CAREV ŠTITONOŠA

Četvrti deo
 Vojvoda Bogoje i njegov brat požuriše da prisustvuju iskupljanju svojih
ratnika.
Vojnici su se vrstali i polako punili kamenom popločano dvorište. Naročito
su padali u oči oklopnici, koji su sve bili visoki i stasiti, mahom mlađi ljudi.
Vojvoda Bogoje je bio potpuno zadovoljan. Sa očitim zadovoljstvom je
posmatrao svoje oklopnike, na koje je uvek bio gord.
Kad je smotra bila završena, on se okrete svom bratu Petru, koji je stojao
pored njega, pa mu reče:
– Sila smo ti mi, Petre.
– Još kakva.
– Naši momci su sjajno opremljeni i nema te sile na svetu koja će moći da
im dohaka.
– A sad da vidimo da li su spremni kotlovi sa vrelom vodom.
Pričekali su dok se vojnici nisu razišli, a tada pođoše u drugo dvorište, gde
su se nalazile prostorije za mlađe i kuhinje.
Bilo je tu nekoliko omanjih zgrada, oko kojih se užurbano kretala posluga.
U jednoj povećoj prostoriji u dvadeset velikih kotlova ključala je voda.
Pred kotlovima stojali su poređani mnogobrojni gvozdeni legeni, iz kojih su
naročito za to određeni vojnici sipali vrelu vodu na napadače.
I tu je sve bilo u redu te vojvoda Bogoje i njegov brat pođoše dalje.
Obišli su sve delove grada koji su bili važni za odbranu. Neprijatelj se
nalazio u blizini i morali su biti spremni da ga dočekaju.

Na istoku se jedva beše zasvetlela uska pruga, koja je nagoveštavala pravo

svanuće, kad iz krajnjih kuća sela Radošte počeše izlaziti ljudi obučeni u teške
oklope, koji su zveketali na svakom koraku.
Prilazili su konjima koji su bili privezani za drveće u obližnjoj šumici, i
počeli da ih opremaju.
Vazduh je bio svež, skoro leden, a lišće probuđenog drveća je šumelo na
jutarnjem povetarcu.
 Oklopnici su ustvari bili ljudi kapetana Palmana, koji beše zanoćio u tom
mestu. Posle dugog i mučno prevaljenog puta morali su dobro da se odmore pre
nego što bi izvršili prepad na grad Orlovac, za koji su znali da je dobro utvrđen.
Među njima se nalazio i Palman sa svojim sinovcem Georgom.
Pregledali su da li je sve u redu i kad su se uverili, povukli su se u stranu da
se dogovore o napadu.
Ubrzo se potpuno razdanilo.
Grad Orlovac se sasvim jasno video u daljini. Ličio je na orlovsko gnjezdo,
svijeno na vrhu ogromne i strme stene.
– Moraćemo zaobići ovu močvaru, primeti Palman. Nisam znao da se voda
toliko razlila. Kad sam prolazio ovuda pre godinu dana, bilo je nekoliko sprudova,
kojima se moglo preći na drugu stranu.
– Ako nije voda duboka, možemo pravo preko nje.
– U tom i leži stvar. Koliko mi je poznato, na nekojim mestima se nalazi živi
pesak. Ko u njega zagazi, više se živ ne vraća.
– Kako onda misliš?
– Moramo pretražiti neki nasip, ako se uopšte bude video.
Taman su hteli da se upute na obalu močvare, kad se na jednom kraju začu
neka vika a odmah zatim nekoliko oklopnika dovukoše jednog čoveka, ogrnutog
kabanicom.
Izveli su ga pravo pred kapetana Palmana, koji ga odmeri pogledom od glave
do pete pa zapita:
– Šta tražiš u našem logoru? Govori ko si i odakle si?
– Zar me ne poznaješ, kapetane? Juče sam se s vama susreo.
– Sećam se. Šta si hteo?
– Siromah sam čovek, pa sam hteo da zaradim neku paru. Vidim da hoćete
da pređete preko močvare, koja je progutala već mnogog dobrog konja i junaka.
Ako hoćete, ja ću vas prevesti na drugu stranu.
– Da li to zaista možeš da učiniš?
– Da ne mogu, ne bih vam ni nudio svoje usluge.
– Dobro poznaješ ovu močvaru?
– Odlično.
– Znaš li tačno gde se nalazi onaj sprud, preko koga se ranije prelazilo?
– Znam.
– Gde je on?
– Pođite za mnom pa ću vam pokazati.
 Rekavši to on se uputi obali močvare, a Palman i njegov sinovac pođoše za
njim.
Tako su stigli do same obale, koja je bila obrasla travuljinom i drugim
vodenim biljkama.
– Gde je taj sprud, zapita ga Palman.
– Ovde, odvrati nepoznati pa pokaza rukom jedno mesto u vodi.
– Znači da je i njega pokrila voda?
– Tako je.
– Bojim se samo da se nije pesak suviše raskvasio, pa neće da održi moje
oklopnike, čija je oprema vrlo teška.
– Ne brinite. Ja ću ići napred, a vi za mnom.
– Samo pazi dobro. Ako si došao zato da nas navedeš na krivi put, izgubićeš
glavu kao da je nisi ni imao.
– Nemojte na to ni da mislite. Ponavljam da sam siromah i hoću nešto da
zaradim. Zar bih se ja mogao spasti vaše osvete kad bih vas naveo na tanak led?
Palman nije više sumnjao u iskrenost njegove namere, pa se vrati zajedno sa
svojim sinovcem oklopnicima i poče ih raspoređivati.
Željni boja i opasnosti. oklopnici su jedva čekali da krenu. I sami konji su
rzali i nestrpljivo kopali prednjim nogama. Izgledalo je kao da su i oni jedva čekali
da pođu u opasnost.
Pre nego što su pošli, Palman se okrete svom sinovcu pa ga zapita:
– Poslednji odgovor: misliš da se može verovati ovom čoveku?
– Može. Lepo ti je rekao da nam i tako ne može umaći.
– Sve je to lepo, ali dobro znaš da imamo žalosnih iskustava sa tim ljudima,
koji su ponekad tako prepredeni da čovek nikako ne može da pogodi šta hoće da
učine. Nego, jedno sam hteo da ti predložim.
– Govori, striče.
– Za njim ćeš odmah ići ti, sa isukanim mačem i spremnom strelom. Čim
vrdne, udri ga bez milosti, a ja ću odmah dati znak za povratak.
– U redu, striče.
– Dakle, ne ispuštaj ga nikako iz vida.
Posle toga oni se povrstaše u dugu povorku jer je po rečima njihovog vođe
sprud bio širok taman toliko da su njime mogli da idu jedan za drugim.
Prvi je zagazio u vodu njihov vođa.
Pipao je neko vreme jednim štapom, koji beše otkinuo sa obližnjeg drveta,
zatim učinio nekoliko koračaji, okrenuo se i rekao:
 – Pođite slobodno za mnom. Našao sam sprud. Pesak je dovoljno čvrst tako
da ćete moći svi da se održite.
Za njim prvi zagazi u vodu Palmanov sinovac Georg. Konj se neko vreme
nećkao, kao da je predosećao opasnost, ali ga Georg mamuznu i on poslušno pođe
napred, za nepoznatim čovekom, koji je slobodno odmicao napred.
– Lakše, viknu za njim Georg i ovaj odmah uspori hod.
– Što su dalje odmicali od obale, sprud je sve više tonuo u vodu. Mestimično
su se nalazile i rupčage, iskopane brzim virovima, i tu je voda dostizala do
konjskih sapi.
Ipak sredina barišta je bila još udaljena.
Njihovom vođi je voda dopirala do ramena i on je veslao rukama da ga ne
bi voda zanela.
Tako su došli do polovine močvari, gde je nad sprudom opet bilo manje
vode.
Odjednom vođa stade.
– Šta je, zapita ga Georg.
– Moramo ulevo.
– Zašto?
– Ovde počinje duboka provalija pa bi mogli da upadnete u nju zajedno sa
vašim konjima.
– Na toj stani ima opet sprud?
– Ima.
– Je li plitko?
– Jeste, pliće nego ovde, samo se ka tom sprudu nalazi živi pesak pa ćete
morati u kasu preći preko njega. Ja ću se malo skloniti u stranu a vi obodite konje
pa požuriti.
– Da li je baš sve tako kao što nam kažeš?
– Jeste.
– Uzmi se dobro u pamet.
– Samo slobodno napred. Pravac ona vrba. Vidite li je?
– Kako je ne bi videli.
Posle tog razgovora vođa se skloni u stranu a Georg obode svog vranaca pa
ga okrete ulevo.
Vranac podsokoči pa zagazi u vodu.
Za Georgom su pošli ostali oklopnici, a kapetan Palman se nalazio na kraju
povorke.
 Odjednom Georg glasno opsova.
Njegov konj odjednom beše upao u neku rupčagu koja je morala biti vrlo
duboka jer konj nikako nije mogao da dostane.
Nije se bolje proveo ni oklopnik, koji je jahao za njim. Tako su prošli i ostali
koji behu zagazili van spruda u tom pravcu.
Georg i ostali još nisu bili ni došli sebi kad sa protivne strane, iz jednog
vrbaka, izlete prava kiša od strela pa se sruči na njih.
– Izdaja, uzviknu nekoliko oklopnika pa pokušaše da okrenu konje, ali je to
bilo nemoguće jer je dubina vode bila vrlo velika.
Tada im se pogled ote mestu na kome behu ostavili svog vođu.
Mesto je bilo prazno.
– On nas je namamio na klopku. zaurla Georg pokušavajući da iščupa svog
konja iz duboke vode, ali mu to nikako nije polazilo za rukom.
Iz vrbaka su jednako doletale strele koje su padale oko njih zukajući kao
pčele.
Jedan oklopnik se zanija pa pade u vodu, koja se oboji crveno.
Bio je smrtno pogođen.
– Spasavajmo druga, uzviknu Georg pa pruži koplje potonulom oklopniku,
ali je sve bilo dockan.
Njegov teški oklop ga beše odvukao u dubinu iz koje nikad više neće izaći
na videlo dana.
Tada primetiše nedaleko od mesta, na kome se do malo pre nalazio njihov
vođa, njegovu kabanicu kako polako odmiče drugoj strani.
Sad je svima bilo jasno šta je on učinio: čim su strele počele da doleću iz
vrbaka, on je skočio u vodu, pokrio se preko glave kabanicom i počeo da pliva na
drugu stranu.
– Za njim, urlao je Georg još jednako se boreći sa živim peskom, koji ga je
odvlačio u dubinu.
Jedan oklopnik potera konja za beguncem, ali nije bio načinio ni nekoliko
koračaji kad potonu i više se ne pojavi.
Malo posle ispliva samo njegov konj, koji beše zbacio sa sebe svog jahača,
pa se uputi obali plivajući prednjim nogama.
Među oklopnicima nastade prava zabuna.
Izvlačeći se iz živog peska, oni su gurali jedan drugog i tonuli u vlažnu
grobnicu, delom teško ranjeni neprijateljskim strelama, a delom prignječeni od
konja svojih drugova.
 I sam kapetan Palman se grdno uplaši.
Taj prekaljeni ratnik imao je mnogo iskustava, ali ova prevara beše za njega
nešto sasvim novo.
– Natrag, vikao je on pomažući onima koji su se nalazili u većoj opasnosti.
Brže odavde jer ćete se svi podaviti.
Pošto su videli, da beguncu ne mogu ništa, oni su sad gledali da spasu gole
živote.
Povlačenje je, međutim, bilo skopčano sa velikim teškoćama. Koje živi
pesak, koji se odronjavao pod njihovim nogama, a koje ubitačne neprijateljske
strele behu učinili da su bili skoro desetkovani.
Teškom mukom su se dočepali obale, sa koje behu malo pre prošli,
proklinjući begunca, koji im beše tako strahovito podvalio.
Sad im je bilo jasno da je on bio čovek vojvode Bogoja i da je namerno
došao da ih navede na tanak led.
Kad su se tako našli van domašaja strela Bogojevih ljudi, oni se svrstaše da
se prebroje.
Tek sad su mogli da vide koliko su izgubili ljudi: u močvari beše ostalo više
od deset oklopnika, i to najboljih momaka.
– Strašan poraz, gunđao je kapetan Palman. Ko bi se tome nadao.
Njegov sinovac je psovao na sva usta i škrgutao zubima. Bacao je preteće
poglede na drugu stranu močvare i zaklinjao da će izdajnika živog oderati, čim ga
bude uhvatio.
– Ništa ti ne vredi što se ljutiš, govorio mu je njegov stric. Drugi put moramo
biti obazriviji i ne smemo se poverovati nepoznatim ljudima.
Kad se malo umirio, Georg reče:
– Pričekajte me ovde a ja idem da vidim da li se močvara može obići sa
druge strane.
– Da ti dam pratnju?
– Nije mi potrebna.
– Pazi na sebe.
Georg obode konja pa se uputi duž obale šumarku, koji je počinjao na
nekoliko stotina koračaji odatle.
Ponet ljutinom i željom da se osveti izdajniku, Georg nije ni mislio kakvoj
se opasnosti izlaže.
Mamuzao je svoga konja koji se propinjao i leteo kao vila.
Tako dođe i do šumice.
 Taman je hteo da zađe među prvo drveće, kad jedna strela fijuknu baš pored
njegove glave pa se sa treskom zabode u jedno drvo.
Za njom dolete druga, pa treća.
Srećom nijedna ga ne beše ni okrznula.
Georg brzo skoči s konja pa se zakloni za jedno debelo drvo očekujući novi
napad.
Ohrabren time, Georg ponovo pojaha konja pa pođe između drveća,
oprezno, gledajući na sve strane.
U okolini nije mogao nikoga da primeti.
Tako je zalazio sve dublje u šumu.
Baš se nalazio na jednoj povećoj čistini kad iz jedne čestare izlete koplje pa
prolete iznad njegovog desnog ramena. Bilo je pravo čudo da ga nije pogodilo.
Georg se strahovito naljuti.
Sad mu je bilo jasno da neko vreba na njega i da hoće pošto poto da ga ubije.
Ponovo je skočio s konja i pošao u pravcu, odakle beše odletelo koplje.
Tako je došao do jednog gustiša, koji se sastojao iz čitavog spleta divljih
puzavica.
Bio je to čitav neprobojni zeleni zid, kroz koji se ništa nije videlo.
Georg stade.
Sa mačem u desnici on je očekivao nepoznatog napadača, ali se on nije
pojavljivao.
Već je hteo da se okrene i da se vrati konju, kad začu neki šum.
Šum je dolazio iz čestare i Georg pogleda u tom pravcu.
Skoro u istom trenutku ispade iz čestare jedna ljudeskara, glomaznog trbuha,
sa dugačkim mačem u ruci. Pošao je pravo na Georga i odmerio prvi udarac.
Georgu je i tako bilo dosta, pa ga junački dočeka.
Mačevi se ukrstiše.
Kroz šumsku tišinu je odjekivao njihov zveket. Oba borca su odmah osetila
da su podjednako vešti i da će morati da napregnu svu svoju snagu da bi ispali
pobedioci.
Georg je bio odličan mačevalac. Iako je bio još vrlo mlad, on je pobedio u
nekoliko slavnih turnira. To nije bilo ni čudo jer je njegov učitelj u mačevanju bio
njegov stric, viteški kapetan Palman.
– Drži se, Alemane, uzvikivao je njegov protivnik na čistom srpskom jeziku.
Upamti da će ti doći glave Stanoje od Svrčina.
Georg ga bolje pogleda.
 Od spuštenog vizira nije mogao da sagleda njegovo lice, ali mu se njegov
glas odnekud činio poznatim.
Taman je hteo da odmeri na njegovu glavu jedan silovit udarac, koji bi ga
svakako bio sastavio sa zemljom, kad se trže, ustuknu jedan korak unazad pa
uzviknu glasom, koji je podrhtavao od nekog čudnog uzbuđenja:
– Stanoje, pobratime, jesi li ti to, ili me možda varaju oči?
Posle tih reči i njegov protivnik spusti mač, raširi ruke pa mu pođe u susret:
– Georg! Zar je to moguće?
Zagrlili su se kao rođena braća i ćutali neko vreme ne mogavši da progovore
nijednu reč od velikog uzbuđenja, koje ih beše spopalo.
... To je zaista bio Stanoje od Svrčina, njegov stari drug i pobratim, sa kojim
se bio pobratio pre nekoliko meseci.
Stanoje se tada nalazio u smrtnoj opasnosti za vreme jednog lova, koji beše
priredio lično vojvoda Bogoje. Georg je slučajno bio naišao šumom, u kome se
priređivao lov, i spasao Stanoja jednog ogromnog medveda, koji se bio na njega
ustremio. Da nije naišao, mladi Stanoje bi našao sigurnu smrt.
– Čudan susret, reče Stanoje kad je malo došao sebi. Nego, sam Bog nas je
upoznao jednog sa drugim. Mi smo pobratimi, pa bi navukli na sebe težak greh da
smo se okrvavili.
– Pravo kažeš.
– Otkud ti ovde?
– Zar ne znaš?
– Pogađam samo otprilike.
– Ti se nalaziš u službi vojvode Bogoja?
– Tako je.
– Onda smo neprijatelji.
– Nažalost, ali samo po dužnosti, ali ne i po srcu.
– To je i moje mišljenje. Nego kako bi bilo da se ipak o nečemu dogovorimo?
– Da čujem.
– Nije, brate, lepo da se mi Srbi krvimo ni oko čega. Ono, tačnije, ja sam
Aleman, ali sam se već toliko navikao na vas i primio vaše običaje, da se već skoro
sasvim osećam srpski. Zar je to lepo što u srpskoj državi stalno vladaju neke
trzavice i razmirice? Reci i sam.
– Imaš potpuno pravo, brate George, ali šta da radimo?
 – Idi ti lepo pa reci vojvodi Bogoju da se okane intriga protiv kralja Dušana.
Zar je to lepo što stoji pod uticajem Jovana Kantakuzena, koji gleda samo svoje
ciljeve i nastoji da urniše i vas, i nas? Zar nije tako?
– I tu ti dajem za pravo.
– Hoćeš li onda učiniti tako?
– Hoću.
– Daješ li mi svoju reč?
– Dajem.
– Onda požuri.
– Hoću, brate George. A sad moram da požurim. Oprosti što sam malo pre
hteo da te ubijem, ali nisam znao da si to ti.
– Bogom neka ti je prosto sve.
Zagrlili su se još jedanput i poljubili, kako to i priliči dobrim junacima, pa u
se rastali i otišli svaki na svoju stranu.
Ne potraja dugo kad se Stanoje vrati.
– Zaboravio sam da ti nešto kažem, poče on. Ako se ne vratim večeras pre
nego što sunce sedne, znači da vojvoda Bogoje nije hteo da posluša moj savet.
Zatim obode konja pa se izgubi među šumskim drvećem.
Georg beše dojahao u neposrednu blizinu brane, kojom je bio zajažen
orlovački potok. Sreća ga beše i ovom prilikom poslužila i nije se susreo ni sa
jednim neprijateljskim vojnikom.
Preko potoka bio je prelaz nemoguć.
Voda je bila razlivena celim poljem. Dubina je morala biti mestimično vrlo
velika tako da im je pretila opasnost da se podave.
Jedini prilaz gradu bio je moguć sa strme stene, uz koje se moglo teško
uspeti.
Kad je sve razgledao, Georg se vrati u svoj logor gde ga je njegov stric čekao
sa najvećim nestrpljenjem.
Georg mu je ispričao sve, pa čak i svoj susret sa svojim pobratimom.
I kapetan Palman ga je vrlo dobro poznavao.
– Šteta što nije s nama, reče Palman. Dobar junak kakvih malo ima.
– Nisam ni hteo da ga nagovaram da nam priđe jer bi ga to uvredilo.
– Naravna stvar.
– Sad ćemo pričekati da čujemo kakve nam vesti donosi.
Georgov pobratim je bio vrlo tačan.
 Došao je još pre nego što je sunce selo na ugovoreno mesto, gde ga je već
očekivao Georg. Vesti, koje mu je doneo, bile su nepovoljne: Bogoje nije hteo ni
da čuje za mirno rešenje. Kantakuzen je na njega vršio i suviše veliki uticaj a da
bi mogao da odustane od svoje namere.
Tom porukom vojvode Bogoja kocka je bila bačena.
U logoru kapetana Palmana nastade velika užurbanost. Palman beše odlučio
da još iste noći izvrši napad na grad i to sa one strane, koja je izgledala
nepristupačna.
Tako su i učinili.
Kad se smrklo, on dade naređenje za polazak. Pošli su jedan za drugim
obalom močvare, kroz mrak, koji je postajao sve gušći. Ličili su na utvari koje se
prikradaju na svoje zborište.
Kapetan Palman je jahao napred, a za njim njegov sinovac. Palman je bio
vrlo hrabar ratnik pa je prednjačio i uvek služio za primer svojim momcima.
Njegovo lice, pokriveno mnogobrojnim ožiljcima, svedočilo je o silnim bojevima,
kroz koje beše prošao.
Tako su dolazili sve bliže zajaženoj reci.
Oko njih je vladala duboka tišina. Sa neprijateljske strane se nije čuo ni
najmanji šum. Palman i njegovi su znali šta to znači. Vojvoda Bogoje i njegovi
ratnici su budnim okom pazili na okolinu. Bili su spremni da svakog trenutka
dočekaju njihov napad.
Od zajaženog mesta na orlovačkom potoku vodio je jedan put u širokom
luku strmoj steni, na koju su oni hteli da udare.
Put je bio neravan i raskopan usled poslednjih kiša, koje behu padale čitave
dve nedelje, tako da su teškom mukom odmicali napred. Pored toga pomrčina je
sad bila gusta kao testo i jedva su mogli da vide prst pred okom.
Išli su više od po sata kad ugledaše konture grada Orlovca, koji se nejasno
ocrtavao na mračnom nebu.
– Stoj, komandova tiho Palman i oklopnici stadoše.
Morali su se odmah rasporediti za borbu i napasti jedinu kapiju, kroz koju
se moglo ući u grad.
Razvili su se u lanac i pošli napred, sasvim polako, ugušujući lupu oružja.
Kad su se primakli kapiji na nekoliko desetina koračaji, Palman naredi da
stanu.
Bunilo ga je što je na bedemima vladala tišina. Bilo je nemoguće da ih nisu
primetili.
Stojali su neko vreme i osluškivali, ali nisu mogli da primete ništa sumnjivo.
 Taman je hteo nešto da kaže, kad na bedemima zasvetli vatra u
mnogobrojnim gvozdenim korpama, koje su bile privezane za užad. Odmah zatim
na oklopnike se izli more ključale vode koja se pušila i vrila kao u kazanu. Ipak su
oni na vreme primetili opasnost i skočili u stranu. Voda beše tek nekoje oklopnike
malo opekla, ali veće ozlede nijedan nije pretrpeo.
Brzo su se povukli da se dogovore na koji će način da izvrše prepad.
Palman je znao iz iskustva kako se ratuje ključalom vodom.
Izlivena voda nije pretstaljala ni petinu od one koju su bili skuvali, pa su se
za to mogli ponovo nadati tom pozdravu. Moralo se pribeći lukavstvu.
Dozvao je nekolicinu oklopnika da mu priđu bliže, pa im nešto šapatom
naredio, našto se ovi udaljiše.
Vratili su se posle desetak minuta sa granjem, koje behu nasekli u obližnjoj
šumi.
Tada počeše granje vezivati u gužve i uvijati kožom. koje su imali u
dovoljnoj količini.
Kad su s tim bili gotovi, oni poguraše te lopate kopljima prema gradskim
bedemima. Kako je to bila blaga nizbrdica, svežnjevi se počeše sami kotrljati
zidinama.
 Spram svetlosti koja je bila zapaljena u gvozdenim korpama, Bogojevi
vojnici su mogli da vide svežnjeve tek nejasno. Gledani sa visine oni su ličili na
oklopnike koji se potrbuške približavaju zidinama.
Misleći da će ih sve ošuriti i na taj način onemogućiti za dalju borbu,
Bogojeva vojska je čekala da im se sasvim približe.
Kad su deljkovi bili sasvim blizu bedema, Bogojevi desetari dadoše znak
legenašima i ovi podigoše gvozdene legene pune ključale vode pa ih primakoše
ivicama zidina. Jedan zaokret i ključala voda se sjuri u dubinu.
– Puni pa sipaj, odjekivala je komanda, a momci su se utrkivali ko će pre da
izvrši zapovest svojih desetara. I oni su jedva čekali da se okonča opsada, jer su se
u slučaju izgubljene bitke i oni zlo provodili.
Tako je sva ključala voda bila potrošena.
Denjkovi su ležali nepomično pored zidina, skroz pokvašeni. Bogoje i
njegovi ljudi su mislili da su svi do jednog ošureni.
Čekali su neko vreme i kad su videli da se ʼoklopniciʼ i ne miču, oni se siđoše
u dvorište pa se počeše vrstati pred kapijom da učine juriš.
– Spremaj fenjere za borbu, čule su se na sve strane komande.
U ono doba prilikom noćnih borbi naročite lučonoše su nosile fenjere –
jelove buktinje – koje su osvetljavale poprište.
Momci se opet užurbaše.
Svi su bili veseli jer su znali da će izvršiti juriš samo' na ostatak Dušanove
vojske, pošto je dobar, i to najbolji deo bio ošuren, – kako su oni mislili. Nisu ni
slutili da će se gorko prevariti u svom računu.
Pre nego što su otvorili kapiju, Bogoje iskupi oko sebe desetare pa poče:
– Vojnici! Dođe vreme da osvetlamo obraz nama i našim starim junacima,
čijim stopama hodimo. Dobar deo neprijatelja je uništen. Ostatak se nalazi u blizini
našeg grada, koji je hteo da zauzme. Jurnimo na njega i uništimo ga da od njega
ne ostane ni traga, ni glasa.
– Živeo vojvoda Bogoje, povikaše vojnici pa počeše vitlati svojim dugim
mačevima.
Pored Bogoja je stojao njegov brat Petar. Obojica su bili vrlo zadovoljni
postignutim uspehom, – kako su oni mislili, – i jedva su čekali da jurnu na
protivnika i da ga unište.
Za to vreme su momci otvarali tešku, okovanu kapiju, koja je škripala jezivo
kroz tamnu noć.
Naposletku se kapija otvori.
 Vojnici zastadoše čekajući naredbu za napad.
– Napred, uzviknu odjednom vojvoda Bogoja, a desetari povedoše svoje
desetine kroz kapiju u pravcu mesta, na kome se nalazio neprijatelj.
Lučonoše su nosile lučeve, koji su osvetljavali neravni put. Unaokolo je
vladala mrtva tišina.
Ohrabren uspehom, vojvoda Bogoje, koji se nalazio na čelu povorke,
uzviknu koliko ga je grlo donosilo:
– Za mačeve, vojnici! Vidim neke senke u mraku. To su naši krvnici. Ha,
braćo! Udrite skotove dok i poslednjeg ne ubijete!
Bogojevi vojnici jurnuše kao besomučni.
Nisu, međutim, bili prevalili ni nekoliko desetina koračaji kad pred njima
iskrsnu mnoštvo ljudskih figura koje se behu pojavile tako brzo i neočekivano, da
je izgledalo kao da su iskočile ispod zemlje.
U pomrčini su svetlucali njihovi široki i dugački mačevi koji osuše udarce
na Bogojeve ljude.
To su ustvari bili oklopnici kapetana Palmana, koji beše zajedno sa svojim
ljudima ispao iza busije.
– Udri, čuo se rezak glas kapetana Palmana, i oklopnici se dadoše na posao.
Teški mačevi zapevaše samrtnu pesmu. Zbunjeni Bogojevi ljudi su se neko
vreme branili, kad ih spopade prava panika. To, što behu doživeli, bilo je ipak van
njihovog računa. Nisu se ni najmanje nadali da će tako biti dočekani onde gde su
se tome najmanje nadali.
Kad je video kakva opasnost preti i njemu, i njegovim momcima, vojvoda
Bogoje se brzo povuče iza prvih redova pa se uputi pravo svom bratu Petru.
I ovaj je bio zbunjen i osvrtao se desno levo kao da je tražio nekog izlaza.
– Zlo, izusti vojvoda Bogoje pa huknu.
– Ovo nikako ne mogu da razumem.
– Znači da ih ima i suviše.
– Ili su nam opet podvalili.
– Nego, naši uzmiču. Da ih nagnamo u borbu.
Prvi redovi se zaista behu pokolebali.
Kako su bili prepolovljeni, nisu imali volje da pođu na sigurnu klanicu pa se
počeše vraćati.
– Desetari napred, uzviknu vojvoda Bogoje pa opet jurnu napred sa mačem
u desnici.
Za njim je išao njegov brat Petar, isto tako sa mačem.
 Bodrili su svoje desetare i pretili im da će ih žive oderati ako se povuku, ali
ništa nije pomoglo.
Naposletku i oni počeše uzmicati.
Tako se stvori opšta zabuna.
Vojnici su uzmicali takvom snagom da su bezobzirce gurali i vojvodu
Bogoja, i njegovog brata Petra, koji je psovao na sva usta.
Oklopnici su navaljivali kao besomučni i nepoštedno sekli svakog vojnika,
na koga bi naišli.
Za kratko vreme cela poljana ispred grada pretvori se u krvavo razbojište,
koje je bilo puno poginulih vojnika i dozivali u pomoć.
Razume se da je veći deo poginulih i ranjenih bio od vojnika vojvode
Bogoja.
Kad su videli da se ne mogu odupreti oklopnicima, vojvoda Bogoje naredi
momcima da se povuku u grad, što ovi jedva dočekaše.
Kad su svi ušli, kapija se zalupi a gvozdene prečage se spustiše sa tupim
treskom.
Tek sad su mogli da vide Bogojevi vojnici koliko su svojih drugova izgubili.
Pa i ovi, što su se živi vratili u grad, nisu bili čitavi.
Nekoji od njih behu i dosta teško ranjeni. Pločnik u dvorištu je bio sav
okrvavljen tako da je bio užas pogledati na njega.
Vojvoda Bogoje je stojao pored svog brata spuštene glave, utonuo u teške
misli.
Dok su se vojnici razilazili svaki na svoju stranu, neki da previju rane, a neki
da se založe, oba brata se ćutke uputiše u svoje kleti.
Kad su ušli unutra i kad je momak zapalio dve sveće, zadevene u jelenske
rogove, Bogoje baci pogled na brata pa reče:
– Ovu bitku smo izgubili.
– Nažalost, tako je.
– Nisam se nadao ovakvom porazu.
– Ja još manje.
– Ne razumem samo jedno.
– Šta ne razumeš?
– Zar njih toliko ima? Mi smo ošurili skoro stotinu oklopnika, a kasnije kao
da ustadoše iz mrtvih. Kako to tumačiš?
– Vrlo prosto.
– Budi jasniji. Ništa te ne razumem.
 – Nismo mi ošurili nijednog oklopnika.
– Kako to? Svojim očima sam video kad su naši legenaši izlivali na njih
ključalu vodu.
– To nisu bili oklopnici.
– Nego?
– Denjkovi uvezani u krpetine.
Tada mu sve objasni šta je primetio prilikom povlačenja.
– Dakle to je na stvari?
– To i ništa više.
– Znači da su nas nadbili samo pomoću lukavstva?
– Ništa drugo, ali ćemo im istom merom i odmeriti, samo neka se ukaže prva
prilika.
– Pre zore nećemo moći ništa da učinimo.
– Da. A dotle ko zna šta se još može izleći. Brine me jedna stvar, brate.
– Šta te brine?
– Njih je mnogo, a naša straža, koja je postavljena oko jaza, prilično je slaba.
Da im slučajno ne pođe za rukom da odignu branu?
– Na to nisam ni mislio. Onda šta da učinimo?
– Otići ćemo lično da vidimo kako tamo izgleda. Zovni Radoja desetara.
Radoje desetar je bio čovek već u godinama. Njegov život je bio sličan buri
i oluji koja sipa munje i gromove. Prekaljen ratnik koji je sto puta zagledao smrti
u oči.
Kad se pojavio pred njima, visok i širokih ramena kao gorski div, Bogoje
mu reče:
– Radoje, opet stojimo pred teškim zadatkom.
– Za mene ne postoje teškoće, vojvodo. Šta imam da uradim?
– Otpratićeš nas do jaza.
– Samo to? Mislio sam da ćeš mi narediti da skočim sa zidina među
neprijatelje.
– Nije ni ovo šala, kako ti se čini. A sad hajdmo. Nemoj nikog više zvati jer
nam je tvoja mišica dovoljna pomoć u svakoj nuždi.
– Hvala ti, vojvodo, što imaš tako mišljenje o meni.
Pošli su gvozdenoj kapiji, koja se nalazila na južnoj strani grada.
Sa velikom škripom stražari su otvorili kapiju i oni izađoše pred grudobran,
koji se nalazio odmah tu, na nekoliko koračaji.
 Viseći most je bio odignut. Pored njega je stražarilo nekoliko momaka koji
su se naročito odlikovali svojom srčanošću. To je bila jedna od najvažnijih tačaka
pa je morala biti poverena najpouzdanijim ljudima.
Došli su do samog prilaza na most pa bacili pogled na zajaženi potok, u
kome se voda penušala pod pritiskom bujice. Brana se nalazila na svom mestu.
– Sa ove strane nam zasada ne preti nikakva opasnost, reče Petar.
– Dobro si rekao bar zasada, jer se ne zna šta će nam doneti zora. Radoje,
obrati se tada vojvoda Bogoje svom vernom desetaru. Čim svane, udvostručićeš
stražu oko zajaženog dela potoka, Jesi li me razumeo?
– Potpuno, vojvodo.
– Ne bi bilo zgoreg kad bi udvostručenju lično prisustvovao. Ja znam da su
mi svi moji ljudi verni, ali ipak tebi najviše verujem.
– Hoću, vojvodo.
Razgledali su još neko vreme okolinu, zatim ponovo obiđoše sva stražarska
mesta i kad su se uverili da je sve u najboljem redu, vojvoda Bogoje i njegov brat
Petar odlučiše da malo otpočinu.
Bili su potpuno iscrpeni pa odmah požuriše u svoje odaje.
Ostatak noći je protekao mirno.
Oklopnici su se isto tako odmarali. Izgledalo je da su dalje napade bili
odložili dok ne svane.
Da pogledamo šta se za to vreme odigralo u njihovom logoru, koji se nalazio
odmah iza velike hrastove šume, u neposrednoj blizini zajaženog orlovačkog
potoka.
Oklopnici nisu ni mislili na odmor. Bili su i suviše veseli sa postignutog
uspeha a da bi mogli da spavaju. Naročito je bio veseo mladi megdandžija Georg,
sinovac kapetana Palmana.
Oko velikog ognja, na kome su se pekle pečenice, oklopnici su sedeli i
zalagali se sirom čekajući da bude pečenica gotova. Imali su i dovoljno pića pa
nisu imali razloga da budu neraspoloženi.
Među njima je sedeo i kapetan Palman. On je bio okrutan zapovednik, koji
nije imao ni trunka milosti ni spram koga, samo za vreme boja. U zatišju, on je bio
potpuno ravan s njima u svakom pogledu i učestvovao je u svima veseljima, koja
su oni priređivali.
U tom trenutku baš su svi slušali priču jednog starog oklopnika, čije je lice
bilo pokriveno ožiljcima. Bili su to neizgladivi tragovi mnogih bitaka, koje on beše
preturio preko svoje glave.
 – Bila su to čvrsta posla, govorio je stari oklopnik. Našao sam se oči u oči
sa trojicom. Znate li kad se to dogodilo? Baš u trenutku kad je Georg poveo svoju
četu na juriš. Trebalo je da i ja pođem sa desne strane i da udarim sa mojim
momcima u bok, ali mi se konj saplete i poklecnu, a ja odletih preko njegove glave
do samog opkopa. Kako sam se bio prilično ugruvao, nisam mogao odmah da se
dignem.
Stari oklopnik je dobro povukao iz vrča, pogladio rukavom svoje junačke
brčine, pa nastavi u grobnoj tišini, koja je oko njega vladala:
– Taman mi beše uspelo da se pridignem na kolena, kad ugledah tri
protivnika kako jure na mene sa isukanim mačevima. Oho, pomislih. Biće posla,
samo su malo požurili. Mogli su malo i da pričekaju.
Moji nezvani gosti jurnuše na mene pa izmanuše mačevima. Udarci su bili
dobro odmereni. Da sam u tom trenutku skrstio ruke da zamolim Boga za pomoć,
sad vam sigurno ne bih ovo pričao.
Gromoglasan smeh ostalih oklopnika proprati ove reči starog ratnika, koji je
celu svoju priču začinjavao vedrim šalama.
– Kao što vam rekoh, nisam se molio Bogu, nego skočim na noge što sam
mogao brže pa izmanuh i ja mačem. Teška stvar: ja jedan, jedan mač, a tri udarca.
Ipak sam bio rešen da se borim do kraja, uveren u svoju staru sreću.
Opet je dobro povukao iz vrča, jer sad je dolazio najvažniji deo njegove
priče.
Svi su ga slušali sa napetom pažnjom.
– Prve udarce sam sretno odbio, ali oni nikako nisu prestajali. Izgledalo je
da behu tvrdo odlučili da mi uzmu kožu, ali i ja sa svoje strane bejah odlučio da
im je nikako ne dam, ili da je, u najgorem slučaju, prodam što skuplje.
Tako smo se nosili prilično dugo, dok mi ne prekipe.
Jedan od njih beše mi se skoro sasvim približio. Podigao sam svoj mač pa
ga propisno mlatnuo po glavi. Udarac je bio tako snažan da se srušio kao klada.
Tada je došao na red drugi, pa i treći, poslednji.
Svi su veličali junačko delo starog ratnika koji je zaista bio vrlo hrabar.
Inače je mogao imati već oko pedeset godina, ali se zato držao vrlo dobro.
Ni po čemu nije ustupao svojim mlađim drugovima. Bio je uvek oran za šalu
pa su ga svi zbog toga voleli.
Na pečenje nisu dugo čekali. I ono je bilo uskoro gotovo.
Oklopnici, koji su bili vrlo gladni, dadoše se svojski na posao.
Gutali su ogromne zalogaje i zalizali obilno vinom.
 – Šteta što nije tu jedan naš drug koji bi nam pomogao da što pre slistimo
pečenicu. Ko zna da li bi nam bilo dosta da je i on ovde, javi se jedan oklopnih.
– Na koga misliš?
– Zar ne možeš da pogodiš?
– Ne mogu.
– Pa na našeg Borču!
– Možda zna Georg gde je Borča. On još i danas čuva tragove njegove
batine.
Taj oklopnik je ciljao na onaj susret između Georga i Borče, kad ga je ovaj
za vreme kraljevskog lova takoreći isprebijao svojom čuvenom batinom, ne
znajući da je to on.
Georg se ni najmanje nije ljutio. On je potpuno razumeo ovu šalu, i slatko
joj se nasmejao.
– Borča je valjan junak, primeti kapetan Palman. Kad ta čovek pogleda sa
onom batinom, pomislio bi da je dobar samo za čuvanje goveda, ali teško onom
koga Borča pomiluje tim svojim čudnim i strašnim oružjem. Tom više leka ne
treba.
– Gde li je on sad?
– Otišao je sa Vitezom od Gavrana i onim kaluđerom u daleke zemlje. Imaju
tamo zajednički da izvrše neki težak zadatak, za koji su samo oni dorasli. Mislim
da će imati posla i u Konstantinopolju.
Prilegli su malo tek pred zoru, kad je na istoku bleda pruga nagoveštavala
prvo svanuće. Znali su da ni to spavanje na brzinu neće dugo trajati, ali su oni na
to bili navikli. Junački su podnosili sve nezgode i teškoće, očeličeni stalnim
bojevima.
Na istoku je već rudila zora, kad jedan oklopnik, koji se nalazio na pretstraži,
pusti glas jejine.
To je bio ugovoreni znak kad bi im zapretila neka opasnost.
Prvi je podigao glavu kapetan Palman, koji je ležao pod šatorom pored svog
sinovca, mladog Georga.
Osluškivao je neko vreme i kad je ponovo čuo glas jejine, on skoči pa
uzviknu:
– Na noge, sinovče! Vidim da nam nije suđeno da se odmorimo. Neko
dolazi, i to ne u prijateljskoj nameri.
Na to skoči i Georg, protrlja bunovne oči pa zapita:
– Šta se dogodilo, striče?
– Još ništa, ali može lako da se dogodi.
 – Ti reče da neko dolazi?
– Tako je. Stražar se javio glasom jejine. Hajdmo brzo da vidimo šta je
posredi.
Istrčali su iz šatora pa pogledali mestu, na kome se nalazila predstraža.
Iza tog mesta video se drum, koji je vijugao između kamenjara. A na drumu,
u oblaku prašine, jahao je jedan vitez sav u crnom. Koliko je moglo da se vidi zbog
daljine, nepoznati vitez je imao i crnu masku na licu.
Sa dlanom nad očima kapetan Palman je pažljivo gledao u pravcu crnog
viteza, kad se odjednom okrete, svom sinovcu pa ga zapita:
– Ne poznaješ ga?
– Ne poznajem, striče.
– Baš ne možeš da se setiš ko je to?
– Nikako.
– Zar nikada nisi ništa slušao o Crnom Vitezu?
– Imaš pravo, striče. To je zaista on.
– Dobro je što je on. Istina da ni mi, ni niko ne zna ko je on, ali je on naš
prijatelj, a to nam je zasada dovoljno.
– Da, striče. Crni Vitez je zaista uvek bio naš prijatelj.
To je zaista bio Crni Vitez, koga smo poslednji put videli u Zvečanima, gde
se poklonio grobu pokojnog srpskog kralja Stevana Dečanskog, oca kralja Dušana.
Polegao po konju on je jurio u najbešnjem karijeru. Dobar Andaluzac je
galopirao tako brzo da se činilo da i ne dodiruje kopitama zemlju.
Oklopnici su se budili jedan za drugim i pogledali na drum, kojim je Crni
Vitez dolazio sve bliže i bliže.
Videlo se da dobro poznaje put jer se nije osvrtao ni desno, ni levo, nego je
jurio pravo cilju.
– Radoznao sam kakve nam vesti donosi, primeti kapetan Palman.
– I ja jedva čekam da čujem.
Crni Vitez je dolazio sve bliže.
Kad je došao u neposrednu blizinu mesta, na kome je bio zajažen orlovački
potok, on uspori hod pa baci pogled na grad Orlovac, koji je plivao u jutarnjoj
magli i isparenjima.
Ličio je na ogromno čudovište, čije kule vire iz beskrajnog okeana.
Posmatrao je neko vreme grad, zatim okrete konja pa se uputi pravo mestu
na kome se nalazio logor oklopnika.
Zamalo pa stiže do predstraže, koja ukrsti pred njim koplja.
 Izgledalo je, međutim, da su ga i stražari odmah prepoznali jer podigoše
koplja pa ga pustiše da produži put.
Kapetan Palman požuri da ga dočeka.
Susret je bio vrlo prijateljski.
Stegli su jedan drugom ruku, posle čega je Crni Vitez odjahao svog besnog
andalusca, i rekao:
– Radujem se, viteški kapetane, što vas sve vidim na broju i okupu. Slava
onima koji su izgubili živote u noćašnjoj borbi, a hvala vama živima.
Crni Vitez beše ovo izgovorio vrlo svečanim glasom tako da se svi
uozbiljiše.
Kad je završio, kapetan Palman ga zapita:
– Zar je tebi poznato sve što se ovde odigralo prošle noći, Crni Viteže?
– Sve. Ja znam sve. U vezi sa noćašnjom borbom ja sam i došao danas do
vas.
– Da nemaš neku poruku za nas?
– Imam.
– Onda te molim da nam je što pre saopštiš, Viteže.
– Dolazim pravo od strane našeg mladog kralja.
– Živeo kralj Dušan, budući srpski car, zaori se kao iz jednog grla.
Palmanovi oklopnici su obožavali kralja Dušana.
Bila je to duboka ljubav spojena sa poštovanjem, koja čini vrhunac osećaja,
koje samo može da ispolji jedan čovek u duhu svoje privrženosti. Kralj Dušan je i
inače, pored svoje urođene pravičnosti, poklanjao naročitu pažnju svojoj
alemanskoj gardi i u svakoj prilici im izlazio u susret.
Posle nekoliko trenutaka duboke tišine, koja posle toga zavlada, Crni Vitez
poče ozbiljnim glasom:
– Gospodo i vitezovi! Neka vam služi na čast vaša privrženost mladome
kralju. Ja sam znao da ste vi odani vojnici, uvek spremni da i svoje živote založite
za dobro našega naroda. Juče sam bio sa mladim kraljem i on vam poručuje da
istrajete u borbi i da pobedite vojvodu-odmetnika, koji se u svome slepilu drznuo
da digne ruku na svog kralja i gospodara. Da li se s time slažete i da li ste voljni
da krenete u nove opasnosti za kralja i otadžbinu?
– Živeo kralj Dušan, budući srpski car, glasio je opšti odgovor.
Crni Vitez je ovim odgovorom na njegovo pitanje bio očito zadovoljan.
Da nije imao na licu crnu masku, možda bi se to njegovo zadovoljstvo moglo
i okom da ugleda, a ovako to je bilo uskraćeno razdraganim oklopnicima.
 – Imam još nešto da vam saopštim, poče opet Crni Vitez posle kraćeg
ćutanja. – Po nalogu našeg mladog kralja Dušana ja imam danas da se ogledam sa
vojvodom Bogojem. Pozvaću ga na megdan junački a vas molim da mi ne pritičete
u pomoć. Ja sam vitez po krvi pa želim da se viteški propisi poštuju čak i tada, ako
mi bude zapretila smrtna opasnost.
– Mogu li nešto na to da primetim, plemeniti viteže, javi se kapetan Palman.
– Govori, čestiti kapetane.
– I ja sam prošao mnogobrojne turnire pa znam kako glase viteški propisi,
ali u ovom slučaju teško da bih se mogao uzdržati da ti ne priteknem u pomoć, ako
bi ti zapretila ozbiljnija opasnost.
– A ako je to želja našeg mladog kralja Dušana?
– Onda se klanjam njegovom naređenju kao i svima koja sam od njega ranije
dobio. Kad misliš da se ogledaš sa onim odmetnikom?
– Danas popodne.
– Samo pazi dobro, viteže. To je sve što mogu da ti preporučim sa moje
strane. Vojvoda Bogoje, koliko ga ja poznajem, prepreden je čovek pa ne preza ni
od čega samo da bi mogao da dohaka svojim neprijateljima. Ko zna da neće sakriti
iza busije nekoliko svojih ljudi koji će mu priteći u pomoć u pogodnom trenutku.
Ne zaboravi jedno, viteže: vojvoda Bogoje je hrabar ratnik, ali nije vitez! To imaj
na umu i sada kad si odlučio da se izmeriš s njime. Zato sam malo pre i rekao da
bih voleo da se i mi nađemo u tvojoj blizini i da ti u slučaju potrebe priteknemo u
pomoć. To sa naše strane ne bi bilo gaženje viteških propisa, nego isto mera koju
će svakako da upotrebi i tvoj protivnik.
Crni Vitez se malo zamisli pa odvrati:
– Neka bude kako si rekao, viteški kapetane, samo bih želeo da to ne bude
otvoreno i izazivački. Ne bih voleo kad bi oni izdajnici pomislili da sam pošao na
megdan sa svojim pomoćnicima, koje sam vešto prikrio.
– Ništa ne brini, neznani viteže. Ja u tome imam velika iskustva pa ću umeti
da čuvam tvoj obraz isto tako kao što čuvam i svoj rođeni. Jesi li sad zadovoljan?
– Potpuno.
– Nego, viteže moj plemeniti, trebalo bi da se malo odmoriš. Ni mi nećemo
prelaziti u napad dok se ne smrkne. Narediću momcima da spreme dobar ručak, a
tada ćemo u ime; Boga napred, ti na megdan, a mi u tvoju blizinu.
Crni Vitez je zaista bio umoran pa je odmah prihvatio Palmanovu ponudu.
Namestili su mu postelju pod kapetanovim šatorom, a oni su se povukli da
pregledaju okolinu i da ga ostave da se na miru odmori.
 – Čudan čovek taj Crni Vitez, reče Palman svom sinovcu. – Ja sam se već
mnogo puta s njim susreo, ali nikako ne mogu da znam ko je i kakva je roda i
kolena.
– Da, to je zaista velika tajna. Jedino što možemo da zaključimo to je da je
blizak našem kralju.
– To je više nego izvesno.
– Inače je veliki junak.
– Svoje junaštvo je posvedočio i na velikom viteškom turniru u Skoplju.
– Ko je da je, glavno da održava veze sa našim kraljem: i da nam je prijatelj,
a drugo nas se ne tiče.
– Tako je.
 – A sad hajdmo da obiđemo naše straže i da vidimo da li je sve u redu.
Odmah su se uputili u pratnji četiri oklopnika mestu, na kome je bio zajažen
orlovački potok.
Dan je bio vedar i topao. Sunce je sijalo kao u leto. U daljini su se videli
visoki planinski visovi čije su se stoletne šume zaodevale prvim lišćem. Cela
priroda se budila iz teškog sna radujući se obnovljenom životu.
Palmanovi ljudi su bili tvrdi i prekaljeni ratnici pa nisu baš tako mnogo
osećali od tih prirodnih lepota, sa kojima su se susretali na svakom koraku. Išli su
ozbiljni pored svog zapovednika i sokolovim okom pogledali na sve strane. Svaka
bukva, svaka stena i svaki šiprag mogao je da posluži kao odlično sklonište za
njihove neprijatelje, koji su ih vrebali na svakom koraku.
Tako su stigli blizu jaza.
Nedaleko odatle nalazila se stara i zapuštena vodenica, obrasla travom i
korovom. Pored nje, na strmoj obali orlovačkog potoka, dizala se gomila drva. Ko
zna ko ih je tu bio naslagao i kome su pripadala.
Odjednom Georg povuče svog strica za rukav pa mu reče:
– Pogledaj onamo, striče, prema onoj bukvi. Kao da se iza nje neko nalazi.
Palman pogleda u pokazanom pravcu pa odvrati:
– Mislim da se ne varaš, sinovče. Onde ima nekog. Da vidimo da li je
prijatelj ili neprijatelj.
Mamuznuli su konje i u kasu pošli pravo bukvi.
Ispred bukve nalazila se mala čistina, obrasla bujnom, neugaženom travom.
Do bukve su imali da pređu još nekoliko koračaji.
– Samo oprezno, upozoravao je kapetan svoje momke. – Ko zna da nam se
opet ne sprema neka klopka. Treba uvek da imamo pred očima ono prokleto
blatište, u kome smo izgubili naše najbolje drugove. Za svaki slučaj spremite
mačeve i koplja.
Polegli po konjima oni su dolazili sve bliže čistini.
Sad su mogli sasvim lepo da vide da se iza bukve, koja je bila prilično
debela, neko krije.
Tada začuše rzanje i uskoro ugledaše jednog konja, koji je bio privezan za
jedan direk ukopan u zemlju. Direk je nekada bio sastavni deo ograde, koju zub
vremena, a možda i ratovi behu uništili.
– Kladio bih se u glavu da je to andaluzac Crnog Viteza, uzviknu kapetan
Palman pa još brže potera svog konja.
– Imaš pravo, striče, potvrdi Georg.
 – Ne razumem samo kako je dospeo ovamo.
– Da ga nije neko ukrao? Crni Vitez sad spava.
– Ako ga je zaista neko ukrao, onda se lopov nalazi za onom bukvom.
Poterali su još brže konje i dolazili sve bliže bukvi. Kako se sad vezani konj
nalazio sasvim blizu, mogli su lepo da poznadu da je to zaista andaluzac Crnog
Viteza. Bili su time jako iznenađeni.
– Ovo ne razumem, uzviknu kapetan Palman i taman htede da opsuje kad
iza bukve ispade neki čovek koji izazva pravo zaprepašćenje.
Zastali su i pogledali ga.
Čovek, koji se pojavio iza bukve nije bio niko drugi nego glavom – Crni
Vitez.
Palman ga je posmatrao neko vreme sa nevericom, kad zapita:
– Jesi li to zaista ti, Crni Viteže, ili me varaju oči?
– Ja glavom.
– Kako to da razumem? Koliko mi je poznato, ti si otišao u moj šator da se
odmoriš.
– Hvala ti na brizi, kapetane, ali za mene u ovim vremenima nema odmora.
Namerno sam se izvukao ispod šatora i došao ovamo. Hoću odmah da izazovem
onog izdajnika na megdan. Zašto da odugovlačim stvar? Treba već jedanput da
raščistimo naše račune.
– Sve je to lepo, plemeniti viteže, ali već kad je tako onda nam dozvoli da se
sklonimo u blizinu, kako smo se i dogovorili. Kako ćeš da mu poručiš da ti izađe
na megdan?
– Zovnuo. sam jednog ovčara koji napasa ovce na obližnjoj livadi. Daću mu
dobar bakšiš pa će me svakako poslušati.
Ne potraja dugo kad iz šume ispade jedan sredovečan ovčar, zarastao u kosi.
Imao je na leđima debelu kabanicu iako je sunce sijalo kao usred leta.
Stao je pred Crnog Viteza i zapitao:
– Ti si me zvao, viteže?
– Jesam. Treba da odneseš poruku vojvodi Bogoju.
– Za to sam uvek spreman.
Crni Vitez izvadi iz bisaga jednu gvozdenu rukavicu, pruži je ovčaru pa mu
reče:
– Odnesi ovu rukavicu vojvodi od Orlovca i reci mu da ga Crni Vitez čeka
kod Vodeničarske Bukve da podeli s njim megdan. Ako ne dođe pre nego što sunce
odskoči sa tri koplja, neka mu se zatre kukavičko seme i neka bude proklet za sva
vremena. A za tvoj trud evo ti unapred.
Bacio mu je jednu poveću kesu, koju ovčar žurno sakri u grudi, pokloni se
nekoliko puta pa reče:
– Biće sve kao što si mi rekao, nepoznati viteže. Nije meni prvina da
prenosim gospodske vesti.
Opet se duboko poklonio pa odjurio put Orlovca grada.
Crni Vitez je bio potpuno miran.
Kapetan Palman, njegov sinovac Georg i ostali oklopnici su stojali oko njega
i posmatrali ga sa divljenjem. Bila je to prava slika čoveka i junaka, kakvih malo
ima na svetu.
Najviše mu se divio mladi Georg.
Georg je inače bio vrlo srčan i bezumno hrabar. U tom je ponekad
prevazilazio i svog strica, koji ga je često koreo što tako lako zalazi u opasnosti,
ali on nije hteo ni da se osvrne na njegove opomene.
Odjednom priđe Crnom Vitezu pa mu reče:
– Dozvoli mi, plemeniti gospodine i viteže, da ti uputim jednu molbu.
– Ona ti je već unapred ispunjena, hrabri oklopniče.
– Nikada ne mogu da zaboravim tvoj nekadašnji turnir u Skoplju. Pored
mnogih sjajnih udaraca ti si jedanput kopljem izbacio tvog protivnika iz sedla
takvom snagom da je on odleteo na dvadeset koračaji. To si učinio neobično lako,
kao od šale. Ne sporim da je za to na prvom mestu potrebna snažna mišica, ali
smatram da je za to nužna i izvesna veština. Je li tako, viteže?
– U pravu si, mladi junače.
– Da li bi hteo da mi pokažeš taj udarac, plemeniti viteže?
– Mogao bih, ali samo na – tvojoj koži.
– Pristajem.
– Jesi li poludeo, sinovče, viknu na Georga kapetan Palman pa ga povuče za
rukav.
– Ostavi ga, kapetane, umeša se Crni Vitez. – Tvom sinovcu se neće ništa
naročito dogoditi. On nije moj neprijatelj pa ću s njim postupiti obazrivije.
Rekavši to Crni Vitez pojaha svog besnog andalusca pa doviknu Georgu,
koji je već uveliko razigravao svog konja:
– Spremi se, junače, i dobro se drži. Ako izdržiš moj udarac, uzeću te za
svog... hteo sam reći da ću te pohvaliti pred svima tvojim drugovima.
 – A ja ti sa svoje strane kažem, poče kapetan Palman, da ću ti opaliti tri vruće
šamarčine ako se pokažeš nedostojnim te pohvale.
I Crni Vitez, i Georg podigoše koplja pa mamuznuše konje.
Prvi sudar je bio strahovit.
Koplja su udarala svom snagom o štitove u zazveketala tako snažna da se
zveket nadaleko razlegao.
Crni Vitez beše svom snagom gurnuo o Georgov štit, ali je i ovaj bio vrlo
snažan tako da je junački izdržao.
– Nadam se da se nisi umorio, doviknu mu Crni Vitez, pa trže svog
andalusca, koji se prope i zanjišta, željan boja.
– Samo napred, viteže. Ja te veoma cenim i poštujem, ali se bojim da ti se
ipak neće ukazati prilika da me pohvališ pred mojim drugovima.
Crni Vitez oćuta pa se spremi za nov napad.
Opet su stali jedan spram drugog, sa isturenim kopljima i podignutim
štitovima.
Skoro u isti mah su mamuznuli svoje dobre konje i poleteli jedan na drugog.
Drugi sudar je bio još snažniji nego prvi.
Crni Vitez beše gurnuo kopljem u štit mladoga Georga takvom silinom da
se ovaj izvi u stranu i malo je trebalo pa da padne s konja.
– Drži se, mladiću, doviknu mu Crni Vitez. – Ovo je samo proba, a sad dolazi
ono što je najglavnije.
Oklopnici su skoro bez daha posmatrali ovu borbu, koja je postajala sve
interesantnijom.
Tada se borci spremiše i za treći sudar.
Crni vitez je razigravao svog andalusca te se videlo da to namerno radi da bi
ga što bolje osposobio za sledeći nalet.
– Jesi li spreman, mladiću, zapita ga Crni Vitez.
– Jesam.
– Onda te ponovo upozoravam da se držiš dobro.
Opet su u isti mah oboli svoje konje i poleteli jedan na drugog.
Kad su se sudarili, posmatračima se učinilo kao da se zatresla zemlja. Već
posle nekoliko trenutaka oni videše kako Georg ispade iz sedla pa odlete na
desetinu koračaji gde tresnu o livadu svom težinom svog oklopa. Ipak se brzo
podigao, prišao Crnom Vitezu i kleknuo na levo koleno u znak da je pobeđen.
– Gospodo, poče Crni Vitez svečanim glasom. Pohvaljujem mladog viteza
koji se odlično držao. Istina da nije mogao da izdrži moj nalet, ali je pobeđen tek
u trećem. Nijedan moj raniji protivnik ne može time da se pohvali, jer je svaki
ispadao iz sedla već u prvom sudaru.
– Sad ne znam ni sam da li i ja da održim svoje obećanje, žutokljunče, reče
Georgu njegov stric.
– Kako hoćeš, striče, samo pazi da ti ne vratim jedan deo.
– Gle, gle, da li ti to ozbiljno govoriš?
Zatim obojica prsnuše u smeh.
Kako je sunce počelo jako da peče, oni posedaše u debelu hladovinu pa se
počeše zalagati sirom i hlebom. Odnekud se nađe i nekoliko vrčeva punih dobrim,
starim, crnim vinom. Jeli su i pili sa najvećim raspoloženjem, pa čak i Georg, koji
beše dobio dobru lekciju.
Odjednom oni začuše neke korake.
Kad su pogledali niz kosu oni spaziše ovčara, koji im se žurno približavao.
Bio je sav oznojen, ali ipak nije skinuo svoju kabanicu.
– Kakve mi donosiš vesti, zapita ga Crni Vitez.
– Vojvoda Bogoje ti poručuje da će ti izaći na megdan junački u tačno vreme
i na urečeno mesto.
– Da li je već pošao iz grada?
– Ostavio sam ga kako se sprema.
– Hoće li poći sam?
– Koliko sam mogao da razaberem, doći će sa svojim bratom Petrom.
– Hvala ti, a sad idi svom stadu. Jeste li zadovoljan sa nagradom?
– Dao si mi i suviše, plemeniti gospodine i viteže. Ja nisam zaslužio ni
desetinu.
– Možda i jesi.
Kad je ovčar otišao, Crni Vitez se poče spremati za megdan, koji će biti
mnogo ozbiljniji nego onaj malo pre sa Georgom.
– Kao što vidim, kapetane, tvojoj predostrožnosti nije bilo mesta. On dolazi
samo sa svojim bratom.
– Varaš se, plemeniti viteže.
– U čemu?
– Vojvoda Bogoje je mnogo veći lisac nego što tebi izgleda.
– Misliš da će još nekog povesti?
– To je više nego sigurno.
– Ne mari. To može samo njemu da ne posluži na čast.
 – Ipak mi ćemo biti na oprezi.
– Kako hoćete, ali vas samo molim da se držite podalje.
– Ne brini. Svaka tvoja želja je za nas zapovest.
Tačno u podne oni začuše sa puta, koji je vodio od grada, konjski topot.
Odmah zatim se u oblaku prašine pojaviše dva konjanika. Bili su u oklopu i
naoružani do zuba.
Prvi je bio vojvoda Bogoje, a drugi njegov brat Petar.
– To neka te ne buni, viteže, što ne vidiš njihove pratioce, obrati se opet
kapetan Palman Crnom Vitezu. Oni dolaze sporednim putem.
– Misliš?
– U to sam tvrdo uveren. U slučaju da njihovom gospodaru zapreti opasnost,
oni će jurnuti na tebe da ga opasu protivno svima viteškim pravilima.
– Ako tako učine, onda ću se zlo provesti.
– Zato ćemo i mi biti tu da ti se nađemo na nevolji.
– Hvala vam, junaci, a sad vas molim da se sklonite.
– Hoćemo viteže.
Kapetan Palman i njegovi oklopnici odmah su se povukli u susednu šumu, a
na ledini je ostao samo Crni Vitez sa svojim besnim andaluscem koji je nestrpljivo
kopao prednjim nogama kao da je jedva čekao da počne boj.
Vojvoda Bogoje i njegov brat Petar su dolazili sve bliže.
Na daljini od otprilike na stotinu metara Petar zastade a Bogoje se sam uputi
Crnom Vitezu.
U ruci je držao primljenu gvozdenu rukavicu.
Kad se približio Crnom Vitezu na nekoliko desetina koračaji, on mu baci
rukavicu pa reče zvonkim glasom:
– Prihvatio sam tvoju ponudu, viteže, i došao da podelimo megdan junački.
Već odavno imam želju da se s tobom obračunam. Hvala Bogu kad mi se, eto, za
to ukaza prilika.
– To je i moja želja, izdajniče svog roda i otadžbine.
Vojvoda Bogoje se trže.
Nije se ni najmanje nadao takvom odgovoru.
– Ko si ti kad se usuđuješ da me tako vređaš, zapita vojvoda Bogoje pa steže
koplje.
– Tvoja savest, vojvodo od Orlovca.
 – Moja savest? Hm. Ti si obični razmetljivac koga ću ja odmah naučiti
pameti.
Rekavši to vojvoda Bogoje mamuznu svoga konja, podiže koplje pa jurnu
na Crnog Viteza, koji je stojao nepomično i nije ništa preduzimao u svoju odbranu.
Tek je u poslednjem trenutku podigao koplje i odbio Bogojev udarac, koji je
bio vrlo snažan. Ipak ga nije ni pomakao s mesta.
Vojvoda Bogoje je odmah video da ima posla sa dobrim junakom, koji je
vičan borenju.
Posle prvog neuspelog udarca on se malo povuče natrag pa se spremi za
drugi napad.
Sad je i Crni Vitez pripremao koplje da ga još bolje dočeka.
Vojvoda Bogoje je po drugi put jurnuo još silovitije na Crnog Viteza, koji i
taj udarac odbi kao od šale, ne preduzimajući ništa naročito u svoju odbranu.
Kad je vojvoda to video, povuče se još brže pa se poče osvrtati oko sebe.
Sad je već bio zabrinut za dalji ishod borbe. Crni Vitez je bio veliki junak,
sa kojim neće moći tako lako da izađe na kraj.
– Je li to sve što znaš, zapita ga Crni Vitez podrugljivim glasom.
Vojvoda Bogoje ne odgovori ni reči ali se jednako osvrtao oko sebe i
podizao u sedlu kao da je nekog tražio pogledom.
– Ako tražiš one kukavice, što si ih doveo sobom protivno viteškim
pravilima, doviknu mu opet Crni Vitez, – ne brini se za njih, jer će oni doći i sami.
A sad se dobro drži.
I Crni Vitez mamuznu svog konja koji čisto podskoči pa jurnu na vojvodu
Bogoja, koji je bio vrlo zbunjen.
Pre nego što je mogao da preduzme ma šta u svoju odbranu, Crni Vitez ga
udari svom snagom i izbaci iz sedla. Bogoje se triput prevrnuo u vazduh i tresnuo
o ledinu, gde je ostao nepomično.
Tada počeše nicati iz okolnog šiblja vojnici naoružani strelama, mačevima i
kopljima. Nisu se ni malo dvoumili nego jurnuše na Crnog Viteza, koji je već bio
spreman za ovo iznenađenje.
Među vojnicima se nalazio i brat Bogoja, Petar.
Kad su Palman i njegovi oklopnici videli kako se podmukli napadači
spremaju da napadnu Crnog Viteza, mamuznuše konje pa se začas nađoše na
ledini.
To više nije bio častan megdan, nego podmukli napad, u koji su se morali
umešati.
 Borili su se bez reči. Zveket oružja se nadaleko razlegao, a oboreni vojnici
su se valjali po travi u lokvama krvi.
Oklopnici su pravili čuda od junaštva, a naročito kapetan Palman i njegov
sinovac Georg, koji su ili vrlo ogorčeni zbog tog podmuklog prepada.
U prvim redovima nalazio se Crni Vitez.
Obarao je svoje protivnike jednog za drugim i krčio sebi puta mestu, na
kome se nalazio vojvoda Bogoje.
Hteo je još jedanput da prebaci izdajniku njegovo podmuklo delo.
Ne želeći da se s njim susretne, vojvoda Bogoje je svaki čas menjao mesto.
Jednim snažnim udarcem Crni Vitez razbi jednu gomilu Bogojevih vojnika,
koji su njega branili, pa se nađe s njim oči u oči.
Vojvoda Bogoje je bio sav zbunjen.
Ponovo je počeo da se osvrće oko sebe kao da je tražio izlaza iz mučne
situacije, u koju beše zapao.
– Pustite me samog da prečistim račune s tim hvalisavcem, uzviknu vojvoda
Bogoje kad je video da njegovi ljudi ponovo kidišu na Crnog Viteza, čije je držanje
bilo vrlo hladnokrvno. U njemu se ipak beše probudio stari viteški ponos koji mu
nije dozvoljavao da mu drugi pomažu u megdanu.
Bogojevi vojnici se gunđajući raziđoše, našto on podiže koplje pa viknu na
svog protivnika:
– Drži se dobro, neznani junače. Kucnuo ti je poslednji čas.
– To ćemo videti.
Zatim jurnuše jedan na drugog.
Prvi sudar je bio strašan.
Štitovi zazveketaše tako snažno da se njihova jeka nadaleko čula.
I Crni Vitez, i vojvoda Bogoje su se dobro držali tako da im prvi nalet ne be
ni pomakao s mesta.
Sudarili su se još nekoliko puta. Uglavnom je naletao Bogoje, dok je Crni
Vitez samo odbijao udarce kao da je hteo da odmeri snagu svog protivnika.
– A sad je red na mene, doviknu mu on odjednom pa mamuznu svog
andalusca, koji se prope pa frknu kao da se ljuti što njegov gospodar još ne napada
ozbiljno.
Crni Vitez je ispružio svoje dugačko koplje i poleteo na Bogoja, koji mu isto
tako pođe u susret.
Ovoga puta je sudar bio tako strašan da prisutni, koji su sa najvećom
pažnjom posmatrali borbu, čisto osetiše kako se ljulja zemlja.
 Vrh koplja Crnog Viteza beše udario tačno u sredinu vojvodinog štita i to
baš pored šiljastog ispupčenja. Svako drugo koplje, u rukama i najsnažnijeg
čoveka odbilo bi se i skliznulo u stranu, ali je desnica Crnog Viteza bila kao od
gvožđa salivena.
Udarac je bio tako snažan da je koplje Crnog Viteza, koje kao da se beše
slepilo sa štitom svog protivnika, odgurnulo natrag i vojvodu, i njegovog konja.
Konj posrte i malo je trebalo pa da padne.
Vojvoda Bogoje priteže svog konja pa ustuknu nekoliko koračaji.
Bio je očito zbunjen.
Prisutni su bili zadivljeni tim udarcem, koji se retko vidi.
Gledali su se tako neko vreme, kad vojvoda Bogoje progunđa više za sebe:
– Ovako ume da udara samo jedan čovek...
– Kao da nešto reče, vojvodo, dobaci mu Crni Vitez.
Bogoja oćuta, ali se i dalje osvrtao oko sebe.
Njegovi ljudi to shvatiše kao njegov poziv u pomoć pa htedoše da mu priđu,
ali ih Crni Vitez zadrža jednim kretom ruke, u čemu je bilo nečeg zapovedničkog
pa im dobaci:
– Ko se samo makne, umreće od moje ruke.
I te reči su bile izgovorene tako strogo da Bogojevi vojnici ostadoše na mestu
na kome su se nalazili kao da su bili prikovani.
Tada Bogoje priđe korak bliže Crnom Vitezu pa ga zapita glasom, koji je
lako podrhtavao:
– Da nisi ti - - -?
Nije mogao da završi jer ga preseče Crni Vitez rečima:
– Dobro pogađaš, izdajniče! Ja sam zaista to! A sad dobro počuj šta ću ti
reći: ostavljam ti rok od tri dana da se predomisliš i da spustiš tvoj izdajnički mač,
koji si okrenuo u bezumlju protiv svog gospodara. Ne učiniš li to, proklet da si
dokle te bude trajalo, a neka bude prokleto i celo tvoje koleno.
I tada se dogodi nešto čemu se niko nije nadao.
Vojvoda Bogoje potraži pogledom svog trubača. Kad ga je našao, on mu
reče nekoliko reči, našto ovaj pusti nekoliko trubnih znakova.
Bogojevi ljudi se začas počeše vrstati. Kad se povrstali, Bogoje im viknu:
– Na pozdrav!
U istom trenutku, čim je odjeknula ta čudna komanda, spusti se čitava šuma
kopalja pred Crnim Vitezom, koji je sedeo gordo na svom andaluscu.
Bio je to pozdrav koji se ukazuje samo kraljevima.
 Tada se vojvoda Bogoje stavi na čelo svoje čete pa odjezdiše prema gradu
Orlovcu i ubrzo izgubiše u obližnjoj šumi.
Kad su otišli, Crni Vitez se okrete kapetanu Palmanu pa mu reče:
– Možemo natrag u logor, kapetane. Ja svrših svoje.
Kapetan Palman obode konja, što učiniše i ostali, pa se uputiše u svoj logor.
– Mogu li nešto da te zapitam, obrati se Palman Crnom Vitezu kad su stigli
u neposrednu blizinu logora.
– Slobodno pitaj sve što želiš, kapetane.
– Ja ništa ne razumem od svega.
– To ti verujem.
– Šta znači ona počast koju su ti ukazali Bogojevi ljudi? Kako da se razume
taj preokret do koga je došlo kod njih?
– To je zasad tajna.
– Ko si ti zapravo, plemeniti viteže?
– Još veća tajna.
– Da li ću je ikad saznati?
– Svakako. Samo strpljenja.
Georg je bio naročito raspoložen. On je iz dna duše mrzeo vojvodu Bogoja
pa se od sveg srca radovao što se on tako proveo.
– Plemeniti viteže, obrati mu se on. Video sam mnogo udaraca, ali ovakvih
nikada. Ne želim da mi daš još jednu lekciju, ali se nadam da ćemo ipak imati
prilike da se još jedanput ogledamo, razume se sasvim prijateljski, jer priznajem
da ne bih želeo da se s tobom ozbiljno pobijem.
– To ti ni ja ne bih savetovao, žutokljunče, dobaci mu kapetan Palman. – A
sad nemoj više da dosađuješ našem plemenitom gostu. Momci! Donesite piva i
jestiva! Ova pobeda treba da se proslavi!
Ponovo je proteklo vino iz vrčeva i ponovo su Palmanovi oklopnici zaplivali
u veselju i oduševljenju.
Mnogi od njih su samo slušali o Crnom Vitezu i o njegovom junaštvu, a sada
su imali prilike da se i lično s njim upoznaju, čime su se očito dičili.
Crni Vitez je vrlo malo pio. Bio je vrlo ozbiljan.
U neko doba on ustade, podiže svoj pehar pa poče svečanim glasom u
grobnoj tišini, koja u tom trenutku zavlada oko njega:
– Junaci! Saslušajte me samo nekoliko trenutaka da kažem nešto što će
svakako odgovarati vašem opštem raspoloženju. Da živi srpski narod i srpska
kraljevina, koju ćemo uskoro pozdraviti kao srpsku – carevinu! Živeli!
 – Živeo naš dični kralj Dušan, zaori se kao iz jednog grla.
Crni Vitez oćuta.
On je bio jedini iz celog skupa koji nije viknuo da živi kralj Dušan. Niko tu
okolnost nije primetio. To su svi pripisivali njegovoj radosti što je pobedio tako
opasnog i podmuklog protivnika, kakav je bio vojvoda Bogoje.
Sedeli su još neko vreme i razgovarali o prilikama, koje su vladale u srpskoj
državi, kad Crni Vitez ustade.
– Valjda ne misliš da nas ostaviš, plemeniti viteže, zapita ga kapetan Palman.
– Moram,– kapetane.
– Žalim zajedno sa mojim momcima što ćemo se rastati. Imao bih ipak jednu
molbu.
– Kazuj je, viteže.
– Ja se već godinama nalazim u službi našeg mladog kralja Dušana. Uživam
njegovo puno poverenje. Ipak ja bih voleo kad bi se ti stavio na čelo moje čete. Ne
bih trpeo nikoga za svoga komandanta, ali tebe uvek. Ja ni sam ne razumem
odanost koja me vezuje za tebe, ali ona zaista postoji.
– Hvala ti, kapetane, ali od toga zasada ne može biti ništa.
 – Da čujem.
– Ja sam prošao mnogo sveta i video mnogo ljudi, ali sve mi se čini da smo
mi već mnogo puta bili zajedno.
– Varaš se, kapetane.
– Tvoj glas mi se čini isuviše poznatim. Kao da sam ga negde već čuo, samo
ne mogu da se setim gde.
– Ne znam kako da ti odgovorim na to, kapetane. Ipak mislim da se varaš.
– Bilo kako bilo, ti si veliki junak i mi se ponosimo što si nam ukazao čast
tvojom posetom.
– Hvala ti, kapetane. A sad da se rastajemo. Nego, imam još nešto da vam
kažem.
– Govori, junače.
– Po želji našeg mladog kralja, ovo zoljino gnjezdo treba da se razori.
– Misliš na grad Orlovac?
– Na njega.
– Učinili bi to i da nam nisi kazao.
– Ako mislite da je potrebno, mogu i ja ostati da vam pomognem.
– Nije potrebno, plemeniti viteže! Ti si danas dosta učinio. Obezglavio si
vojsku i nama je čisto zazor da se bijemo sa otpatcima.
– Bogami treba da se dobro uzmete na um. Vojvoda Bogoje je imao dobre
vojnike.
– Ali mi smo još bolji.
– To vam verujem, a u to sam se i lično osvedočio.
Oprostili su se vrlo srdačno, posle čega je Crni Vitez pojahao svog andalusca
pa krenuo dalje.
Ispratilo ga je nekoliko Palmanovih oklopnika sve do šume, gde su ga
pozdravili pa se vratili u logor.
Palman i njegov sinovac su ga pratili pogledom sve dok nije zamakao u
šumu, kad Georg reče:
– Nikako ne mogu da zamislim ko može da bude taj vitez.
– Ja još manje.
– Nego, striče, dobro si rekao malo pre kad si primetio da ti se njegov glas
učinio odnekud poznatim.
– Da nije i tebi?
 – Jeste.
– Ne možeš da se setiš gde si ga čuo?
– Ne mogu.
– Zaista čudna stvar.
Ćutali su neko vreme kad Georg reče:
– Čudna stvar.
– Šta je čudno?
– Znaš li na čiji mi glas liči njegov?
– Da čujem.
– Na glas našeg kralja.
– Kažeš nešto sinovče. Imaš potpuno pravo. Naravno da to nije naš kralj, ali
je zaista čudnovata sličnost. Pazi samo kako se ja toga nisam setio pre tebe!
Odmorili su se malo zatim se spremili da ponovo napadnu na grad Orlovac.
Poruka kralja Dušana, učinjena preko Crnog Viteza, koga su neobično
poštovali, bila je za njih najviša zapovest, koja se morala bez pogovora izvršiti.
Kapetan Palman je lično nadgledao pripremu oklopnika.
Za ovaj napad on beše pripremio naročiti plan.
Prilaz strmoj padini bio je skoro nepristupačan. Da se nisu prilikom prvog
napada poslužili lukavstvom, izgubili bi više od polovine momaka. To je kapetan
Palman znao vrlo dobro. Stoga je i odlučio da promeni taktiku napadanja.
Još prošlog dana on beše, zajedno sa svojim sinovcem, podrobno ispitao
okolinu zajažene reke. Uzvodno od jaza nalazio se jedan plićak. On je bio dosta
širok, ali se ipak mogao pregaziti bez naročitih opasnosti.
Kapetan Palman beše odlučio da u sam prvi sumrak pregaze na tom mestu
orlovački potok pa da se zatim bace na neprijatelja, koji se uopšte nije nadao
napadu s te strane.
Tako su i učinili.
Čim se smrklo, oni se spremiše za prelaz Orlovačkog potoka.
Povrstani, jedan za drugim, sa kapetanom Palmanom na čelu, iza koga je
išao njegov sinovac Georg, oni su dolazili sve bliže potoku.
Dobri konji su gazili oprezno kao da su i sami slutili u kakvoj se opasnosti
nalaze.
Bila je to zaista opasna igra.
Njihov uspeh zavisio je od toga da li će ih neprijatelj primetiti ili neće.
 Ako ih primete za vreme prelaza preko reke, mogli bi se izložiti velikim
neprijatnostima.
Kad su stigli do obale potoka, čija je voda šumno proticala kroz noć, kapetan
Palman zaustavi svog konja pa reče svom sinovcu:
– Sinovče, upozori još jedanput momke da paze. Nimalo šuma! Razgovor
prestaje. Jesi li me razumeo?
– Razumeo sam, glasio je kratak odgovor njegovog sinovca, koji je u tom
trenutku bio samo valjan vojnik, i ništa više.
Kapetan Palman je prvi zagazio u vodu.
Za njim je pošao Georg, pa ostali oklopnici.
Kao na njihovu sreću, noć je bila vrlo mračna tako da se jedva video prst
pred okom.
Sretno su svi prešli na drugu stranu i uputili se uskom stazom koja je vijugala
između kamenjara pravo gradu Orlovcu.
Vojvoda Bogoje i njegova vojska nije ni slutio šta ga čeka.
On je mislio da Palman nema nameru da ga napadne tako brzo, pa se nalazio
u svojoj odaji. Sedeo je podnimljen, utonuo u teške misli.
Iz misli ga trže truba jednog stražara, koji se nalazio na severnoj strani.
Pljesnuo je dlanom o dlan našto se pojavi jedan momak.
– Pogledaj zašto trube, naredi mu Bogoje, a momak izlete napolje.
Ubrzo se vratio sa izveštajem, koji je vojvoda Bogoje primio sa gorkim
osmehom na usnama.
Neprijatelj se približavao gradu. Još malo pa će doći i do gradske kapije,
koja uopšte nije bila zaštićena.
Trebalo se brzo spremiti za otpor ako nisu hteli da budu savladani.
Naročito se bio užurbao Bogojev brat Petar.
Trčao je na sve strane i izdavao zapovesti kako da se dočeka neprijatelj.
Naredio je i momcima u dvorištu da žurno podlože vatru i da zagreju vodu
u gvozdenim kotlovima.
I to naređenje je odmah bilo izvršeno.
Nije prošlo ni pola sata a voda je već strujala u kotlovima koji su bili tako
veliki da se u svakom mogao ošuriti čitav bik.
Desetari su imali pune ruke posla. I oni su leteli na sve strane i pripremali
sve što je bilo potrebno da se otpočne boj, koji je imao biti, po svima izgledima,
vrlo krvav.
 Bogojevom bratu beše odmah palo u oči što se Bogoje povukao u svoju
odaju.
On to nije pripisivao njegovom neuspehu u megdanu, nego nečem drugom.
Kad je izdao sva naređenja, on se uputi pravo odaji u kojoj se nalazio Bogoje
da vidi šta radi.
Kad se približio vratima, njemu pade u oči naročita tišina, koja je vladala u
sobi.
Prislonio je lice uz vrata i počeo osluškivati.
Unutra je vladala grobna tišina.
– Bogoje, zovnu ga po imenu Petar.
Nikakvog odgovora.
– Bogoje, ponovi Petar pa lupnu u vrata.
Duboka tišina, koja je vladala oko njega, bila je jedini odgovor.
Uplašen da mu se nije što dogodilo, Petar se naleže i pritisnu na vrata i ona
popustiše pod njegovim snažnim pritiskom.
Nije bio čestito ni prekoračio prag kad ustuknu pred prizorom, koji se ukaza
njegovim očima.
O jednom konopcu okačenom za gredicu visio je njegov brat Bogoje, sa
ispalim jezikom.
Petar mu priskoči u pomoć, ali je sve bilo dockan.
Vojvoda Bogoje je bio mrtav.
Petar preseče mačem konopac pa prihvati mrtvo telo svog brata, koji na tako
tragičan način beše završio svoj život.
U prvi mah je mislio da ga je neko obesio, kad mu pogled pade na stočić,
koji se nalazio u jednom uglu.
Na stočiću je ležao raširen list pergamenta, na kome je bilo napisano sledeće:
„Odlazim u smrt zato što ne mogu da se borim sa Crnim Vitezom.
Vojvoda Bogoje“.'
Kad je to pročitao, Petar se zamisli.
I on je dobro poznavao Crnoga Viteza, to jest utoliko što ga je nekoliko puta
video i zašto je mnogo slušao o njemu.
Znao je i to da njegov brat nije izašao kao pobedilac sa megdana, koga je
toga dana podelio sa Crnim Vitezom. Ipak to nije smeo da bude povod za njegov
očajnički korak, na koji se bio odlučio.
Tako se Petar našao pred tajnom, koju nikako nije mogao da reši.
 Za to vreme su Palmanovi oklopnici dolazili sve bliže gradu. Trube su
objavljivale po celom gradu opasnost, koja mu je pretila, i Petar je bio potpuno
svestan teškog položaja u kome se nalazio i on, i njegova vojska.
Bilo je tu još nešto, što ga je jako bacalo u brigu.
On je znao vrlo dobro da su vojnici neobično voleli i cenili njegovog brata.
Bili su gotovi da za njega jurnu i u samu smrt. Ali bilo je veliko pitanje da li će
hteti to da učine i za njega?
Petar ipak odluči da pokuša sve što mu je stalo na raspoloženje.
Položio je svog mrtvog brata na ćilim, koji je bio prostrt po podu, istrčao u
dvorište, naredio trubačima da objave zborište pa se razvikao:
– Svrstavaj se! Dolazi vojvoda Bogoje da vas pozdravi pre polaska u smrt i
pobedu
– Živeo vojvoda Bogoje, povikaše vojnici kao iz jednog grla.
Trube su jednako trubile, a vojnici se počeše svrstavati.
Na prednjem delu zgrade nalazila se neka vrsta starinskog doksata, ograđena
niskom daščanom ogradom. Vojnici, kako su se svrstavali, neprestano su pogledali
u doksat ne bi li ugledali vojvodu Bogoja da ga pozdrave pre nego što pođu u boj.
Vikali su u sav glas i vitlali kopljima i mačevima čekajući da se on pojavi.
Jedva jednom na dnu doksata se pojavi vojvoda Bogoje.
Prišao je ogradi nesigurnim korakom, naslonio se na nju i pogledao po
gomili.
Kako je na doksatu bilo prilično mračno, vojnici nisu mogli da ugledaju
njegovo lice, koje je bilo iskeženo kao u mrtvaca...
– Živeo naš vojvoda!
– Napred u boj!
– Smrvimo dušmana!
– U smrt i slavu!
Ti i slični uzvici su odjekivali kamenom popločanim dvorištem dok je
vojvoda Bogoje stojao naslonjen na nisku ogradu, bez reči, što inače nije bio
njegov običaj u sličnim prilikama.
– Neka nam kaže koju reč naš vojvoda, začuše se opet uzvici.
Tada se pojavi pored Bogoja njegov brat Petar, stiša vojnike jednim kretom
ruke pa poče:
– Vojnici i junaci! Počujte mene mesto mog brata a vašeg vojvode Bogoja!
– Zašto ne govoriš naš vojvoda Bogoje?
 – Pozlilo mu je, junaci, poče opet Petar pridržavajući svog brata obema
rukama. – Zar me vidite da se jedva drži na nogama?
– Naš vojvoda je bolan, začuše se opet glasovi.
Tada se Petar naže preko ograde pa viknu koliko ga je grlo donosilo:
– Pođite u ime pravde, junaci! Desetari, napred! Sad ću i ja s vama!
Kao naelektrisani Bogojevi vojnici ponovo jurnuše. Oni nisu ni slutili da je
njihov gospodar mrtav...
I ta bitka se svršila porazno po vojsku vojvode Bogoja.
Pored velikih gubitaka Palmanovi oklopnici su zapalili i grad Orlovac, od
koga nije ostao ni kamen na kamenu. Bogojev brat Petar beše u bitci nestao. Ko
zna da li je poginuo u žestokoj borbi, koja se vodila oko grada, ili se udavio u
orolvačkom potoku i tako našao smrt u vodi pomoću koje je hteo da izvojuje sebi
pobedu.
... Kapetan Palman se vratio kralju Dušanu sa radosnim izveštajem:
buntovnička vojska vojvode Bogoja bila je pobeđena i razbijena i time cela
njegova izdajnička akcija jednom za svagda onemogućena.
Kralj Dušan je mirno saslušao izveštaj svog vernog kapetana, i kad je ovaj
završio, on ga zapita:
– Čujem da se onde pojavio i neki vitez u crnom?
– Jeste, gospodaru. Otkud je to tebi poznato?
– Ja znam sve.
– To znam i bez da mi kažeš, kraljevski gospodaru. Ipak mi je sve to
čudnovato.
Utom odjeknuše na dvorištu trube.
Kapetan Palman se trže.
Pogledao je u kralja Dušana i zapitao:
– Da me ne čeka nova dužnost, gospodaru?
– Pogodio si.
– Znači da odmah pođemo?
– Odmah, ali ne na nov pohod, nego u dvorište. Ovoga puta na tebe i na tvoje
hrabre momke čekaju počasti.
Ništa ne razumevajući od svoga kapetan Palman pođe u dvorište, gde je bila
postrojena četa kraljevskih vojnika.
Taman su bili stupili u dvorište kad zabrujaše fanfare a vojnici stadoše
mirno.
 Bio je to svečan trenutak. Palman je sad znao da mu se sprema neko
iznenađenje. On je bio stari ratnik, koji je bio bogat iskustvom.
Fanfara je ponovo zatrubila. Zvuci su se nadaleko razlegali kroz vazduh,
odbijali o visoke planine i dolazili natrag kao stokrati eho.
Tada kralj Dušan dade znak kapetanu Palmanu da mu priđe bliže što ovaj
odmah učini.
Kralj Dušan je izvukao mač i rekao svečanim glasom:
– Kapetane Palmane! Proizvodim te u čin viteza zajedno sa svima tvojim
momcima. Zahvalan sam vam što ste se u svakoj teškoći držali tako junački.
Ostanite takvi i nadalje meni na diku, a vama na ponos.
Posle tih reči kralj Dušan položi svoj mač na rame junačnog kapetana, koji
kleče pa mu poljubi skut. Time je bio proizveden u čin viteza zajedno sa svojim
momcima, koji ni u čemu nisu zaostali iza njega.
Prekaljeni ratnik je bio tako tronut tim priznanjem da nije mogao da zadrži
suze, koje navreše iz njegovih očiju. U nekoliko reči zahvalio je svom kralju na
visokom odlikovanju uz veliko oduševljenje svih momaka.
– Junaci srpski, poče tada kralj Dušan svojim zvonkim glasom, koji se
nadaleko razlegao. Udruženi sa našom braćom Alemanima mi smo ostvarili već
dobar deo naše zavetne misli, ali još nismo gotovi. Pod mojom vladavinom moraju
biti ujedinjena sva srpska plemena. Mi Srbi smo pozvani da našim čeličnim
mišicama iskujemo moćno srpsko carstvo koje će se prostirati od voda plavoga
Jadrana do Jegejskoga Mora i od plodnih ugarskih ravnica do Soluna. Ko je
protivan ostvarenju tog vekovnog srpskog sna, izdajnik je i nemao sreće ni ovoga,
ni onoga sveta! Za mač, junaci! Teške borbe još nisu završene, one su tek na
pomolu.
Kao opijeni tim rečima mladog srpskog kralja, vojnici potegoše mačeve
ozareni snagom i voljom za pobedom, kakvu može da ima samo Srbin.
– Živeo srpski car Dušan! Živeo zatočnik srpske misli! Živeo naš otac!
Ti i slični uzvici razlegali su se nadaleko a oduševljenju nije bilo kraja.
Kralj Dušan je bio potpuno zadovoljan.
On je i inače znao da mu je vojska verna i da na nju može da računa u svakom
trenutku, ali se ipak nije nadao ovolikom oduševljenju.
– A sada ću da vam objavim još jednu vest, junaci, nastavi mladi kralj kad
se oduševljenje njegovih vojnika malo stišalo.
Pričekao je još malo zatim nastavio u grobnoj tišini, koja je oko njega
zavladala:
 – Odlučio sam, moji junaci, da udam moju dragu seju Dušicu za plemenitog
hrvatskog viteza Mladena Šubića. Veridba će biti obavljena kroz pet dana u
Skoplju. Pozivam vas sve da prisustvujete tom narodnom veselju, koje će biti
najradosniji događaj u mome životu.
Vojnici su oduševljenim klicanjem pozdravili ovu objavu i veselju nije bilo
kraja.
Hrvatski vlastelin Šubić beše se pre kratkog vremena vratio u Hrvatsku da
učini sve što je bilo potrebno za veridbu.
Po ondašnjem običaju, vlastela i velmože nikada nisu lično odlazili u
proševinu nego su svoju izabranici poslali preko svojih izaslanika. I na taj način je
trebalo da se istakne njihovo gospodstvo, na koje se uvek mnogo polagalo.
Jednog jutra kralj Dušan se baš nalazio u svojoj sobi za rad kad uđe njegov
paž Uglješa pa mu reče:
– Malo pre su došli poslanici plemenitog hrvatskog vlastelina Šubića,
gospodaru, i mole da ih što pre primiš.
– Uvedi ih odmah, Uglješa, naredi kralj Dušan.
Zamalo pa uđe u kraljevu odaju Šubićev izaslanik Varinjano sa još
nekolicinom svojih drugova.
Mladi kralj ih je primio vrlo srdačno, ponudio ih mestom pa se upustio s
njima u razgovor.
Razgovor se neko vreme vodio o opštim stvarima kad Varinjano ustade,
duboko se pokloni pred srpskim kraljem pa poče svečanim glasom:
– Gospodaru! Vreme je da ti kažem zbog čega smo došli.
– Slušam te, plemeniti gospodine.
– Moj gospodar, plemeniti hrvatski vlastelin Mladen Šubić poslao me je da
zaprosim za njega ruku tvoje sestre Dušice. Poslao je i uzdarje pa te molim da ga
primiš i predaš plemenitoj gospođi.
Rekavši to on dade jednom svom pratiocu koji raširi veliku purpurnu
maramu pa izvadi iz nje nekoliko skupocenih nakita, ukrašenih dragim kamenjem.
Poklon je zaista bio vlastelinski i vredeo je čitavo jedno imanje.
Kralj Dušan je bio dirnut tom pažnjom. Primio je uzdarje, položio ga na
stočić, koji se nalazio pored prozora, pa rekao:
– Odluka moga prijatelja, plemenitog hrvatskog vlastelina Mladena Šubića
neobično me veseli. Ja znam da moja mila sestrica nikada ne bi dobila boljeg i
dostojnijeg muža, nego što je tvoj mladi gospodar, ali ipak će mi biti teško kad se
budem s njom rastajao. Kad se budeš vratio u tvoju postojbinu, pozdravi mi mnogo
mog plemenitog prijatelja i reci mu da nemam ništa protiv da mu dam moju Dušicu
za vernu ljubu, ali ću to učiniti samo pod jednim uslovom.
– Ti, dakle, gospodaru ne pristaješ, zapita Varinjano prilično uplašen.
– To nisam rekao.
– Kako onda da razumem tvoje reči, gospodaru?
– Prihvatiću vašu ponudu samo pod jednim uslovom.
– Koji je taj uslov?
– Ne plašite se, gospodo. Taj uslov nije tako ni težak, ni neprihvatljiv, kako
vam se možda učinio. Moja je želja da se vaš plemeniti ban venča u isti dan dada
ću se i ja venčati sa bugarskom princezom Jelenom. Eto to je sve što tražim od
vas.
Varinjano i njegovim ljudima čisto odlaknu. On je mislio da će kralj Dušan
postaviti mnogo teže uslove, koje uopšte neće biti u stanju da prihvate.
– Onda i to poručite mom prijatelju, završi kralj Dušan. Moja je želja da
njegovi kićeni svatovi budu tačno na Veliku subotu u Skoplju. Ja ću sa svoje strane
učiniti sve što je potrebno da doček bude što svečaniji. Jeste li zadovoljni, gospodo
poslanici?
– Živeo srpski kralj Dušan, povikaše poslanici kao iz jednog grla.
– Hvala vam na pozdravu, gospodo i moji gosti.
– Onda mi možemo odmah kući da javimo plemenitom vitezu Šubiću
radosnu vest?
– To nikako. Prvo ćete da se odmorite i da ručate sa mnom, a za put ćemo
se lako dogovoriti.
Utom se iz dvorišta začuše trube. To je bio uobičajeni znak da je vreme
ručku.
Odmah zatim uđe kraljev omiljeni paž Uglješa pa donese zlatan legen vode
i kao sneg beo ubrus.
Tada je vladao običaj da se pre svakog jela operu ruke. Taj se običaj nije
obilazio ni u kraljevskim dvorovima.
Kad je oprao ruke, kralj Dušan ponudio svoje goste da isto učine, zatim se
uputiše širokim stepenicama, koje su vodile u trem, gde je bila postavljena sofra.
Dušica je već sedela na svom mestu opkoljena vladikama, koje su je služile.
Kad je ugledala kralja, ona se nasmeši na njega <pa ga pozdravi klimanjem
glave.
Kralj je seo pored nje i tako odmah otpoče ručak.
 Po ceremonijalu, koji je tada vladao na srpskim dvorovima, pretstavljanje
poslanika se vršilo tek posle obeda.
Za celo vreme ručka Dušica je bacala radoznale poglede na Varinana i na
njegove ljude, ali nije htela da zapita kralja ko su oni znajući da će joj on to i sam
reći čim bude gotov ručak.
Kad su pečenjari stavili na sto pečenje, glavni peharnik priđe mestu gde je
sedeo kralj pa napuni njegov zlatni pehar vinom.
Među gostima zavlada mrtva tišina.
Kralj podiže pehar, pogleda u poslanika pa poče ozbiljnim glasom, koji je
čudno odjekivao u grobnoj tišini, koja je vladala oko njega:
– Ponovo vas pozdravljam, dragi moji gosti. Neka vam Blagi Bog ispuni sve
vaše želje i neka vam pruži svoju moćnu desnicu da se svaka vaša časna namera
ostvari.
Tada se okrete Dušici pa nastavi:
– Mala moja kraljevska sejo! Jedva sam čekao ovaj trenutak da ti pretstavim
naše visoke goste. Plemeniti hrvatski vlastelin i ban Nikola Šubić poslao nam je
svoje glavare vare da zaprosi tvoju ruku koji, nadam se, neće naići na tvoje
negodovanje:. Ja sam mu već i predao odgovor, obećao sam mu da ćeš mu biti
verna druga i saputnica u životu. Da čujem tvoj odgovor, mila moja sestrice?
Dušica je bila tako uzbuđena da dugo nije mogla da progovori nijednu reč.
Naposletku podiže glavu pa reče skoro šapatom:
– Tvoj odgovor je i moj, Dušane.
– Drugi odgovor nisam od tebe ni očekivao. Dušice. Neka vas Bog poživi
sve, gospodo!
Uz urnebesne izvike svi prisutni su iskapili pehare nazdravljajući mladom
srpskom kralju Dušanu, koji je bio zadovoljniji nego ikada.
Na kraju ručka, kad je peharnik poslužio i poslednji vrč vina namenjen
ručku, kralj reče:
– A sad je vreme da obavimo prstenovanje. Porazgovorićemo još malo dok
ne obavestimo moga arhiepiskopa o svetom činu, koji ima da izvrši.
Tada zovnu paža Uglješu, šapnu mu nekoliko reči a ovaj odlete kao da su ga
gonile furije.
Varinjan je sedeo pored Dušice.
Bio je to već čovek u godinama, duguljasta i lepa lica, visoka čela i umnih
očiju. Odmah se videlo da je učen i da se bavi naukama.
– Kako ti se svidi poslanik, zapita kralj Dušan Dušicu.
– Izgleda mi da je vrlo pametan čovek.
 – To si dobro primetila.
– Da nije zvezdar?
– Još više: odličan lekar, koji leči i mađijom, i travama, i voljom. Ja sam
mnogo slušao o njemu. Ima napisanih nekoliko dela na latinskom jeziku. Učio je
lekarstvo u Italiji i Indiji. Prošao je mnogo sveta i ima mnogo iskustava. Na tvom
budućem dvoru imaćeš u njemu vernog pomagača i savetnika u svakoj nezgodi.
– Tome se unapred radujem.
Dok je razgovarala sa svojim bratom, Dušica je svaki čas pogledala u
Varinjana, koji kao da to beše primetio. Gladio je svoju dugu, prosedu bradu i
zadovoljno se smešio.
– Malo pre smo o tebi govorili, učeni goste, obrati mu se tada kralj Dušan.
Hoćeš li malo da pozabaviš moju sestricu dok se ja ne dogovorim o svemu što je
potrebno za veridbu?
– Sa najvećim zadovoljstvom, gospodaru.
Varinjan se okrenuo Dušici, pogledao je svojim dubokim očima, čiji. je
pogled čisto opijao, pa rekao:
– Za mene je prevelika čast što mi se ukazala prilika da razgovaram s tobom,
moja buduća gospodarice. I inače imam da ti predam od mog gospodara mnogo
srdačnih pozdrava i najlepših želja, koje samo mladost može da ima.
– Hvala ti, učeni gospodine.
Učeni Varinjan se zagleda u njeno lepo lice pa poče:
– Tvoje lice, mlada gospodarice, i pored lepote kroje u sebi neku naročitu
draž. Kad si se ti rodila, zasjala je na nebu najlepša i najsvetlija zvezda. Ti si se u
sretan čas rodila. Bićeš sretna celog svog veka i blagosiljaćeš čas kad si se
upoznala sa mojim gospodarem.
– Ti čitaš iz zvezda?
 – Čitam.
– Znači da si to, što si mi sada rekao, pročitao i iz moje zvezde?
– Tako je, mlada moja gospodarice.
Dušica se zamisli.
I ona je osećala da će biti sretna sa mladim hrvatskim vlastelinom. To joj je
govorilo njeno mlado srce, koje je bilo ispunjeno velikom ljubavlju.
Sva sretna i opijena nadama u svetlu budućnost ona je ćutala i gledala u
jednu tačku pred sebe.
Za to vreme se kralj Dušan dogovarao sa Reljom o svemu što je bilo
potrebno da se pripremi za prstenovanje.
Tako je prošao još čitav sat u razgovoru. Dušica je jednako razgovarala sa
učenim Varinjanom, koji joj je detaljno opisivao dvore svog gospodara i način
života, kojim je živeo.
Nije zaboravio da spomene ni najmanju sitnicu za koju je mislio da će
interesovati njegovu buduću gospodaricu.
Odjednom se začuše iz dvorišta trube. To je bio znak da je sve bilo spremno
za veridbu.
Prvi je ustao kralj Dušan i uputio se izlazu, praćen svojim paževima.
Za njim je išla Dušica sa desne strane učenog Varinjana, a za njima ostali
gosti i velmože, koji su obično prisustvovali sličnim svečanostima.
Prešli su u prostranu dvornicu u kojoj su se održavala većanja.
Na malom uzvišenju, ispred improvizovanog oltara stojao je arhiepiskop
Danilo sa svojim sveštenstvom.
Visok, tih i dostojanstven, visoka čela i mađijskih očiju, on je pre ličio na
neko vanzemaljsko biće, nego na čoveka.
Kralj je ušao dostojanstvenim korakom u dvornicu i uputio se pravo
prestolu.
Seo je i ponudio Dušicu da sedne sa desne strane, što je ona odmah i učinila.
U dvornici je vladala grobna tišina.
Arhiepiskop Danilo je stojao nepomično za nalonjem, listajući psaltir.
Tada uđe Uglješa sa svilenim jastučićem na kome je blistao zlatan prsten.
Bila je to burma pozlaćena, koju je poslao plemeniti hrvatski vlastelin Šubić
između ostalog uzdarja lepoj Dušici.
Time je imao da počne obred veridbe.
 Arhiepiskop Danilo dade znak Varinjanu, koji mu priđe pa mu stade sa desne
strane.
Kralj Dušan je netremice gledao u Dušicu, koja je bila vrlo zbunjena.
Osećala je da je to prvi korak u njenom budućem životu. Korak, koji će je odvesti
voljenom čoveku.
Tada Arhiepiskop očita molitvu i nekoliko jektenija, zatim dohvati burmu
sa jastučeta pa se obrati Dušici sa rečima:
– Prođi mlada gospodarice, i stani mi sa leve strane. Svetao je čin koji
otpočinjemo pa te molim da mu pristupiš čista srca, nesebično i sa strahom u
Gospodu, u čijim se rukama nalaze niti svih naših dela i nedela.
Posle tih reči opet zavlada duboka tišina.
Arhiepiskop Danilo, visok, sed i dostojanstven, ličio je i u tom trenutku na
neko vanzemaljsko biće.
– Plemeniti gospodine izaslaniče, okrete se on tada Varinjanu, koji je isto
tako bio svestan važnosti tog momenta. Reci mi kratko i razgovetno: da li je želja
tvog gospodara da prstenuje našu mladu gospodaricu Dušicu?
– Jeste, prečasni božji ugodniče.
– Da li plemeniti ban hrvatski ima ozbiljnu želju da se sjedini za sav svoj
život sa našom mladom gospodaricom Dušicom?
– Ima, prečasni.
Tada se arhiepiskop okrete Dušici pa i nju zapita:
– Mlada naša gospodarice! Dođe trenutak da čujem i tvoju reč. Da li imaš
želju i volju da pođeš za plemenitog hrvatskog vlastelina i bana Nikolu Šubića?
– Imam, sveti oče.
– Da te naš gospodar, mladi kralj naš nije možda na to nagovorio?
– Nije, sveti oče.
– Znači da je to tvoja iskrena želja, ničim neiznuđena?
– Da.
– Kad je tako, onda moram da te još na nešto upozorim.
Sedi arhiepiskop poćuta kao da je hteo da pribere svoje misli. Posle kraćeg
ćutanja on nastavi:
– Mlada naša gospodarice! Ti si dosada živela bezbrižnim životom. Odrasla
si u snovima, koji te i sada okružuju. Ti si samo snevala o vojnu i o tvom izbraniku,
koji će te provesti kroz život. Promisli dobro. Brak traje večito. To je veza između
zemlje i neba. Blagoslov daje sam Gospod naš Bog. Hoćeš li imati dovoljno snage
i čvrstine da poneseš do kraja teške dužnosti koje će te očekivati u tvom novom
životu? Da nećeš klonuti i jednog dana se gorko pokajati što si to učinila?
 – Neću se pokajati, sveti oče, odvrati Dušica čvrstim glasom.
– Onda neka je sretno i berićetno, reče arhiepiskop Danilo pa uze burmu sa
jastučeta i natače je na prst mlade dušice, koja je treperila od sreće kao jasika.
Neka vas Bog blagoslovi!
Pogledao je po prisutnim i objavio svojim čvrstim glasom, koji je još uvek
imao mladićsku krepkost:
– Objavljujem svima i svakome da je danas obavljena veridba između naše
mlade gospodarice i plemenitog hrvatskog bana i vlastelina Mladena Šubića, Bog
neka ih poživi nama na ponos a njima na sreću!
– Živeli kraljevski verenici, zaori se kao iz jednog grla.
Dušica je stojala sva zarumenjena i posmatrala zlatnu burmu, koja je blistala
na njenoj ruci. Bila je tako sretna!
– Da ti čestitam, sejo, trže je iz misli glas kralja Dušana, koji joj priđe.
Poljubio joj je čelo i iskreno čestitao na veridbi. Zatim su joj redom prilazili
svi prisutni i čestitali obasipajući je najlepšim željama.
Učeni Varinjan je plivao u radosti. Bio je sav sretan što će moći da se vrati
svom mladom gospodaru sa tako povoljnim vestima.
Kralj Dušan je naredio da se priredi velika gozba u počast tog tako radosnog
događaja.
Do duboko u noć narod se veselio oko ognjeva, na kojima su se pekli volovi.
Vino iz plemenite župe je i ovom prilikom poteklo obilno i raskošno, a svaki pehar
bio je propraćen oduševljenim pozdravima mladom srpskom kralju i njegovoj
sestrici Dušici, sretnoj verenici.

Sutradan, odmah posle ručka, spremio se Varinjan sa svojim ljudima da se

vrati u Hrvatsku.
Kralj Dušan ih je bogato opremio poslavši sjajne darove za svog novog
prijatelja.
Kako su predeli, kroz koje su imali da prođu, bili dosta nesigurni, kralj
Dušan je naredio kapetanu Palmanu da odabere malu četu koja bi ih ispratila do
Velje Šume, iza koje su već počinjala srpska vardišta.
Oproštaj je bio vrlo srdačan.
 Dušica je stojala kraj konja, na kome je sedeo Varinjan, i žurno mu govorila
svoje poruke.
– Ništa neću zaboraviti, mlada moja gospodarice, govorio joj je učeni starac.
Ne samo da ću kazati mome gospodaru sve to što si mi rekla, nego ću još i da
dodam nešto što ni u kom slučaju neće pokvariti stvar.
Na dat znak Palmanovi oklopnici su se povrstali i uz zvuk trube pošli ispred
četice hrvatskih poslanika, pod kojima su se propinjali njihovi besni konji.
Pratili su ih do same sredine šume, koja je bila stoletna i divlja, kad se
oprostiše s njima i poželeše im sretan put.
– Krasni ljudi ovi Srbi, reče Varinjan svojim pratiocima. Ja sam dosada
mnogo štošta slušao o njima, ali bih odsad mogao da turim rođenu ruku u vatru za
njih.
– Imaš potpuno pravo, učeni velmožo, odvrati njegov doglavnik. Ja sam
čitav vek proveo sa Srbima i mogu o njima da kažem samo najlepše i najbolje.
Zatim pojahaše kroz šumu čije je drveće mestimično bilo tako gusto da su
se jedva probijali.
To je inače bilo vrlo opasan predeo. Njime su krstarili mnogi razbojnici koji
su smelo napadali putničke karavane, pljačkali ih do gole kože, a često i ubijali na
zverski način.
Varinjan je znao to zato je odmah upozorio svoje ljude da budu spremni na
sve.
U sam sumrak, dok su baš jahali jednom čistinom, ispade pred njih jedan
oskudno odeven čovek, pokloni se nekoliko puta pa zapita:
– Da li bi mogao da mi kažeš, svetli gospodine, koji put vodi za Prilip?
– Zašao si s puta, dragi prijatelju.
– A kud vi putujete?
Varinjan ga pogleda oštro u oči. To pitanje beše postavljeno tako iznenadno
i sa izvesnom namerom, da mu to odmah beše palo u oči.
– Zašto me pitaš kud putujem, zapita ga Varinjan.
– Tek onako.
– To je sporedno. Ako hoćeš, mogu da ti dam obaveštenja koji su tebi
potrebna.
Objasnio mu je u nekoliko reči kojom stazom treba da udari da bi izbio na
put koji vodi u Prilip, zatim je mamuznuo svog konja pa požurio na čelu svoje
malene čete.
– Ovaj mi čovek izgleda vrlo sumnjiv, reče Varinjanu njegov doglavnik.
– Zašto?
 – Zbog onog pitanja.
– Ja mislim da ne smera ništa rđavo.
– Ko zna. Možda je hteo da ispipa kojim pravcem idemo pa da nas posle
presretne zajedno sa svojom družinom.
– Ako je tako, onda ćemo ih junački dočekati. Mi moramo stići zdravi i čitavi
u Hrvatsku da odnesemo našem babanu radosne vesti.
Utom se poče smrkavati.
Nebo je bilo oblačno tako da uskoro u šumi zavlada tako gust mrak da su
jedva videli prst pred okom.
Morali su da uspore hod i da paze na svaki korak jer su se konji svaki čas
spoticali o panjeve i o suvo granje, koje je ležalo razbacano na svima stranama.
Odjednom Varinjan zaustavi svog konja.
– Šta je, zapita ga njegov doglavnik.
– Kao da sam čuo neke korake.
– Gde?
– U onoj čestari.
Svi pogledaše u tom pravcu ali nisu mogli da primete ništa sumnjivo.
Zastali su i počeli osluškivati.
Varinjan je taman hteo nešto da zausti kad neki predmet zviznu baš pored
njegove glave pa se sa treskom zabode u obližnje drvo.
Kad su se osvrnuli ugledali su dugačko koplje koje je još drhtalo zabodeno
oštricom u deblo.
– Skačite s konja, naredi učeni Varinjan, koji je u kritičnim trenucima bio i
dobar vojnik kao što je bio i dobar naučnik.
Za tren oka poskakali su s konja pa zauzeli busije.
Bilo je nesumnjivo da ih je neko napao.
Povadili su mačeve i zaklonjeni iza stoletnih stabala čekali da vide šta će se
dalje dogoditi.
Na to nisu morali dugo da čekaju jer iza obližnjih stabala počeše ispadati
neki ljudi sumnjivog izgleda. Bili su naoružani dugačkim kopljima i strelama.
– Stoj, grmnu u tom trenutku neki grub glas i Varinjan vide kako mu je u
grudi upereno dugačko koplje.
Odmah se snašao i podigao svoj mač koji fijuknu kroz vazduh. Nepoznati
zlikovac se srušio sa raspolućenom lobanjom.
Videvši precizan udarac, čemu se nisu nadali, ostali zlikovci se pokolebaše.
 Ustuknuli su nekoliko koračaji i nestali između debelog drveća, čije je granje
zaklanjalo celu stazu.
– Napred, uzviknu Varinjan znajući da je sad najpogodniji trenutak za napad
jer zlikovci nisu s tim računali. Svaki propušten trenutak značio bi za njih čist
gubitak.
Varinjanovi protivnici su isto tako znali u kakvoj se situaciji nalaze pa
jurnuše na zaklone, iza kojih su se nalazili ostali zlikovci.
Nemajući kud ovi ih dočekaše, ali nikako nisu mogli da se priberu
iznenađeni žestokim napadom Varinjana i njegovih ljudi.
Nastade strahovita seča.
Mačevi Varinjanovih ljudi su fijukali kroz vazduh a zlikovci su padali sa
okrvavljenim glavama.
Pred njima beše ostalo još svega nekoliko zlikovaca.
Varinjan je već mislio da je pobeda njegova, kad se začu konjski topot, koji
je dolazio sve bliže.
Ne potraja dugo i iz čestare počeše nicati konjanici, divljeg izgleda,
naoružani teškim palošima.
Bilo ih je više od pedeset.
Kad su videli u kakvoj se opasnosti nalaze njihovi drugovi, navališe na
Varinjana i na njegove ljude kao besomučni.
Našavši se pred kudikamo nadmoćnijim neprijateljem, Varinjan i njegovi
ustuknuše.
Povukli su se na jednu malu čistinu, koja je bila okružena sa svih strana
zelenim i skoro neprobojnim prirodnim zidom od puzavica da se dogovore šta da
preduzmu da bi se spasli velike opasnosti, u koju behu zapali.
– Nalazimo se u velikoj opasnosti, reče on svom doglavniku.
– Izlaza skoro nema. Šta da radimo?
– Borićemo se do poslednjeg čoveka.
– Onda da zauzmemo busije pa da ih dočekamo. Ovom prilikom može nam
samo Bog pomoći.
Tada Varinjan razdrlji grudi, izvadi iz nedara mali svitak pergamenta pa ga
pruži svom doglavniku sa rečima:
– Uzmi ovo. Ne pitaj šta je, ali ovaj pergamenat moraš čuvati kao rođene oči
u glavi. Ja mislim da su ovi zlikovci naročito poslati da nas presretnu i da nam
oduzmu ovu povelju, do koje im je mnogo stalo. Tačnije, do nje nije stalo njima,
nego njihovom podlom gospodaru.
– Na koga misliš, učeni doktore?
 – Na kraljevića Sinišu.
– Sad je i meni sve jasno. Cilj je da se osujeti veridba između našeg
gospodara i princeze Dušice.
– Tako je.
Doglavnik primi pergamenat pa ga sakri u nedra.
Tek što je to bio učinio, kad zlikovci jurnuše iza zelenog zida pa se ustremiše
na njih sa isukanim mačevima.
Varinjan je bio vrlo odlučan.
On je vrlo dobro znao od kakvih bi nemilih posledica bila po njegovog
gospodara otmica tog dokumenta, pa je rešio da pre umre nego da on pređe u ruke
njegovih napadača.
– Predajte se, začu se opet onaj grubi glas.
– Nikada, odvrati Varinjan pa podiže svoj mač čija oštrica zlokobno bljesnu
kroz polutamu.
– Ne ginite ludo.
– To nam nije ni na kraj pameti.
– Nas je više pa ćemo vas brzo savladati.
– I to ćemo videti.
– Kad je tako, onda predajte dušu đavolu.
Posle tih reči zlikovci jurnuše na Varinjana i na njegove ljude još većom
žestinom.
... Sudar je bio vrlo žestok i krvav.
Varinjan i njegovi ljudi su se borili kao lavovi, ali je sve bilo uzalud.
Zlikovaca je bilo mnogo više tako da se odmah moglo videti da će bitka biti rešena
u njihovu korist.
Varinjan je posle kratkog vremena imao oko sebe svega nekoliko ljudi, a i
oni su bili izranjavljeni, neki lakše, a većina teže. I njegovo desno rame je krvavilo
od duboke rane nanete teškom neprijateljskom palošinom.
Pored njega se nalazio njegov doglavnik i dvostrukom snagom, koju može
da ulije samo smrtna opasnost, odbijao udarce koji su bili namenjeni glavi
njegovog starešine.
Odjednom posrte pa ispusti mač iz desnice.
Pre nego što je pao, on poslednjom snagom izvadi iz grudi dragoceni svitak
pergamenta pa ga pruži Varinjanu sa rečima:
– Uzmi ovo. Ja sam smrtno ranjen i ne mogu više da odgovaram za njega.
 Varinjan primi dokumenat, sakri ga ponovo na svoje grudi, zatim podiže
svoj mač.
Pogledao je oko sebe na svoje pomoćnike. koji su se valjali u krvi. Njima
nije više bilo pomoći. On je to vrlo dobro znao kao iskusan lekar.
– Hoćeš li se sad predati, začu se opet onaj glas.
– Nikada!
– Onda umri!
Varinjanov mač se ukrsti sa mačem svog protivnika.
Osećao je da ga polako izdaje snaga, ali još nikako nije hteo da se preda.
Bio je rešen da se brani do poslednjeg svog daha.
Odjednom oseti po glavi strahovit udarac, od koga mu se zamrači pred
očima.
Za ovim udarcem dođe još jedan od koga izgubi ravnotežu i pade.
Imao je samo još toliko vremena da izvadi iz grudi svitak pergamenta i da
ga gurne u jedan šušnjar, koji se nalazio odmah pored njega, kad zlikovci navališe
na njega sa svih strana pa ga kao od šale savladaše.
– Sad si naš, govorio mu je onaj grubi glas. Vezujte ga, braćo! Samo kad
nam je pao šaka. Taj čovek zlata vredi.
Uvezali su ga tako čvrsto da nije mogao ni da se pomakne, zatim su ga uprtili
na leđa pa ga poneli kroz šumu.
Varinjan se nalazio u dubokoj nesvestici tako da nije imao ni pojma šta se s
njim dešava.
Nosili su ga više od jednog sata kad se zaustaviše na jednoj čistini.
Spustili su Varinjana na zemlju, doneli sa izvora vode pa ga počeli polivati
po licu.
Ne potraja dugo i Varinjan dođe sebi.
U prvi mah nije mogao da se pribere niti je znao gde se nalazi.
Nad njim su bila nagnuta nepoznata lica, divljačnog izgleda, i on ih je
unezvereno posmatrao.
Zlikovci pričekaše da malo dođe sebi, kad poče jedan postariji čovek, čije je
lice bilo izbrazdano dubokim ožiljcima:
Varinjan oćuta.
Sad mu je bilo sve jasno. Zlikovac je mislio na svitak pergamenta koji on
beše gurnuo u onaj šišnjar. Znači da je u svojim pretpostavkama imao potpuno
pravo: ti ljudi zaista behu poslati da mu oduzmu taj dokumenat.
– Razumeš li moje pitanje?
 – Razumem.
– Gde je onaj dokumenat?
– Koji dokumenat?
– Ne pravi se lud nego da mi odmah daš povelju koju ti je predao kralj Dušan
da je odneseš tvom banu.
– Nisam dobio nikakvu povelju.
– Igraš se glavom, stranče. Ako mi odmah ne daš to što tražim od tebe,
staviću te na takve muke da će u tebi propištati i majčino mleko, koje si posisao.
– Ponovo ti kažem da nemam ništa kod sebe.
– Đavolji sine, razdra se na njega surovi zlikovac. Drugovi, pretresite ga!
Zlikovci se odmah dadoše na posao.
Pretresli su Varinjana do gole kože, čak su parali i postavu njegovog odela
ali od svitka nije bilo ni traga, ni glasa.
– Dođavola, uzviknu zlikovac ozlojeđeno. Valjda ga nisi pojeo?
Varinjan je ćutao.
Bio je vrlo zadovoljan što nije ostavio kod sebe taj pergamenat, koji je za
njegove napadače bio tako važan.
Kad su videli da od njega neće ništa doznati, zlikovci se malo povukoše da
se dogovore na koji način da izmame od Varinjana gde se nalazi kraljevska
povelja.
– Tvrd čovek, reče harambaša zamišljeno.
– Ništa lakše nego da ga umekšamo.
– Ali kako?
– Prepusti samo meni.
– Govori šta si smislio?
– Naložićemo vatru i staviti ga na muke. Kad mu zacvrči meso videćemo da
li će nam odati gde ga je ostavio, ili neće.
Svi se, složiše sa predlogom bezdušnog čoveka pa počeše ložiti vatru.
Na zemlji je bilo dosta suvaraka tako da je vatra ubrzo veselo puckala
osvetljavajući čitavu okolinu.
Jedan zlikovac je doneo odnekud poveću gvozdenu šipku pa je zavukao u
vatru.
Jadni Varinjan je ležao nedaleko od vatre vezan i nije mogao ni da se
pomakne.
 Znao je vrlo dobro šta mu spremaju zlikovci i kakve ga očekuju muke. Ipak
je bio rešen da ne oda mesto na kome se nalazio dragoceni dokumenat pa ma video
sve muke ovoga sveta.
Kad je gvozdena šipka bila usijana, harambaša naredi jednom zlikovcu da je
izvadi iz vatre, zatim uze šipku u ruke pa je prinese razdrljenim Varinjanovim
grudima.
– Hoćeš li nam sad reći gde se nalazi dokumenat?
Varinjan oseti kako ga velika jara bije po licu. Zatvorio je oči i stisnuo usne
ali nije progovorio nijedne reči.
– Ispeći ćemo te, urlikao je harambaša.
Opet bez odgovora.
– Kad nećeš da govoriš, onda evo ti.
Rekavši to zlikovački harambaša prisloni usijanu šipku na grudi jednog
Varinjana koji još jače stisnu zube da bi ugušio strahovit bol, koji je osećao. Bolovi
su bili tako jaki da mu se mutilo u glavi.
Kad je video da će se ponovo onesvestiti, harambaša odmače šipku sa
njegovih grudi, na kome je zjapela velika krvava opekotina.
Varinjan je ćutao kao zaliven.
– Bacite ga u oganj, naredi harambaša zlikovcima kad je video da Varinjan
neće da govori.
Zlikovci su jedva čekali da padne ta komanda. Dograbili su vezanog
Varinjana, podigli ga sa zemlje i poneli vatri.
Tu su zastali čekajući da njihov harambaša ponovi svoje naređenje.
– Bacajte ga, naredi on kratko.
Zlikovci počeše njihati jadnog Varinjana da bi dobili što veći zamah.
Taman su hteli da ga bace na usijano žarište, gde bi našao sigurnu smrt, kad
se začu neko kršenje a iz čestare ispade neka ljudina sav zarastao u kosu. U ruci je
imao ogromnu batinu.
Bacio je samo jedan pogled na prisutne i odmah mu je bilo jasno šta se
dešava.
– Natrag, viknu on pa izmanu svojom strašnom batinom koja fijuknu kroz
vazduh.
Zlikovci, koji su hteli da bace Varinjana u plamen, ustuknuše pred
nepoznatim čovekom, čiji je izgled bio strašan.
Batina ponovo fijuknu kroz vazduh i jedan od zlikovaca pade kao pokošen.
Nije se bolje proveo ni njegov drug.
 – Čekaj, da i tebi pokažem, vikao je kosmati čovek pa jurnu pravo na
harambašu, koji poteže na njega mač. Nije, međutim, imao vremena da odbije
udarac jer strašna batina pogodi i njega i to posred čela. Pao je kao proštac i nije
se više ni pomakao. Ostao je na mestu mrtav.
Kad su videli kako su se proveli njihovi drugovi zajedno sa harambašom,
koji je inače važio kao nepobediv, ostali zlikovci se rasprštaše kud koji.
Tada nepoznati priđe Varinjanu, koji je ječao od bolova, pa ga poče drešiti.
Kada mu je oslobodio ruke, on izvadi iz torbe, koja mu je bila obešena o
ramenima, čuturicu pa usu nekoliko kapi u usta napaćenog Varinjana.
Ovaj žudno popi vino, zatim zapita drhtavim glasom:
– Ko si ti kad si me spasao sigurne smrti?
– Čućeš docnije. To nije sad važno, nego prisloni se uz ovo drvo. Evo ti
čuturice. Vino je župsko, to će te okrepiti, a ja odoh da vidim da li su ovi zlikovci
zaista otišli ili nam spremaju novu klopku.
Rekavši to on pomože Varinjanu da se nasloni uz jedan panj, zatim mu tutnu
u ruke čuturicu pa se sa batinom u ruci izgubi na stazi, kojom behu pobegli
Varinjanovi napadači.
... Čitaoci već pogađaju. da je kosmati čovek sa batinom naš Borča.
Moramo odmah objasniti kako je on dospeo ovamo i kako se spasao opasne
situacije, u kojoj smo ostavili zajedno sa Milošem, Vitezom od Gavrana.
Čitaoci se sećaju da je Miloš pao pogođen usred grudi gusarskom strelom,
koji behu oteli Oliveru i Ikoniju i odneli ih na svoj brod.
Borča je bio i suviše zauzet Milošem a da bi mogao i da pomisli da pođe za
gusarima. koji su se nalazili u mnogo povoljnijom položaju od njega, jer su bili na
brodu.
Miloševa rana je bila vrlo opasna.
Borča je morao da upotrebi sve svoje znanje i umešnost da mu zaustavi krv.
Zatim je ocepio jedno parče od svoje košulje, isprao ga na brzu ruku u morskoj
vodi i previo mu ranu. Sve to je radio pod kišom strela, koje su dolazile sa
gusarskog broda.
Blagodareći lekovitim travama, koje Borča beše privio na ranu, Miloš je
ubrzo došao sebi.
Bio je potpuno pri svesti i znao je gde se nalazi.
Prvo pitanje mu je bilo gde su Olivera i Ikonija.
 Kad je to čuo, Borča tužno zatrese glavom ali oćuta. A šta bi i znao da mu
odgovori kad je sudbina jadnih devojaka bila neizvesna. Znao je samo toliko da se
obe nalaze u gusarskim rukama i da im preti velika opasnost.
Pred veče se diže jak vetar koji se ubrzo pretvori u pravu buru.
Orkan je zviždao nad pustim ostrvom i odvaljivao ogromne blokove
kamenja, koji su padali oko njih. Pretila im je ozbiljna opasnost da budu zatrpani.
Kad je video u kakvoj se nalaze opasnosti, Borča se saže, podiže Miloša pa
ga ponese u pravcu jedne pećine, koja se nalazila u blizini.
Pećina se pružala duboko u stenu tako da je mogla da posluži kao odličan
zaklon.
Miloš se osećao prilično. Mogao je čak i da sedne, ali je bio neutešan.
Voljena devojka se nalazila daleko od njega i nije se znalo da li će je ikada u životu
videti.
Ni našem Borči nije bilo lakše.
I on je voleo Ikoniju istom ljubavlju. Taj surovi ratnik, koji nikada u svom
životu nije poznavao ni okusio nežnosti, beše se potpuno promenio. U njegovom
srcu se behu probudili osećaji, koje nikada u životu nije bio osetio.
Oko ponoći bura poče tako da besni da je izgledalo kao da je došao smak
sveta.
Zemlja je drhtala od orkana i od gromova, koji su udarali u neposrednoj
blizini njihove pećine.
U jednom trenutku Borča se baš nalazio na ulazu u pećinu kad mu se učini
kao da čuje neki jauk, koji se razlegao kroz burnu noć.
Oslušnuo je malo kad vide da se nije prevario.
Kroz burnu noć se prolomi još jedan uzvik. Glas je bio ženski. To je bilo
nesumnjivo. Izgledalo je kao da neko doziva u pomoć.
Vratio se u pećinu i rekao Milošu da će ga za trenutak ostaviti, zatim je
požurio napolje.
Misleći da hoće da ispita okolinu, Miloš ga nije pitao kuda ide.
Borča se uputio pravo morskoj obali i to u pravcu, odakle se čuo uzvik.
Nalazio se od obale na nekoliko desetina koračaji kad ugleda gomilu
olupina, koju su morski talasi treskali o stenje.
To je bio svakako neki brod ili galija koji se razbio o okolno stenje.
Borča žurno priđe olupinama da vidi ima li među njima neki nesrećnik,
kome bi trebalo ukazati pomoć.
 Nije bio malo iznenađen kad je spazio dve ljudske prilike, koje su ležale na
pesku, između delova polomljene katarke i bačvi.
Borča žurno priđe prilikama pa se naže nad njih. U istom trenutku sa
njegovih usana se otrže užasnut uzvik: to su bile Olivera i Ikonija!
Borča ih poče zvati po imenu, ali se one nisu odazivale. Nalazile su se u
dubokoj nesvestici.
Uplašen da im se nije dogodila neka veća nesreća, Borča im poče škropiti
vodom čela, kad Olivera otvori oči.
– Gde sam ja, zapita ona glasom koji je drhtao.
– Olivera, uzviknu Borča radosno. Jesi li živa? Šta se to dogodilo? Kako ste
dospele ovamo?
Utom dođe sebi i Ikonija. Polako su se ispravile pogledajući oko sebe.
Nikako nisu mogle da se snađu, a još manje su znale kako su dospele u ovaj
položaj.
– Gde je Miloš, zapita Olivera. Sad se svega sećam. Videla sam kad je jedan
od zlikovaca sa broda odapeo na njega strelu. Da li je teško ranjen? Govori, Borča!
Gde je moj izabranik?
– Tu je, u blizini. Hajdmo polako. Da vam pomognem? Kao što vidim, vi ste
iznemogle da se jedva držite na nogama.
Borča je imao potpuno pravo.
Obe devojke su bile tako iznurene da su se jedva držale na nogama.
Borča ih obuhvati oko pasa pa ih povede pećini, u kojoj se nalazio Miloš.
Niko ne bi mogao da opiše radost koja je nastala kad su se videli.
Olivera je plakala i smejala se u isti mah, a i Ikonija je bila raspoložena. I
ona je volela Borču svim žarom svoje mlade duše.
Kad su malo došle sebi od prvog uzbuđenja, one ispričaše šta im se sve
dogodilo od trenutka kad su se rastale od svojih zaštitnika.
Gusari nisu s njima postupali rđavo i nisu imali razloga da se na njih potuže.
One su, međutim, bile očajne. Naročito im je bilo teško što su videle kad je
Miloš pao ranjen i nisu znale da li je ostao živ.
Tako je prošao ceo dan i počelo da se spušta veče.
Odjednom je počela da besni bura.
Morski talasi su takvom žestinom zapljuskivali gusarsku galiju da se činilo
da će je svakog trenutka prevrnuti.
Gusari su imali pune ruke posla tako da na njih nije niko skoro ni obraćao
pažnju.
 Jedni su razvijali suprotna jedra da bi umanjili udarce vetra, a drugi su
vedrima izbacivali iz galije vodu koju talasi behu u nju ubacili.
Odjednom na palubi nastade darmar.
One su se nalazile u jednoj maloj kabini. Čule su nad svojim glavama oštre
korake, koji se uskoro pretvoriše u panično bekstvo.
Pošle su stepenicama, koje vode na palubu. Nisu morale da se popnu gore
kad su iz razgovora nekolicine gusara doznali šta se dogodilo.
Jedan snažan talas beše zdrobio krmu i galija je sad bila prepuštena ćudi
pobesnelog mora.
Gusari su vrlo dobro znali šta je to značilo pa su se užurbano kretali po palubi
svoje obezglavljene galije tražeći nekog izlaza.
More je za to vreme postajalo sve nemirnije.
Talasi su postajali sve jači i galija je igrala na njima kao orahova ljuska.
Najgore je bilo to što je pomrčina bila gusta kao testo tako da nisu imali ni
pojma gde se nalaze, a još manje da li se udaljuju, ili primiču obali.
Odjednom su osetili strašan potres i pali na pod. Odmah zatim voda jurnu u
unutrašnjost kabine i one skočiše na noge pa potrčaše stepenicama, koje su vodile
na palubu.
Tek tada su mogle da vide šta se dogodilo.
Galija se beše nasukala na jedan greben, koji se nalazio u neposrednoj blizini
obale.
Talasi su svom snagom udarali u bokove galije i dovršavali razorno delo
odvaljujući komad po komad galije, koja je bila osuđena na propast.
Tada naiđe jedan ogroman talas pa čisto podiže bedni ostatak galije.
Potres je bio tako snažan da je obe devojke izbacio na kamenitu obalu, gde
su ostale nepomične, u dubokoj nesvestici.
Pukim slučajem nisu zadobile veće ozlede i u takvom stanju je na njih naišao
Borča.
Miloš i Borča su pažljivo saslušali njihovu priču. Kad su završile, Miloš
zapita
– A šta je bilo sa gusarima?
– Svi su se podavili.
– Jesi li u tome sigurna?
– Jesam.
– Onda je pravo čudo da ste vi ostale u životu.
– To i mi kažemo.
 Kako su svi bili umorni, večerali su na brzu ruku zatim se počeli spremati
da spavaju.
Devojke su ubrzo zaspale kao zaklane, a Miloš i Borča se počeli dogovarati
šta imaju dalje da preduzmu da bi se izvukli iz položaja, u kome su se nalazili.
Posle kraćeg dogovaranja oni odlučiše da naizmenično stražare na obližnjem
visu i da paze na brodove, koji su prolazili tom linijom.
Stražarenje su počeli odmah sutradan, a u tome su im pomagale i obe
devojke.
Tako su i učinili..
Za to vreme se Miloš bio potpuno oporavio.
Bio je onaj isti kao i ranije.
Životnih namirnica su imali dosta jer more beše izbacilo i nekoliko
neoštećenih bačvi suvog mesa i slanine, a i pogače.
Jednog jutra na straži se nalazio Miloš.
Nije bilo čestito ni svanulo kad on primeti kroz magličasta jutarnja isparenja
neku priliku, koja mu se približavala.
To je bila Olivera.
– Zar si tako rano ustala. zapita je Miloš.
– Nikako mi nije san došao na oči, moj Miloše. Stalno sam mislila na tebe i
bojala se da ti se nešto ne dogodi. Nego, pogledaj u onom pravcu. Kao da vidim
neku galiju.
Miloš pogleda u pokazanom pravcu pa odvrati radosnim glasom:
– Imaš potpuno pravo, verna moja Olivero. To je zaista neka galija.
Galija se nalazila još prilično daleko, ali je dolazila sve bliže.
Odmah se moglo videti da ne pripada gusarima, nego da je običan trgovački
brod koji duboko gazi usled teškog tovara robe, koji nosi.
– Misliš da će nas primiti, zapita Olivera.
– To je više nego sigurno, samo je pitanje kud putuje.
Odlučili su da se ukrcaju na brod bilo u kom pravcu išao.
Na njihovu sreću posada sa broda ih beše primetila i oni spaziše kako se brod
primiče obali.
Za nepunih pola sata brod se usidrio nedaleko od kamenite obale. Kapetan
je naredio da se sa broda spusti čamac koji je odmah zaplovio obali.
Kapetan i posada su bili Crnci. Miloš je prilično vladao grčkim jezikom tako
da je mogao lepo da se s njima sporazume.
 Odmah su se svi ukrcali na brod koji je plovio u onom pravcu, koji je i njima
bio potreban. Pri povoljnim uslovima na moru moći će da stignu najdalje za mesec
dana.
Vreme, koje su provodili na brodu, nije im bilo dosadno.
Posada se sastojala iz veoma dobrih i vaspitanih momaka, koji su im na
svakom koraku činili razne usluge.
Borča i Miloš su se stalno nalazili pored devojaka, Imali su i suviše gorkih
iskustava u pogledu njihovog čuvanja tako da ipak nisu mogli nikome da veruju.
Kapetan broda i njegovi momci su bili vrlo ispravni ljudi, ali ko zna da se opet
neće na brod prokriumčariti neki od njihovih protivnika koji bi odmah pokušao da
otme devojke.
Tako je prošao pun mesec dana plovidbe po moru kad stigoše u Grčku.
Platili su kapetanu za vožnju zatim se svi zajedno uputili na trg da pokupuju
sve što će im biti potrebno za dalje putovanje, koje će morati da učine konjima.
Za kratko vreme našli su sve što im je bilo potrebno.
Odlučili se da se odmore u nekoj gostionici i da sutradan zorom krenu na
put.
Tako su i učinili.
Nedaleko od trga nalazilo se nekoliko gostionica. Izabrali su jednu koja je
po svom izgledu bila najbolja, pa su ušli unutra. Zakupili su dve sobe, jednu za
njih, a drugu za devojke, odmah ih ispratili i povukli se da se odmore. Put je bio
tegoban pa je trebalo koliko toliko prikupiti snage za dalje napore.
Noć je protekla u miru.
Borča i Miloš su se probudili u samu zoru, umili se i izašli iz sobe.
Njihovo iznenađenje nije bilo malo kad su ugledali devojke, koje su isto tako
bile obučene.
Kroz otvoren prozor je pirkao svež miris s mora i donosio miris raznobojnog
cveća. Nebo je bilo vedro a sunce se polako dizalo iza planinskih masiva. Po
svemu se videlo da će vreme biti vrlo lepo i povoljno za put.
Sišli su u gostionicu da doručkuju, za koje vreme su sluge timarile njihove
konje.
Borča nije zaboravio ni da se snabde novom batinom. Bila je to jedna
čvornovata drenovača koju beše kupio od jednog ovčara. Mnogo teža nego sve
ranije koje je imao ta drenovača je obećavala da će biti opasno oružje u njegovoj
desnici.
Ubrzo su pojahali konje i izašli iz dvorišta gostionice.
 Dok su prolazili kroz žive gradske ulice, bili su predmet opšte pažnje.
Naročito je padala u oči lepota obe devojke.
Tako izađoše iz grada.
Put je krivudao kroz maslinove šume i redove čemprese, koji su tajanstveno
šumili svoju jutarnju pesmu. Divna okolina je uticala na njihovo raspoloženje, koje
je raslo iz trenutka u trenutak. Najviše je doprinosio osećaj da se nalaze na domaku
svoje zemlje, koju toliko vremena nisu videli.
Put je postajao sve brdovitiji.
Ipak su ga lako prevaljivali jer je vreme bilo suvo, a konji odmorni.
Tako su dospeli i do mesta na kome su izaslanika hrvatskog bana Varinjana
napali zlikovci.
Prvi je čuo gužvu Borča.
Zamolio je Miloša da se povuče zajedno sa devojkama pa je požurio napred
da vidi šta se dogodilo.
Stigao je u poslednji trenutak kad je Varinjanu već pretila smrtna opasnost.
Zlikovci su ležali pobijeni unaokolo a Borča je pomagao Varinjanu da
ustane.
Ovaj je ispočetka gledao sa nepoverenjem u Borču, ali odmah uvide da mu
se ovaj približio kao prijatelj i oslobodilac.
Ukratko je ispričao ko je, šta je i otkud ide.
Kad je sve čuo, Borča uzviknu:
– Onda smo se u dobar čas našli. I mi smo ljudi kralja Dušana.
Utom naiđe i Miloš sa obema devojkama, a Borča i njima ispriča svoj
neobični susret sa hrvatskim izaslanikom.
Varinjan je bio jako izmučen, a izgubio je i dosta krvi iz rane. Borča mu
pregleda ranu, ispra i zavi. Nije bila opasna.
Odmah su se sprijateljili kao da su bili stari poznanici.
Varinjan se beše toliko oporavio da je mogao i da jede.
Seli su na travu i počastili se onim što su imali.
Veridbom između Dušice i hrvatskog bana Šubića najviše su se interesovale
devojke, a kako i ne bi kad je to bio san i njihovog devojaštva.
Kad su se prihvatili, Miloš poče ozbiljnim glasom:
– Sve je to u redu, gospodo moja, ali treba da se dogovorimo o jednoj stvari
koja je zasad najvažnija.
– O čemu je reč, zapita Borča.
– Kako će naš prijatelj da se sam vrati u svoju zemlju?
 Stvar je zaista bila ozbiljna i oni u prvi mah nisu na to ni mislili.
Učeni Varinjan je zaista bio sam, a pored toga i ranjen. Na koji će način moći
da se vrati u svoju daleku zemlju?
Taman oni behu u reči kad se začu konjski topot. Ne potraja dugo kad
ugledaše na drumu četu konjanika, koji su se približavali munjevitom brzinom.
Varinjan je gledao neko vreme, kad uzviknu:
– To su moji ljudi! Sad je sve u redu. To je konjica koju je poslao moj car
meni u sretanije. Junaci! Sad ne treba više da se brinete o mom, povratku.
Konjanici, čija je oprema bila vrlo skupocena, dolazili su sve bliže.
To su zaista bili vojnici koji su bili poslati iz Bugarske da dočekaju
Varinjana i da ga doprate u njegovu zemlju.
Konjanici su bili sve kršni momci i dobri vojnici. Pozdravili su se sa
Milošem i Borčom kao sa starim znancima. Varinjan im je odmah ukratko ispričao
u kakvoj se nalazio opasnosti i ko ga je spasao, posle čega su bugarski vojnici
postali još raspoloženiji.
Razgovarali su još neko vreme kad se Varinjan i njegova pratnja spremi za
polazak.
Bilo mu je žao što mora da se rastane od svojih novih prijatelja, koje beše
toliko zavoleo, ali je morao što pre da odnese glasove mladoj princezi, koja je
jedva čekala na njegov povratak.
– Doviđenja u Skoplju o Uskrsu, vikao je za njima Varinjan mamuzajući
svog konja. Tada ćemo se još bolje upoznati i još bolje provesti. Nadam se da
ćemo svi živi i zdravi dočekati taj dan najvećeg srpskog i bugarskog slavlja. Biće
to dvostruka svadba, kakvu još balkanske zemlje nisu videle.
Poslednji deo puta naši junaci i devojke su prevalili bez ikakvih smetnja.
Sretno su prebrodili i predele koji su obilovali zloglasnim razbojnicima. Ni
s kim se nisu sukobili i sretno stigli u svoju zemlju.
Njihovom povratku se najviše radovao kralj Dušan. Jedino su hajduci iz
bivše čete Crnog Petra oplakivali smrt junačkog Haralampije. Jedno čapljino pero
beše ostalo pusto. Imali su jedan dobar mač manje...

U SKOPLJU

Bilo je vedro i sunčano aprilsko jutro.

Kralj Dušan beše ustao ranije nego obično.
 Hodao je po dvornici i svaki čas prilazio prozoru da baci pogled na visoke
jablanove, koji su se nalazili u vrtu oko dvorca.
Još u toku prošlog dana on beše izdao potrebna naređenja da se u Skoplju
učine sve pripreme koje će biti potrebne za dvostruko venčanje.
Stalno se sastajao sa svojim doglavnicima i pretresao razna pitanja, koja su
bila s tim u vezi.
Kralj Dušan je imao jednu osobinu koja je vrlo retka kod suverena. Nije bio
po prirodi sitničar ali se za to interesovao za svaku pa i najmanju stvar koja je bila
u vezi sa izvesnim događajem. Tako je i ovoga puta ulazio u sve pojedinosti koje
su imale da doprinesu svečanosti momenta.
Na savet svojih doglavnika kralj Dušan beše odlučio da ceo dvor preseli u
Skoplje.
Ovo je bilo potrebno učiniti zato što je bila u izgledu ogromna navala gostiju
ne samo iz srpskih zemalja, nego i iz stranih.
Osim toga bilo je potrebno pobrinuti se za velike količine životnih
namirnica, koje su se morale smestiti na mnogo većem prostoru, nego što su to
dozvoljavale prilike u kojima se sada nalazio njegov dvor.
Interesovanje za ovu dvostruku svadbu bilo je zaista veliko.
Savremeni hroničari su zapisali da se još o velikom postu silan narod bio
uputio Skoplju da samo što pre zauzme mesto kako bi mogao što bolje da vidi obe
svadbe.
Skoplje je tada imalo svog starešinu, – arhonta, kako se to tada zvalo, – Grka
po rođenju a po imenu Vestijaritisa. On je bio vrlo odan kralju Dušanu i slep je
izvršavao sva njegova naređenja.
Još pre isteka velikog posta on beše pogodio čitavu četu radnika koji su se
dali na posao čisteći varoš od raznog đubreta, koje usled velikog prometa beše
nagomilano.
Vestijaritis je lično rukovodio tim radovima, išao iz ulice u ulicu, stavljao
svoje primedbe i nastojavao da naređenje kralja Dušana bude izvršeno najtačnije
i najsavesnije.
Radilo se i noću.
Čim bi se smrklo, buktinjaši su zabadali jelove buktinje u zidove ili ih vešali
o granje visokog drveća, a radnici su nastavljali posao još većom žurbom.
Gosti su počeli da pristižu vrlo rano.
Nekoji behu došli još početkom velike nedelje. Vestijaritis je imao naročite
ljude kojima je bilo stavljeno u dužnost da se pobrinu o smeštaju gostiju. Oni su
taj posao radili vrlo savesno pošto su prethodno popisali sve veće domove, u koje
bi mogao da bude smešten poneki gost.
Vestijaritis je bio potpuno zadovoljan odmicanjem posla. Sve je
funkcionisalo kao savršena mašina. Što je bilo glavno radnici su radili sa retkom
voljom jer je kralj Dušan bio obljubljen vladalac pa su se svi radovali što unekoliko
i oni mogu da doprinesu velikom slavlju, kakvo Skoplje još nikada u svojoj istoriji
nije videlo.
Početkom velike nedelje behu prispeli prizrenski episkop Arsenije, veliki
logotet Rajko i župan Vratko. Dojezdili su sa svojim oklopnicima pod kojima je
drhtala zemlja.
Vestijaritis ih je lično dočekao na gradskoj kapiji i pozdravio biranim
rečima. Bio je to zaista dirljiv trenutak kad je poklekao pred prizrenskim
episkopom i poljubio mu ruku.
Za ovim gostima, koji su bili prvi, došli su veliki Altoman, veliki vojvoda
Mladen i knez Grebostrek, opet sa sjajnom pratnjom. Vestijaritis ih je dočekivao i
razmeštao kako je najbolje umeo i znao.
Na veliki četvrtak pronese se gradom glas da dolaze oklopnici, pobednici
kod Velbužda i grada Orlovca, gde je izdajnički knez Bogoje našao zasluženu
smrt.
Svet potrča gradskoj kapiji kroz koju su imali da prođu oklopnici. Jedva su
čekali da vide te legendarne junake, koji se nisu plašili ni same smrti.
Zamalo pa se oni pojaviše na gradskoj kapiji.
Jahali su po četiri konjanika u redu, u teškim oklopima, sa dugačkim
mačevima i spuštenim vizirima, kao kada su bili spremni za borbu.
Napred je jahao veliki vojvoda Jovan Oliver.
Sedeo je ispravljen na konju i pogledao desno levo svestan svog junačkog
izgleda i muške lepote.
Za njim su jahali trubači.
Nepregledna masa sveta se beše slegla po ulicama da dočekaju ove velike
junake.
– Živeo veliki vojvoda Jovan Oliver, klicao je razdragan svet.
– Živeo junak sa Velbužda!
– Živeo mladi kralj Dušan!
Svet je dopratio oklopnike Jovana Olivera do carskih dvorova, gde se
nalazio njihov logor.
Vestijaritis beše sjajno organizovao doček gostiju.
 Za svaku grupu beše unapred odredio mesto na kome će stojati za vreme
velike svečanosti tako da je bilo isključeno da će doći do neke pometnje.
I Miloš, Vitez od Gavrana je imao pune ruke posla.
Njemu je bilo stavljeno u dužnost da zajedno sa Borčom pazi na red u samom
dvoru.
To je bila delikatna dužnost koja se mogla poveriti samo pouzdanim ljudima
kakvi su bili Miloš i Borča.
Moralo se pomisliti i na to da se mogao uvući u dvor neko od protivničke
strane i pokušati da učini nešto protiv kralja. Mladi kralj je imao mnogo
neprijatelja koji su ga na svakom koraku vrebali i gledali da mu dođu glave.
Na veliku subotu, nešto pred podne, začuše se sa gradskih zidina trube. To
je bio znak da opet dolaze neki gosti.
Povorka, koja se videla od carskog druma, bila je vrlo dugačka. Još izdaleka
se moglo videti da su ti gosti vrlo otmeni.
To je ustvari bio Mladen Šubić, mladi hrvatski ban, koji je dolazio sa svojom
sjajnom pratnjom.
Trube nisu prestajale da trube sve dok hrvatski vlastelin nije došao do kapije,
gde ga dočeka sam Vestijaritis sa svojom pratnjom i pozdravi.
Posle toga naročito određeni doglavnici otpratiše Šubića u dvor i to u krilo,
koje je bilo namenjeno njemu za stanovanje.
Sa Šubićem beše došao i knez Kurjaković od Krbave u pratnji više od
pedeset hrvatskih plemića i velmoža, koji. su svi bili sjajno odeveni i naoružani
blistavim oružjem.
Mladi hrvatski ban je bio vrlo raspoložen.
Odgovarao je mahanjem ruke na pozdrave razdragane gomile koja se divila
njegovom mladalačkom izgledu. Toliko gospodstva Skoplja zaista nikada dotle ne
beše videlo!
Ceo taj dan prošao je u grozničavoj žurbi da se sve pripreme izvrše na vreme.
Desetari i nadzornici su imali toliko posla da nisu mogli da odahnu. Svi su
se trudili da se i savesnim radom oduže dobrom kralju Dušanu, koga su iznad
svega cenili i poštovali.
Miloš je leteo na sve strane. Borča mu je bio desna ruka. Tek bi s vremena
na vreme trknuo u smočnicu da nategne poveći vrč župskog vina, koje beše malo
pre doneto.
Sa Šubićem beše došao i njegov mladi rođak, vitez Zvonko. Bio je to mladić
od nekih dvadeset godina, lep kao upisan. Pre je ličio na devojku nego na
muškarca.
 On je bio predmet pažnje ženskog sveta, koji se beše slegao na skopljanskim
ulicama.
Inače je mladi Zvonko bio vrlo hrabar i odličan borac. Pobedio je već u
nekoliko turnira i dobio puno priznanje starih vitezova, koji su se divili njegovoj
srčanosti i veštini.
Tako je vladala užurbanost na svima stranama. Svi su se trudili da ovo veliko
slavlje ispadne što veličanstvenije.
Dok su tekle pripreme, niko nije ni slutio da se u jednoj udžerici kuju pakleni
planovi, koji su bili upereni protiv kralja Dušana.
Ta udžerica se nalazila sasvim na kraju varoši, na obali Vardara. Dva mala
prozora su gledala pravo u reku preko malog i zapuštenog vrta, u kome su se legle
zmije i gušteri.
Na prvi pogled je izgledalo da u tom kućerku niko ne stanuje. Njen vlasnik
odavno beše umro pod vrlo tajanstvenim okolnostima. Susedi su daleko zaobilazili
kuću jer se verovalo, da u njoj stanuju zli duhovi.
Moglo je biti pred podne kad se jedan mali čamac zaustavi pred baštom, koja
se nalazila ispred te udžerice.
U čamcu je sedeo jedan čovek, čije bi se godine mogle vrlo teško odrediti.
 Lice mu je bilo žuto i zbrčkano a oči sitne. U njima je sevalo lukavstvo i
podlost.
I njegova odeća je bila vrlo neuredna i mestimično pocepana, te se odmah
moglo videti da pripada nižem staležu.
Kad je priterao čamac obali, on iskoči, priveza ga za jedan kolac pobijen u
zemlju pa polako priđe trošnoj ogradi, koja se nalazila oko bašte. Stigao je i počeo
se osvrtati kao da se bojao da ga neko ne primeti.
Čekao je tako neko vreme i kad se uverio da u blizini nema ni žive duše,
otvorio je mala vrata i ušao u baštu. Ubrzo se izgubio u visokom korovu i
travuljini, koja je bila viša od čoveka.
Tako je došao do vrata koja su vodila u kućicu.
Kucnuo je triput, u jednakim razmacima, zatim se povukao iza jednog
drveta.
Nije morao dugo da čeka kad se začu iznutra rapav glas:
– Ko je?
– Osvetnik.
Odmah zatim se vrata otvoriše i na njima se pojavi jedan grbav čovečuljak
odvratna lica. Naročito su mu bile ružne oči iz kojih je virilo zlo.
Novodošavši je brzo ušao u kućicu, a grbonja je brzo zatvorio vrata i stavio
preko njih gvozdenu polugu.
Prešli su u jednu malu prostoriju, koja uopšte nije imala prozora tako da je
u njoj bilo skoro sasvim mračno. Ta soba je dobijala malo svetlosti od ognja, koji
je goreo na ognjištu.
Seli su na dva tronošca i ućutali.
Oko njih je vladala grobna tišina.
– Jesi li me dugo čekao, zapita odjednom gost.
– Kako da nisam. Već sam mislio da nećeš ni doći.
– Nisam mogao.
– Da nisi naišao na neku smetnju.
– Pogodio si.
– Šta se dogodilo?
– Izgleda mi da su me nanjuškali.
– Šta govoriš uzviknu grbonja uplašeno pa se osvrte oko sebe kao da se već
pojavila opasnost.
– Ne plaši se, nije još tako opasno kao što izgleda.
 – Onda govori brže šta se dogodilo.
– Evo kako je to bilo: taman sam bio došao iz hana kad primetih neko
sumnjivo lice koje me je pažljivo posmatralo. U prvi mah sam mislio da je to neki
namernik koga se ja ni najmanje ne tičem, ali sam se odmah uverio u protivno. Taj
čovek me je pratio sve do rečne obale.
– Znači da je to bio jedan od naših protivnika?
– Tako je. Ne prekidaj me nego slušaj šta ti govorim. Tako smo išli neko
vreme, ja napred, a on zamnom. U jednom trenutku sam usporio hod i pustio ga
da mi se sasvim približi Čuo sam lepo njegove korake. Tada sam se naglo okrenuo
i zgrabio ga za gušu. Otimao se iz sve snage, ali mu to ništa nije pomoglo jer sam
ja osećao da je on po nas opasan i da ga treba skloniti. Tako sam ga jednostavno
zadavio.
– Dobro si učinio. Ima tu samo nešto posredi.
– Da te nije ko primetio?
– Nije.
– Jesi li u tome siguran?
– Potpuno.
– Onda je stvar u redu.
Ćutali su neko vreme kad gost zapita:
– Kad će doći Dejan i Mrgud?
– Svakog časa treba da naiđu.
– Bojim se da se i njima nije nešto dogodilo. Sve se bojim se da nas neko
izdao. Na nas motre. Moramo biti vrlo oprezni.
Tajanstveni gost je ustvari bio jedan od preživelih desetara zetskog vojvode
Bogoja koji posle poraza svoje vojske beše izvršio samoubistvo. Kao zakleti
neprijatelj kralja Dušana on je hteo da nastavi podmuklu akciju svog gospodara i
da osujeti svetkovinu.
On se zvao Prvoš, a došao u Skoplje sa svoja dva druga Dejanom i
Mrgudom. Grbonja je bio njihov davnašnji poznanik i prijatelj koji im je činio
razne usluge, pa su mu se i ovom prilikom obratili da ih potpomogne u njihovom
opasnom preduzeću.
Prvoš je vrlo dobro znao na kakve će sve smetnje naići pa je morao biti jako
oprezan ako je hteo da izvede plan onako kako je to trebalo. Naročito se plašio
Miloša, Viteza od Gavrana, koji je imao mnogobrojne ljude. Ti ljudi su krstarili
ulicama u Skoplju i pazili na sve što se po gradu dešavalo.
Nisu morali dugo da čekaju kad se na vratima začu kucanje, kao ono malo
pre.
 Grbonja skoči pa priđe vratima. Posle ugovorene lozinke on otvori vrata i
propusti dva visoka i plećata čoveka, koji su glavama skoro dodirivali tavanicu.
To su bili Dejan i Mrgud.
Ni oni nisu imali povoljne vesti, I oni se behu sukobili sa nekim sumnjivim
ljudima, koji su ih u stopu pratili. Naposletku su morali da stupe s njima u borbu i
jedva su ih skinuli s vrata.
Prvoš ih je pažljivo slušao, i kad su završili, on zavrte glavom pa primeti:
– Loše vesti.
– Još kako loše.
– Izgleda mi da su oni nanjušili mnogo što šta što smo držali u najvećoj
tajnosti.
– To je više nego sigurno. Da među nama nema izdajnika?
– I to može vrlo lako da bude.
– Ako se među nama nalazi izdajica, mi ćemo ga pronaći i kazniti onako
kako i zaslužuje.
– Smrt izdajici, zaori se kao iz jednog grla.
Dok su oni razgovarali, grbonja je nešto čačkao oko ognjišta. Vatra je skoro
htela da se ugasi i on je morao da rascepi jednu cepanicu pa se mučio sa sekirom,
koja je bila prilično velika.
U jednom trenutku, kad se baš bio sagnuo da ponovo dohvati sekiru, koja
mu je ispala iz ruke, njemu ispade iz grudi svitak pergamenta pa se otkotrlja do
Prvoševih nogu. Kako mu je bio okrenut leđima, grbonja nije odmah ni primetio
nestanak svitka pergamenta pa je mirno dalje cepkao drva. Prvoš podiže svitak,
raširi ga pa prelete jednim pogledom napisano.
Kad je pročitao, on podiže glavu, baci pogled na grbonju, koji ništa nije ni
slutio, zatim pruži pergamenta Dejanu.
Tako su sva trojica pročitala svitak. Pogledali su se bez reči i polako se digli
sa tronožaca, na kojima su sedeli.
U pismu je bilo napisano:

„Grigorije,
Čim se skupe oni izdajnici, naloži jako vatru na ognjištu. Po dimu ćemo znati
da su oni kod tebe.
Gvozden“.
 Sad je sve bilo jasno.
Zaverenici su vrlo dobro poznavali Gvozdena, koji je bio jedan od glavnijih
Miloševih pomoćnika. Njegova dužnost je bila na prvom mestu ta da pazi na
protivnike kralja Dušana. Njihov prijatelj Grbonja je bio njihov čovek...
Prvi je skočio Prvoš pa prišao Grbonji, koji se naglo okrete uplašen njegovim
koracima.
– Dakle tako, dreknu na njega Prvoš pa steže pesnicu.
– Šta ti je, prijatelju, zapita začuđeno grbonja koji još nije imao ni pojma šta
se dogodilo.
Tada mu Prvoš raširi svitak pergamenta a grbonja tako zadrhta da je
izgledalo da će se srušiti.
Sad je znao da je demaskiran.
Izlaza nije bilo.
U sobi je nekoliko trenutaka vladala grobna tišina, koja je bila jeziva.
Grbonja je znao da je izgubljen.
– Da mu sudimo. reče kratko Prvoš.
Grbonja pade na kolena pa uzviknu plačnim glasom:
– Milost.
– O tome ni govora.
Grbonja je sav drhtao uplašen za svoj život, ali je video da mu nema spasa.
Tada ga Prvoš dohvati za grudi pa ga uvuče u jednu susednu prostoriju, koja
je bila vrlo mala i mračna.
Potegao je na njega mač i jednim udarcem ga sastavio sa zemljom.
Posle toga se vratio u prostoriju, u kojoj su ga očekivali Dejan i Mrgud.
– Jesi li svršio s njim, zapita ga Dejan.
– Jesam.
Ništa drugo nije ni zaslužio.
– Ko bi se tome nadao. Znači da nikome ne možemo verovati.
– Tako izgleda. A sad šta ćemo? Taj nitkov je već naložio vatru i naši
protivnici tek što nisu stigli.
Prvoš je razmišljao neko vreme kad reče:
– Moramo što pre odavde.
– Onda hajdmo.
 – Moramo potražiti neko drugo sklonište jer nemamo mnogo vremena za
dogovor. Danas već treba nešto da učinimo.
Prišli su oprezno vratima pa ih otvorili.
U bašti je vladala grobna tišina. Nigde nije bilo ni žive duše. Prve kuće su
se nalazile tek na drugoj strani reke pa se nisu morali bojati da će ih neko primetiti.
Taman su bili zašli među visoki korov kad iz njega ispadoše tri čoveka sa
isukanim mačevima. Bez reči su se bacili na Prvoša i na njegove drugove. koji ih
junački dočekaše.
Prvoš i njegovi su vrlo dobro znali šta to znači: to su bili Gvozden i njegovi
drugovi koji su požurili ugledavši dim što je bio znak da su se sni skupili kod
grbonje.
Borba je bila žestoka.
Zveket mačeva je nadaleko odjekivao po pustoj bašti i zamirao u vrbaku,
koji se nalazio na obali reke.
Protivnici su bili podjednako snažni što se videlo po njihovom držanju.
Prošlo je čitavo pola sata a oni su se još uvek borili.
Naročito je navaljivao Gvozden, koji je bio odlučan borac. On se borio sa
Prvošem, koji je vešto odbijao njegove snažne udarce.
Odjednom Prvoš uzviknu a desna ruka mu klonu zajedno sa mačem.
Dejan i Mrgud baciše pogled na njega odbijajući udarce svojih protivnika.
Odmah su mogli da primete da je Prvoš teže ranjen u desnu ruku, što je za
njih bio veliki gubitak. Pogledali su se zbunjeno i znali su da sad moraju navaljivati
dvostrukom snagom ako su hteli da se odbrane.
Kad je Gvozden video da je ranio Prvoša, uze zamah pa jurnu na njega svom
žestinom.
Prvoš dohvati mač levom rukom i poče dosta vešto da se brani, ali je to bilo
nedovoljno. Već posle nekoliko trenutaka Gvozdenov mač ga pogodi posred glave
i on nade u lokvi krvi.
Ostao je na mestu mrtav.
Tada se Gvozden i njegovi baciše na Dejana i Mrguda.
Ovi su bili već zbunjeni jer su videli svoju propast. Bilo je očigledno da neće
moći još dugo da se drže i da će poginuti od njihovih mačeva.
Tako se i dogodilo.
Pali su pogođeni posred glave i tako doživeli sudbinu Prvoševu.
Kad su ih pobili, Gvozden obrisa svoj krvavi mač pa reče:
 – Sad smo pobili naše najopasnije protivnike. ali to ne znači da smo ih
iskorenili. U Skoplju se nalazi još mnogo ljudi koji rade o glavi našem kralju i mi
moramo nastojati da ih pronađemo i uništimo do poslednjeg. Jeste li s tim složni?
– Jesmo, Gvozdene.
– Onda napred. Nego, da potražimo grbonju. Pravo je da mu se odužimo na
usluzi.
– Tako je.
Posle tog razgovora oni uđoše u kuću.
Nisu se ni nadali kako ih onde očekuje iznenađenje. Grbonju su našli u
maloj, zamračenoj prostoriji u lokvi krvi.
Razume se da oni nisu znali razlog zbog koga on beše izgubio život.
Vratili su se ponovo u baštu da se dogovore na koju će stranu.
Gvozden je rukovodio celim planom, pa reče:
– Otići ćemo pravo na malo pristanište. Onde se obično iskupljaju sumnjivi
ljudi pa nije isključeno da ćemo naći one koje tražimo.
– Onda hajdmo što pre.
Tada odoše na rečnu obalu, gde su stojala dva čuna.
Odrešili su ih, uskočili u njih i zaveslali niz reku.
U tom pravcu se išlo na malo pristanište.
Malo pristanište se nalazilo u jednom zapuštenom delu Skoplja. Rečna obala
je bila na tom mestu obrasla trskom, sitnim i gustim ševarom tako da je bila skoro
nepristupačna. Nekad je to pristanište bilo vrlo živo i prometno, ali se već nekoliko
godina njime niko nije služio.
Nedaleko od pristaništa nalazio se jedan han, zapušten i opao. U njega su
navraćali samo prosjaci i beskućnici. Bilo je među njima i pravih zlikovaca koji
ponekad nisu prezali ni od najkrvavijih dela samo da bi došli do zarade. Sve to je
Gvozdenu i njegovim ljudima bilo vrlo dobro poznato pa su se stoga i uputili tamo.
Žurno su veslali i dolazili sve bliže ševaru.
Kroz ševar je vodila jedna staza koju behu prosekli čamci ribara iz okoline i
njome se moglo doći pravo pred han, čiji se krov od trske još izdaleka video.
Provukli su se kroz gusti ševar i dolazili sve bliže obali.
Odjednom nešto fijuknu kroz vazduh a jedna strela prolete baš pored
Gvozdenove glave pa je nestade među trskom.
Bilo je očigledno da je ta strela bila namenjena njemu.
Brzo su polegali u čamac očekujući dalje događaje.
Neko vreme je vladala grobna tišina. Niotkud se nije čuo ni najmanji šum.
 Odjednom poleteše strele kao kiša pa se počeše oko njih zabadati u čamce.
Strele su dolazile pravo od hana.
– Nas su uhodili. primeti Gvozden koji je ležao ispružen na dnu čamca.
Strele su i dalje pljuštale oko njih tako da im je pretila ozbiljna opasnost da
budu pogođeni. Nisu znali šta da preduzmu da bi se zaštitili od njih.
Strele odjednom prestadoše.
Čekali su još neko vreme, zatim dohvatiše vesla pa pođoše dalje.
Sretno su pristali uz obalu, iskočili na nju, vezali čamce za jednu vrbu pa se
uputili stazom koja je vodila hanu.
Zapuštena zgrada je ležala opkoljena visokim drvećem, sa spuštenim
kapcima na prozorima te je izgledalo da u njoj nema ni žive duše.
Oprezno su prilazili hanu sa isukanim mačevima jer se nije znalo da ih neće
neko napasti.
Tako su došli do prvog drveća, koje se nalazilo ispred samog ulaza.
Odjednom Gvozdena povuče jedan od njegovih drugova za rukav pa mu
reče:
– Iza onog drveta kao da nekog ima.
– Gde?
– Pogledaj samo na onu stranu.
Gvozden pogleda u pokazanom pravcu i vide da se njegov drug nije
prevario.
Iza jednog debelog drveta nalazio se neki čovek. Videla mu se jedna noga i
kraj od ogrtača. Bilo je sumnjivo što se krije iz čega se moglo zaključiti da se tu
nalazi u neprijateljskoj nameri.
– Napred, uzviknu Gvozden. – moramo ga uhvatiti da vidimo ko je i šta tu
traži.
Potrčali su pravo drvetu iza koga krio nepoznati, kad ovaj iskoči iz svog
zaklona pa jurnu preko poljane, koja je odmah tu počinjala.
– Stoj, viknu za njim Gvozden.
Ovaj se nije ni osvrtao nego je trčao sve brže.
Kad je video da će mu umaći, Gvozden stade pa skide s ramena strelu.
Nišanio je samo nekoliko trenutaka, zatim je odapeo. Gvozden je bio odličan
strelac pa je odlučio da rani begunca u nogu i da ga onesposobi za dalje bekstvo.
Nije hteo da ga ubije da bi mogao da dozna od njega sve što mu je bilo potrebno.
Gvozden je inače bio tvrdo uveren da je i taj čovek bio umešan u zaveru koja beše
skovana protiv kralja Dušana.
 Strela je pogodila begunca i list desne noge. Podskočio je kao ranjen jelen i
pao koliko je dug.
Pre nego što je imao vremena da ustane, Gvozden i njegovi drugovi mu
priskočiše pa ga ščepaše tako da nije mogao ni da se pomakne.
Bio je to sredovečan, čovek, gruba i sirova lica. Jaukao je od bolova i
jednako preklinjao da ga puste tvrdeći da je on nevin.
– Zašto si onda pobegao kad si nas video – zapita ga Gvozden.
– Uplašio sam se.
– Čega si se uplašio kad nisi kriv.
– Nisam znao u kakvoj nameri odlazite.
– Ko je malo pre bacao na nas strele? Govori?
Nepoznati oćuta.
– Ako mi ne odgovoriš na ovo pitanje, silom ću te na to naterati.
– Ne znam.
– Lažeš, huljo. Odmah mi odgovaraj na pitanje.
Nepoznati se poče kleti da ništa ne zna o tome, ali mu Gvozden nije verovao.
Progovorio je tek kad mu je Gvozden zapretio da će ga staviti na muke. Tada
je sve priznao.
I on je učestvovao napadu, koji je malo pre bio na njih izvršen. Ostali
napadači su se povukli a njega tu ostavili da vidi da li je neko poginuo od
napadnutih.
– Kud su otišli tvoji krasni drugovi, pitao ga je Gvozden.
– Prema šumi.
Koliko ih ima?
– Više od dvadeset.
– Imaju li još kakvo oružje osim strela?
– Kratke mačeve.
– A sad dobro slušaj šta ću da te pitam. Od tvog odgovora zavisi da li ćeš
odneti čitavu kožu, ili ćeš nam je ostaviti za uspomenu.
– Šta želiš da znaš?
– Da li ti je što poznato o nekim namerama protiv kralja Dušana.
Kad je to čuo, zlikovac se čisto trgao. Pogledao je raširenim očima u
Gvozdena kao da se čudio kako je uopšte mogao da mu postavi to pitanje. Gvozden
odmah beše primetio njegovu zbunjenost i sad je bio siguran da taj čovek mnogo
zna o tome.
 – Dakle?
– Poznato mi je. Sve ću ti kazati, samo me pusti. Ajaoj, što me boli noga.
– Govori sve. Ko vas predvodi?
– Jedan krupan čovek iz Zete.
– Kako se zove?
– To ne znam.
– Lažeš, zlikovče!
– Kunem ti se onim što mi je najsvetlije da ne znam.
– Zar i za tebe postoji neka svetinja?
– Ti si pametan čovek i junak pa i sam možeš oceniti da li govorim istinu ili
lažeš.
– Govori sve što znaš. Reci mi šta radi taj kolovođa, odakle je došao i gde
se sad nalazi.
– Došao je iz Zete. Stalno se dogovara sa nekim ljudima, koji su svi došli iz
belog sveta. On se nalazi većinom u ovom hanu. To će ti reći i handžija, samo ga
moraš dobro pritegnuti, jer je to jedan prepreden Grk a s njim živi u velikom
prijateljstvu.
– Znaš li još nešto o tome?
– Ništa više.
– Pazi dobro šta radiš. Mi ćemo se još ovde susresti pa teško tebi ako si me
slagao. Zlo ćeš se provesti.
– Rekao sam ti pravu istinu.
– Mogu li sad ići?
– Možeš. Da li je handžija ovde?
– Jeste, ali ga moraš potražiti u podrumu. U podrum se ulazi iz bašte. Pod
jednim orahom videćeš veliku ploču od kamena. Podigni je i pođi stepenicama,
koje vode u dubinu samo budi oprezan, jer je Grk vrlo lukav i pokvaren čovek, pa
može lako da te namami u klopku.
– Ne brini za to. Sretao sam se ja u životu za mnogim pokvarenim ljudima
pa sam uvek izlazio kao pobedilac. A sad mi se gubi ispred očiju.
Zlikovac nije čekao da mu se to dvaput kaže, nego je skočio pa počeo da trči
podskakujući usled ranjene noge. Na bolove se nije više ni osvrtao nego je bio
sretan što se tako olako izvukao iz belaja.
– Sad ćemo olako da pronađemo handžiju, reče Gvozden kad se zlikovac
izgubio u obližnjoj šumi. – Nadam se da ćemo od njega doznati mnogo više nego
od ovog bednika. Samo brzo dok nam nije umakao. Svakako je neki prepreden
čovek.
Požurili su u baštu, koja se nalazila svud oko hana. Bašta je bila vrlo
zapuštena i luna korova i visoke travuljine. Orah su odmah ugledali. On se nalazio
na sredini bašte.
Zlikovac je ovog puta rekao istinu.
Pod samim orahom nalazila se poveća kamena ploča. Odmah su je podigli i
ugledali trošne drvene stepenice, koje su vodile u dubinu.
U podzemnom ulazu je bilo mračno kao u rogu. Stepenice su inače bile dosta
uske ali je njima mogao komotno da silazi po jedan čovek.
Prvi je sišao Gvozden. sa isukanim mačem u desnici, a za njim njegovi
drugovi.
– Samo oprezno, Gvozdene, upozori ga jedan od njih.
– Ništa ne brini. Svakog, ko mi se ispreči, proburaziću mačem.
Tako su silazili sve dublje i dublje a stepenicama nije bilo kraja.
Naposletku stigoše na dno.
Tle je bilo vlažno i klizavo tako da su teškom mukom odmicali napred.
Naposletku stigoše do jednih gvozdenih vrata, koja su bila samo prislonjena.
Zastali su i počeli osluškivati.
Oko njih je vladala grobna tišina.
Odjednom začuše neke korake, koji su im dolazili sve bliže.
Čuli su ih neko vreme kad se oni zaustaviše sa one strane gvozdene kapije.
Oni podigoše svoje mačeve spremni da prihvate borbu sa nepoznatim
neprijateljem.
Tada se gvozdena vrata naglo otvoriše i oni ugledaše desetak naoružanih
ljudi sa mačevima spremnim za napad.
Bez reči su napali Gvozdena i njegove drugove, koji ih hrabro dočekaše.
Razvi se strahovita borba, koja se vodila ćutke. Čulo se samo zveketanje
mačeva. koje je nadaleko odjekivalo.
Gvozden je bio odličan borac. Napadao je kao lav zlikovce, koji su se isto
tako dobro borili.
Iako su bili nadmoćniji, zlikovci već posle kraćeg vremena uvideše da imaju
posla sa snažnim protivnikom, koga neće moći tako lako da savladaju.
Malo po malo i oni se počeše kolebati. Osvrtali su se na sve strane kao da su
očekivali nečiju pomoć.
 Gvozden i njegovi drugovi behu primetili to njihovo kolebanje pa jurnuše
na njih još žešće.
Jednim snažnim udarcem Gvozden obori odjednom dvojicu. Ni njegovi
drugovi nisu za njim zaostajali nego su sipali na sve strane udarce, koje zlikovci
nisu stizali da odbiju.
Kad su zlikovci videli da će biti pobeđeni, naglo se okrenuše pa počeše
uzmicati hodnikom. Gvozden i njegovi se nadadoše za njima.
Oborili su još nekoliko protivnika dok je ostalima pošlo za rukom da se
spasu bekstvom.
Na kraju hodnika su se opet nalazile stepenice, koje su vodile gore.
Već su hteli da stupe na njih, kad primetiše jednog čovečuljka, koji je sav
skupljen stojao u lednoj maloj udubini, usečenoj u zidu. Kad je ugledao naoružane
ljude, on se još više skupi.
– Izlazi viknu na njega Gvozden, našto se ovaj izvuče iz svog skrovišta.
Tek sad su mogli da ga vide kako izgleda.
Bio je to ustvari jedan starac, smežurana lica i malih, lukavih očiju.
Drhtao je celim telom i jedva se držao na nogama, tako je bio uplašen.
– Jesi li ti handžija, zapita ga Gvozden.
– Je – sam.
– Zašto si se ti sakrio?
– Milost!
– O tome ćemo još razgovarati. Pođi s nama.
Videvši da se oni ne šale, handžija pođe s njima stepenicama i tako se uskoro
nađoše na jednoj poljani, koja se nalazila nedaleko od njegovog hana.
Gvozden odluči da odu u han gde će da ispita lukavog Grka o svemu što mu
je bilo potrebno da dozna.
Stari Grk je brzo odrešio jezik i priznao sve.
Gvozden je na taj način doznao sve što mu je bilo potrebno.
U Skoplju je tih dana bila sklopljena čitava zavera protiv kralja Dušana i
protiv bana Šubića. Bio je tačno načinjen plan na koji će se način najlakše moći
da osujeti dvostruka svadba.
Handžija je odao Gvozdenu čak i neka imena zaverenika. Među njima se
nalazilo i ljudi, u koje Gvozden nikada nije mogao da posumnja.
 – Hoćete li me sad pustiti u miru, zapita Grk kad je saslušanje bilo završeno.
– Samo pod jednim uslovom.
– Koji je to uslov?
– Ako me budeš tačno izvestio još večeras da li ti je dolazio ko od
zaverenika, s kim se ovde sastao i šta je govorio.
– Pristajem.
– Ali ako mi podvališ?
– Neću ti podvaliti, viteže.
– Igraš se sa životom, a mislim da ti je stalo da još koju godinu proživiš.
– Gde da te nađem?
– Ja ću doći ovamo oko ponoći. U znak da si budan postavi luč na prozor.
Nemoj samo da mi pripremiš kakvu klopku jer ti to neće uspeti. Povešću sobom
čitavu četu vojnika, koji će ti zapaliti to zlikovačko gnjezdo zajedno s tobom.
– Biće sve kako si mi naredio.
– To i tražim od tebe.
Ostavili su handžiju pa požurili Milošu, Vitezu od Gavrana, da ga o svemu
izveste.
Miloš je pažljivo saslušao Gvozdenov izveštaj, zatim odmah preduzeo sve
što je bilo potrebno, da se pohvataju zlikovci.
Po gradu je nastala čitava trka.
Miloševi ljudi su pretresali sve kuće koje su bile sumnjive i uhvatili mnogo
stranaca na koje je bila pala sumnja da su bili umešani u zaveru.
Bio je to vrlo težak i zamoran posao ali su ga Miloševi ljudi vršili savesno
znajući da njime pomažu svom ljubljenom kralju, koga su toliko voleli.
Tako nije bilo izgleda da će veliko slavlje biti narušeno podzemnim i
podmuklim radom nezadovoljnika, koji behu nastavili onde gde beše stao zetski
vojvoda Bogoje. Njegova akcija ni njegovom smrću ne beše prestala...
Gosti su pristizali sve do ponoći. Vestijaritis beše naredio da se tada sve
gradske kapije zatvore i da se niko više ne pusti u grad osim ako nema naročitu
dozvolu kralja Dušana. Među ove su na prvom mestu spadale skoroteče, koje behu
poslate u sretanje bugarskoj princezi Jeleni, čiji se dolazak nije znao tačno.
Tačno u ponoć Gvozden je pošao sa jednom četicom konjanika u han. Starog
Grka je zatekao pred ulazom. Bio je sam.
– Jesi li tu, zapita ga Gvozden pa mu pritera svog besnog konja.
– Tu sam, viteže.
 – Ima li što novo?
– Ništa pod Bogom.
– Da li ti je dolazio ko od onih lupeža?
– Niko nije dolazio, viteže. Naprotiv čuo sam da su svi otišli iz grada.
– Kako? Zar su odustali od svoje namere da načine nered?
– Tako mi izgleda. Uplašili su se kad su videli da su protiv njih preduzete
tako oštre mere pa su jednostavno pobegli.
– Znaš li to sigurno?
– Sasvim sigurno.
– Hvala Bogu.
– Šta će sad sa mnom biti?
– To zavisi od tvog držanja.
– Tvoj sam saveznik, samo nemoj da mi praviš neke neprilike. Sutra će biti
veliki promet u gradu pa sam i ja hteo da načinim neki pazar.
– Neka ti je sa srećom.
Zatim okrete konja pa se zajedno sa svojim pratiocima izgubi u pomrčini.
Tako je osvanuo i sutrašnji dan, prvi dan Uskrsa.
Jutro je bilo divno i puno mirisa proletnjeg cveća. Nebo vedro, bez ijednog
oblačka. Izgledalo je kao da se i sama priroda trudila da ulepša veliko slavlje toga
dana.
Još od rane zore u gradu zavlada velika užurbanost.
Narod je sa svih strana žurio crkvi, da vidi visoke goste. Ulice su bile tako
zakrčene svetom da su naročiti redari morali da održavaju red.
Pred crkvom je bila prava gužva.
Svet je sa svih strana navaljivao i svaki je hteo da bude prvi. Miloš, Vitez od
Gavrana i Relja su na konjima održavali red, što je išlo vrlo teško.
– Kako se osećaš, junače, zapita Miloš Relju u jednom trenutku kad mu se
ovaj približio.
– Bogami, muku mučim sa ovom svetinom. Navaljuju sa svih strana da
skoro nisam mogao ni da se maknem. Jedva sam se probio do tebe.
Bilo je već uveliko svanulo kad se svet poče talasasti a odmah zatim se
začuše uzvici:
– Mesta, pravite mesta! Dolazi sveštenstvo!
Miloš i Relja se dadoše na posao.
 To je dolazio arhiepiskop Danilo sa svojim sveštenicima, koji su imali da
obave sveti obred.
Sveštenici su dolazili pevajući svete pesme, zatim uđoše u crkvu i tako poče
božja služba.
Zamalo pa se pojavi i kralj Dušan u sjajnoj odori, na svom besnom
andaluscu. Sad niko nije mogao do pravi reda. Svet se sam uklanjao ispred svog
kralja i gospodara pozdravljajući ga od sveg srca. Kralj Dušan je ponosito jahao
na svom besnom atu i otpozdravljao sa osmehom na usnama.
Odjahao je u crkvenoj porti konja, koga su prihvatili njegovi momci, i ušao
u crkvu.
Celu službu je odstojao, kako je uvek radio, zatim prvi izašao napolje.
To je bio znak da je služba završena.
Razdraganosti iskupljenog sveta nije bilo granice.
Svi su se grlili i ljubili čestitajući jedno drugom praznik Hristovog
Vaskresenja.
Mladi hrvatski ban je stojao pored Dušice, koja je bila sretna, presretna.
Taj običaj opšteg ljubljenja bio je za Šubića nov. Kad je video kako se svi
oko njega ljube, bojeći se da ne uvredi svog visokog domaćina on zagrli Dušicu
pa je poljubi. Sva rumena od stida i radosti lepa Dušica zadrža nekoliko trenutaka
svoje usne na njegovim, zatim spusti glavu kao da se stidela što je to učinila pred
tolikim svetom.
Kralju su već privodili njegovog konja, koga on odmah zatim i pojaha.
Malo dalje potrojavali su se Palmanovi oklopnici, kraljeva telesna garda,
koja je uvek jahala za njim. Njihovi teški oklopi su potmulo zveketali a dobri konji
su se besno pod njima propinjali.
Tako pođoše svi u svečanoj povorci obali Vardara. okićenim zelenilom i
cvećem.
Prešli su na drugu stranu reke i uputili se tribinama.
Po utvrđenom programu tu je imao da dočeka kralja i njegovu pratnju
Vestijaritis i da ga pozdravi.
Kralj se zaustavio nedaleko od tribina, pred otmenim Grkom, koji se duboko
pokloni čekajući da ga kralj prvi oslovi.
– Hvala ti, mudri kefalijo, poče kralj Dušan posle kraće pauze. – na svemu
što si preduzeo da se današnje slavlje uveća. Moje priznanje neće izostati.
Kefalija se duboko pokloni pa reče:
– Sve što sam učinio kralju i gospodaru, bila mi je dužnost da učinim. Ti si
mi već mnogo puta dokazao svoju naklonost i ja sam sretan što mogu da služim
tako velikom vladaru, kakav si ti. Neka da blagi Bog da dočekam da se krunišeš i
za srpskog cara i tada mogu odmah sklopiti oči!
– Živeo kralj Dušan, zaori se sa svih strana, a Palmanovi oklopnici podigoše
svoja koplja na pozdrav.
Bio je to svečan trenutak koji je ponovo dokazao veliku ljubav, koju uživa
kralj Dušan.
Tada je kefalija obavestio kralja da svakog sata šalje skoroteče koji ga
obaveštavaju o visokim gostima iz Bugarske.
Već se bližilo i podne a bugarska princeza još nije dolazila.
Kralj je bio prilično zabrinut jer je vrlo dobro znao da će Jovan Kantakuzen
upotrebiti sve što mu stoji na raspoloženju samo da onemogući njen dolazak.
Njemu nikako nije ušlo u račun da se obnovi prijateljstvo između te dve zemlje,
koje će. združene, moći jednoga dana da zagroze i samoj Vizantiji.
Skoroteče su dolazile i odlazile, ali su vesti bile uvek iste: visoki gosti iz
Bugarske još se nisu videli.
Kralj se baš nalazio u razgovoru sa Šubićem, kad dojuri jedan glasnik sav
od prašine. Njegov konj je bio okupan penom. Morali su čekati nekoliko trenutaka
da dođe sebi od lude trke pa da čuju kakve im glase donosi.
Ovoga puta vesti su bile vrlo povoljne.
Carski gosti su baš izlazili iz šume, koja se nalazila nedaleko od Skoplja.
Galopiraju na dobrim konjima tako da će uskoro biti tu.
Svi su se neobično obradovali tome jer su znali, da je Kantakuzen na taj
način doživeo poraz u svojoj podzemnoj politici.
Svi se užurbaše a Palmanovi oklopnici se povrstaše u dve kolone pa pođoše
u sretanje visokim gostima.
Kralj Dušan je bio vrlo uznemiren. Svaki čas je pogledao na drum na kome
su u oblacima prašine nestajali valjani Palmanovi oklopnici. Pored njega je stojao
mladi Šubić i šapatom razgovarao sa Dušanom.
– Mnogo je voli, reče Šubić svojoj verenici.
– Silno. A ti - - - mene?
– Isto toliko, možda još i više.
– Istinu govoriš?
– Pravu istinu.
– Utom se začu tutanj koji je izdaleka ličio grmljavini. Uskoro ugledaše silne
konjanike koji su se približavali opkoljeni Palmanovim oklopnicima.
Iza prvih konjanika jahala je lepa Jelena, na konju belom kao sneg. Njena
vitka pojava padala je još izdaleka u oči.
 Pored nje je jahao jedan mladić od najviše sedamnaest godina. I on je bio
vitak kao i Jelena, i imao je skoro detinje lice, ali mu to ni najmanje nije smetalo
da nosi svoj teški oklop, koji je više priličio nekom odraslom vitezu.
Kad su dojahali pred tribinu, princeza Jelena pritera konja kralju Dušanu,
hitro skoči s njega, priđe mu, kleče pred njim i poljubi mu ruku, koju joj kralj
odmah beše pružio. To je bio prastari srpski običaj a značio je da će žena gledati
u mužu kućnjeg starešinu i da ništa neće preduzimati na svoju ruku i bez njegovog
znanja.
Čim ga je poljubila u ruku, kralj Dušan je podigao bugarsku princezu i
pozdravio se s njom pitajući je kako je putovala i da li je imala na putu nekih
neprilika.
Princeza mu je u nekoliko reči odgovorila na postavljena pitanja, zatim
pokazala rukom na mladića, koji je stojao iza nje, i rekla:
– Ovo mi je mlađi brat Asen, kralju i gospodaru moj. Vi se još ne poznajete.
Upoznavanje između kralja Dušana i mladog bugarskog princa bilo je vrlo
srdačno.
Mladi princ je mnogo slušao o njegovom junaštvu, pa je jedva čekao da se s
njim upozna.
Izmenjali su nekoliko reči zatim se uputili tribinama, gde je sedeo
arhiepiskop Danilo sa ostalim sveštenicima.
Princeza Jelena je prišla pravo arhiepiskopu, pognula pred njim glavu i
poljubila ga u ruku, našto je ovaj položio ruku na njenu glavu i rekao:
– Dobro nam došla, kćeri naša! Neka da blagi Bog da ti ovo bude druga kuća
i druga otadžbina.
Kako je već bilo vreme ručku, jelonoše objaviše trubama da je sofra
postavljena i svi se uputiše jednom šumarku, koji se nalazio na obali Vardara.
Po travi su bili prostrti kao sneg beli pokrivači, a po njima poređan hleb i
pogača sa sirom, slaninom, suvim mesom i raznim pečenjem.
Svud unaokolo kondiri i vrčevi već napunjeni vinom, a u pročelju desetak
kondira od suvoga zlata. Oni su bili namenjeni za kralja i njegove goste.
Bilo je odlučeno da se gosti prvo malo prihvate, a zatim da se obavi
venčanje.
Princeza Jelena je sedela do kralja Dušana. Kralj joj je dodavao bolje
zalogaje i preletao pogledom po trpezi da vidi da li je sve u redu. On je po prirodi
bio vrlo gostoljubiv pa je lično voleo da kontroliše da li su svi počašćeni onako
kako je to potrebno.
 Kad je zakuska bila završena, opet se začuše trube. To je bio znak da se
obrazuje povorka, koja će pravo u crkvu.
Prešli su ponovo preko mosta i uputili se kroz gradske ulice, koje su bile
zakrčene radoznalim svetom. Svi su se gurali u prve redove samo da što bolje vide
mladu bugarsku princezu, koja je ponosito jahala na svom konju.
– Kako je lepa, čuli su se glasovi.
– Pa mlada kao rosa.
– Imaćemo lepu kraljicu.
– Naš kralj to i zaslužuje. I on je lep. Živela srpska: kraljica!
U prvim redovima nalazio se i jedan starac koji je živo tumačio kako je već
krajnje vreme da Srbi imaju kraljicu svog roda, a ne uvek neke tuđinke, koje
nikada ne postanu iskreni prijatelji naroda, u koji su došle.
Ostali su odobravali starcu, koji je inače imao potpuno pravo.
Tako su došli do crkve, pred kojom je bila naročito velika gužva.
Redari su tek sad imali prilike da pokažu svoju umešnost oko održavanja
reda.
... Venčanje između kralja Dušana i bugarske princeze Jelene i između
hrvatskog bana i vlastelina Šubića i Dušice izvršeno je na vrlo svečan način.
U kraljevskom dvoru je bila priređena bogata večera, koja je trajala do
duboko u noć.
Po svima širim ulicama i trgovima bilo je priređeno narodno veselje.
Na ognjevima su se pekli ovnovi i bravovi, a iz mešina se točilo vino tako
da te noći nije bilo u Skoplju i okolini nijednog čoveka koji se ne bi mogao
pohvaliti da je dosta jeo i pio.
Mladenci su bili naročito raspoloženi. Njihov san je ipak bio ostvaren.
Posle ponoći oni su se povukli u kraljevske ložnice, a ostali gosti su ostali
da se i dalje vesele.
Pored Miloša je sedeo Borča. Pili su svojski i razgovarali o svemu i svačemu.
I predmeti njihovih ljubavi nalazili su se sve do malo pre za sofrom i oni su
mogli do mile volje da ih posmatraju, ali se malo pre behu povukle zajedno sa
mladencima, jer su bile određene novoj kraljici za vladike.
Oko njih su sedeli polupijani vitezovi i razgovarali glasno svaki čas natežući
vrčeve ili kondire, već šta je ko imao.
– Tako ti je to, brate Miloše, reče odjednom Borča pa duboko uzdahnu.
– Šta te snađe, pobratime?
 Borča prvo dobro otpi kao da je hteo da na taj način dobije hrabrosti za ono
što je imao da kaže pa dodade:
– Eto posmatram ove naše mladence kako su sretni i zadovoljni, a od nas
ništa.
– Ne tuguj, pobratime. Doći će i naš dan.
Borča opet uzdahnu još dublje pa nastavi:
– Sumnjam, pobratime. Znaš li da kroz nekoliko nedelja krećemo na jug?
– Znam.
– Drugim rečima od naše svadbe opet ništa.
– Da požurimo stvar.
– Kad bi to tako lako išlo! Ne može se to prelomiti preko kolena!
– Pravo kažeš.
Zaćutali su i ponovo nategli vrčeve, dok se nad njima širila blaga proletnja
noć.
Ostali vitezovi, koji su sedeli oko njih, pili su i zabavljali se za svoj račun
tako da na njih nisu uopšte obraćali pažnju.
Sedeli su još neko vreme zatim ustali i pošli da legnu.
Gosti su se veselili do same zore. Pečenja je bilo izobilno a vina dosta tako
da nije bilo razloga da se veselje prekine. Poslednji gosti su se razišli teturajući se
već kad je sunce bilo prilično visoko odskočilo.
Tako je ta dvostruka svadba protekla na vrlo svečan način i bez ikakvih
smetnja. Svi su bili zadovoljni, a naročito kefalija skopski Vestijaritis, koji se
unapred radovao visokom odlikovanju od strane kralja Dušana.
Ženidbom kralja Dušana bugarskom princezom Jelenom bilo je stvoreno
novo prijateljstvo između Srba i Bugara. Velbužd se polako zaboravljao.
Bio je to događaj od velikog značaja koji je učvrstio srpsku državu i učinio
je potpuno nezavisnom od moćne Vizantije, koja se već nalazila na zaranku svoje
slave i moći.

SRPSKA KRALJICA

Kralj Dušan joj je ukazivao pažnju na svakom koraku, a Kraljica Jelena se

brzo snašla na novom dvoru.
Pored toga voleo ju je onom ljubavlju kojom može da voli samo jedna
osetljiva duša, kakav je on bio.
 I ona je odgovarala na nežnosti svog supruga, koga je bezgranično volela.
Njoj se naročito dopadala kod svog muža velika revnost na poslu.
Koliko ga je samo puta posmatrala kako dočekuje i ponoć nagnut nad svojim
stolom, koji je bio pretrpan pergamentima i raznim spisima. Kralj se starao da se
u velikoj njegovoj državi u svakom pogledu postigne narodno blagostanje.
Naročito je imao smisla za pravdu i pravici pa je nastojavao da svaki čovek bude
zadovoljen u njegovim opravdanim težnjama.
Uporedno sa tim staranjem kralj Dušan je oružao vojsku.
Svoj plan o prodiranju na jug nikako nije napuštao. U svojim mislima on je
već video veliku i moćnu srpsku državu koja nema nigde premca.
Veći deo svog vremena provodio je u društvu sa vojvodom Jovanom
Oliverom i Vitezom od Gavrana, koji su mu bili glavni savetnici u pogledu
naoružanja vojske.
Jedno popodne kralj je sedeo na kamenoj terasi svog dvora zajedno sa
Oliverom i Milošem. Dole. u dvorištu, Palmanovi oklopnici su čistili svoje oklope
i oružje.
– Da li je sve spremno, zapita kralj Olivera koji je nešto sračunavao.
– Jeste, gospodaru.
– Onda oklopnici mogu da krenu sutra zorom, a ja ću odmah za njima sa
ostalom vojskom.
– Biće kako naređuješ, gospodaru.
Sve pripreme su bile završene. Vojska je bila iskupljena i dobro naoružana.
To naoružanje stajalo je mnogo i truda, i vremena, ali se ipak postiglo da svaki
vojnik dobije svoje oružje.
Naročito su bili dobro naoružani oklopnici kapetana Palmana.
Većina njih je imalo nove oklope koji su blistali na suncu. Dugačka koplja i
teški mačevi dopunjavali su njihovo oružje.
To popodne beše ostavljeno vojnicima da se provedu po svojoj volji,
Pre svakog pohoda kralj Dušan je imao običaj da dobro ugosti svoje vojnike.
Tako je i sada naredio velikom stavilcu da ispeče potreban broj volova i ovnova i
da načne nekoliko mešina župskog vina.
Dok bi dlanom o dan vojnici naložiše vatre i počeše okretati na ražnjevima
volove i ovnove.
Prijatan miris se poče širiti i uskoro ispuni celu okolinu.
Vojnici su bili raspoloženi kao i uvek kad bi stojali pred borbom.
Ispijali su pehare i vrčeve i klicali kralju Dušanu želeći mu dug život i
pobedu nad neprijateljem.
 Kralj Dušan je dvaput prošao između vojnika zajedno sa kraljicom i
oduševljenju nije bilo kraja.
Kralj se smešio. Bio je vrlo zadovoljan. Radovao se što su mu vojnici tako
privrženi i odani.
Veselje je trajalo do duboko u noć kada su se ognjevi pogasili i vojnici pošli
da se odmore za sutrašnji tegobni put.
U jednom uglu sedelo je nekoliko vitezova, među njima i Miloš sa Borčom.
Obojica su bili vrlo snuždeni, a naročito Borča.
Miloš ga nije pitao šta mu je jer je otprilike znao šta tišti njegovog prijatelja.
Borča odjednom nateže pehar pa reče:
– Ništa od nas, dragi moj pobro. Suđeno nam je da se sami i pocepamo.
– Ne tuguj pobratime. Još nismo poginuli.
– Bogami, slabi su izgledi da ćemo se ikad kući vratiti sa ovog pohoda.
– Zašto misliš?
– Imam takav predosećaj. Nešto mi govori da poslednji pijem župsko vino
u gradu našeg kralja i gospodara.
Popili su još nekoliko pehara, zatim su ustali i pošli na počinak.
Olivera i Ikonija su se nalazile u kraljičinim odajama. Sad nisu mogli ni
pomisliti da ih vide, ali su se nadali da će im se za to ukazati prilika sutra zorom
kad budu postrojeni za polazak.
Legli su jedan pored drugog, kao dva dobra druga, sa mislima kod devojaka
koje su voleli iznad svega na svetu.
Na istoku se jedva počelo razdanjivati kad se sa gradskih bedema zaoriše
trube.
U dvorištu nastade čitava uzbuna. Vojnici su skakali sa ležišta i navlačili
svoje teške oklope, koji su potmulo zveketali.
Za tren oka svi su bili na nogama i postrojeni u dva reda.
Tada se sa škripom otvoriše gradske kapije i kroz njih počeše ulaziti vojnici,
koji su logorovali na poljana ma ispred grada.
Ubrzo se dvorište napuni vojnicima koji su stajali jedan pored drugog,
veselih lica i spremni za polazak.
Naročito su sjajno izgledali Palmanovi oklopnici.
Na čelu svojih momaka stojao je kapetan Palman u potpuno novom oklopu,
a pored njega njegov sinovac Georg. I Georg je imao nov oklop koji mu beše
poklonio kralj Dušan za njegovo hrabro držanje u prošlim bojevima.
 Iza visokih planina se počelo pomaljati sunce kad se na balkonu pojavi kralj
Dušan. Pored njega se nalazila kraljica, ozbiljna u licu, svesna važnosti tog
trenutka.
Vojska je oduševljeno pozdravljala mladog kralja, kad on ispruži desnu ruku
našto svi umukoše.
Nekoliko trenutaka je vladala grobna tišina kad kralj Dušan poče polako,
svečanim glasom. koji je nadaleko odjekivao:
– Vojnici! Dođe vreme da ponovo oprobate svoje mišice i da pođete na
dušmana, koji nam jednako radi o glavi. Dođe vreme da ponovo osvetlate obraz i
da se pokažete dostojni starih naših junaka, koji su uvek ginuli za srpstvo. Vojnici!
Pođite napred u smrt i pobedu a moj blagoslov će vas pratiti na svakom vašem
koraku. Zamalo pa ću i ja za vama da vam se nađem na pomoći, a duboko sam
uveren da će nas i ovom prilikom pobeda pratiti na svakom našem koraku.
– Živeo srpski kralj Dušan! Živela srpska kraljica! Živeo dom Nemanjića!
Dugo su se orili ti pokliči kad ponovo odjeknuše trube.
Bio je to znak za polazak.
Prvi krenuše Palmanovi oklopnici.
Prolazili su jedan za drugim pored kralja i pozdravljali ga dizanjem kopalja.
Kralj im je otpozdravljao sa osmehom na usnama.
Za Palmanovim momcima pošla je pešadija. I oni su oduševljeno
pozdravljali kraljevski par, koji se na njih smešio.
Za pešadijom prođe Miloševa četa. I to su bili ljudi oklopnici, pod kojima se
tresla zemlja.
Iza kraljice su se nalazile njene vladike. Dve se behu naročito nagle preko
kamene ograde kao da su htele nekog da vide.
To su bile Olivera i Ikonija.
Utom naiđoše Miloš i Borča. Bacili su jedan pogled na devojke, zatim
mamuznuli svoje dobre konje pa projurili kroz otvorenu kapiju.
– Jesi li je video, zapita Miloš Borču, koji je uzdisao.
– Jesam. Sad mi je lakše. A tebi?
– Ne pitaj.
Zatim ponovo mamuznuše konje pa se izgubiše u oblaku prašine.
Sutradan je i kralj Dušan bio spreman za polazak.
Njegova vojska je stojala postrojena u dvorištu, a on se nalazio na doksatu,
gde se opraštao sa kraljicom.
Kraljica je bila nevesela, ali se na njenom licu ogledala neka čvrstina.
 – Da se oprostimo, mila moja Jelena, reče kralj, pa je privuče na svoje grudi.
Neka ti blagi Bog bude u pomoći dok se ne vratim.
Tada kraljica skide sa svojih grudi malu ikonu Bogorodice pa je pruži kralju
sa rečima:
– Uzmi ovu ikonicu. Ona je vrlo stara i čudotvorna pa će te sačuvati u svakoj
nesreći.
Već posle po sata kralj Dušan je galopirao na svom besnom andaluscu
poljem koje se širilo ispred grada. Kraljica je stojala na kuli i mahala za njim
maramom. To je bio poslednji pozdrav, koji beše njemu upućen.
 Jutro je bilo divno i svetlo. Sa plavog neba je sijalo sunce kao da je svojim
toplim zracima htelo da pozdravi srpske junake, koji su polazili u novu slavu i
pobedu.
Pred kraljem je jahala malena četa konjanika. To je bila izvidnica.
Posle ručka oni zađoše u gorovit predeo, koji je bio pun razbojnika. Ti
razbojnici su bili vrlo krvožedni i surovi pa su presretali mirne putnike i
namernike, bez milosti ih pljačkali i ubijali, a često stavljali i na velike muke.
Vojvodi Oliveru, koji je jahao na čelu izvidnice, to je bilo vrlo dobro poznato
pa je gledao na sve moguće načine da zaštiti svog kralja.
Baš su prolazili jednim klancem, sa čije se obe strane dizali visoki prirodni
zidovi, kad jedan od konjanika viknu:
– Stoj!
Svi se okrenuše pa ga pogledaše da vide šta se dogodilo.
– Eno gore, mogao je taj konjanik da kaže samo još toliko kad jedan
ogroman kamen pade sa vrha kamenog zida baš ispred vojvode Olivera. Da nije
pre nekoliko trenutaka stao, veliki kamen bi pao na njega i smrvio ga.
Svi pogledaše gore ali nisu mogli ništa da vide.
Kako se kralj nalazio sasvim natrag, on obode svog konja pa priđe Oliveru
da vidi šta se dogodilo.
I Oliver beše požurio u susret njemu da ga o svemu obavesti.
– Nas su napali, gospodaru, reče Oliver.
– Misliš da su to naši neprijatelji, ili razbojnici?
– To ćemo odmah utvrditi.
– Na koji način?
– Popećemo se na greben da vidimo ko se na njemu nalazi.
– Ali kako ćeš se popeti uz ovu strminu?
– Postoji jedan zaobilazni put, gospodaru. Znam dobro jer sam još kao dečak
često njime hodio. Istina da je malo dalji ali mi moramo videti s kim imamo posla,
jer bi ti podmukli napadi mogli da se produže,
– Pravo veliš, Oliveru.
– Tebi bih savetovao, gospodaru, da izađeš iz klanca zajedno sa vojskom.
Odmah sa desne strane nalazi se jedan proplanak pa bi se mogli tamo skloniti.
Kralj Dušan uvide da Oliver ima potpuno pravo.
Tada čelnici narediše povratak i oni se počeše žurno povlačiti iz klanca.
 Jedva da je bio i poslednji vojnih napustio klanac, kad se sa strahovitom
tutnjavom sruči još nekoliko kamenova. Ovi su bili kudikamo veći nego onaj
raniji. Raspali su se u bezbroj komada i svakako bi bili pobili mnogo vojnika, da
su ovi ostali u klancu.
Za to vreme je Oliver sa nekolicinom svojih konjanika jurio u najbešnjem
galopu zaobilaznim putem, koji je vodio na bedem.
Put je vodio kroz stoletnu hrastovu šumu. Drveće je bilo tako često da se
konjanik kroz njega uopšte ne bi mogao provući.
Jahajući oni su gledali na sve strane da ne bi doživeli neko iznenađenje.
Tako stigoše na nekoliko stotina koračaji od mesta, sa koga beše bačeno
kamenje.
Oliver je jahao napred, sa isukanim mačem, spreman da dočeka svakog ko
bi ga napao.
Za njim su jahali ostali konjanici isto tako spremni na svaku opasnost.
Već su se nalazili sasvim blizu tog mesta kad iza obližnjeg drveća iskoči
dvadesetak naoružanih ljudi pa se baciše na njih. Prepad je bio izvršen veoma
naglo, a niko mu se nije ni nadao, tako da se Oliverovi konjanici prilično zbuniše.
Ipak su brzo došli sebi pa se uhvatiše u koštac sa napadačima.
Tek sad su videli da su to obični razbojnici koji su hteli da ih pobiju, a zatim
opljačkaju.
– Skači s konja, naredi odjednom Oliver.
Bilo je zaista nezgodno da se bore s konja sa zlikovcima, koji su naletali
pravo na njihove konje. Već nekoliko konja behu ranili svojim kratkim mačevima,
a konjanike, koji behu pali s konja pobili.
Tako se svi Oliverovi ljudi nađoše na nogama.
– Napred, naredi opet Oliver pa svi složno jurnuše na neprijatelja.
Borba je bila vrlo kratka. Za. tren oka razbojnici su bili delom pobijeni, a
delom naterani u bekstvo.
Oliver beše izgubio četiri čoveka. Oni su ležali ukraj puta sa raspolućenim
lobanjama.
Bili su to prve žrtve ratničkog pohoda, prvi junaci koji su položili svoje
mlade živote na oltar otadžbini.
Tada ponovo pojahaše konje pa se u kasu vratiše na proplanak, gde ih je
očekivao kralj sa svojom vojskom.
Kad je Oliver podneo kralju izveštaj o svemu što se dogodilo, kralj reče:
 – Kad se vratim kući. prva briga će mi biti da očistim zemlju od tih
razbojnika. Čovek nikada nije siguran da ga neće napasti iza busije kakav
beskućnik, kome ništa nije sveto.
– Hvala Milošu što misli na mene, ali srpski kralj nikad ne menja pravac.
Koliki je neprijatelj?
– Ima ih vrlo mnogo, gospodaru. Palman reče da ih po njegovom računu
može biti nekoliko hiljada.
– Utoliko bolje. A sad malo se odmori pa trkom natrag. Poruči Milošu i
Palmanu da ne napadaju dok ja ne stignem. Neka se tek brane da ih neprijatelj ne
bi suzbio. Glavni napad ima da otpočne tek kad ja stignem. Jesi li me razumeo?
– Jesam, gospodaru.
Skoroteči su dali nešto jela i vrč vina, koji on ispi skoro bez predaha. Malo
se odmarao, zatim mamuznuo svog konja pa se u galopu uputio natrag.
Kralj Dušan beše odmah živnuo čim je čuo da je borba na pomolu.
Odmah je izdao potrebna naređenja svojim vojskovođama, koji ih predadoše
dalje desetarima. Iako se neprijatelj još nije video, oni su bili svrstani za borbu i
spremni da dočekaju i najjačeg neprijatelja.
Vreme je prolazilo a oni su dolazili sve bliže mestu, na kome se nalazio
Palman sa svojim oklopnicima.
... Opet su bili na pomolu teški događaji.
Kad je Kantakuzen video da ne može putem intriga da pobedi Dušanovu
kraljevinu, on se latio oružja.
Iskupio je silnu vojsku i krenuo na srpske zemlje.
Vešti vizantiski diplomata beše doznao za Dušanovu nameru da udari na
Solun, pa je hteo u tome da ga predupredi.
Kantakuzenova vojska bila je vrlo mnogobrojna. Njeno jezgro su sačinjavali
razni beskućnici, kojih je stara Vizantija bila prepuna.
Bili su to avanturisti vrlo sumnjivog kvaliteta, ali uvek spremni da ugase
nečiji život za jeftin ručak i krčag rđavog korintskog vina.
Kantakuzen je inače imao mnogo novaca, a to je tada značilo i suviše.
Oprema vojnička je bila vrlo skupa, a mogla se nabaviti samo na pojedinim
mestima. Ta nabavka je bila skopčana sa teškoćama, koje je bilo vrlo teško
prebroditi. Novcem, međutim, mogle su da s savladaju sve prepreke.
Kako se Kantakuzen opet nalazio u carskoj milosti, bila mu je stavljena na
raspolaganje cela kasa, iz koje je on obilno uzimao dukate i srebrnjake, samo da
bi uspeo u svome teškom poduhvatu.
 Kralj Dušan je vrlo dobro znao sa kakvom će se vojskom uhvatiti u koštac,
pa se i on trudio da i svoju opremi što može biti bolje.
Već su se nalazili u neposrednoj blizini mesta, na kome se bila pojavila
neprijateljska vojska, kad opet opaziše jednog konjanika, koji im se približavao u
oblaku prašine.
I to je bio jedan skoroteča, poslat od strane Miloša, Viteza od Gavrana.
Skoroteča je dojahao pravo pred kralja, pozdravio ga dizanjem svog koplja
u vis pa rekao:
– Gospodaru! Miloš je primio tvoju poruku, ali te ponovo moli da skreneš s
puta. Ušao je u trag zaveri, koja je protiv tebe upravljena.
Kralj Dušan se visoko ispravi u sedlu pa mu odgovori:
– Ponovo hvala viteškom Vitezu od Gavrana, ali mu reci da se neću koristiti
njegovom pažnjom. Neka on samo sa svoje strane spremi sve što je potrebno za
napad, za ostalo neka ne brine.
Pre nego što su izbili na proplanak, na kome je imalo doći do borbe, kralj
Dušan iskupi oko sebe svoje vojskovođe pa se poče s njima dogovarati na koji 6i
način mogli da zbune neprijatelja.
Sa kraljem se nalazila i četa desetara Mrđena.
Mrđen je bio čovek pedesetih godina, ali vrlo svež i krepak. Prošao je silne
bojeve i bio prekaljen u mnogim opasnostima.
U službi kralja Dušana on se nalazio već nekoliko godina i uživao je veliko
poverenje.
Naročito je bio vešt u raznim podvalama, kojima su se vojskovođe i tada
koristile u svakom pogodnom slučaju.
– Gospodaru, poče Mrđen. Ja imam jedan plan koji će nam pomoći da
zbunimo neprijatelja.
– Govori, Mrđene. Tvoja se uvek sluša. Kako si to smislio?
– Evo kako: pusti mene da ih napadnem sa mojom četom. To su pešaci.
Imaju samo mačeve i buzdovane. Napašćemo ih u onom šumarku, iza onog
proplanka. Ja ću lično predvoditi momke, Šta će se dalje dogoditi, – to ćeš i sam
videti.
– Bojim se ipak da se ne izložiš velikoj. opasnosti?
– Ne bojim se toga, gospodaru! Lukavstvo je uvek jače od opasnosti.
– Dobro zboriš, Mrđene, ali ipak pazi.
– Sve sam promislio, gospodaru.
Posle tih reči Mrđen odjuri svojoj četi pa poče deliti zapovesti.
 Njegova čuvena četa je brojala oko dve stotine momaka.
Bili su to sve kršni junaci rodom iz Hercegovine, koji se nisu bojali ni same
smrti.
Kad je razdao naređenja, Mrđen se postavi na čelo čete pa viknu:
– Napred! U smrt i slavu za našeg dičnog kralja Dušana!
Četa krenu.
Jedan pored drugog, zbijeni u gustim redovima, Mrđenovi momci su ličili
na gomilu vitih borova, koje u njihovom naletu nikakva sila na svetu nije u stanju
da spreči.
Išli su odvažno i dignutih glava sa ubitačnim oružjem u rukama.
Tako su došli do šumarka, u kome su se nalazila isturena odeljenja
neprijateljske vojske. Razume se da ovi nisu ni slutili da im se približava Mrđen
sa svojim neustrašivim junacima.
– Opkoljavaj šumarak, naredi opet Mrđen.
Njegovi momci se počeše raspoređivati.
Jedan za drugim oni opkoliše celu šumu ostavivši prolaz samo na jednoj
strani.
Kad su se tako povezali u jedan lanac, Mrđen viknu:
– Napred! Udri, seci, kolji!
Na to Mrđenovi ljudi jurnuše kao tigrovi.
Neprijatelj je bio iznenađen tim prepadom.
Dok nisu zgrabili oružje, Mrđenovi momci načiniše čitavu pustoš u njihovim
redovima.
Mrđen je prednjačio.
On je bio prava ljudina pa je imao mač koji priliči samo njemu.
Vitlao je njime na sve strane i obarao neprijatelja, koji se začas zbuni misleći
da ima posla sa nadčovečanskim bićima.
Mrđen je tako bio podesio borbu da je saterivao protivnike onom prolazu,
koji behu ostavili njegovi ljudi.
Imao je jasan plan: taj prolaz je vodio pravo ljutim oklopnicima, koji su se
nalazili nedaleko od njega. Ako neprijatelj bude jurnuo da se tuda spase, naići će
pravo na oklopnike koji će ih sve pobiti.
Tako se i dogodilo.
I ne sluteći da je to samo klopka, vrlo vešto smišljena, neprijatelj jurnu tom
jedinom prolazu.
 Mrđen beše naredio svojim momcima da ih prilikom spasavanja kroz taj
prolaz ne napadaju da se ovi ne bi dosetili.
Kad su videli da ih Mrđenovi momci ostaviše na miru, oni nagnuše tom
prolazu i ne sluteći šta ih očekuje.
Taman su bili izašli iz šumarka, kad na njih jurnuše oklopnici.
Začas se stvori čitava gužva.
Iznenađeni tim prepadom, protivnici se počeše braniti, ali je već sve bilo
dockan.
Oklopnici kralja Dušana su već završili delo: neprijatelj je ginuo kao pleva
i ubrzo se šumska trava oboji crvenom bojom.
Utom ispade iz šume i Mrđen sa svojim pešacima.
– Napred, vikao je on. Dotucite nevernike!
Jurnuli su kao lavovi i bacili se na neprijatelja, koji je i bez toga bio potpuno
zbunjen.
Nastade pravo klanje.
– Kolji žgadiju, uzvikivao je Mrđen i obarao neprijatelja.
Kralj Dušan je uvek bio u borbi čovečan. Kad je video da će Kantakuzenovi
vojnici svi do jednog izginuti u neravnoj borbi, on posla skoroteču Mrđenu da
odmah obustavi klanje i da zarobi preostale neprijatelje.
Mrđen nije imao drugo da učini nego da se pokori naredbi svog kralja.
U toj borbi je zarobljeno mnogo neprijateljskih vojnika koji su odmah
sprovedeni u Srbiju da im se dodeli neki posao, dok ne stigne za njih otkup.
Celu ovu borbu posmatrao je sam Kantakuzen sa jednog visa, koji se nalazio
nedaleko od razbojišta.
Kad je video poraz svoje vojske, on besno mamuznu konja pa odlete svojim
vojskovođama da se njima dogovori o daljim borbama.
I on je tek sada prozreo lukavstvo prepredenog Mrđena, koga je inače
odlično poznavao.
Za to vreme je kralj Dušan pravio plan kako da potpuno slomije protivnika.
Oko njega je sad bila iskupljena sva njegova vojska.
Neki su se odmarali, neki čistili oružje a neki bacali kamena s ramena. To
su bile prave junačine, koje ni najljuća bitka ne može da zamori.
– Dovde je dobro, Oliveru, obrati se kralj Dušan velikom vojvodi. Naš
Mrđen je mudro smislio, samo ja ne želim da se više služim podvalama. To
ostavljam mom protivniku Jovanu Kantakuzenu. Nemanjići su uvek imali običaj
da se bore otvoreno i časno, pa mi je želja da taj način borbe i produžim. Mislim
da se s tim slažeš?
– Potpuno, gospodaru.
– Onda da čujem tvoj plan.
– Ja sam ga već načinio.
– Govori.
– Pre svega mi moramo požuriti.
– To je i moje mišljenje.
– Biće najbolje ako desno krilo pođe prema vodenici. Onde se nalazi jedna
duboka uvala, kuda će morati da nagnu svi kad ih udarimo s boka. Za vreme će
naše levo krilo izvršiti napad s leva i zbuniti ih. Kapetan Palman ne treba ništa
drugo da radi nego da ih dočekuje kod vodeničnog jaza i da ih satire.
– Dobro si smislio, Oliveru.
– Neprijatelj i ne sluti šta ga čeka i biće do noge potučen. Ja sam naredio da
trube oglase njihov polazak.
Kapetan Palman je već uveliko raspoređivao svoje momke kod vodeničnog
jaza. To mesto je bilo vrlo pogodno za dočekivanje neprijateljskih vojnika.
Opkoljeno visokim topolama i drugim drvećem ono se uopšte nije videlo.
Svi su bili spremni očekujući da zatrube trube.
Odjednom se njihov zvuk prolomi i odjeknu po celoj okolini.
To je bio znak da su neprijateljski vojnici pošli prema vodeničnom jazu.
Nekoji od njih behu dospeli u tesnac koji j počinjao odmah ispod jaza.
Sa obe strane tesnaca dizale su se strme padine uz koje se nije moglo uspeti.
Sudbina svakog neprijateljskog vojnika, koji bude dospeo u taj tesnac, biće
prema tome zapečaćena.
Palman i njegov sinovac Georg su se nalazili na čelu svoje čete.
Stajali su iza topola i pažljivo gledali na ulaz u tesnac.
U tom trenutku se pojavi prva grupa neprijateljskih vojnika. Išli su oprezno
ali ipak dosta slobodno i ne sluteći šta ih očekuje.
Palman pričeka malo da mu se neprijatelj približi, zatim dade znak i njegovi
oklopnici jurnuše na njih svom žestinom.
Začas se stvori čitava gužva.
Neprijateljski vojnici su se brzo pribrali i počeli da daju otpor. Među njima
se nalazilo mnogo prvoklasnih boraca, koji su bili prekaljeni raznim bojevima.
Njihovu veštinu behu osetili oklopnici već kod prvih udaraca.
 Ipak se neprijateljski redovi pokolebaše pod silovitim udarcima Palmanovih
oklopnika.
Mnogi od njih su poginuli već kod prvog naleta, a ostali počeše da uzmiču.
Stvori se čitava zabuna. Neprijateljski desetari su jurili ovamo onamo
pokušavajući da zaustave vojnike, koji su se povlačili, ali je sve bilo uzalud.
Poneti strahom oni su obarali svoje desetare i vraćali se u šumu, iz koje behu
malo pre pošli.
Njihov glavni zapovednik odmah beše uvideo kakva im opasnost preti od
toga povlačenja.
Jedini izlaz bio je klanac. Sa svih drugih strana oni su bili opkoljeni i neće
moći da se spasu. To je bilo izvesno.
Kad je Palman video da se neprijatelj povlači, on reče Georgu, koji se stalno
nalazio pored njega:
– Obustavićemo svaki napad dok se ne vrate u šumu, a tada ćemo grunuti na
njih sa istoka. Na taj način oni će biti opkoljeni i nijedan neće izneti živu glavu.
Tako su i učinili.
I ne sluteći šta ih očekuje neprijateljski vojnici su se povlačili i dolazili sve
bliže šumi.
Dušanova vojska je ćutala u klancu i u šumarku čekajući da se oni iskupe na
jedno mesto. Na to nisu morali dugo da čekaju.
Tek sad su mogli da vide koliko ima neprijateljskih vojnika.
Po računu vojvode Olivera moglo ih je biti više od tri hiljade.
Kad su se svi iskupili u šumi, srpske trube zatrubiše i vojska kralja Dušana,
koja se nalazila svud unaokolo, pođe na juriš.
Od silnih konjskih kopita zadrta sva zemlja a ubojni poklič se razleže po
okolini.
Neprijatelj se zbuni. Nikako nisu mogli da razumu kako se srpska vojska
našla oko njih i na koji ih je način opkolila.
Kad su videli da nemaju kud, oni dograbiše oružje pa se počeše braniti od
prvih konjanika, koji već behu zašli u šumu.
Nastade prava seča.
Neprijatelj je bio mnogobrojniji, ali su zato Srbi napadali sa svojim starim
oduševljenjem i srčanošću, koja ih nikada nije izneveravala.
Navikli na opasnosti oni su jurišali kao lavovi i proređivali neprijatelja.
Desetari i satnici su bili očajni. Glavni zapovednik isto tako. Gledali su
svojim očima propast vojske, a nisu mogli da im pomognu.
 Izginula je više od polovine, kad ostali odlučiše da se predadu.
Tada im priđoše Srbi pa ih počeše razoružavati.
Na taj način je opet bila postignuta jedna nova srpska pobeda, koja je po
veličini bila ista kao i ranije.
Zarobljeni vojnici su odmah bili sprovedeni u Skoplje a srpski vojnici behu
priredili veselje da bi proslavili svoju veliku pobedu.
Jelonoše su odmah izneli razna hladna jela, koja behu poneli, a isto tako i
mešine sa vinom.
Vojnici su posedali na zelenu travu, a kralj Dušan se nalazio sa vojvodom
Oliverom i još nekojim vojskovođama malo dalje, pod lisnatim hrastom.
Kralj Dušan je bio vrlo zadovoljan.
Neprijatelj je pretrpeo strašan poraz, što će biti od presudnog značaja za dalje
vođenje borbe.
U po ručka kralj Dušan podiže svoj zlatni pehar, koji je bio napunjen vinom,
pa poče svečanim glasom:
– U zdravlje mojih junaka koji mi danas osvetlaše obraz. Ujedno se sećam i
mojih junaka, koji se nalaze više s nama. Slava onima koji danas poginuše za
dobro Srbije!
– Slava im, odjeknu kao iz jednog grla i pehari se začas isprazniše.
– Danas neka bude dan odmora, završi kralj Dušan spuštajući pehar. A sutra
zorom krećemo dalje da sustignemo ostale čete neprijateljskih vojnika. Gonićemo
ih sve dotle dok ih tako ne razbijemo, da se nikada više neće moći prikupiti za veći
otpor.
Veselje je trajalo do duboko u noć, kad vojnici polegaše.
Polegale su i vojvode i vojskovođe, jedino je još bio budan kralj Dušan.
Sedeo je pod svojim šatorom i spram jelove buktinje listao žute pergamente,
koji su pred njim bili rašireni.
Tako je došla i ponoć on još nije mogao oka da sklopi.
Naposletku izađe pred šator pa se zagleda u mesec, koji je baš zalazio za
gorostasne planine.
Stajao je tako neko vreme i posmatrao divne predele, koji su se kupali u
mesečini, zatim prođe pored straže, koja je bila postavljena pred njegovim šatorom
pa se uputi šumi, koja je počinjala na nekoliko desetina koračaji odatle.
Oko njega je vladala duboka tišina. Mesec je sve više zapadao za planinu
tako da oko njega zavlada gusta pomrčina.
Išao je pravo šumi i punim grudima udisao svež gorski vazduh koji je
mirisao na borovinu.
 Tako zađe u šumu.
Između drveća vodila je uska staza koja je krivudala i izbijala pravo na veliki
drum, koji je vodio u Skoplje.
U šumi je bilo mračno kao u rogu. Kralj Dušan je koračao sve dalje stazom.
Odjedanput ugleda kroz drveće neku svetlost koja se pomicala između
granja. Odmah zatim začu se konjski topot i neki glasovi.
Kralj Dušan nije osećao ni najmanji strah. Samo je stegao mač, koji mu je
visio o bedrima.
Pošao je pravo tajanstvenoj svetlosti, koja se sve jasnije videla.
Tako je došao u neposrednu blizinu druma i lepo je mogao da vidi šta se na
njemu dešava.
Drumom je jahalo nekoliko naoružanih konjanika, a za njima su išla otmena
kola, u koja behu upregnuta dva konja. Za kolima opet malena četa konjanika.
Taj, koji se vozio u kolima, morao je biti vrlo bogat i otmen.
Kralj Dušan navuče kalpak na oči, pa pođe pravo kolima.
Kad je došao na samu ivicu druma, njega primetiše konjanici koji su jahali
na čelu povorke. Jedan od njih dojaha do kralja pa ga zapita:
– Ko si i zašto si nam prišao, viteže?
– Ja sam zaista vitez kao što ste i vi. Nisam prišao u neprijateljskoj nameri
nego sam malo pre ugledao svetlost pa sam pomislio da se na drumu nešto
dogodilo. Kako vidim da je sve u redu i da vam moja pomoć nije potrebna, vratiću
se.
Kralj Dušan beše sve to izgovorio čvrstim glasom i otsečno, kao što mu je
uvek bio običaj.
Taman je hteo da se okrene, kad mu priđe konjanik koji je jahao sa levog
boka kola, pa mu reče:
– Naša gospodarica želi da govori s tobom, viteže.
– Vaša gospodarica?
– Tako je.
– A ko je ta ličnost?
– Uveri se i sam, viteže. Gospodarica mi je zabranila da ti to kažem.
Rekavši to on otvori kolska vrata zatim se žurno izmače, što mu je svakako
isto tako bilo naređeno.
Dušan priđe kolima i baci jedan pogled unutra. Malo je trebalo pa da
ustukne: na svilenim jastucima sedela je zavaljena njegova maćeha Marija
Paleologova!
 Lice joj je bilo nešto bledo a kao oganj crvene kose rasute po slepoočnicama.
Posmatrali su se nekoliko trenutaka, kad ona poče uz bolan osmejak:
– Ne ljuti se što sam te pozvala, Dušane. Odmah sam te poznala. Moja
pratnja međutim i ne sluti ko si ti.
– Jesi li htela što od mene, gospo, zapita je kralj Dušan prilično suvo.
– Kratak razgovor.
– Stojim ti na raspoloženju.
Marija malo poćuta pa zapita:
– Zašto se ti na mene toliko ljutiš, Dušane?
– Još me pitaš? Zar tom tvom pitanju ima mesta posle svega što si učinila
zajedno sa Sinišom? Vi meni radite o glavi, To je očigledno. Sklopili ste savez sa
Jovanom Kantakuzenom, mojim zakletim neprijateljem koji nikako ne može da
prežali što ne može više da vršlja po Srbiji. Pre kratkog vremena udario je na moju
zemlju, ali sam mu ja vojsku potukao do noge, a potući ću i svaku drugu koju mi
bude poslao na vrat. Eto mog odgovora na tvoje pitanje.
Marija spusti glavu pa se za trenutak zamisli.
 Tada pogleda kralja pa nastavi blago:
– Nije sve tako kao što govoriš, Dušane. Ti treba da me razumeš. Siniša je
moje dete i ja sam samo majka, kao šta je i svaka druga.
– Ni u tome nemaš pravo. Ja mogu da razumem sve, i majčinu ljubav, ali
ono, što ste vi preduzeli protiv mene, zaslužuje najgori naziv i ja neću iz učtivosti
da ga upotrebim. Inače - - - putuj slobodno kroz moju zemlju. Neće ti se ništa
dogoditi, ni tebi, a ni tvojoj pratnji. Zbogom i biće najbolje da nam se putevi nikada
više ne ukrste.
Rekavši to on se pokloni pa pođe šumi.
Ljudi iz pranje se zglednuše. Oni nisu ni slutili ko je taj vitez što je tako
slobodno razgovarao sa njihovom gospođom.
Tada jedan od njih priđe Mariji pa je zapita:
– Da ga napadnemo?
Marijine oči sevnuše. Izgledalo je kao da je i sama na to pomišljala.
Konjanik je stojao pred njom očekujući njen odgovor.
Tada mu ona dade znak da joj se sagne, i kad je on to učinio, ona mu reče
šapatom nekoliko reči.
Kralju Dušanu se nikako nije spavalo, naročito ne posle tog razgovora.
Vraćao se polako stazom kroz šumu sećajući se svog razgovora sa svojom
maćehom.
On je vrlo dobro poznavao njenu lukavost i prepredenost, a znao je i to da je
gotova na svako zlo kad je o njemu bila reč.
Već je bio na izlasku iz šume kad mu se učini kao da čuje neki šum.
Naglo se okrenuo i pogledao u tom pravcu ali nije mogao nikog da primeti.
Stao je i počeo da osluškuje.
Tada ponovo začu korake, ovog puta sasvim razgovetno. Učinilo mu se kao
da čuje i zveket oružja.
Kralj Dušan izvuče mač. Znao je šta to znači. Na njegovom licu zaigra gorak
osmejak.
Stojao je nekoliko trenutaka, zatim se žurnim koracima uputio svom šatoru.
Straža se nalazila i dalje na svojim mestima pred ulazom u šator.
Kad su ugledali kralja, oni ga pozdraviše.
– Možete otići na počinak, reče im kralj Dušan mirno, na što ga oni ponovo
pozdraviše pa se bez reči udaljiše.
Pratio ih je pogledom sve dok nisu nestali u pomrčini, zatim uđe pod šator.
 Na mestu, sa koga je kralj Dušan čuo korake i zveket oružja, stojalo je
desetak ljudi sa isukanim mačevima, koji su zlokobno svetlucali u mraku.
– Vidiš li ga, zapita jedan od njih.
– Ne vidim. Malo pre se izgubio u onoj čestari.
– Da ga potražimo.
– Naređenje naše gospodarice mora biti do kraja izvršeno.
– Ko li samo može da bude?
– To ne znam, a slabo nas se to i tiče. Glavno je da mu otsečemo glavu pa
da je njoj odnesemo.
– Ipak mora biti neki viđen vitez.
– Svakako. Našoj gospodarici mogu da smetaju samo ugledne ličnosti.
Posle tog razgovora oni se uputiše čestari u kojoj beše nestao kralj Dušan.
Iza te čestare počinjala je mala čistina oivičena stoletnim hrastovima.
Kad su izbili na tu čistinu, oni stadoše pa se počeše osvrtati.
Nigde nije bilo ni žive duše.
Odjednom se od druma začu konjski topot a odmah zatim iskrsnu između
hrastova jedan vitez na belom konju, u crnom ogrtaču. U ruci mu je svetlucao mač.
Ljudi se zglednuše.
– Ko li je ovo sad, zapita jedan.
– Jesi li ti kad slušao što o Crnom Vitezu?
– Kako da nisam.
– On stoji pred nama.
– Ne razumem otkud je iskrsnuo. Šta da radimo?
– Čekaćemo da vidimo da li će nas napasti.
– On je vrlo hrabar i u tom slučaju imaćemo dosta posla.
Crni Vitez je dolazio sve bliže.
Kad im se približio na nekoliko desetina koračaji, on zaustavi konja pa zapita
glasom koji je čudno odjekivao po šumi:
– Ko ste vi i šta tražite ovde?
Naoružani ljudi se zglednuše, kad njihov desetar odvrati drsko:
– Ne nalazimo za potrebno da ti odgovorimo na to pitanje, nepoznati viteže.
Crni Vitez ih odmeri pogledom od glave do pete pa im dobaci:
– Sudeći po vašem izgledu i po vremenu kad vas nalazim svakako ste neki
zlikovci koji su došli ovamo da nekog napadnu mučki, iza busije, kao što i dolikuje
takvim junacima, kao što ste vi. Ako se ne varam, vi se nalazite u pratnji jedne
gospođe koja vas je poslala da napadnete onog viteza, što je malo pre razgovarao
s njom.
Naoružani ljudi se ponovo zglednuše. Crni Vitez je pogodio njihovu nameru.
Tada opet poče desetar, koji je, kako je izgledalo, bio među njima
najhrabriji:
– Ako je baš i tako, to te se ništa ne tiče, nepoznati viteže. Nastavi dalje svoj
put ako želiš da prođeš na miru.
– Još kako me se to tiče, zlikovci. Ja sam se zakleo da ću na svakom svom
koraku deliti pravdu i da ću uzimati u zaštitu napadnute i nejake, a kažnjavati
razbojnike kao što ste vi. Držte se, junaci. Da vidite kako Crni Vitez deli pravdu.
Posle tih reči Crni Vitez mamuznu konja pa jurnu na naoružane ljude.
Videvši da nemaju kud oni prihvatiše borbu.
Mačevi se ukrstiše.
Crni Vitez je vešto odbijao udarce, koje su mu oni odmeravali sa svih strana
i oni odmah poznaše da imaju posla sa odličnim borcem.
Crni Vitez se neko vreme branio, kad ponovo mamuznu svog konja pa jurnu
na njih.
Jedan za drugim padoše tri konjanika pa ostadoše na ugaženoj travi u lokvi
krvi.
Za kratko vreme napadači su bili prepolovljeni.
Kad su preživeli videli kako su im se proveli drugovi, rasprštaše se po šumi.
Crni Vitez nije hteo da ih goni, nego okrete konja pa se uputi pravo na drum.
Stigao je do njega za nekoliko minuta.
Na priličnoj daljini ugledao je povorku sa kolima, koja je polako odmicala.
Ubrzo je Crni Vitez sustigao povorku i prišao pravo kolima.
Jednog konjanika, koji je hteo da mu se ispreči na putu, odgurnuo je kopljem
tako snažno da je ovaj pao s konja i otkotrljao se čak u obližnji jarak.
Tada Crni Vitez otvori vrata pa reče Mariji, koja je bila sva prestravljena:
– Došao sam da ti zahvalim u ime srpskog kralja Dušana što si poslala za
njim ljude da ga mučki ubiju.
Marija je bila sva užasnuta tim rečima i ćutala je kao zalivena.
– Ako želiš možeš poslati svoje ljude da pokupe leševe tih zlikovaca, a ako
želiš da ti i ostali ljudi tako prođu, naredi i njima da isto učine. A sad upamti još
nešto: Srpski kralj ti poručuje da što pre pređeš granice njegove države i da mu se
nikad više ne vratiš. Učiniš li to, onda će i njegovom strpljenju biti kraj. Jesi li me
razumela?
 Rekavši to Crni Vitez okrete konja pa se izgubi u pomrčini.
Ljudi iz njene pratnje htedoše da jurnu za njim, ali ih ona zaustavi jednim
pokretom ruke.
Još dugo se čuo topot konja Crnog Viteza, kad se i on izgubi u noći.
Crni Vitez je taman bio izbio na čistinu, na kojoj se sukobio sa Marijinim
plaćenicima, kad pred njega iskrsnu srpska straža.
– Stoj, ko si! – začu se glas jednoga od njih.
– Zar ne poznajete Crnog Viteza?
– Kako da ne, nego nismo odmah videli. Zdravo nam budi, nepoznati viteže.
Mnogo smo slušali o tvojoj hrabrosti i o junaštvu. Jesi li i sad došao da pomogneš
našem kralju?
– Jesam, ali moram odmah natrag. Pozdravite mnogo srpskog kralja Dušana
i recite mu da ćemo se uskoro videti.
Zatim obode konja pa se izgubi u noći.
Vojnici su dugo gledali za njim, kad jedan zapita:
– Ko li može da bude taj Crni Vitez?
– To je zasad tajna.
– Nego, veliki junak i odličan borac. Ja sam ga lično video u Skoplju.
– Kad je bio veliki turnir?
– Onda. Sjajno se držao.
– Osim toga, on je naš saveznik. To je najvažnije:
Okrenuli su konje i uputili se da prokrstare po okolini.
Sutradan, čim je svanulo, začuše se trube u srpskom logoru i vojnici počeše
skakati.
Dok bi dlanom o dlan sve čete su bile postrojene i spremne za polazak.
Kralj Dušan je prošao na konju pored vojske i kad se uverio da je sve u redu,
dao je znak za polazak.
U jednom trenutku vojvoda Oliver se nađe pored kralja Dušana.
– Imam nešto da ti saopštim, gospodaru, reče mu on.
– Govori, Oliveru.
– Noćas je straža videla Crnog Viteza.
Kralj Dušan se nasmeši.
– On je moj saveznik.
– To znam, gospodaru.
Ćutali su neko vreme kad Oliver reče:
 – Ja sam nekoliko puta bio u njegovoj blizini ali nikako ne mogu da znam
ko je i otkuda je. Znam samo toliko da je odličan borac. Ima naročito jedan udarac
kopljem kome niko ne može da odoli.
– Imaš pravo, Oliveru. I meni je poznat taj udarac.
– Osim toga, ima tu još nešto, gospodaru.
– Da nisi nešto primetio na njemu?
– Jesam, gospodaru.
– Govori.
– Crni Vitez ima glas sličan tvome.
– Misliš?
– U tome sam potpuno siguran.
– To je zaista čudna slučajnost.
– Osim toga, on je i rastom sličan tebi.
– Ima mnogo ljudi koji su slični rastom tako da ih je u tom pogledu teško
razlikovati. A sad ostavimo Crnog Viteza. On je plemenit čovek, i moj prijatelj,
nego da se dogovorimo o rasporedu naše vojske.
Izgledalo je kao da je kralj Dušan namerno prešao na drugi razgovor.
Vojvoda Oliver nije tome pridavao nikakvu pažnju. To mu se učinilo sasvim
prirodno.
... Posle nekoliko dana hoda oni ugledaše neprijateljske predstraže, koje su
se nalazile na jednom brežuljku. Čim je predstraža ugledala Dušanovu vojsku, oni
se brzo vratiše u logor. Odmah zatim srpski vojnici začuše mnogobrojne trube,
koje su trubile na uzbunu.
Bilo je krajnje vreme da rasporede vojsku jer se nije znalo da neprijatelj neće
odmah na njih udariti.
U prvim redovima se nalazio Palman sa svojim oklopnicima. On se uvek
dragovoljno postavljao na najopasnija mesta. Bio je to veliki junak koji je u svemu
hteo da prednjači.
Na levom krilu nalazila se Miloševa četa, bivši hajduci Crnog Petra. Među
njima se nalazio i naš Borča, koji za ovaj pohod beše našao naročitu drenovaču.
Njegova nova batina bila je i dugačka, i teška. Jednim udarcem mogao je da sruši
po nekoliko ljudi.
Na desnom krilu nalazila se pešadija.
Bili su to većinom meropsi i sitna vlastela, ali odlično opremljena. Imali su
kratke mačeve i strele, a svaki peti po jedno dugačko i teško koplje. Njihovi štitovi
su bili naročito dobro izrađeni. Kralj Dušan ih beše poručio od jednog čuvenog
majstora iz Kotora, a plaćao ih je suvim zlatom.
 Tako postrojeni oni su očekivali da se pojavi neprijatelj.
Na to nisu morali dugo da čekaju.
Neprijateljskom vojskom je komandovao sam Jovan Kantakuzen. Ovog puta
beše iskupio svoje najbolje vojnike i sjajno ih naoružao. Nikako nije mogao da
zaboravi teški poraz koji je bio doživeo pre nekoliko dana, pa se nadao da će to
ovog puta da popravi.
Kralj Dušan je zajedno sa Oliverom i još nekoliko vojskovođa na konju
obilazio postrojenu vojsku pažljivo motreći na najmanju sitnicu. Njegovom
oštrom oku nije moglo ništa da promakne.
Utom iz šume, koja se nalazila na obližnjem visu, počeše izlaziti
neprijateljski strelci.
Išli su oprezno osvrćući se na sve strane.
Kako je vojska kralja Dušana bila vešto skrivena, neprijateljski strelci nisu
mogli odmah da je primete pa se počeše sasvim slobodno približavati. Išli su baš
onom delu na kome se nalazio kapetan Palman sa svojim oklopnicima.
Palman je stojao pored svog sinovca Georga i pažljivo posmatrao kretanje
neprijateljskih strelaca.
Ovi su dolazili sve bliže.
Kad su im se približili na stotinu koračaji, Palman dade znak svom sinovcu,
koji je stojao na čelu svoje čete.
Oklopnici pojuriše iz zaklona kao strela i napadoše strelce koji su bili tako
zbunjeni ovim iznenadnim prepadom da nisu imali vremena ni da spreme svoje
strele.
Nastade pravo kasapljenje.
Georg i njegovi oklopnici su ubijali neprijateljske strelce jednog za drugim.
Nemoćni da ma šta preduzmu u svoju odbranu oni su padali sa raspolućenim
glavama, a ostali pobegoše kud koji.
Kad su tako svršili s njima, Georg i njegovi drugovi se vratiše svojima, koji
ih dočekaše sa burnim uzvicima.
Nisu pretrpeli ni velike gubitke: za vreme borbe beše poginulo svega pet
oklopnika.
Utom odjeknuše trube sa neprijateljske strane. To je značilo da počinje nov
napad.
Srpski desetari se rastrčaše i spremiše sve što je bilo potrebno da se
neprijateljski napad odbije.
 Odmah zatim pojaviše se iz obližnje šume neprijateljski pešaci. Jurišali su
pravo mestu na kome se nalazila Miloševa četa. Željni boja, njegovi momci su
jedva čekali da se sukobe sa neprijateljem.
Pored Miloša se nalazio Borča. Držao je svoju drenovaču u desnici i jedva
čekao da njome pomiluje kojeg od protivnika.
Pešaka je bilo vrlo mnogo, a svi su bili odlično naoružani. Kantakuzen je
ovog puta uložio mnogo i novaca i truda samo da njegova vojska izvojuje pobedu.
Bivši hajduci Crnog Petra su stojali iza drveća i čekali da im se približe
neprijateljski pešaci. Bili su to iskusni borci koji su znali da čovek u ratu nikad ne
sme da prenagli. U borbama se mora biti strpljiv jer je i to jedan od mnogih uslova
da se dođe do pobede.
Neprijateljski pešaci su dolazili sve bliže.
Miloševi ljudi su stojali nepomično čekajući da im se sasvim približe. Sa
mačevima i kopljima u rukama oni su bili spremni da ih svakog trenutka dočekaju.
Već su se bili skoro sasvim primakli drveću, kad Miloš dade znak za napad.
Njegovi ljudi iskočiše iz zaklona pa se baciše na neprijatelja, koji se uopšte
nije nadao tom prepadu.
Borča se nalazio u prvim redovima. Vitlao je svojom drenovačom i obarao
neprijateljske vojnike, koji su mu bili na putu.
– Udri, Viteže od Gavrana, dovikivao je on Milošu, koji je imao pune ruke
posla.
Miloševi ljudi za čas probiše sredinu neprijatelja. Njihovom naletu niko nije
mogao da odoli. Sad su se trudili da opkole neprijatelja sa obe strane pa da ih
zarobe. To je inače uvek bila njihova taktika, koja nikad nije podbacila.
Miloš se borio i leteo na sve strane. Bodrio je svoje momke, ma da to nije
uvek bilo potrebno, i ličnim primerom pokazivao kako se bori. Mač u njegovoj
desnici bio je pravo strašilo za neprijatelja.
Odjednom iz šume, u kojoj su se do malo pre nalazili neprijateljski pešaci,
izlete odred konjice. Bili su to naročiti oklopnici, koje je Kantakuzen doveo iz
Vizantije.
Bili su sjajno naoružani. Njihovi novi oklopi su presijavali a naročito su
padali u oči njihovi dugački mačevi i koplja, koja su bila duža nego obično. I sami
momci kao da su bili naročito odabrani: svi kršni i razvijeni, kao od brega
odvaljeni.
Kad su neprijateljski pešaci ugledali pomoć, ohrabriše se pa udariše novom
snagom na Miloša i njegove ljude.
 Oklopnici, čim su izašli iz šume, uputiše se pravo na poljanu, na kojoj se
uveliko vodila borba.
Kapetan Palman je pažljivo posmatrao razvijanje neprijateljske konjice, kad
odjednom reče svom sinovcu, koji se nalazio pored njega:
– Biće čvrsta posla, sinovče.
– I meni tako izgleda.
– Nego, mi moramo priteći u pomoć Milošu i njegovim ljudima. Istina da su
oni hrabri, ali se ne mogu uhvatiti u koštac i sa pešadijom, i sa oklopnicima.
– Onda napred striče, dok ne bude dockan.
Vojvoda Jovan Oliver se baš u tom trenutku nalazio u blizini i Palman mu
reče šta je naumio.
Ovaj je odobrio jer je video da Palman ima potpuno pravo.
– Spremaj se pa napred, uzviknu tada kapetan Palman i oklopnici pojahaše
svoje konje koji su rzali kao da su bili željni boja.
Povrstali su se, podigli mačeve i koplja pa jurnuli ka čistinu.
Miloš i njegovi ljudi su se baš spremali da zauzmu drugi položaj ispred
neprijateljskih oklopnika, kad mu doviknu Georg:
– Ni brige te, Viteže od Gavrana! Sad će ti muka biti podeljena. Ti svršavaj
samo sa pešadijom, a oklopnike prepusti kama.
Tada Palman i njegovi ljudi jurnuše na neprijateljske oklopnike.
Prvi sudar je bio strašan.
Oklopi su zveketali a mačevi i koplja se ukrštali. Palman nije ni sanjao da će
naići na tako čvrstog neprijatelja. Kantakuzenovi oklopnici su zaista bili probrani
i odlični borci tako da se odmah videlo da se neće moći lako savladati.
Palman i njegov sinovac su se, po starom običaju, nalazili na najopasnijim
mestima.
Uzimali su učešća u najvećim gužvama dok su njihovi mačevi činili prava
čuda.
Naročito je Georg bio žestok. I inače plahovit, on je bezumno jurio u svaku
opasnost ni malo ne mareći za svoj život.
U poslednje vreme njegov stric ga više nije ni opominjao jer je video da to i
tako ništa ne pomaže.
Borba je postajala sve žešća.
Već su mnogi oklopnici ležali na zemlji, u lokvama krvi; već su mnoga
koplja bila prebijena, ali su se zato ostali borili kao sumanuti.
 Palmanova pomoć beše došla kao poručena. Istina da su se Miloš i njegovi
i bez njega dobro držali, ali im je bilo mnogo lakše.
Borča je bio sav zanet borbom. Pokazalo se, naime, da je njegova nova
drenovača odlična. Borča je bio čak uveren da nikad takvu nije ni imao. Sa pravim
uživanjem je vitlao njome i obarao neprijateljske vojnike, koji su se povlačili pred
njegovim žestokim udarcima.
Zanet borbom Borča je zalazio sve dublje među neprijatelje koji su se
povlačili pred njegovim naletom.
Miloš i ostali su tako bili zauzeti borbom da nisu ni primetili u kakvoj se
opasnosti nalazi Borča. On je jurio sve dalje i dalje od svojih prijatelja dok se
sasvim ne izgubi među njima.
Neprijatelji su odmah bili primetili da je Borča opasan protivnik pa su
gledali da ga na sve moguće načine savladaju.
To im je naposletku i pošlo za rukom.
U jednom trenutku, kad se on tome najmanje nadao, jedan konjanik mu priđe
s leđa pa ga napade. Napadu je sledovao snažan udarac koji ga skoro zaljulja.
Borča je bio vrlo snažan ali nije mogao da izdrži taj udarac.
– Uhvatite ga, povikaše neprijateljski vojnici pa se baciše na njega svom
silinom.
Borča se borio kao lav.
Znao je vrlo dobro šta ga čeka ako ga neprijateljski vojnici živog uhvate pa
se trudio svim silama da se iščupa od njih.
Još nekoliko neprijateljskih vojnika pade pod udarcima njegove strašne
batine, ali ipak sve to nije bilo dovoljno.
Neprijateljski vojnici su navaljivali na njega svom snagom.
Jednome od njih pođe za rukom da ga ponovo udari s leđa.
Taj udarac je bio tako jak da Borča oseti kako mu se mrači pred očima.
Izmanuo je još nekoliko puta svojom drenovačom, a tada je klonuo, kao
pokošen gorski jablan, koga je goroseča oborio svojom sekirom.
Bacio je još jedan pogled mestu, na kome su se nalazili njegovi drugovi koji
su se borili kao lavovi, zatim je zatvorio oči.
Nalazio se u dubokoj nesvestici i nije više znao šta se oko njega dešava.
Neprijatelji su triumfovali kad su videli da su savladali, svog najopasnijeg
protivnika, koji im je bio zadao toliko jada.
Odmah su ga uvezali debelim konopcima tako čvrsto da nije mogao ni da se
pomakne.
 Nekoliko njih ga odvukoše u pozadinu pa ga predadoše jednom visokom i
razvijenom desetaru na dalju brigu.
Neprijateljski vojnici su se borili još neko vreme kad se počeše povlačiti.
Srbima beše pristigla snažna pomoć tako da bi svaki dalji otpor sa njihove
strane bio uzaludan.
Srbi su ih gonili sve do šume.
Miloš se nalazio na čelu svoje čete i trudio se da ih dostigne da bi oslobodio
Borču, ali je sve bilo uzalud.
Neprijateljski vojnici su se već nalazili duboko u šumi, a počela je da se
spušta i noć.
– Moram osloboditi Borču, vikao je Miloš. Ko će sa mnom?
Javilo se odmah nekoliko njih.
Borča je bio omiljen među svim svojim drugovima. Svojom veselom naravi
on je umeo da zabavi sve vojnike tako da je umeo da unese vedrine i u najtežim
časovima.
Bilo se već skoro sasvim smrklo kad Miloš pođe sa četvoricom svojih
drugova u mračnu šumu, koja se nalazila nedaleko od njih.
Bili su naoružani mačevima i kopljima.
Miloš se nalazio na čelu malene čete, koja je bila gotova da zagazi i u smrt
samo da bi oslobodila Borču.
Noć je bila mračna tako da nisu mogli da vide ni prst pred okom.
Išli su oprezno provlačeći se između drveća i pazili na sve strane.
Neprijateljski vojnici su se svakako nalazili u blizini pa im je pretila u
svakom trenutku opasnost da ih napadnu.
Vreme je prolazilo a oni su zalazili sve dublje i dublje u šumu.
Nigde nisu mogli da primete nikog.
Bila je već blizu i ponoć kad jedan Milošev momak zastade pa reče:
– Pogledaj onamo, viteže. Kao da vidim neku vatru.
Momak je imao potpuno pravo.
Na priličnoj daljini, između granja, svetlucala je neka vatra.
Odmah se moglo videti da se ta vatra nalazi na neprijateljskoj strani.
– Samo oprezno, upozori Miloš svoje ljude pa pođoše u tom pravcu.
Što su dolazili bliže, mogli su sve jasnije da vide vatru koja je svetlucala
između granja.
 Ne potraja dugo pa su ugledali i neprijateljske vojnike, koji su se nalazili
oko vatre.
Moglo ih je biti oko deset.
Miloš i njegovi su počeli još pažljivije da se približavaju vatri.
Napred se nalazio Miloš.
Sa isukanim mačem u desnici on se oprezno približavao vatri ne skidajući s
nje pogleda.
Tako su joj se približili sasvim blizu.
 Posle izvesnog vremena mogli su da primete i nekog čoveka, koji je ležao
vezan nedaleko od vatre.
Odmah su mogli da vide ko je to: to je bio nesrećni Borča.
Miloš stade, što učiniše i ostali.
Njih je bilo deset. To još ništa nije značilo. Pretila je mnogo veća opasnost,
koju bi vrlo teško bilo ukloniti.
Ta opasnost se sastojala u ovome:
Ako neprijateljski vojnici primete Miloša i njegove momke da im se
približavaju, nije bilo isključeno da odmah ubiju Borču. U tom slučaju bi on bio
izgubljen.
Miloš odluči da se posavetuje sa svojim momcima šta da učini da bi spasli
Borču.
Momci su bili svi otresiti i razboriti tako da su potpuno mogli da shvate svu
ozbiljnost situacije, u kojoj se nalazio jadni Borča.
– Kako mislite da možemo spasti Borču, zapita Miloš najstarijeg momka,
koji je bio njegov stari ratni drug.
– Stvar je vrlo teška, odvrati ovaj.
– Poslušajte moj predlog, javi se jedan sredovečan čovek.
– Govori.
– Evo šta sam smislio: biće najbolje da se vratimo našim drugovima. Doći
ćemo sa još dvadesetak momaka i učiniti na njih prepad. Na taj način ćemo ih
zbuniti i uspeti u našem poduhvatu.
Miloš je pažljivo saslušao svog druga i kad je ovaj završio, on reče:
– Mudro si smislio. A sad dobro slušajte šta ću vam reći: ja ću sa dvojicom
momaka ostati ovde, a vi požurite natrag. Nađite velikog vojvodu Olivera pa mu
objasnite u čemu je stvar. Gledajte da se što pre vratite bar sa dvadeset momaka,
samo neka budu dobro naoružani, jer nije isključeno da će i ovima doći u pomoć
njihovi drugovi.
– Sve će biti u najboljem redu, Viteže od Gavrana.
– Samo požurite, jer našem Borči preti velika opasnost.
Odmah su pošli putem koji je vodio kroz šumu i ubrzo ih nestade među
drvećem.
Miloš je ostao sa svoja dva momka ne skidajući oka sa vatre, oko koje su se
nalazili neprijateljski vojnici.
Položaj, u kome se nalazio Borča, bio je još uvek nepromenjen.
 Ležao je i dalje vezan nedaleko od vatre.
Neprijateljski vojnici su jeli i obređivali se povećim vrčem, u kome se
svakako nalazilo vino.
Miloš se i protiv volje nasmeši.
Jadni Borča je bio veliki prijatelj dobrog zalogaja i dobre kapljice. Da je
znao kako se njegovi neprijatelji časte pored njega a na njega i ne misle, svakako
bi skočio i dograbio svoju drenovaču, koja je još uvek ležala pored njega.
Da vidimo o čemu su razgovarali neprijateljski vojnici, koji su zarobili
Borču.
Među njima se nalazio i jedan desetar, koji je vodio glavnu reč.
Bila je to razvijena ljudina, dugih brkova i smela izgleda.
On je svaki čas natezao vrč sa vinom i hvalio se svojim junačkim podvizima,
kojih je kao stari ratnik imao dosta.
Ostali vojnici su ga slušali bez daha jednostavno stoga što su ga se bojali pa
su morali da mu se dive već po samoj svojoj zavisnosti.
Odjednom desetar pogladi svoje junačke brčine, baci pogled na vezanog
Borču, koji je ležao nepomično, pa reče:
– Nego, i ovom našem prijatelju ćemo prirediti prijatno iznenađenje.
Neophodno je potrebno da prikažemo desetara još sa jedne strane, koja nije
našim čitaocima poznata.
Ogromni desetar je bio vrlo svirep čovek.
Naročito je voleo da muči zarobljene neprijateljske vojnike. Umeo je da
izmisli strašne muke, od kojih se i njegovim drugovima koža ježila.
On inače kao da je uživao u tim mukama.
Njegovi vojnici su odmah znali o čemu je reč i šta je hteo on da im kaže:
svakako je već bio i za Borču izmislio muke, kojima će. da ga umori.
Kad je video kako ga pažljivo slušaju, desetar nastavi:
– Ovaj naš plećati prijatelj nam je zadao dosta muke, pa je pravo da ga na
dostojan način i umorimo. Evo kako sam ja smislio: čim dođe sebi, prislonićemo
ga uz jedno drvo, zatim ga redom udarati njegovom rođenom batinom sve dok mu
duša ne izađe.
Njegovim momcima sve veoma svidela odluka njihovog desetara. I oni su
bili svi krvožedni ljudi pa su jedva čekali da se dadu na posao.
Čekali su samo da se Borča probudi da bi budan što više osetio muke.
Desetar tada priđe Borči pa podiže njegovu drenovaču, koja je ležala pored
njega.
 Podigao ju je i okrenuo nekoliko puta u vazduhu, zatim zavrte glavom.
– Snažan je kao bik, primeti on. – Drenovača je teška kao da je izlivena od
gvožđa. a on s njom rukuje tako lako i okretno kao da ima nekoliko funti.
I desetarovi momci su redom podizali Borčinu batinu i okretali je u vazduhu.
Njihov desetar je imao potpuno pravo.
Drenovača je bila tako teška da su je jedva okretali.
Desetar vrati batinu na svoje mesto, pa nastavi pričanje o svojim ratnim
doživljajima.
Za to vreme su Miloševi momci žurili da što pre stignu u srpski logor.
Noć je bila vrlo mračna i oni su išli pipajući, ali su ipak nekako odmicali.'
– Vraška pomrčina, reče jedan od njih.
Već su bili stigli na malu poljanu, koja se nalazila između šume i srpskog
logora, kad prvi odskoči pa reče svom drugu:
– Pazi! Ima nekog pred nama.
I ovaj zastade.
Iako je bilo mračno kao u rogu, oni su ipak mogli da nazru nekoliko mračnih
prilika, koje su stojale nedaleko od njih.
I nepoznati ljudi behu zastali primetivši Miloševe ljude.
Tada jedan od Miloševih ljudi zapita:
– Jeste li naši?
Prođe bez odgovora. Sad im je bilo jasno da su to neprijateljski vojnici.
Jedino nikako nisu mogli da razumu kako su dospeli na tu poljanu a da ih ne
primete srpski vojnici.
– Zaobilazi u desno. reče šapatom stariji Milošev vojnik svom drugu.
Morali su se skloniti da bi izbegli borbu, koja bi svakako poduže potrajala,
a oni su morali žuriti da bi spasli Borču, kome je pretila smrtna opasnost.
Taman su bili prešli nekoliko desetina koračaji kad pred njih ispade nekoliko
ljudi pa navališe na njih.
Ponovo im je bilo jasno da su to neprijateljski vojnici, koji im behu presekli
put.
Sad su morali hteli ne hteli da se upuste s njima u borbu.
Ozlojeđeni što neće stići na vreme u svoj logor oni su odbijali udarce a u isto
vreme napadali na neprijateljske vojnike, kojih je bilo oko desetak.
Tako su se borili uzmičući i dolazeći sve bliže kraju poljane.
 Tu je počinjala gusta stoletna šuma, u kojoj su se nalazili ulogoreni srpski
vojnici, i tu im nije pretila nikakva više opasnost.
Tako su se boreći se sve više približavali šumi.
Njihovo, međutim, čuđenje nije bilo malo kad su videli da i neprijatelj još
uvek prati.
Bilo je nerazumljivo da se oni nisu plašili mnogobrojne srpske vojske, koja
je svakog trenutka mogla na njih da navali.
Tako su već bili zašli i u šumu.
Njihovo čuđenje se još više povećalo kad su počeli tražiti očima logorske
vatre srpskih vojnika, a nigde nisu mogli da ih ugledaju.
Tada udvostručiše svoju snagu pa jurnuše na gonioce.
Zbunjeni njihovim snažnim naletom ovi ustuknuše, čime Miloševi ljudi
dobiše u vremenu pa jurnuše kroz gustu šumu, u koliko je to dozvoljavala
pomrčina.
Gonioci zastadoše i tako su oni sad nesmetano mogli da idu napred.
Prokrstarili su celu šumu ali nigde nisu mogli da pronađu nijednog srpskog
vojnika.
To je značilo da je vojska pošla napred, ko zna iz kakvih razloga, i ne
sačekavši njihov povratak.
Zbunjeni oni su se neko vreme okretali oko sebe ne znajući šta da preduzmu
kad odlučiše da se vrate natrag.
To su morali što pre učiniti jer se nije znalo da njihovom Borči nije već
zapretila ozbiljna opasnost, a u tom slučaju njihova pomoć će biti neophodna.
Tako su i učinili.
Vratili su se u širokom luku i pošli mestu na kome su ostavili Miloša i
njegova dva čoveka.
Put je bio vrlo težak.
Pomrčina kao da je postajala sve gušća i gušća, a počeo je da duva snažan
vetar koji ih je skoro bacao unatrag.
Na njihovu sreću usput se nisu ni s kim sukobili te im bar s te strane nije
pretila nikakva opasnost.
Tako su se posle mnogih teškoća naposletku dočepali šume u kojoj se
nalazio Miloš i njegova dva čoveka.
Još izdaleka su ugledali vatru, pored koje je ležao vezan Borča.
Miloš i njegovi su bili na istom mestu, na kome su ga i ostavili.
 Kad su mu saopštili da srpsku vojsku nisu mogli da nađu u šumi, Miloš se
uozbilji.
Ćutali su neko vreme. kad Miloš reče:
– Onda moramo sve uzeti na svoja leđa.
– Ništa nam drugo i ne ostaje.
– Posao će biti vrlo težak, pa moramo biti vrlo oprezni.
– Da li došao sebi Borča?
– Još nije.
– Onda još nije dockan, a sad brzo na posao.
Desno od njih vodila je jedna staza ivicom dosta duboke uvale.
Njome se moglo doći s leđa neprijateljskim vojnicima i preduzeti sve što je
bilo moguće da se spase Borča.
Pošli su odmah tom stazom i ne sluteći kakvoj se izlažu opasnosti.
Pomrčina je još uvek bila tako gusta da se ni prst pred okom nije video.
Taman su bili došli na polovinu puta kad začuše uzvik koji je parao srce.
Odmah su poznali da je to Borčin glas.
– Napred, uzviknu Miloš ne plašeći se da će ga čuti neprijatelji. – Našem
Borči preti velika opasnost.
Ubrzali su korake spotičući se o debla, koja su ležala rasuta po zemlji.
Tako su se opet približili jednoj grupici drveća kroz čije su granje mogli da
vide šta se dešava oko vatre.
To, što su na prvi pogled ugledali, bilo je dovoljno da se i njihova dosta tvrda
srca ispune jezom.
Četiri snažna neprijateljska vojnika držala su Borču vezanog pored same
vatre.
Borča se otimao iz sve snage, ali mu je to slabo pomagalo jer su ga vojnici
držali vrlo čvrsto.
Peti je imao u ruci usijanu šipku, koju je polako prislonio Borčinim očima.
Izgledalo je da se surovi desetar bio predomislio u pogledu načina mučenja,
koje je bio namenio Borči. Svakako je prvo hteo da ga oslepi a posle da ga
zajednički dotuku batinom.
Kad je Miloš video kakva opasnost preti Borči, koji će već posle nekoliko
trenutaka izgubiti očni vid, podiže mač pa jurnu na neprijateljske vojnike.
Za njim poleteše i njegovi ljudi gotovi da krenu u susret i najvećoj opasnosti.
 Upali su među vojnike kao bujica. Ovi su bili iznenađeni tim neočekivanim
prepadom pa se zbuniše.
Četiri vojnika, koji su držali Borču, pustiše ga pa se počeše okretati da
potraže svoje mačeve, koji su se nalazili nedaleko od njih.
I peti, koji je držao usijanu šipku skočio je i bacio vrelo gvožđe videvši u
kakvoj se nalazi opasnosti.
Miloš priđe desetaru, koji je još uvek sedeo pored vatre.
Desetar je skočio u poslednjem trenutku, kad je Miloš već hteo da ga
probode mačem.
Dvoboj između njega i Miloša bio je vrlo kratak.
Desetar se našao na zemlji sa probodenim grudima, u lokvi krvi.
Ostao je na mestu mrtav.
Milošu je bio posle toga prvi posao da oslobodi Borču.
Nije imao vremena da mu dreši konopce, kojima je bio vezan, nego ih raseče
mačem.
Borča nije u velikoj radosti i brzini ni zahvalio Milošu na toj zaista velikoj
usluzi, nego odmah zgrabi svoju drenovaču pa jurnu na neprijateljske vojnike, koji
su se već uveliko borili sa Miloševim ljudima.
– Udri žgadiju! – vikao je Borča i odmeravao strašne udarce na vojnike.
Ni ostali nisu sedeli skrštenih ruku.
I ta bitka je bila vrlo brzo završena.
Neprijatelj je bio dobrim delom pobijen, a preostali se dadoše u divlje
bekstvo.
Borča tek tada priđe Milošu, sav zadihan i krvav, pruži mu ruku pa poče:
– Oprosti mi, Viteže od Gavrana, što ti nisam odmah zahvalio što si me
spasao sigurne smrti. To činim sada. Dugujem ti rođenim životom.
– To mi je bila dužnost, odvrati Miloš. – Nego, treba da zahvališ i tvojim
drugovima.
Borča i njima stište ruku pa zapita:
– Kako naši? Jesu li na starom mestu?
Kad je Borča čuo da se Srbi ne nalaze više na starom mestu, jako se začudi.
– Kako to može da bude? – zapita on.
– To ni ja nikako ne mogu da razumem.
– Znači da su dobili naređenje za pokret?
– Svakako.
 – Valjda im nije zapretila ozbiljnija opasnost?
– To ne verujem, nego se svakako pojavio neprijatelj na drugoj strani pa su
pošli da ga iznenade i učine prepad.
– Ako je tako, onda je dobro.
– A sad hajdemo iz ove proklete šume da vidimo hoćemo li im nekako ući u
trag.
Pošli su nasumce, pravo na istok.
Išli su sve dok nije svanulo a nisu susreli nijednog neprijateljskog vojnika.
Tako stigoše na jednu visoravan, sa koje su imali na sve strane širok
horizont.
Sunce se baš dizalo iza gorostasnih planina.
Jutro je bilo divno a svež vazduh je mirisao. Oni su ga udisali punim
plućima.
– Ta koju ćemo sad stranu, zapita Borča.
– Moramo na jug. U tom pravcu je otišla i naša' vojska. Glavno je da smo
tebe spasli.
– Ah, gadovi jedni. Samo da mi padnu šaka. Osvetiću im se za sve muke
koje sam morao da prepatim.
Išli su celog dana a nisu naišli ni na kakav trag, koji bi ih odveo srpskoj
vojsci.
Baš su prolazili jednom dolinom kad ugledaše jednog ovčara, koji je stojao
na obližnjem brežuljku pored svog stada.
Bio je o postariji čovek ozbiljna lica, i Borča mu odmah priđe.
– Otkad stojiš na tom mestu, zapita ga Borča.
– Otkako je sunce ogrejalo.
– Da nije prošla ovuda naša vojska?
– Nije.
– Kako je to moguće?
– Nisam video nikakvu vojsku, viteže. Sa ovog mesta se nisam ni micao.
Video bih svakoga ko bi prošao ovim putem a naročito vojsku.
Borča se vrati Milošu pa mu reče šta je čuo od ovčara.
– Ti nikako ne mogu da razumem, primeti Miloš.
– Da nisu otišli putem koji vodi pored Proklete Vodenice?
– Sumnjam u to.
– Ja ipak mislim da su onuda udarili.
 – Iz čega to zaključuješ?
– Sećam se da je jednom prilikom vojvoda Oliver rekao da oklopljeni pešaci
Jovana Kantakuzena logoruju u šumi pored Proklete Vodenice. Tom prilikom je
rekao i to da bi najbolje bilo kad bi se naša vojska iskupila u blizini te vodenice.
Nedaleko od nje nalazi se dubok jaz obrastao korovom i travuljinom. Taj jaz bi
mogao da posluži kao odlična busija za naše vojnike, koji bi tada vrlo lako učinili
prepad na vojnike Jovana Kantakuzena.
– Imaš pravo. Sad sam se i ja setio da je o tome bilo reči.
– Onda kako misliš da učinimo?
– Evo kako: poći ćemo odmah putem koji vodi Prokletoj Vodenici. Meni je
ta staza vrlo dobro poznata. Ona vodi kroz jednu šumu koja počinje nedaleko
odavde. Ako nam se ne desi ništa neprijatno, stići ćemo vrlo brzo na mesto.
– Koliko će nam dana trebati da stignemo tamo?
– Najmanje pet.
– Zar toliko?
– Toliko. To je prilično velika daljina.
– Onda da pođemo odmah?
– Ne smemo odlagati. Ne zna se, uostalom, da neprijatelj nije ostavio za
sobom jaka odelenja, na koja bi mogli da naiđemo.
– Imaš pravo.
Odmah su se spremili za put.
I tako malena četa od šest ljudi krete na dugi i opasni put koji je krio za njih
mnoga iznenađenja.
Do večeri nije im se ništa naročito dogodilo.
Kako su išli skoro celoga dana, našli su u šumi jednu čistinu pa su odlučili
da na njoj zanoće.
Miloševi momci behu poneli i nešto jela. Večerali su na brzu ruku, odredili
momka koji će da stražari na smenu sa drugim, pa su odmah polegali.
Noć je bila tiha i vedra.
Uskoro se iza visokih planina počeo dizati pun mesec koji je svojim
avetinjskim sjajem osvetljavao okolinu.
Nedaleko od čistine, na kojoj su oni spavali, nalazio se jedan divlji
proplanak, sav obrastao divljom lozom.
U jednom kraju nalazio se kamenjar, pust i bez jedne travke.
Odjednom iza jednog velikog kamena iskrsnu neka senka, pa je odmah zatim
nestade iza drugog kamena, koji se nalazio odmah pored njega.
 Malo posle opet iskrsnu ta senka. Imala je oblik čoveka.
Stojao je neko vreme ispravljeno kad polako zviznu.
Ne potraja dugo kad iza drugog kamena ispade druga senka pa priđe prvoj.
– Šta je, zapita ovaj drugi.
– Lakše. Mogu da nas čuju.
– Zar ne spavaju?
– Jedan stražari, i taj je budan.
– Onda kako misliš?
– Rasporedi momke pa da ih odmah napadnemo. Moramo ih zbuniti.
– I ja sam tako mislio.
Tada počeše nicati iza okolnog kamenja naoružani ljudi, divljeg izgleda.
Odmah se moglo videti da su to vizantiski vojnici.
To je ustvari bilo zaštitno odeljenje Jovana Kantakuzena koje ovaj beše
ostavio za sobom da uhvati Miloša i Borču.
Bilo ih je više od dvadeset.
Kad su se povrstali, desetar im šapatom reče šta imaju da rade i ovi pođoše
u dugoj povorci, jedan za drugim.
Išli su pravo čistini na kojoj su spavali naši junaci.
Ovi nisu ni slutili šta im se sprema.
Momak, koji je bio na straži, baš je u tom trenutku gledao na drugu stranu
tako da ni on nije mogao na vreme da primeti opasnost.
Kao za nesreću i mesec beše malo pre zašao za planinu tako da je vladala
gusta pomrčina.
Neprijateljski vojnici su dolazili sve bliže i bliže.
Desetar je išao napred, sa isukanim mačem, a i ostali su bili naoružani
mačevima i dugim kopljima.
Desetar se već nalazio na nekoliko koračaji od stražara.
Između njih se nalazio samo jedan šibljak.
Desetar stade pa dade znak svojim vojnicima da budu spremni.
Ovi polako podigoše koplja.
U tom trenutku stražar se okrete kao da je bio osetio veliku opasnost, ali je
već sve bilo dockan.
Jedno koplje fijuknu kroz vazduh pa mu probode grudi. Klonuo je i ne
jauknuvši i na mestu ostao mrtav.
Tada ostali jurnuše na zaspale junake.
 Bacili su se na njih brzo kao strela i počeli ih stezati rukama.
Borča se prvi probudio. On je ležao po strani, pored svoje drenovače,
strašnog oružja, sa kojim nije mogao da se takmiči ni najbolji mač.
Borča je skočio kao tigar i dohvatio svoju batinu. ali je već sve bilo dockan.
Njegovi drugovi su bili već uvezani debelim konopcima. koje su
neprijateljski vojnici držali u pripravnosti.
Borča izmanu svojom batinom pa htede da odmeri prvi udarac, ali ga u istom
trenutku pogodi neprijateljsko koplje u slabinu. On stisnu zube da ne bi jauknuo
od oštrog bola, pa se zaljulja. Pao je kao pokošen hrast.
– Pobeda, začuše se uzvici neprijateljskih vojnika koji su skakali od radosti
što su tako lako savladali svoje najljuće neprijatelje.
Tada desetar zovnu jednog mladića pa mu reče:
– Podaj znak trubom.
Mladić je bio četni trubač pa odmah podiže trubu ustima. Dunuo je nekoliko
puta na ugovoreni način, kad se od planine ponovi isti znak. To su bili ostali delovi
njihove vojske, koji su čekali na taj znak.
– Čuli su nas, reče više za sebe desetar pa se zadovoljno nasmeši. Još danas
ćemo im suditi.
Ne potraja dugo kad se začu konjski topot, koji je odjekivao kao podzemna
tutnjava.
Već posle desetak minuta počeše iskrsavati iz pomrčine konjanici u teškim
oklopima.
Bila je to naročita Kantakuzenova garda, koju je on bio opremio svojim
sredstvima.
Vođa oklopnika potraži pogledom desetara, i kad ga je našao, zapita ga:
– Jeste li ih pohvatali?
– Jesmo, zapovedniče.
– Sve?
– Osim jednog, koga smo ubili.
– Da nije to Miloš ili Borča?
– Nije, zapovedniče. Poginuo je jedan običan vojnik. Mi smo naročito hteli
da ove glavnije uhvatimo žive i da ih predamo.
– To ste vrlo dobro učinili.
Tada zapovednik oklopnika naredi desetaru da potovare vezane srpske
junake na konje, što su ovi odmah učinili.
Uskoro svi krenuše planini, gde se nalazila Kantakuzenova vojska.
 Kroz noć je odjekivao tutanj kopita a oni su ličili na duhove, koji kao da lete.
Na samom podnožju gorostasne planine dizao se šator pod kojim je spavao
Kantakuzen.
Zapovednik oklopnika mu je doneo kratak izveštaj, našto Kantakuzen
klimnu glavom pa mu reče:
– Uvedite mi u šator Viteza od Gavrana. Da li je ranjen?
– Nije, ali je vezan. Da ga odrešimo?
– Ne - - to nije potrebno.
Kantakuzen je bio toliko „hrabar“ spram Miloša da je više voleo da
razgovara s njim vezanim...
Tada četiri vojnika skinuše Miloša s konja pa ga uvedoše pod šator, u kome
se već nalazio Kantakuzen.
Radi bolje sigurnosti u desnici je držao isukan mač spreman da se odbrani,
ako bi mu zapretila neka opasnost, mada o njoj bar zasada nije moglo biti ni reči.
Miloš je stao pred njega i pogledao ga pravo u oči.
Tada Kantakuzen dade znak vojnicima da izađu. Kad su ovi izašli, on se
odmače jedan korak, – opet zbog što veće sigurnosti, – zatim odmeri pogledom
Miloša od glave do pete pa mu reče podrugljivo:
 – Dakle ipak smo se susreli, viteže.
– Nažalost, gospodine junače, blagodareći podmuklom napadu tvojih
vojnika.
– To je sporedno, glavno je da se ne nalazim u tvom položaju a ti u mom.
– Šta će ti taj mač u ruci, viteže? Zar me se i vezanog bojiš?
– Ne plašim te se ni najmanje nego znam da si podmukao, pa moram da
budem oprezan.
– Kukavico! O podmuklosti može biti reči samo kod tebe. Ali nemoj da
pomisliš da sam se uplašio. Nalazio sam se ja i u većim opasnostima pa sam
iznosio živu glavu, a nadam se da će mi to i ovoga puta poći za rukom.
– Bogami, neće! Ovoga puta ću se lično pobrinuti da i tebe, i tvoje drugove
što sigurnije pošaljem pravo u pakao. Inače ti mogu reći samo toliko da sam tebi i
tvojim drugovima spremio lepu smrt. Bićeš iznenađen kad vidiš na koji ćete način
umreti.
Miloš je bio vrlo hrabar čovek i nikada se nije plašio smrti. Ipak ovoga puta
on oseti kako mu laka jeza prolazi celim telom. Poznavao je vrlo dobro bezdušnog
Kantakuzena i znao je da je on njemu i njegovim drugovima pripremio strašnu
smrt. Umoriće ih svakako najvećim mukama...
Tada Kantakuzen udari dlanom o dlan našto uđoše vojnici, koji su bili
dopratili Miloša.
Stali su mirno očekujući naređenje svog gospodara.
– Vodite ga među ostale, naredi im on kratko.
Kad je ostao sam pod šatorom, Kantakuzen opet udari dlanom o dlan našto
se pojavi jedan od njegovih mnogobrojnih momaka.
– Zapovedajte, gospodaru, javi se on.
– Zovni mi satnika Ahila, naredi. mu Kantakuzen.
Satnik Ahil je bio desna ruka Jovana Kantakuzena.
Razvijen kao div on je raspolagao strašnom snagom, a pored toga je bio vrlo
krvoločan i bezdušan. Grubo je postupao i sa svojim vojnicima koji su ga mrzeli
iz dubine duše i samo čekali pogodan trenutak da mu se osvete.
– Odlučio sam da odmah svršim sa zarobljenicima, Ahile, reče Kantakuzen
svom pomoćniku.
– Tako i treba, gospodaru.
– Ne znam samo kakvom smrću da ih umorim?
– Hoćeš li neke naročite muke, gospodaru?
 – Najveće koje se uopšte mogu zamisliti.
Satnik malo poćuta pa reče:
– Onda bih ti ja nešto savetovao, gospodaru.
– Da čujem.
– Treba ih žive zakopati pa zasuti kamenjem. Tako će umirati svakog
trenutka i završiti život u najvećim mukama.
– Dobro si se setio, Ahile. Onda odmah naredi ljudima da se kopaju rupe.
Gde misliš da ih zakopamo?
– Nedaleko od onog kamenjara.
– Dobro. Onda preduzmi odmah sve što je potrebno. Nemoj da mi neki
umakne.
– Ne brini, gospodaru. Ti znaš da sam ja vešt u tim stvarima. Ne može se
dogoditi nikakvo čudo koje bi ih moglo spasti.
Posle tog razgovora Ahil pozdravi svog gospodara pa izađe iz šatora.
Odmah je našao nekoliko ljudi, odveo ih do kamenjara i naredio im da
kopaju žive grobove.
Ovi su se odmah dali na posao tako da su rake bile iskopane još pre nego što
je svanulo.
Satnik je lično nadgledao kopanje raka i kad je sve bilo završeno, otišao je
Kantakuzenu da ga o tome izvesti.
Kantakuzen je bio vrlo zadovoljan što je sve bilo tako brzo svršeno.
– Da ih odmah zakopamo, gospodaru, zapita ga satnik.
– Odmah.
– Biće urađeno sve kako si naredio, gospodaru.
Oštar pozdrav i satnik izađe napolje.
Miloš, Borča i tri momka su ležali na ivici jedne šume, koja je odmah tu
počinjala.
Borča se osećao vrlo rđavo. Rana, načinjena u slabinu bila je prilično duboka
i teška. Osećao je strahovitu žeđ ali niko od neprijateljskih vojnika nije hteo da se
smiluje na njega i da mu doda malo vode.
– Jadni Borčo, reče mu Miloš glasom punim saučešća.
Borča samo stisnu usne koje su bile crne i ispucane.
Tada im priđe satnik sa nekoliko momaka pa ih povedoše kamenjaru, koji
se nalazio nedaleko odatle.
Išli su opkoljeni vojnicima bez roptanja. Bili su tako čvrsto upetljani da nisu
mogli ni da se pomaknu. Svaki otpor sa njihove strane bio bi uzaludan.
 Kad je ugledao iskopane rake, Miloš reče Borči, koji se jedva vukao pored
njega.
– Ovog puta smo najozbiljnije nastradali.
– To vidim i sam.
– Hoće žive da nas zakopaju.
– Hej, da mi je nešto moja pusta drenovača u rukama i da sam slobodan!
Drukčije bih se s njima razgovarao!
– To i ja mislim, ovako nam nema pomoći.
Vojnici su ih doveli sasvim do raka, koje su imale dubinu čoveka.
Nedaleko odatle nalazila se i gomila kamenja, kojim su imali da budu zasuti.
– Spuštaj ih u rake, naredi tada satnik svojim vojnicima.
Tada se u jadnim ljudima svom silinom probudi poslednji grč života. Iako
to nije imalo nikakvog smisla, oni kao po dogovoru odlučiše da se odupru.
Bilo im je jasno kakvim će biti izloženi mukama. A u svima njima je bujao
život!
Borča nije više osećao nikakve bolove od svoje rane.
Kad mu je prišao jedan neprijateljski vojnik da ga povede iskopanoj jami,
on ga udari nogom u stomak tako snažno da ovaj odlete na nekoliko koračaji
odatle.
Isto tako se proveo i njegov drug, koji mu beše pritrčao u pomoć.
Tada ostali navališe na Borču da ga savladaju.
Odjednom Borča oseti da mu je desna ruka slobodna. U prvi mah nikako
nije to mogao da razume. Konopac, kojim je bio uvezan, počeo je iznenadno da
popušta. Svakako od udarca, koji beše zadao neprijateljskom vojniku.
Borča napreže i ostatak svoje snage pa oslobodi i levu ruku.
Kad se osetio slobodnim, on pogleda oko sebe. Odmah je našao što je tražio:
na nekoliko koračaji od njega ležao je jedan dugačak mač, koga jedan od
neprijateljskih vojnika beše malo pre ispustio.
Pre nego što su mogli u tome da ga spreče, Borča priskoči maču, podiže ga
pa jurnu na napadače.
Ovi se zbuniše. Nisu se ni najmanje tome nadali.
Borča je vitlao mačem kao da je bio potpuno zdrav i obarao neprijateljske
vojnike. Ovi ustuknuše.
Kad ih je malo suzbio, Borča priđe Milošu pa mu preseče veze, kojima je
bio vezan. Miloš, onako goloruk, skoči jednom vojniku pa mu jednostavno ote
mač iz ruku.
 Njihov položaj se beše mnogo popravio.
Dok je Miloš jurišao na neprijatelja, koji je već i tako bio zbunjen, Borča je
oslobađao ostale momke.
To mu je za kratko vreme i pošlo za rukom.
Satnik je besneo.
Psovao je na sva usta i naređivao svojim ljudima da pređu u napad, ali ovi,
kako je izgledalo, nisu bili za to ni najmanje raspoloženi.
Već mnogo njihovih drugova ležalo je u lokvama krvi pa su znali da će se i
oni tako provesti.
Tako su odagnali vojnike prilično daleko od kamenjara.
Tada se Miloš okrete svojima pa viknu:
– Natrag! Moramo se spasavati jer vidim oklopnike. Oni su na konjima pa
ne možemo s njima prihvatiti borbu.
Bacili su još jedan pogled na neprijatelja pa se uputili natrag žureći što su
mogli bolje.
Za nekoliko trenutaka pretrčali su preko kamenjara pa se počeli spuštati
strmom padinom, koja je vodila potoku.
Znali su da oklopnici neće moći tuda da ih gone.
Tako su se dočepali potoka, čija je obala bila obrasla šibljem i visokom
travuljinom.
Skriveni mogli su da se povlače dalje neopaženi.
– Samo brzo, reče Miloš. Borča! Kako se osećaš?
– Ne brini za mene. Doživeo sam i gora vremena.
Sunce je već bilo odskočilo sa dva koplja kad se oni zaustaviše u jednom
šibljaku koji je bio tako gust da ih niko tu ne bi mogao da primeti.
Borča se nalazio na izmaku svoje snage. Po celom njegovom držanju se
videlo da oseća strahovite bolove.
Sav zelen u licu on se spusti na travu pa zatvori oči.
– Mogli bi da odemo do obližnje vodenice, reče jedan od momaka. Tamo
ćemo moći da ukažemo Borči pomoć.
– Gde je ta vodenica, zapita Miloš.
– Odmah iza one šume.
– Onda da prenesemo Borču.
Jednostavno su ga podigli i poneli.
Borča je samo ječao. Bilo mu je zaista teško.
 Brzo su stigli do vodenice, koja je bila stara i zapuštena te je izgledalo kao
da u njoj nema ni žive duše.
Mladić je međutim, tvrdio da u vodenici živi jedan starac koji se razume u
lečenju.
Dok su vremena bila mirna, njemu su dolazili bolesnici iz najudaljenijih
predela i tražili pomoći.
Kad su došli u neposrednu blizinu vodenice, mladić viknu:
– Hej, starče, jesi li tu?
Ne potraja dugo kad se otvoriše vodenična vrata i na njima se pojavi jedan
starac duge, sede brade i brkova. Bio je vrlo visok i još krepak.
Čim je video ranjenog Borču, koga su njegovi drugovi držali na rukama,
znao je šta je posredi.
– Ovamo, deco, reče on pa im pokaza rukom na jednu stazu, koja je vodila
vratima.
Čim su uneli Borču u vodenicu, starac ga pažljivo položi na gomilu asura pa
ga poče skidati.
Pregledao je pažljivo ranu, zatim prišao jednom sanduku, koji je ležao u
jednom uglu, otvorio ga pa počeo da vadi iz njega neke trave, koje su puštale oštar
miris.
Položio je trave na jednu dasku, zatim je doneo u legen vode, ovlažio trave
i stavio Borči na ranu. Odgore je položio čistu krpu, koju je isto tako izvadio iz
sanduka.
Borča je ležao nepomično sa zatvorenim očima i samo ječao.
Starac ga je posmatrao nekoliko trenutaka, zatim se odmače pa priđe Milošu,
koji ga zapita:
– Kako ti izgleda, starče?
– Misliš da će se moći izlečiti?
– Rana je vrlo teška, viteže.
– Pokušaću sve što znam.
Tada se starac opet vrati Borči pa ga uvi jednim starim ogrtačem.
– Vi svakako dolazite iz boja, zapita ih on zatim.
Miloš mu je ukratko ispričao šta im se dogodilo.
– Sad tražimo našu glavnu vojsku, završi on.
– Tražite vojsku? Srpska vojska je otišla pravo na Solun, i to zaobilaznim
putem.
– Ti si je video?
 – Svojim rođenim očima. A sad da se malo pobrinem i za vas. Vi ste i
umorni, i gladni. Prvo se potkrepite jelom, a tada snom. Ovde se nalazite u
bezbednosti. Mene niko ne dira, a ni vas nije niko video kad ste došli ovamo.
Rekavši to starac ode u jednu pregradu odakle se brzo vratio sa povećim
butom suve ovčetine, zastrugom sira i jednom pogačom. Sve to je stavio na jednu
šarenicu i rekao:
– Jedite, gospodo. Osećajte se kao kod svoje kuće. Ja sam star čovek pa sam
mnogo što šta preturio preko glave. Ko će vas ugostiti ako neću ja.
Miloš i njegovi momci su bili vrlo gladni pa se odmah prihvatiše. Jedino im
je bilo žao što i Borča ne može da jede. On je i dalje ležao nepomično i potmulo
ječao.
Kad su jeli, starac opet uđe u pregradu pa se ubrzo vrati odande sa povećim
vrčem.
Vrč je bio pun vina.
Vino je bilo odlično.
Kad je Miloš spustio grlić sa svojih usta, on baci pogled u Borču pa reče više
za sebe, ali ipak dovoljno glasno da su mogli i ostali da ga čuju:
– Siromah naš Borča. Šteta što ne može i on da proba ovo vino, koje je zaista
odlično. Pravo župsko.
– Možda bih i mogao da ga probam, začu se nečiji glas.
Svi pogledaše u Borču, koji se smešio. To beše on rekao.
– Kako ti je, zapita ga Miloš.
– Mnogo bolje.
– Znači da su trave učinile svoje, obrati se Miloš starcu.
Ovaj samo sleže ramenima pa odvrati:
– Tako i meni izgleda.
Starčeve trave su zaista pomogle Borči, koji se sad smešio i veselim
pogledom posmatrao svoje drugove, koji su bili beskrajno srećni što mu je bilo
bolje
– Hoćeš li malo da jedeš, zapita ga Miloš.
– Pokušaću, samo mi podignite uzglavlje jer još sam malaksao.
Podigli su mu glavu i podmetnuli jednu gužvu slame tako da je sad Borča
sedeo. Zatim su mu dodali pečenja, sira i pogače, što je on u slast pojeo.
– A sad da probamo to vino, reče Borča pa se nasmeši. Ono će me sasvim
izlečiti, to jest, ako je dobro i ako ga ima dovoljno.
 – Imam ga koliko ti je potrebno, odvrati starac. Neka ti samo bude na
zdravlje.
Borča je dobro povukao iz vrča. Kad je spustio vrč, on uzviknu glasom koji
je imao svoju staru svežinu:
– Viteže od Gavrana i gostoljubivi domaćine! Mislim da ću već sutra moći
da krenem s vama na put. A sad me pustite da malo prodremam.
Miloš dade znak svojim momcima pa odmah zajedno s njima izađe iz
vodenice.
Borči je zaista bio potreban odmor pa su hteli da ga ostave samog.
S njima je izašao i starac.
Starac se jednako smešio i bio vrlo zadovoljan što su njegove trave pomogle
bolesniku. On je inače bio vrlo dobar čovek. Lečio je bolesne i nevoljne badava,
bez ikakve nagrade, usled čega su ga voleli svi ljudi iz okoline.
Zastali su na ivici jaza, odakle se pružao divan izgled na okolne planine.
– Znao sam da će mu pomoći moje trave, poče starac. One pre svega isteraju
iz ranjenoga groznicu, a to je najvažnije. Groznica u sličnim prilikama obično
ubija i bolesniku nema spasa.
Dan je bio topao i sunčan.
Nad njima se širilo plavo nebo, koje nije imalo nijednog oblačka.
Planinom je duvao svež povetarac koji je mirisao na borovinu.
Odjednom jedan momak pogleda niz padinu pa reče:
– Ne znam da li me varaju oči, ali kao da sam primetio nekog u onom
šibljaku.
– Da ti se nije to pričinilo, zapita starac.
– Ne bih rekao.
– Da vidimo ko to može da bude.
Pošli su oprezno niz padinu, sa mačevima u rukama, koji su presijavali na
suncu.
Šibljak se nije nalazio daleko, a bio je vrlo gust.
Tako su mu došli sasvim blizu.
Zastali su pred šibljakom i počeli da ga ispituju pogledom.
Starac je za to vreme stojao na ivici jaza da se nađe pri ruci Borči, ako bi mu
nešto zatrebalo.
–Da se ipak nisi prevario, obrati se Miloš onom momku.
– Nisam. Video sam sasvim jasno.
 – Kad je tako, onda da pretražimo ceo šibljak, reče Miloš.
Tako su i učinili.
Taman su hteli da zađu u njega, kad iz šibljaka izlete jedna strela pa prelete
iznad njihovih glava. Srećom imala je širok luk pa se zabola u jedno drvo, koje se
nalazilo na obali potoka.
Za njom dolete još nekoliko strela, ali ih nijedna nije ni okrznula.
– Za busije, komandova Miloš i svi pojuriše za okolno drveće koje je bilo
prilično debelo te je moglo da posluži kao odličan zaklon.
Zaklonjeni za drveće oni su čekali da vide šta će se dalje dogoditi.
Svima je bilo jasno da su se u šibljaku nalazili neprijateljski vojnici, koji će
ih uskoro napasti još većom žestinom.
U tome se nisu ni prevarili.
Ne potraja dugo kad se granje šibljaka razdvojiše i među njima se ukaza
bradato lice jednog neprijateljskog vojnika.
– Udri ga kopljem, reče šapatom Miloš jednom svom momku, koji se nalazio
baš pored njega.
Momak je bio odličan strelac. Odmah je potegao kopljem i bacio ga
strelovitom brzinom. Koplje je pogodilo neprijateljskog vojnika pravo u grudi.
Ostao je na mestu mrtav.
Posle njegove pogibije zavlada tišina. Izgledalo je kao da se neprijateljski
vojnici dogovaraju na koji način da dođu glave Milošu i njegovim ljudima.
Vreme je prolazilo a situacija se nije menjala.
Miloš, koji je bio najbliži šibljaku, odjednom začu neko klokotanje slično
šumu vode koja nadolazi. Počeo je da se osvrće oko sebe nemajući ni pojma šta to
znači.
Klokotanje su čuli i njegovi momci koji su se isto tako osvrtali na sve strane
ali nisu mogli da primete ništa.
– Pogledajte šibljak, uzviknu odjednom jedan od Miloševih momaka.
Svi pogledaše u pokazanom pravcu i njihovom čuđenju nije bilo kraja kad
su videli da je šibljak pun vode koja je brzo nadolazila i rasla neverovatnom
brzinom.
Tada začuše iz šibljaka uzvike i psovke, zatim zveket oružja. Niko od njih,
međutim, nije ni slutio šta se u šibljaku dešava.
Neprijateljskih vojnika je bilo prilično. Svi su bili skriveni u šibljaku gde su
očekivali pogodan trenutak da se bace na svoje protivnike.
Taman su hteli da pređu u napad, kad u šibljak počela da juri sa svih strana
voda. Dolazila je takom brzinom da im je uskoro došla skoro do kolena.
 Najgore je bilo to što je zemljište u šibljaku i tako bilo glibovito, a
nadolaskom vode glib je postao još dublji. Pretila im je ozbiljna opasnost da se
zaglave u blatu, što bi za njih značilo pravu propast.
– Natrag, naredi im njihov zapovednik i oni se počeše na brzu ruku povlačiti
iz šibljaka.
Voda je sad jurila na njih kao prava bujica.
Kad su videli da će zaglaviti, oni pobacaše oružje da bi se samo što pre spasli
opasnog mesta.
Tako su se nekako izvukli iz šibljaka i počeli penjati uz padinu. Oružje behu
zadržali samo nekoji vojnici, dok ga ostali behu pobacali samo da bi mogli što
brže da trče.
Taman su bili stigli do polovine padine kad se začu zveket oružja i nečiji
koraci. Odmah zatim iz obližnje šumice ispade četiri naoružana čoveka koji se
baciše na njih svom silinom.
To su bili ustvari Miloš i njegova tri momka.
Nastade strahovita seča iz koje nijedan neprijateljski vojnik nije izvukao
živu glavu.
Evo šta je bilo ustvari:
Kad je stari vodeničar video kakva opasnost preti Milošu i njegovim
ljudima, podigao je jednu naročitu branu, kojom je bio zatvoren vodenični jaz tako
da se ogromna količina vode sručila pravo u šibljak.
Voda je jurnula takom silinom da neprijateljski vojnici videše da im ne
preostaje ništa drugo nego da se spasavaju bekstvom.
Šta je dalje bilo, – to je čitaocima poznato.
Miloš je bio zadovoljan kad mu je stari vodeničar ispričao na koji je način
spasao i njega, i njegove momke.
Zahvalio mu je od srca, a starac se samo smešio. On se uvek radovao kad bi
mogao nekome da učini neku uslugu.
– Mnogo si učinio za nas, dobri starče, reče Miloš vodeničaru. Bićemo ti
večiti dužnici.
Starac samo odmahnu rukom pa reče:
– Dužnost nam je da se uzajamno pomažemo. Ako baš hoćeš, mogao bi da
mi se odužiš na jedan način.
– Vrlo rado, samo mi reci o čemu se radi.
Starac malo poćuta pa nastavi:
– Javi mi kad bude krunisanje našeg kralja Dušana za cara. Eto to je sve što
tražim od tebe
 – Ako budem donde živ, javiću ti.
– Krunisanje će svakako biti izvršeno u Skoplju?
– Svakako.
– Želja mi je da još to vidim, pa odmah zatim mogu umreti.
– Ta će ti želja biti ispunjena.
Starac opet malo poćuta, pa nastavi ozaren nekim čudnim sjajem, koji mu je
blistao na licu:
– Mnogo je Srbin prepatio, i suviše. Ja sam star čovek pa ovako na izmaku
života mogu da predosetim mnoge stvari, što možda drugi ne mogu. Ja vidim
srpsku državu kako se razvija i cveta i postaje sve snažnija. Doći će vreme kad
ćemo zagospodariti svim našim zemljama i postaćemo taka sila da nas niko na
svetu neće moći da savlada.
Dok je govorio, starac je gledao nekud u visinu te je izgledalo kao da je
nadahnut.
Sav ustreptao Miloš ga je slušao, i kad je starac završio, on mu priđe pa mu
reče:
– Dopusti mi, seda starino, da ti poljubim tvoju smežuranu ruku.
Starčevu ruku su poljubili i Miloševi momci, a starac ih je blagoslovio sa
rečima:
– Budite sretni i blagosloveni, deco moja. Pođite vašim teškim putem i
molite se Bogu za zdravlje našeg dičnog kralja Dušana, koji će učvrstiti temelje
naše države tako da više nikakva sila na svetu neće moći da je razruši.
Tada pođoše u vodenicu da vide kako je Borči.
Kad su došli na vrata, oni baciše jedan pogled na mesto, na kome su ga
ostavili.
Mesto je bilo prazno.
Uplašeni da mu se nije nešto dogodilo oni ga počeše tražiti pogledom kad
začuše jedan glas, koji im je bio vrlo dobro poznat:
– Ništa ne brinite za mene. Sasvim mi je dobro. Nadam se da se naš
gostoljubivi domaćin neće ljutiti što sam se opet malo prihvatio.
Borča se nalazio iza pregrade i slatko jeo ostatak ovčijeg buta zalivajući
svaki zalogaj vinom.
– Samo jedi, reče mu starac. To je znak da si potpuno ozdravio.
Borča je brzi završio jelo, zatim reče:
– Sad samo da nađem za sebe oružje, pa možemo dalje.
Krepkim korakom, kao i ranije, Borča je otišao u šumu da nađe neku batinu.
 To je ubrzo i našao.
Ovog puta on beše izabrao batinu još dužu nego ranije. Bila je tako teška da
je bilo pravo čudo kako je mogao s njom da vitla. Okrenuo je nekoliko puta oko
sebe, zatim udario njome prilično debelu mladicu, koja je pukla kao da je bila
presečena.
– Dobra je, reče on zadovoljno. Nadam se da ću njome zadati neprijatelju
još više jada nego dosad.
Tada se poče spremati za put. Odlučili su da pođu još iste večeri kako bi što
pre sustigli srpsku vojsku, koja se, po starčevom računu, nije mogla nalaziti
daleko.
Tako se približavalo i veče, kad je trebalo da pođu.
Starac im beše spremio dovoljno životnih namirnica, a i nekoliko vrčeva
vina, čemu se obradovao naročito Borča.
Oproštaj je bio vrlo dirljiv. Starac ih je ispratio sa suzama u očima i gledao
za njima sve dok nisu nestali u sumraku, koji je postajao sve gušći.
Tada se vratio u svoju vodenicu da nastavi svoj pustinjački život, na koji se
beše već sasvim navikao.
Miloš, Borča i njihovi momci su bili raspoloženiji nego ikada. Najviše su se
radovali što je Borča opet stao na svoje noge. Svaka bitka bila je kudikamo
sigurnija kad bi se Borča u nju umešao.
Trave starog vodeničara imale su zaista čudotvornu moć: nije uopšte više
osećao nikakve bolove. Koračao je snažnim korakom kao i njegovi drugovi.
... Da ostavimo malenu Miloševu četu pa da se vratimo srpskoj vojsci, koja
je već uveliko nastupala Solunu.
Vojska Kralja Dušana još uvek je prolazila kroz klance i gudure. Imali su da
se uhvate u koštac sa mnogim teškoćama, jer su tada putevi bili skoro neprohodni.
Naročito je bilo teško za Palmanove oklopnike. S vremena na vreme morali
su da priređuju odmorišta da bi se njihovi konji što bolje odmorili.
Ipak su išli napred i dolazili sve bliže cilju.
Jedne večeri veliki vojvoda Jovan Oliver odluči, da se ulogoruju na padini
jedne gorostasne planine i da tu prenoće.
Planina je bila obrasla stoletnom hrastovom šumom, koja je bila skoro
neprohodna.
Kad je mesto za prenoćište bilo izabrano, trube odmah objaviše odmor i
vojnici počeše ostavljati svoje oružje.
Jelonoše su odmah naložile vatru i počeli da peku pečenice.
 Vojvoda Oliver je leteo na svom konju oko logora i razmeštao stražu da ih
ne bi ko iznenadio.
Naročitu pažnju je obratio ulazu u klanac, gde je bio jedini slobodan pristup.
 Vremena su bila mutna, a predeo divlji i brdovit pa su morali računati i na
razna iznenađenja.
Na ulazu u klanac Oliver je lično postavio stražu, koja se sastojala od deset
dobro naoružanih ljudi.
Njihov desetar je bio jedan sredovečan čovek sa licem punim ožiljaka, –
tragovi od mnogih rana, koje beše dobio u raznim borbama.
– Budite oprezni, reče Oliver desetaru, koji je stojao pred njim. Stražarićete
do prvih petlova, kada ćete dobiti smenu.
– Budi spokojan, vojvodo, reče mu desetar čvrstim glasom. Ja sam uvek
savesno vršio svoju dužnost, pa ću to činiti i u buduće.
Vojvoda Oliver obuhvati još jednim pogledom klanac zatim se uputi mestu
na kome se nalazio šator kralja Dušana.
Kralj Dušan je sedeo pod šatorom i spram zapaljene sveće, koja je bila
zadenuta u lovački rog, listao neke požutele pergamente.
Kad se Oliver pojavio na ulazu, on podiže glavu pa zapita:
– Da li je u redu, Oliveru?
– Sve, gospodaru.
– Misliš da na ovom mestu nećemo doživeti nikakvih iznenađenja?
– Nikakvih, gospodaru. Jedini prilaz je onaj klanac ispod šume, ali sam onde
postavio jaku stražu, sastavljenu od naročito odabranih ljudi.
– Ko im je desetar?
– Mladen Bogavčić, gospodaru.
– Bolji izbor se ne bi mogao ni zamisliti. Poznajem vrlo dobro Mladena.
Hrabar i iskusan ratnik koji ume da se snađe i u najvećim opasnostima.
– Zato sam ga i postavio onde, gospodaru.
Kralj Dušan se malo zamisli pa reče, zagledan u sveću, čiji se plamen
povijao.
– Mislim da smo sve predvideli i proračunali za naš veliki pohod, Oliveru.
Imamo dovoljno vojnika svih rodova oružja. Momci su nam dobro opremljeni, a i
hranom smo odlično snabdeveni.
– Sve je predviđeno, gospodaru. Za našu vojsku se sada može reći da je
odlično opremljena u svakom pogledu i da je nepobedna.
– To sam samo hteo da te pitam, Oliveru, a sada te molim da me ostaviš
samog. Boli me glava. Da, još nešto. Da li se vratio Miloš sa svojima?
– Još nije, gospodaru.
 – To me brine. Bojim se da ih nije zadesila neka nesreća.
– Zaista su dugo ostali.
– Kako bi bilo kad bi im poslali malu četu u sretanje?
– To bi zaista trebalo učiniti, gospodaru.
– Onda uzmi još to na sebe pa otpočini.
– Hoću, gospodaru.
Kralj Dušan otpusti vojvodu Olivera pa ostade sam pod šatorom.
I momčad se već uveliko spremala na počinak i oko njega ubrzo zavlada
grobna tišina.
Iako ga je bolela glava, kralj Dušan nije ni mislio na počinak.
Ustao je i počeo da hoda gore dole razmišljajući o svemu što beše doživeo u
poslednje vreme.
Događaji su se razvijali velikom brzinom.
Doživeo je razna iznenađenja, kojima se uopšte nije nadao.
Odjednom se gorko nasmeši. Setio se svog susreta sa Marijom
Paleologovom.
Njemu su radili o glavi... To je bilo više nego izvesno. On je smetao na
prvom mestu podlom Siniši, koji je još uvek hteo da se dočepa kraljevskog
prestola.
Dugo je hodao pod šatorom kad ga naposletku savlada san i on odluči da
legne.
... Na ulazu u klanac, gde je bila postavljena naročita straža, vladala je
grobna tišina.
Vojnici desetara Mladena stojali su zaklonjeni iza debelog drveća i pažljivo
gledali na sve strane pazeći da im se neko ne približi.
Sam desetar je sedeo na vrhu jedne stene, sa mačem u desnici. Sokolovim
okom je gledao pred sebe. U njemu je osećaj dužnosti bio tako snažno razvijen, da
na san uopšte nije ni mislio.
Vreme je prolazilo.
Desetar je baš gledao u pravcu jedne ogromne bukve, čije se grane behu
nadvile nad kamenje, kad primeti neku senku koja iskrsnu pod bukvom pa je
odmah zatim nestade u čestari.
Mladen naglo skoči s kamena pa se uputi bukvi.
Bio je siguran da se onde krije neki neželjen gost.
Došao je pod bukvu i počeo da gleda oko sebe, ali nije mogao nikoga da
ugleda.
 Kad je video da nigde nema nikog, on se vrati na svoje mesto uveren da su
ga oči bile prevarile.
Iza bukve se nalazila jedna kotlina, oivičena visokim prirodnim zidom sa
kamena.
Dno kotline je bilo puno velikog komađa kamenja, koje je bilo obraslo
visokom travuljinom.
Odjednom se iza kamenja pomače nekoliko senki, koje uzeše oblik čoveka.
Došle su do izlaska iz kotline, stale i počele osluškivati.
Neko vreme je vladala duboka tišina, kad jedna od njih primeti:
– Oni psi ne spavaju. Gledaju na sve strane.
– Jesi li bio tamo?
– Jesam.
– Jesi li siguran da su budni?
– Potpuno.
– Onda ih moramo odmah napasti.
– Ništa nam drugo i ne preostaje.
Njihov vođa poče šapatom deliti naređenja. Kad je i to bilo gotovo, oni se
počeše šunjati mestu na kome se nalazio Mladen sa svojim stražarima.
Mladen je još uvek sedeo na kamenu i probijao očima pomrčinu, koja je bila
gusta kao testo.
Nije ni slutio kakva opasnost preti i njemu, i njegovim momcima.
Neprijateljski vojnici su dolazili sve bliže klancem.
Već su se nalazili od straže na nekoliko desetina koračaji a ovi ih još nisu
bili primetili.
Nedaleko od mesta, na kome se nalazio Mladen, dizao se red debelih bukava.
Ni u po dana ne bi moglo da se vidi šta se događa iza njih.
Prvi neprijateljski vojnici već behu došli do bukava, gde su zastali da dobiju
i poslednje naređenje od svog starešine.
– Dvojica za mnom pravo na desetara, govorio im je ovaj šapatom. Ostali
brzim prepadom na stražu. Spremite noževe.
Ova vrsta neprijateljske pešadije imala je, osim obligatnih dugačkih mačeva,
i kratke noževe, koji su bili vrlo podesni kod iznenadnih prepada, naročito ako su
se izvodili noću. Mačevi su bili glomazni pa su zveketali, dok se s tim noževima
moglo raditi sasvim tiho i bez ikakve buke.
Momci su odmah povadili noževe pa pošli za starešinom, koji je dolazio sve
bliže kamenu, na kome se nalazio desetar Mladen.
 Približili su mu se na nekoliko koračaji a on ih još ne beše primetio.
Tada se starešina sa dvojicom vojnika uputi uskom stazom koja je vodila
oko kamena tako da zaiđe Mladenu s leđa.
Dao je znak jednom svom pratiocu koji podiže kratki nož pa se poče oprezno
približavati Mladenu, koji nije ni slutio šta mu se sprema.
Još jedan korak - - - još samo nekoliko stopa - - - sad!
Nad Mladenovom glavom bljesnu nož pa se strelovitom brzinom spusti na
njega.
Udarac je bio vrlo snažan i odlično odmeren.
Junačni desetar se samo strese pa se bez jauka stropošta na zemlju.
Ostao je na mestu mrtav u lokvi krvi.
Trgnuti lupom Mladenovi ljudi se okrenuše da vide šta se dogodilo, ali su
neprijateljski vojnici bili mnogo brži od njih. Bacili se na njih kao tigrovi i kratki
noževi su opet proradili. Za nekoliko trenutaka svi Mladenovi ljudi su ležali na
zemlji, preklani i bez života.
Od neprijateljski vojnika niko nije bio ni okrznut.
Starešina je bio neobično zadovoljan tim uspehom. Sad im je bio otvoren
put u srce logora. Srpska vojska nije ni slutila da je bila obezglavljena...
– Vi ostanite ovde dok se ja ne vratim, naredi tada starešina svojim
vojnicima.
Požurio je što je mogao brže u svoj logor da izvesti svoje starešine o svemu
što se dogodilo.
Primio ga je lično Jovan Kantakuzen, koji je bio vrlo obradovan tim vestima.
– Dakle, prolaz kroz klanac je slobodan, zapita on.
– Slobodan, gospodaru.
– Jeste li ih sve pobili?
– Sve do jednog.
– Bojim se da nije ostao glasonoša.
– Nije, gospodaru. Svi su preklani i ostali su na ulazu u klanac nepomični, u
lokvama krvi.
– Dobro. Za to ćeš biti dostojno nagrađen. Možeš ići. Zovni mi odmah
zapovednika mojih oklopnika.
Starešina se brzo udaljio iz Kantakuzenovog šatora i pošao uskom stazom,
koja je krivudala između niskog borja.
Već je bio odmakao od šatora nekoliko desetina koračaji kad ga trgoše neki
koraci, koji su odjekivali za njegovim leđima.
 Brzo se okrenuo i počeo da osluškuje, ali nije mogao da primeti ništa
sumnjivo.
Međutim, nedaleko od njega ispade iza jednog bora jedna senka, koja je
imala oblik čoveka, pa se brzo izgubi u obližnjoj šumi.
Misleći da je to neki njegov vojnik starešina mirno produži put ne
sumnjajući ni u šta.
Već posle nekoliko minuta nalazio se u Kantakuzenovom šatoru komandant
njegovih oklopnika.
Vio je to visok i razvijen Grk, marcijalnog izgleda, inače dobar vojnik koji
je prošao mnogo bojeve.
Stao je pred Kantakuzena mirno, ispravljen kao bor očekujući da ga ovaj
oslovi.
– Jesu, li ti spremni oklopnici, zapita ga Kantakuzen.
– Jesu, gospodaru.
– Možeš li odmah krenuti na neprijatelja?
– Mogu, gospodaru. Pravac?
– Klanac ispod planine. Prolaz je slobodan. Malo pre je pobijena straža, koja
se onde nalazila.
– Probićemo se i ako se onde nalazi straža, gospodaru.
– To znam, ali će ovako biti lakše. A sad dobro pazi šta ću ti reći.
– Slušam, gospodaru
– Uzmi kao pomoć tri čete pešadije sa kratkim mačevima, i jednu četu
konjanika sa kopljima. Do klanca ćete ići vrlo oprezno da vas ne bi neko od Srba
primetio.
Čim izađete iz klanca vi se bacite svom snagom na neprijatelja. Ne štedite
nikoga, a nisu mi potrebni ni zarobljenici. Sve stavite pod nož. Sad dolazi ono što
je najvažnije.
– Slušam, gospodaru.
– Po svaku cenu morate uhvatiti kralja Dušana i živoga mi dovesti. Jesi li
me razumeo?
– Potpuno, gospodaru.
– Ne štedi ljude samo da bi to postigao. Neka ti se prepolovi četa ili mi ga
moraš dovesti.
I tako neprijateljska vojska pođe da izvrši prepad na srpsku vojsku, koja se
odmarala u najslađem snu uverena da ulaz u klanac čuva junačni desetar Mladen,
koji je uvek savesno vršio svoju dužnost.
 Noć je bila tako mračna da se ni prst nije video pred okom.
Neprijateljski vojnici su se oprezno približavali mestu na kome su ležali
pobijeni srpski stražari zajedno sa viteškim Mladenom, Oliverovim desetarom.
Tu je naročito bilo mračno jer su zidovi klanca bili vrlo visoki.
Starešina je išao napred.
Sa golim mačem u desnici on je oprezno koračao i pažljivo se osvrtao na sve
strane. Nije se znalo da neće neko iskočiti iza busije i napasti i njega, i njegove
momke.
On odjednom stade.
Odmah iza njega koračao je njegov desetar.
– Šta je, zapita ga desetar.
– Nikako ne mogu da razumem.
– Šta ne možeš da razumeš?
– Mrtvi su pokupljeni.
– Dođavola! Ko će da ih pokupi kad niko ne zna da smo ih pobili…
Pomrčina je pa ne možeš da ih vidiš.
Starešina taman beše završio kad iz mraka počeše nicati neki ljudi, u čijim
su rukama svetlucali mačevi.
Izgledalo je da je bio oživeo svaki kamen i svaki džbun.
Tada kroz mračnu noć odjeknu na srpskom jeziku gromoglasan uzvik:
– Napred!
I naoružani srpski vojnici jurnuše na neprijatelja tako brzo i snažno da ovi
nikako nisu mogli da se snađu.
Nastade strahovita borba u kojoj je zveketalo oružje i čuo se škrgut zuba.
Neprijateljski vojnici su bili tako zbunjeni da nekoliko trenutaka nisu mogli
da se priberu od snažnog napada, ali su ipak uvideli da ne smeju oklevati.
Srpski vojnici za vreme tog njihovog kolebanja behu samo dobili. Napadali
su ih sve jače i počeli potiskivati.
Evo šta je bilo na stvari: nedaleko od klanca živeo je u jednoj šumskoj kućici
jedan stari ovčar, Srbin. I on je imao sina u vojsci pa je cele noći čekao dok je
prolazila vojska ne bi li ga ugledao. Tako je naišao i na Mladena i njegove ljude,
koji su bili mučki pobijeni, pa je sve odmah javio srpskim vojskovođama.
Ovi su naredili da pokupe poginule, a zatim su se počeli spremati da
dočekaju neprijatelja, jer su znali da će ovaj izvršiti na njih napad.
Tako se i dogodilo.
 Sve je bilo predviđeno do najmanje sitnice i nije moglo da dođe ni do kakve
zabune.
Napadom je rukovodio sam vojvoda Oliver.
Na desnom krilu nalazio se kapetan Palman sa svojim oklopnicima.
Nedaleko od njega vodio je svoju četu njegov sinovac Georg. Georg je
naročito bio ljut zbog trenutnog uspeha neprijatelja, koji je pobio stražare desetara
Mladena, pa je jedva čekao da se sukobi.
Za to mu se odmah zatim i ukazala prilika.
Sad je jurišao na čelu svoje čete na neprijatelja i pravio čuda od junaštva.
– Napred, vikao je Georg i vitlao svojim dugim mačem praveći pustoš u
redovima neprijatelja.
I pored sve žestine, kojom su napadali Srbi, neprijateljski vojnici se počeše
pribirati.
Bilo im je jasno da će svi do jednog izginuti ako i dalje budu odstupali, pa
se spremiše na ozbiljan otpor.
Tako se razvi strahovita borba, kakvu još nisu videle okolne planine.
Junak je udarao na junaka a krv je prskala okolno drveće, koje je već bilo
skoro sasvim crveno.
Mačevi su fijukali kroz vazduh i pogađali junačke kosti ljudi koji su se
propinjali na konjima trudeći se da što sigurnije ubiju svog protivnika.
Neprijatelj se već beše toliko pribrao da je Srbima davao vrlo ozbiljan otpor.
Naročito je vršio jak pritisak na krilo na kome se nalazio kapetan Palman sa
svojim oklopnicima.
Georg se nalazio na čelu čete. Psovao je na sva usta i vitlao svojim mačem
koji je činio prava čuda.
– Striče, dobaci on u jednom trenutku Palmanu. Ovi se đavolski drže.
– Kako bi bilo da načinimo klinast juriš?
– Ništa drugo.
– Onda prepusti meni.
– Samo pazi. Ti ćeš jednog dana zaista izgubiti glavu.
– Glavno je da tvoja ostane čitava, a za moju ne brini.
Klinast juriš je bio naročita vrsta napada, koji se u staro vreme mnogo
upotrebljavao.
On se sastojao u ovome:
Konjanici bi se postrojili u klin, koji se postepeno širio. Na stranama su se
obično nalazili najbolji vojnici koji su bili u stanju da odole i najbešnjim jurišima.
 Kad bi se tako formirali, sa samo jednim čovekom na čelu, oni bi na dat znak
jurnuli na neprijatelja. Ti juriši su uvek imali uspeha jer su se kao klin zabijali
među neprijateljske redove i bilo je skoro nemoguće da ga čovek razbije.
Tada Georg poče raspoređivati svoje momke i razvijati ih u klin.
Jurio je na svome konju od vojnika do vojnika i davao im potrebna uputstva.
Naročitu pažnju je obraćao na one vojnike, koji su bili na stranama.
Kad je četa tako bila postrojena, on se stavi na čelo, podiže štit na grudi,
steže svoje koplje pa viknu:
– Napred!
To je bila komanda za napad.
Njegova četa odmah krenu napred.
Besni konji su se propinjali pod njihovim mamuzama dok su oklopnici držali
spremne mačeve i koplja da se uhvate u koštac sa neprijateljem, koji će im svakako
dati jak otpor.
Kapetan Palman je posmatrao napredovanje Georgove čete, pa reče više za
sebe:
– Lud je ovaj moj Georg. Inače krasan dečko. Nikad ne bih mogao da
prežalim da mu se što dogodi.
Georgova četa je dolazila sve bliže neprijatelju.
Ovi su se polako povlačili da bi se skoncentrisali na jednom mestu i dali
otpora.
To su mogli da učine tek kod obližnjeg šumarka, gde se nalazila jedna
čistina. podesna za borbu.
Georg je jurio na čelu svoje čete i vitlao mačem kao besomučan.
On uopšte nikad nije osećao umor. Za njega je i najteža borba bila igračka.
Tako dospeše u neposrednu blizinu neprijatelja.
Zbijeni čvrsto jedan do drugog oni su zaista pretstavljali jedan ogroman klin
koji će uskoro da se zabije u neprijatelja.
Georg se već beše sukobio sa prvim neprijateljskim vojnikom.
Bio je to jedan kolos od čoveka, koji ga junački dočeka.
Već kod prvih udaraca Georg oseti da ima posla sa borcem koji ni po čemu
nije gori od njega.
Neprijateljski vojnik je dočekivao Georgove udarce i odbijao ih kao od šale.
Kad je Georg video da neće s njim tako lako izaći na kraj, udvostruči svoju
snagu pa obasu neprijateljskog vojnika udarcima koji su pljuštali sa svih strana
Ovaj se zbuni.
 Udarci su padali takvom brzinom da je jedva stizao da se odbrani.
U jednom trenutku mu beše zapretila ozbiljna opasnost da bude pogođen
posred glave.
Odjednom Georg spusti mač, zatim podiže koplje pa mamuznu svog konja
koji se besno prope.
Jurnuo je na kolosa kao strela i grunuo ga svom snagom kopljem u grudi.
Udarac je bio tako snažan da kolos pade s konja pa tresku svom snagom o
ledinu.
– Napred, uzviknu tada Georg svojim gromkim glasom. Naša je pobeda!
Ohrabreni Georgovom pobedom oklopnici jurnuše na neprijatelja kao hale
Ovi se zbuniše.
Oklopnici ih počeše udarati svojim mačevima i obarati kopljima tako da se
začas stvori čitava gužva.
Klin beše učinio svoje: duboko zabijen među neprijateljske vojnike on je
išao sve dalje i dalje ostavljajući pustoš na svakom koraku.
Videći da će svi izginuti, neprijatelj se poče povlačiti.
Oklopnici tek tada jurnuše na njih. Uz gromoglasne uzvike oni su jurišali i
dovršavali sa svojim protivnicima.
– Samo napred, deco, vikao je Georg čiji je glas nadjačavao zveku oružja.
– Đavolski deran, reče kapetan Palman jednom svom satniku. Taj će
pomlatiti sve. Već sam mislio da će nastradati, ali sada vidim da niko nije u stanju
da ga nadbije.
– Georg je zaista vrlo hrabar mladić, odvrati satnik. Možeš se s njim ponositi,
kapetane.
Neprijatelj je bio potpuno suzbijen.
Povlačio se u neredu ostavivši mnogo ubijenih i ranjenih vojnika.
Sav zadihan Georg se vratio svome stricu koji mu pruži ruku pa reče:
– Danas si mi osvetlao obraz, George. Hodi mi na grudi.
Podvig Georgovih oklopnika se beše raščuo kod svih srpskih vojnika.
Naročito je bio zadovoljan vojvoda Oliver koji je odlučio da odmah o svemu
izvesti kralja Dušana.
Tako je i učinio.
Posle te pobede, koja je zaista bila velika, vojvoda Oliver naredi odmor.
Opet su se počeli raspaljivati ognjevi i peći pečenice.
Na sve strane je vladalo veliko oduševljenje, a veselju nije bilo kraja.
 Jedino Crni Petar i njegovi hajduci su jednako spominjali Miloša i Borču,
kojima se beše izgubio svaki trag.
– Samo da nisu zapali u neku opasnost, govorio je Crni Petar. Dugo su ostali.
Ej, moj Borčo! Nikada te neću prežaliti.
Tako je vreme prolazilo u razgovoru, šali i pesmi.
Pa ipak, pored sve razdraganosti, oni nisu zaboravljali da se nalaze na
domaku neprijatelja, koji je mogao svakog trenutka da se pribere i da ih napadne.
Po okolnim visovima bile su ponameštane straže koje su budno pazile na sve
što se dešavalo u okolini.
Odmarali su se celog dana a čim se počelo smrkavati počeli su se spremati
za polazak.
Trube su odjekivale kroz šumsku tišinu a vojnici su se vrstali jedan do
drugog, po rodovima oružja. Desetari su jurili ovamo onamo dovodeći u red ono
što je još bilo potrebno da se uredi tako da su svi ubrzo bili spremni za polazak.
Tada ponovo odjeknuše trube i silna vojska krete.
Na sredini jahao je kralj Dušan na svome andaluscu, okružen svojom
pratnjom.
Bio je vrlo raspoložen. Bili su dobijeni prvi bojevi, a to je uvek bilo od
presudnog značaja po one, koji ih izgube. Po ovima znacima uskoro će biti
razbijena i glavna neprijateljska vojska i time zauvek učvršćeni temelji moćne
srpske države.

PONOĆNI GOST

Za to vreme se kraljica Jelena nalazila u Skoplju, gde je provodila vreme

čekajući izveštaje od svoga supruga, kralja Dušana.
Kralj joj je vrlo često slao skoroteče koji su je obaveštavali o svemu što je
nju interesovalo. U dugim knjigama kralj joj je slao vrlo opširne izveštaje o
bitkama, koje je vodio i dobijao. Mladu kraljicu je to vrlo interesovalo.
Inače se kraljica skoro stalno nalazila u društvu Olivere Dejanovića i mlade
Ikonije.
Ikonija se bila toliko navikla na novu sredinu, koja joj je u svemu odgovarala
da nije ni pomislila da se vrati u Kotor.
Po jednom skoroteči ona je izvestila svoje gde se nalazi i da želi da tu ostane
još neko vreme. Odgovor je bio povoljan: njoj je bilo dozvoljeno da ostane u
Skoplju koliko bude htela. Srpski dvor je bio puna garancija da joj ni sa koje strane
ne preti nikakva nezgoda.
Kako je vreme postajalo sve lepše, kraljica bi obično u njihovom društvu
priređivala duge šetnje po okolini Skoplja, koja je bila vrlo živopisna.
Tada je okolina Skoplja bila pokrivena stoletnim šumama i izgledala je
sasvim drukčije nego danas.
Na južnoj strani nalazila se jedna šumica sa dosta velikom čistinom u sredini.
Nad čistinom je bilo zasvođeno granje te je tu uvek vladala prijatna
hladovina. To je bilo omiljeno izletište srpske kraljice i njene pratnje.
Jedno popodne baš se nalazila na toj čistini zajedno sa Oliverom i Ikonijom
kad se začuše koraci.
Uskoro se pojavi između drveća jedan vojnik. U ruci je nosio svitak
pergamenta.
Kraljičino srce zaigra od radosti. Odmah je znala da je to knjiga od njenog
muža, koji joj se nije javljao već čitavu nedelju dana.
Vojnik se približio kraljici na nekoliko koračaji, duboko se poklonio pa joj
pružio knjigu, koju ona žurno uze iz njegovih ruku.
 Razvila je pergamenat i počela da ga čita.
Kralj Dušan joj je opširno pisao o bojevima koje je imao sa neprijateljem u
poslednje vreme i u kojima je uvek izlazio kao pobedilac. Pisao joj je dalje o svojoj
velikoj ljubav i, koju oseća spram nje i o želji, da je što pre vidi. Na kraju se nalazio
jedan deo koji ispuni kraljicu brigom i nemirom.
„Ljubezna moja Jelena, pisao je kralj Dušan. Po vestima, koje sam dobio,
našem dvoru preti opasnost. Moj zakleti neprijatelj Jovan Kantakuzen nikako ne
miruje i hoće zajedno sa Sinišom da ostvari svoje paklene planove. Kad je video
da ne može da me pobedi na bojnom polju, on je ponovo pribegao starim
sredstvima, intrigama i podzemnim planovima.
Ja ne znam kakva je to opasnost koja ti preti, ali te ipak molim da budeš
oprezna. Nemoj nikud da ideš bez pratnje. Osim tvojih vladika povedi uvek i
nekoliko naoružanih vojnika koji će biti gotovi da i rođeni život stave na kocku
samo da bi te zaštitili. Izvan grada uopšte nemoj da ideš. Naše šume su stare i
stoletne pa nije isključeno da ti ne zapreti neka opasnost, iz koje nećeš moći da se
izvučeš.
Molim te ponovo, mila moja ljubo, da me poslušaš i da postupiš kao što sam
ti napisao. Učini mi to zbog moje velike ljubavi, koju osećam spram tebe i koja se
nikada neće ugasiti.
A sad zbogom ostaj, verna moja ljubo. Stojim zajedno sa mojom vojskom
pred velikom bitkom, koja će se biti sa neprijateljem nedaleko od Soluna. Čim se
bitka završi i kad sa božjom pomoći pobedim neprijatelja, ja ću ti se odmah javiti.“
Kad je pročitala knjigu, kraljica spusti za trenutak glavu, zatim baci pogled
na obe devojke, koje su je pažljivo posmatrale kao da behu osetile njenu brigu.
– Da nisu neke nepovoljne vesti, gospodarice, zapita je Olivera.
Tada im kraljica pročita celu knjigu.
Kad je završila, Olivera primeti:
– Da se vratimo odmah u dvor, gospodarice?
– Da, učinićemo tako samo zato što mi je tako naložio moj suprug, inače vi
vrlo dobro znate da se ja ne plašim nikakvih opasnosti.
Tada pokupiše stvari pa pođoše stazom koja je vodila u grad.
Ćutale su zabrinute tom vesti koja je nagoveštavala nove opasnosti.
Tek što je kraljica bila ušla u svoje odaje, došao je zapovednik gradske straže
čelnik Radovan Belotić.
Bio je to krupan i visok čovek sredovečnih godina, koji je uživao veliko
poverenje kralja Dušana. Kralj ga beše stoga i ostavio u Skoplju znajući da će
svoju dužnost savesno da izvrši. Radovanu nije bilo baš pravo što ne može da pođe
sa svojim drugovima u boj, ali je morao da se pokori želji i naredbi svog
gospodara.
Čelnik baci pogled na kraljičino lice, kojim je bilo osuto lako bledilo, pa
stade mirno čekajući da ga ona oslovi.
– Šta je novo, čelniče, zapita ga kraljica.
– Dobio sam od našeg kralja i gospodara sitnu knjigu u kojoj mi piše da ti se
obratim, svetla kraljice, i da ti se nađem na nevolji. Evo, kod mene je knjiga, i ja
te molim da je i ti pročitaš.
Bio je to isto takav svitak pergamenta, kakav je dobila i kraljica.
Ona ga razvi pa poče da ga čita.
U knjizi je kralj Dušan poručivao čelniku Radovanu da obrati najveću pažnju
na kraljicu i na dvor da bi se izbegla svaka opasnost, koja bi mogla da im zapreti.
Naređivao mu je da oko grada udvostruči stražu i da u grad ne pušta nikog
ko bi i najmanje bio sumnjiv.
Dalje mu je naređivao da se useli u levo krilo zgrade, koje se nalazilo u
blizini kraljičinih odaja. Predviđao je i najmanju sitnicu jer kralju mnogo beše stalo
da se njegovoj mladoj i ljubljenoj supruzi ništa ne dogodi.
Kad je pročitala, kraljica okrete glavu da bi sakrila jednu krupnu suzu, koja
skliznu njenim licem.
Bila je to suza zahvalnosti koju beše krišom uputila svom suprugu.
Pažnja, koju je on pokazivao spram nje, bila je zaista velika i krila je naročitu
nežnost.
– Pročitala sam sve, Radovane, reče kraljica čelniku. Biće sve kako nam naš
gospodar naređuje.
– Onda ću ja tako i da postupim, gospodarice, reče čelnik čvrstim glasom.
Još da mogu ti samo toliko reći da možeš spavati mirno bez ikakvog straha, da će
ti se što dogoditi. Vremena su burna pa zaista moramo biti vrlo oprezni.
Zatim se čelnik duboko poklonio pa je otišao.
... Čim se smrklo, čelnik Radovan se uselio u jednu prostranu odaju, koja se
nalazila na levom krilu zgrade. Poveo je dvadeset odabranih svojih drugova,
dvanaest ljutih ratnika, koji nisu prezali ni od same smrti. Bili su to sve visoki i
razvijeni mladi ljudi, mrkih lica i junačkih brkova.
Ta odaja je imala dva velika prozora koji su gledali u baštu. Bašta se nalazila
oko celog dvora.
 Čelnik beše naredio svojim momcima da na smenu stražare na samom
prozoru kako bi uvek imali pred očima baštu. U bašti je bilo mnogo visokog i
granatog drveća pa se nije znalo da se u nju neće skriti koji nezvani gost.
Ni sam Radovan nije odmah zaspao.
Hodao je odajom i s vremena na vreme pogledao u baštu, čije je drveće
nestajalo u noći.
Tako se približila i ponoć,
Odjednom se podiže vetar koji se uskoro pretvori u pravu buru.
Vetar je duvao sve jače a njegovi udarci su s vremena na vreme bili tako
snažni da su povijali stoletno drveće te je izgledalo kao da će ga iz korena iščupati.
Radovan odluči da i sam legne. Pregledao je još jedanput stražu, koja je
stojala na svojim mestima, gde ih je bio postavio, zatim ode u jedan ugao pa se
opruži po grubom, vojničkom krevetu.
Napolju je vetar duvao svom žestinom.
Pomrčina je bila tako gusta da se ni prst nije video pred okom.
Odjednom na putu, koji je vodio levoj obali Vardara, a silazio je sa planine,
iskrsnu jedan konjanik koji je u galopu jurio sličan nekom duhu.
Kad je došao do obale Vardara, on stade pa se osvrte.
Stojao je tako na tom mestu neko vreme kad iza obližnjeg šumarka počeše
nicati neki konjanici i prilaziti mu.
– Jeste li svi tu, zapita prvi konjanik.
– Jesmo, vojvodo, glasio je odgovor upitanog.
– Niste imali nikakve nezgode?
– Nikakve, vojvodo.
– Onda hajdemo u šumu da se dogovorimo šta ćemo i kako ćemo.
Okrenuli su konje i uputili se šumi, iz koje su malo pre bili izašli.
U sredini šume se nalazila mala čistina do koje vetar nije mogao da dopre
velikom žestinom tako da su tu bili prilično zaklonjeni od njegovih udaraca.
Prvi konjanik se nalazio u sredini, a oko njega njegovi drugovi.
– Vas je trideset, zapita opet on.
– Toliko, vojvodo.
– Onda ćemo se podeliti u dve četice. Prva, koju ću voditi ja, poći će istočnoj
gradskoj kapiji, a druga, pod vođstvom Mrguda, zapadnoj. Na dat znak napašćemo
stražu, poubijati je i upasti u grad. Jeste li me razumeli?
– Jesmo, vojvodo.
 – Onda se vrstaj pa napred. Nemamo mnogo vremena.
Tada se konjanici počeše deliti u dve četice, kao što im je bio naredio njihov
vojvoda, – kako su ga oni bar zvali.
Kad su bili gotovi, vojvoda se prope na konju pa viknu:
– Mrgude, gde si?
– Tu sam, vojvodo, začu se jedan snažan glas i odmah zatim stupi pred njega
jedan konjanik.
– Jesi li dobro čuo raspored, Mrgude?
– Čuo sam, vojvodo.
– Ne zaboravi da je tebi pao u deo najteži zadatak.
– Neću zaboraviti.
– Dobro pazi, jer je opasnost, kojoj ćeš se izložiti, dosta velika.
– Ne brini, vojvodo. Nije mi to prvina. Prebrodio sam i veće opasnosti.
– Onda –napred, ali što tiše. Straža je budna pa mogu lako da nas primete.
Zatim su pošli kao duhovi po pomrčini, koja je bila gusta kao testo.
Podeljeni u dve čete oni su pošli u dva razna pravca, dvema kapijama, koje
su se nalazile nedaleko jedna od druge.
Prvu četu je predvodio čovek koga su svi nazivali vojvodom, a drugu je
predvodio Mrgud.
Mrgud se neopaženo prikrao sa svojom četom kapiji, koja je bila određena
kao cilj njegovog pohoda.
Iako je pomrčina bila skoro neprovidna, mogle su da se nazru siluete
nekoliko stražara, koji su se nalazili pred kapijom.
Mrgud se približio zajedno sa svojim konjanicima na nekoliko desetina
koračaji, zatim je šapatom naredio da stanu, što ovi odmah i učiniše.
On je prvi sjahao s konja, zatim rekao nešto dvojici svojih ljudi, koji isto
tako skočiše s konja, što su mogli tiše.
Ostali su stojali po strani.
– Spremite kratke noževe, naredi Mrgud šapatom svojim pratiocima.
– Spremili smo, čelniče.
– Gazite na prstima. Moramo im se približiti s leđa.
Zatim su se počeli približavati stražarima, koji nisu ni slutili šta im se
sprema.
Uspelo im je da im se približe na nekoliko koračaji, kad Mrgud opet stade.
Tada podiže desnu ruku, što je značilo da napadnu stražare.
 Već u idućem trenutku oni se baciše na stražare kao zverovi.
Kratki noževi su radili tiho i jezivo. Čulo se samo krkljanje i prigušeni
uzvici, zatim se sve umirilo.
Sva tri stražara su ležala mrtva u velikim lokvama krvi.
Tada ih Mrgud i njegovi pratioci počeše skidati. Obukli su njihova odela i
uzeli njihovo oružje. Ovako u pomrčini niko ne bi posumnjao da oni nisu stražari,
koje je Radovan postavio.
Otvorili su kapiju, prošli u grad, zatim je ponovo pažljivo zatvorili.
Odmah iza kapije nalazio se prilično veliki prostor, na kome nije bilo ni žive
duše.
Najbliža straža se nalazila tek kod prvog opkopa, koji se protezao oko
gradskog bedema. Taj opkop je bio pun vode, koja je obično dovođena iz Vardara.
Došli su do pokretnog mosta, koji je vodio preko rova, zastali i počeli se
osvrtati oko sebe.
Ni tu nije bilo nikog.
– Dovde je dobro, reče Mrgud. Ako se tako produži, bez po muke ćemo
dospeti onamo kud smo naumili. Samo otvorite četvore oči! Ne zna se šta nam
sprema ova gusta pomrčina.
Prešli su preko mosta pa se uputili jednom uskom stazom, koja je krivudala
između stoletnog drveća. Bila je to šuma koja je dodirivala park koji se nalazio
oko kraljevskog dvorca.
Uputili su se kroz šumu pažljivo se osvrćući na sve strane.
Odjednom Mrgud stade.
– Šta je, zapita ga momak koji se nalazio odmah pored njega.
– Čini mi se da sam primetio neku senku koja je iskrsnula iza onog šipraga.
– Pogledaj bolje. Meni se čak čini da ih onde ima nekoliko.
Mrgud je imao potpuno pravo. Na nekoliko desetina koračaji pred njim
nalazio se poveći šibljak. Iza tog šibljaka su se zaista videle neke senke, koje su
imale oblik čoveka. Bilo je nesumnjivo da su to vojnici iz grada koji su išli da
izvrše smenu straže.
– Da se uklonimo, reče Mrgud. Ne bi imalo smisla da ovde prihvatimo s
njima borbu. Na zveket dotrčali bi i ostali stražari, a možda i vojska, u kom bi se
slučaju zlo proveli.
– Pravo kažeš.
Brzo su se sklonili u stranu dok nepoznati ljudi nisu prošli pored njih.
To su zaista bili stražari koji su išli da smene svoje drugove na bedemima.
 Lepo su mogli da vide njihove oklope i dugačke mačeve, koji su zlokobno
svetlucali u mraku.
Čekali su dok nisu prilično odmakli, kad Mrgud reče:
– Sad je put čist. Valjda nećemo nikog više sresti.
– Ne bi nam to ni trebalo.
Zatim su požurili dalje.
Tako su došli na kraj šume, gde je počinjala bašta, koja je okružavala dvor.
Oko bašte se nalazio visok zid sa raznim izbočinama, pomoću kojih se
moglo na njega lako popeti.
Taj zid nije služio odbranbenim svrhama, nego je bio samo neka vrsta
ukrasa.
Prebacili su se vrlo lako preko njega i našli se u bašti, u kojoj je vladala
grobna tišina.
Pod drvećem je bila bujna zelena trava koja im je omogućavala lagan hod.
U pomrčini se nazirala kontura kraljevskog dvorca, čije su kule visoko
štrčale.
Na levom krilu videla se slaba svetlost koja je treperila među granjem.
Zastali su i pogledali u tom pravcu.
– U toj odaji se nalazi čelnik Radovan, reče Mrgud. Možda još i ne spava.
– Ah, samo da mi je da njemu smrsim konce, progunđa jedan Mrgudov
pratilac.
– Da ti se nije zamerio u čemu, zapita ga Mrgud.
– Još kako. Mislim da ću ove noći imati prilike da mu se osvetim.
Tada su pošli pravo zamračenom prozoru gde su počinjale kraljičine odaje.
U prvoj odaji, koja se nalazila odmah pored Radovanove, spavale su Olivera
i Ikonija. Zatim je dolazila neka vrsta pretsoblja, puna cveća, koje je mlada kraljica
veoma volela. Iz tog pretsoblja ulazilo se u odaju u kojoj je spavala kraljica.
Pod prozorom sobe, u kojoj su se nalazile obe devojke, bila je neka vrsta
starinskog doksata. Na njega se moglo popeti pomoću nekoliko natrulih stepenica,
kojima se inače već odavno niko nije služio. Stepenice su vodile uza sam zid tako
da je bila isključena mogućnost da bi one, koji se njima penju, neko mogao da
primeti.
Nepoznati ljudi, koji su se nalazili sa Mrgudom, dobro su poznavali ceo
raspored kraljevskog dvora. To se moglo poznati po sigurnošću sa kojom su se oni
približavali doksatu.
Tako su došli u njegovu neposrednu blizinu a da ih niko nije primetio.
 Na otprilike pedeset koračaji od doksata nalazila su se dva stražara.
I to su bili Radovanovi ljudi, koji su uživali njegovo puno poverenje.
Oni su bili budni. Naslonjeni na jedno staro drvo pažljivo su gledali u svima
pravcima ne bi li primetili što sumnjivo.
Vreme je prolazilo.
Mrgud i njegovi ljudi su se već nalazili pod doksatom i već hteli da pođu
stepenicama, kad začuše glas jednog stražara, koji se obrati svom drugu:
– Sve mi se čini da sam od doksata čuo neki šum.
Kako se oni nisu nalazili daleko, Mrgud i njegovi momci su mogli lepo da
razumu svaku njegovu reč.
– Misliš da nekog onde ima?
– Ne znam, ali sve mi se čini da se nisam prevario.
– Idi pa pogledaj, a ja ću te ovde dočekati.
Posle tih reči prvi se uputi doksatu.
Koračao je oprezno sa isukanim mačem u desnici i dolazio sve bliže mestu
na kome su stojali Mrgud i njegovi momci.
Mrgud je imao samo toliko vremena da upozori svoje ljude na opasnost koja
im je pretila, zatim se sakriše pod doksat. To su mogli da učine u poslednjem
trenutku jer se stražar već nalazio pored stepenica.
Oni bi ga lako savladali, ali su na viku mogli da dotrče i ostali stražari, u
kom bi slučaju bili izgubljeni.
Stražar je došao sasvim do stepenica i počeo da ispituje pogledom doksat,
koji se sasvim lepo video.
– Đavo će tu da bude pametan, progunđa on za sebe. Kladio bih se u glavu
da sam čuo nešto, sad ne vidim nikog.
Tada se saže pa poče tražiti pod doksatom. Tu je, međutim, bilo tako mračno
da nije mogao da vidi nešto.
Mrgud i njegovi su stojali zgrčeni u jednom uglu zaustavljajući i sam dah da
ih stražar ne bi primetio.
Stražar je još neko vreme tražio pod doksatom i misleći da nema nikog vratio
se svom drugu, koji ga je čekao sa najvećim nestrpljenjem.
– Dakle, ima li nekog?
– Nikog.
– Znači da ti se samo pričinilo.
– Ništa drugo.
– A ko bi i smeo da se došunja ovamo kod tolike straže? Reci i sam.
 – Pravo kažeš.
– Ne može tu ni ptica preleteti, a ne da se uvuče živ čovek.
Ućutali su i ponovo naslonili na drvo gledajući pažljivo oko sebe.
Oko njih je vladala duboka tišina.
– Možemo izaći, reče Mrgud svojima. Otišao je.
– Zamalo što nas nije primetio.
– Već sam mislio da će doći do gužve.
– Bolje što nije. Lako bi ga savladali, ali 6i nam došli ostali na vrat.
– A sad napred. Nemamo vremena za gubljenje.
Posle tih reči Mrgud prvi stade na stepenicu, koja strahovito škripnu.
On stisnu zube da uguši psovku pa pođe dalje.
Ostali su oprezno koračali za njim.
Tako su se ispeli na doksat odakle je mogao lepo da se vidi prozor odaje, u
kojoj su spavale Olivera i Ikonija.
Nisu ni slutile šta im se sprema.
Tada Mrgud priđe prozoru pa baci jedan pogled unutra.
U odaji je vladala grobna tišina. U jednom uglu goreo je žižak čija je lelujava
svetlost osvetljavala zidove.
Spram te slabe svetlosti Mrgud je mogao da vidi i obe devojke koje su
spavale jedna pored druge. Nisu se ni micale.
Mrgud je posmatrao neko vreme devojke, zatim zadovoljno klimnu glavom
pa reče momku, koji je stojao odmah iza njega:
– Spavaju. Lako ćemo ih izneti.
– Hoćemo li odmah unutra?
– Razume se.
– Kroz prozor?
– Kroz njega. Dobro je što je samo prislonjen. Devojke su se i suviše
pouzdale u Radovana Bogavčića, kome ćemo smrsiti konce još ove noći.
– Ništa drugo nije ni zaslužio.
Tada Mrgud priđe sasvim blizu prozoru pa ga poče polako gurati.
Prozor je zaista bio samo prislonjen tako da se odmah. od prvog pritiska
otvorio.
Kako je gledao u baštu, u kojoj se uvek nalazila straža, nije imao čak ni
gvozdenu rešetku, što je tada inače bio običaj.
Kad je sasvim otvorio prozor, on se pope na dasku pa uđe unutra.
 Njegovi momci su čekali na doksatu.
Mrgud im beše naredio da bace još jedan pogled mestu na kome se nalazila
straža i kad se uvere da ih nisu primetili, da uđu za njim u sobu.
Kako nisu mogli da primete ništa sumnjivo, oni uđoše u sobu.
Plan za otmicu devojaka bio je izveden vrlo vešto.
Vojvoda je sa svojom četom imao da zametne kod druge kapije boj da bi
odvratio pažnju srpskih vojnika od Mrguda. Kod te kapije se beše već stvorio
metež i krv je već uveliko tekla.
Ubojna vreva je dopirala čak do bašte, u kojoj je inače vladala grobna tišina.
Devojke su spavale tako čvrsto da nisu ni slutile šta ih očekuje.
Tada Mrgud dade znak svojim ljudima koji se baciše na zaspale devojke.
U rukama su već držali spremne vreće i konopce pa ih počeše vezivati.
Devojke su za tren oka bile vezane i stavljene u vreće. Kad su se probudile,
odmah su znale da su zapale u neku veliku opasnost, samo im još nije bilo jasno
kakva je to bila opasnost.
– Brzo natrag, uzviknu Mrgud pa se vrati na doksat, što učiniše i njegovi
momci.
Sišli su što su brže mogli sa doksata i uputili se kroz mračnu baštu pravo
izlazu.
Što su bliže dolazili vratima, ubojna buka je postajala sve jasnija.
Odmah se moglo videti da se onde očajnički tuku.
Mrgud je imao sreće. Dospeo je van gradskih zidina a niko ih nije primetio.
Sad je put bio otvoren tako da su mogli bez ikakve opasnosti da pođu dalje.
Pomrčina je još uvek bila kao testo tako da skoro ni prsta nisu videli pred
sobom.
Tako su se dočepali mesta na kome se konjanici behu podelili u dve čete.
– Da pričekamo vojvodu, reče tada Mrgud pa poče osluškivati zveket oružja,
koja se čula sve slabije.
Borba se privodila kraju.
Ne potraja dugo kad se začu konjski topot i odmah zatim se pojavi vojvoda
sa svojim konjanicima.
Prišao je prvo Mrgudu i zapitao ga:
– Je li uspelo?
– Kao i uvek, vojvodo.
– Hvala Bogu. Nego, mi zamalo da ne nastradamo.
 – Jeste li naišli na jak otpor?
– Još kakav! Kao da su znali da ćemo ih napasti. Sukobili smo se sa tri čete.
– Čvrsta posla. Ima li mnogo ubijenih?
– Prilično, oko dvadeset, ali bez toga se ne može.
– Naravna stvar. Hoćemo li odmah natrag?
– Odmah. Samo kad smo ove ptice uhvatili.
Okrenuli su konje pa se uputili jednom šumskom stazom koja je bila sva
ugažena od silnih konjskih kopita.
Olivera i Ikonija su ležale prebačene preko konja koji su se svaki čas
spoticali i propinjali, tako da im ta vožnja nije bila baš prijatna. Najteže im je bilo
što nisu imale ni pojma ko su ustvari njihovi otimači i kuda su ih nosili. Znale su
samo to da se ne mogu nadati ničem dobrom nego da će ponovo biti izložene
velikim opasnostima.
U tim teškim trenucima njihova jedina želja je bila da mogu da se vide i da
malo porazgovore jedna sa drugom, ali su se te želje nažalost morale odreći ko zna
za koje vreme.
Za to vreme su konjanici jezdili gorskim putem koji se penjao u planinu.
Zaustavili su se tek pred zoru da se odmore i napoje konje, koji su bili
pokriveni penom od lude jurnjave.
Skinuli su i vezane devojke i položili na travu.
Tada su odrešili vreće i one osetiše svež vazduh, koji su udisale punim
plućima.
Od te svežine one potpuno dođoše sebi.
– Kud nas vodite, zapita prva Ikonija pa preseče pogledom Mrguda, koji je
stojao nedaleko od nje i zlurado se smešio.
– To je naša stvar, odvrati ovaj pa se okrete.
– Sa kakvim pravom ste se uvukli u kraljevski dvor? Sudeći po vama i vi ste
Srbi, ali ste izdajice! Ne zaboravite da će naši poći za vama u poteru i ljuto vam
se osvetiti.
– Toga se ni najmanje ne plašimo.
– Kukavice! Zar vas nije stid i sram da napadate nas slabe ženske, koje nisu
u stanju da se odbrane? I na onom svetu ćete za to ispaštati.
Mrgud nije više ni slušao jadnu devojku nego je pošao pravo mestu na kome
se nalazio njihov vojvoda.
– Imaš li neko naređenje u pogledu devojaka, zapita ga Mrgud.
– Podaj im nešto za jelo, a i vode. Moramo ih predati zdrave i čitave.
 – I ja sam na to mislio.
– Dobro pazi da im se nešto ne desi dok ne stignemo na mesto, a posle ćemo
lako.
– Biće sve u najboljem redu, vojvodo.
Rekavši to Mrgud izvadi iz bisaga komad sira i parče pogače pa se opet uputi
devojkama.
Stavio je pred njih jelo i rekao:
– Vojvoda vam šalje ručak. Mislim da sad nećete moći da se potužite na nas.
Posle tih reči on se odmah okrenuo i otišao.
Kad su ostale same, Ikonija reče Oliveri, koja je bila sva utučena:
 – Uzmi, sestro, pa jedi. I ja ću. Ne smemo klonuti. Možda će nam biti
potrebna snaga, koju ćemo povratiti jelom.
Olivera uvide da Ikonija ima potpuno pravo pa uze malo sira i odlomi
komadić pogače. Pojele su sve ćutke, zalivajući svaki zalogaj gorkim suzama.
Kad su svršile sa ručkom, one pogledaše oko sebe. U blizini nije bilo nikog.
Vojnici su ložili vatre da peku meso, a drugi su timarili konje.
– Opet smo zapale u strašan položaj, reče Olivera.
– Da, tako je, sestro. Ja još nikako ne mogu da se priberem. Sve mi se čini
da sanjam i da ću se uskoro probuditi iz tog strašnog sna.
– Čudi me samo jedno.
– Šta te čudi?
– Ovi neljudi su Srbi. To je očigledno, ali zašto su nas onda oteli? Ko im je
to naredio?
– To je zaista tajna.
– Ja se ipak nečeg prisećam.
– Čega?
– Da to nisu ljudi kneza Bogoja, koji je istina izvršio samoubistvo, ali je ipak
ostavio naslednike koji produžavaju njegovo delo?
– Može vrlo lako da bude.
– Bog neka nam bude u pomoći.
– On jedini može da nam pomogne.
Opet su zaćutale, utonule u teške misli.
Njihov položaj nije bio nimalo zavidan.
Stojale su pred teškim neizvesnostima i nisu uopšte znale šta ih očekuje.
Odmah posle ručka začuše se trube i vojnici počeše skakati na svoje konje.
Ne potraja dugo kad i njima priđe nekoliko vojnika, namakoše im vreću na
glave pa ih prebaciše preko konja. Tada cela četa krenu.
Išli su celog dana sve dok se nije zamračilo kad izabraše mesto pogodno za
prenoćište.
Taman su se bili namestili kad se nebo naoblači i gorom dunu jak vetar, koji
se uskoro pretvori u pravu buru.
U tim predelima su vetrovi vrlo jaki tako da čupaju i najdeblje drveće iz
korena.
 Olivera i Ikonija su bile smeštene pod jednim malim šatorom, koji se nalazio
u šumi, nedaleko od puta. Vojnici su im ostavili slobodne glave van vreća, ali su
zato bile upetljane konopcima tako čvrsto da nisu mogle ni da se pomaknu.
Bura je besnela sve jače. Uskoro poče da pada i kiša koja je lila kao iz kabla.
Šumom potekoše potoci čija je voda postajala sve veća i veća.
Tada grmnu i prvi grom.
Munje su sevale tako učestano da je izgledalo da se zapalilo i nebo, i zemlja.
Devojke su ležale jedna pored druge i slušale strahovitu grmljavinu, koja se
razlegala planinom.
– Kao da je došao sudnji dan, primeti Ikonija.
– Da, zaista je strašna noć. Da li će nam ova nesreća doneti spas?
– Ko zna. Čudi me da nismo susreli nijednu našu četu.
– Možda i jesmo ali nismo mogle da vidimo jer smo se nalazile u džakovima.
– Pravo kažeš. Osim toga naši neprijatelji su svakako vrlo vešti pa su umeli
da se izgovore ako ih je neko zapitao šta nose u džakovima.
– To je nesumnjivo.
Opet su zaćutale slušajući strahovitu grmljavinu, od koje se tresla zemlja.
Da vidimo šta se za to vreme događalo u logoru.
Na mestu, gde su se nalazili vojnički šatori, voda beše nadošla u tolikoj meri
da su vojnici morali da kopaju rovove oko šatora.
Desetari su stalno trčali od šatora do šatora i izdavali potrebna naređenja.
Niko nije mogao ni da trene.
Vojvoda se nalazio sa Mrgudom i brižnim okom posmatrao pakao, koji je
vrio oko njih i nad njihovim glavama.
– Jesi li postavio stražu kod devojaka, zapita odjednom vojvoda Mrguda.
– Jesam, vojvodo.
– Na njih treba obratiti najveću pažnju. Ne bih voleo da se što dogodi pa da
ih nestane.
– To je isključeno, vojvodo. A što je najglavnije one su vezane tako čvrsto
da ne mogu ni da se pomaknu. Slobodne su im samo glave.
Bura je postajala sve žešća a gromovi su tutnjali tako strašno da je izgledalo
kao da će se celo nebo srušiti na zemlju.
Dok su vojnici odbacivali vodu od šatora, na drugoj strani planine uskom
stazom jahalo je nekoliko konjanika. Sedeli su pogureni na konjima dok se s njih
slivala kiša. Bili su skroz mokri.
 Prvi je bio visok. To je padalo u oči iako je on sedeo poguren na konju.
Nosio je dugačak mač koji mu je zadizao pozadi ogrtač.
Odjednom on stade pa doviknu svojim drugovima, koji su jahali za njim:
– Ne mogu više da trpim ovu vodurinu. Kako bi bilo da potražimo neko
prenoćište?
– Možemo, ali gde?
– Na levoj strani planine nalazi se nekoliko medvedskih jazbina. Ne ostaje
nam ništa drugo nego da im pravimo društvo. U najgorem slučaju pobićemo se s
njima pa ćemo ih ili podaviti, ili ćemo biti podavljeni.
Svi se nasmejaše tim rečima dugajlije, zatim poteraše konje pa pođoše za
njim.
Išli su više od po sata raskaljanim šumskim putem, koji je bio zasut suvim
lišćem, što je još više otežavalo hod, kad dugajlija opet stade pa reče:
– Tu smo, gospodo. Možete s konja jer je nizbrdica strma pa bi mogli da se
okliznu.
– Jesu li tu pećine?
– Jesu.
– Onda napred.
Nizbrdica je bila vrlo strma i oni se počeše njome spuštati.
Na polovini nizbrdice dugajlija opet stade pa reče:
– Privežite konje za one bukve. Krune su im guste tako da jedva prokisavaju,
a onda pođite zamnom.
Ostali su tako i učinili zatim pošli za dugajlijom, koji se provlačio između
gustog šipražja, koje se tu nalazilo na svakom koraku. Tako su došli do jednog
povećeg mračnog otvora, koji je ustvari bio ulaz u jednu od pećina. To je bila
najveća pećina, a nije se znalo da nema u njoj neka zverka.
– Ja ću prvi unutra, reče dugajlija pa zakorači u pećinu.
Ostali pođoše za njim.
Na njihovu sreću pećina je bila bez stanovnika. Iako je u njoj vladala
najgušća pomrčina, oni se počeše nekako u njoj snalaziti. Napipali su u jednom
uglu poveću gomilu mahovine pa je počeše razastirati po kamenom podu praveći
postelje.
Mahovina je bila potpuno suva jer tavanica pećine nije propuštala vodu.
Opružili su se na mahovinu slušajući kako napolju urla bura.
– Kako bi bilo da se malo založimo, reče dugajlija.
– Možemo. Imaš li štogod u bisagama?
 – Naravna stvar da imam.
– Šta si poneo?
– Dva ovčija buta, zastrug sira i pogače.
– Sjajno.
– Imam i dva vrča vina.
– Bez toga ne mogu ni da te zamislim. Onda daj. I ja sam gladan, a nadam
se da ni ostali nisu baš najsitiji.
Dugajlija je doneo bisage zatim je počeo da deli onako u mraku jelo svojim
drugovima.
Vrč je s vremena na vreme šetao od ruke do ruke. Čulo se samo klokotanje
i pre disanje. Vino je, kao i uvek bilo odlično i neobično im je prijalo naročito
posle one strašne, kiše, od koje im behu prokisnuli i same kosti.
Kad su se najeli i napili, dugajlija reče:
– Ovako se već može živeti. Sad me se ne tiče što urla napolju bura. Glavno
je da je kod nas sve u redu.
– Pravo kažeš. Nego, gromovi nikako ne prestaju. Izgleda da je došao sudnji
dan.
– Baš tako izgleda.
Kako su bili umorni, oni ućutaše i zatvoriše oči dok je nevreme i dalje
besnelo pred pećinom i u celoj okolini.
Moglo je biti oko ponoći kad nedaleko od pećine, u kojoj su spavali
nepoznati namernici, iskrsnu jedan čovek sa koga je curila u mlazevima voda.,
Imao je dugačak mač i koplje, a na grudima oklop.
Munje su i dalje sevale istom jačinom a gromovi tresli zemlju.
Nepoznati vojnik je gledao neko vreme u pećinu i kad se uverio da se niko
ne nalazi u blizini, on se brzo izgubi u šumi, iz koje beše i došao.
Nešto docnije na ulazu u pećinu se pojavi dugajlija. Bio se slučajno probudio
pa je hteo da se uveri da li je pred pećinom sve u redu. Razume se da nije ni slutio
da se malo pre tu zadržavao neki nepoznat čovek...
Bura se beše stišala tek pred zoru, ali je zato kiša još uvek padala.
Voda je potocima tekla kroz šumu čije je zemljište bilo sve izlokano.
Vojnici, koji su cele noći radili, bili su mrtvi umorni i željni sna, ali je izdato
naređenje da se odmah krene dalje.
U toku noći vojvoda beše dobio izveštaj da su u šumi viđeni neki konji koji
po svojoj opremi treba da pripadaju vojsci kralja Dušana. Razlog dovoljan da
odmah dignu šatore i da pođu što brže dalje.
 Da se nisu sa njima nalazile devojke, vojvoda bi odmah pošao u poteru za
nepoznatim vojnicima, ali ovako nije mogao u to da se upušta jer bi mogla da
zapreti opasnost i devojkama, a on beše dobio najstrožije naređenje da ih odnese i
preda zdrave i čitave.
Vojnici su brzo spremili svoje stvari i svrstali se za polazak.
Ovoga puta polazak ni trube nisu objavile da ih ne bi čuli nepoznati ljudi,
čiji su konji bili viđeni u šumi.
Na čelu povorke jahali su vojvoda i Mrgud. Za njima je išao odred
oklopnika, a odmah za ovima obe devojke, u džakovima, jednostavno prebačene
preko konja. Džakovi su bili pokriveni i asurama da ne bi neko od namernika
posumnjao u što.
Kiša je i dalje padala u gustim mlazevima kao da se otvorilo nebo, a umorni
vojnici su gacali po raskaljanom putu, koji je bio vrlo klizav.
Tako su išli celog dana i zaustavili se u prvi sumrak na jednom kamenjaru,
gde su odlučili da prenoće.
Kiša je još uvek padala, a duvao je hladan vetar koji je brisao sa okolnih
visova.
Pre nego što su se ulogorili, vojvoda naredi Mrgudu da postavi oko logora
dvostruke straže, kojima je bilo stavljeno u dužnost da paze na svakog ko bi hteo
da im se približi.
Mrgud je odmah izvršio naređenje svog vojvode uviđajući i sam da je to
sasvim na svom mestu.
Kad je Mrgud ponameštao straže, bilo se već sasvim smklo.
Sav blatnjav vratio se vojvodi da mu podnese izveštaj o učinjenom.
Večerali su na brzu ruku pa se spremili da poležu, jer su bili vrlo umorni od
napornog hoda.
Oko šatora, pod kojim su se nalazile devojke, bila je postavljena naročito
jaka straža.
Pojava nepoznatih ljudi beše veoma uznemirila vojvodu. Bojao se da ne
dođe do gužve i da neko ne otme devojke, što bi po njega bilo vrlo nezgodno.
Ubrzo su svi vojnici spavali mrtvim snom. Kiša beše nešto popustila, a na
istoku se počeo pomaljati između poderanih oblaka pun mesec, koji je svojim
avetinjskim sjajem obasjavao celu okolinu.
Ponoć je već odavno bila prevalila kad iza jedne stene, koja se nalazila
nedaleko od logora, iskrsnu jedna mračna ljudska prilika, ispravi se pa poče
pogledom ispitivati zaspali logor.
 Stojala je tu neko vreme nepomično kad je nestade isto tako kao što se bila
i pojavila.
Nepoznati čovek se oprezno šunjao natrag šumi, odakle je bio došao. Pod
jednom bukvom dočeka ga drugi čovek pa ga zapita poluglasno:
– Kako ti izgleda?
– Spavaju.
– A straža?
– Ona je budna. Moraćemo da je savladamo, što neće biti baš tako lak posao.
– Ima li mnogo stražara?
– Udvostručena je. Đavo da ih nosi, kao da su nas nanjušili.
– Misliš?
– Može vrlo lako da se dogodi.
– Onda napred, samo što manje galame. Jesi li spremio slamu?
– Jesam. Momci je jednako vezuju u gužve.
– Nadam se da će nam sve poći za rukom.
– I ja sam u to uveren. Noćni prepadi nikad ne ispadnu naprazno.
Bacili su još jedan pogled na logor pa se izgubili u šumi, među drvećem.
Uputili su se pravo jednoj čistini, koja se nalazila nedaleko odatle.
Na čistini se nalazilo dvadesetak ljudi, naoružanih od glave do pete.
Iz gomile se izdvoji jedan čovek pa reče:
– Sva je slama povezana u gužve.
– Jesi li spremio trud i ognjilo?
– Sve je spremljeno, samo čekamo znak da pođemo.
– Na to nećete dugo čekati. A sad dobro slušajte šta vam govorim: stražu
ćemo napasti u isti mah. Gledajte da svaki udarac bude siguran i da niko ne pisne,
jer bi mogli da navučemo na sebe svu vojsku. Ako neko i ostane živ, vi ga
jednostavno zadavite. A sad – napred, u ime Boga i pravde, koja je uvek bila na
našoj strani!
Posle tih reči oni se uputiše mestu na kome se nalazila straža.
Kako je mesec bio već prilično odskočio, morali su da se prikradaju između
kamenja da ih stražari ne bi opazili. Tako su im se približili sasvim blizu.
Skoro u istom trenutku oni su se bacili na stražare, koji nisu imali vremena
ništa da preduzmu u svoju odbranu.
Borba je bila kratka i završila se potpunom pobedom nepoznatih napadača:
svi stražari su bili poubijani, a nijedan od njih nije ni glasa pustio.
 Posle toga oni se vratiše na čistinu, gde se u jednom kraju videla velika
gomila gužvi, načinjenih od slame.
– Svaki neka uzme po dve gužve, reče visoki čovek.
Momci učiniše bez reči što im je bilo naređeno.
– Kad se primaknemo logoru, zapalićete gužve i uz viku napasti na vojnike.
To će ih zbuniti i doneti nam pobedu, samo smelo! Oni spavaju čvrsto da skoro
neće moći da se priberu, kad se budu probudili.
Tako su i učinili.
Zapalili su gužve slame i počeli se približavati šatorima, pod kojima su
spavali neprijateljski vojnici.
Ovi su spavali tako čvrsto da nisu ni sanjali šta im se sprema.
Kad su došli do prvih šatora, koji su se nalazili na samoj ivici šume, oni
počeše vikati na sav glas i mahati zapaljenim gužvama, sa kojih su sletale varnice.
Tako su protrčali kroz ceo logor sipajući na sve strane vatru.
Tada zaređaše od šatora do šatora pa počeše ubijati vojnike, koji su onako
sanjivi jedva i znali šta se s njima dešava. Visoki čovek je pažljivo pregledao svaki
šator te je izgledalo kao da je nešto tražio.
– Ne mogu da razumem, gunđao je on. Kladio bih se u glavu da sam ih video,
a sad su odjednom nestale. Šta to može da znači?
Tako se stvorila čitava klanica a krv poteče potocima.
Vojnici, koje behu mimoišli njihovi mačevi, razbegoše se kud koji uplašeni
sudbinom svojih drugova.
Dugajlija je baš dovršavao sa dvojicom vojnika kad se iz obližnjeg šatora
začu ženski vrisak koji je bio tako užasnut, da je parao srce.
Dugajlija priskoči šatoru pa zadiže jedno krilo. Imao je šta i da vidi:
Jedan snažan vojnik beše izmanuo mačem na dve devojke, kojima su samo
glave virile iz vreća. Inače su bile upetljane konopcima.
Dugajlija u jednom skoku priđe zlikovcu pa ga udari pesnicom u potiljak
tako snažno da ovaj pade koliki je dug. Nije se više ni pomakao.
– Ikonija, Olivera!
– Borča!
Ova dva uzvika sliše se kao u jedan.
... To je zaista bio Borča, koji se tu nalazio zajedno sa Milošem i sa
nekolicinom njihovih ljudi.
Oni behu doživeli čudan doživljaj, koji nikako nisu mogli da razumu.
 Jedne noći, dok su spavali u šumi, začuli su konjski topot. Svi su poskakali
da vide ko dolazi. Nisu bili malo iznenađeni kad su ugledali tajanstvenog starca,
koji se i ranije javljao pod vrlo tajanstvenim okolnostima.
Starac im je prišao sasvim blizu, dao im rukom znak da nema neprijateljske
namere, zatim ih je u nekoliko reči izvestio da se odmah vrate u Skoplje jer Oliveri
i Ikoniji preti velika opasnost. Njegov glas je bio vrlo čvrst i ubedljiv tako da su
morali da mu poveruju. Odmah su se okrenuli i pošli natrag.
Žurili su što su mogli brže. Tako ih beše uhvatilo i nevreme u onoj istoj šumi
u kojoj behu zanoćili i ljudi kneza Bogoja, koji su i dalje nastavljali akciju svog
mrtvog gospodara. Vešto smišljenim planom njima beše pošlo za rukom da
savladaju otimače i da opet pronađu nesrećne devojke, koje već toliko behu
propatile.
Devojke su tako bile iznenađene tim naglim preokretom da nikako nisu
mogle da dođu sebi.
Tada ih Borča poče drešiti. Stale su na svoje noge, zgrabili ga za ruke pa mu
počele sa suzama u očima zahvaljivati što ih je spasao.
I Borča je bio sav ustreptao od radosti.
Spuštene glave on je posmatrao Ikoniju, koja mu se sad učinila još lepšom
nego ranije. Tek sad je osećao koliko voli tu devojku, koja mu je uzvraćala istim
osećajima.
Tada se napolju začuše koraci a odmah zatim na ulazu u šator se pojavi
Miloš.
Susret je bio vrlo srdačan. Olivera nije mogla da se uzdrži nego je pala na
grudi junačnom Vitezu od Gavrana, kupajući se u suzama.
– A sad što pre odavde, reče Miloš kad se malo pribrao od prve radosti.
– Kako ste nas pronašli. zapita ga Olivera, dok su koračali kroz šumu i
približavali se mestu, na kome su se nalazili njihovi konji.
– Duga priča. Pričaću vam sve.
Njihovi momci su ih već čekali kod konja, koji su besno kopali prednjim
nogama kao da su jedva čekali da pođu na put.
Borča beše našao i dve mirne kobile među protivničkim konjima, koje su
bile određene za Oliveru i Ikoniju.
Pre nego što su pošli, Miloš se okrete devojkama pa im reče:
– Vi ste svakako gladne. Kako bi bilo da se malo prihvatite, pa da zatim
pođemo?
Devojke se samo zaglednuše, ali ne odgovoriše ni reči.
Zaista su bile vrlo gladne.
 I Miloš, a i Borča su vrlo dobro razumeli taj njihov nemi odgovor pa odmah
povadiše iz bisaga jelo, koje se beše zateklo. Imali su poveće parče pečenja i hleba,
a u vrču beše još ostalo i vina.
Kad su se malo prihvatile, oni pojahaše konje pa se uputiše kroz šumu, na
čijem su drveću veselo cvrkutale ptice.
... Posle prilično dugog puta, na kome ih nije zadesila nikakva neprijatnost,
oni su naposletku prispeli u Skoplje.
Radosti kraljice Jelene nije bilo kraja kad je ugledala svoje ljubimice, koje
je neobično volela zbog njihove odanosti. Milovala ih je po kosi i po licu uverena,
da ih je zanavek izgubila.
Za vreme te scene, Miloš i Borča su stojali po strani i gledali čas u devojke,
a čas u mladu kraljicu, koja je treperila od radosti.
Miloš i Borča behu odlučili da ostanu nekoliko dana u Skoplju da se odmore,
a zatim da pođu za vojskom kralja Dušana, koja se već morala, nalaziti pod samim
Solunom.
Tih nekoliko dana su Miloš i Borča proveli vrlo prijatno.
Po nekoliko sati dnevno nalazili su se u društvu voljenih devojaka. I kraljica
je znala za njihove osećaje pa ih je dragovoljno otpuštala sa službovanja da bih se
sastali i razgovarali sa svojim izbranicima.
Njihova ljubav je na taj način bila učvršćena i odmah se moglo videti, da
nikakva sila na svetu neće biti u stanju da je poljulja.
Dan njihovog polaska bio je određen za prvi sumrak.
Veče je bilo divno. Miloš i Borča su se nalazili sa svojim verenicama u
malom dvorištu, kuda je dopirala lupa oružja njihovih momaka, koji su se uveliko
spremali za polazak.
Njihovoj maloj četi beše se pridružilo još nekoliko momaka iz okoline, koji
nedavno behu doputovali iz Vizantije. Iako su bili mladi, i oni su već bili pregrmeli
mnoge bitke tako da su bili potpuno prekaljeni za teške podvige, koji su ih
očekivali.
Na rastanku, Miloš i Borča su predali devojkama prsten u znak vernosti.
Okupane suzama, one su im se zaklinjale na vernost da će ih dočekati dok se ne
vrate iz boja.
Kako je već bilo vreme za polazak, oni pojahaše svoje konje, baciše još jedan
pogled na devojke, koje su im mahale rukama, pa se izgubiše na drumu koji je
vodio obližnjoj šumi.
Devojke su još dugo stojale na svojim mestima i gledale za njima, zatim
pođoše pognutih glava u svoje odaje.
 Ćutale su neko vreme, kad Olivera podiže glavu zagrli Ikoniju pa reče
glasom koji je drhtao od radosti i uzbuđenja:
– Kako sam sretna! Nikada u životu nisam osećala veću radost nego u ovim
trenutcima.
– I ja isto tako.
– Moliću se i danju, i noću da mi se Miloš vrati živ iz boja, a tada ćemo se
venčati. Znaš li šta bih volela?
– Šta, sejo?
– Da se venčamo u isti dan.
– To bi zaista bilo divno!
– Tako ćemo i učiniti. A sad hajdmo našoj gospodarici. Ona nas već svakako
očekuje.
Zatim su se uputile u odeljenje, u kome se nalazila kraljica.
Za to vreme su Miloš, Borča i njihovi momci galopirali drumom koji je
vodio na jug.
Odmorni i sveži, osim toga umireni pomisli da se njihove devojke nalaze u
potpunoj sigurnosti, oni su jahali dignutih glava uvereni da će se iz boja vratiti
zdravi i čitavi.
A tada, obojica će početi da iskupljaju kićene svatove.
Kako se zemljište baš dosta strmo spuštalo, oni usporiše hod.
Dotle su skoro celo vreme ćutali, obuzeti istim mislima.
Prvi je prekinuo tišinu Borča rečima:
– Da se kladimo, Viteže od Gavrana, da znam na čega misliš.
Miloš se čisto trže pa odvrati:
– Ne bi morao dugo da pogađaš.
– Radujem se što sam pogodio. Nego, ima tu nešto što nije u redu.
– Šta nije u redu?
– Mi sad prolazimo kroz predeo u kome se nalazi jedna razbojnička četa.
Predvodi ih Savatije. Ne znam da li si slušao o njemu?
– Da nije to onaj pronijar što se odmetnuo u goru?
– Jeste.
– To je zaista opasan čovek. Voli mučke napade i nikad ne sme da pogleda
čoveku u oči.
– Tačno je. Stoga i moramo biti oprezni.
 Oni taman behu u reči kad se začu zvižduk a skoro u istom trenutku dolete
jedna strela pa se sa treskom zabode u jedno drvo.
– U zaklone, komandova Miloš i svi počeše birati deblje drveće da se
zaklone.
To je značilo da je Savatije već bio otpočeo sa svojim mučkim napadom, na
koji način beše i navikao.
Strele su padale kao kiša i zabadale se u okolno drveće, ali su oni bili dobro
skriveni iza debelog drveća, tako da ih nijedna nije ni okrznula.
Borča se nalazio pored Miloša koji je pažljivo gledao na sve strane.
– Šta da radimo, zapita Borča, prateći pogledom jednu strelu koja se baš u
tom trenutku beše zabola u jedno debelo drvo.
– Čekaćemo da potroše sve strele, a tada ćemo učiniti na njih juriš. Po
pravcu, odakle dolaze strele, znamo tačno gde se nalaze.
Čekali su još neko vreme, kad strele prestadoše.
– Napred, uzviknu odjednom Miloš i oni ispadoše iza svojih zaklona.
 Uputili su se pravo mestu, na kome je trebalo da se nalaze razbojnici.
Miloš se u tome nije bio prevario.
Na pedesetak koračaji odatle počinjao je gust šibljak. Trebalo je samo preko
njega preći pa da se odmah nađu na mestu, gde su bili skriveni zlikovci.
Tek što behu zagazili u šibljak, kad iz njega ispade nekoliko divovski
razvijenih ljudi, divljeg izgleda.
Bili su naoružani vrlo dugim i teškim mačevima i kopljima.
To su bili ljudi harambaše Savatija.
Nisu ni časa časili nego su odmah napali Miloša i njegove ljude.
Ovi ih junački dočekaše.
Borča je naročito bio ozlojeđen tim mučkim prepadom. Vitlao je svojom
batinom snažnije nego ikada dotle i obarao razbojnike, koji su padali kao munjom
pogođeni.
I Miloš ih je napadao svojim mačem, koji je pravio pustoš u njihovim
redovima.
Razbojnika je, međutim, bilo vrlo mnogo. Nicali su iz šibljaka i zamenjivali
svoje drugove, koji su bili pobijeni ili onesposobljeni za borbu.
Kad je Miloš video da su oni kudikamo nadmoćniji, osvrte se oko sebe da
osmotri situaciju, zatim doviknu Borči, koji se nalazio nedaleko od njega:
– Na drum, Borča! Brzo! Dovikni to i ostalima!
Borča je vrlo dobro razumeo Miloševu nameru. Pored druma se nalazilo
debelo drveće i poveći kameni blokovi, koji su mogli da posluže kao pogodni
zakloni. Osim toga tu je drum bio pregrađen jednim rovom na dva dela tako da će
mesto za borbu biti mnogo manje nego u šumi i tako će moći lakše da odole navali
razbojnika.
Čim je Borča doviknuo ostalima naređenje za povlačenje, svi se okrenuše pa
se munjevitom brzinom uputiše označenom mestu.
To se dogodilo tako naglo i neočekivano da zlikovci nisu imali vremena da
ih u tome spreče.
Čim su stigli na drum, oni se zakloniše za zaklone da dočekaju zlikovce, koji
su im se oprezno približavali.
Uskoro oni dođoše do druma.
– Nećemo ih napadati, reče Miloš. Čekaćemo da oni to učine, a tada ćemo
ih junački dočekati.
– Sasvim pametno.
 Na njihov napad nisu morali dugo da čekaju.
Razbojnici su neko vreme stojali kod šumarka, koji se nalazio nedaleko od
druma, kao da su se dogovarali na koji način da izvrše prepad, zatim podigoše
svoje mačeve pa jurnuše mestu na kome se nalazio Miloš sa svojim ljudima.
Taj njihov napad bio je vrlo snažan; snažniji nego svi dosadašnji.
Naročito su silovito napali na mesto na kome se nalazio Miloš. Razbojnici
odmah behu osetili da je on odličan borac i da ga treba što pre ukloniti. Od njega
im je pretila najveća opasnost.
Miloš je imao oko sebe četiri čoveka.
Bili su to mladi i snažni ljudi, vični bojevima. Naoružani dugim mačevima
oni su bili ozbiljni protivnici, sa kojima nije bilo tako lako izaći ka kraj.
Na samog Miloša došlo je tri zlikovca.
I ovi kao da behu naročito probrani.
I oni su bili odlični borci, što se moglo videti po njihovim prvim udarcima.
Miloš je vešto odbijao njihove udarce i s vremena na vreme i sam prelazio u
napad.
U jednom trenutku njemu pođe za rukom da jednom od napadača izbije mač.
Pre nego što je ovaj imao vremena da pobegne, Miloš mu jednim udarcem
raspoluti glavu i ovaj pade mrtav.
Kad su videli pogibiju svog čoveka, koga su, kako je izgledalo, naročito
cenili, zlikovci jurnuše na njih većom silinom.
Napali su kao besomučni i vitlali svojim mačevima, koji su fijukali kroz
vazduh.
Borba je bila najžešća kad jedan zlikovac odjednom nešto viknu, našto se
svi povukoše pa ih nestade u obližnjoj šumi.
Odmah zatim začu se udaljena potmula tutnjava, kao da se približava kakva
velika vojska.
Miloš pogleda u Borču, koji je sav brektao, pa ga zapita:
– Šta to sad treba da znači?
– Ne mogu da budem dovoljno pametan.
– Oni su se iznenadno povukli.
– Da to ne bude neka podvala?
– Može lako da bude. A ona buka? Liči na udaljen topot konjanika.
– Zaista je to. Sad je samo pitanje da li su to naši, ili njihovi.
– Kad bi se to moglo znati!
– Bilo kako bilo, mi ih nećemo čekati da 6e vrate, nego ćemo nastaviti put.
 – To će zaista biti najpametnije što možemo da učinimo.
Brzo su se spremili za polazak i uputili uvalom, koja se pružala ulevo.
To je bio suprotni pravac od onoga, u kome behu otišli zlikovci, te su se na
taj način bar za neko vreme bili obezbedili od daljih napada.
Uvala je bila vrlo dugačka, a zemljište neravno i klizavo. Prošle kiše, koje
su padale u celoj okolini, raskvasile su teren a voda se u velikim količinama slila
baš u tu uvalu.
Na jednom mestu morali su da poskaču s konja pa da tako idu neko vreme.
Jedva jednom su izišli iz uvale pa se uputili poljanom koja se tu širila u
beskraj.
U daljini plavili su se planinski visovi. Njihov je put vodio pravo njima.
– Valjda se neće više vraćati, reče Borča pa mamuznu konja, koji se prope.
– Ko zna. U svakom slučaju moramo biti spremni da ih dočekamo.
– To je tačno.
Moglo je biti oko podne.
Oni su se baš odmarali kraj jednog izvora, čija je voda bila hladna kao led.
Nebo je bilo vedro a sunce je nemilosrdno peklo. Vrućina je bila nesnošljiva.
Odjednom Borča pruži ruku u jednom pravcu pa reče Milošu:
– Pogledaj onamo, Viteže od Gavrana!
Miloš pogleda u pokazanom pravcu pa reče:
– To su neki konjanici.
– Tako je.
– Da nisu to oni čiji smo topot čuli malo pre?
– Može vrlo lako da bude.
– Drugim rečima, to su saveznici Savatija i njegovih drugova. Bogami, ako
nas napadnu zajednički, teško ćemo izvući čitavu kožu.
Konjanici su za to vreme dolazili sve bliže.
Silazili su planinskom kosom, jedan za drugim, u dugačkom lancu. Iako su
se nalazili na velikoj daljini, moglo je da se vidi da su bili odlično naoružani.
Bilo ih je vrlo mnogo. Nabrojali su oko stopedeset konjanika, što je bilo i
suviše kad se uzme u obzir da je njih bilo nešto više od dvadeset ljudi.
– Moramo se dogovoriti šta ćemo da preduzmemo, reče Miloš ozbiljnim
glasom. Oni idu pravo na nas. To znači da su dobro obavešteni o našem putu i o
mestu, na kome se nalazimo.
 – To je dokaz da su to zaista jataci harambaše Savatija, koji im je kazao sve
što je u vezi s nama.
– Nikako drukčije.
– Onda nam ne ostaje ništa drugo nego da se povučemo, i to što brže.
Borča odmah dade znak za uzbunu i momci se počeše užurbano spremati.
Za tren oka konji su bili osedlani, i oni ih pojahaše pa krenuše dalje.
Najgore je bilo to što su morali jednako da idu preko nedoglednog polja, te
su njihovi gonioci mogli sasvim lepo da ih vide.
Mamuzali su konje i jurili sve brže.
Planine su bile još vrlo udaljene, ali su se oni nadali da će ih se dočepati još
pre prvog sumraka, a dotle njihovi gonioci neće moći da ih dostignu.
Konjanici su zaista išli pravo za njima.
Miloš se s vremena na vreme okretao i sad je bio uveren, da oni njih gone.
Bilo je nešto što ga je ispunjavalo brigom.
Protivnički konji nisu bili ništa gori od njihovih. Čak je izgledalo da su nešto
i brži, jer se razdaljina između njih smanjivala.
To behu primetili i ostali pa se zabrinuše.
Ponovo su oboli konje i pojurili u najbešnjem karijeru. Ovo kao da beše
nešto pomoglo.
Ta trka je trajala sve do prvog sumraka. I njihovi konji kao da behu osetili
opasnost pa su jurili tako brzo da je izgledalo kao da i ne dodiruju nogama zemlju,
nego da lete.
Planinski ogranci su bili vrlo visoki i pošumljeni. Kroz šumu su se pružale
mnogobrojne staze, koje su vodile u srce planine. U njoj će se naći u najvećoj
bezbednosti.
Popeli su se jednim dosta strmim obronkom na visoravan, sa koje se pružao
širok izgled.
Za to vreme se sve više smrkavalo.
I neprijateljski konjanici su već morali stići do planine ako su nastavili da
idu starom brzinom.
U toj pretpostavci nisu se bili prevarili.
Ne potraja dugo i oni ugledaše mnogobrojne vatre, koje se zapališe na
podnožju planine.
To je značilo da su protivnici bili odlučili da tu prenoće, jer nisu hteli da
zametnu noćnu borbu u planini, što je uvreh skopčano sa velikim opasnostima.
 – I mi ćemo ovde zanoćiti, reče Miloš. Samo moramo postaviti svud
unaokolo jaku stražu da nas ne bi iznenadili. Nije im verovati. Naredi momcima
da spreme večeru.
Vojnici su odmah počeli da lože vatru od suvaraka. koga je bilo u izobilju.
Borča je odmah postavio stražu i odredio im smenu naredivši im da ne smeju
ni trenuti dok im smena ne dođe.
To nije uostalom ni bilo potrebno da im se kaže, jer su momci bili vrlo
savesni, a znali su vrlo dobro i to šta bi ih snašlo kad bi zaspali na stražarskom
mestu.
I Borča beše odlučio da provede do prve smene na stražarskom mestu, koje
je bilo najviše istaknuto.
Ostali su odmah posle večere polegali i zaspali.
Vatre su se gasile jedna za drugom a u šumi je vladala duboka tišina.
Mogla je biti već blizu ponoć, kad se dole, pod planinom, začu otegnut
uzvik, koji se ponovi na drugom kraju.
Stražari su ga vrlo dobro čuli, a naročito Borča i straža, koja se nalazila pored
njega.
– Šta to treba da znači, primeti jedan stražar.
– Uzvik dolazi od njih, reče Borča.
– Znači da nameravaju da nas napadnu.
– Ništa drugo.
– Onda da razbudimo sve i da budemo pripravni.
Odmah su se razleteli po logoru i počeli da bude vojnike, koji za tren oka
poskakaše i dograbiše oružje.
Bili su spremni da odole svim napadima i opasnostima.
Noć je bila vrlo mračna tako da su se jedva raspoznavali pojedini predmeti
u šumi. Miloš i Borča su žurno izdavali naređenja i raspoređivali momke za noćnu
borbu, na koju se protivnik ipak beše odlučio.
Neko vreme je vladala mrtva tišina, koja je sve punila jezom.
Protivnik im se svakako prikradao. To je bilo očigledno.
S vremena na vreme oko njih su se čuli samo tajanstveni noćni glasovi koji
nastaju u šumi. Ko zna da se to ne razgovaraju travke i ostao šumsko rastinje, koje
mora imati svoj jezik kao što ga imaju i ljudi. Ili su to možda duše poginulih junaka
koje se prikradaju svojim živim drugovima da ih zaštite od zla.
Miloš i njegovi su bili potpuno spremni da dočekaju protivnika.
Na to nisu morali dugo da čekaju.
 Borča se nalazio na najistaknutijem mestu. Ispod njega počinjala je strma
padina, koja se spuštala pravo podnožju planine. Protivnik je mogao najlakše da
dođe s te strane, jer je to bila najkraća razdaljina između njih.
– Još se ne vide, primeti jedan momak, koji se nalazio pored Borče.
– Oni su tu, samo se vešto kriju između drveća.
– Glavno je da nas neće iznenaditi.
– To nikako. Zato smo se na vreme i spremili, nego moglo je da dođe do
velike nesreće da se nisu oglasili trubama.
– Čudi me da su to učinili.
– Oni su svakako mislili da mi nećemo u njih posumnjati, nego ćemo misliti
da je to neka druga vojska, koja je baš u tom trenutku naišla drumom.
On taman beše završio kad iz čestare, koja se nalazila na nekoliko desetina
koračaji od njih iskrsnuše naoružani ljudi, čiji su dugi mačevi presijavali u
pomrčini.
Iako je bilo mračno, moglo se videti da su to grdosije od ljudi kao da su
naročito bili odabrani za taj napad.
– Pazite, momci, reče Borča, jer su neprijatelji udarili baš na njih.
Dočekali su ih junački, kao i uvek.
Krv je ponovo potekla i nadaleko prskala drveće i ugaženu travu.
Protivnika je moralo biti vrlo mnogo jer kao da su nicali iz zemlje.
Prvi njegovi redovi su već bili poljuljani. Nisu se uopšte nadali takvom
otporu. Naročito veliku muku im je zadavao Borča, koji je navaljivao i sa mačem,
i batinom, koju je držao u desnoj ruci.
– Držite se, momci, naša je pobeda, vikao je on s vremena na vreme i sve
žešće navaljivao na protivnika, koji je već skoro bio sasvim zbunjen.
Miloš se nalazio na levom krilu sa svojim drugovima. I on se držao vrlo
junački.
Ipak - - protivnik je bio kudikamo nadmoćniji, tako da se kraj ove strašne
bitke već unapred mogao da predvidi.
Miloš i njegovi ljudi su se borili kao pravi junaci, ali je ipak bilo malo izgleda
da će moći da odole.
Osim toga, oni već behu pretrpeli i prilične gubitke, na koje nisu računali.
Miloš je bio prilično zabrinut.
Tražio je pogledom Borču, koji se nalazio na suprotnoj strani.
Ovaj, kao da beše osetio da ga Miloš traži, javi se svojim gromkim glasom:
 – Viteže od Gavrana! Kako bi bilo da trubom pozovemo naše čete, koje su
ostale sa one strane planine?
– Pozovi ih odmah, Borčo!
Miloš je potpuno razumeo Borču...
Nije prošlo ni nekoliko trenutaka kad se razleže šumom zvuk trube.
Protivnik se zbuni.
Zastali su i malo se povukli da vide šta će se dogoditi.
Kad su videli da se niko ne pojavljuje, oni udariše novom snagom na Miloša
i njegove.
Napad je ovog puta bio izvršen tako snažno da se Miloševi ljudi pokolebaše.
Opet je poginulo nekoliko njegovih momaka, i to oni koji su bili najbolji.
Tada kao da se dogodi čudo.
Sa druge strane začuše se trube, a odmah zatim i konjski topot.
Topot je dolazio sve bliže i bliže, a uskoro se začu i zveket oružja.
Borča začas prestade.
Protivnici uopšte nisu znali ko se približuje, i da li je prijatelj, ili neprijatelj.
Vreme je prolazilo.
Konjski topot se čuo sad tako jasno da se videlo da se nepoznati konjanici
nalaze u neposrednoj blizini. Imali su još samo da pređu preko korita jednog
isušenog potoka pa da se nađu kod njih.
I to se dogodilo posle nekoliko minuta.
Kako baš u tom trenutku beše izgrejao iza planine mesec, Miloš i njegovi
ugledaše neke konjanike, koji su im se u galopu približavali.
Pored Miloša se nalazio Borča, koji ga zapita:
– Pogledaj, Viteže od Gavrana. Da li ih poznaješ? Da me ne varaju oči?
– To je zaista neverovatno, odvrati Miloš.
...Konjanici, koji su im se približavali, u dlaku su ličili na oklopnike
kapetana Palmana. To im nikako nije išlo u glavu...
Gledali su ih neko vreme, kad Miloš uzviknu:
– To su zaista oni.
– Da ne sanjamo, Viteže od Gavrana?
– To nije san, nego prava java, u koju ćemo se odmah i uveriti.
Konjanici su im se ubrzo toliko približili da su mogli lepo da ih prepoznaju.
Njihovo iznenađenje nije bilo malo kad su videli da su to zaista oklopnici
kapetana Palmana.
 – Kako ste, junaci, dobaci im prvi Georg koji je predvodio malenu četu.
... Čitaocima je poznato, da je kralj Dušan bio naredio da se u sretanje Miloš
pošalje vojska.
Za ovo se javio Georg, koji je uvek bio željan avantura i opasnosti. Njegov
stric, kapetan Palman, rado mu je stavio na raspoloženje njegovu četu, a dodao mu
je i još nekoliko svojih ljudi, koji su bili vrlo pouzdani i hrabri. Put, na koji je imao
da krene njegov sinovac, bio je dug i tegoban pa su mu bili potrebni valjani vojnici.
Georg je odmah krenuo na put.
Usput su se u nekoliko mahova sukobili sa drumskim razbojnicima, koji ih
behu napali, ali su ih Georg i njegovi momci savladali vrlo lako ne pretrpevši skoro
nikakve gubitke. Georg je inače imao ludu sreću, koja ga nikada nije izneveravala.
I iz najvećih opasnosti on je iznosio živu glavu što mu je još povećavalo njegovu
i inače besprimernu hrabrost.
Dugo su lutali dok naposletku nisu nekako ušli u trag Milošu i njegovim
ljudima.
Inače Georg i njegovi oklopnici behu stigli u poslednjem trenutku, onda kad
su bili najnužniji.
Protivnik je bio mnogo davati otpor.
Georg je odmah osmotrio situaciju.
On je bio iskusan ratnik za svoje mlade godine, pa je video na koji bi način
najlakše mogao da pomogne Milošu i njegovim ljudima, koji već behu skoro
izgubili nadu da će izneti žive glave.
Oklopnici su odmah poskakali s konja pa požurili svojim drugovima.
Oklopnici su inače bili vični u borbi pešačkoj. Njihova koplja i mačevi mogli
su dobro da posluže i u borbi bez konja.
Kad su protivnici videli da im je stiglo pojačanje, zgranuše se u nedoumici
šta da čine.
Za povlačenje bilo je dockan. Prema tome morali su primiti borbu do kraja.
Georg je bio, kako je izgledalo, vrlo željan pravog boja, pa podiže mač i
viknu:
– Napred, junaci! Niko da nije ustuknuo!
I njegova četa krete napred, poslušno i bez reči, navikla na opasnosti.
Kad je protivnik video da mu ništa drugo ne preostaje nego da se i dalje bori,
oni dograbiše mačeve i koplja pa dočekaše napadače.
Bio je to strašan okršaj, kakav niko od njih nije video.
Ubojni pokliči i zveket oružja nadaleko su se razlegali po šumi, a oklopnici
su navaljivali na protivnike svom žestinom.
 Razume se da se na čelu nalazio Georg, koji je i ovom prilikom činio čuda
od junaštva.
Georg je imao vrlo dugačak i težak mač, koji beše nasledio još od svog dede.
I njegov deda, Herman, bio je veliki junak i čuven vitez, koji se proslavio na
raznim turnirima.
Njegov mač je bio čuven po težini, i malo je bilo vitezova koji su mogli
njime da se služe.
Georg je još od rane mladosti bio vaspitan u vojničkom duhu. Vežbao se
svakodnevno u dizanju tereta i mačevanju, tako da je već kao mladić od šesnaest
godina bio poznat borac, koji nije ustupao ni starijima.
Posle smrti njegovog oca njega prihvati njegov stric, koji je bio isto tako
čuven borac i poznat vitez.
Kapetan Palman beše obišao skoro ceo svet, a ožiljci, koje je nosio na licu,
bili su najvidniji dokazi mnogih bojeva, koje beše preturio preko glave.
Zanet borbom, Georg je sve jače navaljivao na protivnika.
Ovi kao da behu predoseća opasnost, odbijali su udarce i sami napadali.
Tako u jednom trenutku Georg se nađe oči u oči sa pet protivnika.
Njegovi momci su ga upozoravali da se malo povuče i da ostavi mesta i
njima kako bi mogli da mu priteknu u pomoć, ali se on nije na njih ni osvrtao.
Napadao je sve žešće sipajući oko sebe udarce i izlažući se smrtnoj
opasnosti.
Pogledao je bolje levu ruku, u kojoj je držao koplje, kad primeti kako se iz
gvozdenog rukava sliva krv. On je bio ranjen. To je bilo očigledno.
Odmah zatim pred njegovim očima počeše iskakati crni kolutovi. Rana je
možda bila ozbiljnija nego što je izgledalo...
Kad su njegovi momci videli da on krvavi, priskočiše mu, dograbiše ga
svojim snažnim rukama pa ka povukoše iz borbe.
... Georg je bio potpuno malaksao.
Njegovi momci ga položiše na jednu čistinu pa mu podigoše vizir. Ugledali
su njegovo lice, koje je bilo žuto kao vosak.
Brzo su mu otkopčali grudni oklop i tek tad videli šta je na stvari.
Georg je bio ranjen kopljem u slabinu. Udarac je bio tako snažan da mu je
koplje skoro probilo rebra. Krv je curila tako da nikako nisu mogli da je zaustave.
Odmah su o tome izvestili Miloša i Borču koji požuriše ranjenome Georgu.
Usled silnog gubitka krvi on je ležao nepomično i potmulo ječao. Bled u licu
i pomodrelih usana on je pre ličio na mrtvaca, nego na živog čoveka.
 Borča je odmah previo ranu i stavio na nju neke lekovite trave, koje je uvek
nosio sobom.
Kad je s tim bio gotov, on povuče ustranu Miloša pa mu reče:
– Georg je opasno ranjen,
– Hoće li preboleti?
– Vrlo teško. Ja se razumem u tim stvarima, zato sam se i zabrinuo. Skoro
je skroz proboden.
Miloš baci jedan pogled na Georga, koji je podrhtavao celim telom, pa reče:
– Siromah Georg. Valjan junak, kakvih je malo. Kapetanu Palmanu će biti
vrlo teško ako ga zadesi taj udarac. Ipak ja se nadam da će on preboleti ranu. Mlad
je i snažan kao bik.
Borča samo sleže ramenima pa odvrati:
– Ne znam kako da ti kažem. Može da mu pomogne samo Bog.
Nisu mogli više da posvećuju pažnju Georgu jer se borba uveliko vodila.
Istina da je pojava oklopnika, kojima su se najmanje nadali, značila veliku pomoć,
ali je ipak bilo potrebno i njihovo prisustvo. Njihovi momci su ih već tražili
pogledom jer su bili navikli na njihova naređenja, koja su uvek bila na svom mestu.
Ostavili su jednog otresitog momka pored Georga pa se vratili u prve redove,
gde je borba bila najžešća.
Ožalošćeni tim događajem oni navališe sa još većom snagom na protivnike.
Hteli su da što pre s njima da bi se mogli vratiti ranjenom Georgu.
Naposletku protivnici počeše uzmicati pod njihovim silovitim udarcima.
Odjednom se okrenuše pa se sjuriše niz strmu padinu.
– Za njima, uzviknu Miloš pa jurnu napred, a ostali za njim sa isukanim
mačevima.
Gonili su ih sve do samog podnožja planine i kad su se uverili da se više
neće vratiti, oni zastadoše.
Više im zaista nije pretila nikakva opasnost.
Protivnicima je bilo jasno da neće moći da iziđu s njima na kraj pa su se u
neredu povlačili.
Pretrpeli su ogromne gubitke, koje je teško bilo naknaditi.
Tada Miloš naredi momcima da se vrate natrag, a on se zajedno sa Borčom
uputi pravo mestu na kome je ležao teško ranjeni Georg.
Na polovini puta ih presrete momak, koji je čuvao Georga.
 – Šta je novo, zapita ga Miloš zabrinuto.
– Georgu je vrlo rđavo.
– Jesi li ostavio koga kraj njega?
– Jesam, ja sam požurio da vas o tome obavestim.
Požurili su Georgu, koji se zaista nalazio u opasnom stanju.
Lice mu je bilo sasvim pomodrelo, a rukama je hvatao po vazduhu. Nije bio
ni pri svesti.
Borča položi ruku na njegovo čelo, koje je gorelo u vatruštini, zatim zavrte
glavom pa reče Milošu, koji je stojao pored njega:
– Izgubili smo našeg Georga.
– Valjda nećeš time da kažeš?
– S njim je svršeno.
Borča je imao potpuno pravo. Georg se već nalazio na izdisaju. Ipak, smrt
kao da je htela da bude spram njega milostiva pa mu beše oduzela svest.
Odjednom se ranjenik ispravi do polovine, raširi oči pa viknu glasom, koji
je čudno odjekivao u noćnoj tišini:
– Junaci! Meni je kucnuo poslednji čas. Ja to osećam i nemojte ni pokušavati
da me utešite. Ne žalim što ću umreti jer polažem život za dobro srpske zemlje i
našeg dičnog kralja Dušana, koga sam toliko voleo. Ipak žalim samo za jednim.
Georg je sad bio pri sebi.
Miloš mu se saže, obgrli ga oko struka, pogladi mu čelo pa zapita:
– Da nemaš neku želju, George?
– Imam, viteže od Gavrana.
– Govori, George, svaka tvoja želja mora biti ispunjena.
Georg malo poćuta pa nastavi:
– Dodajte mi moj mač. Hoću da umrem zajedno s njim. Služio me je verno.
On mi je bio moja desna ruka.
Miloš mu odmah pruži njegov mač, koji je još bio krvav, a Georg ga zagrli
pa ga pritisnu na svoje grudi. Jedna krupna suza skotrlja se niz njegov obraz. koji
je lako podrhtavao...
– A sad me počujte, srpski vitezovi, nastavi Georg posle kraće pauze.
Poćutao je nekoliko trenutaka pa nastavio jedva čujno:
– Svi vi znate da sam došao zajedno sa mojim stricem iz daleke tuđine da
služim vašeg kralja neću da prežalim što se sada ne nalazi u mojoj blizini naš kralj
da me pogleda svojim dobrim očima da se nasmeši na mene onim svojim
osmehom, koji i bolnog može da izleči. Vitezi srpski! Pozdravite mi mnogo našeg
dičnog kralja i zamolite ga da obiđe moj grob, ako ga nekada nanese ovuda put –
a pozdravite mi i moga strica i recite mu da se njegov sinovac pokazao dostojnim
njega i svih naših predaka, koji su bili veliki junaci...
Nije mogao dalje.
Prigrlio je još jače svoj mač, bacio jedan pogled na prisutne, koji su stojali
oko njega oborenih glava, još jedanput zadrhtao celim telom, pa se umirio.
Bio je mrtav.
Njegovi oklopnici nisu mogli da zadrže suze kad su videli da im je umro
njihov mladi starešina. Oni su ga voleli kao rođenog brata jer je uvek s njima lepo
postupao i jurišao u prvim redovima, štedeći njihove živote. Georg je zaista bio u
jednoj ličnosti i zapovednik, i drug, kakav se retko nalazi u životu.
Ni Miloš, a ni Borča, koji su bili svedoci tolikih pogibija, nisu mogli da
zadrže suze, nego su plakali kao mala deca.
Odlučili su da sahrane jadnog Georga na najsvečaniji način, koji su mogle
da dozvole prilike, u kojima su se nalazili.
Noć je protekla u spremanju samrtnika.
Među Georgovim sunarodnicima nalazio se i jedan stari vitez koji je dobro
znao sve običaje, koji su bili u vezi sa sahranom poginulih vojnika.
U zoru Georg je bio opremljen na put, sa koga se još niko nije vratio.
Palmanovi oklopnici su iskopali duboku raku na vrhu jednog kamenjara,
zatim su položili Georga u hrastov sanduk pa su ga položili u nju uz otegnute i
jednolike pogrebne pesme, koje su parale srce.
Zatim su počeli da zasipaju zemljom i kamenjem grobnicu Georga, njegovu
večnu kuću, u koju je morao tako mlad da ode.
Kad su zaravnili humku, oni posadiše krstaču vrh njegove glave pa natakoše
na nju njegov šlem, prastari običaj, koji se održavao kod Alemana.
... Tako je bio sahranjen sinovac kapetana Palmana, koji nije ni slutio kakva
sudbina beše postigla njegovog sinovca.
Posle izvršenog pogreba, stari alemanski vitez poče da sprema daću, koja se
kod Alemana održavala sa najvećim ceremonijama.
Posedali su svi u krug pa se založili pogačom, koja je išla iz ruke u ruku.
Zatim su otpili malo vina iz jednog vrča, koji je doneo Borča, i stari vitez je počeo
ponovo da peva neke jednolike pesme, čija je melodija bila vrlo žalosna.
Kad je i to bilo gotovo, on ustade pa poče u jednom govoru da veliča
junaštvo poginulog Georga.
 Taj govor su svi prisutni saslušali sa najvećom pažnjom.
Kad je završio, stari vitez nije mogao da se uzdrži od suza nego je briznuo u
gorak plač.
Sav se tresao od plača a suze su mu letele niz njegove obraze. Malo po malo
pa njegov plač pređe i na sve prisutne. Nije mogao da se uzdrži ni Borča, a ni
Miloš.
Kad je malo došao sebi, stari vitez reče:
– Gospodo i junaci! Po starodrevnom našem običaju, koga održavamo u
svima slučajevima, mi ne ostavljamo sahranjenog dan i noć nego stražarimo kod
njegovog groba. Neprijatelje smo pobedili tako da sada pred nama ne stoje nikakvi
važniji poslovi. Ja bih vas molio kad bi se pridružili meni i mojim drugovima da
podelimo našu žalost za našim dragim Georgom, koga smo zanavek izgubili, i da
obavimo i tu poslednju počast, koju dugujemo njegovoj duši.
Niko nije imao ništa protiv te želje starog viteza, pa odlučiše da tako i učine.
Ostali su još ceo dan i noć kraj Georgovog groba, a u samo svanuće, iako su
bili još umorni od bdenja, pojahali konje pa se uputili strmom padinom da se
dočepaju druma.
U dolini oni su se okrenuli, bacili još jedan pogled na visoki kamenjar, na
kome se nalazio Georgov grob, pa su mamuznuli konje i izgubili se u oblaku
prašine.

----

Kapetan Palman je bio sav utučen kad je čuo za pogibiju svog sinovca, koga
je neobično voleo.
Plakao je kao malo dete i nikako nije mogao da se uteši.
– Ej, moj George, jadikovao je on. Znao sam da ćeš jedanput nastradati, ali
si mogao još da živiš. Bio si mlad kao rosa.
Georgova pogibija beše sneveselila i vojvodu Olivera, a teško je pogodila i
kralja Dušana. On je cenio junaštvo mladog Alemana, u kome beše izgubio jednog
junaka koga je teško bilo naknaditi.
I pored sve žalosti, koja beše obuzela srpske junake, moralo se misliti na
događaje, koji su stojali pred njima.
 Neprijatelj beše prikupio u blizini Soluna veliku vojsku, kojom je rukovodio
sam Jovan Kantakuzen. Oni behu odlučili da po svaku cenu suzbiju Srbe i da
provale u njihovu državu.
Opet je nastalo užurbano raspoređivanje srpskih četa, koje su jedva čekale
da se sukobe sa vekovnim neprijateljem.
Desetari su leteli na sve strane i trudili se da ne propuste ni najmanju sitnicu.
Kralj Dušan se nalazio sa velikim vojvodom Oliverom i ostalim svojim
vojskovođama u jednoj kotlini, gde je vodio s njima poslednje razgovore o
predstojećem napadu.
Stvar je bila vrlo ozbiljna i nije se smela propustiti ni najmanje sitnica, jer bi
to propuštanje moglo da bude po Srbe sudbonosno.
Na levom krilu srpske vojske nalazila se jedna četa, koja još nikada nije
učestvovala u borbi. Bili su to pronijari, mladići sa susednih imanja, smeli ali ipak
neiskusni.
Oni su jedini zadavali brigu, ali su se njihovi desetari i za to pobrinuli.
Oko njih su postavili iskusne borce, koji su mogli da se snađu i u najvećim
opasnostima.
Kad je raspored bio gotov, vojska krete napred.
Svud, dokle je oko dopiralo, nalazio se vojnik do vojnika, junak do junaka.
Zahvaćeni starim oduševljenjem oni su stupali napred smelo i jedva čekali
da se uhvate u koštac sa neprijateljem, koji se nalazio na okolnim visinama.
Kapetan Palman je jahao na čelu svojih oklopnika. Iako ga je još uvek teško
pogađala pogibija njegovog sinovca, on je bio opet samo stari ratnik koji je
savesno vršio svoju dužnost.
Neprijatelj je ćutao na okolnim visovima. Izgledalo je da je čekao da mu se
srpski vojnici približe.
Srbi su se već bili sasvim primakli podnožju najbližeg visa, kad jedan desetar
dade znak da stanu.
Malo dalje je tekao jedan potok, čije su obale bile obrasle gustim šibljakom.
Kako su morali da računaju i sa ratnim lukavstvom, kome se tada vrlo često
pribegavalo, oni se skloniše u šibljak čekajući šta će se dalje dogoditi.
Neprijatelj se nije ni micao. Videlo se da nešto sprema.
Tada od usta do usta poče da ide naređenje da se odmah polazi jednom
stazom, koja je vodila oko brega. Staza je bila duboko usečena u kamen tako da se
vojnici, ako se malo budu pognuli, uopšte ne bi videli. Cilj tog zaobilaženja bio je
taj da se neprijatelju zađe s leđa pa da se tako izvrši prepad.
 Išli su polako, jedan za drugim, pazeći da ih ne primeti protivnik. Čak su i
mačeve stezali uz sebe da se ne bi čuo njihov zveket.
Put je bio vrlo strm, a kamenje glatko tako da su se klizali na svakom koraku.
Četu je predvodio jedan desetar, koji je bio vrlo vešt u zaobilaženjima.
Inače je bio vrlo hrabar i istakao se u mnogim bojevima.
Baš na jednom zavijutku, kad je desetar hteo da osmotri okolinu, sa visokog
prirodnog bedema pade jedan kamen pa se zaustavi na nekoliko koračaji od
desetara.
Vojnici stadoše. Nije se znalo da li je kamen sam od sebe pao, ili ga je neko
od neprijateljskih vojnika na njih bacio.
– Moramo biti oprezni, reče desetar vojniku, koji se nalazio pored njega.
– Ja ću odmah izvideti šta je na stvari, reče vojnik.
– Kako misliš?
– Popeću se na bedem da vidim da li onde ima nekog.
– Samo pazi da te neko ne iznenadi.
– Neće.
Odmah posle tih reči on se poče penjati uz strmu liticu sa takvom veštinom.
da su mu se svi divili.
Brzo kao veverica on se popeo na sam vrh bedema, gde ga nestade iza jednog
velikog kamena.
Ostali vojnici su stojali na stazi i čekali da vide šta će se dalje dogoditi.
Da pođemo za smelim vojnikom, koji se prikradao od kamena do kamena
sve bliže neprijateljskim položajima.
Celo zemljište je bilo posuto velikim kamenim blokovima, koje ko zna kad
beše tu naneto.
Nedaleko odatle, iza jedne stoletne šume, nalazio se neprijatelj.
Vojnik je išao oprezno, sa mačem u desnici, spreman da odbije svaki napad.
Odjednom iza jednog kamena ispade jedan neprijateljski vojnik pa se
ustremi na njega.
Vojnik ga hrabro dočeka.
Odbio je njegov udarac pa i sam prešao u napad.
Mačevi se ukrstiše a njihov zveket se poče razlegati unaokolo.
Obojica su bili odlični i podjednaki borci. Borba je bila ravna i nije se znalo
kako će da se završi.
 Pored svoje veštine u borenju Grk je bio i neobično snažan i razvijen, pa će
po svima izgledima moći duže da izdrži napor. Ni srpski vojnik nije bio baš
slabačak, ali je u tom pogledu daleko zaostajao za svojim protivnikom.
U jednom snažnom naletu protivnikovom njihovi mačevi se tako sudariše da
se prebiše a komađe odlete daleko od mesta na kome su se oni borili.
Kad su tako ostali bez oružja, oni se uhvatiše u kosti junačke.
Tek sad se moglo videti da srpski vojnik nije slabiji od svog protivnika.
Podizao ga je lako kao pero od zemlje i obrtao ga oko sebe.
Naposletku mu zgodno podmetnu nogu i ovaj pade, ali sobom povuče i
njega.
Zaneti borbom oni, međutim. nisu bili obratili pažnju na jednu stvar, a to je
bilo da se nalaze na samoj ivici provalije.
Poneti silnim zamahom oni se nadneše nad provaliju pa obojica padoše u
nju.
Njihova sudbina je bila očigledna: duboko dno ih ni žive neće dočekati...
Padina provalije bila je tako strma da su se kotrljali sve brže.
Naposletku su tresnuli na stazu na nekoliko koračaji ispred desetara, koji je
zajedno sa ostalim vojnicima sav užasnut posmatrao strašnu borbu na život i smrt.
Već su mislili da su se obojica razbili o oštro kamenje, kad srpski vojnik
skoči pa uzviknu:
– Izvršio sam svoju dužnost desetaru. Glavno je da sam ostao živ.
I zaista nekim čudom on ne beše pretrpeo nikakve ozlede. Nije dobio čak ni
najmanju ogrebotinu. Slučajno je pao na svoga protivnika i na taj način ublažio
pad.
Njegova zasluga je inače bila velika: sad su srpski vojnici bili sigurni da se
na vrhu grebena ne nalaze neprijateljski vojnici i da se mogu odmah na tom mestu
popeti.
Tako su i učinili.
Jedan za drugim oni su se počeli penjati strmom padinom i dolaziti sve bliže
mestu sa koga je mogla da se osmotri šuma.
Kad se četa popela, desetar im naredi da poležu iza okolnog džbunja, što ovi
odmah i učiniše.
Od ivice provalije do šume vodilo je korito jednog presušenog potoka, kojim
se moglo neopaženo približiti.
Pognuti da bi se što bolje skrili oni su pošli koritom, sa mačevima u rukama.
 Bili su već daleko zaobišli šumu a nijedan neprijateljski vojnik nije ih bio
primetio.
Tako su mu došli sasvim za leđa.
I ne sluteći šta im se oprema, neprijateljski vojnici su ležali u šumi i gledali
u pravcu doline.
Oni su glavni napad očekivali s te strane, pa na drugu stranu uopšte nisu
obraćali pažnju.
Prenuli su se tek kad su iza samih svojih leđa čuli zveket oružja i
mnogobrojne korake srpskih vojnika, koji su im se približavali kao oluja.
Napali su ih iznenađene i nespremne.
Nastade strašna borba, kakva se već odavno nije odigrala.
Ohrabreni zabunom neprijateljskih vojnika Srbi su jurišali i napadali kao
pobesneli. Neprijatelj se branio kao od bede i jedva su mogli da se snađu.
Dok bi dlanom o dlan oni su bili savladani, delom pobijeni i ranjeni, dok je
ostatak našao za najbolje da se spase bekstvom.
– Naša je pobeda, uzviknu radosno desetar pa zavitla kroz vazduh svojim
dugim mačem.
Ipak, taj uspeh još nije značio potpunu pobedu Srba nad neprijateljem.
Njihova glavna vojska se nalazila iza šume i mogla je svaki čas da krene.
Njegova četa je bila malena a da bi mogla da pruži otpor kudikamo
nadmoćnijem neprijatelju, pa je stoga odlučio da se vrati istim putem kojim je bio
i došao.
On je uglavnom svoj zadatak bio izvršio.
Odmah su pošli sasušenom potoku i uputili se koritom.
Sad su Srbi znali raspored neprijateljske vojske pa su lakše mogli da se
snađu.
Glavni napad na neprijatelja bio je određen za sutradan.
Veliki vojvoda Jovan Oliver nije cele noći okom trenuo nego je zajedno sa
ostalim vojskovođama vršio raspored četa.
Kralj Dušan je lično prisustvovao dogovorima, stavljao primedbe, pitao ovo
ono i popravljao izvesne greške, koje je bio uočio.
Prilegli su tek pred zoru, kad se na istoku već bila ukazala bleda pruga prvog
svanuća.
Kralj Dušan je spavao vrlo nemirno.
Imao je grozničave snove koji su se kovitlali kao najcrnja sudbina.
 Video je i svoju maćehu, i Sinišu. Oboje su stojali pred njim u
neprijateljskom stavu, naoružani, sa mržnjom u očima.
Oko usana obesne žene bio je ocrtan podrugljiv osmejak.
Trgao se na zvuk prvih truba, što je bio znak da cela vojska ima da se vrsta.
Još pre svanuća pred kraljev šator behu došli veliki vojvoda Jovan Oliver,
Miloš i ostale vojskovođe da pozdrave kralja i da mu ujedno podnesu izveštaj o
stanju kod vojske.
Kraljevo lice je bilo bledo kao krpa, a oči potkolutane. Videlo se da je vrlo
malo spavao i da su ga morile velike brige.
Sunce je bilo odskočilo s koplja kad poče opšti napad.
Čete su se razvijale lučno i pokušavale da sa tri strane opkole neprijateljsku
vojsku i da joj na taj način preseku otstupnicu.
Sa glasnim uzvicima vojnici su se približavali neprijatelju, kojima još nije
bilo jasno šta oni nameravaju.
Kralj Dušan se nalazio odmah iza prvih redova. Jahao je na konju pored
Miloša, koji je pratio pogledom nastupanje pešadije.
Na jednom brežuljku se već behu sukobili sa predstražama. Odatle se čuo
zveket oružja i ubojna vreva.
Bitka se malo po malo prenese na sve delove tako da se proširi na celu
kotlinu.
Kralj Dušan nije mogao da se uzdrži nego i on jurnu na opasna mesta.
Uzalud ga je Miloš od toga odvraćao, ali se kralj nije na njegove reči ni
osvrtao.
Srbi i neprijateljski vojnici su mestimično bili tako izmešani da se nije znalo
gde je čija linija.
Još u početku borbe Miloš beše primetio jednog visokog i krupnog
oklopnika, koji se jednako vrzmao oko mesta na kome se nalazio on i kralj Dušan.
Kako mu je vizir bio spušten, nije mogao da mu vidi lice i da zna ko je.
Miloš pozva okom jednog konjanika, koji je bio dodeljen njegovoj četi, pa
ga zapita šapatom:
– Ko je onaj oklopnik što se šunja oko nas?
– Ne mogu da ga se setim.
– Da li on pripada Palmanozoj četi?
– Može biti. Kako bi bilo da ga zapitam?
– Učini to odmah pa me izvesti o odgovoru.
 Dok su oni razgovarali, sumnjivi oklopnik je sedeo na svom konju koji je
poigravao pod njim. Činio se kao da ga ni najmanje ne zanima njihov razgovor ali
se po celom njegovom držanju moglo videti da pažljivo osluškuje svaku njihovu
reč.
Konjanik taman što beše odjurio mestu gde se nalazio kapetan Palman kad
se dugački oklopnik iznenadno okrete zajedno sa svojim konjem pa podiže koplje.
Pre nego što je iko mogao u tome da ga spreči, on zavitla koplje pravo na kralja
Dušana. Koplje fijuknu kroz vazduh pa prolete baš pored njegove glave.
Miloš, koji je pažljivo pratio svaki pokret oklopnikov, mamuznu konja pa se
začas stvori kod oklopnika. Jednim udarcem svog mača on ga skoro zaljulja u
sedlu, zatim uperi u njega svoje koplje.
Oklopnik izdrža i taj udarac pa ponovo podiže svoj teški mač.
Miloš ponovo mamuznu svog konja pa jurnu na protivnika.
Mačevi se ukrstiše.
Iako se oklopnik trudio svim silama da odbije udarce, Miloš ga je vrlo brzo
savladao. Jednim snažnim udarcem on ga još jače zaljulja i malo je trebalo pa da
ga izbije iz sedla.
Za ovim dođe još jedan udarac, još jači.
Kad je video da će biti savladan oklopnik učini nešto čemu se niko od
prisutnih nije nadao.
Prislonio je vrh svoga mača na grlo, gde se nalazio jedan mali otvor između
šlema i grudnog oklopa, pa je skočio s konja. U padu mač probi njegov vrat i krv
šiknu iz rane. Umro je već posle nekoliko trenutaka.
Tada mu priskoči Miloš pa mu podiže vizir. Niko ga nije poznavao, a po
svemu sudeći nije ni bio Srbin, nego svakako Grk.
Njegova namera je bila očigledna: on je hteo da ubije kralja Dušana, a to je
hteo da izvrši svakako po nagovoru izvesnih ličnosti, kojima je srpski kralj smetao.
Ostavili su mrtvog oklopnika pa pošli napred, u borbu, koja je postajala sve
žešća.
Ozlojeđeni tim događajem, koji se odmah pročuo kod cele srpske vojske,
srpski junaci udariše još snažnije na neprijatelja, koji ustuknu pred njihovom.
navalom.
Ipak borba je trajala sve do večeri, kada neprijatelj poče malaksavati. Sa
prvim sumrakom nastupi i njihov poraz. Ostavljajući mrtve i teško ranjene oni su
se povlačili kao bez glave.
 Srbi odlučiše da ih gone sve do gorskog potoka, koji je tekao odmah na
podnožju planine. Voda u tom potoku nije bila duboka, ali vrlo brza tako da je
valjala drvlje i kamenje.
Kad su ih doterali do brzog potoka, oni ih nagnaše u vodu bacajući za njima
strele. Više od polovine neprijateljskih vojnika našlo je na taj način smrt u brzoj
vodi tako da je njihov poraz postao potpun.
Tada se Srbi vratiše na razbojište da sahrane mrtve i pokupe ranjenike, kojih
je i sa srpske strane bilo prilično mnogo.
...Posle te velike pobede neprijatelj je bio umiren za dugo vreme i kralj
odluči da se vrati u svoju zemlju. Odmah je poslao skoroteču u Skoplje da izvesti
kraljicu Jelenu o velikoj pobedi, koju beše zadobio nad neprijateljem.
U srpskom logoru opet nastade veliko veselje, kojim se završavala svaka
pobeda.
Ovog puta je raspoloženje bilo naročito veliko jer su vojnici znali da će se
vratiti u svoju zemlju. Svaki od njih je imao ponekog od svojih koji su se radoznali
njegovom povratku.
Na sve strane su gorele velike vatre na kojima su se okretale pečenice.
Kralj Dušan se nalazio sa svojim doglavnicima i vojskovođama pred svojim
šatorom, gde je bila postavljena sofra. Predmet razgovora je bio napad od strane
oklopnika, koji beše sam ugasio svoj život.
– To sve dolazi od Kantakuzena, reče Vitez od Gavrana. Ali sada je i njemu
i njegovoj moći došao kraj.
– To je više nego izvesno, dodade vojvoda Jovan Oliver.
– On će i dalje da rovi protiv mene, reče kralj Dušan. Samo što ja imam
jedan način da ga zanavek onemogućim u njegovim paklenim namerama, koje
hoće da sprovede spram mene. Čim se vratimo kući, objasniću vam u čemu je
stvar.
Noć je protekla u najlepšem raspoloženju.
Vojnici nisu ni mislili na spavanje radosni što će uskoro da se vrate svojim
kućama. Prilegli su malo tek pred zoru i skočili na prvi zvuk trube, koji ih je
pozvao na vrstanje.
Bacili su još jedan pogled na grobove svojih drugova, koji će zauvek ostati
tu kao večna straža na granici njihove velike otadžbine, pa su pošli natrag u Srbiju,
u svoju dragu zemlju, koju će opet ugledati.
 CAR DUŠAN SILNI

Susret između kralja Dušana i kraljice Jelene bio je vrlo srdačan.

Mladi kralj nije mogao dovoljno da se naodgovara na mnogobrojna pitanja
svoje kraljevske supruge, kojima ga je ona zasipala.
Na kraju kraljica mu reče:
– Imam da ti saopštim jednu vest koja je važna za tebe, Dušane.
– Šta je to, verna moja ljubo?
– Dok si ti bio u tuđini, dolazili su poklisari iz svih naših zemalja sa jednom
željom, da se što pre krunišeš za cara. Poklisari su svi bili ljudi gospodskog roda i
kolena, mudri i ozbiljni, i ja stoga pridajem tome veliki značaj.
Kralj Dušan se nasmeši, zagrli kraljicu pa je zapita:
– A ti? Šta ti misliš o tome, verna moja ljubo?
Mlada kraljica se pripi uz njega pa odvrati sa licem, koje je zračilo od sreće:
– To je i moja želja, dragi moj Dušan! Ja ću tada biti najsretnija žena na
svetu!
Kralj je poljubi u čelo pa reče:
– Onda će tako i da bude.
... Još istog dana kralj Dušan je pozvao arhiepiskopa Danila i dugo
razgovarao s njim o želji svojih zemalja. I Danilu je sve to bilo poznato, jer
poklisari behu i njega posetili.
– Onda da čujem tvoje mišljenje, Danilo?
– Treba što pre da se krunišeš za cara, gospodaru. To nalažu i državni
interesi. Mi smo sada dovoljno jaki da sami brinemo našu državnu brigu, ali kad
postaneš car, još više će da se učvrsti naš ugled. koji već i tako imamo u drugim
zemljama. Promisli i sam pa ćeš videti da je tako kao što ti kažem.
 – Onda odmah sazovi sabor pa da o svemu donesemo odluku. Ja bez naroda
neću ništa da preduzmem, a naročito ne tako krupan korak, kao što je ovaj. Za kad
misliš da sazoveš sabor, Danilo?
– Što pre, gospodaru.
– Onda smatram da smo razgovor o tome završili.
Kralj je otpustio arhiepiskopa jednim kretom ruke, zatim pošao u odaje u
kojima se nalazila kraljica.
... Za to vreme u celom Skoplju su bila najsretnija dva viteza, kojih se nikako
nisu rastajali.
Čitaoci pogađaju da su to naš Borča i Miloš, Vitez od Gavrana.
Oni su se svakodnevno sastajali sa Oliverom i Ikonijom i ugovarali sve
pojedinosti za svoju svadbu.
Borča se inače bio sasvim izmenio. Nije pio kao ranije, a nije ni psovao. Išao
je čak i bez svoje čuvene drenovače, koja mu i tako nije više bila potrebna.
Kraljica Jelena beše saopštila njihovu nameru kralju koji beše odlučio da im
prilikom venčanja da bogato uzdarje. Bilo je odlučeno da se zajednička svadba
održi odmah posle krunisanja kralja Dušana za cara.
I Skoplje opet poče da se užurbano sprema za taj događaj.
Redari su imali ruke pune posla. Zapovednik grada je lično nadgledao
uređivanje ulica i ukrašavanje domova,– kao i podizanje novih građevina u vezi
sa krunisanjem.
Naročita pažnja je bila obraćena strancima, koji su često dolazili u Skoplje.
Imajući pred očima poslednji napad, koji se dogodio na južnom bojištu,
morala se obratiti najveća pažnja da se to više ne dešava.
U jednom delu kraljevskih dvorova stalno je zasedavao odbor kome je bilo
stavljeno u dužnost da uzme na sebe sve što je bilo u vezi sa tom velikom
svetkovinom.
Odboru je pretsedavao arhiepiskop Danilo. Preko naročitih ljudi on je stalno
održavao vezu sa zapovednikom grada, koji je isto tako imao pune ruke posla.
Čitaocima je poznat onaj deo obale Vardara gde se nalazio opali han, koga
je držao jedan Grk. Ispred hana nalazio se gust trščak koji je mogao da posluži kao
veoma pogodno sklonište za razne zlikovce, koji bi došli u Skoplje u
neprijateljskoj nameri. Zapovednik grada beše stoga odlučio da raskrči ceo taj
trščak i da na mestu, gde se on nalazio, postavi jaku stražu.
Odmah je uputio naročite ljude, koji su se dali na posao.
 Jednog dana, dok su ljudi raščišćavali. zemljište od trske i rogoza, naiđoše
na jedan gvozdeni kapak koji je bio zasut priličnim slojem zemlje. Zemlja, koja se
nalazila na kapku, bila je rastresita te se videlo da je često skidana i nabacivana.
Među ljudima, koji su krčili zemljište, nalazio se i jedan desetar, koji je
rukovodio poslovima.
Čim je video gvozdeni kapak, on je odlučio da ga podigne da vidi šta se
nalazi pod njim.
Radnici su podigli kapak, koji je bio prilično težak, i njihovo iznenađenje
nije bilo malo kad su ugledali drvene stepenice, koje su vodile u dubinu. Desetar
je naredio svojim ljudima da se ne miču s tog mesta, a on je požurio da o svemu
izvesti zapovednika grada.
Zapovednik je lično došao na mesto. Cela stvar je bila vrlo sumnjiva, a tim
više, što handžije Grka beše nestalo. Ljudi iz okoline videli su ga poslednji put još
pre nekoliko dana, kad mu se svaki trag izgubio.
Tražili su ga po celoj okolini, ali nigde nisu mogli da ga pronađu.
Tada zapovednik grada naredi desetaru da sa nekolicinom najodvažnijih
ljudi siđe u podzemni hodnik i da ga ispita.
Ovi su odmah i pošli naoružani od glave do pete, jer se nije znalo ko se nalazi
u tajanstvenom hodniku.
Poneli su i nekoliko buktinja i odmah ih zapalili, jer je u hodniku bilo vrlo
mračno.
Silazili su stepenicama, koje su bile prilično trošne, vrlo dugo ali nikako nisu
mogli da stignu na dno.
Jedva jednom osetiše čvrsto zemljište pod nogama, pa pođoše napred.
Desetar je išao napred, sa isukanim mačem u desnici, a za njim pet snažnih
i smelih momaka, od kojih su trojica nosila zapaljene buktinje.
Hodnik se postepeno spuštao. Vazduh je bio vrlo težak tako da su jedva
mogli da dišu. Videlo se da je otvor, ako ga je uopšte imao taj hodnik, vrlo daleko
tako da svež vazduh nije mogao da dopre kroz njega na malo veću daljinu.
Odjednom desetar stade.
Učinilo mu se kao da prilično daleko ispred sebe vidi neku beličastu svetlost.
Upozorio je svoje momke da budu oprezni jer se nije znalo kakva bi mogla
da im zapreti opasnost, zatim su pošli napred.
Svetlost je postajala sve jača.
Kad su joj se približili na nekoliko desetina koračaji, oni videše u čemu je
stvar.
 Na tom mestu na tavanici hodnika nalazio se mali otvor, kroz koji je
prolazila dnevna svetlost.
Dole, na klizavoj zemlji, ležala je gomila ljudskih kostiju. Bile su sasvim
bele i nisu širile nikakav zadah, po čemu se moglo zaključiti da su već odavno tu
ležale. Ko zna ko su bili nesrećnici koji su nekada živeli u njima, radovali se i
uživali kao i ostali ljudi da na kraju završe na tragičan način.
Tu se hodnik granao na dva dela. Desetar je stojao u nedoumici na koju
stranu da krene, kad odluči da se podele u dve grupe i pođu u oba pravca.
Tako su i učinili.
Kako ih je bilo zajedno sa desetarom šestorica, oni se podeliše u dve grupe
po tri čoveka pa odmah pođoše napred ugovorivši da se vrate na polazno mesto.
Desetar je sa svojim ljudima pošao levo, a ostali desno.
Hodnik, kojim je išao desetar sa svojom pratnjom, bio je tako nizak da su
morali da se pogure.
Osim toga u hodniku se osećala struja svežeg vazduha kao da je dolazio sa
neke vode.
Išli su sve dalje sa mačevima spremnim za odbranu.
Hodnik je međutim, postajao sve niži.
U jednom delu bio je tako nizak da su morali da nastave put potrbuške.
Desetar je psovao na sva usta, ali nije bilo drugog načina da odmiču napred.
Jedva jednom hodnik opet postade viši tako da su mogli da odmiču dalje
samo malo pogrbljeni.
Baš su se nalazili na jednom zavijutku kad iz jednog otvora, koji se nalazio
u zidu, ispade četiri naoružana čoveka pa se baciše na njih.
Desetar i njegovi ljudi su bili spremni da odbiju svaki napad, ali je ovoga
puta do njega došlo tako brzo i neočekivano da nisu mogli odmah da se snađu.
Dok su ustuknuli i zauzeli borbene položaje, nepoznati napadači su mnogo dobili
u vremenu tako da im je pošlo za rukom da sruše oba desetarova čoveka.
Ipak oni nisu bili teško ranjeni, nego samo lakše ozleđeni, pa brzo skočiše
na noge i ponovo dograbiše svoje mačeve.
Desetar je prednjačio u borbi i pokazivao im ličnim primerom kako treba da
se bori.
Ohrabreni njegovim držanjem i njegovi momci jurnuše još snažnije. Ipak
nije bilo izgleda da će moći da se održe, jer su napadači bili vrlo dobri borci, a i
mačevi su im bili mnogo duži.
 Desetarovi ljudi su već bili ranjeni. Istina da su im rane bile lakše prirode,
ali su postepeno gubili sve više krvi. Posle nekoliko snažnih udaraca, koje su dobili
po glavama, oni naposletku klonuše.
Tako desetar ostade sam prema svojim protivnicima, koji se baciše svom
silom na njega.
Bila je to očajnička borba i očajnički pokušaj od strane desetara, da se
odbrani.
Sve je, međutim, bilo uzalud.
I on je polako malaksavao i sve slabije odbijao udarce.
Baš u trenutku kad je odbijao jedan snažan udarac, drugom njegovom
protivniku pođe za rukom da mu zađe s leđa. Jedan strašan udarac po glavi beše
zauvek dovršio sa hrabrim desetarom, koji je junački položio svoj život u odbrani
svog kralja i otadžbine.
Za to vreme se zapovednik grada vratio u varoš ali je naredio nekolicini iz
svoje pratnje da ostanu kod ulaza u podzemni hodnik i da dočekaju povratak
njegovog desetara.
Ovi su čekali i čekali ali, razume se, nisu imali koga da dočekaju.
Već se uveliko bilo i smrklo a oni su još uvek čekali. Kako im se cela stvar
učinila vrlo sumnjivom, oni odlučiše da i sami siđu u podzemni hodnik pa da vide
u čemu je stvar.
Zapalili su buktinje i pošli trošnim stepenicama.
Posle dugog hoda oni su naišli na mrtva tela desetara i njegovih pratilaca.
Tada su pošli drugim hodnikom, koji se granao na onom raskršću. I u njemu su
našli leševe druge četice, koja beše pošla tim pravcem. Od zlikovaca, međutim,
nije bilo ni traga, ni glasa. Izgledalo je kao da su bili propali u zemlju.
Odmah su požurili napolje da o tome izveste zapovednika grada.
Iako je već bilo dockan, zapovednik nije spavao nego je čekao da ga izveste
o rezultatu istrage.
Bio je jako uznemiren kad je čuo za pogibiju desetara i njegovih ljudi.
To je značilo da se u samom gradu sprema nešto što bi moglo da bude od
nedoglednih posledica u slučaju uspeha.
Drugim rečima, u Skoplju i u okolini su se nalazili ljudi, koji su nameravali
da nešto preduzmu protiv kralja Dušana.
Za izvršenje tih namera najpogodnije su velike svečanosti, prilikom kojih,
zbog ogromnog broja prisutnih građana, ne može da se vodi potpuna briga o redu.
 Krunisanje će naročito biti jako posećeno. To se moglo videti već i po
mnogobrojnim prijavama, koje beše zapovednik grada dobio iz raznih krajeva
države.
Otpustio je glasonoše, zatim pozvao svog arhonta, koji je vodio nadzor nad
gradskom stražom.
Arhont je bio mlađi čovek ali pun iskustva. Bio je veoma oštrouman i
zapovednik mu je poveravao najdelikatnije poslove, koje je ovaj svršavao ka
njegovo najveće zadovoljstvo.
Ćutali su neko vreme, kad zapovednik poče:
– Dakle, u varoši se opet nalaze ljudi koji hoće da mute. Nisi primetio ničeg
sumnjivog?
– Primetio sam, zapovedniče. Da me nisi malo pre pozvao, sam bih došao
da te o tome izvestim.
– Šta si primetio?
– U prvi sumrak prolazio sam obalom Vardara, i to onim delom gde se nalazi
ona razvalina. Baš sam se nalazio ispred kapije kad primetih dva čoveka, koji su
se krili iz jednog upola razrušenog stuba. Kad su me primetili, hteli su da pobegnu,
ali sam ja odmah potrčao za njima. Gonio sam ih oko celih razvalina kad ih je
odjednom nestalo da mi se učinilo kao da su propali u zemlju.
– Hm. Stvar je zaista sumnjiva, a ima veze sa onim podzemnim hodnikom,
u kome je našao smrt desetar sa svojim momcima.
– Znači da se i u tim ruševinama nalazi ulaz u taj hodnik?
– To je više nego sigurno. Nego, ove noći neće biti za tebe spavanja.
– Kako budeš naredio, zapovedniče.
– Onda uradi ovako: uzmi desetak odabranih ljudi pa odmah idi u razvaline.
Prekopajte sve. Neka ne ostane ni kamen na kamenu ali se taj ulaz u podzemni
hodnik mora pronaći. Jesi li me razumeo?
– Potpuno, zapovedniče.
– Samo požuri. Istina da je od vašeg susreta prošlo već prilično vremena, ali
se nadam da ćete ih uhvatiti jer se oni i ne nadaju da ćeš ti za njima. Ove noći neću
ni ja spavati nego ću čekati da mi o svemu podneseš izveštaj.
– Učiniću to što pre, zapovedniče.
Rekavši to mladi arhont pozdravi zapovednika pa izađe napolje.
Uputio se pravo mestu na kome se nalazila njegova četa.
Odmah je odabrao deset smelih i snažnih mladića i rekao im o čemu se radi.
Tada su se svi naoružali pa su pošli kroz noć, koja je bila mračna kao testo.
 Brzo su stigli u blizinu ruševina, koje su se nazirale u pomrčini.
Tada počeše da traže sa zapaljenim buktinjama između kamenja i korova,
kojim su razvaline bile obrasle.
Bio je to mučan posao, jer nigde nije bilo nikakve staze pa su često morali
da preskaču razne prepreke. Osim toga u razvalinama je bilo mnogo zmija i
gušterova, koji su im smetali na svakom koraku.
Bila je već prošla i ponoć a oni nisu mogli da pronađu nikakav ulaz.
Seli su na jedan kamen da se odmore i dogovore šta, će dalje da preduzmu.
Tada reče jedan od momaka:
– Koliko se ja sećam, nedaleko od razvalina nalazi se jedan bunar. Da nije
on ustvari ulaz u podzemni hodnik?
– Gde je taj bunar, zapita arhont. Ja ga se nikako ne sećam.
– Odmah pored one bukve.
– Onda hajdmo tamo.
Ustali su s kamena i pošli pravo bukvi, čija se granata kruna još izdaleka
videla.
Momak je imao pravo: skoro pod samim drvetom nalazio se otvor nekog
bunara.
Otvor je bio prilično širok ali u njega nisu vodile nikakve stepenice, niti je
uopšte bilo nekog načina, da se čovek spusti u njega.
– Moramo sići u ovaj bunar, reče arhont posle kraćeg razmišljanja. Ali kako?
– Ne ostaje nam ništa drugo nego da se spustimo konopcem.
– Ali gde da nađemo konopac?
– I za to sam se pobrinuo: poneo sam jedan jer sam znao da će nam trebati.
– Oštrouman si, mladiću. Onda brzo na posao. Daj ga ovamo.
– Hoćeš li ti prvi?
– Razume se! Ja kao vaš starešina moram u svakoj prilici biti na prvom
mestu.
Tada arhont uze od momka konopac pa ga veza sebi oko struka, a oni
uhvatiše drugi kraj pa ga počeše spuštati u bunar. Prethodno su ugovorili da arhont,
u slučaju neke opasnosti, zadrma konopac, što će biti znak da ga odmah izvlače
napolje.
Tako ga počeše spuštati u bunar.
Oprezno su popuštali konopac pazeći pritom da ih neko ne iznenadi.
Vreme je prolazilo a arhont još ne beše stigao na dno. Vunar je bio vrlo
dubok.
 Nije nijedanput ni zadrmao konopac što je značilo da mu ne preti nikakva
opasnost.
– Ne razumem, primeti jedan od momaka. – Zar je bunar tako dubok?
– Izgleda da jeste. Dobro je što si poneo tako dugačak konopac, inače ništa
ne bi vredelo.
– Mora čovek na ove da misli.
Odjednom konopac poče da se drma. To je značilo da se u dubini bunara
nešto događalo.
– Vuci, reče jedan momak, pa svi složno potegoše konopac.
Nisu ga vukli ni nekoliko trenutaka kad osetiše da nešto puče a konopac
postade potpuno lak. Značilo je da se arhont nije više na njemu nalazio vezan.
Momci se zbuniše.
Zastali su ne znajući šta da preduzmu kad jedan od njih reče:
– Šta oklevate? Izvucite konopac pa ćemo opet jednog od nas pustiti.
Arhontu je svakako zapretila neka opasnost. To je više nego izvesno. Brže! Svaki
propušten trenutak može da bude po njega sudbnosan.
Počeli su naglo izvlačiti konopac kad ugledaše i njegov kraj.
Tada se nagnuše preko ivice bunara pa počeše osluškivati.
U bunaru je vladala grobna tišina.
Izgledalo je da u njemu nema ni žive duše.
– Onda ko će dole, zapita Jedan od njih.
– Ja ću!
– Pustite mene!
– Ne, moje je prvenstvo! Ja sam među vama najstariji.
Svi su bili gotovi da pođu u tešku neizvesnost, u duboki bunar, u kome ko
zna ko se nalazio...
Kad je to čuo, prvi momak reče:
– Pošto vidim da ste vi hrabri, spustite mene jer vi se i inače ne bi mogli
složiti.
Svi su na to pristali pa mu odmah vezaše konopac oko struka.
I njega su počeli oprezno spuštati kao i arhonta.
Radi svake sigurnosti taj momak beše unapred isukao; mač pa se spuštao
držeći ga u desnici.
Njega su spuštali mnogo duže nego arhonta. Konopac se nije nijedanput
zadrmao što je značilo da je sve u najvećem redu.
 Odjednom momci osetiše da se konopac više ne zateže. To je značilo da je
smeli momak stigao na dno bunara bez da mu se što dogodilo.
– Hvala Bogu, primeti jedan od njih. – Sretno je stigao na dno.
– Hoćemo li da izvučemo konopac?
– Nikako! Biće potrebno da ga opet izvučemo kad nam se bude javio.
– Pravo kažeš.
... Da pođemo za smelim momkom i da vidimo šta se s njim dešava.
Jedva jednom on je osetio pod nogama čvrsto tle. U bunaru je bilo mračno
kao u rogu tako da nije mogao da vidi ni prst pred okom.
Počeo se okretati oko sebe pipajući na sve strane, kad napipa jedan mali
otvor, kroz koji je mogao da se provuče jako sagnut.
To je bio ustvari otvor nekog hodnika i on pođe njime.
Sa mačem u desnici on je išao napred, polako, pazeći na svaki šum. Oko
njega je međutim vladala grobna tišina i čuli su se samo njegovi rođeni koraci.
Išao je sve dalje rešen da se ne vrati dok ne rasvetli tajnu oko arhontovog
nestanka.
Prošlo je prilično dugo kad ugleda u daljini neku svetlost koja je bila slična
dalekom žišku.
Sad je bio tvrdo uveren da će na tom mestu naći odgovor na sva pitanja koja
su ga mučila.
Ubrzao je korake da bi samo što pre stigao onamo.
Odjednom stade.
Učinilo mu se kao da sa leve strane čuje neke glasove. Počeo je da
prisluškuje.
Iza tog zida morala se nalaziti neka prostorija, u:kojoj su razgovarala dva
čoveka.
Razgovor se vodio na grčkom jeziku ali je smeli mladić odlično vladao tim
jezikom tako da je mogao lepo da razume svaku reč.
– Jesi li siguran da nas ovde neće niko naći, čuo se jedan glas.
– Potpuno.
– Ali ipak ako bi nam ušli u trag?
– I za to sam se pobrinuo.
– Na koji način?
– Vidiš li ovu zavesu?
– Vidim. Šta je s njom?
 – Iza nje se nalaze tajna vrata, koja vode u drugi hodnik. Tim hodnikom
možemo kadgod budemo hteli dospeti na drugu obalu Vardara.
–: Ne razumem. Valjda on ne vodi kroz vodu?
– To ne.
– Kako onda misliš?
– Taj hodnik vodi ispod rečnog korita.
– Zar je to moguće?
– Sasvim.
– Ko ga je kopao?
– Sporedno. Glavno je da je tako kao što ti kažem. Jesi li sad umiren?
– Potpuno. Nego, još nešto.
– Da čujem.
– Šta je sa našim zarobljenikom?
– Na sigurnom je mestu.
– Zar ne bi bilo bolje da smo odmah s njim svršili?
– Ne bi. Imam s njim drugi plan koji ću i ostvariti.
– Gde si ga smestio?
– Nije daleko odavde. U hodniku. Da bi mogli lakše da nađemo mesto na
kome se nalazi, stavio sam pored njega zapaljeni žižak.
– To si dobro učinio. A sad šta da radimo?
– Moramo čekati dok ne dođe naš gospodar.
Smelom momku nije trebalo ništa više da dozna. A nije bio radoznao ni na
njihov dalji razgovor.
Žurno se uputio u pravcu zapaljenog žiška znajući da se onde nalazi arhont.
Odahnuo je dušom jer je iz razgovora te dvojice izlazilo da se on nalazi u
životu.
Brzo je stigao na to mesto. To je bila dosta prostrana zasvođena prostorija,
čiji su zidovi i svodovi bili načinjeni od kamena. Svetlost žiška je bila prilično
slaba pa je morao da traži po svima budžacima da bi pronašao arhonta.
Naposletku ga je našao u jednom mračnom uglu kako leži vezan.
Momak mu žurno priđe pa spusti na njega ruku. On se nije ni micao.
– Možda je onesvešćen, reče momak više za sebe pa kleče pored njega.
Sad je mogao sasvim lepo da vidi arhontovo lice, koje je bilo bledo kao smrt.
I oči su mu bile sklopljene te se odmah moglo poznati da se nalazi u dubokoj
nesvestici.
 Momak se odmah dade na posao.
Trljao mu je prstima slepoočnice i zvao ga po imenu, ali je sve bilo uzalud.
Arhont se nije ni micao.
Sav očajan momak se poče osvrtati oko sebe kao da je tražio neku pomoć.
Odjednom se ispravi pa poče osluškivati.
Učinilo mu se kao da u daljini čuje nečije korake.
U tome se nije bio prevario. Sa drugog kraja hodnika: zaista su se čuli koraci,
koji su postajali sve razgovetniji.
Tek tada se momak seti da arhonta nije ni oslobodio njegovih veza.
Bio je to debeo konopac, a čvorovi su bili vezani vrlo čvrsto.
Momak bez predomišljanja preseče nekoliko čvorova, zatim poče oslobađati
arhonta.
Kad je s tim bio gotov, on ga poče drmusati i ponovo zvati po imenu. Koraci
su se za to vreme čuli sve jasnije.
Nije već znao šta da radi kad odjednom primeti da se arhont pokrenuo.
Sav radostan on ga opet zovnu po imenu i ovaj naposletku otvori oči.
Pogledao je zbunjeno oko sebe i zapitao nesigurnim glasom:
– Gde sam ja?
– Priberi se, arhonte! Ustani brzo! Približava se neprijatelj! Čuješ li te
korake?
Za tren oka arhont dođe sebi. Sad se svega sećao i sve mu je bilo jasno.
Skočio je kao oparen i zapitao:
– Kako si ti dospeo ovamo?
– Istim putem kojim i ti.
– Gde su ostali?
– Gore, kod bunarskog otvora. Čekaju i mene, i tebe, nego brzo napred.
Imamo samo jedan mač, ali to nije dovoljno. Ja znam da ih je dvojica, ali ko zna
da nema još nekog, jer sam malo pre prisluškivao njihov razgovor i čuo sam da
čekaju njihovog gospodara, koji svakako neće doći sam.
Koraci su se sad čuli iz neposredne blizine. Bilo je zaista krajnje vreme da
odu.
Odjednom arhont stade.
–: Šta je, arhonte, zapita ga momak. Valjda se nisi predomislio?
–Jesam.
– Ne razumem.
– Mi ćemo ostati ovde.
 – Znači da primimo borbu?
– To nećemo.
– Nego?
– Povući ćemo se u onaj ugao i čekati da vidimo koliko ih ima. Ako ih je
samo dvojica, mi ćemo ih napasti pa ma kako bili naoružani, a ako ih je više,
videćemo šta nam valja činiti. U svakom slučaju oni će me potražiti da li se još
nalazim na mestu na kome su me ostavili, pa kad vide da me nema, pojuriće napred
i ne sluteći da smo imali toliko smelosti da ostanemo ovde da ih dočekamo.
– Imaš potpuno pravo, arhonte.
– A sad brzo u ovaj ugao. Ovde je najmračnije.
Posle tih reči oni požuriše u jedan ugao u kome je bilo tako mračno da se
teško mogao i prst videti pred okom.
Povukli su se uza sam zid čekajući da naiđu protivnici.
Na to nisu morali dugo da čekaju.
Koraci su se čuli sve jasnije kad se na ulazu u podzemnu prostoriju pojavi
tri čoveka, čija lica nisu mogli da vide usled mraka. Mogli su samo toliko da vide
da imaju duge mačeve i kratke noževe.
Inače su sva trojica bili visoki i snažni, pravi divovi.
Uputili su se pravo mestu na kome je malo pre ležao vezan arhont i ne sluteći
kakvo ih iznenađenje očekuje.
– Pa on nije ovde! uzviknu jedan od njih na grčkom jeziku.
– To je nemoguće!
– Pogledaj bolje pa ga nađi ako možeš.
Tada sva trojica počeše tražiti po prostoriji, ali razume se da nisu mogli da
pronađu arhonta, koji je ćutao u udubini pored momka.
Tada dođe na red i njihov ugao.
U jednom trenutku bili su sasvim blizu njih. Jedan zamalo što se nije očešao
o arhonta ali ga na sreću nije primetio.
Opet su se vratili na sredinu prostorije i počeli dogovarati šta da preduzmu.
– To mi nikako ne ide u glavu, reče opet prvi govornik.
– Meni još manje. Jesi li ga čvrsto uvezao? Da se sam oslobodio?
– Nemoguće! Koga ja uvežem, taj se nikada ne može osloboditi!
– Onda znači da mu je neko pritekao upomoć?
– Ništa drugo.
 – Ali ko to može da bude kad nismo čuli nikakav šum ni korake? Morao je
proći pored naše sobe.
– Da, da, na to bih pitanje i ja voleo da odgovorim.
– Ne preostaje nam ništa drugo nego da ga potražimo na drugom kraju
hodnika.
– Onda hajdmo što pre dok nam nije umakao.
Stisnuli su mačeve i pošli ulazu u hodnik.
Sada su bili arhontu i njegovom momku okrenuti leđima.
– Napašćemo ih, reče arhont šapatom svom pratiocu.
– Da ne bude neravna borba?
– Neće. Pogledaj šta leži pored mene.
Momak pogleda u pokazanom pravcu i njegovom iznenađenju nije bilo kraja
kad je ugledao arhontov mač.
Zlikovci su ga ili tu bacili, ili su bili zaboravili da ga ponesu.
– Sad je stvar u redu, skoro uzviknu momak.
Polako su se išunjali iz zaklona pa se na prstima uputili za zlikovcima, koji
nisu ni slutili šta im se sprema,
Išli su mirno napred glasno razgovarajući. usled čega nisu ni mogli da
primete arhonta i njegovog momka.
Kad su im se približili na nekoliko koračaji, arhont reče:
– Sad!
Podigli su mačeve i jurnuli na zlikovce, koji nisu imali vremena ni da se
okrenu.
Arhont je jednim udarcem oborio jednog od njih njegov momak je taman
hteo da jurne na drugog kad se treći naglo okrete pa jurnu na arhonta.
Prepad je bio izvršen tako naglo i iznenadno da ovaj nije imao vremena da
ma šta preduzme u svoju odbranu. Pretila mu je očigledna opasnost da ga udarac
pogodi posred glave.
Ipak se brzo snašao pa odbio udarac. Tada on pređe u napad.
Arhont je inače bio odlučan borac. Odbio je još dva isto tako opasna udarca,
zatim se svom snagom ustremio na svog protivnika.
Ovaj ustuknu.
Bio je odličan mačevalac, što se videlo po svakom njegovom pokretu.
U jednom snažnom naletu arhontu pođe za rukom da ga sabije sasvim do
zida. Drugi udarac je završio celu bitku: i treći protivnik se valjao u rođenoj krvi...
 – Svršeno je, reče arhont. A sad brzo natrag da nas ne čekaju. O svemu ćemo
izvestiti zapovednika grada, pa ćemo se vratiti u ovaj hodnik sa celom četom da
ga pretražimo. Ja sam uveren da se ovde krije još mnogo zlikovaca, kojima treba
što pre doći glave.
– Imaš potpuno pravo, arhonte.
Tada se okrenuše pa pođoše izlazu.
Tako su se vratili na dno bunara, gde zlikovci behu iznenadili arhonta.
Sad je još samo trebalo dozvati momke da ih izvuku
Ovi su, međutim, i sami osetili njihovo prisustvo na dnu bunara jer povukoše
konopac čim ga je arhont bio vezao oko sebe.
Kad su njega izvukli, oni ponovo spustiše konopac da izvuku i momka, koji
se isto tako ubrzo nađe napolju.
Ostali su bili vrlo zadovoljni kad su videli da su i njegov pratilac zdravi i
čitavi. U poslednjim trenucima oni su se već bili uplašili da im se nije što dogodilo.
– Šta ćemo sad, zapita jedan momak arhonta, koji je pažljivo gledao pred
sebe.
– Dvojica odmah neka odu zapovedniku da ga o svemu izveste, a ja ću sa
ostalima ostati ovde. Ko zna da neće opet iskoristiti neko ko želi da nam pravuče
račun.
– Pravo kažeš.
– Ne zaboravi da kažeš zapovedniku grada da nam pošalje celu četu vojnika.
– Neću zaboraviti, arhonte.
– To je vrlo hitno jer hoću odmah da pretražim sve podzemne hodnike. Ako
budemo to odlagali, mogli bi još zlikovci da nam pobegnu.
– Učiniću sve kao što si mi rekao.
Posele tog razgovora oba čoveka se izgubiše u pomrčini koja je bila gusta
kao testo.
Arhont je ostao sa ostalim da paze ne bi li se ko pojavio u okolini.
On je inače bio tvrdo uveren da protivnika. ima još i da su skrivenim u
hodnicima.
Ko zna da se oni nisu granali u svima pravcima, a može biti da je koji kraj
vodio baš u samu varoš. U tom slučaju svaki pokušaj od strane tih zlikovaca bio
bi vrlo lako izvodljiv.
Iz njegovih misli traže ga glas jednog njegovog momka, koji mu beše prišao.
– Šta je novo, zapita ga arhont.
– Kao da sam primetio neku ljudsku priliku, odgovori mu ovaj.
 – Gde?
– Iza onog kestena.
– Da se nisi prevario zapita ga arhont pa pogleda u označenom pravcu.
– Nisam.
– Ja ne vidim ništa.
– Zagledaj se samo bolje pa ćeš svakako i ti primetiti.
Arhont se ponovo zagleda prema kestenu, ali nije mogao ni ovog puta ništa
da vidi.
Taman je hteo nešto da kaže svom momku kad iza toga kestena ispade
nekoliko naoružanih ljudi pa se uputiše pravo njima. Bilo je očigledno da im ne
dolaze u prijateljskoj nameri nego hoće da ih napadnu.
Tako se i dogodilo.
Čim su im se približili na nekoliko koračaji, oni podigoše svoje mačeve pa
pređoše u napad.
Arhont i njegovi momci su bili veoma iznenađeni tim prepadom. Najviše ih
je čudilo to što se protivnik nalazio u njihovoj neposrednoj blizini a oni to nisu
mogli da primete.
To je značilo da se i u blizini tog kestena nalazio ulaz u neki podzemni
hodnik, iz koga oni behu malo pre svakako izašli.
I tako se opet razvi borba, ljuta i krvava.
Zlikovci su napali svom snagom arhonta i njegove ljude, ali su ovi odolevali,
pre svega bilo ih je mnogo više pa se nisu morali bojati da će biti savladani.
U prvo vreme arhont i njegovi momci su se ograničavali samo na odbranu.
Tek kad su videli da njihovi protivnici ozbiljno navaljuju na njih, oni pređoše isto
tako u napred.
Mačevi se ponovo ukrstiše, ovog puta još žešće.
Ipak protivnici su padali jedan za drugim. Kad su ostali videli kako su im
prošli drugovi, počeše da uzmiču.
– Za njima, uzviknu arhont pa svi poleteše za protivnikom koji se spasavao
bekstvom.
Arhont beše odlučio da makar jednog uhvati da bi ga ispitao o svemu.
Bilo je očigledno da su oni svoje gospodare i nalogodavce, čije su naredbe
slepo izvršavali.
Nastade jurnjava kroz šibljak, koji se, širio tom obalom Vardara.
 Begunci su nastojavali da se što pre izgube odatle pa su trčali svom snagom,
ali su i njihovi gonioci bili isto tako brzi kao i oni pa se razdaljina između njih sve
više smanjivala.
Odjednom begunci okretoše ulevo pa se počeše približavati rečnoj obali.
Njihova namera je bila očigledna: hteli su da se dočepaju obale, zatim da
skoče u vodu i da preplivaju reku.
– Za njima, uzviknu opet arhont. Oni nam ne smeju umaći!
I on, a i njegovi ljudi potrčaše još brže.
Kako su morali da se probijaju kroz gust šiprag, njihovo napredovanje je
bilo skopčano sa velikim teškoćama.
Skoro na svakom koraku su se spoticali i padali, ali su odmah brzo skakali i
nastavljali trku.
Begunci su se već nalazili blizu rečne obale kad arhont ponovo viknu:
– Držite udesno! Onde se nalazi jedna staza kojom ćemo im preseći put!
Njegovi ljudi odmah pođoše u tom pravcu.
Tu se zaista nalazila jedna staza kojom se moglo dospeti pred njih i na taj
način im preseći odstupnicu.
Arhont se beše iznenadno setio te staze, kojom ranije često prolazio.
Žurili su što su mogli brže da im preseku put, šta im beše pošlo za rukom.
Našli su se na obali mnogo pre begunaca pa ih dočekali sa mačevima u
rukama.
Opet se razvi borba, koja je bila još krvavija nego malopre.
Protivnici su se očajnički branili jer su znali da imaju da biraju između dva
zla: moralo se izabrati manje.
Arhont je odlično ocenio situaciju, u kojoj su se oni nalazili, pa se trudio da
ih prikuje uz samu rečnu obalu. Na taj način oni bi zaista morali da poskaču u
vodu, jer drugog izlaza nisu imali.
– Napred, naređivao je on s vremena na vreme. Naša je pobeda!
Mačevi se ponovo ukrstiše a njihov zveket se poče razlegati po mirnoj noći.
Jedan za drugim oni su padali i osvrtali se oko sebe tražeći nekog izlaza, ali
njega jedva da je bilo.
Tada arhont i njegovi ljudi navališe još jače i njihovi protivnici počeše
popuštati.
Kad su videli da će biti savladani, oni počeše skakati u vodu.
Nisu, međutim, stigli ni to da učine jer su više od polovine sustizali udarci
mačeva arhontove čete.
 Na kraju je ostalo svega njih petoro, koji su pokušali da se spasu
preplivavanjem reke.
– Za njima, uzviknu tada arhont. Napred plivači! Nijedan ne sme da nam
izmakne, a najmanje jednoga mi morate dovesti živog!
Plivači bez predomišljanja poskakaše u vodu pa počeše plivati za
beguncima.
Za arhonta je bilo važno da se dočepa makar jednog protivnika kako bi ga
priveo zapovedniku grada koji bi ga ispitao ko su im kolovođe.
Stojao je na rečnoj obali i posmatrao uzbudljivu borbu u vodi, koja se
odigravala nedaleko od njega.
Prizor je zaista bio strašan.
Ljudi su se gušali u vodi, tonuli, isplivavali pa ponovo nestajali. Mačeve nisu
mogli više da upotrebe, nego, su se jednostavno gušali.
Da bi olakšao svojim ljudima borbu, i arhont beše skočio u vodu i uhvatio
se u koštac sa jednim protivnikom.
Arhont je inače bio vrlo snažan i retko da bi se ko mogao istrgnuti iz
njegovog čeličnog zagrljaja.
Arhont beše odlučio da zarobi protivnika, sa kojim se gušao u vodi.
I ovaj je bio prilično snažan i razvijen tako da je arhont muku mučio.
Naposletku mu je ipak pošlo za rukom da jednom rukom stegne svog
protivnika oko vrata dok je drugom rukom snažno zaplivao prema obali, ka kojoj
se ubrzo i našao.
Ostali protivnici su bili uništeni.
Kad su arhontovi ljudi izašli iz vode, oni se svi uputiše putem koji je vodio
u grad.
Zarobljenik je koračao pognute glave. Znao je vrlo dobro šta ga očekuje.
Arhont ga uopšte nije ispitivao. To je hteo da ostavi zapovedniku grada.
I zarobljenik je bio Grk. To se moglo videti po celom njegovom izgledu.
... Zarobljenik je sve rekao. Nije smeo ništa da prećuti jer je znao kako bi se
u tom slučaju proveo.
Priznao je da je stojao u službi jednog Srbina, koji je bio i bogat, i ugledan.
Jedino što nije znao kako se on zove i odakle je.
Znao je samo toliko da je poznavao kneza Bogoja, koji sam sebi beše oduzeo
život.
Zapovedniku. je, međutim, to bilo dovoljno.
Odmah mu je bilo jasno šta je na stvari.
 Akcija kneza Bogoja se i dalje nastavljala. Taj čovek kao da je mrtav iz svog
groba upravljao poslovima. Njegovi sledbenici behu verno nastavili njegov razorni
posao onde gde ga on beše prekinuo.
Zarobljenik Grk beše priznao još nešto što je iznenadilo i samog
zapovednika.
Rekao je da se nedaleko od Skoplja, na mestu zvanom Šuplja Stena, nalazi
jedna četa najamnika kojoj je bilo stavljeno u dužnost da upadne u grad na dan
samog krunisanja i da napadne na stražare, koji će biti stavljeni u zaštitu kralju
Dušanu.
Oklopnika je moglo biti oko pedeset, a bili su odlično naoružani i sastavljeni
skoro od samih Grka. Jedino što im je čelnik bio Srbin i pristalica ideje kneza
Bogoja, a zvao se Ostoja. Nekada je bio siromah pronijar, pa se iznenada podigao
zahvaljujući naklonosti jednog vlastelina.
Ostoja je inače bio poznat kao čovek preke naravi i veliki ubojica. Pored
toga bio je vrlo hrabar i nikada nije žalio ni rođeni život da položi samo da bi uspeo
u svome pothvatu.
Neko vreme je služio i u telesnoj gardi kralja Dušana, ali ga je iznenadno
nestalo. To se dogodilo još za života kneza Bogoja pa je izgledalo da ga ovaj beše
primamio i za sebe pridobio raznim obećanjima.
Šuplja Stena je bilo gorovito mesto sa dubokim gudurama i klancima. Oko
njih se širila stoletna hrastova šuma, koja je mogla da posluži kao odličan zakon i
za konjanike.
U toj šumi su se nekada nalazili hajduci i drumski razbojnici, koji su
presretali putnike i namernike, ali su ih čete kralja Dušana razjurile na sve strane
tako da oni nisu smeli više ni da se pojave u okolini.
Zapovednik je dugo saslušavao zarobljenika. Ovaj se nije dao moliti nego je
govorio sve što je znao.
Na taj način je zapovednik grada doznao sve što mu je bilo potrebno.
Odlučio se da se odmah stavi u vezu sa vojvodom Oliverom ili Vitezom od
Gavrana, pa je tako i učinio.
Odmah se odvezao u kraljevski dvor i prijavio se dijaku, koji je vodio
strogog računa o svakom licu koje dolazi u dvor.
Ova mera bila je neophodno potrebna, jer su u poslednje vreme viđeni mnogi
sumnjivi tipovi kako vršljaju po gradu. Nekoji su čak bili toliko drski da su dolazili
pred sam dvor, ali ih je straža odmah odbijala.
Zapovednik je našao vojvodu Olivera pa mu je rekao sve što je bilo u vezi
sa oklopnicima, koji se nalaze kod Šuplje Stene.
 – Hvala ti na obaveštenju, zapovedniče, reče veliki vojvoda uslužnom Grku,
koji se s njim ljubazno pozdravi pa ode.
Oliver je razmišljao nekoliko trenutaka, kad dozva jednog dvoranina pa mu
naredi da potraži Viteza od Gavrana i da ga odmah dovede.
Miloš je ubrzo bio kod Olivera koji mu reče šta se dešava u okolini Skoplja.
– Drugim rečima treba odmah otići i pohvatati te zlikovce, reče Miloš.
– Tako je, Viteže od Gavrana.
– Kako bi bilo da povedem Palmanove oklopnike?
– I ja sam tako mislio.
– Onda ću da nađem Borču pa odmah krećemo na put.
– Ako bi došlo do žestoke borbe, nemoj da pobiješ kolovođe nego ih dovedi
žive.
– Tako će i biti.
– Od njih ćemo doznati sve što nam je potrebno. Ja mislim da je to njihov
poslednji pokušaj.
– Već je krajnje vreme da ih razjurimo.
– Onda doviđenja, Viteže od Gavrana. Želim ti svaki uspeh.
Miloš se pozdravi sa Oliverom pa odmah požuri u donje dvorište, gde se
nalazio Palman sa svojim oklopnicima. S njima je bio i Borča. U poslednje vreme
on se naročito bio sprijateljio sa Palmanom, koji je još uvek bio utučen zbog
pogibije svog sinovca. Borča ga je tešio kako je umeo i znao, ali je to slabo
pomagalo.
Palmanu je naročito bilo teško što su prestali svi bojevi tako da je sad imao
i suviše vremena da misli na tragičnu sudbinu svog Georga. Kad je čuo da je u
izgledu ozbiljniji okršaj, on čisto živnu pa odmah poče da sprema svoje momke.
Dok bi dlanom o dlan oni su se nalazili na svojim konjima koji su nestrpljivo
kopali prednjim nogama kao da su i oni bili željni boja.
Kad je sve bilo gotovo, pojahaše konje i Miloš sa Borčom pa svi krenuše
kroz gradsku kapiju putem koji je vodio Šupljoj Steni.
Galopirali su i dolazili sve bliže gustoj šumi, gde su se nalazili neprijateljski
vojnici.
Tako dođoše do prvog klanca, kojim je valjalo proći da bi se dočepali ulaza
u Šuplju Stenu.
Bio je to dosta uzan tesnac sa visokim prirodnim zidovima od kamena, čija
je gornja ivica jedna mogla da se sagleda.
 Palman je jahao između Miloša i Borče. Kad su došli do ulaza u klanac oni
zastadoše da osmotre situaciju.
– Stvar je dosta opasna, primeti Palman. Pre svega ne znamo gde se oni
nalaze. Ako su gore, mogu da nas pomlate kamenjem.
– To je i moje mišljenje, reče Miloš.
– Evo kako sam ja smislio, javi se Borča.
– Govori.
– Povucite se malo natrag a ja idem da vidim kako izgleda gore. Vratiću se
brzo a ako mi zapreti neka opasnost, ja ću pustiti krik jejine.
– Mudro je to što si smislio, samo pazi da ti se što ne dogodi.
– Uzdam se u Boga, u sebe i u ovu drenovaču, koja me još nikada nije
izneverila, uzviknu Borča pa baci pogled pun ljubavi na svoju batinu, koja mu je
uvek bila najverniji drug.
Oprostio se pogledom od svojih prijatelja pa požurio uskom stazom, koja je
vodila na kameniti zid.
Palman i Miloš ga ubrzo izgubiše ispred očiju.
– Hrabar čovek, reče Palman. Taj se baš ne boji smrti.
– Valjan je Borča, samo se bojim da jedanput ne nastrada.
– Hja, to nas sve čeka, reče Palman pa duboko uzdahnu. On i u tom trenutku
mislio na svog nesretnog sinovca Georga. koji je počivao večnim snom.
Oklopnici se odmah povukoše iza jedne ogromne stene čekajući šta će se
dalje dogoditi.
Vreme je prolazilo.
Odjednom se iz dosta velike daljine začu ugovoreni znak. Ponovio se
nekoliko puta što je značilo da se Borča nalazio u velikoj opasnosti.
– Moramo odmah za njim, reče Palman.
– Idem ja, javi se Miloš.
– Ali nemoj sam.
– Povešću tri momka.
– Uzmi više.
– Biće mi dovoljno. Meni je glavno da vidim gde se nalazi Borča i da
zametnemo bitku, a posle ćemo lako.
Tada Palman naredi trojici svojih momaka, koji su bili naročito srčani, da
pođu sa Milošem, što ovi jedva dočekaše.
Poneli su svoje duge mačeve i kratke noževe pa se uputili, jedan za drugim,
istom stazom kojom je bio otišao i Borča.
 Ubrzo i oni nestadoše između velikog kamenja, koje se dizalo sa obe strane
staze.
Staza je bila vrlo strma, a i klizava od prošle kiše, tako da su teškom mukom
mogli da omoguču. Ipak se nekako dočepaše vrha visokog zida, sa koga se pružao
širok vidokrug na sve strane.
Stali su i počeli osluškivati, ali nisu mogli da primete ništa sumnjivo.
Tada im se ote pogled na jednu uzvišicu koja se nalazila na desnoj strani.
Na samom vrhu ugledali su Borču koji se bio uhvatio u koštac sa četvoricom
neprijateljskih vojnika.
Nosio se s njima na samoj ivici provalije tako da im je svima pretila opasnost
da se u nju sunovrate.
– Napred, uzviknu Miloš pa svi potrčaše opasnom mestu.
Staza do tog vrha je vodila između kamenja tako da oni nisu mogli da
primete njihovo približavanje.
Već su im se bili primakli na nekoliko desetina koračaji kad se jedan od
protivničkih vojnika naglo okrete. Odmah je upozorio i svoje drugove na opasnost,
koja im je pretila.
Tada i Borča primeti Miloša i oklopnike, što mu udvostruči snagu.
Naglo se iščupao iz zagrljaja jednoga od napadača, zatim ga gurnuo tako
snažno da ovaj odlete u provaliju i pade kao kamen.
Ostali se razbegoše kud koji.
Miloš i njegovi ubrzo stigoše do Borče, koji je opet bio raspoložen kao i
uvek.
– Zamalo što nisam nastradao, reče on pa krupno opsova.
– Kako su te napali?
– Iznenada, inače bih lako izašao s njima na kraj.
– Dobro je kad si se izvukao.
– Zahvaljujući vama, inače bih se zlo proveo.
– Jesi li mogao što da doznaš?
– Doznao nisam ništa, ali sam zato sve video.
– Gde su ostali?
– U onoj kotlini. Nego sad da izvestimo i ostale naše da požure ovamo.
Kotlina se nalazi prilično daleko tako da neće moći na vreme da stignu i da izveste
svoje drugove o opasnosti, koja im preti. Požurićemo za njima i baciti na njih
kamenje, što se nalazi na vrhu, iznad njihovih glava. Tako ćemo ih pobiti kao
zmije.
 – I to si mudro smislio, a sad ko će natrag da obavesti naše?
– Ja ću, javi se jedan visok Aleman, koji je imao naročito dugačke noge. On
je inače bio odličan trkač.
– Onda samo požuri, reče mu Miloš našto dugajlija pusti svoje krake pa
odlete kao da je imao krila.
... Plan beše uspeo.
I ostali oklopnici behu brzo stigli, zatim se svi požuriše vrhu, koji se nalazio
iznad kotline.
I tako su na vreme stigli i odmah počeli da svaljuju u kotlinu ogromne
kamene blokove, koji načiniše čudo od neprijateljskih vojnika.
Tom prilikom ih je poginulo više od polovine a ostali se razbegoše kud koji
i bilo je sigurno da im skoro neće pasti na um da ponove svoj pokušaj.
– A sad dole pa pored vodenice pred njih, naredi Miloš.
Svi pođoše u trku stazom, koju beše označio Miloš.
 Preskakali su preko kamenja i trudili da što pre izađu ispred zaostalih
protivnika, kako bi im ka taj način zadali poslednji udarac.
I to im sjajno beše pošlo za rukom.
Kako su išli prečicom, oni presekoše neprijatelju otstupnicu na navališe na
njega.
I ta bitka se svršila u njihovu korist. Ostavili su u životu samo tri čelnika,
koje odmah sprovedoše u grad.
... Na saslušanju, koje je trajalo vrlo dugo, čelnici su priznali sve.
I oni su bili ljudi zetskog kneza Bogoja. Radili su po uputstvima njegovih
naslednika, koji su verno sprovodili Bogojevu misao.
Presuda je bila kratka: čelnici su osuđeni na smrt i kazna je odmah i bila
izvršena.
Tako su završili svoje živote i poslednje kolovođe, koji behu postavili sebi
za cilj da onemoguće srpskog kralja Dušana.

Decembra 1935. godine sastao se u Ceru sabor, na kome je kralj Dušan

proglašen za cara Srba i Grka.
Imamo vrlo malo podataka o tom istoriskom saboru, na koji behu pozvati
čak i Grci.
Očigledno je samo to da se kralj Dušan posle odluke toga sabora potpisivao
„va Hrista Boga blagovjerni car Srbijem i Grkom“.
Sabor je inače bio vrlo impozantan. Na njemu su govorili mnogi govornici
a na kraju je car Dušan opširno izložio svoje ratovanje, koje se beše dogodilo
poslednjih godina.
Potanko je nabrajao zemlje, koje beše zadobio tim ratovima, a ujedno je
govorio i o svojim daljim namerama u pogledu povećanja srpske države, koja se
tada nalazila na vrhuncu svoje slave i moći.
Na tome saboru beše određeno da se krunisanje za cara održi prvog dana
Uskrsa 1346, dakle iduće godine. Toliki rok je bio ostavljen zato što je trebalo
pozvati nebrojene goste iz inostranstva, pa je za to bilo i potrebno mnogo vremena.
 Carica Jelena je na prvom mestu uputila svome bratu caru bugarskom pismo
u kome ga je molila da njegova država bude što lepše i mnogobrojnije zastupljena
na krunisanju. Molila ga je da svakako pošalje na krunisanje najstarijeg patrijarha
Simeona Trnovskog.
Bilo je odlučeno da se prilikom krunisanja održe i dve svadbe – Dušanova
sestra Teodora udavala se za velikog vojvodu Žarka Dejana, a carev brat od tetke
Lazar Grebostrek ženio se drugom devojkom, Milicom.
Sa svoje strane, kralj Dušan beše odlučio da pošalje dva poklisarstva, i to
jedno u Mletke, a drugo ugarskom kralju.
U poslednje vreme između srpske i ugarske države vladali su prijateljski
odnosi.
Kako se ugarski kralj tada nalazio u Primorju, car Dušan beše poslao
naročitog skoroteču u Dubrovnik da mu se stave na raspoloženje potrebne galije,
kojima bi pošao u susret ugarskom kralju Lajošu И.
Dušan nije bio siguran da će se Mletci odazvati njegovom pozivu i prihvatiti
njegovu pruženu ruku. Ne bi to, uostalom, ni bila prvina. Stoga ga je najviše
interesovao njihov odgovor, koji je imao uskoro da stigne.
Jednog dana dođe i on.
Car Dušan je sav drhtao od uzbuđenja dok je čitao svitak pergamenta, koji
mu beše doneo veliki logotet
Mletci su odbili njegov poziv. Na krunisanje uopšte neće doći. Dušanov
poziv su odbili vrlo vešto trudeći se i da ga ne prihvate, i da dalje njihovi odnosi
sa srpskom državom ostanu nepomućeni.
Mletci su se tada nalazili na ratnoj nozi sa Zadrom. Osim toga bili su vezani
ugovorom sa Vizantijom. Dušan je sve to znao ali je ipak smatrao da neće odbiti
njegov poziv na krunisanje, što ne bi značilo nikakvo sklapanje nekog vojnog
ugovora,
I carica je imala pune ruke posla.
Za tu godinu dana, koja ih je još delila od krunisanja, trebalo je spremiti sve
što je bilo potrebno za taj veliki i značajni događaj.
Ona je lično nabavljala razne majstore sa primorja, pa čak i iz Mletaka, koji
su imali da posvršavaju mnogobrojne poslove u vezi sa krunisanjem.
Postoji, na primer, jedan savremeni dokumenat koji glasi:
„Petar, zlatar iz Mletaka, pogođen je da godinu dana u službi srpskoga dvora
izrađuje crkvene sasude. Kao plata mu se određuje osam livara mletačkih groša i
pristojna hrana.“
 Među ostalima majstorima, koji behu pogođeni da svojim radom doprinesu
što veličanstvenijem izgledu Skoplja na dan krunisanja za cara, nalazio se i neki
fra Vite, protomajstor iz Kotora. On je bio onaj čuveni arhitekta koji je zidao crkvu
u Dečanima. Tada je u knjigama zapisano ovo: „zidao hram gospodinu kralju
Stevanu Urošu ИИИ i njegovom sinu svetlom i vrlo slavnom i velikom gospodinu
kralju Stevanu za osam godina, koja je dovršena godine 68431“...
Inače je od poslednjih bojeva sa Vizantincima došlo do velikih promena u
srpskoj državi, a i kod pojedinaca.
Car Dušan i carica Jelena behu dobili sina, koji na krštenju dobi ime Uroš.
Razvio se u krasno momče, puno života. Stalno je putovao da se upozna sa
znamenitostima svoje zemlje.
I Miloš i Borča se behu oženili. Miloš je sa svojom Oliverom Dejanovića
živeo najsretnijim životom, a isto tako i Borča sa svojom Ikonijom, čiji se roditelji
behu preselili iz Kotora u Skoplje.
Miloša beše Bog blagoslovio divnim muškarčićem.
Bilo je i pravo da se njihovo veliko prijateljstvo završi brakom njihove dece
a protiv čega se ovaj nije bunio Borča je uvek govorio u šali da će se oroditi sa
Milošem.
I četa kapetana Palmana se beše održala.
Palman je još uvek bio isti onaj junak kao i ranije, samo sad nije imao prilike
da to svoje junaštvo pokaže.
Njegovi oklopnici. sad behu postali telesna garda srpskoga cara i u stopu su
ga pratili kao najverniji čuvari.
… Tako dođe i velika nedelja 1346. godine.
Svet beše u pravom smislu reči pojurio iz svih srpskih i primorskih, kao i iz
novoosvojenih grčkih zemalja u Skoplje da prisustvuje krunisanju Dušanovom za
cara.
Gostiju je bilo tako mnogo da su naročiti odredi Dušanove vojske morali da
podižu barake i skloništa, u koja bi se silni gosti mogli smestiti.
Skoplje tada beše dobilo međunarodni izgled
Pretstavnici svih mogućih narodnosti behu se slegli u carski grad. Njihovi
međusobni odnosi bili su iskreni i prijateljski i svi su se dobro osećali u gostima
kod „Srbina Vuka“.
Tada su se narodi upoređivali sa pojedinim životinjama, svakako zbog svojih
osobina, koje su imali.

1
Tada se u Srbiji nisu brojale godine od Hristovog rođenja, nego od stvorenja sveta.
 Tako je Grk bio lisica, Bugarin bik, Vlah mačka, Arnautin dabar, Dračanin
zec, Srbin vuk, Hrvat sovuljaga, Sas pastuh, Aleman orao, Frug lav, Jermenin
gušter, Đurđijanac vepar, Jazog jelen, Čerkez bivo, Turčin zmija a Saracen divlja
svinja.
Jedan srpski pisac iz onoga doba tvrdio je da na svetu ima ukupno 72 naroda,
koje je ovako bio podelio: pravoslavni su Sloveni, Grci, Đurđijanci i Sirijezci,
poluverni su Jermeni, Ugri, Fruzi (Francuzi), Nemci, Sasi, Hrvati, Česi i Poljaci
(Lesi), a neverni su: Jevreji, Turci i Saraceni.
Grci toga vremena su gledali u Srbima ljude vrlo pobožne i neobično hrabre.
Uvek su ih nazivali junacima, pa su možda zbog toga i dobili naziv „vuk“.
Nikada Skoplje nije videlo tolikog međunarodnog šarenila, kao te velike
nedelje koja je prethodila Dušanovom krunisanju za cara.
Srbi su odmah padali u oči po svojoj telesnoj strukturi. Kao što se vidi i iz
mnogobrojnijih fresaka, koje su sačuvane iz tih vremena, Srbi i Srpkinje su bili
lepi i visoki ljudi. Bosanci su bili malo krupniji i razvijeniji i crnje kose, a srpske
lepotice su imale telo belo kao sneg, ružičaste obraze i nežne, fine ruke.
Skoplje je tada bio pravi utvrđen grad, iako je imao još mnogo jednospratnih
i višespratnih kuća od drveta. U kućama na više spratova behu u prizemlju
zasvođeni magacini za vino, drva i drugu robu. Na gornje spratove išlo se drvenim
ili kamenim stepenicama sa gradom na stubove. Prozori su bili okrugli ili četvrtasti
i snabdeveni drvenim kapcima, jer staklo još nije bilo u upotrebi.
Još od rane zore ulice Skoplja behu zakrčene svetom. Naročito je puna bila
glavna ulica, kojom je imao da projaše car Dušan, carica Jelena, prestolonaslednik
Uroš i cela njihova sjajna pratnja. Oni će preći preko reke Vardara da na drugoj
strani dočekaju bugarskog cara Aleksandra, Bugarskog patrijarha Simeuna i
njihovu svitu.
Oduševljenje je bilo neopisano kad se srpska carska porodica vraćala
zajedno sa svojim gostima iz Bugarske preko kamenog mosta na Vardaru.
Napred su jahali Dušanovi oklopnici, za ovima bugarski bojari pa vlastela
po četiri u redu, zatim visoko srpsko i bugarsko sveštenstvo, patrijarh Simeun sa
mitropolitom Janićijem, članovi obeju carskih porodica, naposletku oba cara,
Dušan sa leve, a bugarski car Jovan Aleksandar sa desne strane, praćeni mnoštvom
vlastele i caričinom alemanskom gardom.
Svečanost je trajala sve do subote kada se sastao veliki državni sabor u
dvorani carskog dvora u Skoplju. Na saboru su učestvovali i svi grčki arhonti iz
osvojenih oblasti i sve više srpsko sveštenstvo.
Na tom saboru je srpska crkva proglašena nezavisnom od carigradske
patrijaršije i arhiepiskop Janićije je proglašen za srpskog patrijarha.
 Janićije je još iste noći rukopoložen za patrijarha.
Rukopoloženju su prisustvovali bugarski patrijarh Simeon. ohridski
mitropolit Nikola i svetogorski mitropolit Protije. Tako je novi srpski patrijarh
dobio naziv Janićije II
Samo krunisanje Dušanovo za cara obavljeno je na najsvečaniji način.
Janićije II. je pružio Dušanu carsku krunu, koju ovaj položi na svoju glavu.
Posle toga on dade znak svojoj supruzi i sinu da mu priđu bliže.
U isto vreme je naredio grčkim mitropolitima da mu donesu još dve krune,
jednu manju carsku i jednu veću kraljevsku.
Tada Dušan uze manju krunu, položi je na glavu svoje supruge, koja je
klečala pred njim, pa izgovori svečanim; glasom:
– Venčavam te, Jelena, za caricu Srba i Grka.
– Živela carica, zaori se u istom trenutku u crkvi.
Tada se car Dušan okrete svom sinu, položi i njemu na glavu krunu pa reče:
– Tebe, sine, krunišem za kralja svih srpskih i pomorskih zemalja.
Posle tog svečanog čina carica i mladi kralj poljubiše cara Dušana u ruku pa
se uputiše carskom prestolu, koji se nalazio na desnoj strani ispred oltara.
Posle krunisanja bilo je priređeno narodno veselje, koje je trajalo nekoliko
dana.
Na svima trgovima i prolazima pekli su se ovnovi i volovi, a vino se nemilice
trošilo.
Još nekoliko meseci ranije car Dušan beše naredio svojim dvorodržicama da
napune magacine i podrume najboljim smokom i vinom, što su ovi odmah i počeli.
Car Dušan ovog puta nije hteo da žali novaca samo da bi ta svetkovina što bolje
odjeknula po njegovoj carevini, a i po inostranstvu.
Bile su priređene i razne igre, na koje se behu prijavili najbolji takmičari.
Naročito je vladalo veliko interesovanje za takmičenje na takozvanom
„potecištu“, što će reći trkama.
Tu su imali da pokažu svoju veštinu i junaštvo kapetan Palman i njegovi
oklopnici.
Oklopnici su imali da se odmere sa „belim konjanicima“, koji su bili ponos
vlastelina Bogavčića.
I beli konjanici su ustvari bili oklopnici, a tako su se nazivali zato što su
imali na kalpacima bele perjanice, koje su im padale čak do ramena.
Na njihovom čelu nalazio se jedan visok i vitak vitez, koji je svima pao u
oči.
 Kako su svima bili spušteni viziri, niko nije znao ko je ko, nego su o tome
samo nagađali.
Viteška igra, koja je tada bila omiljena, sastojala se u ovome:
Protivnici bi se povrstali na konjima na dve strane. Od oružja su imali duga
i jaka koplja, i štitove.
Na dat znak oni bi jurnuli jedni na druge mamuzajući konje. Cilj svakog
takmičara bio je da se probije između redova svojih protivnika i da nekog obori s
konja snažnim udarcem u štit.
Pobednikom bi bio proglašen onaj vitez koji bi oborio najviše protivnika i
koji bi se najbolje držao na konju.
Oklopnike cara Dušana predvodio je lično kapetan Palman.
Već po tome se moglo videti da će takmičenje biti vrlo ozbiljno. Palman je
i pored svojih godina još uvek bio zadržao snagu i elastičnost i pretstavljao je
opasnog protivnika.
Oko „potecišta“ bile su podignute tribine, koje su bile pune gledalaca.
Na sredini, na najlepšem mestu, nalazile su se carske tribine.
One su bile ukrašene zelenilom i cvećem i na svakoj stopi se ogledala raskoš.
Car Dušan je sedeo pored bugarskog cara i s njim razgovarao. Bugarski car
je bio vrlo dobro raspoložen. I on je bio stari ratnik koji je mnogo polagao na dobru
vojsku.
Pored njih su sedeli ostali velikodostojnici koji su pažljivo posmatrali
takmičare.
Malo dalje nalazila se takozvana „ženska tribina“.
U sredini je sedela carica Jelena sa svojim vladikama. Među njima se
nalazilo i Olivera pored Ikonije, koje je carica vrlo često pozivala u dvor jer ih
jako beše zavolela zbog njihove odanosti.
Oko njih se beše svio čitav venac lepih devojaka, čija su lica blistala od sreće
i zadovoljstva što se nalaze u blizini carice.
Tada se začu zvuk trube i takmičari se počeše vrstati.
Kapetan Palman je padao u oči svojom krupnom pojavom, a naročito je bio
zapažen vođ protivničkog odreda, kome je na čelu stojao „Beli vitez“, – kako ga
odmah svi behu nazvali pošto nisu znali ko je on ustvari.
Poređali su se za tren oka i ostali nepomično čekajući drugi trubni znak.
Na tribinama zavlada grobna tišina.
Sve oči su bile uprte u takmičare, čiji su konji nemirno kopali prednjim
nogama kao da su i oni jedva čekali da takmičenje počne.
 Ne potraja dugo kad se opet začu truba.
Oklopnici mamuznuše konje i poleteše jedni na druge.
Čuo se tutanj sličan udaljenoj grmljavini a koplja se podigoše.
Među gledaocima zastade i sam dah. Bližio se trenutak koji se očekivao i sa
radošću, i sa zebnjom.
Protivnici su dolazili sve bliže jedni drugima.
Naposletku se sudariše.
Sudar je bio strašan.
Svaki od takmičara je birao prolaz između protivnika, koji su se opet trudili
da ga obore udarcima svojih kopalja.
Ipak su se svi nekako probili između svojih protivnika tako da prilikom tog
prvog naleta nije nijedan vitez bio oboren.
Među publikom nastade prava bura od oduševljenja.
Početak je zaista bio sjajan. Obe strane su se držale odlično što je bio znak
da će borba biti vrlo teška. Protivnici su bili podjednaki.
Opet su se povrstali i gledali da što bolje iskoriste kratak odmor, koji je posle
toga nastupio.
Kapetan Palman je jedini išao od oklopnika do oklopnika, poučavao ih u
pogledu njihovog daljeg držanja i stavljao im razne primedbe.
Isto je činio i Beli Vitez, kome je, kako je izgledalo, u istoj meri bilo stalo
do pobede.
Tada ponovo odjeknuše trube i oklopnici mamuznuše konje pa poleteše kao
na krili.
Sudar je ovoga puta bio mnogo strašniji nego malo pre.
Koplja su se lomila o tvrde štitove jer nijedan nije hteo da dozvoli da bude
izbačen iz sedla. Po tadašnjim pravilima i običaju, sluge su im dodavale nova
koplja i vitezi su odmah nastavljali svoje probijanje kroz redove protivnika.
Ni ovoga puta nijedan vitez nije bio izbačen iz sedla.
Svi prisutni su se divili hrabrom držanju konjanika, koji su zaista svi bili
probrani junaci.
Držali su se na svojim konjima čvrsto kao da su bili saliveni od tuča. Nijedan
od njih nije hteo da dozvoli da se izvrgne potsmehu prisutnih lica, među kojima se
nalazila i sama carska porodica.
Tako dođe na red i treći sudar.
Ovaj je bio još žešći nego onaj ranije.
 Koplja se ponovo počeše lomiti o štitove junaka, koji nisu hteli ni jedan
pedalj da uzmaknu.
Odjednom među svetom prođe žagor i sve oči se zaustaviše na jednom
oklopniku, stasitom i visokom, koji se nalazio u taboru belih. On je naročito
snažno udarao na svoje protivnike i obarao ih s konja.
...To je ustvari bio vođa koji je predvodio bele oklopnike.
Na kraju je on izašao kao pobedilac pošto je oborio najviše protivnika iz
sedla a sam je bio nepovređen.
Tada pobednik dojaha pred carsku tribinu, zastade pred carem Dušanom pa
obori koplje.
Bio je to pozdrav koji je pobednik uputio svome caru.
Tada u grobnoj tišini, koja u tom trenutku zavlada u okolo, poče car Dušan
svojim zvonkim glasom:
– Junače! Podigni koplje da ti podarim venac u znak tvoje današnje pobede.
Drži i dalje čvrsto svoje mesto meni na ponos, a tebi na čast!
Tada pobednik pruži svoje koplje caru Dušanu i on natače na njega lovorov
venac, koji mu beše dodao jedan doglavnik.
Trenutak je bio vrlo svečan i publika nije skoro ni disala.
– Junače, nastavi car Dušan – Obiđi sve tribine pa spusti koplje i predaj
venac lepotici koju smatraš za najlepšu. Ona će odmah biti proglašena za
pobednicu lepote.
Pobednik, za koga još niko nije znao ko je ustvari, pođe uokrug i najedanput
zastade pred jednom vrlo lepom. i mladom devojkom, čije se kao sneg belo lice
obli rumenilom.
Pobednik spusti pred njene noge venac, zatim se vrati pred carsku tribinu.
Još niko nije znao ko je on ustvari, pošto mu je vizir bio spušten.
– Junače! – poče opet car Dušan. – Podigni vizir da svi vide kome imaju da
zahvale za pobedu.
Pobednik podiže vizir i publikom opet prođe žagor.
Bio je to mladi čelnik Radoje koji se odskora nalazio u službi cara Dušana,
ali je već u nekoliko mahova posvedočio svoju hrabrost i umešnost.
Radoje je bio lep kao devojka. Stojao je pred carskom ložom sav ustreptao
od radosti. A lepa devojka, koju beše proglasio kao najlepšu, bila je Draginja, kći
kneza Grebostreka.
Uskoro posle toga mladi čelnik Radoje i lepa Draginja su stali pred oltar gde
su se njihova srca zanavek sjedinila..
 NOVE OPASNOSTI

Dok se u Skoplju privodila kraju velika svetkovina, koja beše okupila u

prestoni grad sve Srbe a i strance, u Vizantiji su bili na pomolu krupni događaji.
Vizantiska carica je tada bila Ana, udovica Andronika III.
Inače je Vizantija tada bila mnogo manja nego ranije: sastojala se samo iz
Carigrada i Trakije.
Tesalija i Epir beše pripao Dušanovom carstvu, dok se Solun proglasio za
samostalnu oblast.
Carica Ana je svim načinima nastojavala da onemogući Jovana
Kantakuzena, ali je to išlo vrlo teško jer se on, kao da je predosećao kakva mu
opasnost preti od strane carice, čuvao na svakom koraku. Stalno ga je pratila jaka
straža pazeći da mu se što ne dogodi.
Kontakuzenova desna ruka bio je tada njegov stratopedarh Jovan Vatacije.
Vatacije je uživao neograničeno poverenje Kantakuzenovo tako da se ovaj
oslanjao na njega u svima poslovima.
Kad je carica Ana videla da direktno ne može ništa da učini Kantakuzenu,
poče da plete svoje mreže oko stratopedarha.
Jednom prilikom ga dozva sebi posle jednog poverljivog razgovora njoj
pođe za rukom da ga privuče sebi i tako stratpedarh izdade svog gospodara.
Taj prilazak carici Ani, međutim, bio je po Vatacija sudbonosan.
Kao i njegov gospodar, i on je bio tast jednog turskog emira, Kad su Turci
doznali da je on izneverio Kantakuzena, jednostavno ga dočekaše pa ga iz busije
ubiše.
Kad je videla da je tu doživela krah, Ana se obrati za pomoć Turcima
Seldžucima.
Ovi se odmah odazvaše njenom pozivu pa krenuše sa golemom vojskom
preko Helesponta (sadašnji Dardaneli). Međutim, umesto da pohitaju Ani u
pomoć, oni počeše da pljačkaju čitave oblasti, pa i Bugarsku. Kako ih je bilo vrlo
mnogo, a bili su i dobro naoružani, oni su na svakom svom koraku postizavali
velike uspehe i zadobijali silno roblje, koje odvukoše zajedno sa svojim vojnicima
pod zidine Carigrada, gde udariše šatore.
Tada Seldžuci, umesto da učine Ani obećanu uslugu, odluče da je ucene.
Sve svoje roblje su povrstali na poljanu, koja se nalazila pred carigradskim
zidinama, zatim su počeli da ih muče tako strašnim mukama da su stanovnici
Carigrada, iskupljeni na bedemima, iz glasa plakali žaleći nesrećne žrtve.
 Turci su poslali Ani jednog glasnika koji je izjavio da će prestati da muče
jadne žrtve tek tada ako ih zlatom otkupi, ali carica nije htela za to ni da čuje.
Ove pregovore beše iskoristio Kantakuzen za sebe. Brzo se sporazumeo s
njima i Turci se vratiše u Aziju.
Veštim zamkama Kantakuzen beše domamio i caričinog ljubimca
Fočiolatija, koji pređe na njegovu stranu. Time je sudbina carice Ane bila
zapečaćena.
Trećeg februara 1347 godine Jovan Kantakuzen je udario zajedno sa
nevernim admiralom na Carigrad i zauzeo ga. Odmah se proglasio za vicecara s
tim da upravlja državom deset godina do punoletstva Jovana Paleologa.
Ubrzo je došlo do venčanja između Jovana Paleologa i Jelene, ćerke Jovana
Kantakuzena.
Videvši sve to, bugarski car se sastade sa carem Dušanom. Taj razgovor je
imao za posledicu važne odluke.
... Širom oba carstva, i srpskog, i bugarskog, ponova odjeknuše trube koje
su pozivale narod pod oružje.
I tako se opet diže i malo, i veliko.
Svi su žurili na zborna mesta da ponovo pođu u ljute okršaje unapred uvereni
da će izaći kao pobedioci.
Obe vojske su napredovale i na svakom koraku postizavale velike uspehe,
koji ponovo proneše slavu njihovog oružja.
Bugarska je zadobila mnoge pokrajine i gradove, od kojih i Filipopolj.
Oduševljenje je bilo neopisano naročito stoga što su bili obezbeđeni mirom od
strane njihovog srpskog suseda.
Vojska cara Dušana je postavila sebi za cilj da osvoji celu Makedoniju.
Kantakuzen beše poslao protiv cara Dušana veliku vojsku, koju je predvodio
njegov sin Manojlo. Odlučna bitka se bila kod Bara.
Ta bitka, koja je u istoriji zabeležena kao jedna od najkrvavijih bitaka, trajala
je dva puna dana.
Car Dušan je ostao veran svojoj ranijoj taktici. Prvo je poslao na neprijatelja
svoje teške oklopnike pod komandom kapetana Palmana i Miloša, Viteza od
Gavrana, koji je predvodio raniju četu „Crnog Petra“. Oni su napravili prolaz
između neprijateljskih vojnika, koji se začas pokolebaše.
Za oklopnicima poče da nastupa srpska pešadija.
Iako su imali pred sobom otvoren prolaz, stvoren silnim naletom
Palmanovih i Miloševih oklopnika, oni su ipak imali da se sukobljavaju sa
ostatcima Manojlovih vojnika, koji su se iskupljali na okolnim brežuljcima i još
uvek davali ozbiljnog otpora.
Tada veliki vojvoda Oliver naredi opšti juriš na odeljenja neprijateljske
vojske, koja je bila iskupljena na jednom dosta visokom brežuljku.
Juriš je bio strašan.
Nalet je bio tako snažan da se neprijateljski redovi odmah pokolebaše pa se
dadoše u divlje bekstvo.
Ohrabreni time vojnici cara Dušana navališe sa još većom snagom tako da
potpuno razbiše neprijatelja.
Tako je Vizantija sve više i više slabila. Ni izdaleka nije više ličila na onu
moćnu državu, koja je prkosila celome svetu.
Da nesreća bude veća, podigoše se i Latini pa udariše na Jegejsko More.
Nastupajući hrabro i sigurno u svoju pobedu oni su zauzimali jedno za
drugim sva važnija ostrva, među njima i ostrvo Hios i Samos. Time je Vizantiji
bio zadat smrtni udarac.
 Vizantija je sada imala samo jednu provinciju, i to Trakiju.
Trakija je bila skoro sva opustošena ratovima tako da nije pretstavljala
nikakvu korist.
U nekadašnjem vizantiskom carstvu beše zavladala sirotinja.
U nekim krajevima beše čak izbila i glad. Sve je bilo vrlo skupo a ljudi nisu
imali dovoljno novca.
Čak je i Jovan Kantakuzen, nekada jedan od najbogatijih ljudi u Vizantiji,
zapao u tako veliku bedu da je, prema podacima tadašnjih istoričara, išao u
običnom kožnom odelu mesto svile i kadife. O nekom nakitu, koji je Kantakuzen
obožavao, nije moglo biti ni govora.
Kad se po drugi put krunisao, stavio je sebi na glavu samo pozlaćenu krunu,
dok je ranije imao krunu od suva zlata. Na gozbi, koja je bila tom prilikom
priređena, zvanice su jele iz običnih zemljanih sudova, dok su na gozbi cara
Dušana bili tanjiri od čistog zlata...
Tako je i nekada moćni i silni Jovan Kantakuzen doživeo svoj potpun poraz.
... Za to vreme je car Dušan kovao dalje planove kako će još više da učvrsti
temelje svog carstva.
Iako je sad vladao u svima delovima velikoga mu carstva mir, on se jednako
sastajao s velikim vojvodom Jovanom Oliverom i ostalim vojskovođama i
savetova se s njima o izvođenju svojih daljih namera.
Planovi cara Dušana bili su veliki i za njihovo ostvarenje bilo je potrebno
mnogo novaca, a i truda.
Cilj svih njegovih zavojevanja bio je – Carigrad. O tome nikako nije prestao
da misli. Zauzećem Carigrada car Dušan je hteo da postigne dva cilja: da jednom
zauvek onemogući Vizantiju, koja sada i tako nije pretstavljala nikakvu naročitu
opasnost, i da na taj način podigne svoju državu na vrhunac moći i slave.
Tako je već uveliko počeo da izrađuje plan o tom najnovijem zavojevanju.
Pored Carigrada car Dušan je imao pred očima i Solun, koji je isto tako hteo
da zauzme.
Tu je, međutim, postojala jedna teškoća.
Solun se morao osvajati i sa suva, i sa mora. Flota cara Dušana nije bila baš
bogzna kako jaka. Tada se setio Mletaka. Mlečani su imali vrlo jaku flotilu, koja
se proslavila u mnogim bitkama. Samo... s njima bi trebalo sklopiti savez, ali
kako? Mlečani su oduvek bili verolomni, pa je čovek morao da bude dobro
oprezan.
 Ipak je postojao jedan način da se pridobiju Mlečići, a to je bio da se prvo
sklopi savez sa Ugrima, sa kojima je car Dušan ratovao punih deset godina.
Prema tome bilo je preko potrebno da stupi što pre s njima u vezu i da sklopi
s njima mir.
Tako je i učinio.
Napisao je pismo ugarskom kralju Lajošu i sa najvećim nestrpljenjem
očekivao njegov odgovor.
Odgovor je došao vrlo brzo: ugarski kralj je jedva dočekao da otpočne
pregovore o miru sa državom, koja mu već i tako beše nanela mnogo jada.
Odgovor je došao pre očekivanja i car Dušan je bio njime potpuno zadovoljan.
Car Dušan inače nije nikada radio bez savetnika.
Bila je to čitava diplomatska akcija, koja već sad beše urodila plodom.
Ostajao je s njima do duboko u noć i dogovarao se o svim poslovima, koje
je nameravao da preduzme.
Tako je uradio i ovoga puta.
Posle dugog savetovanja car Dušan odluči da napiše pismo i Mlečićima.
U njemu je potanko izložio sve što je bilo u vezi sa dogovorom sa ugarskim
kraljem.
I od Mletaka je dobio pismo pre nego što se tome i nadao: Mletci su se
neobično obradovali tom preokretu u politici cara Dušana i unapred pozdravili
njegov savez sa ugarskim kraljem.
Odmah posle toga naročiti carevi izaslanici su stupili u vezu sa mlečanima
u pogledu zajedničke akcije protiv Carigrada.
U međuvremenu se dogodilo nešto što je prilično uznemirilo i samog cara.
U poslednje vreme gradska straža beše primetila nekog čoveka, koji se u
određeno vreme pojavljivao na gradskim bedemima. Kretao se kao duh i nestajao
isto tako brzo kao što se bio i pojavljivao.
Stražari na bedemima su ga nekoliko puta pozivali da stane da bi ga zapitali
ko je i šta traži na bedemima, ali je to uvek ostajalo bez uspeha.
Tajanstveni čovek je nestajao kao duh te je izgledalo kao da je propadao u
zemlju.
Mogli su da uoče samo to da je imao dugu sedu bradu i dugu kosu, koja se
lepršala oko njegove glave.
Jedne noći opet zatrubiše trube na uzbunu.
Straža je opet bila primetila tajanstvenog čoveka, koji se pojavio na istočnoj
strani.
 Taman su mu bili pošli u susret da ga uhvate kad je on iznenadno nestao kao
i ranije.
Jedino stražari su ovom prilikom imali sreću da vide u kom pravcu on beše
nestao.
Odmah ispod mesta, na kome se tajanstveni starac bio pojavio, nalazio se
otvor koji je vodio u jednu pećinu.
Stražari su videli kako se starac spustio niz kamenje, koje je bilo mestimično
izdubljeno tako da je mogao da stavi noge u udubine.
Odmah se iskupila čitava četa na tom mestu i ljudi su počeli da se spuštaju
niz bedem.
Kad su stigli do otvora, oni stadoše.
Noć je bila tako mračna da se nije ni prst video pred okom. Neki vojnici
nađoše nekoliko buktinja pa ih zapališe spremni da pođu u podzemnu pećinu.
Prvi je kročio unutra jedan visok i razvijen čelnik, koji je ustvari i predvodio
četu.
Sa mačem spremnim da dočeka svakog napadača on je išao oprezno napred
trudeći se da probije očima pomrčinu, koja je i tu bila vrlo gusta.
Tako su odmicali napred sa buktinjama, čija je svetlost tajanstveno drhtala
po memljivim zidovima stvarajući fantastične šare.
Išli su prilično dugo hodnikom koji je bio dosta nizak tako da su morali malo
da pognu glave.
Odjednom čelnik stade.
Na nekoliko koračaji pred njim stojao je visoko ispravljen jedan starac, duge
sede brade. Ličio je u dlaku na tajanstvenog starca koji se viđao na gradskim
bedemima.
Njegovo lice se sasvim lepo videlo spram drhtave svetlosti zapaljenih
buktinja.
Bio je savršeno miran i po celom njegovom držanju se videlo da se ne boji.
Nekoliko trenutaka je vladala grobna tišina koju prekide čelnik svojim
gromkim glasom:
– Ko si starče, i šta tražiš ovde? Govori?
Starac je ćutao.
– Ko si? Zar nećeš da odgovoriš na moje pitanje, na stavi čelnik.
– Hoću, mladiću. Odgovoriću, ali ne znam samo da li ćeš moći da shvatiš
moje reči?
 Čelnik uopšte nije razumeo starčeve reči. I inače je celo njegovo držanje bilo
vrlo tajanstveno.
– Govori, starče, reče mu ponovo čelnik.
Starac poćuta nekoliko trenutaka pa nastavi:
– Dobro me saslušaj, sine, šta ću ti reći. Ti si još mlad pa nemaš dovoljno
iskustva. Doći će vreme kada ćete blagosiljati jednog čoveka koji je uredio zemlju
i stvorio u njoj blagostanje. Doći će vreme kada će poznija pokolenja padati na
kolena i od srca zahvaljivati Bogu što im je u svoje vreme dao vladara koji je tako
mudro upravljao zemljom i državom, A znaš li, ko je taj vladar?
– Misliš na cara Dušana?
– Pogodio si, sinovče.
Posle tih reči opet zavlada nekoliko trenutaka tišina, kad starac nastavi:
– Vi ste u početku mislili da se ja pojavljujem kao vaš neprijatelj. To,
međutim nije tako.
Ćutao je nekoliko trenutaka pa opet nastavio dubokim glasom, koji je čudno
odjekivao pod svodovima:
– Imao sam dubokog razloga što se nisam otvoreno pojavljivao. Tu tajnu ću
odneti i u svoj grob. Nego - - - uzmite ovo pa predajte Milošu, koji je više poznat
pod imenom Vitez od Gavrana. Predajte mu to svakako jer je ovaj dokumenat od
velike važnosti po njega. Kad bi se nekim čudom izgubio, on bi od toga imao
velike štete i ostao bi celog svog života u teškoj neizvesnosti, koja ga već i sada
svakako muči.
Rekavši to, tajanstveni starac izvadi iz grudi svitak požutelog pergamenta pa
ga pruži čelniku sa rečima:
– Eto, to je to što treba da predaš Milošu, Ja sam taj žuti pergamenat čuvao
godinama pa ga nisam izgubio, a nadam se da ćete i vi umeti da ga sačuvate i da
ga svakako predate Vitezu od Gavrana.
– Predaću ga, neznana starino, reče mladi čelnik čvrstim glasom pa primi od
tajanstvenog starca požuteli pergamenat.
– Još nešto, reče starac.
– Slušam te, uvažena starino.
– Vitez od Gavrana će te svakako pitati ko ti je predao taj pergamenat.
– To je više nego sigurno. Šta da mu odgovorim?
– Reci mu da mu je to predao jedan starac odjednom zastade pa se zamisli.
Videlo se da se koleba da li da kaže do kraja što beše naumio, ili ne.
Naposletku naglim pokretom zavrte glavom kao da je hteo da odagna jednu
misao, koja mu se silom nametala, pa dodade:
 – Reci mu samo toliko da mu taj dokumenat šalje jedan starac koji ga je još
kao malog držao na rukama. Eto, to mu samo reci i ništa više.
– Hoću, starino. Imaš li još nešto da mu poručiš?
– Ništa više.
Tada starac obuhvati jednim pogledom sve prisutne pa poče glasom, koji je
bio jako uzbuđen:
– A sad, deco moja, da se i s vama oprostim. Završio sam svoje delo do kraja
pa mogu mirno poći na put sa koga se još niko nije vratio. Zbogom, srpski junaci!
Služite i dalje verno svome caru i gospodaru, kao što sam to i ja radio, a radim
možda i u ovom trenutku. Ne zaboravite da ste potomci velikih i slavnih srpskih
junaka, čijim stopama treba uvek da idete i da imate pred očima njihove svetle i
velike primere.
Posle tih reči tajanstveni starac se naglo okrete pa ga nestade u dubini
hodnika u kome je bilo tako mračno, da pomrčinu nije mogla da probije ni svetlost
zapaljenih buktinja.
Čelnik i njegovi momci su stojali bez reči i gledali za starcem, koji beše na
isto tako tajanstven način nestao kao što se bio i pojavio.
– Čudan starac, reče čelnik. Sad smo bar načisto da nam on nije nikakav
neprijatelj.
– To je izvesno.
– A sad možemo natrag. Hoću odmah da predam ovu knjigu Vitezu od
gavrana.
Tada se okrenuše pa pođoše izlazu iz pećine.
Nisu, međutim, čestito ni bili izašli iz nje kad začuše čudan uzvik koji je
dolazio sa vrha jednog bedema.
Pogledali su u tom pravcu i njihovo zaprepašćenje nije bilo malo kad su na
vrhu visokog bedema ugledali tajanstvenog starca, koji je onde stojao. Raširenih
ruku i duge, sede i razbarušene kose on je pre ličio na neku utvaru nego na
ovozemaljsko biće.
Pre nego što su došli sebi od prvog iznenađenja, tajanstveni starac se
strmoglavi u dubinu i razbi se o oštro stenje, koje je virilo iz opkopa. Ostao je na
mestu mrtav.
Tako je tajanstveni stari čovek i svoj život završio na tajanstven način.
Njegov život je bio obavijen tajnom, pa je i tajnu svoje smrti odneo u svoj grob.
Momci su odmah požurili mestu na kome je ležao tajanstveni starac.
Prizor je bio strašan.
 Starčevo telo je bilo potpuno raskomadano a krv beše poprskala sve okolno
stenje.
Ležao je nepomično sa zadovoljnim osmehom na usnama. Izgledalo je kao
da mu smrt ne beše nanela nikakav bol.
Na mesto se behu iskupili i ostali vojnici koji nikako nisu mogli da razumu
tu tragediju, koja se beše odigrala pred njihovim očima.
... Sutradan su sahranili bedne ostatke starog čoveka, za koga niko nije znao
ko je, odakle je došao i zašto je dragovoljno pošao u smrt.
Čelnik je odmah pohitao Milošu da mu preda tajanstvenu poruku.
Začuđen Miloš je primio svitak pergamenta, razvio ga i počeo da čita.
Što je dalje čitao, sve je manje razumevao od svega.
Iza njega je stojala Olivera i pažljivo pratila svaki pokret.
Kad je završio sa čitanjem, ona ga zapita:
– Šta ti je, mužu moj? Ti si uzrujan. Da nije neka nepovoljna knjiga?
– Nije, verna moja ljubo.
– Hoćeš li mi dozvoliti da i ja pročitam?
– Kako to ne bih dozvolio mojoj vernoj ljubi, kojoj sam se pred oltarom
zakleo na večitu vernost?
Tada sedoše jedno pored drugog i Miloš poče da čita poruku.
Kad je završio, on obuhvati Oliveru rukom oko pasa pa prošapta glasom,
koji je odavao beskrajnu sreću:
– Kao što vidiš, verna moja ljubo, mi smo sada bogati, vrlo bogati! Jadni moji
roditelji! Što nisu i oni živi pa da podelimo s njima našu veliku sreću! A, što je
najvažnije, sad mogu u svako doba podignute glave i svetla lica stati pred našeg
svetlog cara i gospodara, jer nisam više nikogović!

----

Posle nekoliko dana beše se iskupila sva krupna vlastela u carskom dvoru u
Skoplju.
Car Dušan beše naredio da se održi sabor, na kome je imalo da se izvrše
razne odluke, koje još pre toga beše doneo.
U Skoplju su se još uvek nalazili i stari gosti. Tu je bila i bugarska carska
porodica, koji su bili ushićeni prijemom.
 Posle bitke kod Velbužda, koja se svršila strašnim porazom po bugarsku
vojsku, izgledalo je da dva bratska naroda nikakva sila na svetu neće biti u stanju
da približi jedan drugom, Međutim, kao da se beše dogodilo neko čudo. Bugari i
Srbi su živeli u najvećem prijateljstvu. Čak su se i ženili i udavali uzajamno tako
da je izgledalo da su sve prepreke između njih uklonjene. Za ovo najviše zasluga
pripada srpskoj carici Jeleni, koja se na svakom svom koraku trudila da se to
prijateljstvo što bolje učvrsti.
U saborskoj dvorani je vladao žagor. Vlastela i srpske velmože su stojali u
grupama i razgovarali o pitanjima, koja su bila na dnevnom redu.
Odjednom se širom otvoriše dvokrilna vrata i na njima se pojaviše dva paža,
koji objaviše istovremeno svojim zvonkim glasovima:
– Njihova carska gospodstva car i carica.
Na to u dvorani zavlada grobna tišina.
Car i carica se uskoro pojaviše na vratima, u sjajnim odorama, i sa zlatnim
krunama na glavama. Da se tu bio desio neki vizantinac, sigurno bi mu srce
prepuklo od žalosti pri pomisli na Vizantiju, u kojoj se sada beše zacarila najcrnja
beda.
Car i carica se uputiše dostojanstven koracima prestolu, gde zauzeše mesto.
Sa njihove desne strane seo je bugarski car, a sa leve bugarski patrijarh.
I ostale velmože počeše da zauzimaju svoja mesta, po rangu i po
dostojanstvu, kako je kome koje pripadalo.
Kad su svi posedali, u saborskoj dvorani zavlada mrtva tišina.
Tada car Dušan ustade, sa zlatnom krunom na glavi i skiptrom u ruci,
pogleda po prisutnima svojim umnim očima pa poče:
– Svetli care i brate moj, bugarski care Aleksandre! Presvetli patrijarsi,
bugarski i srpski, visokopreosvećeni mitropoliti, preosvećeni episkopi, velmožna
vlastelo srpska i bugarska i sva ostala gospodo oba carstva. Neka moja prva reč
bude upućena Svemogućem Gospodu Bogu i Tvorcu neba i zemlje koji me obasu
milošću da dočekam današnji dan kao i sve ranije dane, u kojima mi se pružila
prilika da smerno poslužim svome narodu i svojoj državi.
Patrijarsi i mitropoliti posle tih carevih reči počeše blagosiljati prvo obe
carske porodire, a zatim sve prisutne.
Kad je u dvornici opet zavladala tišina, car Dušan nastavi svojim zvonkim
glasom, koji se razlegao kao ubojna truba, a ipak je bio mek i očinski topao:
– Hvala i vama svima što se iskupiste na moj poziv da budete predamnom i
pred Bogom svedoci za sve što ću sada reći i učiniti. Neka i vas Bog blagoslovi na
svakom vašem koraku i neka vam da snage da svaki istraje do kraja u svom poslu
i u svojim namerama.
 Car Dušan poćuta malo, pa nastavi:
– Kad sam se krunisao za kralja svih srpskih zemalja i pomorskih, ja sam
obećao mome narodu pravdu i zakonitost. Ja sam mišljenja da je za moje vreme u
mome kraljevstvu bilo više pravde i zakonitosti, nego ranije.
– Bilo je, svetli care i gospodaru naš, povikaše svi prisutni, a članovi
bugarske carske porodice samo klimnuše glavom kao da su i oni bili tvrdo uvereni
da je to zaista bilo tako. Uostalom, oni su u poslednje vreme imali nebrojeno
prilika da se uvere u istinitost tih reči cara Dušana.
Car Dušan je opet ćutao nekoliko trenutaka, pa nastavio još čvršćim glasom:
– Moja je želja i namera da pravda i zakonitost u mojoj zemlji postane još
čvršća, a želja mi je da se oni osiguraju i ostanu isto tako čvrsti, kao što su i danas.
Da bi seto postiglo, ja sam odlučio da se svi naši zakoni popišu i da se ubuduće po
njima sudi.
Žagor odobravanja prođe celom dvoranom.
Svi su bili oduševljeni tom novinom, koja je značila čitav preokret u srpskom
zakonodavstvu.
Desno od prestola sedela je jedna grupa carskih velmoža, koji su iskoristili
kratku pauzu da iskažu svoje mišljenje.
– Mudar je naš car, reče jedan starac duge, sede brade i visoka, umna čela.
Mudar je i premudar.
– Vaistinu tako, Negovane, odvrati drugi isto tako sed čovek. Kad se popišu
zakoni, moći će da se sudi još pravednije nego dosada, jer sudije nikada neće moći
da pogreše. Nisu oni ni dosada grešili, ali će ovako ipak biti i lakše, i bolje.
– Pravo veliš.
– Ćutite! Car hoće dalje da govori.
I zaista, baš u tom trenutku, car je opet obuhvatao pogledom gomilu
iskupljene vlastele i gospode, što je bio znak da želi da govori i da treba svi da se
utišaju.
– Ja sam već nešto učinio u tom pogledu, nastavi car Dušan. Još pre izvesnog
vremena naredio sam sudijama u celoj zemlji da prikupljaju narodne običaje, koji
bi se pogodio mogli primenuti u suđenju. Sudije već uveliko sređuju materijal, koji
su prikupili no našem carstvu. To nije bio lak posao. Ipak, blagodareći Svemoćem,
koji svakom čoveku daje snage da istraje do kraja, taj posao se sada privodi kraju.
Tada se car obrati jednom sredovečnom čoveku, koji je stojao nedaleko od
carskog prestola sa svitkom pergamenta u ruci, pa mu reče:
– Priđi bliže, Božidare!
 On mu priđe nekoliko koračaji bliže, zatim se duboko pokloni pa stade kao
ukopan.
Bio je to veliki dvorski sudija Božidar.
– Božidare, poče car Dušan ozbiljnim glasom. Uzmi ovu povelju gde je sve
napisano kako treba da postupiš.
Dvorski sudija kleče pred cara Dušana pa primi povelju, koju mu on pruži.
– Tvoja zapovest, care i gospodaru, biće izvršena.
Posle toga nastade opšti razgovor o toj stvari.
Car Dušan beše namerno ućutao da bi svima dao priliku da o tome malo
porazgovaraju.
Naročito su stara vlastela živo razgovarala o zakonima, koji će biti popisani
u jednoj knjizi i po kojima će se ubuduće suditi.
Posle čitavih pola sata, car Dušan opet uze reč.
U grobnoj tišini, koja opet zavlada u dvornici, car nastavi:
– Saopštiću vam jednu svoju odluku. Namera mi je da se Svevišnjem odužim
za sve, naročito za njegovu večnu milost, kojom mi je podario snage za izvršenje
svih mojih pregnuća. Zato ću da sagradim kod Prizrena velelepnu zadužbinu, koja
će biti posvećena svetim arhanđelima Mihailu i Gavrilu.
Visoko sveštenstvo se zglednu. Oni su bili očito zadovoljni carevom
odlukom.
Tada svi uglas počeše da pevaju „mnogaja ljeta“.
Gromki uzvici su se razlegali po dvornici, odbijali o njene svodove i prolazili
kroz vrata u hodnike, koji su se oko nje nalazili.
Veliki logodet je sedeo pored grčkog arhonta, koji ga zapita:
– Ja verujem da je reč o nekom svečanom činu, ali ipak nešto ne razumem.
– Šta ne razume tvoje gospodstvo?
– Zašto pevaju vaši sveštenici? Koliko mogu da prosudim po melodiji, to je
crkvena pesma. A na svečanim sednicama nema mesta takvim pesmama.
– Ovo je naročita pesma.
– Naročita?
– Tako je.
– U kome pogledu?
– Ta pesma se zove „Mnogaja ljeta“ i mi njome izražavamo želju da neko
dugo živi. Naš car više nego iko drugi zaslužuje da mu se u znak pažnje otpeva ta
pesma, naročito danas posle svoje odluke da podigne zadužbinu. Da li vam je sada
jasno?
 – Potpuno, čak mi se i sviđa taj vaš običaj. Zaista ništa nije lepše nego
zaodenuti tako lepu želju u crkvenu pesmu. Uopšte vi Srbi imate vrlo lepe običaje
koji vam samo služe na čast.
U zbornici opet zavlada tišina. Car Dušan opet beše ustao. Hteo je da nastavi
svoj govor.
– Još nešto sam odlučio, gospodo i velmože. Za spomen na današnji dan,
koji smatram kao veoma važan, odlučio sam da ustanovim odličje koje će se zvati
„Krst Svetog Stevana“. Njime ću odlikovati svakog onog ko bude stekao naročite
zasluge za moje carstvo. Obraćam se mome visokom rođaku i carskom gostu,
bugarskom caru Jovanu Aleksandru i molim ga da pristane da prvi bude odlikovan
našim novim odličjem, krstom svetog Stevana.
Tada carev ministar finansije Buća priđe jednoj zavesi od teške crvene svile,
podiže je pa uze sa kadifenog jastučeta visoko odličje i predade ga bugarskom caru
sa rečima.
– Neka ti je sa srećom visoko odličje, care bugarski i dragi goste naš!
Tada namače odličje na vrat bugarskom caru koji ustade pa poče svečanim
glasom:
– Blagodarim iskreno i od srca mome visokom carskom rođaku, caru,
Stevanu Dušanu, na pažnji koju mi je ukazao ovim odličjem. Ali neka i meni
dozvoli car srpski i bugarski da krst svetog Stevana ponese prvi njegov osnivač!
Tada ustade pa skide sa svojih grudi visoko odličje i stade pred cara Dušana.
Trenutak je bio vrlo svečan.
Tada bugarski car stavi na grudi cara Dušana odličje, a ovaj ga pobožno
poljubi.
Posle tog oba cara raširiše ruke pa se triput poljubiše uz gromko klicanje
svih prisutnih.
Oduševljenju nije bilo kraja.
To bratimljenje srpskog i bugarskog cara bilo je najbolja zaloga za
prijateljstvo između srpskog i bugarskog naroda, koji su i po veri, i po jeziku bili
jedno.
Posle toga je počelo deljenje visokog odličja ostaloj gospodi i vlasteli, koji
su to, po mišljenju cara Dušana, bili zaslužni da ponesu na svojim grudima krst
Svetog Stevana.
Ujedno je car Dušan vršio i razna postavljenja u pokrajinama i varošima,
kako u starim, tako i u novoosvojenim oblastima.
Između ostalih postavljen je i Dušan Jovan, caričin brat, za upravnika u
Avloni, čime je pod njegovu vlast potpala cela Arbanija.
 Caričin brat se biranim rečima zahvalio caru Dušanu na njegovoj zaista
velikoj pažnji, koju mu je time bio ukazao.
... Još pre izvesnog vremena veliki logotet knez Grebostrek i veliki stavilac
Miloš, Vitez od Gavrana, behu zamolili cara da ih razreši dužnosti koja je, pored
svoje velike odgovornosti, bila vrlo teška i naporna.
Car Dušan je bolje nego iko umeo da oceni tuđe napore pa je našao, da je
njihova molba sasvim umesna.
Kad su oni malo pre bili došli, na red i stali pred cara da mu ponove svoju
molbu, car baci na njih prijateljski pogled, zatim se okrete svom ministru finansija
Bući pa mu reče:
– Dodaj mi dva krsta Svetog Stevana.
Ministar finansija odmah učini što mu je naređeno.
Tada car Dušan uze iz njegove ruke oba odličja pa reče Grebostreku i
Milošu, koji su bili vrlo zbunjeni i nisu razumeli ništa od svega:
– Pristupite bliže.
Kad su ovi to učinili, car Dušan im stavi na grudi visoka odličja pa reče
svečanim glasom:
 – Odlikujem vas krstom Svetog Stevana za vaše zasluge koje pokazaste u
izgradnji našeg kraljevstva i carstva. Nosite ova visoka odličja dugo i sretno meni
na diku a vama na ponos!
Svi prisutni su bili duboko tronuti ovom carskom pažnjom, koja je zaista bila
velika.
Najveće iznenađenje je nastalo kad je ustao bugarski car, prišao im i s njima
se poljubio. U pogledu visokog odrena on je smatrao da se nalazi u istom rangu s
njima.
Kad su se prisutni umirili, car Dušan opet ustade, našto u dvornici zavlada
grobna tišina.
Svaka reč cara Dušana bila je uvek saslušana sa najvećom pažnjom. Inače je
svaka njegova reč uvek bila na svom mestu i prožeta dubokom mudrošću.
– Dragi moji gosti i velmože, poče car Dušan. – Lepo je od našeg velikog
logoteta i velikog stavilca što su mi iskreno i otvoreno izrazili svoju želju da ih
oslobodim daljeg vršenja njihovih teških dužnosti, ali moj dvor ne može biti bez
tih zvanja. Ja ću stoga odmah da na njihova mesta postavim druge osobe za koje
sam uveren da će isto tako savesno vršiti te poslove kao i njihovi prethodnici.
Stoga za velikog logoteta postavljam Gojka Mrnjavčevića, a za velikog stavilca
moga brata od tetke kneza Lazara Grbljanovića.
Posle tih reči Gojko i Lazar klekoše pred cara Dušana pa primiše od njega
znake svojih visokih položaja.
Tada pristupi car Dušan proizvođenju i postavljanju ostalih svojih
doglavnika, koji se behu istakli svojim radom.
Bili su odlikovani i mnogobrojni grčki arhonti. Oni su se naročito osećali
time udostojeni i bili su vrlo zahvalni srpskom caru na velikoj časti, koju im je
time bio ukazao.
Sabor je trajao prilično dugo kad je car na kraju uobičajenim rečima dao
svima na znanje da je sabor zaključen.
Prisutni su pričekali dok nisu izašli svi članovi carske porodice, zatim su
počeli i oni da izlaze i da se iskupljaju u trpezariji, gde su momci, određeni za
spremanje jela, već uveliko redovali.
Miloš, Vitez od Gavrana, koji je danas poslednji put vršio dužnost velikog
stavilca, trudio se da sve bude u najvećem redu.
On je vrlo dobro poznavao cara Dušana čijem oku nije mogla da promakne
ni najmanja sitnica. Lično je nadgledao kako se ređa posuđe, koje je bilo od čistoga
zlata.
 To posuđe, koje je bilo od najčistijeg zlata, a koje je car Dušan neobično
voleo i uvek iz njega jeo, pretstavljalo je pravo bogatstvo. Tadašnji srpski carski
dvor je uopšte bio vrlo raskošan i mnogo se polagalo na spoljašnji izgled.
To, međutim, nije bilo nikakvo rasipništvo, nego je u sve unošeno puno
ukusa i smisla za lepo.
Ručak je počeo u najlepšem raspoloženju.
Miloš, Vitez od Gavrana, je išao od gosta do gosta da se uveri da li je sve u
redu i da li nekome nešto treba. Znao je da mu je to poslednji put što obavlja tu
veliku i odgovornu dužnost, koju je od njega već bio primio knez Lazar
Grbljanović.
Vitez od Gavrana se inače sad nalazio u sasvim drugom položaju.
Tajanstvena poruka zagonetnog starca, koji beše sam sebi oduzeo život,
potpuno mu beše otvorila oči u pogledu njegovog porekla.
Nepobitnim dokazima u tajanstvenom napisu beše utvrđeno da je on sin
vlastelina Vojinovića, koji je uživao vrlo veliki ugled na srpskom dvoru.
Čudnim sticajem prilika Miloš je morao još kao mali da napusti očinsku
kuću. Imao je u životu i teških časova, a najviše brige mu je zadavalo to što nije
bio siguran u pogledu svoga porekla.
Sada je, međutim, sve bilo jasno.
On nije više bio „nikogović“, – koji su mu nadimak često davali njegovi
neprijatelji, nego „kolenović“ i to od visokoga roda i kolena.
Osim toga u tajanstvenoj poruci je bilo je označeno i jedno mesto na kome
se nalazilo blago Miloševog oca.
U svoje vreme i on je morao da napusti svoj dom, a pre toga je sklonio
nebrojeno blago u jednoj pećini, koja se nalazila na jednoj padini okolnih visova.
U poruci je bilo tačno označeno mesto kao i put, kojim je trebalo ići da se dođe do
toga blaga.
Miloš nije časio časa nego je odmah pošao da potraži blago, koje je pripadalo
samo njemu.
Razume se da je pre toga o svemu obavestio i cara Dušana, koji se iskreno i
od srca radovao Miloševoj sreći.
Pošao je sa nekolicinom svojih ljudi, među kojima se, razume se, nalazio i
Borča, njegov nerazdvojni drug i prijatelj.
Pećinu su lako našli blagodareći tačnom opisu mesta, na kome se ona
nalazila.
Na ulaz je bio navaljen veliki kamen, koji je bio tako težak, da su ga jedva
pomakli s mesta.
 Osim toga on je bio još i duboko ukopan u zemlju pa su morali da odgrću
budacima zemlju dok ga naposletku nisu izvadili.
U pećini je bilo tako mračno da su morali da zapale buktinje.
Nisu morali dugo da idu kad su primetili neki bljesak, koji je dolazio iz
jednog ugla.
Kad su došli na to mesto, oni zastadoše iznenađeni.
Bilo je tu zaista nagomilano silno i nebrojeno blago, kakvo može da se vidi
samo u carskim dvorovima.
Bilo je tu i žutih dukata, i vizantiskih zlatnika, a raznog nakita, čija je
vrednost bila ogromna.
Miloš i njegovi ljudi su pokupili sve blago i taman hteli da krenu, kad jedan
od njih ugleda list požutelog pergamenta, koji je ležao pod jednim kamenom.
Miloš je odmah uzeo pergamenat, razvio ga i žurno počeo da čita.
Na listu e bilo napisano sledeće:
... „Dragi moj sine Miloše! Moje će telo već trunuti u zemlji kad budeš našao
ovo blago, koje ti ostavljam u nasleđe. Upotrebi ga mudro i nemoj da zaboraviš da
osim ovozemaljskog života postoji i život viši i nevidljivi, pa odvoj nešto i za
njega. Sazidaj, sine, zadužbinu u kojoj će se spominjati i ime moje i moje verne
ljube, tvoje majke. Neka ta zadužbina bude velikolepna kako bi potpuno
odgovarala našoj lozi, koja je velika i gospostvena“...
Kad je pročitao, Milošu se učini da čuje glas svog oca, koga je jedva
zapamtio.
Ćutao je nekoliko trenutaka da bi mu i na taj način ukazao dužno poštovanje,
a ćutali su i ostali znajući da se u Miloševoj duši dešava nešto naročito.
Tada svi pođoše Miloševom dvoru. gde ga je na pragu očekivala njegova
verna ljuba Olivera.
Carska gozba se beše otegla duboko u noć.
Carski gosti su bili vrlo zadovoljni prijemom i svečanim dočekom.
Na molbu cara Dušana odlučili su da ostanu u Skoplju još nekoliko dana.
Bugarski car je neobično voleo lov i car Dušan odmah izdade potrebna
naređenja svojim psarima i sokolarima da se učine sve pripreme kako bi lov bio
što veličanstveniji i uspeliji.
Posle završenog lova carski gosti iz Bugarske se spremiše za odlazak.
Ispraćaj je bio vrlo srdačan i car Dušan je zajedno sa caricom Jelenom morao
da obeća svojim rođacima iz Bugarske da će im ubrzo vratiti posetu.
Još odavno car Dušan je imao želju da ode u Svetu Goru i da se pokloni
mestu na kome je proveo njegov sveti predak.
 Car Dušan je tu svoju želju saopštio i carici Jeleni koja se od srca radovala
tome putu, jer je to bila i njena davnašnja želja.
Inače je i carica Jelena bila vrlo pobožna kao i njen carski suprug.
Nije propuštala nijednu službu božju i od srca se molila Svevišnjem da
podari sreće njihovom jedinčetu, njima i celom srpskom narodu.
U mesecu decembru 1347. stigao je brod na kome se nalazio srpski carski
par sa svojom svitom, u svetogorsko pristanište.
Doček je bio veličanstven.
Sa obe strane aleje, zasađene kipirisana, stojali su kaluđeri sa zapaljenim
voštanicama u rukama i pevali svete pesme.
Iza kaluđera nalazio se mnoštvo osedlanih konja, koji su bili spremljeni za
cara caricu i njihovu pratnju. Oko konja i duž cele obale nepregledna masa sveta
koja je oduševljenim uzvicima pozdravljala visoke goste.
... Car je jahao na svom konju obuzet naročitim osećanjima.
Cara Dušana je privlačila Sveta Gora iz dva razloga.
Na prvom mestu hteo je da zahvali vrhovnom igumanu manastira na
njegovoj poseti Skoplju prilikom svog krunisanja za cara.
Na drugom mestu hteo je da se pokloni zadužbini njegovih svetlih predaka
Sv. Simeuna i Sv. Save.
Iguman ih je uveo u prostrano manastirsko dvorište zatim pozdravio i cara,
i caricu toplim rečima.
Odgovor cara Dušana na taj pozdrav bio je tako dirljiv da su mnogi kaluđeri
bili tronuti do suza.
Car Dušan je, između ostaloga, rekao i ovo:
– Na ovom mestu koje je za mene sveto iz mnogo razloga ja se ponovo
zahvaljujem Tvorcu neba i zemlje koji me je podario svojom milošću da sretno na
njega stignem. Najviše bih voleo kad bih po njemu išao bosonog kao moj predak
Rastko Nemanjić. To mi je, međutim uskraćeno jer ne mogu da se zakaluđerim
pošto sam već odavno oženjen. Kako sam prema tome samo grešan čovek koji
nikada neće moći da se posveti učiniću bar toliko za spas svoje duše da obiđem
sve manastire peške. Moja ljubljena supruga će ići u nosiljci a njene dvorske
gospođe neka pojašu konje.
U srpske manastire je kao i sada bio najstrožije zabranjen pristup ženskim
osobama Iguman beše ovom prilikom načinio izuzetak: dozvolio je i carici, i
njenim vladikama da uđu u manastir.
Nosiljka je začas bila spremljena za caricu koja sede u nju. Vladike pojahaše
konje i povorka krete.
 Sar Dušan je odlučio da prvo poseti ćeliju u Kareji.
Tako su i učinili.
Napred je išao stari iguman da bi svojim gostima pokazao put.
Išli su divnim proplankom koji je bio obrastao čempresima. Svud unaokolo
mirisalo je raznobojno cveće a vetrić je jedva ćarlijao kao da ni on nije hteo da
naruši duboku tišinu svetog mesta.
Baš su se nalazili u blizini ogromnog maslinovog drveta kad iguman stade,
što učiniše i ostali.
– Care i gospodaru, poče iguman svečanim glasom. Pod ovim maslinovim
drvetom obično se odmaraju putnici i namernici, koji idu u Kareju. Mogli bi se i
mi tu malo odmoriti, jer je proplanak sve strmiji pa će put biti tegoban.
To maslinovo drvo, pod kojim se odmarao car Dušan i njegova pratnja, još
i danas postoji...
Prilikom tog odmora stari iguman je objasnio caru Dušanu kako je stara
zadužbina Hilendar dobila svoje ime, koje dolazi od grčke reči „hilija“ što znači
hiljada, i andara, što znači nagla.
Po starom predanju došao je početkom trinaestog veka u Svetu Goru rimski
papa sa namerom da je pokori i da zavede u njoj katoličku veru. Mnogi manastiri
nisu hteli da se pokore toj papinoj želji, a među njima se nalazio i Hilendar, koji
se tada drukčije zvao.
Papa je imao hiljadu vojnika, najamnika, koji su bili odlično naoružani, pa
je odmah udario s njima na Hilendar, i to pet stotina vojnika sa severa, a pet stotina
sa juga.
Odjednom se nad Svetom Gorom spusti tako gusta magla da se ni prst nije
video pred okom.
Zbunjeni gustom maglom udariše papini najamnici jedni na druge i poklaše
se. U životu su ostala samo tri vojnika, koji su se, prema predanju, zvali: Ismail,
Isavel i Manoil.
Blagodarni Bogu što su ostali živi oni pređoše u pravoslavlje i odmah se
zakaluđeriše. Njihove slike čak vise nad vratima manastirske preprate.
Kad su se odmorili, nastavili su put uz proplanak. Ubrzo su stigli na željeno
mesto dočekivani sa neopisanim oduševljenjem.
Naročito je bio dirljiv susret cara Dušana, carice Jelene i hilendarskih
kaluđera.
Carski par je pozdravio na vratima sedi iguman.
Bio je u tolikoj meri uzbuđen da dugo nije mogao da progovori nijednu reč.
Naposletku je ugušio suze i biranim rečima pozdravio i cara, i caricu.
 Između ostaloga rekao je da mu je to najsvečaniji trenutak u životu jer
dočekuje u božjoj kući sina svetoga Stevana Dečanskog, unuka Kralja Milutina i
praunuka Svetoga Simeuna i Svetoga Save.
Sedi iguman i kaluđer nisu mogli više da zadrže suze pa počeše plakati kao
mala deca. Ni Car Dušan nije više mogao da se uzdrži pa okrete glavu u stranu da
bi sakrio suze koje su potokom lile niz njegovo lice.
Kaluđeri, bedi, mršavi i izmučena lica od teškog posta, prilazili su caru i
carici i padali pred njima na kolena, a carica je polagala na njihove glave svoju
finu i belu ruku, koja je lako podrhtavala.
O toj svojoj poseti zapisao je Car Dušan u jednoj svojoj hrisovulji ovo:
... „Dođoh u Svetu Goru Atonsku, u veliku i svetu srpsku lavru, Hilendar,
koji sagradiše moji praroditelji prepodobni Simeun i blaženi jerarh Sava, prvi i
veliki u Gospodu Bogu učitelj naš. Videh grobnicu praroditelja moga
prepodobnog Simeuna, iz koje je teklo sveto miro, i primih božji blagoslov od
prepodobnog oca igumana Gervasija i ostale braće njegove, smirenih kaluđera“...
Na toj hrisovci nalazio se pozlaćen srebrn pečat sa natpisom: „Sv. Stefan,
arhiđakon, arhiđakon i apostol, va Hrista Boga verni kralj srpskih i pomorskih
zemlj“...
Na kraju je carski par posetio hilendrsku bolnicu, u kojoj je tada bilo mnogo
bolesnika. U okolini se beše pojavila kuga koja je uzimala sve veće razmere.
U ono vreme nije bilo uopšte bolnice. Bolesnici su se obraćali za lekove
kaluđerima koji su ih lečili „zapisima“ i raznim lekovima, kojima se tada
pripisivala čudotvorna moć.
Ti lekovi su se delili na prirodne i životinjske.
Od prirodnih lekova kaluđeri su imali razno voće, naročito jabuke, smokve,
urme, semenje i razno korenje, a od životinjskih lekova košutino mleko, ježeva
koža, mast od zeca, osušen slepi miš i mnoge druge stvari.
...Bolesnici, koji su ležali u manastirskim ćelijama, izgledali su strašno. Na
njima su se već videli svi znaci strašne bolesti.
Po telu su imali crne otoke i guke a iz njihovih ispucanih usana je tekla krv.
Ležali su nepomično i stenjali od bolova, koji su morali biti nepodnošljivi.
Sa carskim parom se nalazio i njihov lekar Bartolo.
On je bio vrlo učen čovek, ali se u lečenju i on uglavnom držao starih
metoda, jedino što zapisima nije pripisivao nikakvu moć.
Car i carica su išli za kaluđerom, koji ih je vodio iz ćelije u ćeliju, i užasnuto
su posmatrali teške bolesnike, koji su ih gledali bespomoćno.
To je bila kuga.
 – Zar tim ljudima nema leka, zapita odjednom carica Bartola.
– Nema, svetla carice.
– Znači da svi moraju umreti?
– Moraju. Treba da se dogodi pravo čudo pa da neki od njih ostane u životu.
– Strašna slika!
Rekavši to carica i nehotice prekorači prag ćelije, ali joj Bartolo žurno reče:
– Ne približavajte se, svetla carice! Ta bolest je prilepčiva. Može svakome
da zapreti najozbiljnija opasnost.
Dugo su ostali na to mestu gde su polako umirali ti bednici, koje ništa na
svetu nije moglo da spase. Tada su se uputili u drugi manastir, koji je car Dušan
hteo da obdari.
Celog puta su ćutali obuzeti istim mislima.
Nisu mogli ni da zamisle da je kuga tako strašna bolest i da u tolikoj meri
može da izobliči čoveka.
...Ispraćeni od strane kaluđera na najsvečaniji način, car i carica su ostavili
Svetu Goru i pošli u Srbiju.

SUDBINA JEDNE GREŠNICE

Poslednjih godina beše došlo do velikih promena u odnosima između cara

Dušana i Marije Paleologove.
Videvši da se ne može više boriti protiv njega ona je pozvala cara Dušana
na sastanak gde mu je izrazila želju da se nastani u njegovom carstvu.
Tom prilikom ona mu je saopštila još nešto što ga nije malo iznenadilo.
Veliki vojvoda Jovan Oliver, koji beše postao despot, ponudio je Mariji ruku
i ona je obećala da će postati njegova žena.
Car Dušan se radovao toj vezi jer je ona bila sigurna zaloga da ta opasna
žena neće više protiv njega rovariti.
Marija i Jovan Oliver su se ubrzo venčali i nastanili se u Seru, koje mesto
behu sami izabrali.
...Carski par beše taman prešao granicu srpskog carstva kad im dođe u susret
jedan skoroteča, čiji je konj bio okupan penom.
Skoroteča je dolazio od strane despotice Marije, supruge despota Jovana
Olivera.
 U dugoj knjizi despotica je molila cara i caricu da je na povratku iz Svete
Gore posete i budu njeni gosti.
Njen suprug se nalazio u Bosni sa svojim četama, gde behu izbili krvavi
bojevi.
Kad je pročitao knjigu, car Dušan se okrete carici pa je zapita:
– Šta misliš o ovom pozivu, verna moja ljubo?
– Ne znam šta da ti kažem.
– Da je posetimo,?
– Red nalaže da ne odbijemo njen poziv, ali se sve bojim da ne doživimo
neku neprijatnost.
– Ne brini se za to ljubo moja. Ona je sad postala mekša od pamuka. Ne preti
nam s njene strane više nikakva opasnost.
Odmah su sa celom svojom pratnjom pošli pravo u Ser.
... Doček, koji im je priredila despotica Marija, bio je veličanstven.
Pred goste ona je poslala četu oklopnika, koji su ih dopratili do despotskog
dvora.
Na pragu ih je dočekala sama despotica i poklonila im se nekoliko puta,
zatim ih uvela u raskošno nameštene odaje.
Naročito je bila ljubazna spram carice, koju je obasipala najslavnijim
rečima.
Malo po malo pa i sama carica uvide da se despotica sasvim izmenila.
I carica je njoj odgovarala nežnostima u istoj meri.
Kad su se malo odmorili i prihvatili hladnim jelom, koje je bilo posluženo
gostima u prohladnom tremu, oni pođoše u baštu, koja se širila svud okolo dvorca.
Napred su išli Car Dušan i despotovica, a za njima carica sa svojim
vladikama. Sa leve strane carice nalazio se učeni doktor Bartolo, koji se u
poslednje vreme nikako nije od njih odvajao.
Car Dušan je bio očito zadovoljan.
I despotica je bila srećna i na njenom licu je igrao osmejak, koji nije imao
sada nikakve pakosti.
Ta ranije tako prepredena i pokvarena žena, koja nije prezala ni od
najpodmuklijih načina samo da dođe glave svojim neprijateljima, beše se
odjednom pretvorila u najpitomije jagnje.
– Da, sine moj, govorila je ona caru Dušanu, kako ga je i ranije nazivala,
bilo je krajnje vreme da poboljšamo naše odnose. Večite svađe ne vode ničemu i
od njih obe strane imaju štete.
 – Imaš potpuno pravo, majko.
– Da li imaš nekih vesti od Jovana, zapita odjednom Despotica.
Već poduže vremena njen muž joj se uopšte nije javljao.
Despotica je bila jako zabrinuta sluteći da mu se moglo dogoditi kakvo zlo.
Najgore je to bilo što su se sada u Bosni bili ljuti i krvavi bojevi, u kojima
su mnogi vojnici gubili živote.
– Ništa ne brini za Jovana, majko. On mi se javio pre desetak dana, dok sam
bio u Svetoj Gori. Mi smo ugovorili da stalno održavamo vezu putem naših
skoroteča.
– Kako mu je?
– Živ je i zdrav i uskoro će ti se vratiti, majko.
– Da se ne šališ, sine?
– Govorim ti pravu istinu. Prema poslednjem izveštaju, koji sam dobio od
njega, buntovnička vojska je suzbijena i sad u neredu odstupa. Naredio sam Jovanu
da goni neprijatelja nekoliko dana, a tada, kad se bude uverio da je postao sasvim
bezopasan, da se vrati kući.
– Hvala ti, sine. Ja sam inače samohrana pa mi je teško bez mog supruga, sa
kojim se tako lepo slažem.
Bašta je bila velika i puna stoletnog drveća, čije je granje bilo zasvođeno te
je pod njim vladala debela hladovina.
Odjednom despotovica lako uzviknu pa pritisnu obema rukama grudi, koje
su se uznemireno uzdizale i spuštale.
Car Dušan joj priđe, obuhvati je desnom rukom pa je zapita:
– Šta ti je, majko? Da ti nije pozlilo.
Ostali su bili prilično daleko tako da nisu imali ni pojma šta se pred njima
dešava.
– Ah, Bože, poče despotica drhtavim glasom. Eno onde pod onim drvetom
onde sam je videla...
Despotica je govorila drhtavim glasom a oči su joj bile tako raširene da je
izgledalo kao da ima neku viziju.
– Šta si videla pod onim drvetom? Govori, majko! Lice ti je bledo kao krpa
i sva drhtiš. Ako misliš da je to neki tvoj neprijatelj, ne boj se! Mač srpskog cara
Dušana je još uvek dovoljno čvrst i oštar da smoždi svakog onog ko se bude usudio
da napadne na njega ili na njegove rođake.
Despotica dugo nije mogla da dođe k sebi.
Tek kad se malo umirila, ona reče:
 – Čudna je to stvar, sine. Sve mi se čini da je san, ali ipak nije. Videla sam
je sasvim lepo, žao što sad tebe gledam.
– Koga si videla, majko? Govori. Tvoje reči su nejasne.
– Videla sam – smrt.
– Smrt?!
– Da, sine moj. Smrt, strašnu i iskeženu, sa kosom preko ramena. Stojala je
onde, pod onim drvetom i kezila se na mene tako strašno da me još i sada spopala
jeza. Manula je na mene kosom kao da hoće da me pokosi, zatim sam čula jasno
kako mi je rekla: „Još danas ćeš biti moja“! Kako je to strašno!...
– Pričinilo ti se samo, majko. Ti si uzbuđena zbog velike radosti, kao i ja, pa
ti je mašta razigrana. Ja nisam nikoga video, pa veruj da nisi ni ti.
– Nije mi se prividelo, sine. Videla sam je sasvim lepo. Bože... Meni će se
danas dogoditi neka nesreća!
– Neće, majko! Tu sam ja da te zaštiti od svakoga zla!
Šetali su još malo zatim pođoše u dvorac jer je despotica bila vrlo umorna.
Strašna vizija, koju je imala u bašti, bila ju je tako iscrpela, da se jedva držala
na nogama.
Jedva je čekala da se vrate u dvorac pa da se mala odmori.
Tako je prošao dan i počelo da se spušta veče.
U svečanoj dvornici bilo je postavljeno za večeru.
Na stolu je blistalo zlatno posuđe, a pozlaćene kupe za vino su sipale sjajne
iskrice spram svetlosti zapaljenih sveća i buktinja.
Despotica je sedela između cara i carice. Trudila se da bude raspoložena, ali
joj to nikako nije polazilo za rukom.
Car Dušan beše saopštio carici šta se dogodilo u bašti.
Kad je završio, carica reče:
– To ne sluti na dobro, dragi i mili moj mužu.
– Misliš da to može da bude od nemilih posledica po despoticu?
– Može vrlo lako. Slušala sam još u mojoj zemlji da takva priviđenja nikad
ne donose sreću onome ko ih ima, nego crnu nesreću.
Car Dušan je svu pažnju poklanjao despotici da je razonodi i uteši.
Pričao. joj je o svojim namerama, kao i o poklonu, koji je nameravao da joj
učini.
Južno od Skoplja nalazio se jedan stari gradić, koji ko zna kada je bio
sazidan.
 U gradiću je bilo nekoliko čitavih odabja, popločanih skupocenim
mermerom. Despotica je još kao srpska kraljica često odlazila na izlet do tog
gradića, koji joj se neobično sviđao.
To mesto inače se zvalo Radište.
– Odlučio sam, majko, da čim stignem kući preuredim Radište. Ukrasiću ga
onako kako samo ja to umem. A kada bude sve gotovo, možeš doći zajedno sa
tvojim Jovanom da ga primite od mene na uzdarje.
Kad je to čula, oči despotice sinuše od radosti i ona uzviknu:

Sken: zmilosavljevic
Obrada: