Меша Селимовић - „Дервиш и смрт”

Меша Селимовић (1910–1982), приповедач и романописац, био је један од водећих

писаца српске и југословенске послератне књижевности. Његова дела карактерише дубока
рефлексивност, мисаоност, човекова упитаност над сопственом судбином, сусрет са
патњом и страхом. Добитник је многих књижевних награда, од којих су најважније НИН-
ова 1966. године за роман Дервиш и смрт и Седмојулска 1967. Његова најважнија дела су:
збирке приповедака Прва чета (1950), Туђа земља (1957), романи: Тишине (1961), Магла и
мјесечина (1965), Дервиш и смрт (1966), Тврђава (1970), Острво (1974); Есеји и огледи
(1966), студија За и против Вука (1967), Сјећања (1975). Рођен је у Тузли, и завршио
Филозофски факултет у Београду, на групи за српскохрватски језик и југословенску
књижевност. После хапшења због сарадње са НОП-ом, постао је члан Комунистичке
партије Југославије, и политички комесар Тузланског партизанског одреда. После рата је
био истакнути политичар КПЈ у Београду, а затим је у Сарајеву био један од истакнутих
културних радника: директор „Босна-филма”, директор драме Народног позоришта,
директор ИП „Свјетлост”. Био је и један од редовних чланова САНУ. Награда „Меша
Селимовић”, за најбољи роман, додељује се од 1988. године.

Роман „Дервиш и смрт” је прича о човеку и догми, о односу власти и појединца о сукобу
идеологије и психологије.
Догађај који ће послужити као повод за писање романа је изузетно личан: Мешин брат,
Шефкија Селимовић, осуђен је на смрт и стрељан, иако је његова „кривица” апсурдна –
позајмио је кревет, орман и столицу из магацина да би дочекао своју жену која се враћала
из концентрационог логора. Меша Селимовић ће овај догађај из 1944. године обрадити
као роман, али са временском и психолошком дистанцом од двадесет година.

Меша Селимовић сведочи о томе да је интензитет његовог бола био јак, али да није испрва
ни разумео да је оно што га је у ствари погодило било, не смрт његовог брата (јер су из
рата на идеју о смрти већ сви били навикли) већ неправда коју је доживео. Ипак,
промишљајући о самом догађају, а захваљујући својој жени, Дарки (којој је и роман
посвећен), он се сећа да је утисак који је имао био један вид одвратности према себи
самом, ономе који је и даље гајио идеологију покрета којем је припадао и први покушај да
настави живот као да се ништа у њему није десило. Тај сукоб у себи самом покушао је да
подели, да се послужи књижевношћу као леком, али је убрзо схватио да лека не може тако
лако наћи. Највише га је спутавао језик књижевности којим је дело морало бити
написано, а који је Меша тек требао научити. Тек пошто је савладао језик кроз покушаје
да пише романе и приповетке, некад са мањим, а некада и са већим успехом, успео је да се
ухвати укоштац са темом , и двадесет година касније да напише „Дервиш и смрт”. Ова
универзална тема, иако „измедитирана” у свести писца, померена у односу на време,
место и идеологију, ипак остаје лична прича, а не хладна теза која ће говорити о трагичној
судбини човека.
Фиктивни приповедач поседује јасне карактерне особине и има одређену функцију у
структури приповедног дела. Може да буде изван стварности приказане у делу, али се
разликује од аутора схватањима, начином мишљења, говором, ставом према ликовима
и приказаном свету. Он или приповеда по сећању, или пружа увид у записе чији је само
„редактор”. Може да буде и актер збивања, главни јунак или неки од споредних ликова.

Књижевна критика о роману „Дервиш и смрт” као полазну тачку, разматра Архимедову
идеју о потреби за тачком ослонца. Такву, чврсту „тачку ослонца” тражи и Ахмед
Нурудин, а његова трагичност се огледа и у томе што је не уме, или не може задржати. Бег
у веру, у заклон мевлевлијског дервишког реда, држао га је подаље од стварног света и
давао му је илузију живота у којем је прихваћен и моћан. Међутим, његова трагедија
почиње када схвата да га идеологија не може одвојити од живота, нити одбранити од
стварности. Живот га непоколебљиво увлачи у своје токове и он се не може одбранити.

Роман „Дервиш и смрт” почива на мотивима из Курана, што потврђује и чињеница да

свако поглавље почиње стихом из свете књиге, али ови вредносни ставови, који су
предмет сваке вере, не само муслиманске, проблематизовани су до те мере да се изврћу у
своју супротност. Пут правде није прави пут којим човек иде. До тог става Ахмед
Нурудин долази, пре свега, посматрајући трагичну судбину свог брата, али и свих оних
ликова у роману који, изложени животу, натерани да се понашају супротно задатим
вредносним ставовима, преиспитујући њихову употребну вредност у обичном животу.
Ахмедов пријатељ, Хасан, је управо онај који тврди да уместо „спасавања правде и
свијета” треба учинити нешто за „човјека коме знаш име и презиме, који ти је случајно и
брат, да не пропадне ни крив ни дужан у име те правде коју браниш.” Долази се до
закључка да захтеви моралности, нажалост, стоје у супротности са захтевима хуманости.

Трагедија шејха Нурудина се не завршава на самој промени вредносних ставова већ и у

чињеници да ће га ослободити мржња. Он ће се уз помоћ превара и манипулација
ослободити и осветити својим непријатељима, али и наћи у мржњи своју тачку ослонца.
Љубав и пријатељство нису довољни да повежу људе на начин на који то чини страх.
Ипак, „морално поравњање у мржњи” између Ахмеда Нурудина и Муле Јусуфа, довешће
до Нурудиновог пада. Мржња није довољна да испуни Нурудинову душу као што то може
пријатељство, и Нурудин ће постати свестан те чињенице, али ће „златна птица”
пријатељства прхнути из његових руку. Прави човек је увек на губитку – то је вредносни
став о животу који Селимовић у овом роману изражава.