulaganja u promociju). Medjutim sa druge strane marketing menadžeri koji su svakako
odgovorni za efekte promocije (prihode od prodaje) mogu biti nezadovoljni raspoloživim sredstvima.
2.Metod procenta od prodaje – prethodnom periodu, tekućem periodu ili budućem periodu.
Prednost ovog metoda je jednostavna primena i uvažavanje finansijskih mogućnosti preduzeća. Osnosvni
nedostatk ovog metoda jeste to što promociju posmatra kao posledicu, a ne kao uzrok prodaje.
3.Metod ugledanja na konkurentska preduzeća
U vezi primene ovog metoda postoje dva problema:
1)Kako doći do informacija o planiranim troškovima promocije, s obzirom na to da su ove informacije uglavnom
internog karaktera.
2)Konkurenti mogu loše planirati troškove promocije pa se to može preneti na preduzeće.
4.Metod cilja i zadatka (najbolji metod)
Primena ovog metoda podrazumeva definisanje ciljeva koje na području promocije treba ostvariti, zatim
definisanje zadataka čija realizacija treba da omogući ostvarenje ciljeva i konačno definisanje troškova
(sredstava) koji su potrebni za realizaciju zadataka. Ovaj metod omogućava povezivanje ulaganja i efekata
ulaganja, što dovodi do veće odgovornosti marketing menadžera i nosioca budžetskog procesa u okviru
marketing funkcije.
1.Ukratko objasnite osnovne metode koje se koriste prilikom planiranja troškova promotivnih aktivnosti.
2.Navedite probleme vezane za planiranje troškova promotivnih aktivnosti prema metodi ugledanja na
konkurentska preduzeća.
3. Ukratko objasnite problem razvijanja plana troškova promotivnih aktivnosti.
II.Troškovi distribucije (troškovi izvršenja porudžbina ili zadovoljavanja tražnje)
Troškovi distribucije nastaju prilikom kretanja proizvoda od proizvodjača do potrošača. Treba da omoguće
dostavu proizvoda na odgovarajućem mestu u odgovarajuće vreme. Uključuju troškove materijala za pakovanja,
troškove transporta, troškove skladištenja, troškove držanja zaliha itd.
Glavni faktori koji utiču na visinu (i strukturu) troškova distribucije su:
1)Veličina organizacije
2)Širina asortimana
3)Karakteristike proizvoda
4)Krakteristike kupaca
217
 Struktura troškova marketinga (moguće ispitno pitanje)

Strukturu troškova marketinga čine:
1.Fiksni troškovi (koji su uslovljeni samim postojanjem marketing funkcije)
Uključuju deo troškova amortizacije, troškove zakupa (zakupnina), troškove plata administrativnih radnika u
okviru marketing funkcije.
Planiranje ovih troškova zasniva se na istorijskim troškovima koji se zatim koriguju za očekivane promene u
budžetskom periodu. Utvrdjuju se prvo u ukupnom iznosu na godišnjem nivou, a zatim se rasporedjuju po užim
veremenskim intervalima.
2.Diskrecioni fiksni troškovi koji predstavljaju posledicu tekućih odluka menadžera (u kontekstu budžetiranja
to su odluke u budžetskom periodu).
Uključuju, pre svega, troškove promotivnih aktivnosti, za čije planiranje se koristi neki od prethodno
pomenutih metoda. Planiraju se na nivou centara odgovornosti u okviru marketing funkcije i na nivou cele
marketing funkcije u ukupnom iznosu, a zatim se uz pomoć odgovarajućih ključeva (kriterijuma) rasporedjuju
po pojedinačnim proizvodima.
3.Varijabilni troškovi
Menjaju se u skladu sa promenom obima aktivnosti. Pre svega uključuju troškove distribucije.
Planiranje ovih troškova vrši se na nivou centara odgovornosti u okviru marketing funkcije i na nivou cele
funkcije u ukupnom iznosu, ali i po jedinici proizvoda.
4.Semivarijabilni (mešoviti) troškovi
Ove troškove treba razložiti na fiksnu i varijabilnu komponentu (uz pomoć nekog od metoda kao što je metod
najmanjih kvadrata ili grafički metod) i nakon toga ih treba pridružiti fiksnim i varijabilnim troškovima.
1.Koji troškovi se pojavljuju u strukturi troškova marketinga i kako se oni planiraju?
2.Ukratko objasnite šta podrazumeva uspešno rukovanje mešovitim troškovima u procesu donošenja
plansko – kontrolnih odluka. Obratite pažnju da smo rukovanje mešovitim troškovima već spominjali u
okviru izlaganja o planiranju opštih troškova proizvodnje.
Planiranje troškova opšteg upravljanja i administracije
Ovi troškovi uključuju troškove finansijske funkcije, troškove računovodstvene funkcije, troškove
upravljanja ljudskim resursima, troškove pravnih poslova itd.
Gledajući po vrstama troškova uključuju troškove plata administrativnih radnika, troškove kancelarijskog
materijala, službenih putovanja itd.
Nastaju isključivo na nivou centrale (na nivou preduzeća) ali se odnose na sve organizacione delove.
218
 Planiranje (projektovanje) troškova opšteg upravljanja i administracije (moguće ispitno pitanje)

Projektovanje ovih troškova je često složeno zato što je teško uspostaviti njihovu vezu sa efektima koji iz njih
treba da proisteknu. To znači da odgovarajući iznos troškova ne mora da znači da će i pružene usluge biti
adekvatne. Visina ovih troškova često prevazilazi objektivne (stvarne) potrebe zbog čega se često ograničavaju
učešćem u ostvarenoj prodaji (kako bi se izbegao njihov nekontrolisani rast).
Najveći deo troškova opšteg upravljanja i administracije je fiksnog karaktera i njihovo planiranje se zasniva
na istorijskim troškovima koji se zatim koriguju za iznos inflacije i očekivane promene u aktivnostima u
budžetskom periodu. Mogu uključiti i diskrecione fiksne troškove, medjutim ovi troškovi se mogu uključiti u
plan samo uz dobro obrazloženje. Planiranje se vrši na nivou centara odgovornosti, ali i na nivou preduzeća kao
celine.
Napomena: Opišite plan (iranje) neproizvodnih troškova (troškova matketinga i troškova opšte uprave i
administracije) – moguće ispitno pitanje.
Planiranje kapitalnih ulaganja (kapitalno budžetiranje)
Kapitalno budžetiranje predstavlja proces procene, izbora i odobravanja investicionih projekata čija realizacija
treba da omogući ostvarenje ciljeva preduzeća.
Plan kapitalnih ulaganja je dugoročni plan koji sadrži planirana kapitalna ulaganja (investicione projekte) i
njihov vremenski raspored u periodu dužem od jedne godine. S obzirom na prethodnu činjenicu, plan kapitalnih
ulaganja je predmet pažnje operativnog budžetiranja (odnosno može se uključiti u master budžet) samo u meri
u kojoj se odnosi na odgovarajući budžetski period za koji se priprema master budžet i parcijalni planovi (godinu
ili kvartal).
 Kapitalno budžetiranje zahteva donošenje tri bitne odluke (tj. grupe odluka) – moguće ispitno
pitanje
1.Odluka o izboru investicionih projekata, uz pomoć nekog od metoda poput neto sadašnje vrednosti, metoda
realnih opcija itd.
2.Odluka o definisanju ukupnih kapitalnih ulaganja i njihovom vremenskom rasporedu u odrejenom periodu.
3.Odluka o tome kako finansirati kapitalna ulaganja. Da li iz internih izvora (novčanog toka iz poslovanja) ili iz
eksternih izvora.
Planiranje novčanih tokova (tokova gotovine)
Plan novčanih tokova je celovit plan, koji za razliku od prethodnih parcijalnih planova obuhvata sve aktivnosti
preduzeća iz odredjenog aspekta i kao takav sadrži sve planirane prilive i odlive gotovine u odredjenom
budžetskom periodu. Svi prethodni (parcijalni) planovi na odredjeni način utiču na pripremanje plana novčanih
tokova, kao napr. plan prodaje, plan nabavke, planovi troškova, plan kapitalnih ulaganja itd.
219
Napomena: Pored plana novčanih tokova, celoviti planovi su još i planirani bilans uspeha i planirani bilans
stanja.
 Odgovornost za pripremanje plana novčanih tokova (moguće ispitno pitanje)

Odgovornost za pripremanje plana novčanih tokova snosi služba za računovodstveno planiranje. Medjutim,
zbog toga što brojne odluke koje se nalaze u nadležnosti finansijske funkcije mogu uticati na ovaj plan (napr.
definisanje uslova prodaje ili isplate obaveza prema dobavljačima), konačnu odgovornost za pripremanje i
sadržinu ovog plana snosi finansijski direktor.
 Važnost projektovanog (planiranog) izvešataja o novčanim tokovima

Važnost projektovanog (planiranog) izvešataja o novčanim tokovima pre svega je odredjena time što se on
koristi za procenu likvidnosti preduzeća, ali i nemogućnošću drugih planova, poput projektovanog
bilansa stanja i bilansa uspeha, da odgovore na ovaj zahtev. Još jednom ponavljamo, likvidnost preduzeća
podrazumeva kontinuiranu uskladjenost novčanih tokova u svakom trenutku. Ovaj izveštaj projektuje
eventualne nedostatke gotovine (i u skladu sa tim potrebe za dodatnim finansiranjem), ili eventualne viškove
gotovine koje treba profitabilno plasirati i ostvariti odredjeni prinos.
 Ciljevi planiranja novčanih tokova (moguće ispitno pitanje)

Ciljevi planiranja novčanih tokova su:
1.Utvrdjivanje verovatne gotovinske pozicije preduzeća u budžetskom periodu.
2.Identifikovanje eventualnih viškova ili nedostataka gotovine u budžetskom periodu.
3.Definisanje potreba za zaduživanjem u slučaju pojave nedostatka gotovine, ili mogućnosti za plasiranje
eventualnih viškova gotovine.
4.Uskladjivanje novčanih tokova sa kretanjem prihoda, rashoda, obrtnog kapitala, investicija i obaveza.
5.Stvaranje osnove (standarda) za kontrolu novčanih tokova.
 Metodi pripremanja projektovanog izveštaja o novčanim tokovima

Moguće je primeniti dva metoda prilikom pripremanje projektovanog izveštaja o novčanim tokovima:
1.Direktni metod, koji je detaljniji i pogodan je za operativno (kratkoročno) planiranje.
2.Indirektni metod, koji je pogodan za dugoročno planiranje.
Napomena: Mi koristimo direktni metod za pripremanje projektovanog izveštaja o novčanim tokovima, dok
smo za pripremanje klasičnog izvešataja o novčanim tokovima u tekućem periodu (a što smo činili u okviru
finansijske analize) koristili indirektni metod.
 Pomoćni planovi koji prethode izradi projektovanog izveštaja o novčanim tokovima

Izradi projektovanog izvešataja o novčanim tokovima prethodi izrada dva pomoćna (odnosno parcijalna) plana,
a to su:
1.Plan očekivanih priliva gotovine po osnovu prodaje proizvoda (plan naplate potraživanja od kupaca)
2.Plan očekivanih odliva gotovine po osnovu nabavke materijala (plan izmirivanja obaveza prema
dobavljačima)
220
Napomena – Moguće ispitno pitanje: Objasnite načine pripreme plana novčanih tokova.
Planirani (projektovani) bilans uspeha (izvešataj o rezultatu)
Predstavlja instrument za testiranje prihvatljivosti poslovnih aktivnosti preduzeća i njihovog uticaja na dobitna
ostvarenja u budžetskom periodu. U pitanju je instrument za upravljanje rezultatom preduzeća koji se koristi
za praćenje razvoja rezultata po kraćim vremenskim intervalima unutar budžetskog perioda.
 Dileme koje se javljaju prilikom pripremanja planiranog bilansa uspeha

Prilikom pripremanja projektovanog bilansa uspeha javaljaju se dve dileme:
1.Koji sistem obračuna troškova primeniti?
Mi primenjujemo sistem obračuna po standardnim varijabilnim troškovima za svrhu operativnog budžetiranja,

pa u skladu satim i prilikom pripremanja ovog izvešataja.
2.Za koji vremenski period treba pripremati projektovani bilans uspeha?
Generalno, trebalo bi ga pripremati za iste vremenske intervale kao i projektovani izveštaj o novčanim tokovima.
Medjutim, s obzirom na to da generalno prilikom pripremanja izveštaja koji čine master budžet to činimo na
godišnjem nivou (osimizveštaja o novčanim tokovima u okviru koga imamo i kraće intervale), to ćemo učiniti
i prilikom pripremnja projektovanog bilansa uspeha, i to pre svega iz tehničkih razloga.Može se pripremati i za
kraće vremenske intervale, u skladu sa upravljačkim potrebama.
Projektovani (planirani) bilans stanja
Predstavlja instrument za projektovanje finansijske ravnoteže preduzeća. Treba da pokaže kako će sprovodjenje
planiranih poslovno – finansijskih aktivnosti preduzeća u budžetskom periodu uticati na imovinu (i njene
delove), obaveze i kapital, odnosno na finansijsku strukturu preduzeća.
 Proces pripremanja (projektovanja) projektovanog bilansa stanja (moguće ispitno pitanje)

Projektovanje bilansa stanja se razlikuje od projektovanja bilansa uspeha i izveštaja o novčanim tokovima. Za
razliku od ovih izvešataja, čije se projekcije, pre svega, zasnivaju na parcijalnim planovima, projektovanje
bilansa stanja se, pre svega, zasniva na ishodišnom bilansu stanja (početnom bilansu stanja - u pitanju je bilans
stanja iz perioda koji prethodi budžetskom periodu) i potencijalima preduzeća iskazanim u njemu. Ishodišni
bilans stanja se koriguje za očekivane promene u budžetskom periodu na imovini, obavezama i kapitalu koje će
nastati kao posledica sprovodjenja planiranih poslovno – finansijskih aktivnosti preduzeća ( u budžetskom
periodu), a kako bi se dobio projektovani bilans stanja.
Napomena: Grafičko predstavljanje pripremanja projektovanog bilansa stanja – moguće ispitno pitanje.
Grafičko predstavljanje se može naći u prezentaciji sa predavanja ili u knjizi na strani 505.
 Parcijalni planovi koji su značajni za projektovanje bilansa stanja
1.Plan kapitalnih ulaganja, plan naplate potraživanja i plan novčanih tokova utiču na promene na imovini.
221
2.Plan isplate obaveza prema dobavljačima i plan finansiranja utiču na promene na obavezama (na promene na
obavezama utiču aktivnosti koje se odnose na izmirivanje poslovnih i finansijskih obaveza, ali i na novo
zaduživanje).
3. Projektovani bilans uspeha, planirana upotreba dobitka i emisija akcija utiču na promene na kapitalu.
Projektovani bilans stanja se najčešće priprema na godišnjem nivou (nekad i polugodišnje), a redje u kraćim
vremenskim intervalima jer to zahteva dosta troškova.
Napomene:
1.Još jednom ponavljamo, master budžet čine projektovani izveštaj o novčanim tokovima, projektovani bilans
uspeha, projektovani bilans stanja i plan kapitalnih ulaganja (naravno samo u meri u kojoj se odnosi na budžetski
period).
2.Od prethodno obradjenih planova na ispitu se najčešće javljaju plan proizvodnje, plan nabavke, plan naplate
potraživnja, plan isplate obaveza prema dobavljačima, plan novčanih tokova i planirani bilans stanja.
Prihvatanje i distribuiranje master budžeta
Pripremanje master budžeta predstavlja proces uskladjivanja, povezivanja i objedinjavanja pojedinačnih

planova, a ne njihovo prosto sabiranje. Istovremeno, predstavlja proces tokom koga se menadžeri upoznaju sa
mogućim problemima u različitim delovima organizacije.
Nakon ukladjivanja i povezivanja, planovi se dostavljaju odboru za budžet koji procenjuje da li su u skladu sa
ciljevima preduzeća. Master budžet konačno odobrava (prihvata) generalni direktor, nakon čega je moguća
njegova distribucija nižim nivoima u preduzeću. Kompletan master budžet dobijaju potpredsednici, dok
menadžeri divizija i poslovnih funkcija dobijaju samo delove budžeta koji se na njih odnose.
Napomena: Objasnite prihvatanje i distribuiranje master budžeta – moguće ispitno pitanje.
FLEKSIBILNO PLANIRANJE I KONTROLA
(fleksibilno budžetiranje)
 Statičko budžetiranje (budžeti) vs. fleksibilno budžetiranje (budžeti) – moguće ispitno pitanje
Statičko budžetiranje (budžeti) predstavlja proces prevodjenja ciljeva i strategije u formalno – kvantitativne,
finansijske projekcije (prihoda, rashoda i rezultata) koje se pripremaju samo za jedan, očekivani obim (nivo)
aktivnosti (obim aktivnosti se najčešće izražava uz pomoć obima proizvodnje i prodaje). Statički budžeti
predstavljaju dobar osnov (standard) za kontrolu u stabilnim uslovima, u kojima se nivo aktivnosti može
predvideti sa zadovoljavajućom preciznošću.
Ipak, znatno se češće dešava da ostvareni nivo aktivnosti značajno odstupa od planiranog nivoa u statičkom
budžetu usled brojnih promena u okruženju (napr. promene privrednih uslova, akcije konkurenata), ili internih
222
nedostataka preduzeća. U ovakvim, dinamičnim uslovima, u kojima se nivo aktivnosti ne može predvideti sa
zadovoljavajućom preciznošću, statički budžeti prestaju da budu dobar osnov za kontrolu
Fleksibilno (dinamičko) budžetiranje (budžeti) predstavlja proces prevodjenja ciljeva i strategije u formalno
– kvantitativne, finansijske projekcije (prihoda, rashoda i rezultata) koje se pripremaju za više različitih
(alternativnih) nivoa aktivnosti. Uz to, fleksibilni budžeti omogućavaju prevodjenje planiranih veličina (napr.
prihoda i troškova) na ostvareni nivo aktivnosti, čime se stvara znatno bolja osnova za kontrolu ostvarenja u
dinamičnim uslovima (u poredjenju sa statičkim budžetima).
1.Objasnite koncept fleksibilnog budžetiranja (tj. šta podrazumeva primena fleksibilnog budžetiranja).
2.Definišite statički i fleksibilni budžet i navedite koji od njih ima prednosti u procesu kontrole (i u čemu se te
prednosti ogledaju). Pogledajte i izlaganje o budžetskoj kontroli koje će uslediti u nastavku.
 Pretpostavke na kojima se zasniva fleksibilno budžetiranje (moguće ispitno pitanje)

Koncept fleksibilnog budžetiranja se zasniva na nekoliko pretpostavki:
1.Definisanje relevantnog raspona aktivnosti
Relevantni raspon aktivnosti predstavlja raspon unutar koga se troškovi ponašaju na unapred definisan način,
odnosno unutar relevantnog raspona aktivnosti varijabilni troškovi po jedinici (prosečni varijabilni troškovi) i
ukupni fiksni troškovi su konstantni. Napr. ukoliko praktični kapacitet preduzeća iznosi 100 000 jedinica
proizvoda, relevantni raspon aktivnosti može biti izmedju 60 000 i 80 000 jedinica poizvoda.
2.Definisanje načina ponašanja troškova
Podrazumeva da ukupne troškove treba podeliti na fiksne troškove (treba utvrditi ukupne fiksne troškove),
varijabilne troškove (treba utvrditi varijabilne troškove po jedinici) i semivarijabilne (mešovite) troškove koje
treba podeliti na fiksni i varijabilni deo i zatim ih treba pridružiti fiksnim i varijabilnim troškovima.
3.Izbor više različitih nivoa aktivnosti, unutar relevantnog raspona, koji će biti uključeni u fleksibilni budžet.
Najčešće se biraju tri nivoa aktivnosti:
1)realni – napr. 70 000 jedinica proizvoda
2)pesimistički – napr. 62 000 jedinica proizvoda
3)optimistički – napr. 79 000 jedinica proizvoda
Podsećamo da relevantni raspon aktivnosti iznosi napr. izmedju 60 000 i 80 000 jedinica proizvoda.
4.Pripremanje fleksibilnog budžeta za izabrane nivoe aktivnosti
Vrši se uz pomoć budžetske formule, koja najčešće ima sledeću formu:
Y = ax + b
a – varijabilni troškovi po jedinici
x – obim aktivnosti
223
b – ukupni fiksni troškovi
5.Prevodjenje planiranih veličina (prihoda i troškova) na ostvareni nivo aktivnosti, što se čini u okviru
fleksibilnog budžeta. Na ovaj način se stvara bolja osnova za kontrolu i utvrdjivanje odgovornosti za
odstupanja (pri čemu treba znati da odgovornost može biti podeljena).
Pripremanje fleksibilnog budžeta
Napomene značajna za pripremanje fleksibilnog budžeta:
1.Obratite pažnju na obračun prosečnih (po jedinici) i ukupnih opštih varijabilnih troškova proizvodnje:
Prosečni opšti varijabilni troškovi proizvodnje =
opšti varijabilni troškovi po času (direktnog rada) x časovi (direktnog) rada po jedinici
Ukupni opšti varijabilni troškovi proizvodnje =
prosečni opšti varijabilni troškovi proizvodnje x obim aktivnosti (proizvodnje i prodaje)
2.Fiksni troškovi ne zavise od obima aktivnosti, što znači da su isti za sva tri nivoa aktivnosti u fleksibilnom
budžetu.
3.Na ispitu se može zahtevati da se fleksibilni budžet pripremi po pojedinačnim proizvodima (napr. proizvod A
i proizvod B).
4.Prilikom rešavanja primera i zadataka iz ove oblasti pretpostavljamo da su obim proizvodnje i prodaje jednaki.
5.Fleksibilni budžet za alternativne nivoe aktivnosti pripremljen na osnovu primera 8. iz zbirke prezentovan je
u prezentaciji sa predavanja (isto se odnosi i na ostale obračune i to neće biti posebno spominjano). Pripremanje
fleksibilnog budžeta za alternativne nivoe aktivnosti će biti detaljno objašnjeno na času, što se odnosi i na
naredne obračune.
Kontrola zasnovana na budžetima (tzv. budžetska kontrola)
 Povezanost planiranja i kontrole – moguće ispitno pitanje

Planiranje podrazumeva definisanje ciljeva i načina njihovog ostvarenja. Kontrola treba da omogući
uskladjivanje ostvarenja (rezultata, performansi) sa planiranim ciljevima.
Planiranje i kontrola su dve tesno povezane upravljačke aktivnosti koje imaju smisla ako se sprovode
zajedno. Planiranje nema smisla bez kontrole, zato što bez kontrole nije moguće utvrditi da li su planirani ciljevi
ostvareni. Sa druge strane, kontrola nema previše smisla bez planiranja, zato što se tokom procesa planiranja
postavljaju ciljevi koji istovremeno predstavljaju standard (osnov) za kontrolu.
224
Doduše, kontrola bez planiranja je moguća na osnovu poredjenja ostvarenja preduzeća sa ostvarenjima drugih
preduzeća ili sa ostvarenjima preduzeća u prethodnom periodu. Medjutim kao takva ima dosta manjkavosti. U
prvom slučaju poredjenje je moguće samo na nivou preduzeća kao celine, u drugom slučaju različiti uslovi
poslovanja (odnosno promena uslova) može iskriviti osnov za poredjenje.
 Sistem planiranja i kontrole ostvarenja

Sistem planiranja i kontrole obuhvata nekoliko aktivnosti:
1.Definisanje (postavljanje, planiranje) ciljeva
2.Merenje ostvarenja
3.Poredjenje ostvarenja sa planiranim ciljevima i utvrdjivanje odstupanja
4.Utvrdjivanje uzroka odstupanja i odgovornosti
5.Sprovodjenje korektivnih akcija, kako bi se otklonila odstupanja
Napomena: Grafičko prezentovanje sistema planiranja i kontrole ostvarenja (tj. medjusobne povezanosti
planiranja, kontrole i merenja ostvarenja) – moguće ispitno pitanje. Prezentacija se može naći u okviru
prezentacije sa predavanja koja se odnosi na ovu oblast ili u knjizi na strani 514.
 Kontrola zasnovana na statičkom budžetu vs. kontrola zasnovana na fleksibilnom budžetu

Kontrola ostvarenja može biti zasnovana na:
1.Statičkim budžetima
2.I statičkim i fleksibilnim budžetima
Kontrola zasnovana na statičkom budžetu podrazumeva poredjenje planiranih veličina u statičkom budžetu (koji
se priprema za jedan nivo aktivnosti), sa ostvarenjima (koja su najčešće zasnovana ne nekom drugom nivou
aktivnosti). Kao što je već navedeno, ako dodje do promene ostvarenog u odnosu na planirani nivo aktivnosti,
statički budžeti prestaju da budu dobar osnov za kontrolu ostvarenja. Tada je potrebno izvršiti prevodjenje
planiranih veličina (napr.prihoda ili troškova) na ostvareni nivo aktivnosti čime se stvara znatno bolja osnova
za kontrolu, a što se čini u okviru fleksibilnog budžeta.
Primer kontrole koja je zasnovana samo na statičkom budžetu:
Planirana proizvodnja i prodaja – 10 000
Planirani varijabilni troškovi po jedinici – 48
Ostvarena proizvodnja i prodaja – 9000
Ostvareni varijabilni troškovi po jedinici – 50
1.Ukupni ostvareni troškovi = 9000 x 50 = 450 000
Pozitivna odstupanja = 480 000 – 450 000 = 30 000
2.Statički budžet (ukupni planirani troškovi) = 10 000 x 48 = 480 000
225
Problem kontrole koja je zasnovana na statičkom budžetu
U ovom slučaju osnova za poredjenje je loša, jer je planirani obim aktivnosti 10 000, a ostvareni 9000. Statički
budžeti nisu dobra osnova za kontrolu (za poredjenje) kada dodje do promene obima aktivnosti. Tada je potrebno
prevodjenje planiranih veličina (u ovom slučaju planiranih prosečnih varijabilnih troškova koji iznose 48) na
ostvareni nivo aktivnosti (9000), čime se stvara bolja osnova za kontrolu i utvrdjivanje odgovornosti za
odstupanja.
Primer kontrole koja je zasnovana i na statičkom i na fleksibilnom budžetu:
Planirana proizvodnja i prodaja – 10 000
Planirani varijabilni troškovi po jedinici – 48
Ostvarena proizvodnja i prodaja – 9000
Ostvareni varijabilni troškovi po jedinici – 50
1.Ukupni ostvareni troškovi = 9000 x 50 = 450 000
Odstupanja od fleksibilnog budžeta (negativna) = 450 000 – 432 000 = (18 000) = 9000 x (50 – 48)
2.Fleksibilni budžet (planirani troškovi prevedeni na ostvareni nivo aktivnosti = 9000 x 48 = 432 000
Odstupanja po osnovu obima = (10 000 – 9000) x 48 = 48 000
3.Statički budžet (ukupni planirani troškovi) = 10 000 x 48 = 480 000
Zbirna odstupanja = 48 000 + (18 000) = 30 000, koja uključuju:
1.Odstupanja od fleksibilnog budžeta (18000), ova odstupanja predstavljaju odgovornost menadžera

proizvodnje.
2.Odstupanja po osnovu obima od 48 000, odgovornost za ova odstupanja nalazi se izvan proizvodnje (napr. u
okviru prodaje zbog nemogućnosti prodaje adekvatne količine proizoda, ili u okviru nabavke zbog
nemogućnosti nabavke adekvatne količine materijala za proizvodnju).
Napomena – Primer ispitnog pitanja: Ukratko objasnite u čemu se razlikuje kontrola zasnovana na statičkom
u odnosu na kontrolu zasnovanu na fleksibilnom budžetu.
Kontrola plana poslovnog rezultata
(analiza odstupanja dobitnih ostvarenja zasnovana na fleksibilnom budžetu)
Napomene značajne za pripremanje izveštaja:
1.Obratite pažnju na obračun opštih varijabilnih troškova proizvodnje u celom izveštaju.
226
2..Obratite posebnu pažnju na obračun svih vrednosti u okviru fleksibilnog budžeta – treba kombinovati
planirane prosečne prihode i varijabilne troškove sa ostvarenim obimom aktivnosti (proizvodnje i prodaje).
Primer je već prezentovan.
3.Kada su ostvareni prihodi, kontribucioni rezultat i poslovni rezultat veći od ovih veličina u okviru fleksibilnog
budžeta odstupanja od fleksibilnog budžeta su pozitivna. Naravno, važi i obrnuto.
4.Kada su ostvareni troškovi (varijabilni i fiksni) veći od ovih veličina u okviru fleksibilnog budžeta odstupanja
od fleksibilnog budžeta su negativna. Naravno, važi i obrnuto.
5.Kada su prihodi, kontribucioni rezultat i poslovni rezultat u okviru fleksibilnog budžeta veći od ovih veličina
u okviru statičkog budžeta odstupanja u (po osnovu) obimu su pozitivna. Naravno, važi i obrnuto.
6.Kada su troškovi (varijabilni i fiksni) u okviru fleksibilnog budžeta veći od troškova (varijabilnih i fiksnih) u
okviru statičkog budžeta odstupanja po osnovu obima su negativna. Naravno, važi i obrnuto.
7.U okviru kolone ostvareni rezultati naravno unosimo ostvarene fiksne troškove, dok u okviru fleksibilnog i
statičkog budžeta unosimo planirane fiksne troškove.
8.Na ispitu se može zahtevati da se pripremi ceo izveštaj, ili samo delovi izveštaja (odredjene pozicije), kao
napr. varijabilni troškovi (a u okviru njih troškovi direktnog materijala napr.).
9.Ceo izveštaj (ali i delovi) može se pripremati i po pojedinačnim proizvodima.
 Menadžment (upravljanje) putem izuzetaka (moguće ispitno pitanje)

Menadžment putem izuzetaka je koncept koji podrazumeva definisanje stepena (praga) tolerancije u vezi sa
odstupanjima koja se odnose na svaku poziciju iz budžeta. Napr. ako je prag tolerancije 2 %, sva odstupanja
iznad 2 % se moraju analizirati kako bi se utvrdili uzroci odstupanja i sprovele korektivne akcije, dok se
odstupanja ispod 2 % zanemaruju, čime se štedi vreme i pažnja menadžera se usmerava samo na bitne uzroke
odstupanja. Drugim rečima, primena ovog koncepta omogućava unapredjenje efikasnosti upravljačkog procesa.
Napomena: Kontrola plana poslovnog rezultata odvija se na nivou top menadžmenta.
Kontrola prodajnih ostvarenja
Analiza zbirnih odstupanja od planiranih prodajnih ostvarenja nije dovoljna. Potrebna je detaljnija analiza
koja podrazumeva njihovo razlaganje na:
1.Odstupanja po osnovu promene cena
2.Odstupanja po osnovu promena (pomeranja) u količinama (obimu prodaje)
3.Odstupanja po osnovu promena (pomeranja) u asortimanu (strukturi asortimana tj. strukturi prodaje)
227
Razlaganje ukupnih odstupanja je važno iz nekoliko razloga:
1.Omogućava precizno utvrdjivanje odgovornosti koja je često podeljena izmedju različitih menadžera u okviru
marketing funkcije.
2.Razložena odstupanja omogućavaju lakše utvrdjivanje uzroka odstupanja (koji ponekad mogu biti i izvan
kontrole marketing menadžera – napr. pad obima prodaje može biti posledica smanjenja privredne aktivnosti).
 Odvajanje odstupanja po osnovu promene cena i odstupanja po osnovu promena u količinama

Odvajanje odstupanja po osnovu promene cena i odstupanja po osnovu promena u količinama je važno zato što
i odgovornost za ova odstupanja može biti podeljena:
1.Odgovornost za odstupanja po osnovu promene cena snose marketing menadžeri
2.Odgovornost za odstupanja po osnovu promena u količinama snose menadžeri prodaje.
 Odvajanje odstupanja po osnovu promena u količinama od ostalih odstupanja (moguće ispitno

pitanje)
Odvajanje odstupanja po osnovu promena u količinama od ostalih odstupanja je važno iz dva razloga:
1.Ostvarena prodaja (nivo aktivnosti) direktno utiče na visinu prihoda, visinu varijabilnih troškova, a samim tim
i na visinu kontribucionog rezultata.
2.Odgovornost za odstupanja po osnovu promena u količinama najčešće snose menadžeri prodaje. Precizno
utvrdjivanje odgovornosti menadžera prodaje zahteva eliminisanje efekata po osnovu promene cena i strukture
asortimana.
 Obračun (tj. odvajanje) odstupanja po osnovu promena u strukturi asortimana od ostalih

odstupanja (moguće ispitno pitanje)
Obračun (tj. odvajanje) odstupanja po osnovu promena u strukturi asortimana od ostalih odstupanja je važan
zbog toga što u slučaju promene strukture asortimana u korist proizvoda sa većim prosečnim kontribucionom
rezultatom, to se pozitivno odražava na ukupni kontribucioni rezulatat. Naravno, važi i obrnuto. Analiza
odstupanja po osnovu promena u strukturi asortimana je naročito važna u preduzećima koja imaju veći broj
proizvoda u asortimanu, što često dovodi do medjusobnog kompenozovanja pozitivnih i negativnih odstupanja
po proizvodima.
1.Objasnite kako treba odvojiti odstupanja od prodajnih ostvarenja i zašto to treba činiti.
2.Objasnite zašto treba odvojiti odstupanja po osnovu promena u prodajnim cenama od odstupanja u količinama.
 Merenje efekata odstupanja (moguće ispitno pitanje)

Za merenje efekata odstupanja od planiranih prodajnih ostvarenja (prihoda od prodaje) koriste se 2 načina:
1.Merenje (analiza) efekata odstupanja (u odnosu) na prihode
228
2.Merenje efekata odstupanja (u odnosu) na kontribucioni rezultat
U prvom slučaju analizira se razlika izmedju planiranih i ostvarenih prihoda, dok se u drugom slučaju analizira
razlika izmedju planiranog i osvarenog kontribucionog rezultata i to u delu koji je posledica promene prodajnih
ostvarenja (dok je drugi deo razlike posledica promene varijabilnih troškova).
Marketing menadžeri preferiraju merenje efekata odstupanja u odnosu na prihode (kao način kontrole
prodajnih ostvarenja) zato što su oni pre svega orijentisani na povećanje prihoda od prodaje (od kojih zavise
njihovi bonusi). Kako bi povećali prihode oni mogu forsirati prodaju niskoprofitabilnih proizvoda (koji
generišu visoke prihode, ali ne donose odgovarajući kontribucioni rezultat zbog značajnih troškova). Takodje
oni mogu zahtevati dodatna ulaganja u promociju ili u podizanje kvaliteta, što može povoljno uticati na prodaju
i prihode ali ne utiče povoljno na kontribucioni rezultat (a samim tim i na poslovni rezultat) zbog generisanja
dodatnih troškova.
U skladu sa prethodno navedenim drugi način (pristup) usmeren na merenje efekata odstupanja na kontribucioni
rezultat predstavlja bolju osnovu za kontrolu prodajnih ostvarenja (ostvarenja marketing funkcije i
marketing menadžera), zbog čega njegovu primenu preferira menadžment preduzeća (koji je pre svega
zainteresovan za kontribucioni rezultat). Drugi način za kontrolu prodajnih ostvarenja (merenje efekata
odstupanja na kontribucioni rezultat) predstvalja bolji način za kontrolu prodajnih ostvarenja, pogotovo, kada
se kontrola prodajnih ostvarenja (prodajne funkcije) sprovodi nezavisno od analize uspešnosti ukupnih dobitnih
ostvarenja (tj. nezavisno od drugih poslovnih funkcija; drugim rečima ako se uz analizu prihoda ne sprovodi i
analiza troškova). Medjutim, ukoliko se vrši analiza ukupnih dobitnih ostvarenja, tj. ako se paralelno sa analizom
prihoda vrši i analiza troškova, prvi način kontrole prodajnih ostvarenja (merenje efekata odstupanja na prihode)
može imati smisla.
1)Objasnite kako se mogu meriti efekti odstupanja od planiranih prodajnih ostvarenja i kakva je njihova
upotrebna vrednost.
2)Da ste u poziciji marketing menadžera kako biste zeleli da budu merena odstupanja od prodajnih ostvarenja,
a kako da ste u poziciji direktora kompanije?
 Obračun odstupanja od fleksibilnog budžeta (efekat na kontribucioni rezultat)

Napomena: Obračun odstupanja od fleksibilnog budžeta biće objašnjen na času. Primer gotovog obračuna je
prezentovan u prezentaciji sa predavanja. Isto se odnosi i na naredne obračune.
 Obračun odstupanja po osnovu promene cena

Napomena: Treba uočiti sličnost ovog obračuna sa prethodnim – obratite pažnju (praktično, obračuni su isti
samo sa u ovom slučaju umesto prosečnog kontribucionog rezultata koriste prodajne cene).
 Obračun odstupanja po osnovu promena u količinama (efekat na kontribucioni rezultat i efekat na

prihode)
Napomene:
1.Prilikom obračuna odstupanja po osnovu promena u količinama potrebno je neutralisati efekte po osnovu
promene prodajnih cena (i prosečnog kontribucionog rezultata) i efekte po osnovu promena u strukturi
asortimana (kako bi se utvrdila samo odstupanja po osnovu promena u količinama):
229
1)Efekte po osnovu prodajnih cena (i pr. kontr. rez.) neutrališemo upotrebom planiranih prodajnih cena (i pr.
kontr. rez.).
2)Efekte po osnovu strukture prodaje (asortimana) neutrališemo tako što se struktura asortimana fiksira na
planiranom nivou.
2.Oba obračuna su vrlo slična. Obratite pažnju.
 Obračun odstupanja po osnovu promena u strukrturi asortimana (efekat na kontribucioni

rezulatat i efekat na prihode)
Napomene:
1.Prilikom obračuna odstupanja po osnovu promena u strukturi asortimana potrebno je neutralisati efekte po
osnovu promene prodajnih cena (i prosečnog kontribucionog rezultata) i efekte po osnovu promena u
količinama (kako bi se utvrdila samo odstupanja po osnovu promena u strukturi asortimana):
1)Efekte po osnovu prodajnih cena (i pr. kontr. rez.) neutrališemo upotrebom planiranih prodajnih cena (i pr.
kontr. rez.)
2)Efekte po osnovu promena u količinama neutrališemo tako što se količine proizvoda fiksiraju na ostvarenom
nivou.
2.Oba obračuna (efekat na prihode i efekat na kontribucioni rezultat) su vrlo slična. Obratite pažnju.
 Važna napomena – Primeri ispitnih pitanja:

1.Objasnite (kako se kvantitativno obračunavaju) odstupanja po osnovu promena u količinama i po osnovu
promena u strukturi asortimana ako se ona mere efektom na prihode.
2.Objasnite (kako se kvantitativno obračunavaju) odstupanja po osnovu promena u količinama i po osnovu

promena u strukturi asortimana ako se ona mere efektom na kontribucioni rezultat.
3.Obratite pažnju da se slična pitanja mogu odnositi i na odstupanja od fleksibilnog budžeta (efekat na
kontribucioni rezultat) i na odstupanja po osnovu promene prodajnih cena. Na ovakva pitanja ćete lako
odgovoriti ako ste radili zadatke iz ove oblasti !
 Izveštavanje o odstupanjima po proizvodima

Napomena: Izveštavanje o odstupanjima po proizvodima (efekat na prihode) predstavljeno je u prezentaciji sa
predavanja. Izveštavanje o odstupanjima po proizvodima (efekat na kontribucioni rezultat) može se pogledati u
knjizi na strani 524.
Kontrola direktnih troškova
Napomena: Nastavak izlaganja biće posvećen kontroli direktnih troškova (kontroli troškova direktnog
materijala i troškova direktnog rada), dok se kontrolom opštih (indirektnih) troškova nećemo baviti, odnosno
ona ne ulazi u sastav ispitne materije.
230
Generalno može se reći da upravljanje troškovima obuhvata aktivnosti čije sprovodjenje je usmereno na
smanjenje troškova. Medjutim, upravljanje troškovima predstavlja deo šireg procesa upravljanja rezultatom, pri
čemu upravljanje rezultatom (i upravljanje troškovima u ovo kontekstu) može podrazumevati i povećanje
odredjenih troškova (napr. ulaganja u promociju ili nabavka što kvalitetnijeg materijala), čiji rast treba da
doprinese povećanju prihoda i ostvarenju što boljeg rezultata. Zbog svega navedenog bolje je odvojiti termine
upravljanje troškovima od kontrole troškova koja predstavlja fazu upravljanja troškovima i usmerena je na
uskladjivanje ostvarenih sa planiranim troškovima (kroz poredjenje ostvarenih sa planiranim troškovima),
utvrdjivanje odstupanja i sprovodjenje korektivnih akcija.
Odstupanja stvarnih troškova od planiranih troškova prevedenih na ostvareni nivo aktivnosti u okviru
fleksibilnog budžeta, mogu se razložiti na dva dela (odnosno mogu biti posledica):
1.Odstupanja u direktnim troškovima po osnovu promene nabavnih cena inputa (direktnog materijala i
direktnog rada)
2.Odstupanja u direktnim troškovima po osnovu promene efikasnosti u potrošnji inputa (direktnog

materijala i direktnog rada)
 Odstupanja u direktnim troškovima (materijala i rada) po osnovu promene nabavnih cena

inputa
Mogući uzroci pozitivnih odstupanja u troškovima direktnog materijala po osnovu promene nabavnih cena
materijala mogu biti (moguće ispitno pitanje):
1.Iznenadni pad cena materijala na tržištu.
2.Nabavka materijala u većim količinama i ostvarivanje količinskih popusta.
3.Nabavka jeftinijeg materijala lošijeg kvaliteta.
4.Pogrešne projekcije nabavnih cena materijala.
Mogući uzroci negativnih odstupanja u troškovima direktnog materijala po osnovu promene nabavnih cena
materijala mogu biti (moguće ispitno pitanje):
1.Povećanje cena materijala na tržištu.
2.Sklapanje nepovoljnih ugovora sa dobavljačima.
3.Loš izbor dobavljača.
Mogući uzroci odstupanja u troškovima direktnog rada po osnovu promene cena rada ( ili jednostavnije, mogući
uzroci odstupanja u ceni rada) – moguće ispitno pitanje:
1.Promena politike plata proizvodnih radnika.
2.Pregovori sa sindikatima.
231
Napomene:
1.Utvrdjivanje uzroka odstupanja je važno kako bi se precizno utvrdila odgovornost za nastala odstupanja (napr.
odgovornost za sklapanje nepovoljnih ugovora sa dobavljačima snosi nabavka). Takodje, treba reći da mogu
postojati i tzv. nekontrolabilna odstupanja (ne nalaze se pod kontrolom menadžera) za koja menadžeri ne
mogu snositi odgovornost (napr. odstupanja po osnovu promene cena materijala na tržištu).
2.Obračun odstupanja u direktnim troškovima (materijala i rada) po osnovu promene cena inputa, biće objašnjen
na casu.
 Odstupanja u direktnim troškovima (materijala i rada) po osnovu promene efikasnosti u

potrošnji inputa
Mogući uzroci negativnih odstupanja u troškovima direktnog materijala po osnovu promene efikasnosti (u
potrošnji materijala) – moguće ispitno pitanje:
1.Neadekvatno rukovanje materijalom.
2.Nabavka materijala lošeg kvaliteta.
3.Kradja materijala.
4.Promena metoda proizvodnje.
Mogući uzroci negativnih odstupanja u troškovima direktnog rada po osnovu promene efikasnosti (moguće
ispitno pitanje):
1.Neadekvatno obučena radna snaga.
2.Loš raspored rada po operacijama.
3.Neadekvatno održavanje mašina.
4.Pogrešne projekcije vremenskih standarda.
Napomena: Prilikom obračuna odstupanja obratite posebnu pažnju na izračunavanje količina inputa iz
fleksibilnog budžeta (kombinovati planiranu potrošnju inputa po jedinici i ostvarenu prodaju).
 Važna napomena – Primeri ispitnih pitanja:
1.Objasnite (kako se kvantitativno obračunavaju) odstupanja u direktnim troškovima (materijala ili rada) po
osnovu promene nabavnih cena inputa.
2.Objasnite (kako se kvantitativno obračunavaju) odstupanja u direktnim troškovima (materijala ili rada) po
osnovu promene efikasnosti u potrošnji.
3.Na ovakva pitanja ćete lako odgovoriti ako ste radili zadatke iz ove oblasti !
232
SEGMENTNO IZVEŠTAVANJE I ANALIZA PROFITABILNOSTI
- PROFITNI I INVESTICIONI CENTRI -
Divizionalizacija preduzeća
 Definisanje divizionalizacije preduzeća (moguće ispitno pitanje)

Divizionalizacija preduzeća podrazumeva podelu preduzeća na relativno samostalne i funkcionalno
zaokružene organizacione delove (segmente) – divizije ili strategijske poslovne jedinice (koje nemaju status
pravnog lica, odnosno pravnu samostalnost). Divizionalizacija zahteva odredjeni stepen decentralizacije
preduzeća, što znači da se na menadžere divizija prenose (delegiraju) ovlašćena (nadležnosti) za donošenje
odredjenih odluka ali i odgovornost za ostvarene performanse.
Divizionalizacija, i s njom povezna decentralizacija ovlašćenja i odgovornosti, predstavljaju način na koji velika
i složena preduzeća nastoje da povećaju svoju efikasnost, a istovremeno i da zadrže kontrolu od strane
upravljačkog vrha. Potreba za divizionalizacijom i decentralizacijom postaje izražena zato što koncentracija
nadležnosti na upravljačkom vrhu u velikim i složenim preduzećima, u kojima je upravljački vrh znatno udaljen
od operativnih problema, onemogućava ova preduzeća da efikasno funkcionišu.
Napomena – Primer ispitnog pitanja: Objasnite divizionalizaciju preduzeća.
 Definisanje centralizacije i decentralizacije preduzeća (moguće ispitno pitanje)

Centralizacija preduzeća podrazumeva koncentraciju ovlašćenja (nadležnosti) za donošenje odluka na
upravljačkom vrhu (odnosno donošenje najvećeg broja odluka na upravljačkom vrhu). Centralizovana
preduzeća su po pravilu:
1.Mala i mlada preduzeća sa jednim ili manjim brojem proizvoda u asortimanu.
2.Velika preduzeća sa homogenim asortimanom koja posluju u stabilnom okruženju.
Decentralizacija preduzeća podrazumeva delegiranje ovlašćenja i odgovornosti za donošenje odluka na

menadžere na nižim upravljačkim nivoima. Generalno, može se reći da ovlašćenja i odgovornost za donošenje
strategijskih odluka ostaju na upravljačkom vrhu, dok se ovlašćenja i odgovornost za donošenje taktičkih i
operativnih odluka prenose na niže upravljačke nivoe.
Totalna centralizacija znači maksimum ograničenja i minimum slobode za donošenje odluka na nižim
upravljačkim nivoima, dok totalna decentralizacija znači minimum ograničenja i maksimum slobode za
donošenje odluka na nižim upravljačkim nivoima. Izmedju ove dve krajnosti radi se o odredjenom stepenu
centralizacije ili decentralizacije.
Napomena – Primer ispitnog pitanja: Objasnite centralizaciju i decentralizaciju preduzeća.
 Decentralizacija vs. divizionalizacija preduzeća (moguće ispitno pitanje)
Decentralizacija predstavlja širi koncept od divizionalizacije preduzeća, iako se često poistovećuju.

Decentralizacija nije karakteristična samo za divizionalna preduzeća, već i za funkcionalno strukturirana
233
preduzeća kod kojih može biti prisutna tzv. funkcionalna decentralizacija koja podrazumeva delegiranje
(prenos) ovlašćenja i odgovornosti za donošenje odredjenih odluka na menadžere poslovnih funkcija.
Funkcionalna organizaciona struktura podrazumeva podelu preduzeća na poslovne funkcije (kao što su
proizvodnja, prodaja, nabavka itd.) u okviru kojih su koncentrisani svi homogeni poslovi.
Sa druge strane, ni divizionalno strukturirana preduzeća ne moraju imati samo karakteristike

decentralizovanih preduzeća, već i centralizovanih. Takodje, treba reći da se svaka divizionalna struktura
završava funkcionalnom strukturom (što znači da divizije na kraju bivaju podeljene na poslovne funkcije).
Svako divizionalno strukturirano preduzeće mora biti decentralizovano do nivoa divizija, a dalje se može
nastaviti sa:
1.Centralizacijom, odnosno sa zadržavanjem ovlašćenja na vrhu divizija.
2.Decentralizacijom, odnosno sa prenošenjem ovlašćenja na menadžere poslovnih funkcija.
U slučaju divizionalno strukturiranih preduzeća odredjene poslovne funkcije se mogu obavljati centralizovano
na nivou upravljačkog vrha. U pitanju je tzv. hibridna forma divizionalne strukture (čista forma se u praksi
retko sreće).
1.Objasnite razliku izmedju decentralizacije i divizionalizacije preduzeća.
2.Da li divizionalno strukturirano preduzeće može (mora) da ima karakteristike samo decentralizovanog
preduzeća? Objasnite.
 Mogući status divizija

Divizije mogu imati status:
1.Profitnih centara, koji u svom sastavu imaju više poslovnih funkcija (podeljeni su na više poslovnih
funkcija).
2.Investicionih centara, koji mogu biti:
1)Složeni – sastavljeni su od većeg broja profitnih centara
2)Jednostavni – nisu podeljeni na profitne centre (odnosno nemaju profitne centre u svom sastavu), već su
podeljeni na poslovne funkcije.
Napomena: O profitnim i investicionim centrima biće više reči u nastavku izlaganja.
Razlozi (motivi) za decentralizaciju i divizionalizaciju preduzeća
 Generalno, može se reći da su glavni razlozi za pojavu divizionalizacije i decentralizacije:

1.Pojava velikih i složenih multiproizvodni preduzeća koja ne mogu efikasno da funkcionišu bez podele
preduzeća na divizije i prenošenja dela ovlašćenja za donošenje odluka na njihove menadžere.
234
2. Poslovanje u nestabilnom okruženju punom promena (kao što su pojava novih proizvoda i tehnologija,
promene zahteva i potreba potrošača) nameće potrebu za decentralizacijom kako bi se povećala sposobnost
preduzeća da brže reaguje na promene, odnosno da se prilagodi promenama u okruženju.
 Ključni faktori koji su uticali na pojavu divizionalizacije su:

1.Primena strategije diversifikacije po pravilu nameće potrebu za primenom divizionalne strukture.
2.Velika preduzeća sa širokim asortimanom često primenjuju divizionalnu strukturu.
3.Preduzeća koja su orijentisana na eksterni rast (na preuzimanje drugih kompanija) su često sklona
divizionalizaciji.
Napomena – Primer ispitnog pitanja: Objasnite razloge koji su uticali na pojavu decentralizacije i
divizionalizacije preduzeća.
Prednosti i nedostaci divizionalizacije
 Prednosti divizionalizacije (moguće ispitno pitanje – svaka od narednih stavki može biti posebno
ispitno pitanje):
1.Usavršavanje procesa odlučivanja (brže i bolje odlučivanje)
Divizionalizacijom se izbegava prenošenje informacija od nižih upravljačkih nivoa do centralnog menadžmenta

i nazad, što dovodi do bržeg odlučivanja.
Divizioni menadžeri bolje poznaju probleme o kojima donose odluke (bolje su upoznati sa zahtevima kupaca,
karakteristikama dobavljača ili reakcijama konkurenata). Može se reći da divizioni menadžeri imaju bolji pristup
informacijama, što dovodi do boljeg odlučivanja.
2.Rasterećenje centralnog menadžmenta
Divizionalizacija omogućava rasterećenje centralnog menadžmenta od donošenja operativnih odluka što

omogućava da se koncentraciju na strateška pitanja.
3.Uspostavljanje efikasne kontrole
Divizonalizacija omogućava uspostavljanje efikasne kontrole na bazi merenja ostvarenja (performansi,

rezultata) delova preduzeća (divizija) i njihovih menadžera.
4.Jačanje konkurencije i fer nadmetanja izmedju divizija,
Objavljivanje rezultata različitih divizija u okviru preduzeća podstiče konkurenciju i fer nadmetanje izmedju
divizija što može dovesti do poboljšanja njihovih performansi i pozitivno doprineti ostvarenjima preduzeća kao
celine.
5.Razvijanje menadžerskih veština na divizionom nivou
Delegiranje ovlašćenja i odgovornosti za donošenje važnih odluka na divizione menadžere, omogućava im da

se osposobe i steknu iskustvo koje će u slučaju regrutovanja moći da primene na najvišem upravljačkom nivou.
235
6.Unapredjenje sistema motivisanja
Dobijanjem većih ovlašćenja za donošenje odluka, divizioni menadžeri dobijaju piliku da pokažu svoj talenat i
sposobnosti. Takodje, podsticaji zasnovani na performansama (bonusi, povećanje plate, napredovanje) mogu
pozitivno uticati na divizione menadžere da svoje ponašanje usmere u pravcu ostvarenja ciljeva preduzeća kao
celine, odnosno da daju svoj doprinos u ostvarivanju ciljeva.
 Nedostaci divizionalizacije (moguće ispitno pitanje – svaka od narednih stavki može biti posebno
ispitno pitanje):
1.Suboptimalno odlučivanje (odnosno suboptimalno ponašanje menadžera)
Do ove pojave dolazi zbog preterane nezavisnosti divizija ili zbog nedovoljne kontrole. Suboptimalno
odlučivanje podrazumeva da divizioni menadžeri daju prioritet sopstvenim interesima u na štetu interesa
preduzeća kao celine. Dobar primer jeste odustajanje od projekata čija je stopa prinosa manja od dostignute
stope prinosa na nivou nivizije, ali je zato veća od stope troškova kapitala, zbog čega ih treba prihvatiti.
Menadžeri mogu odbaciti ovakve projekte kako ne bi oborili dostignutu stopu prinosa na nivou divizije zbog
dobijanja bonusa ili drugih ličnih koristi. Napr. menadžeri odbijaju projekat sa stopom prinosa od 15 %, koja je
ispod stope prinosa divizije od 20 %, iako je iznad stope troškova kapitala od 10 %, kako bi očuvali dostignutu
stopu prinosa na nivou divizije od 20 %.
2.Konfliktne situacije izmedju divizija
Primeri konfliktnih situacija, tj. konfliktne situacije izmedju divizija mogu nastati zbog:
1.Konkurisanja divizija na istom eksternom tržištu, što može dovesti do povećanja troškova za preduzeće u
celini.
2.Prodaje proizvoda od strane jedne divizije na eksternom tržištu umesto drugoj diviziji (tzv. diviziji kupcu) na
internom tržištu, što može biti profitabilnije za diviziju prodavca, ali manje profitabilno za diviziju kupca i
preduzeće u celini.
3.Dupliranje aktivnosti na nivou divizija
Svaka divizija može zasebno obavljati odredjenu poslovnu funkciju (napr. nabavnu funkciju), umesto
centralizovanog obavljanja odredjene poslovne funkcije na nivou preduzeća kao celine. Takodje, može doći do
dupliranja odredjene poslovne funkcije i na nivou divizija i na nivou preduzeća kao celine.
4.Davanje prioriteta kratkoročnim (tekućim) ciljevima na račun dugoročnih ciljeva (tzv. kratkovidost
menadžera)
Do ove pojave najčešće dolazi kada su bonusi menadžera zasnovani na tekućim performansama (ostvarenjima).
Napr. da bi ostvarili veće tekuće prinose divizioni menadžeri mogu odlagati odredjene troškove ili investicije,
što se može negativno odraziti na ostvarenje dugoročnih ciljeva.
Napomena - Primeri ispitnih pitanja:
1.Navedite prednosti divizionalizacije i ukratko objasnite problem jačanja konkurencije.
2.Objasnite kako divizionalizacija usavršava proces odlučivanja.
3.Navedite nedostatke divizionalizacije i ukratko objasnite problem kreiranja konfliktnih situacija.
236
4.Zasto je kratkovidost menadžera argument protiv divizionalizacije?
Pretpostavke (karakteristike) uspešne divizionalizacije
1.Definisanje divizionih granica, što podrazumeva odredjivanje veličine i tehnološke nezavisnosti divizija.
2.Definisanje divizione samostalnosti, što se odnosi na odgovarajući stepen ovlašćenja (prava, nadležnosti)
za donošenje odluka, odnosno na odgovarajući stepen decentralizacije.
3.Obezbedjivanje divizione nezavisnosti, što podrazumeva da su aktivnosti divizija nezavisne od aktivnosti

drugih divizija.
4.Očuvanje interesa preduzeća kao celine, što podrazumeva da nije moguće (dozvoljeno) forsiranje
(povećanje) prinosa divizije ako istovremeno vodi padu prinosa preduzeća kao celine.
5.Razvijanje efikasnog sistema planiranja i kontrole koji treba da omogući optimalnu alokaciju resursa i
merenje performansi divizija i njihovih menadžera.
6.Razvijanje sistema za rešavanje potencijalnih konflikata izmedju divizija.
7.Razvijanje sistema nagradjivanja (motivacionih ili podsticajnih sistema) koji treba da motivišu
(podstaknu) menadžere divizija da rade u interesu preduzeća kao celine.
Napomena - Pretpostavke uspešne divizionalizacije – moguće ispitno pitanje. Primer ispitnog pitanja:
Navedite (objasnite) karakteristike, tj. pretpostavke uspešne divizionalizacije.
Računovodstvena područja (centri) odgovornosti u
divizionalno strukturiranom preduzeću
Segmentno izveštavanje (izveštavanje o ostvarenjima segmenata i njihovih menadžera) treba da zadovolji tri
vrste informacionih zahteva (potreba), odnosno može se reći da segmentno izveštavanje pruža informacije za
tri grupe korisnika:
1.Informacioni zahtevi eksternih korisnika (investitora) – moguće ispitno pitanje
Informacioni zahtevi eksternih korisnika vezani su za informacije o prihodima, troškovima, dobicima ili
gubicima, imovini i obavezama segmenata preduzeća, a sve sa ciljem da se smanji rizik i obezbedi veća sigurnost
ulaganja. Generalno može se reći da su investitorima potrebne manje detaljne informacije u poredjenju sa
internim korisnicima.
2.Informacioni zahtevi centralnog menadžmenta (moguće ispitno pitanje)
Centralnom menadžmentu su potrebne informacije o ostvarenjima segmenata i njihovih menadžera zbog potrebe
kontrole i donošenja strateških odluka o segmentima (pre svega se misli na profitne i investicione centre). Bez
ovih informacija kontrola segmenata i njihovih menadžera ne bi bila moguća
237
3.Informacioni zahtevi menadžera na nižim nivoima (menadžeri profitnih i investicionih centara) –

moguće ispitno pitanje
Menadžerima profitnih i investicionih centara su potrebne detaljnije informacije u poredjenju sa centralnim

menadžmentom. U pitanju su detaljne informacije o prihodima, troškovima i rezultatima svakog segmenta zbog
potrebe kontrole užih područja odgovornosti unutar širih segmenta i donošenja operativnih odluka.
 Računovodstveni centri odgovornosti

Računovodstvo odgovornosti predstavlja okvir za sprovodjenje segmentnog izveštavanja (izvešatavanja o
ostvarenjima segmenata i njihovih menadžera). Da bi segmentno izvešatavanje bilo moguće, u okviru
organizacione strukture potrebno je identifikovati računovodstvene celine, ili tzv. računovodstvene centre
(područja) odgovornosti čija ostvarenja su predmet izveštavanja.
Centar odgovornosti predstavlja deo preduzeća čiji menadžer ima ovlašćenja da donosi odgovarajuće odluke,
i naravno u skladu sa ovlašćenjima snosi i odgovornost za ostvarene performanse (ostvarenja) tog dela
preduzeća. Svaki centar odgovornosti mora imati svoje inpute (napr. materijal, rad) i outpute (napr.
poluproizvodi, gotovi proizvodi ili usluge). Koji su namenjeni eksternom tržištu ili drugim centrima
odgovornosti u preduzeću.
Računovodstveni centri odgovornosti koji se mogu prepoznati u divizionalno strukturiranom preduzeću su:
1.Centri prihoda
2.Centri (standardnih) troškova
3.Centri diskrecionih (budžetiranih) rashoda
4.Profitni centri
5.Investicioni centri
Centri prihoda, centri standardnih troškova i centri diskrecionih rashoda predstavljaju tzv. uža područja
odgovornosti. U funkcionalno strukturiranom preduzeću (preduzeću koje karakteriše funkcionalna
organizaciona struktura) mogu se javiti samo uža područja odgovornosti (prethodno navedena), ali ne i
profitni i investicioni centri (treba obratiti pažnju na ovo, može se javiti na ispitu kao kratko pitanje). Sa
druge strane, u divizionalno strukturiranom preduzeću mogu se javiti svi prethodno pomenuti centri
odgovornosti (uključujući i profitne i investicione centre).
Napomena: Računovodstveni centri odgovornosti se mogu, ali i ne moraju poklapati sa organizacionim

delovima preduzeća, odnosno ova dva pojma se ne mogu izjednačiti. Na ovom mestu to još jednom
napominjemo, dok su detaljna objašnjenja predstavljena prilikom obradjivanja dela gradiva koji se odnosi na
planiranje i kontrolu.
238
Konstituisanje profitnih centara
 Definisanje profitnih centara i ovlašćenja (tj. odgovornosti) njihovih menadžera (moguće ispitno
pitanje)
Profitni centri su relativno samostalni i funkcionalno zaokruženi delovi preduzeća na čije menadžere su preneta
(delegirana) ovlašćenja i odgovornost za donošenje odluka u vezi sa prihodima, troškovima i rezultatom.
Profitni centri su podeljeni na različite poslovne funkcije, odnosno u svom sastavu mogu imati različite
poslovne funkcije. Oni u svom sastavu moraju imati najmanje:
1.Funkciju proizvodnje (koja prouzrokuje najveći deo troškova)
2.Funkciju prodaje (koja prouzrokuje najveći deo prihoda), medjutim u svom sastavu mogu imati i neke druge
poslovne funkcije poput nabavke, istraživanja i razvoja itd.
Napomena: U praksi se profitni centri često izjednačavaju sa divizijama, što može ali i ne mora biti sliučaj:
1.Jedna divizija može imati status profitnog centra, odnosno jednu diviziju može činiti samo jedan profitni
centar.
2.Jednu diviziju može činiti dva ili više profitnih centara.
3.Dve ili više divizija mogu činiti jedan profitni centar.
Iz gornjeg objašnjenja vidimo da se računovodstveni centri odgovornosti mogu, ali i ne moraju poklapati sa
organizacionim delovima preduzeća.
 Uslovi potrebni za konstituisanje profitnih centara (moguće ispitno pitanje):

1.Moraju da poseduju dovoljnu masu direktnih prihoda i troškova, kako bi kontrola preko dobitka (rezultata)
bila moguća.
2.Dodeljivanje ovlašćenja menadžerima profitnih centara da donose odluke o (ili koje utiču na) prihodima,
troškovima i rezultatu.
3.Moraju da imaju sopstveno eksterno tržište inputa i outputa, što ne isključuje mogućnost internih transfera.
4.Odnosi izmedju profitnih centara, i izmedju profitnih centara i preduzeća kao celine moraju biti jasno
definisani.
5.Mora postojati spremnost centralnog menadžmenta da delegira (prenese) potrebna ovlašćenja za donošenje
odluka na menadžere profitnih centara, ali i da vrši kontrolu preko ostvarenog rezultata.
239
Konstituisanje investicionih centara
 Definisanje investicionih centara i ovlašćenja (tj. odgovornosti) njihovih menadžera (moguće

ispitno pitanje)
Investicioni centri su relativno samostalni i funkcionalno zaokruženi delovi preduzeća na čije menadžere su
preneta ovlašćenja i odgovornost za donošenje odluka o prihodima, troškovima, rezultatu i ulaganjima
(investicijama) u imovinu koja omogućava stvaranje profita.
Investicioni centri su širi centri odgovornosti od profitnih centara zato što su na menadžere investicionih
centara delegirana dodatna ovlašćenja za donošenje odluka o ulaganjima.
Napomena: Ni investicioni, ali ni profitni centri nemaju status pravnog lica.
 Uslovi potrebni za konstituisanje investicionih centara (moguće ispitno pitanje):

1.Za konstituisanje investicionih centara potrebni su svi uslovi koji su neophodni za konstituisanje profitnih
centara, plus
2.Investicioni centri moraju da budu dovoljno prepoznatljivi kako bi se na njih mogao alocirati kapital (sredstva)
koji treba uložiti u odredjenu imovinu i troškovi finansiranja (kamata).
3.Investicioni centri moraju da budu dovoljno veliki kako bi njihova kontrola preko stope prinosa ili rezidualnog
dobitka imala smisla.
4.Na menadžere investicionih centara moraju da budu preneta ovlašćenja za donošenje odluka o ulaganjima
(investicijama) u imovinu.
5.Mora špostojati spremnost centralnog menadžmenta da izvrši decentralizaciju (prenos, delegiranje) ovlašćenja
koja treba da omogući kontrolu preko stope prinosa ili rezidualnog dobitka.
Napomene:
1.Investicioni centri (kao ni profitni centri) kao računovodstvena područja odgovornosti ne mogu se poistovetiti
sa divizijama, kao organizacionim delovima preduzeća. Moguće je situacija u kojoj jedna divizija čini jedan
investicioni centar, ali i situacija u kojoj više investicionih centara čini jednu diviziju, ili više divizija čini jedan
investicioni centar.
2.Investicioni centri mogu biti:
1)Složeni – U ovom slučaju jedan investicioni centar čine dva ili više profitnih centara koji u svom sastavu
imaju odredjeni broj poslovnih funkcija.
2)Jednostavni – U ovom slučaju investicioni centri sa sastoje samo od poslovnih funkcija.
3.Profitni centri u svom sastavu imaju više poslovnih funkcija, koje mogu imati status nekog od užih područja
odgovornosti.
4.Divizije mogu imati status profitnih ili investicionih centara. Svaka divizionalana struktura završava se
funkcionalnom strukturom.
240
Uža područja (centri) odgovornosti
Uža područja odgovornosti obuhvataju:
1.Centre prihoda
2.Centre (standardnih) troškova
3.Centre diskrecionih (budžetiranih) rashoda
Napomene:
1.U funkcionalnoj organizacionoj strukturi prisutna su samo uža područja odgovornosti, dok u
divizionalnoj organizacionoj strukturi, pored užih područja odgovornosti, mogu biti prisutni još i investicioni
i profitni centri. Ranije je već spomenuto da se ovo objašnjenje može pojaviti kao ispitno pitanje.
2.Uža područja odgovornosti vezuju se za pojedinačne poslovne funkcije ili za još uže segmente unutar
poslovnih funkcija, odnosno poslovne funkcije u celini mogu predstavljati uža područja odgovornosti, ili u
okviru pojedinačnih poslovnih funkcija može postojati više užih područja odgovornosti.
I.Centri prihoda
 Definisanje centara prihoda i ovlašćenja (tj. odgovornosti) njihovih menadžera (moguće ispitno
pitanje)
Centri prihoda predstavljaju područja odgovornosti (delove preduzeća) na čije menadžere su preneta
ovlašćenja za donošenje odluka o prihodima (ali ne i za donošenje odluka o troškovima i rezultatu).
Menadžeri centara prihoda mogu imati ovlašćenja i odgovornost za donošenje odluka o asortimanu,
formiranju prodajnih cena, uslovima prodaje, ulaganjima u promociju. Takodje, menadžeri centara prihoda
mogu uticati i na odredjene troškove, i to pre svega na troškove marketinga, iako nemaju kontrolu nad kritičnom
masom troškova.
 Centri prihoda nalaze se u okviru marketing funkcije i mogu biti definisani prema:
1.Kupcima (pojedinačni kupci ili grupe kupaca).
2.Proizvodima (pojedinačni proizvodi ili grupe proizvoda).
3.Tržištima (teritorijama).
4.Knalima prodaje (maloprodaja ili veleprodaja).
5.U manjim preduzećima cela marketing funkcija može biti centar prihoda.
II.Centri (standardnih) troškova
 Definisanje centara troškova i ovlašćenja (tj. odgovornost) njihovih menadžera (moguće ispitno
pitanje)
Centri (standardnih troškova) su uža područja odgovornosti (delovi preduzeća) na čije menadžere su preneta
ovlašćenja i odgovornost za donošenje odlukao troškovima. Nazivaju se centrima standardnih troškova zbog
241
toga što se kontrola ovih centara odgovornosti često sprovodi na osnovu odstupanja stvarnih od standardnih
troškova.
Menadžeri ovih centara odgovornosti su odgovorni za ekonomičnost u potrošnji inputa, količinu

proizvedenih proizvoda, kvalitet i poštrovanje vremenskih rokova .
 Centri troškova se mogu prepoznati u okviru proizvodne funkcije i mogu obuhvatati:

1.Manji skup mašina.
2.Jednu proizvodnu liniju.
3.Proizvodni pogon.
4.U manjim preduzećima mogu obuhvatati i celu funkciju proizvodnje.
III.Centri budžetiranih (diskrecionih) rashoda
 Definisanje centara budžetiranih rashoda i ovlašćenja (tj. odgovornost) njihovih menadžera

Centri budžetiranih rashoda su centri odgovornosti (delovi preduzeća) na čije menadžere su preneta
ovlašćenja i odgovornost za maksimiranje outputa na osnovu raspoloživog budžeta koji je odobren od strane
upravljačkog vrha (centralnog menadžmenta) ili od nadležnog menadžera. U slučaju centara diskrecionih
rashoda veza izmedju ulaganja i efekata ulaganja nije lako uočljiva (napr. ulaganja u promociju), zbog čega
kontrola na osnovu poredjenja potrošenih i budžetiranih sredstava (na osnovu odstupanja stvarnih od
standardnih troškova) nije pouzdana.
 Centri diskrecionih rashoda se prepoznaju uglavnom u okviru neproizvodnih funkcija, kao što su:
1.Istraživanje i razvoj
2.Finansije
3.Računovodstvo
4.Marketing (promotivne aktivnosti)
MERENJE PERFORMANSI SEGMENATA
 Razlozi za odvajanje performansi centara odgovornosti od performansi njihovih menadžera

Efikasna kontrola centara odgovornosti zahteva odvajanje performansi centara odgovornosti (mi ćemo se
pre svega baviti performansama profitnih i investicionih centara) od performansi njihovih menadžera, i to iz
nekoliko razloga:
1.Prema principu kontrolabilnosti odgovornost menadžera mora biti u skladu sa njihovim ovlašćenjima, što
znači da menadžeri mogu odgovarati za rezultate centara odgovornosti (profitnih i investicionih centara, pre
svega) samo u meri u kojoj na osnovu svojih ovlašćenja mogu kontrolisati (uticati na) faktore koji utiču na
rezulatat (faktori od kojih zavisi rezulatat). Napr. uspešnost odredjenog profitnog centra meri se na osnovu svih
prihoda i troškova koji mu pripadaju, dok se uspešnost njegovih menadžera meri samo na osnovu prihoda i
242
troškova koji se nalaze pod njihovom kontrolom, odnosno samo na osnovu prihoda i troškova na koje menadžeri
mogu uticati na sonovu svojih ovlašćenja.
2.Vrlo često se na glavne pozicije u neuspešnim divizijama postavljaju kvalitetni menadžeri.
Primer 1.
Ako je jedna divizija u prethodnoj godini ostvarila gubitak od 1 000 000 eura, a u tekućoj godini nakon
postavljenja novog menadžera gubitak od 200 000 eura, novi menadžer svakako nije neuspešan, iako divizija i
dalje jeste (jer i dalje ostvaruje gubitak).
Primer 2.
Divizija broj 1. – planirani dobitak 1 000 000, ostvareni dobitak 500 000
Divizija broj 2. – planirani gubitak 500 000, ostvareni gubitak 200 000
Divizija broj 1. je svakako uspešnija (ostvaruje dobitak od 500 000, za razliku od divizije broj 2. koja ostvaruje
gubitak od 200 000), medjutim to se ne može reći za njenog menadžera, s obzirom na to da je menadžer divizije
broj 2. ostvario bolji rezulatat od planiranog (manji gubitak od planiranog), za razliku od menadžera divizije
broj 1. koji je ostvario lošiji rezultat od planiranog (manji dobitak od planiranog).
3.Ukoliko divizija pozitivno posluje i ostvaruje profit i odredjenu stopu prinosa, ne mora da znači da su i
njeni menadžeri uspešni ukoliko se ispostavi da slične divizije u drugim preduzećima ostvaruju veće profite.
4.Ukoliko je odredjena divizija uspešna, a to je posledica delovanja povoljnih eksternih faktora koji se nalaze
izvan kontrole i uticaja menadžera, ne mora da znači da su i njeni menadžeri uspešni.
Principi merenja performansi
1.Princip optimizacije performansi preduzeća
Ovaj princip podrazumeva da na nivou divizija ne treba obavljati aktivnosti koje povoljno utiču na
ostvarenja (dobitak) divizije, ukoliko pri tome nepovoljno utiču na ostvarenja preduzeća kao celine.
Prethodno navdeni problem može biti posledica:
1)Suboptimalnog ponašanja menadžera – Napr. divizija prodavac vrši prodaju na eksternom tržištu, umesto na
internom tržištu drugoj diviziji (tzv. diviziji kupcu), što može biti bolje za diviziju prodavca (doprinosi većem
dobitku), ali i lošije za preduzeće kao celinu (doprinosi manjem dobitku preduzeća).
2)Neadekvatnog merenja performansi.
2.Princip divizione nezavisnosti
Ovaj princip podrazumeva da prihodi, troškovi i rezultat odredjene divizije (profitnog ili investicionog centra)
treba da budu nezavisni od funkcionisanja (efikasnosti) drugih divizija, što naravno ne znači njihovu potpunu
samostalnost, već jasno definisanje odnosa izmedju divizija i izmedju divizija i preduzeća kao celine. Napr.
nezavisnost rezultata divizije može biti ugrožena arbitrarnom alokacijom troškova centrale (zajedničkih
troškova) ili primenom transfernih cena nametnutih od strane upravljačkog vrha koje mogu uzrokovati
„premeštanje“ rezultata iz jedne u drugu diviziju, a što može stvoriti pogrešnu sliku o njihovoj uspešnosti.
243
3.Princip kontrolabilnosti (najvažniji princip prilikom merenja performansi divizija i njihovih

menadžera)
Primena ovog principa podrazumeva da odgovornost menadžera mora biti u skladu sa njihovim ovlašćenjima,
što znači da menadžeri mogu biti odgovorni za ostvarenja centara odgovornosti (profitnih i investicionih centara,
pre svega) samo u meri u kojoj na osnovu svojih ovlašćenja mogu kontrolisati (uticati na) faktore od kojih zavise
rezultati (ostvarenja, performanse, uspeh).
Kontrolabilnost (mogućnost uticaja na faktore uspeha) ne podrazumeva mogućnost apsolutnog, već značajnog
uticaja na faktore uspeha.
Primena ovog principa omogućava odvajanje performansi divizija od performansi njihovih menadžera, što znači
da će se prilikom procene (merenja, analize) performansi menadžera u obzir uzeti samo kontrolabilni troškovi
(i prihodi, s tim što su prihodi na nivou divizija, odnossno profitnih i investicionih centara uglavnom
kontrolabilna veličina, za razliku od troškova) i u skladu sa tim odgovarajući koncept kontrolabilnog rezultata
ili stopa prinosa prilagodjena merenju performansi menadžera, dok će se prilikom procene performansi cele
divizije (profitnog ili investicionog centra) u obzir uzeti svi troškovi (i konterolabilni i nekontrolabilni) i tome
primeren koncept rezultata, tzv. divizioni doprinos.
4.Princip podsticanja menadžera delova da rade u interesu preduzeća kao celine (treba napomenuti da ovaj
princip nije vezan za nagradjivanja, iako se to možda može zaključiti na osnovu njegovog naziva)
Primena ovog principa podrazumeva nešto šire (odnosno fleksibilnije) tumačenje principa kontrolabilnosti, što
znači da bi menadžeri divizija trebali da snose odredjenu odgovornost i za neke nekontrolabilne faktore uspeha
(troškove i prihode), odnosno da u izvesnoj meri povedu računa i o nekontrolabilnim faktorima uspeha.
Primenom ovog principa, na odredjeni način širi se krug kontrolabilnih faktora uspeha u poredjenju sa
prethodnim principom kontrolabilnosti.
Napr. pritisci konkurenata ili promenljivi zahtevi potrošača predstavljaju tipične primere nekontrolabilnih
faktora uspeha, medjutim to ne znači da na delovanje ovih faktora menadžment ne može u reagovati kroz
kreiranje novih proizvoda, ili ulaskom na nova tržišta.
Napr. požari i druge prirodne nepogode su takodje nekontrolabilni faktori uspeha, medjutim na ove faktore
menadžment može preventivno uticati uplatom osiguranja.
Napomene:
1.Svaki od principa može predstavljati posebno ispitno pitanje, s tim što posebnu pažnju treba obratiti na
najvažniji princip – princip kontrolabilnosti.
2.Primer ispitnog pitanja: Objasnite princip divizione nezavisnosti.
Kontrolabilni i nekontrolabilni troškovi
Napomena: Podelu troškova na kontrolabilne i nekontrolabilne ne treba poistovetiti sa podelom troškova na

kontrolabilne i nekontrolabilne fiksne troškove, iako izvesne sličnosti postoje.
244
 Kontrolabilni i nekontrolabilni troškovi – uvodno izlaganje
Prema ranije spomenutom principu kontrolabilnosti treba odvojiti kontrolabilne faktore uspeha od
nekontrolabilnih (faktori uspeha – faktori koji utiču na rezulatat), kako bi bilo moguće odvojiti ostvarenja
divizija od performansi njihovih menadžera. Na nivou profitnih i investicionih centara prihodi su uglavnom
kontrolabilna veličina (što znači da se uglavnom svi prihodi nalaze pod kontrolom menadžera), medjutim to
isto se ne može reći i za troškove koji mogu biti i kontrolabilni i nekontrolabilni.
Ukoliko bi se problem kontrolabilnosti troškova posmatrao iz perspektive celog preduzeća i dugog roka,
uglavnom svi troškovi bi se mogli smatrati kontrolabilnim. Medjutim, ukoliko bi se problem kontrolabilnosti
troškova posmatrao iz perspektive divizija (profitnih i investicionih centara) i kratkog roka, krug kontrolabilnih
troškova se znatno sužava.
Primeri nekontrolabilnih troškova: sunk (potopljeni) troškovi (kao što su troškovi amortizacije) ili troškovi
koji su posledica dugoročnih ugovora.
 Definisanje kontrolabilnih troškova

Kontrolabilni troškovi (prihodi) su troškovi na čiju visinu menadžeri (u našem slučaju menadžeri divizija)
mogu uticati na osnovu svojih ovlašćenja za donošenje odluka, odnosno nalaze se pod kontrolom menadžera. S
tim što smo već napomenuli da su na nivou divizija prihodi uglavnom kontrolabilna veličina. Naravno, kada su
u pitanju nekontrolabilni troškovi, situacija (odnosno njihovo definisanje) je obrnuta, što znači da su u pitanju
troškovi na čiju visnu menadžeri ne mogu uticati na osnovu svojih ovlašćenja za donošenje odluka.
 Tri važna pitanja koja treba analizirati u vezi sa podelom troškova na kontrolabilne i nekontrolabilne
su sledeća:
1.Kontrolabilnost troškova (podela troškova na kontrolabilne i nekontrolabilne) je direktno povezana sa

širinom ovlašćenja menadžera da donose odluke koje utiču na troškove
Što su šira ovlašćenja menadžera, širi je i krug kontrolabilnih troškova, naravno važi i obrnuto. Zbog toga ne
postoji univerzalna podela na kontrolabilne i nekontrolabilne troškove, već se ona može razlikovati izmedju
raličitih preduzeća, ali i unutar istog preduzeća izmedju raličitih divizija (ovo je vrlo značajno za rešavanje
zadataka iz ove oblasti zato što se kontrolabilni i nekontrolabilni troškovi ne moraju učiti napamet, već će u
okviru svakog zadatka biti naznačeno koji su troškovi kontrolabilni, a koji su nekontrolabilni, što naravno
olakšava njihovo rešavanje).
2.Nepodudarnost podele troškova na kontrolabilne i nekontrolabilne sa drugim klasifikacijama troškova

Kontrolabilni troškovi su slični varijabilnim i direktnim troškovima, ali se ne poklapaju sa njima:
1)Varijabilni troškovi su najčešće kontrolabilni, medjutim kontrolabilni troškovi su širi koncept, što znači da
pored varijabilnih troškova mogu uključiti i diskrecione fiksne troškove (poput troškova promocije).
2)Kontrolabilni troškovi su po pravilu direktni, medjutim direktni troškovi su širi koncept, što znači da pored
kontrolabilnih troškova mogu uključiti i neke nekontrolabilne troškove.
Napomena – Primer ispitnog pitanja: Objasnite zasto se podela troškova na kontrolabilne i nekontrolabilne
troskove često poistovecuje sa drugim klasifikacijama troskova.
245
3.Prevodjenje nekontrolabilnih u kontrolabilne troškove
Nekontrolabilni troškovi se mogu prevesti u kontrolabilne na dva načina:
1)Širenjem ovlašćenja za donošenje odluka na divizionom nivou. Napr. dodeljivanje ovlašćenja divizionim
menadžerima da odlučuju o zakupu opreme učiniće troškove zakupa kontrolabilnim.
2)Promenom načina merenja troškova – Napr. ukoliko se umesto zajedničkog brojila za električnu energiju za
više profitnih centara, u svakom profitnom centru instalira posebno brojilo, troškovi električne energije postaće
u potpunosti kontrolabilni na nivou profitnih cenatara.
Napomena – Primer ispitnog pitanja: Ukratko objasnite kontrolabilne i nekontrolabilne troškove.
Problem alokacije troškova na segmente
 Alokacija direktnih troškova na segmente

Kada je reč o direktnim troškovima, treba pristupiti njihovom potpunom prevaljivanju (alokaciji) na
segmente (profitne i investicione centre). Na segmente treba alocirati sve direktne troškove koji su učestvovali
u stvaranju njihovih prihoda od prodaje kako bi došlo do realnog obračuna rezultata segmenata i njihovih
menadžera.
 Alokacija opštih troškova (indirektnih troškova ili troškova centrale) na segmente

Troškovi centrale (ili opšti troškovi) su troškovi koji nastaju kao posledica aktivnosti centralnog menadžmenta
i centralizovanih poslovnih funkcija (najčešće su u pitanju finansije, računovodstvo, istraživanje i razvoj) koje
su zajedničke za više različitih divizija.
U vezi sa alokacijom opštih troškova na segmente postoje dva problema (bitna pitanja koja treba razmotriti):
1.Arbitrarnost alokacije opštih troškova – prvi problem (moguće ispitno pitanje)
Arbitrarnost (subjektivnost) prilikom izbora ključeva (kriterijuma) za alokaciju može dovesti do neprecizne i
nepravične alokacije troškova centrale na divizije, i samim tim predstavlja potencijalnu opasnost po realnost
obračunatog rezultata segmenata (divizija).
Objektivne kriterijume za alokaciju je prilično teško uspostaviti, s obzirom na to da nema direktene povezanosti
izmedju visine troškova centrale i aktivnosti divizija. Medjutim da bi došlo do što pravičnije i preciznije
alokacije troškova centrale po segmentima (profitnim ili investicionim centrima) treba koristiti višestruke
kriterijume za alokaciju, imajući u vidu da ukupni troškovi centrale (opšti troškovi) mogu biti prilični
heterogeni, odnosno da se mogu sastojati od rzličitih vrsta (kategorija) opštih troškova. Upotreba višestrukih
kriterijuma za alokaciju može pomoći da se uspostavi odredjena veza izmedju aktivnosti divizija i visine
troškova centrale, što doprinosi pravičnijoj i preciznijoj alokaciji. Napr. ako bi kao kriterijum za alokaciju
uzeli visinu prihoda, to bi mogao biti dobar kriterijum za alokaciju troškova marketinga, ali ne tako dobar
kriterijum za alokaciju troškova amortizacije koji sa kretanjem prihoda imaju malo veze.
Alokacija troškova centrale sprovodi se na osnovu sledeće formule:
246
Troškovi centrale divizije =
𝐯𝐫𝐞𝐝𝐧𝐨𝐬𝐭 𝐢𝐥𝐢 𝐤𝐨𝐥𝐢č𝐢𝐧𝐚 𝐤𝐫𝐢𝐭𝐞𝐫𝐢𝐣𝐮𝐦𝐚 𝐧𝐚 𝐧𝐢𝐯𝐨𝐮 𝐝𝐢𝐯𝐢𝐳𝐢𝐣𝐞

𝐱 𝐮𝐤𝐮𝐩𝐧𝐢 𝐭𝐫𝐨š𝐤𝐨𝐯𝐢 𝐜𝐞𝐧𝐭𝐫𝐚𝐥𝐞
𝐯𝐫𝐞𝐝𝐧𝐨𝐬𝐭 𝐢𝐥𝐢 𝐤𝐨𝐥𝐢č𝐢𝐧𝐚 𝐤𝐫𝐢𝐭𝐞𝐫𝐢𝐣𝐮𝐦𝐚 𝐧𝐚 𝐧𝐢𝐯𝐨𝐮 𝐩𝐫𝐞𝐝𝐮𝐳𝐞ć𝐚
Primer alokacije:
Kriterijum – prihodi od prodaje
Prihodi na nivou preduzeća =100 000
Prihodi na nivou divizije = 20 000
Treba alocirati ukupne troškove marketinga u iznosu od 50 000

20 000
Troškovi centrale divizije = x 50 000 = 0,2 x 50 000 = 10 000
100 000
Napomene:
1)Objasnite značaj upotrebe višetrukih kriterijuma za alokaciju troškova centrale (opštih troškova).
2)Objasnite problem arbitrarnosti alokacije opštih troškova u divizionalno strukturiranom preduzeću.
2.Opšti troškovi (troškovi centrale) se ne mogu koristiti kao kriterijum za alokaciju.
3Pod ukupnim troškovima centrale misli se na odredjenu kategoriju troškova sa kojom se uskladjuje primena
odgovarajućeg kriterijuma.
2.Opravdanost alokacije opštih troškova – drugi problem
 Alokaciji opštih troškova (troškova centrale) treba pristupiti u sledećim situacijama (moguće ispitno
pitanje):
1.Kada je iznos troškova centrale značajan, tako da postoji rizik da ne mogu biti pokriveni iz prihoda (odnosno
profita) divizije.
2.Kada postoji potreba za većom uporedivošću divizije sasamostalnim preduzećima.
3.Kada se primenom višetrukih kriterijuma za alokaciju može uspostaviti veza izmedju aktivnosti divizija i
troškova centrale.
4.Ako bi divizija imala ove troškove (troškove centrale) kada bi poslovala kao samostalno preduzeće.
 Razlozi za alokaciju (koji govore u prilog alokacije) troškova centrale:

1.Menadžeri moraju da budu svesni postojanja ovih troškova.
2.Divizije su u krajnjoj liniji izazivači ovih troškova.
3.Meanadžeri divizija će biti stimulisani da deluju u pravcu njihovog smanjenja.
4.Povećanje stepena uporedivosti izmedju divizija i sličnih samostalnih preduzeća.
5.Divizije bi u bilansima imale ove troškove ako bi poslovale kao samostalna preduzeća.
247
 Razlozi protiv alokacije:
1.Mali iznos troškova centrale.
2.Troškovi centrale su nekontrolabilni.
3.Kontrolabilni rezultat i divizioni doprinos su dovoljni za procenu uspešnosti divizija.
4.Moguća pogrešna alokacija može učiniti da neprofitabline divizije opstaju na račun profitabilnih.
5.Moguća pogrešna alokacija može biti izvor konflikata izmedju divizija.
6.Preduzeće može postaviti dovoljno visoke standarde da bi obezbedilo pokriće troškova centrale.
ANALIZA PROFITABILNOSTI PROFITNIH CENTARA
Izveštavanje o ostvarenjima profitnih centara
 Ciljevi izveštavanja o ostvarenjima profitnih centara (moguće ispitno pitanje)

Ciljevi izveštavanja o ostvarenjima profitnih centara su:
1.Polaganje računa menadžera profitnih centara centralnom menadžmentu o ostvarenjim aprofitnih centara (o
doprinosu profitnih centara ostvarenjima preduzeća kao celine) i o njihovim ostvarenjima (doprinosu menadžera
ostvarenjima profitnih centara), kako bi bila moguća kontrola ostvarenja profitnih centara i njihovih menadžera.
2.Treba da omogući kontrolu užih područja odgovornosti unutar profitnih centara, odnosno da utvrdi doprinos
grupa proizvoda, pojedinačnih proizvoda, grupa kupaca itd. (u pitanju su uža područja odgovornosti)
ostvarenjima profitnog centra.
3.Treba da omogući efikasno obavljanje upravljačkih aktivnosti po profitnim segmentima (kao što su planiranje,
kontrola, motivisanje), što podrazumeva pripremanje prjektovanih izveštaja i izveštaja o stvarno nastalim
rezultatima.
4.Pružanje informacija koje su značajne za donošenje pojedinačnih poslovno – finansijskih odluka, kako na
upravljačkom vrhu (napr. odluka o alokaciji kapitala), tako i na nivou profitnih centara (napr.odluke o
asortimanu,cenama itd.).
 Izveštajna osnova
Izveštajnu osnovu čini interni bilans uspeha, odnosno izveštaj o ostvernjima segmenata (profitnih centara).
Može se reći da se ostvarenja profitnih centara iskazuju u formi internog bilansa uspeha.
Napomena: Prilikom merenja ostvarenja profitnih centara koriste se odgovarajući koncepti rezultata (apsolutni
i relativni) o kojima će više reči biti kasnije.
 Raznovrsnost izveštavanja (moguće ispitno pitanje)

Izveštaji o ostvarenjima profitnih centara razlikuju se po sadržini i strukturi, u zavisnosti od toga kojem
upravljačkom nivou su namenjeni:
248
1.Sumarni (globalni) izveštaji koji su namenjeni upravljačkom vrhu (po vertikali sadrže informacije o
ključnim konceptima rezultata, po horizontali sadrže informacije o ostvarenjima preduzeća kao celine i o
ostvarenjima profitnih ili investicionih centara)
2.Detaljni izveštaji koji su namenjeni menadžerima profitnih centara (po vertikali sadrže informacije o
ključnim konceptima rezultata i strukturi troškova, dok po horizontali sadrže informacije o ostvarenjima celog
profitnog centra, ali i informacije o ostvarenjima grupa proizvoda u okviru profitnih centara - njihovom
doprinosu ostvarenjima profitnog centra). Po horizontali moguće su i informacije o doprinosu pojedinačnih
proizvoda ostvarenjima grupa proizvoda.
 Ključne karakteristike internog bilansa uspeha (izveštaja o rezultatu) – moguće ispitno pitanje
1.Vertikalna segmentacija reztultata - Interni bilans uspeha je zasnovan na kontribucionom pristupu koji
podrazumeva obračun rezultata na više različitih nivoa po vertikali (tzv. vertikalna segmentacija rezultata), u
skladu sa pokrićem pojedinih kategorija troškova (prvo varijabilnih, a zatim i fiksnih). Kontribucioni pristup
zahteva podelu troškova na varijabilne i fiksne.
2.Horizontalna segmentacija rezultata koja podrazumeva prikazivanje rezultata na nivou preduzeća kao
celine, na nivou profitnih i investicionih centara (doprinos profitnih i investicionih centara ostvarenjima
preduzeća kao celine), ali i na nivou proizvodnih linija (grupa proizvoda), što podrazumeva prikazivanje
njihovog doprinosa ostvarenjima profitnih centara.
3.Podela troškova na kontrolabilne i nekontrolabilne što omogućava odvajanje ostvarenja (performansi)

segmenata od ostvarenja njihovih menadžera.
Interni izveštaj o rezultatu (bilans uspeha)
za potrebe menadžera (menadžmenta) profitnih centara
Napomena: Primer gotovog izveštaja o rezultatu za potrebe menadžera profitnih centara zasnovanog na primeru
9. iz zbirke prezentovan je u prezentaciji sa predavanja. Svi dalji izveštaji i obračuni iz ove oblasti prezentovani
u prezentaciji sa predavanja biće zasnovani na primeru broj 9. iz zbirke i to dalje neće biti posebno naglašavano.
Pripremanje izveštaja i obračuna pokazatelja iz ove oblasti biće detaljno objašnjeno na času.
Interni izveštaj o rezultatu za potrebe centralnog menadžmenta
Napomena: Neposredno pripremanje internog izveštaja o rezultatu za potrebe centralnog menadžmenta

(upravljačkog vrha) biće objašnjeno na času.
249
Koncepti rezultata profitnih centara
Pokazatelji ostvarenja (koncepti rezultata) profitnih centara mogu biti (su):
1.Apsolutni pokazatelji ostvarenja (koncepti rezultata): koncept kontribucionog rezultata, koncept

kontrolabilnog rezultata, koncept divizionog doprinosa i koncept poslovnog dobitka divizije.
2.Relativni pokazatelji ostvarenja (koncepti rezultata) – koncept profitne marže.
Koncept kontribucionog rezultata
 Definisanje kontribucionog rezultata

Kontribucioni rezultat preduzeća, profitnog centra ili bilo kog drugog područja odgovornosti predstavlja
razliku izmedju prihoda od prodaje i varijabilnih troškova koji pripadaju tom području odgovornosti.
Kontribucioni rezultat = prihodi od prodaje – varijabilni troškovi
Kontribucioni rezultat pokazuje (predstavlja) doprinos preduzeća, profitnog centra, grupe proizvoda,
pjedinačnih proizvoda (ili bilo kog drugog područja odgovornosti) pokriću pripadajućih fiksnih troškova i
ostvarenju poslovnog rezultata (samim tim i neto rezultata).
 Kontribucioni rezultat – najtačniji koncept rezultata (moguće ispitno pitanje)

Kontribucioni rezultat predstavlja najtačniji koncept rezultata zato što izbegava alokaciju fiksnih troškova po
pojedinačnim proizvodima koja često može biti neprecizna. Sa druge strane alokacija (rasporedjivanje) prihoda
i direktnih varijabilnih troškova po proizvodima je prililčno lako, dok se indirektni (opšti) varijabilni troškovi
mogu alocirati po proizvodima sa zadovoljavajućom tačnošću uz pomoć alokacionih ključeva.
 Kontribucioni rezultat – neadekvatan pokazatelj performansi menadžera profitnih centara

Kontribucioni rezultat nije dobar pokazatelj performansi menadžera profitnih centara zato što se pored
varijabilnih troškova, pod njihovom kontrolom po pravilu nalazi i deo fikasnih troškova.
 Upotrebna vrednost kontribucionog rezultata (moguće ispitno pitanje)

Upotrebna vrednost kontribucionog rezultata je značajna zbog:
1.Može se koristiti kao pokazatelj performansi menadžera grupa proizvoda i pojedinačnih proizvoda, zato
što su oni pre svega odgovorni za varijabilne troškove (odnosno oni mogu pre svega uticati na varijabilne
troškove).
2.Značajan je za kratkoročno planiranje ostvarenja profitnih centara.
3.Koristi se za kontrolu odstupanja po osnovu promene cena, po osnovu promena u količinama i po osnovu
promena u asortimanu.
250
4.Koristi se u procesu odlučivanja, i to prilikom upravljanja asortimanom, prihvatanja novih porudžbina

i formiranja cena u kratkom roku.
Koncept kontrolabilnog rezultata
 Definisanje kontrolabilnog rezultata

Kontrolabilni rezultat predstavlja razliku izmedju prihoda od prodaje i svih kontrolabilnih troškova
(svih troškova na čiju visinu menadžeri mogu uticati, koji uključuju varijabilne troškove i kontrolabilne fiksne
troškove – diskrecione fiksne troškove). Može se reći i da kontrolabilni rezultat predstavlja razliku izmedju
kontribucionog rezultata i kontrolabilnih fiksnih troškova.
Kontrolabilni rezultat = prihodi od prodaje – ukupni kontrolabilni troškovi
Napomena - Ukupni kontrolabilni troškovi obuhvataju: varijabilne troškove i kontrolabilne (diskrecione)

fiksne troškove.
Kontrolabilni rezultat = kontribucioni rezultat – kontrolabilni fiksni troškovi
 Kontrolabilni rezultat – dobar pokazatelj uspešnosti menadžera profitnih centara

Kontrolabilni rezultat predstavlja veoma dobar pokazatelj ostvarenja (uspešnosti) menadžera profitnih
centara zato što uzima u obzir sve faktore rezultata na koje menadžeri mogu uticati (prihode od prodaje i
kontrolabilne troškove). Kontrolabilni rezultat omogućava odvajanje performansi profitnih centara (i
investicionih centara) od performansi njihovih menadžera.
 Problem prilikom primene kontrolabilnog rezultata

Primena ovog koncepta rezultata često je ugrožena zbog velikih obračunskih problema prilikom utvrdjivanja
kontrolabilnih troškova koji zavise od širine ovlašćenja menadžera i mogu se razlikovati ne samo izmedju
različitih preduzeća, već i izmedju različitih segmenata u okviru istog preduzeća.
Koncept divizionog doprinosa
 Definisanje divizionog doprinosa

Divizioni doprinos predstavlja razliku izmedju prihoda od prodaje i ukupnih direktnih troškova
(varijabilni troškovi, kontrolabilni fiksni troškovi, nekontrolabilni fiksni troškovi). Može se reći i da divizioni
doprinos predstavlja razliku izmedju kontrolabilnog rezultata i nekontrolabilnih fiksnih troškova.
Divizioni doprinos = prihodi od prodaje – ukupni direktni troškovi
Napomena - Ukupni direktni troškovi obuhvataju: varijabilne troškove, kontrolabilne fiksne troškove i
nekontrolabilne fiksne troškove.
Divizioni doprinos = kontrolabilni rezultat – nekontrolabilni fiksni troškovi
251
Napomena: U ovom slučaju fiksni troškove, koji su najčešće opšti ili indirektni sa stanovišta pojedinačnih
proizvoda, smatramo direktnim zato što posmatramo njihovo vezivanje za šire objekte troškova kao što su
profitni i investicioni centre. Drugim rečima, iz perspektive pojedinačnih proizvoda fiksni troškovi su najčešće
opšti, medjutim iz perspektive investicionih i profitnih centara mogu biti i direktni. Naravno, to ne znači da su
iz perspektive investicionih i profitnih centara svi fiksni troškovi direktni, što će se i videti prilikom
prezentovanja narednog koncepta rezultata (poslovnog dobitka divizije) koji uzima u obzir i opšte fiksne
troškove (odnosno tzv. troškove centrale).
Divizioni doprinos predstavlja dobar pokazatelj uspešnosti (performansi, ostvarenja, rezultata) profitnih i
investicionih centara i njihovog doprinosa ostvarenjima preduzeća kao celine.
Koncept poslovnog dobitka divizije (ili neto divizionog doprinosa)
 Definisanje poslovnog dobitka divizije

Poslovni dobitak divizije predstavlja razliku izmedju prihoda od prodaje i ukupnih direktnih i indirektnih
troškova (indirektni troškovi. ili opšti troškovi, ili troškovi centrale), odnosno predstavlja razliku izmedju
divizionog doprinosa i troškova centrale.
Poslovni dobitak divizije = prihodi od prodaje – ukupni direktni i indirektni troškovi
Poslovni dobitak divizije = divizioni doprinos – troškovi centrale (indirektni troškovi)
Poslovni dobitak divizije (neto divizioni doprinos) se koristi kao dopuna, ili kao alternativa divizionom
doprinosu prilikom procene performansi divizija (profitnih i investicionih centara). Za razliku od divizionog
doprinosa koji pokazuje performanse divizija pre alokacije troškova centrale, neto divizioni doprinos to čini
nakon alokacije troškova centrale.
Što je detaljnija horizontalna segmentacija rezultata po grupama proizvoda i pojedinačnim proizvodima, širi se
krug troškova centrale (opštih troškova) koji se ne mogu alocirati na iste.
Napomena - Ukupni fiksni troškovi obuhvataju: kontrolabilne fiksne troškove, nekontrolabilne fiksne
troškove i troškove centrale (opšte ili indirektne troškove).
1.Ukratko objasnite koncept kontribucionog rezultata (kontrolabilnog rezultata, divizionog doprinosa ili
poslovnog dobitka divizije).
2.Objasnite razliku izmedju divizionog doprinosa i poslovnbog dobitka divizije.
3.Navedite na kojim područijima dolazi do izražaja upotrbna vrednost kontribucionog rezultata.
4.Navedite koji je od koncepata rezultata u profitnim centrima najtačniji i objasnite zašto.
252
Koncept profitne marže
 Definisanje koncepta profitne marže (kao mere performasni profitnih centara) – moguće ispitno
pitanje
Prethodni pokazatelji predstavljaju apsolutne pokazatelje ostvarenja divizija (profitnih i investicionih centara).
Profitna marža (odnosno profitne marže) predstavlja relativni pokazatelj uspešnosti divizija i njihovih
menadžera.
Profitna marža (ili stopa dobitka, profitna stopa, prinos na prodaju – alternativni nazivi) predstavlja odnos
izmedju odgovarajućeg koncepta rezultata i prihoda od prodaje, i kao takva pokazuje procentualno učešće
odgovarajućeg koncepta rezultata u prihodima od prodaje. Profitne marže predstavljaju pokazatelje
profitabilnosti prihoda.
Na nivou profitnih centara (i investicionih centara) može se obračunati onoliko profitnih marži, koliko koncepata
(nivoa) rezultata ima u internom bilansu uspeha:
𝐤𝐨𝐧𝐭𝐫𝐢𝐛𝐮𝐜𝐢𝐨𝐧𝐢 𝐫𝐞𝐳𝐮𝐥𝐭𝐚𝐭
Stopa kontribucionog rezultata = 𝐱 𝟏𝟎𝟎
𝐩𝐫𝐢𝐡𝐨𝐝𝐢 𝐨𝐝 𝐩𝐫𝐨𝐝𝐚𝐣𝐞
𝐤𝐨𝐧𝐭𝐫𝐨𝐥𝐚𝐛𝐢𝐥𝐧𝐢 𝐫𝐞𝐳𝐮𝐥𝐭𝐚𝐭
Stopa kontrolabilnog rezultata = x 100
𝐝𝐢𝐯𝐢𝐳𝐢𝐨𝐧𝐢 𝐝𝐨𝐩𝐫𝐢𝐧𝐨𝐬
Stopa divizionog doprinosa = 𝐱 𝟏𝟎𝟎
𝐩𝐨𝐬𝐥𝐨𝐯𝐧𝐢 𝐝𝐨𝐛𝐢𝐭𝐚𝐤 𝐝𝐢𝐯𝐢𝐳𝐢𝐣𝐞

Stopa poslovnog dobitka divizije = 𝐩𝐫𝐢𝐡𝐨𝐝𝐢 𝐨𝐝 𝐩𝐫𝐨𝐝𝐚𝐣𝐞
𝐱 𝟏𝟎𝟎
 Analiza pokretača vrednosti profitne marže (moguće ispitno pitanje)

Pokretači vrednosti predstavljaju faktore (elemente) koji značajno utiču na odgovarajuće performanse (u ovom
slučaju na profitne marže). Analiza pokretača vrednosti profitne marže zahteva njeno razlaganje na sledeće
elemente:
Stopa poslovnog dobitka divizije =
stopa kontribucionog rezultata – stopa kontrolabilnih fiksnih troškova – stopa nekontrolabilnih fiksnih
troškova – stopa troškova centrale
Stopa poslovnog dobitka divizije =

𝐤𝐨𝐧𝐭𝐫𝐢𝐛𝐮𝐜𝐢𝐨𝐧𝐢 𝐫𝐞𝐳𝐮𝐥𝐭𝐚𝐭 𝐤𝐨𝐧𝐭𝐫𝐨𝐥𝐚𝐛. 𝐟𝐢𝐤.𝐭𝐫𝐨š𝐤 𝐧𝐞𝐤𝐨𝐧𝐭𝐫𝐨𝐥𝐚𝐛.𝐟𝐢𝐤.𝐭𝐫𝐨š𝐤. 𝐭𝐫𝐨š𝐤𝐨𝐯𝐢 𝐜𝐞𝐧𝐭𝐫𝐚𝐥𝐞
𝐱 𝟏𝟎𝟎 − 𝐩𝐫𝐢𝐡𝐨𝐝𝐢 𝐨𝐝 𝐩𝐫𝐨𝐝𝐚𝐣𝐞
x 100 – 𝐩𝐫𝐢𝐡𝐨𝐝𝐢 𝐨𝐝 𝐩𝐫𝐨𝐝𝐚𝐣𝐞
x 100 – 𝐩𝐫𝐢𝐡𝐨𝐝𝐢 𝐨𝐝 𝐩𝐫𝐨𝐝𝐚𝐣𝐞 x 100
Analiza pokretača vrednosti profitne marže podrazumeva njeno razlaganje na ključne faktore uspeha, što
omogućava njihovo poredjenje sa drugim divizijama u okviru preduzeća, ili sa sličnim samostalnim
preduzećima, a sve sa ciljem utvrdjivanja mogućnosti za unapredjenje pojedinačnih faktora uspeha (i
samim tim za unapredjenje profitabilnosti prihoda – profitne marže su pokazatelji profitabilnosti prihoda).
253
Napomene:
1.Analiza pokretača vrednosti profitne marže (razlaganje stope poslovnog dobitka divizije na elemente) može
se pojaviti kao ispitno pitanje ili kao ispitni zadatak.
2.Svi prethodno pomenuti koncepti rezultata (apsolutni i relativni) koji su karakteristični za profitne centre
mogu se primenjivati i u slučaju investicionih centara.
ANALIZA PROFITABILNOSTI INVESTICIONIH CENTARA
Izveštavanje o ostvarenjima investicionih centara
 Ciljevi izveštavanja
Ciljevi izveštavanja su isti kao kod profitnih centara - pogledati.
 Izveštajna osnova
Zbog širih ovlašćenja i odgovornosti menadžera investicionih centara, koji pored prihoda, troškova i rezultata
imaju ovlašćenja i odgovornost za ulaganja u imovinu i samim tim predstavljaju šira područja odgovornosti u
odnosu na profitne centre, šira je i izveštajna osnova koju čine:
1.Interni izveštaj o rezultatu (bilans uspeha)
2.Interni bilans stanja
Napomene:
1.Zbog širih ovlašćenja i odgovornosti menadžera investicionih centara širi se krug kontrolabilnih troškova na
račun nekontrolabilnih troškova i direktnih na račun indirektnih troškova, što smanjuje problem alokacije
troškova po investicionim centrima.
2.Generalno, može se reći da sa rastom veličine i složenosti investicionih centara u odnosu na profitne centre i
širenjem ovlašćenja njihovih menadžera, raste i složenost izveštavanja.
Interni izveštaj o rezultatu investicionih centara
Napomena: Interni izveštaj o rezultatu investicionih centara (za potrebe menadžera investicionih centarai za
potrebe centralnog menadžementa) biće prezentovani i objašnjeni na času.
254
Interni bilans stanja
Napomene:
1.U internom bilansu stanja treba voditi računa o ukupnoj alociranoj imovini (svemu što je alocirano), koju čine:
1)alocirana imovina grupe investicionih centara (imovina zajednička za više investicionih centara koji su
locirani - smešteni na istoj lokaciji)
2)alocirana imovina centrale
3)alocirana gotovina
2.U bilansu stanja javlja se samo poslovna imovina (što znači da nema kratkoročnih i dugoročnih finansijskih
plasmana, i to zato što se ulaganje viškova gotovine u kratkoročne i dugoročne finansijske plasmane nalazi u
nadležnosti centralnog menadžmenta). U bilansu stanja prezentovanom u knjizi javlja se još i tzv. neuposlena
imovina (medjutim njen iznos je nula, tako da se suštinski ništa ne menja).
3.U bilansu stanja (tačnije u pasivi) je prisutan tzv. korporativni kapital koga čine vlasnički kapital i dugoročni
krediti (obaveze), i to zato što je teško (posebno) alocirati sopstveni kapital i dugoročne kredite po investicionim
centrima.
Korporativni kapital = vlasnički (sopstveni) kapital + dugoročni krediti
4.Investirani kapital jednak je neto poslovnoj imovini:
Investirani kapital = korporativni kapital + kratkoročni krediti
Neto poslovna imovina = ukupna poslovna imovina – poslovne obaveze
Investirani kapital = Neto poslovna imovina
5.Pretpostavlja se da su vrednosti u bilansu na kraju godine jednake onima na početku. S obzirom na to vrednosti
poslovne imovine u bilansu su ujedno i prosečne vrednosti poslovne imovine (naravno, isto važi i u slučaju
pasive).
Koncepti rezultata investicionih centara
Još jednom napominjemo da u slučaju investicionih centara važe svi oni koncepti rezultata kao i slučaju profitnih
centara (apsolutni koncepti rezultata i relativni koncepti rezultata – profitne marže). Medjutim, zbog širih
ovlašćenja menadžera investicionih centara (koji pored prihoda, troškova i rezultata imaju ovlašćenja i
odgovornost za ulaganja u imovinu) prethodno spominjani koncepti rezultata nisu dovoljni za procenu
uspešnosti investicionih centara i njihovih menadžera. Potrebni su još i koncepti rezultata koji uzimaju u obzir
i ulaganja u imovinu (angažovani kapital) kao što su:
1.Stopa prinosa
2.Rezidualni dobitak
255
3.Dodata ekonomska vrednost (EVA)
Stopa prinosa
 Stopa prinosa – uvodno izlaganje

Stopa prinosa predstavlja najopštiji i najšire korišćeni pokazatelj uspešnosti investicionih centara i njihovih
menadžera. Generalno, stopa prinosa predstavlja odnos izmedju odgovarajućeg koncepta rezultata i imovine
koja je učestvovala u njegovom stvaranju (postoje različite vrsta stopa prinosa, izmedju ostalog već smo
spominjali ROA i ROE).
Treba razlikovati:
1.Stopu prinosa za potrebe procene uspešnosti (performansi) investicionih centara
2.Stopu prinosa za potrebe procene uspešnosti (performansi) menadžera (investicionih centara)
 Stopa prinosa za potrebe procene performansi investicionih centara

Stopa prinosa za potrebe procene performansi investicionih centara može se definisati kao odnos izmedju
poslovnog dobitka divizije i prosečne poslovne imovine:
𝐩𝐨𝐬𝐥𝐨𝐯𝐧𝐢 𝐝𝐨𝐛𝐢𝐭𝐚𝐤 𝐝𝐢𝐯𝐢𝐳𝐢𝐣𝐞

Stopa prinosa = 𝐱 𝟏𝟎𝟎
𝐩𝐫𝐨𝐬𝐞č𝐧𝐚 𝐩𝐨𝐬𝐥𝐨𝐯𝐧𝐚 𝐢𝐦𝐨𝐯𝐢𝐧𝐚
𝐩𝐨𝐬𝐥𝐨𝐯𝐧𝐢 𝐝𝐨𝐛𝐢𝐭𝐚𝐤 𝐝𝐢𝐯𝐢𝐳𝐢𝐣𝐞 𝐱 𝟏𝟎𝟎 𝐩𝐫𝐢𝐡𝐨𝐝𝐢 𝐨𝐝 𝐩𝐫𝐨𝐝𝐚𝐣𝐞

Stopa prinosa = x 𝐩𝐫𝐨𝐬𝐞č𝐧𝐚 𝐩𝐨𝐬𝐥𝐨𝐛𝐧𝐚 𝐢𝐦𝐨𝐯𝐢𝐧𝐚
Stopa prinosa = stopa poslovnog dobitka divizije x koeficijent obrta poslovne imovina
Napomene:
1.Stopa poslovnog dobitka divizije pokazuje profitabilnost prihoda.
2.Koeficijent obrta poslovne imovine pokazuje efikasnost korišćenja poslovne imovine.
3.Prethodno definisana stopa prinosa namenjena je proceni uspešnosti investicionih centara, a ne njihovih
menadžera, što svakako treba razlikovati.
 Stopa prinosa za potrebe procene performansi menadžera investicionih centara

Stopa prinosa za potrebe procene performansi menadžera investicionih centara predstavlja odnos izmedju
kontrolabilnog dobitka i prosečne kontrolabilne imovine:
𝐤𝐨𝐧𝐭𝐫𝐨𝐥𝐚𝐛𝐢𝐥𝐧𝐢 𝐝𝐨𝐛𝐢𝐭𝐚𝐤 (𝐫𝐞𝐳𝐮𝐥𝐭𝐚𝐭)
Stopa prinosa = 𝐱 𝟏𝟎𝟎
𝐩𝐫𝐨𝐬𝐞č𝐧𝐚 𝐤𝐨𝐧𝐭𝐫𝐨𝐥𝐚𝐛𝐢𝐥𝐧𝐚 𝐢𝐦𝐨𝐯𝐢𝐧𝐚
256
𝐤𝐨𝐧𝐭𝐫𝐨𝐥𝐚𝐛𝐢𝐥𝐧𝐢 𝐝𝐨𝐛𝐢𝐭𝐚𝐤 𝐱 𝟏𝟎𝟎 𝐩𝐫𝐢𝐡𝐨𝐝𝐢 𝐨𝐝 𝐩𝐫𝐨𝐝𝐚𝐣𝐞

Stopa prinosa = x 𝐩𝐫𝐨𝐬𝐞č𝐧𝐚 𝐤𝐨𝐧𝐭𝐫𝐨𝐥𝐚𝐛𝐢𝐥𝐧𝐚 𝐢𝐦𝐨𝐯𝐢𝐧𝐚
Stopa prinosa = stopa kontrolabilnog dobitka x koeficijent obrta kontrolabilne imovina

Kontrolabilna imovina = ukupna poslovna imovina – ukupna imovina koja je alocirana na odredjeni investicioni centar
Napomena: Obratite pažnju na razliku izmedju stope prinosa za potrebe procene performansi investicionih
centara i stope prinosa za potrebe procene performansi njihovih menadžera.
 Mogućnosti za primenu stope prinosa (moguće ispitno pitanje)

1.Koristi se kao instrument za projektovanje ciljnog prinosa.
2.Koristi se za procenu ostvarenja investicionih centara
3.Koristi se za procenu ostvarenja menadžera investicionih centara.
4.Koristi se za poredjenje ostvarenja investicionih centara u okviru istog preduzeća, ali i za poredjenje
investicionih centara sa sličnim samostalnim preduzećima, kako bi se utvrdile mogućnosti za unapredjenja.
5.Uz pomoć stope prinosa investitori na tržištu kapitala otkrivaju izvore prinosa.
 Mogućnosti za unapredjenje stope prinosa (moguće ispitno pitanje)

Stopa prinosa se može unaprediti na nekoliko načina:
1.Povećanjem prodaje (prihoda od prodaje)
Povećanje prodaje na stopu prinosa može uticati na 2 načina:
1)Povećanje prodaje i prihoda trebalo bi da dovede do rasta stope dobitka zbog toga što sa rastom prodaje i
prihoda dolazi do sporijeg rasta troškova (varijabilni troškovi rastu proporcionalno rastu prodaje i prihoda, dok
fiksni troškovi ostaju konstantni ili rastu sporije u odnosu na rast prihoda) zbog čega dobitak raste brže od
prihoda (u većem procentu).
2)Povećanje prodaje i prihoda utiče na rast koeficijenta obrta, ukoliko pritom ne dodje do rasta imovine ili ako
imovina raste sporije u odnosu na prihode.
2.Smanjenjem troškova (rashoda), i to pre svega kroz eliminisanje aktivnosti koje ne doprinose stvaranju
vrednosti. Smanjenje troškova dovodi do povećanja dobitka i samim tim i do povećanja stope prinosa. Treba
naglasiti da prilikom smanjenja rashoda treba biti oprezan zato što postoje odredjeni troškovi koji neposredno
utiču na rast prihoda (kao napr. troškovi promocije).
3.Smanjenjem imovine, što se može sprovesti na nekoliko načina:
1)Tzv. čišćenjem bilansa od imovine koja se ne koristi kao što je napr, zastarela oprema, zastarele zalihe ili
nenaplativa potraživanja.
2)Prodaja sporednih (nedovoljno profitabilnih biznisa.
3)Primena „just in time“ sistema za upravljanje zalihama itd.
257
Samnjenje imovine dovešče do rasta koeficijenta obrta i stope prinosa, ako pritom ne dovede do smanjenja
prihoda.
 Nedostaci stope prinosa (moguće ispitno pitanje)

Nedostaci stope prinosa su:
1.Suboptimalno ponašanje (odlučivanje) menadžera prilikom odlučivanja o prihvatanju novih projekata.
Primena stope prinosa može dovesti do suboptimalnog ponašanja menadžera. Opasnost od ovakvog ponašanja
menadžera posebno je izražena kada bonusi, povećanje plate ili unapredjenja menadžera zavise od dostignute
stope prinosa. U toj situaciji menadžeri mogu odbijati sve projekte sa stopom prinosa ispod stope prinosa
dostignute na nivou divizije (investicionog centra) iako ti projekti mogu imati stopu prinosa koja je veća od
stope troškova kapitala i kao takvi mogu biti u interesu preduzeća kao celine. O ovome je već bilo reči na
početku izlaganja iz ove oblasti.
2.Davanje prioriteta kratkoročnim u odnosu na dugoročne ciljeve kako bi se očuvala postojeća ili dostigla
ciljana stopa prinosa.
Primena stope prinosa može dovesti do davanja prioriteta kratkoročnim na račun dugoročnih interesa
preduzeća.
Menadžeri mogu nastojati da veštački podignu dobitak (a samim tim i stopu prnosa) napr. priznavanjem
prihoda koji nisu realizovani, odlaganjem odredjenih troškova, poput troškova održavanja opreme ili troškova
promocije, korišćenjem jeftinih i manje kvalitetnih materijala.
Uz to, menadžeri mogu odlagati investicije kako ne bi došlo do povećanja imovine i obaranja stope prinosa
po tom osnovu.
Prethodno opisano ponašanje(a) može dovesti do kratkoročnih koristi (i to pre svega menadžerima, ako njihovi
bonusi i privilegije zavise od dostignute stope prinosa), ali dugoročno može prouzrokovati ozbiljnu štetu za
preduzeće.
3.Smanjenje (tj. prodaja) profitabilne imovine
Menadžeri mogu posegnuti za prodajom profitabilne imovine kao sredstvom za podizanje stope prinosa (napr.
ako njihovi bonusi zavise od dostignute stope prinosa) što vrlo često nije u interesu preduzeća. Napr. prodaja
imovine koja odbacuje stopu prinosa od 20% u situaciji u kojoj investicioni centar ostvaruje stopu prinosa od
25% dovešće do rasta stope prinosa na nivou investicionog centra, što može biti u interesu menadžera čiji
bonusi zavise od dostignute stope prinosa. Medjutim, ukoliko je stopa troškova kapitala napr. 15%, to neće biti
u interesu preduzeća kao celine, zato što se prodaje profitabilna imovina koja odbacuje stopu prinosa od 20%,
koja je veća od stope troškova kapitala od 15%.
4.Stopa prinosa nije dobar osnov za poredjenje uspešnosti investicionih centara koji se značajno razlikuju
u veličini (visini imovine)
Stopa prinosa (kao samostalni pokazatelj performansi investicionih centara) nije dovoljno pouzdana za kontrolu
ostvarenja, u situacijama u kojima treba porediti uspešnost investicionih centara koji se značajno razlikuju u
visini angažovane imovine (kapitala). Razlog za to je što se često dešava da veći investicioni centar ostvaruje
manju stopu prinosa od manjeg investicionog centra, medjutim njegov apsolutni doprinos ostvarenjima
preduzeća može biti veći (apsolutni doprinos se procenjuje uz pomoć rezidualnog dobitka).
258
Napomena - Primeri ispitnih pitanja:
1.Objasnite zasto stopa prinosa nije siguran pokazatelj performansi investicionih centara (obratite pažnju na
prethodno navedene situacije).
2.Objasnite nedostatke stope prinosa prilikom kontrole uspešnosti investicionih centara.
Rezidualni dobitak
 Rezidualni dobitak – uvodno izlaganje

Stopa prinosa se najčešće koristi kao osnovni pokazatelj ostvarenja investicionih centara, a rezidualni dobitak
kao dopunski (korektivni) pokazatelj koji pre svega treba da otkloni uočene nedostatke stope prinosa (pre svega
obratiti pažnju na nedostatke pod brojevima 1, 3 i 4 u prethodnom izlaganju). Za razliku od stope prinosa koja
predstavlja relativni pokazatelj performansi, rezidualni dobitak je apsolutni pokazatelj.
 Definisanje rezidualnog dobitka

Rezidualni dobitak predstavlja razliku izmedju poslovnog dobitka divizije (neto divizionog doprinosa) i
pripisanih troškova kapitala:
Rezidualni dobitak =
poslovni dobitak divizije – (minimalno prihvatljiva stopa prinosa x prosečna ulaganja)
Pripisani troškovi kapitala predstavljaju proizvod minimalno prihvatljive stope prinosa i prosečnih ulaganja
(investicija):
Pripisani troškovi kapitala = minimalno prihvatljiva stopa prinosa x prosečna ulaganja (investicije)
Napomene:
1.Prosečna ulaganja jednaka su prosečnoj poslovnoj imovini.
2.Minimalno prihvatljiva stopa prinosa se naziva i zatevanom stopom prinosa, dok pripisane troškove kapitala
nazivamo i zahtevanim prinosom (logično).
 Definisanje pripisanih troškova kapitala (tj. minimalno prihvatljive stope prinosa) – moguće
ispitno pitanje
Pripisani troškovi kapitala (minimalno prihvatljiva stopa prinosa) uvažavaju zahtevani prinos investitora
(akcionara) koji bi trebalo da bude veći od troškova kamata. To znači da se unutar (u okviru) pripisanih troškova
kapitala nalaze troškovi kamata, tj. da se u okviru minimalno prihvatljive stope prinosa nalazi kamatna stopa.
Konačno, to ukazuje da bi pripisani troškovi kapitala trebalo da budu veći od troškova kamata, odnosno, to
ukazuje da bi minimalno prihvatljiva stopa prinosa trebalo da bude veća od kamatne stope zato što akcionari
očekuju veći prinos od kreditora, a sve zbog toga što snose veći rizik.
259
 Objasnite zašto se prilikom obračuna rezidualnog dobitka koristi poslovni dobitak divizije, a ne
neto dobitak divizije pre poreza (moguće ispitno pitanje – obratite pažnju!)
Prilikom obračuna rezidualnog dobitka koristi se poslovni dobitak divizije a ne neto dobitak divizije pre poreza
zato što su troškovi kamata već uključeni u pripisane troškove kapitala, pa bismo ih u slučaju korišćenja neto
dobitka divizije pre poreza dva puta oduzimali (zaračunavali).
 Prednosti rezidualnog dobitka u odnosu na stopu prinosa (moguće ispitno pitanje – svaka od
naredne tri stavke može biti posebno ispitno pitanje)
Prednosti rezidualnog dobitka u odnosu na stopu prinosa su sledeće (tj. rezidualni dobitak eliminiše nedostatke
stope prinosa u specifičnim situacijama):
1.Rezidualni dobitak eliminiše mogućnost disfunkcionalnog (suboptimalnog) ponašanja menadžera

prilikom odlučivanja o prihvatanju novih projekata (odnosno prilikom ocene efekata novih projekata –
ulaganja)
Nove projekte (investicije) bi trebalo prihvatatati sve dok odbacuju rezidualni dobitak, odnosno sve dok
odbacuju stopu prinosa koja je veća od minimalno prihvatljive stope prinosa (stope troškova kapitala) zato što
bi to dovelo do rasta ukupnog rezidualnog dobitka na nivou investicionog centra nakon izvršenih ulaganja (čak
i ako bi to dovelo do pada stope prinosa koja je do tada dostignuta na nivou investicionog centra).
Naravno važi i obrnuto, nove projekte bi trebalo odbaciti ukoliko odbacuju rezidualni gubitak (negativan
rezidualni dobitak), odnosno ako odbacuju stopu prinosa koja je manja od minimalno prihvatljive stope prinosa
zato što bi to dovelo do pada ukupnog rezidualnog dobitka nakon izvršenih ulaganja.
2.Rezidualni dobitak pruža pouzdane informacije za donošenje odluka o prodaji imovine

(dezinvestiranju), odnosno za procenu efekata prodaje imovine.
Delove imovine ne treba prodavati sve dok odbacuju rezidualni dobitak, odnosno sve dok odbacuju stopu
prinosa koja je veća od minimalno prihvatljive stope prinosa, zato što bi prodaja dela imovine koji odbacuje
rezidualni dobitak dovela do pada ukupnog rezidualnog dobitka investicionog centra (nakon prodaje), i ako to
može voditi do povećanja stope prinosa na nivou investicionog centra.
Naravno, važi i obrnuto, delove imovine bi trebalo prodavati ako odbacuju rezidualni gubitak, odnosno ako
odbacuju stopu prinosa koja je manja od minimalno prihvatljive stope prinosa, zato što bi to dovelo do povećanja
ukupnog rezidualnog dobitka na nivou investicionog centra.
3.Rezidualni dobitak se koristi za poredjenje (procenu) uspešnosti investicionih centara raličite veličine
Može se reći da se investicioni centar sa većim rezidualnim dobitkom smatra uspešnijim, i ako može imati
manju stopu prinosa.
Za svrhu poredjenja uspešnosti investicionih centara različite veličine, često se primenjuje tzv. analiza
inkrementalnog prinosa:
1)Ukoliko je prisutan tzv. inkrementalni rezidualni dobitak, to znači da veći investicioni centar ima veći
rezidualni dobitak i da je samim tim uspešniji.
2)Naravno važi i obrnuto, ukoliko je prisutan tzv. inkrementalni rezidualni gubitak to znači da manji
investicioni centar ima veći rezidualni dobitak i da je samim tim on uspešniji.
260
Rezidualni dobitak ima prednost nad stopom prinosa u prethodnim situacijama (u kojima omogućava
uskladjivanje interesa menadžera investicionih centara i preduzeća kao celine) zato što se pri obračunu
rezidualnog dobitka koristi više informacija nego pri obračunu stope prinosa. Prilikom obračuna stope prinosa
u obzir se uzimaju poslovni dobitak divizije i poslovna imovina, dok se prlikom obračuna rezidualnog dobitka
koriste još i minimalno prihvatljiva stopa prinosa (pripisani troškovi kapitala).
Napomene:
1)Objasnite upotrebnu vrednost rezidualnog dobitka prilikom odlučivanja o novim ulaganjima.
2)Objasnite značaj rezidualnog dobitka u sagledavanju efekata prodaje imovine.
3)Objasnite inkrementalni prinos u procesu procene ostvarenja investicionih centara različite veličine.
4)Koncept rezidualnog dobitka: definicija, obračun, upotrebna vrednost.
2.Obratite pažnju da navedene prednosti rezidualnog dobitka u odnosu na stopu prinosa proizilaze iz nedostataka
stope prinosa.
 Stopa prinosa vs. rezidualni dobitak – upotreba u praksi (moguće ispitno pitanje)
Ipak, i pored navedenih nedostataka, stopa prinosa se u praksi češće koristi od rezidualnog dobitka, i to i
sledećih razloga (ove razloge možemo shvatiti i kao prednosti stope prinosa u odnosu na rezidualni dobitak):
1.Stopa prinosa se koristi za poredjenje ostvarenja investicionih centara sa ukupnim ostvarenjima

preduzeća, ali i sa drugim preduzećima.
2.Raščlanjavanje stope prinosa omogućava analizu pokretača vrednosti.
3.Stopa prinosa omogućava poredjenje sa ekonomskim indikatorima, kao što su stopa inflacije ili kamatna
stopa.
4.Obračun pripisanih troškova kapitala, koji se koriste prilikom obračuna rezidualnog dobitka, je najčešće
veoma složen.
5.Problemi koji se javljaju prilikom obračuna elemenata stope prinosa (poslovnog dobitka divizije i imovine)
javaljaju se i prilikom obračuna rezidualnog dobitka.
Kao što smo već istakli, stopa prinosa se može koristiti kao osnovni pokazatelj uspešnosti investicionih centara,
a rezidualni dobitak kao dopunski (korektivni) pokazatelj. Ova dva pokazatelja ne bi trebalo posmatrati kao
alternativne pokazatelje. Na kraju možemo zaključiti da se stopa prinosa u praksi češće koristi, dok se rezidualni
dobitak najčešće koristi u prethodno opisanim specifičnim situacijama u kojima treba da otkloni odredjene
nedostatake stope prinosa.
Napomena - Primer ispitnog pitanja: Objasnite odnos izmedju stope prinosa i rezidualnog dobitka.
U okviru prethodnih izlaganja o oba pokazatelja prezentovane su relevantne informacije koje omogućavaju
odgovor na prethodno pitanje, uz savet da u okviru odgovora obavezno treba spomenuti prednosti rezidualnog
dobitka u odnosu na stopu prinosa (tj. da rezidualni dobitak eliminiše nedostatke stope prinosa u specifičnim
situacijama), a što je već i zasebno navedeno kao moguće ispitno pitanje.
261
Dodata ekonomska vrednost (EVA)
 Dodata ekonomska vrednost – uvodno izlaganje

EVA predstavlja pokazatelj (merilo) performansi. Uz to, može se reći da je EVA pokazatelj stvorene vrednosti.
EVA predstavlja prefinjeniju varijantu rezidualnog dobitka. Izmedju EVA i rezidualnog dobitka postoje
značajne sličnosti, ali i razlike.
 Sličnosti izmedju EVA i rezidualnog dobitka (moguće ispitno pitanje)

Sličnosti izmedju EVA i rezidualnog dobitka su sledeće:
1.I EVA i rezidualni dobitak predstavljaju apsolutne pokazatelje ostvarenja.
2.EVA ( prilikom njenog obračuna) povezuje dobitak (odgovarajući koncept rezultata), stopu troškova
kapitala i investirani kapital, na isti način kao i rezidualni dobitak.
3.Ukoliko je EVA pozitivna (veća od nule, odnosno ukoliko je stopa prinosa na investirani kapital veća od
stope troškova kapitala) to znači da je stvorena vrednost za vlasnike, i obrnuto, ukoliko je EVA negativna to
znači da je smanjena (uništena) vrednost za vlasnike. Isto važi i u slučaju rezidualnog dobitka.
 Razlike izmedju EVA i rezidualnog dobitka (moguće ispitno pitanje)

Razlike izmedju EVA i rezidualnog dobitka su sledeće:
1.Prilikom obračuna rezidualnog dobitka koristi se poslovni dobitak divizije, dok se prilikom obračuna EVA
koristi poslovni dobitak divizije posle poreza (kako bi se utvrdila neto poslovna ostvarenja investicionih
centara oni se opterećuju svim troškovima, uključujući i troškove poreza).
Napomena: Treba voditi računa da iako se prilikom obračuna EVA koristi poslovni dobitak divizije posle poreza
(neto poslovni dobitak), troškovi poreza se ne uključuju u interni izveštaj o rezultatu.
2.Minimalno prihvatljiva stopa prinosa (pripisani troškovi kapitala) koja se koristi prilikom obračuna
rezidualnog dobitka odredjuje se pre svega na osnovu osećaja menadžera, a ne na osnovu preciznog
obračuna. Sa druge strane prilikom obračuna EVA koristi se prosečna ponderisana stopa troškova kapitala
(cena kapitala) koja uzima u obzir i cenu akcijskog kapitala (očekivanu stopu prinosa akcionara) i cenu
pozajmljenih izvora finansiranja (dugoročnih i kratkoročnih), odnosno kamatnu stopu, kao i relativno učešće u
strukturi kapitala svih izvora finansiranja koji zahtevaju odredjeni prinos.
3.Prilikom obračuna EVA koristi se investirani kapital (koji se dobija kada se od ukupe poslovne imovine
oduzmu poslovne obaveze), dok se prilikom obračuna rezidualnog dobitka koristi ukupna poslovna imovina.
Investirani kapital = korporativni kapital + kratkoročni krediti
Neto poslovna imovina = ukupna poslovna imovina – poslovne obaveze
Investirani kapital = Neto poslovna imovina
4.Obračun EVA podrazumeva mogućnost primene brojnih korekcija dobitka i kapitala kako bi se izbegao
uticaj računovodstvenih politika na njihov obračun (i samim tim i na obračun EVA).
262
 Obračun EVA – prvi način
EVA = poslovni dobitak divizije posle poreza – (stopa troškova kapitala x prosečna ulaganja)
Troškovi kapitala = stopa troškova kapitala x prosečna ulaganja (investicije)
Prosečna ulaganja = prosečan investirani kapital = prosečna neto poslovna imovina
Stopa troškova kapitala = prosečna ponderisana stopa troškova kapitala = WACC
 Obračun EVA – drugi način (na bazi RONA)
EVA = (RONA – WACC) x prosečan investirani kapital (neto poslovna imovina)

𝐏𝐎𝐒𝐋𝐎𝐕𝐍𝐈 𝐃𝐎𝐁𝐈𝐓𝐀𝐊 𝐃𝐈𝐕𝐈𝐙𝐈𝐉𝐄 𝐏𝐎𝐒𝐋𝐄 𝐏𝐎𝐑𝐄𝐙𝐀
RONA = 𝐱 𝟏𝟎𝟎
𝐏𝐑𝐎𝐒𝐄Č𝐍𝐀 𝐍𝐄𝐓𝐎 𝐏𝐎𝐒𝐋𝐎𝐕𝐍𝐀 𝐈𝐌𝐎𝐕𝐈𝐍𝐀 (𝐈𝐍𝐕𝐄𝐒𝐓𝐈𝐑𝐀𝐍𝐈 𝐊𝐀𝐏𝐈𝐓𝐀𝐋)
Napomene: RONA – stopa prinosa na neto poslovnu imovinu (investirani kapital).
 Prednosti EVA (moguće ispitno pitanje)

EVA ima sledeće prednosti:
1.Čini vidljivim troškove akcijskog kapitala (oportunitetne troškove) koji se ne vide u računovodstvenom
dobitku.
2.Dodata vrednost je stvorena tek ako je ostvaren prinos koji je veći od prinosa i akcionara i kreditora.
3.Vezuje odgovornost menadžera za stvaranje vrednosti za vlasnike.
4.Šalje poruku menadžerima – investirajte samo ako je povećanje dobitka dovoljno da pokrije troškove kapitala.
 Nedostaci EVA (moguće ispitno pitanje)

EVA ima sledeće nedostatke:
1.Nije čist pokazatelj (mera) ekonomske vrednosti zato što ne uzima u obzir vremensku vrednost novca.
2.Brojne moguće korekcije na kapitalu i rezultatu prilikom obračuna EVA, čine njen obračun subjektivnim
(arbitrarnim).
3.Iz prethodnog nedostatka proizilazi da je uporedivost EVA izmedju različitih preduzeća vrlo diskutabilna
(jedno preduzeće može napraviti nekoliko korekcija na dobitku i kapitalu, a drugo ni jednu).
 Mogućnosti za unapredjenje EVA (moguće ispitno pitanje)

EVA se može unaprediti (uvećati) na nekoliko načina:
1.Povećanjem RONA, uz zadržavanje WACC na istom nivou.
2.Smanjenjem WACC, uz zadržavanje RONA na istom nivou.
3.Samnjenjem imovine (investiranog kapitala).
4.Povećanjem investicija u projekte sa pozitivnom NSV.
263
SEGMETNO IZVEŠTAVANJE I ANALIZA PROFITABILNOSTI
- TRANSFERNE CENE -
 Postoje 2 perspektive transfernih cena:

1.Interna perspektiva
2.Internacionalna perspektiva
INTERNA PERSPEKTIVA TRANSFERNIH CENA
 Interna perspektiva transfernih cena – uvodno izlaganje

Interna perspektiva transfernih cena odnosi se na vrednovanje proizvoda koji se razmenjuju na internom tržištu,
izmedju divizija (profitnih i investicionih centara), ili nešto drugačije rečeno, u pitanju je problem formiranja
prodajnih cena proizvoda i usluga koji se razmenjuju na internom tržištu.
Transferne cene (interne) predstavljaju vrednost proizvoda ili usluga odredjene divizije koji su namenjeni
drugim diviziji u okviru istog preduzeća.
Napomena – Moguća ispitna pitanja:
1.Definisanje interne perspektive transfernih cena
2.Grafičko predstavljanje problema transfernih cena. Grafička prezentacija se može pogledati u prezentaciji sa
predavanja ili u knjizi na strani 616.
 Specifičnosti transfernih cena (moguće ispitno pitanje):

1.Transferne cene predstavljaju instrument za alokaciju (rasporedjivanje) zajednički zaradjenih prihoda i
dobitaka izmedju divizija koje učestvuju u internim transferima. Za razliku od transfernih cena, prodajne cene
namenjene ekstrenim kupcima odredjuju prihode i rezultate divizija koje svoje proizvode prodaju na ekstrenom
tržištu.
2.Transferne cene odredjuju prihode za diviziju prodavca (kojoj odgovaraju što veće cene) i troškove za
diviziju kupca (kojoj odgovaraju što niže cene), odatle sledi da transferne cene utiču na dobitak obe divizije.
3.Transferne cene predstavljaju potencijalno sredstvo za prevaljivanje (prenošenje, prelivanje)

neefikasnosti sa divizije prodavca na diviziju kupca (ukoliko su zasnovane na stvarnim troškovima sva
negativna odstupanja bi se prenela na diviziju kupca, čime bi se deo dobitka koji pripada diviziji kupcu preneo
na diviziju prodavca).
4.Pored toga što utiču na visinu dobitka delova preduzeća, transferne cene mogu uticati i na dobitak
preduzeća kao celine (napr. donošenje odluke divizije prodavca da li svoje proizvode da prodaje na internom
ili na eksternom tržištu, ili divizije kupca da li da nabavke vrši na internom ili na eksternom tržištu).
264
5.Uključivanje transfernih cena (poluproizvoda) zajedno sa dobicima u cenu finalnih proizvoda može dovesti
do previsoke prodajne cene koja neće biti konkurentna, a to može dovesti do pada prodaje.
6.Rešenje konflikata izmedju divizija (na području transfernih cena) koji nanose štetu preduzeću kao celini
zahteva intervenisanje upravljačkog vrha što može narušiti autonomiju divizionih menadžera.
 Ciljevi koje treba ostvariti prilikom formiranja (i primene) transfernih cena (moguće ispitno
pitanje):
1.Realno prikazivanje (merenje) performansi (rezultata) divizija i njihovih menadžera.
2.Onemogućavanje prelivanja neefikasnosti sa divizije prodavca na diviziju kupca (i prelivanja dela

dobitka sa divizije kupca na diviziju prodavca na taj način).
3.Uskladjivanje ciljeva (interesa) divizija sa ciljevima preduzeća kao celine (ne sme doći do povećanja
dobitka odredjene divizije ako to vodi smanjivanju dobitka preduzeća kao celine).
4.Podržavanje autonomije (nezavisnosti, slobode) divizionih menadžera.
Napomene:
1.Prvi i treći cilj su najvažniji.
2.U nastavku treba obratiti pažnju da li primena pojedinih metoda za formiranje transfernih cena omogućava
ispunjenje prethodno navedenih ciljeva (koji cijevi su ispunjeni a koji su ugroženi primenom svake od metoda).
Metode formiranja transfernih cena
I.Tržišno zasnovane transferne cene
1.Transferne cene na savršeno konkurentnom tržištu (moguće ispitno pitanje)
Na savršeno konkurentnom tržištu cene homogenih proizvoda su jednake i kupci i prodavci na njih ne mogu
uticati. Na savršeno konkurentnom tržištu transferne cene su jednake tržišnim:
Transferna cena = tržišna cena
Na savršeno konkurentnom tržištu divizija prodavac može svoje proizvode po istoj ceni da proda na internom i
eksternom tržištu, kao što i divizija kupac može da nabavi proizvode po istoj ceni i na internom i na eksternom
tržištu. U ovakvim uslovima divizija prodavac da transferna cena bude veća od tržišne zato što divizija kupac
neće platiti veću cenu od one po kojoj može nabaviti proizvode na eksternom tržištu.
Transferne cene na savršeno konkurentnom tržištu omogućavaju ispunjenje svih prethodno definisanih ciljeva
transfernih cena.
2.Modifikovane tržišne cene (ili tzv. tržišne cene „minus“) – moguće ispitno pitanje
Prema ovom metodu transferne cene su jednake tržišnim cenama umanjenim za uštede koje se mogu ostvariti
ukoliko se proizvodi prodaju na internom umesto na eksternom tržištu. Uštede se mogu ostvariti u troškovima
promocije, distribucije, pakovanja itd.
265
Transferna cena = tržišna cena – uštede
Tržišna cena ipak neće biti umanjena za ukupni iznos ušteda u troškovima (da bi se dobila transferna cena), već
uštede treba podeliti izmedju divizije prodavca i divizije kupca u prihvatljivoj srazmeri, kako bi i divizija
prodavac ostvarila pozitivne efekte.
Napomena: Još jedno napominjemo da tržišno zasnovane transeferne cene omogućavaju ispunjenje svih ciljeva
formiranja transefrnih cena.
II.Transferne cene zasnovane na troškovima (moguće ispitno pitanje – treba obratiti pažnju na svaku
od narednih 5 tačaka)
Korišćenje troškova kao polazne osnove za formiranje transfernih cena nameće nekoliko pitanja:
1.Kako definisati troškove koje treba uključiti u transfernu cenu?
Transferne cene treba da se zasnivaju na standardnim troškovima. U suprotnom, ako bi se zasnivali na stvarnim
troškovima to bi dovelo do prenošenja neefikasnosti (negativnih odstupanja stvarnih od standardnih troškova)
sa divizije prodavca na diviziju kupca i samim tim i do prenošenja dela dobitka koji pripada diviziji kupcu na
diviziju prodavca (odnosno došlo bi do prisvajanja dela dobitka divizije kupca od strane divizije prodavca) i do
nerealnog obračuna rezultata.
2.Na koji koncept troškova treba dodati odgovarajući dobitak kako bi se formirala transferna cena?
U ovom slučaju prisutne su iste mogućnosti kao i prilikom formiranja prodajnih cena za eksterne kupce, što
znači da se kao troškovna osnova (na koju treba dodati odgovarajući dobitak kako bi se formirala transferna
cena) mogu koristiti varijabilni troškovi kao donja granica, puni troškovi (varijabilni i fiksni) kao gornja granica,
ili neki drugi koncept izmedju ove dve krajnosti. Izbor zavisi od vremenskog perioda (dug ili kratak rok), stepena
iskorišćenosti kapaciteta itd.
3.Kako odrediti iznos dobitka (profitne marže ili stope dobitka) koji treba dodati na odgovarajuću
troškovnu osnovu?
Iznos dobitka koji treba dodati na troškovnu osnovu treba povezati sa ciljnim prinosom odgovarajućeg
segmenta. Maksimalni prinos koji bi trebalo dodati na troškove ne bi trebalo da bude veći od prinosa koji bi
divizija prodavac ostvarila ukoliko bi poslovala kao samostalno preduzeće i svoje proizvode prodavala na
eksternom tržištu.
4.Kako transferne cene zasnovane na troškovima utiču na raspodelu dobitka izmedju divizija?
Mogu uticati na ostvarenja divizija, ali i na ostvarenja preduzeća kao celine, što je posebno izraženo ako se puna
transferna cena (sadrži i varijabilne i fiksne troškove) ukuljučuje u cenu koštanja finalnog proizvoda. To bi
moglo da dovede do višestrukog obračaunavanja (zaračunavanja) fiksnih troškova i do visokih cena finalnih
proizvoda koje bi mogle da smanje obim prodaje i rezultate preduzeća.
5.Da li transferne cene zasnovane na troškovima omogućavaju ispunjenje ciljeva formiranja transfernih
cena?
1)Ukoliko se transferne cene zasnivaju na metodi „troškovi plus“ (troškovi plus profitna marža) to će obezbediti
ostvarenje prvog cilja (realno merenje rezultata), drugog cilja (onemogućavanje prelivanja neefikasnosti sa
divizije prodavca na diviziju kupca) i četvrtog cilja (podržavanje autonomije divizionih menadžera) formiranja
transfernih cena, dok treći cilj (uskladjivanje interesa divizija i prduzeća kao celine) neće biti ostvaren.
266
2)Ukoliko se transferne cene zasnivaju samo na troškovima to će omogućiti ispunjenje trećeg cilja formiranja
transernih cena (uskladjivanje interesa divizija i preduzeća kao celine), ali će ugroziti ispunjenje prvog (realan
obračun rezultata) i četvrtog cilja (podržavanje autonomije divizionih menadžera).
III.Transferne cene zasnovane na oportunitetnim troškovima (moguće ispitno pitanje)
Prilikom korišćenja oportunitetnih troškova za formiranje transfernih cena važi opšte pravilo:
Transferna cena = marginalni troškovi + oportunitetni troškovi
Napomene:
1.Marginalni troškovi su približni varijabilnim troškovima, odnosno prosečnim varijabilnim troškovima u ovom
slučaju.
2.Oportunitetni troškovi (u ovom slučaju) predstavljaju propuštenu (izgubljenu) korist (kontribucioni dobitak;
naravno, u pitanju je prosečni kontribucioni dobitak) zbog nepreduzimanja prodaje na eksternom tržištu (u
slučaju transfernih cena prodaja se preduzima na internom tržištu).
 Prilikom primene transfernih cena zasnovanih na oportunitetnim troškovima, moguće su dve

situacije od kojih će zavisiti visina oportunitetnih troškova (moguće ispitno pitanje):
1.Potpuno korišćenje kapaciteta
U ovom slučaju divizija prodavac mora da odustane od prodaje dela proizvoda na eksternom tržištu kako bi ih
prodala na internom tržištu, drugoj diviziji. Transferna cena je jednaka tržišnoj ceni.
Transferna cena = prosečni varijabilni troškovi + (tržišna cena – prosečni varijabilni troškovi)
Tržišna (odnosno prodajna) cena – prosečni varijabilni troškovi = prosečan kontribucioni rezultat
Prosečan kontribucioni rezultat = oportunitetni troškovi
Transferna cena = tržišna cena
Primer
Tržišna cena = 300
Prosečni varijabilni troškovi = 200
Transferna cena = 200 + (300 – 200) = 300
2.Nepotpuno korišćenje kapaciteta
U ovom slučaju divizija prodavac ima slobodne kapacitete koje može da iskoristi za proizvodnju i prodaju
proizvoda na internom tržištu. Transferna cena je jednaka prosečnim varijabilnim troškovima.
Transferna cena = prosečni varijabilni troškovi + 0 (oportunitetni troškovi)
Transferna cena = 200 + 0 = 200
267
Napomena: S obzirom da se kapaciteti nepotpuno koriste, preduzeće ne mora da se odrekne dela prodaje na
eksternom tržištu, samim tim oportunitetni troškovi su nula (0), tj. nema propušetnog kontribucionog dobitka, a
transferna cena je jednaka prosečnim varijabilnim troškovima.
 U vezi sa primenom tranfernih cena zasnovanih na oportunitetnim troškovima postoji 3 problema

(moguće ispitno pitanje):
1.Savršeno konkurentna tržišta u praksi retko postoje, dok na nesavršeno konkurentnim tržištima tržišne cene
variraju što otežava utvrdjivanje oportunitetnih troškova.
2.Proizvodi sa specifičnim karakteristikama često zahtevaju dodatna ulaganja u opremu, dizajn što takodje
otežava utvrdivanje oportunitetnih troškova.
3.Nerealno merenje performansi i ugrožavanje autonomije divizionih mernadžera, odnosno primena ovog
metoda ugrožava ostvarenje prvog i četvrtog cilja formiranja transfernih cena.
IV.Sporazumne transferne cene
Nastaju kao rezultat (posledica) pregovora divizije prodavca i divizije kupca.
 Razlozi za formiranje sporazumnih transfernih cena (moguće ispitno pitanje):

Postoji više razloga koji idu u prilog ovakvom načini formiranja transfernih cena:
1.Raspodela prihoda u čijem stvaranju je učestvovalo više divizijija zahteva kompromisno rešenje.
2.Sporazumne transferne cene podržavaju autonomiju divizionih menadžera i povećavaju odgovornost za

ostvarene rezultate.
3.Divizioni menadžeri poseduju bolje informacije o troškovima, proizvodima i mogućnostima za njihovu

prodaju na eksternom tržištu.
4.Mešanje centralne uprave u formiranje transfernih cena predstavlja čest izgovor divizionih menadžera za
loše rezultate.
5.Učešće u formiranju transfernih cena pozitivno utiče na motivaciju divizionih menadžera.
 Karakteristike sporazumnih transfernih cena (moguće ispitno pitanje)

Sporazumne transferne cene imaju 2 bitne karakteristike:
1.Ne može se utvrditi tačna visina transferne cene, s obzirom da nastaju kao rezultat pregovora.
2.Može se predvideti okvir ponašanja pregovarača (divizije prodavca i divizije kupca), odnosno raspon
prihvatljivih cena za obe divizije, koji je odredjen:
1)Donjim limitom transferne cene koji je odredjen njenom prihvatljivošću za diviziju prodavca (minimalna
transferna cena koja je prihvatljiva za diviziju prodavca).
Donji limit = marginalni troškovi divizije prodavca pri internoj razmeni + oprtunitetni troškovi
268
Marginalni troškovi
divizije prodavca
pri internoj razmeni

= prosečni varijabilni troškovi – uštede u troškovima koje nastaju prilikom prodaje na internom tržištu
Oportunitetni troškovi
= tržišna (prodajna) cena – prosečni varijabilni troškovi = prosečan kontribucioni rezultat
2)Gornjim limitom transfernih cena, koji je odredjen njenom prihvatljivošću za diviziju kupca (maksimalna
transferna cena koja je prihvatljiva za diviziju kupca).
Gornji limit = nabavna cena za diviziju kupca na eksternom tržištu (odnosno tržišna cena)
Donji limit ≤ Transferna cena ≤ gornji limit
Napomene:
1.Raspon prihvatljivih transfernih cena predstavljen je u nešto širem obliku u prezentaciji sa predavanja. Suština
je ista.
2.Marginalni troškovi su približni prosečnim varijabilnim troškovima.
3. Transferne cene unutar raspona prihvatljivih transfernih cena omogućavaju divizijama koje učestvuju u
internoj razmeni da participiraju u ostvarenim dobicima.
Primer (koristimo iste podatke kao u prethodnom primeru, samo još dodajemo podatak da uštede iznose 30):
(200 – 30) + (300 – 200) ≤ transferna cena ≤ 300
170 + 100 ≤ transferna cena ≤ 300
270 ≤ transferna cena ≤ 300
Napomena: Transferne cene unutar raspona (izmedju 270 i 300 u našem primeru) omogućavaju divizijama
koje učestvuju u internoj razmeni da participiraju u ostvarenim dobicima.
 Problemi koji nastaju u vezi sa primenom sporazumnih transfernih cena (moguće ispitno pitanje)
U pitanju su sledeći problemi:
1.Rezultati divizija će biti odredjeni i veštinom pregovarača (pored stvarnih poslovnih transakcija) što može
ugroziti njihovu realnost.
2.Pregovarači se mogu nalaziti u različitoj pregovaračkoj poziciji.
3.Čvrste pregovaračke pozicije mogu dovesti do konflikata izmedju divizija koji zahtevaju mešanje
upravljačkog vrha.
269
4.Ovaj metod zahteva dosta vremena prilikom formulisanja transfernih cena, kao i prilikom preispitivanja već
formulisanih transfernih cena.
Napomena: Sporazumne transferne cene omogućavaju ispunjenje svih ciljeva formiranja transfernih cena.
V.Dvojne transferne cene
Dvojne transferne cene podrazumevaju da divizije koje učestvuju u internim transferima primenjuju
(obračunavaju) različite transferne cene (moguće ispitno pitanje):
1.Divizija prodavac obračunava (formuliše) transfernu cenu primenom metode „troškovi plus“, što treba da
obezbedi realno merenje performansi divizija i njihovih menadžera (odnosno realan obračun rezultata) i
očuvanje autonomije divizionih menadžera.
2.Divizija kupac obračunava transfernu cenu uz pomoć marginalnih troškova, što obezbedjuje očuvanje
interesa preduzeća kao celine i takodje omogućava očuvanje autonomije divizionih menadžera.
Primena dvojnih transfernih cena treba da obezbedi ostvarivanje svih ključnih ciljeva njihovog formiranja.
Ipak, i pored ispunjenja svih ciljeva formiranja transfernih cena, ovaj metod se ne primenjuje često u praksi iz
sledećih razloga (moguće ispitno pitanje):
1.Stvara pogrešnu sliku o stvarnim rezultatima divizija, s obzirom na to da su oni u zbiru veći od ukupnih
dobitaka preduzeća.
2.Eliminisanje dobitaka iz interne razmene može biti složeno, pogotovo kada veći broj divizija učestvuje u
internim transferima.
3.Dvojne transferne cene ne podstiču diviziju prodavca da smanjuje troškove i na taj način poboljša
performanse.
VI.Administrativne transferne cene (moguće ispitno pitanje)
Administartivne transferne cene primenjuju se kada divizije koje učestvuju u internim transferima ne mogu da
se dogovore o visini transferne cene, odnosno kada nije moguće primeniti nijedan od prethodnih metoda za
formiranja transfernih cena.
Administrativne transferne cene su nametnute od strane upravljačkog vrha (nikako od strane države) i moraju
ih prihvatiti svi učesnici u internoj razmeni. Predstavljaju krajnje, odnosno iznudjeno rešenje.
 Pristupi koji se koriste prilikom formiranja administrativnih transfernih cena

Prilikom primene administrativnih transfernih cena primenjuju se dva pristupa:
1.Prvi pristup podrazumeva nametanje odredjenih pravila (rešenja) od strane upravljačkog vrha koja se
moraju primenjivati prilikom formiranja transfernih cena. Napr. prilikom formiranja transfernih cena mogu se
primenjivati pravila troškovi plus 10%, ili tržišna cena minus 10% . Osnovni nedostatak ovog pristupa jeste
subjektivnost (arbitrarnost) i slabljenje autonomije divizionih menadžera.
2.Drugi pristup podrazumeva da finansijski direktor ili odbor za transferne cene (koji postoji u većim
preduzećima) nastoje da utvrde objektivnije kriterijume za formiranje transfernih cena i raspodelu dobitaka
nastalih na osnovu internih transfera.
270
Još jednom navodimo da primena administartivnih transferni cena predstavlja krajnje i iznudjeno rešenje koje
obezbedjuje očuvanje interesa preduzeća kao celine, ali ugrožava ostvarenje svih drugih ciljeva na polju
formiranja transfernih cena.
INTERNACIONALNA PERSPEKTIVA TRANSFERNIH CENA
Internacionalna perspektiva transfernih cena odnosi se na poslovne transakcije (transfere proizvoda ili usluga)
izmedju filijala jednog preduzeća (matične kompanije) ili tzv. povezanih pravnih lica, koja se nalaze u
više različitih zemalja. Za razliku od interne perspektive transfernih cena za koju su karakteristični interni
transferi (intrakompanijski transferi) proizvoda ili usluga izmedju divizija koje se nalaze unutar jednog
preduzeća (jednog pravnog lica) i nalaze se u jednoj zemlji, za internacionalnu perspektivu transfernih cena
karakteristični su tzv. interkompanijski transferi.
Interne transferne cene koriste se za vrednovanje intrakompanijskih transfera izmedju divizija, dok se
interancionalne transferne cene koriste za vrednovanje interkompanijskih transfera izmedju filijala matične
kompanije koje su locirane u više različitih zemalja.
Napomena: Objasnite internacionalne transferne cene (onosno internacionalnu perspektivu transfernih cena) –
moguće ispitno pitanje.
Formulisanje internacionalnih transfernih cena je složenije u odnosu na formulisanje internih transfernih

cena zato što se u obzir moraju uzeti i efekti poreza, carina, taksi itd.
Primarni cilj koji treba ostavriti prilikom formiranja i primene internacionalnih transfernih cena jeste
maksimiranje ostvarenja na globalnom nivou. Ranije pominjani ciljevi koje treba ostvariti prilikom formulisanja
internih transfernih cena imaju sekundarni značaj.
 Primena internacionalnih transfernih cena sa ciljem ostvarivanja poreskih ušteda

Najčešće se potencira uloga internacionalnih transfernih cena u ostvarivanju poreskih ušteda (olakšica) i to
pre svega kroz zaračunavanje visokih transfernih cena u zemljama sa nižom poreskom stopom, kako bi filijale
prodavci u tim zemljama ostvarili veće prihode i dobitak na koji se plaća manji porez, a sa druge strane kako
bi filijale kupci koje su locirane u zemljama sa višim poreskima stopama zabeližile veće troškove i manji
dobitak (na osnovu većih transfernih cena). Praktično na ovaj način dolazi do premeštanja dobitaka izmedju
filijala sa ciljem smanjenja poreza i samim tim ostvarenja što većeg dobitka na globalnom nivou.
Manevarski prostor (okvir) za vodjenje politike internacionalnih transfernih cena (sa ciljem ostvarivanja
poreskih olakšica) odredjen je različitom poreskom regulativom u različitim zemljama koje odredjuju različite
poreske stope i poreske olakšice. Moguće ispitno pitanje.
Česta je pojava da multinacionalne kompanije zloupotrebljavaju transferne cene, odnosno vrše manipulacije sa
transfernim cenama kako bi izbegle plaćanje poreza. Kako bi sprečile manipulacije sa transfernim cenama i
nezakonito izbegavanje plaćanja poreza mnoge zemlje primenjuju tzv. princip „van dohvata ruke“. Princip
„van dohvata ruke“ podrazumeva da transferne cene koje se koriste prilikom razmene (transakcija) izmedju
povezanih pravnih lica moraju da odgovaraju cenama koje se koriste u uporedivim transakcijama izmedju
nepovezanih preduzeća. Eventualna razlika izmedju ovako definisanih transfernih cena i transfernih cena koje
primenjuje odredjena multinacionalna kompanija treba da bude uključena u poresku osnovicu.
271
Napomena: Objasnite princip „van dohvata ruke“ – moguće ispitno pitanje.
 Metodi za formiranje internacionalnih transfernih cena

Postoje tri tradicionalna pristupa (metoda) koji se koriste za formiranje internacionalnih transfernih cena.
Osnovni cilj primene ovih metoda jeste sprečavanje izbegavanja plaćanja poreza.
I.Metod uporedivih cena izmedju nepovezanih preduzeća.
Prema ovom metodu:
Transferna cena = tržišna cena + korekcije naviše, ili
Transferna cena = tržišna cena – korekcije naniže
Napomena: Dozvoljeno je korigovanje tržišne cene naviše zbog visokog kvaliteta ili dodatnih ulaganja, i naniže
zbog ušteda u troškovima marketinga.
II.Metod cene ponovne prodaje
Polazi od prodajne cene po kojoj su proizvodi nabavljeni od poveznih preduzeća ponovo prodati nepovezanim
preduzećima, a zatim se takva prodajna cena umanjuje za zaračunatu maržu.
CENA PONOVNE PRODAJE
Transferna cena = 1+MARŽA+KOREKCIJE
, ili
CENA PONOVNE PRODAJE

Transferna cena = 1+MARŽA− KOREKCIJE
III.Metod troškovi plus
Polazi od odgovarajuće troškovne osnove (troškova) na koju se zaračunava profitna marža koja je uporediva sa
maržama koje se koriste u sličnim transakcijama sa nepovezanim preduzećima.
Transferna cena = troškovi + marža + korekcije, ili
Transferna cena = troškovi + marža – korekcije
Napomene:
1.Formule se mogu pogledati i u knjizi na strani 638.
2.Metodi formiranja internacionalnih transfernih cena (uključujući i formule) – moguće ispitno pitanje.
272
273
274
275
276
277
278
279
280
281
282

Upravljačko Skripta

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Upravljačko Skripta

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

SVE ZA UPRAVLJAČKO

1. Upravljačko računovodstvo i menadžment 3

 Moguća ispitna pitanja su precizno označena.

UPRAVLJAČKO RAČUNOVODSTVO I MENADŽMENT

Potrebe za računovodstvenim informacijama

 Vrednost računovodstvenih informacija (moguće ispitno pitanje)

Računovodstvene informacije su vredne zbog:

 Svrha postojanja računovodstva

1.Eksterni korisnici računovodstvenih informacija (moguće ispitno pitanje)

 Nastanak upravljačkog računovodstva - kada i zašto se pojavila potreba za nastankom i razvojem

Finansijsko, upravljačko i računovodstvo troškova

Finansijsko računovodstvo se bavi prikupljanjem, obradom i prezentovanjem poslovno – finansisjkih

 Sličnosti izmedju finansijskog i upravljačkog računovodstva

 Razlike izmedju finansijskog i upravljaqčkog računovodstva (moguće ispitno pitanje)

 Odnos izmedju upravljačkog računovodstva i računovodstva troškova (moguće ispitno pitanje)

Nadležnosti i odgovornosti menadžmenta i upravljačkog računovodstva

 Dominantni cilj modernog korporativnog preduzeća (moguće ispitno pitanje)

Treba praviti razliku izmedju menadžmenta u institucionalnom i upravljačkom smislu:

 Ključne upravljačke aktivnosti

Struktura upravljačkog računovodstva

 Definisanje upravljačkog računovodstva (moguće ispitno pitanje)

 Upravljačko računovodstvo pruža informacije koje su značajne za:

 Strukturu upravljačkog računovodstva čine 4 područja:

Upravljačko računovodstvo u različitim tipovima organizacija

 Upravljačko računovodstvo se primenjuje u:

1.Velikim, srednjim i malim organizacijama.

2.Upravo njihova neefikasnost predstavlja jedan od razloga za privatizaciju

Pozicioniranje upravljačkog računovodstva i upravljačkih računovodja

 Karakteristike pozicioniranja upravljačkog računovodstva i upravljačkih računovodja u

Karijera upravljačkog računovodje

 Ukratko o karijeri i razvoju karijere upravljačkih računovodja (moguće ispitno pitanje)

 Uloga modernih upravljačkih računovodja (moguće ispitno pitanje)

 Upravljačke računovodje u multifunkcionalnim timovima (moguće ispitno pitanje)

 Ključne profesionalne osobine upravljačkih računovodja (moguće ispitno pitanje)

Ključne profesionalne osobine upravljačkih računovodja su sledeće:

 Certifikovanje upravljačkih računovodja (moguće ispitno pitanje)

Etički izazovi za upravljačke računovodje

 Etika u upravljačkom računovodstvu (moguće ispitno pitanje)

UPRAVLJAČKO RAČUNOVODSTVO U NOVOM POSLOVNOM OKRUŽENJU

Istorijski kontekst – faze razvoja (odnosno evolucija upravljačkog računovodstva)

1.Prva faza razvoja upravljačkog računovodstva obuhvata period do 50-ih godina.

Promene u eksternom okruženju

I.Globalizacija tržišta i konkurencije (moguće ispitno pitanje)

3.Osposobljavanje zaposlenih, što podrazumeva obezbedjivanje informacija za zaposlene koje će im

 Problem skraćenja životnog ciklusa proizvoda (moguće ispitno pitanje)

 Uticaj novih tehnologija na upravljačko računovodstvo (moguće ispitno pitanje)

IV.Promene u strukturi ekonomije (moguće ispitno pitanje)

Promene u internom okruženju

Promene u ekstrenom okruženju uticale su i na promene u internom okruženju (u samom preduzeću).

 Sastavni delovi „lean“ koncepta proizvodnje su:

 Troškovi kvaliteta (moguće ispitno pitanje)

Novi upravljački pristupi

 Definisanje strategijskog upravljačkog računovodstva (moguće ispitno pitanje)

 Strategijsko upravljanje performansama

Strategijsko upravljanje performansama dovodi do primene koncepta ukupnog lanca

Analiza ukupnog lanca vrednosti podrazumeva:

1.Analizu troškova koji nastaju u samom preduzeću

 Strategijske računovodstvene tehnike (moguće ispitno pitanje – nabrojati tehnike)

1.Obračun ciljnih troškova

2.Obračun troškova zasnovan na aktivnostima

3.Obračun troškova kvaliteta

4.Obračun troškova životnog ciklusa proizvoda

5.“Keizen“ obračun troškova