Полка

Полка је живахан централноевропски плес, који је популаран широм Европе и Америке. Настао је
половином деветнаестог века у данашњој Чешкој и присутан је и данас у Литванији, Чешкој,
Пољској, Хрватској, Словенији, Немачкој, Аустрији, Мађарској, Италији, Украјини, Белорусији,
Русији и Словачкој.

У класичној музици, Полком су се бавили Јохан Штраус старији и млађи и Беджих Сметана.

Назив долази од чешке речи пулка, што значи мала половина, што се односи на кратке полу-
кораке који се користе у плесу.

Сличност са речју полка, која на чешком значи Пољакиња, дала је коначну верзију назива, која
често наводи људе на мисао да је Пољска земља из које је Полка потекла.

Прича о пореклу Полке се први пут појављује у часопису Бохемија 1844. године, у коме је
приписана младој Чехињи по имену Ана Слезакова. Учитељ музике Јозеф Неруда је приметио да
игра на необичан начин уз локалну народну песму „Ујка Нимра је купио белог коња“ 1830. године.

Плес је даље пропагирао Неруда, који је мелодију записао и научио друге младиће да је плешу.

Историчари верују да је Полка еволуирала као бржа верзија валцера, претпоставља се да се Полка
раширила великом брзином због новонасталог романтизма који је идеализовао сељачки живот.

Већ 1835. Полка се плесала у плесним халама Прага, 1839. у Бечу, 1840. у Паризу а касније и у
Лондону и Америци.

У САД-у, Полку промовише Међународна Полка асоцијација са седиштем у Чикагу, која ради на
очувању културног наслеђа Полке и одавању почасти музичарима.

Данас, Полка више нема толику популарност колико је имала раније, али се и даље плеше.

Самба

Самба је плес који припада групи Латино-америчких плесова, настао у Бразилу. Од 1959. године
спада у групу такмичарских спортских плесова. Игра се у пару и веома је стилизован.

Карактерише га велики број фигура који се заснива на две врсте кретања, а то су: боунце и
контракције. Боунце представља подизање и спуштање у коленима уз контракције карлицом и то
без видљиве промене висине. Ово је веома тешко, али без тога плес губи велики део свог
карактера.

Самба је ‘путујући’ плес и парови прелазе велике делове подијума користећи шетње и спинове,
односно окрете.

За овај стил плеса се каже да је интернационалан. Међутим, прва асоцијација на самбу је Бразил и
карневал у Рио Де Жанеиру. Самба је у Бразилу групни и соло карневалски плес и има више
стилова.
Термин је први пут забележен 1838. године у магазину Царапуцеиро где га је у негативном
контексту употребио свештеник Мигуел Лопез Гама.

Самба се развијала еволуирајући од ритуалног плеса црних робова до средства за културну

еманципацију Афробразилаца и симбола бразилске културе.

Нико заправо не зна ко је први створио Самбу, али је вероватно да је у питању група окупљена око
Tia Ciate(шп.), давне 1917. године. Тада је Mauro De Almeida снимио песму “Pelo Telefone”. И
ранији снимци су били препознати као Самба, али се ова песма сматра првим истинским снимком
Самбе.

Године 1928. Исмаел Силва и група Самба композитора оформила је прву школу Самбе.

Временом се развијала у различитим правцима, који су и даље популарни на карневалу у Риу.

Кармен Миранда популаризовала је Самбу изван Бразила путем својих филмова, и увела је
бразилске ритмове у САД и Европу. Од тада Самба доживљава метаморфозу, а кораци су постали
више стилизовани и стандардизовани.

Високо урбанизована подручја довела су до стварања првих популарних ноћних клубова, који су
производили сопствени синкопирани стил назван samba choro или gafleira samba. Такође, 30-их
година 20. века настала је и samba de breque, где су користили паузе у музици које су биле
испуњене говорима налик реп музици. У Сао Паолу и Бахији Самба је попримила делове локалних
култура.

Често се назива „јужно-амерички валцер“, јер садржи подизање и спуштање, што су покрети
слични валцеру.