Професор: Алена Метовић

Предмет: Српски језик и књижевност

Наставна јединица: Меша Селимовић „Дервиш и смрт”

Тип часа: обрада

Број часа: 63

Одељење 4/1

Меша Селимовић „Дервиш и смрт”

Драги ученици,
Овај час започињем цитатима из дела „ Дервиш и смрт“.

 Онај ко се заклања иза догме затвара срце за живот и љубав.”

 „Човек жели да има чврст ослонац у животу, унутрашњи мир, срећу и стабилност.”
 „Лепота живљења је у давању и поклањању, а не само у узимању.”
 „Пријатељство се не бира, оно бива, као љубав. Ништа ја нисам поклонио теби, већ
себи.”

Меша Селимовић је један од најзначајнијих српских књижевника. Заједно са Андрићем,

Црњанским и осталима оставио је велики и значајан траг.

Овај роман говори пре свега о човековој потреби да се у свету који га окружује препозна,
да схвати своје место и свој циљ.
Шта значи бити човек, тешко је одгонетнути, посебно ако су пред њега стављена
различита искушења. Заклонити се иза догме није могуће, јер ништа у човековом свету
није постојано ни стварно.
Све је сачињено од илузија. Да ли пријатељство остаје као једнино спасење? Да ли је наше
само оно што је дато другоме? Може ли се човек ослонити на другога човека?

Овај роман је изузетно тешко класификовати у корпусу одредбе жанра. Ово јесте, пре
свега, роман лика, јер се и приповедач налази у првом лицу, али је и све оно што један
психолошки роман усложњава: филозофски, социјални, рефлексивни... Овај роман је по
свему савремен, а нарочито по потреби да се истражи један „мрачан кутак свести“ главног
јунака, његова друга страна.

Остале одлике модерног романа такође се у њему очитавају: изразита субјективност,

окренутост ка унутрашњем бићу приповедача, субјективност времена али је и још један
поступак модернистички –човек крије своје лице под маском, а маска Ахмеда Нурудина
јесте савршено одабрана.
Он је дервиш, окренут вери, утврђеним и унапред задатим канонима који инсистирају на
принципима правде, човечности и људскости. Шта се догађа ако се ти принципи
пољуљају? А аспекта непоузданог приповедача, који нас кроз ову причу води, читалац
никада не може да буде потпуно сигуран да је на правом путу сазнања. И њему се сви
темељи и ослонци љуљају.
Ни на шта се ослонити не може, и не може се опустити и препустити.

Субјективност времена се огледа у неколико аспеката: време у којем овај необичан

дневник исписује своје странице, неподударно је са реалним временом, временом у коме
се догађају најважнији догађаји романа.
Неки моменти су намерно и прећутани да би нам објашњења стигла тек касније.

Подсећам вас на ставове још једног књижевног критичара, Мухарема Первића, који је о
овом роману истакао следеће:

„Тамо где је очекивао поверење, дочекује га подозрење, веће него што је икада могао
и претпоставити; тамо где је мислио да ће наићи на поштовање, наилази на презир и
ниподаштавање. Тамо где је мислио да ће наћи бога, он налази богохулнике и
лицемере, сподобе пуне мржње према њему и његовом знању. Тамо где је очекивао
разум, он налази силу у најбруталнијем виду. Тамо где је тражио мир и очекивао
пријатељство, наћи ће немир и мржњу. На местима где се дели правда, он је видео
колико правде мало има; тамо где је тражио истину, схватио је колико је првацима
из касабе до те истине мало стало. Уместо на реч, Нурудин је наишао на мач. Уместо
институција које гоне злочин, он открива установе које га подстичу и саме чине.“

Следећи час је час утврђивања знања које сте стекли прочитавши дело „ Дервиш и
смрт“.