Радмило В.

Радовановић

ДЕМОДОКОВА ПЈЕСМА
Хорхе Луис Борхес

Изгнаник
(1977)

Неко иде стазама Итаке

И не сећа се њенога краља, што у Троји беше
пре толико година;
неко мисли на наслеђену земљу
и ново рало и сина
и можда је срећан.
На граници света, ја, Одисеј,
сиђох у Хадово обитавалиште
и видех сен Тебанца клупко змија,
И сен Хераклову
Тирезије
који расплете љубавно
што убија сени лавова на ливади,
а он је на Олимпу,
Неко данас иде за Боливар и Чиле
И може бити и не бити срећан.
Кад бих био он.
Непозната болест

Ова бољка
Мора се одболовати
У миру собе
У самоћи
У изолацији
Нико не смије прићи
Нико не смије ући
Никога не смијеш дотаћи
Никога пољубити
Сви су ти сад странци
И отац и мајка
Сестра и брат
Могу само покуцати
Позвонити на врата
Оставити испред све
Храну одјећу жал
Ти си започео своје
Путовање у два правца
Један је смртни
Други је спасоносни
Ово је болест
О којој се прича
Незнана
Твоја бол је
Још лијепа јер је носиш
И неће да крене
У висину на небо
Шта ће с тобом бити
Бог зна
Углавном још није спремно
Ништа
За твоје опијело
Мит

Тешко се помјерам
Из стана
Ноћ је моје вријеме
Дан је за писање
Овдје немам рођених
Само жену
Која је старија од мене
Коју пазим
Која ме мази
Од мојих ријечи
Само се чује
Једна ријеч
Зен
Сви ме гледају чудно
Ја пажљиво пратим
Моје срце је у срцу
Над мојом главом
Виси стијена
На прстима ногу
Двије вреће шљунка
У мени два човјека
Један је пророк и мудрац
Други је мртвац
Ја сам божанство
Укопано у мит
Ја
Слиједим свој пут
Жено

Жено откључај врата

Хоћу да уђем у стан
Знам да је касно
Знам будим те
Ево звоним на врата
Куцам мало јаче
Из револта нећеш
Да ме пустиш унутра
Кунем ти се
Нисам пијан
Само сам мало попио
Кунем ти се
Нисам никога љубио
Само сам каснио
Ти си сад
Остављајући кључ у брави
Зауставила моју крв
У мени
Која је изуједана од успомена
Жено ако сам ти потребан
Откључај врата
Помисли на мене
Помисли на нас
Пољубићу те још једном
Овако још жив
Ујутро ако ме нађу мртва
Испред врата
Гурни ме низ степенице
Реци заслужио си то
Хад те наградио
Посљедњи зов

Данас су заћутале ријечи

Неко их мора казати
Оне се појављују изненада
У устима очима ушима
Оне нас гуше
Као ове сузе сад
О овом драгом бићу
Више не говоре
Испод сандука вијори
Суво лишће крви
У ковчегу заспало
Неко друго лице
Које лице нема више
Ту је остао
Један смијешак земље
Топлина драгог бића
Посљедњи зов
Црном љубави
У тајни тајнијој тајне
Ова ће земља
Све нас једном
Овако прождирати
И ми ћемо сами
Трчати свом гробу
У том сну
Нестаће ружне ријечи
Трагам за ријечима

Полако ове ријечи улазе с поља

Кроз прозор балконски
Спуштају се на мој сто
И плави роковник
Оне се прво увлаче у моје перо
У безвучни храм пјесму започету
Ја пробам да избацим бол
Мржњу љубав живот наду смрт
Упирем поглед у небо
Упирем поглед у сунце
У звијезде у своју ноћ
У срцу све кријем
Као благо у неком музеју
Из мојих очију бије пламен
Дозивам некога не одазива се
Тражим те
Неко је други у твом наручју
Неке се сјенке појављују на зиду
Испод балкона једна трешња се расцвјетава
Узалуд трагам за ријечима мозак је стао
Самоћа усамљеника нашла је своје мјесто
Немој се сад мицати
Показаће ти се биоскопи арене дивне жене
Док имаш на столу ово помагало
Док још дишеш у овој соби у Мрком Граду
Затворен између камених зидова
Појављују се твоје ријечи тако лијепе чисте
Онако као код Хомера и Хесиода
Онако како се у легендама ишчекује
Онако како је своје руке опрао
Пилат из Понта и ја послије
Овог излива бола у себи
Ватра вода и крв

Сједам за свој округли сто

Узимам књигу Ватра и ништа
Та ме књига надахњује
Да се одржим у својој кожи
Отварам је читам нестварне стихове
Ватра ме грије буди дрхтаво тијело
Вода ме носи као отпад низ ријеку
Жена се приближава нуди своје срце
Крв која тече више није моја
Господе што то чиним хоћу да пишем
Хоћу нешто што нема у овој књизи
Моје реченице траже то падају у заборав
Хоћу мало љепоте као тихи жар
У неком угаслом пепелу Бранка Миљковића
Замишљам хладноћу пјесникову у маленој соби
Негдје на периферији у улици Рифата Бурџевића 18
Гдје је писана ова најљепша књига
Тад су били зимски сњегови соба пуна студи
У овом трену и моја крв је пресахла
Моја сјенка се смјешта на зид на огледало
Оловка сама исписује да се живот одмотава
Своју главу спуштам на књигу на ватру
Почињем да читам почињем да спавам
Она је мој најбољи пријатељ
Кад будем исцрпљен
Од читања питања од свега
Да се узалуд не будим
Да умрем
Невидљиве очи

Добро је да си зимус спавао

Откривена чела јер си могао да дишеш
У хладној соби без ватре
У ноћима које су мирисале на мраз
Своју пробуђену меланхолију писао си
Кроз пробушени јорган испружених руку
Показивао си бијеле ране лампи
У бучној лобањи ноћи
Пролазио си кроз себе и свој живот
Кружећи овим туђим градом
Упијао си
У хладном кутку ружном
Све успомене из перфекта заборављао си
У свом домагу ниси призивао бога
Он је становао негдје на небу
Уморан од свега постајао си мртвац
Ипак тај стих написан одржавао те у животу
Није било шапутања иза испред тебе
Ћутање те дочекивало испраћало у сан
Поезија је била ризик да ти узме главу
Мислио си да ће стих бити под сумњом
Страховао си од утвара земаљских
Упознао си таму опробао ваздух
Једна добра смрт приближавала се
За неког био си изгубљен
А још гледаш из ових невидљивих очију
Мој Виде

Мој отац је био болничар

Он је био доктор за све бољке
Виде како су га звали
Са својим мотором Томасовим
Стизао је у најудаљеније крајеве Билеће
Давао је таблете ињекције смиривао превијао умиривао
Доносио болесним воћке гледао понекад смрт
Вадио зубе
У два наврата постао гинеколог
Кад је отишао у мировину
Његове колеге рекоше да има рак грла
Он се поче тад лијечити природним начином лијечења
Излијечи се побиједи опаку неман
Изгради у Ушиним гомилама нашем каменом гробљу
Лијепу викендицу за себе своје вољене у Хаду
Сад ми причају неке његове радне колеге
Да је осјећао волио на дежурствима
Неке медицинарке које су дежурале с њим
У ноћној дежурној соби између пацијената
Кажу мој Виде знао је да се упусти и опусти
У загрљају понекад и пуно млађих бедара
На Велики петак 2011 покоси га други мождани
А на Васкрс испратисмо га у погребној екстази
У Рајске вртове
Рођен на Видовдан 1931
Више не испраћа своје зоре али у миру до себе
Умирује своју Десу да не галами више
Хоћу да будем твоја муза

Гледаш ме дуго фиксираш погледом

Наши погледи срећу се лицем у лице
Прилазиш прва кажеш ми
Ти си пјесник осјећам
Видим те сваки дан како пролазиш
У другом одијелу и заносним шеширом
Читала сам књиге и хоћу у твоју пјесму
Ја сам млађа као Ленка Дунђерска
Осјећам да већ пишеш о мом осмијеху
Предајем ти се хоћу да продреш у мене
Хоћу да будем твоја пјесма као што си
Већ писао о својим љубавима старим
О свом оцу мајци пијанцу бескућнику
Проститутки цвијећу камену свему
Хоћу одмах овдје или било гдје
Нас двоје кад се додирнемо стиснемо
Родиће се пјесма а ја ћу ући
Тихо гола као твоја муза у књижевност
Кроз наше артерије ће потећи отров сласти
Живјећемо с њим у њему
У нашој стварности никако у сну
Наша ће лица заспати у љепоти метафора
Мами нас пјесма наших тијела
Ништа ти не одговарам горим
Спуштам своју главу скидам шешир
Из овог дана разилазе се два бића
Изнад нас бјеже птице
Ми остајемо сами у нашим чежњама
И само у овој незавршеној пјесми
Аблација ретине

Изгубио сам своје очи у једном даху

Свјетлосни дан претворио у ноћ
Кад ће се појавити сунце не знам
Не питај шта се десило како падох
Моји се дани јављају споро и тужно
Сад их аблација прекрива
Ко ће да поправи овај амбис
Све је невидљиво зјене су унутра
Мрачно је нада живи у повратак вида
Неке ме друге очи додиром прате
У тренутку бјежим сањајући Хад
Моја стварност се расипа у црним мрљама
Процвјетале су руже на ивици веранде
Ја осјећам миришем али не видим
Из дана у дан чекам једну звијезду
Сједећи беспомоћно осјећам се напуштено
Некад сам са овог мјеста трагао за судбином
Као Еурипид писао о некој Хекуби
Сам се заплитао у ријечи Хеладе и Рима
Негдје ме неко чекао некога сам љубио
О стари мајсторе закрвављених очију и ријечи
Хоћеш ли успјети пронаћи спасоносне конце
Да те извуку из мрачног царства с Хомером
Твоја велика библиотека чека тај дан
Ако се понови свјетлост у твојој лобањи
Свој нови рукопис листаћеш и писати
Дани твог футура другог осликаће
Давно угашене звијезде у враћеним очима
Пред мраком оне ће да свијетле
Ти ћеш поново вратити своју истину
И наду у једно боље сутра
Соба

Ова је соба тако тиха свијетла

Нас двоје сваку вече улазимо у њу
Нас двоје на два одвојена кревета
Понекад се спојимо да водимо љубав
Ти наши лежајеви су као непокретна острва
У њих се склањамо у своје немире
Кад нам је хладно гријемо се рукама
Све ствари у овом простору волимо
Често ту упалим ТВ и компјутер
Моја драга тад прелази у другу собу
Ја истовремено узимам Платона
Ниче и Шопенхауер ми се измичу
Испод прозора неке бивше љубави зову
Из нутрине јаве се очи моје умрле мајке
Из једног плавог роковника појављује се глава оца
Нека давна Афродита исписује ланац стихова
Пјесма коју посвећујем раздире јој хаљу
Својим ријечима сликам црну празнину
У свом уточишту својој библиотеци спаса
Повремено све оставим устанем засузим
Господа призовем да ми ублажи бол
Палим своје пјесме оне не горе
У овом блаженом простору умирујем се
Пламтећим дахом исписујем врела слова љубави
Сјећања

Враћам се стиху као звјезданом точку

Осјећам да бдијем сањам нешто
Мој пут пут је наде никако ноћи
Ја сам средовјечни човјек година се не бојим
Оне су сад моја музика љубав жамор
Оне улазе сваки дан у моју пјесму
Ту се откривају сакривају нечији лик
Са мном неуморним путником Одисејем
Траже откривају своју неистражену Итаку
Оне корачају овим страним улицама
Понекад оду до неког давног града
У ком се водила рађала љубав
Тамо су остала заувијек закључана врата
Тамо се угасила свјетлост нечији бог
Остале су многобројне ствари у препуним зјеницама
Узалуд се трудим да заборавим ту жену
Она се поново јавља прогања ме
Као некад у блатњавој улици с Еолом уморним
Младалачко вријеме чувало је њу далеку
Остале неке наде огледало сна сјећања
Правци линије разне боје прошлости
Њезин тајни кључ шифру никад не открих
Круг се затворио сад чекам да отворим
Она постојана писма су послана
Можда ће нам се вратити године
И једно наше вече осуђено за крај
Нашу прошлост у једном стиху што траје
Антички пјесник

Каже ми жена кад умреш остаће твоје срце

У овој улици Николе Тесле 9 у Мркоњић Граду
Ако прије тога не одселимо у Бању Луку код кћери
Овдје смо дошли изненада пронашли се
Град је чист пијемо изворску воду свјеж ваздух
Колико знам сви нас поштују воле
Пријатељи имају велико срце осмијех
Њихови најближи радост нам носе
У нашем стану у центру
У великој библиотеци многи пронађу себе
Највише траже мене моју поезију
Кад будете читали ја сам антички пјесник
Пола мојих стихова биће вам јасно пола не
Ја сам у њима у Хаду и на Олимпу
Ја сам са њима с Еуридиком и Орфејем
Ја сам то перо које прави пометњу Грка и Спартанаца
Прочитао сам много проучио све умрле богове
Тражим често свој лик у њима као у огледалима
Пролазим тим својим вртићем тражим неистражено
Свако јутро кад устанем кажем добро јутро
Понекад постанем Одисеј у свом сазвијежђу
Небо које гледам изнад је заблуда
Ове ријечи које пишем одмах стављам у књигу
Моји дани пуни су Хомера Хелдерлина
Кад заспим остаће мој хексаметар грчки
Остаће Дивин и Мрки Град опјевани
Остаће моје Афродите Еуридике Ије Еудомије
Остаће Платон моја тамна страна сна
Остаће љубав неки чаробни стих ријеч заћутала
Споро свићу зоре

Како написати пјесму а да ти се допадне

Она је ипак неистражена неисцрпна линија
Написати стихове који су само твоји
Ријечи које нико прије тебе није изговорио
Ја ћу је написати једнога дана пред сан
Уз музику Баха и тајанствен облик дана
Те ријечи не смију да спомињу крв рат
Хоћу само да докучим какав сам пјесник
Хоћу само да знате да живот стављам на коцку
За лијеп глас лијепу жену у љубави
Од своје смрти побјећи нећу
У сјећању нек остану дивински одсјаји
Давно сам упознао наду и стрепњу
Неизвјесност што доноси футур други
Слијепим оком видјех што други не виде
Овај пут је обиљежен ватром
Иза ових зидова ничег нема све је празно
Лице без наличја лицем у лице
Ово пребрзо вријеме односи сопствену памет
Опростио сам многим неке увреде срџбе
Ваљда ћу остати ја у неком лијепом сјећању
Ова рука која ово пише неће задрхтати
Ни овог трена ни оног часа на самрти
Судбина је сувише строга усуд је прати
Моје лијепе пјесме написане у митским књигама
Држим их сад у рукама хоћу још једну пјесму
Да њене ријечи буду само моје изнова
Истина је да их никад више нећу читати
Моје зоре споро свићу полако Р В Радовановићу
Поново у Вавилону

Тамо су ми остали другови из младости срећа

Тамо је остала стварност неухватљива
Тамо сам добио чувени рјечник о митовима старе Хеладе
Почео да исписујем свој мит као Хомер
Постах Одисеј неразуман за многе
Изабрах најтежи пјеснички позив улетјех у лавиринт стиха
Нађох свој исписани камен мудрости
Језик доби чар божанства једне вјечности
Своје стихове претворио сам у музику ријечи
Пријатељ сам свију све вас волим
Увече лагано улазим у своју собу пишем
Алат који користим је оловка роковник домаг
Свјетло упаљено и моја ноћна птица
Тај простор безвремени мој круг њежни
У овом кутку ни на што се не могу пожалити
Исписујем ријечи нећу да копирам Хераклита
Лутам од града до града живим већ у тринаестом граду
Ускоро ћу напунити 65 година
Срећом отворио сам своје очи поново
Исто као Гете 28 августа и још сам жив
Још се враћам у свој камени Дивин своју Микену
Срећан сам иако често боравим на Острву блажених
Побјегао сам од Аргонаута бацио сам весла
Оставио Харона препливао Ахеронт
Тиресија ми прорече да се вратим на Олимп
А ја одох поново у полупорушени Вавилон
И двије поноћи камена на камену
Митска књига

Једна ме књига чекала на прашњавој полици

Она је ту спавала низ година
Мислим негдје од 2004 године
Књига Н А Куна Митови и легенде старе Грчке
Ту књигу сам купио на Београдском сајму књига
Она пружа грчке митолошке приче легенде
Данас јој као материји прилазим с љубављу
Из ове књиге црпим нову инспирацију
Пишем обрађујем поједине проблеме нове теме
Она третира општељудске проблеме својим језиком
Језиком једне праве умјетности везане у човјекову природу
Читајући Хомера који је описао у својим еповима
Читајући Хегела и Гетеа који су идеализовали антички дио
Притиснути тешким друштвеним стањем
Ти европски мислиоци ствараоци и ја са Балкана
Окретали смо се старој Хелади
Постојбини Хомера и Хесиода бјежећи из свог друштва
Иполит Тен одушевљен написа једном:
Никад више није виђен такав процват скулптуре,
Тако нечувено обиље цвијећа, тог најдивнијег цвијећа
Нити је било тако природног, непосредног
И разноврсног цвјетања.
Ту борбу између добра и зла, смрт и васкрсење,
Силазак у царство мртвих, срећан повратак из њега,
Отмица и враћање отетог, то је сиже мог и грчког мита.
Ја сам у тој причи нашао један смисао
А тај смисао изразио на свој начин
Природа поступа са земљом жељном кише
Онако као што људи поступају с дјевојком
Та небеска киша заиста је златна киша
А небо Зевс и ја у виду кише посјећујемо
Нашу земљу Данају
Слику самих људи самих нас који тражимо
Себе у овом свој смисао
Јутрос пробудих себе у једној прашњавој књизи
Најсамотнији пјев

Понекад читав затреперим кад неко изговара мене

Те пјесме слушам не вјерујем да сам их писао
Мој сваки стих највише је погађао жене
Иако сам писао за све и свакога
Нисам желио славу већ романтику нову
И дочеках да ми се разум и тијело сретну
Прођох као сјенка кроз Платонове пећине таме
Дочеках љубав а она као ружа изблиједе
Из мене свакодневно чух трептаје бесмртне музике
Те струне крви усклађивах с њом
Протрчах мастилом кроз те љубави
Стизао сам за њима љубио мазио пазио
То је била игра понекад испод ведрог неба
Ја сам био свјетлост за себе и њих
Мирна једна свјетлост у начетом мјесецу
Те моје дјеве клечале су простирући косу из плетеница
Испред себе испред мене на сунцу да се суши
Ја сам био тад нечија бреза опала грана
Слушао сам пјесму Еола заборав у јецају
Из свјетлости ограде излазила је смрт и киша
Питао сам се често које је ово мјесто
Гдје сам то коме исписујем ове рајске пјесме
Мрзио сам стих из области крви и гробница
Волио сам усхит своје туге самоће
То задовољство што се воли памти
Један дио труда Верину љубав
Ту дјевојку из младости страсну блудну
Вај данас сјећај се пребири оне поподневе
Ова пјесма сјете је пјесма о нама
Најсамотнији пјев бистри стих у блиставој чаши
Предвечерје живота

Остао у тами у Мрком Граду 40 година

Блистам уроњен у бисерно језеро Балкана
Овдје те године као Вергилије састављам свој пјев
У тишини бијелих зидова исписујем акорде сјећања
Лијечим умор растачем снове
У овој љупкој глави суштина је влажна
Непрестан мирис пење се до њеног лица
С богом се понекад уз причу о смрти умори
Ал радост или трептај једног неспокоја
Мораш вратити потјерати испред себе
То вријеме повијаш заборављаш у себи
Будућност ће показати да ли ће ове ријечи да блиједе
Знам да су биле моје исцјелитељске
Да су стизале до свачијих одредишта
Да су клизиле у њедра вољених и горких
Оне су улазиле проналазиле своју луку
Само њих сам молио као богове
Да ми врате пошаљу у живот оне вољене
Дароваћу им пјесму судбину изгнанства
У свеприсутном животу вољећу завољет опет
Моје небо одисаће мирисом љубичице
Неко ће изнад да види лице пјесника
Можда ће видјет његов цвијет пјесму
Он ће се поклонити у сјају сунца
Тај живот зваће се бол или весеље
Зато не бојим се усуда у предвечерје живота
Снови о мору

Сваке године мој мјесец одмора

Био је август
Тај врући мјесец
Доносио ми је радост
Родио сам се 28 августа
И био ми је срећан
Сваке године у то вријеме
Љетовао сам у Будви и Дубровнику
Моја омиљена плажа била је
Словенска и она испод хотела Елкцезиор
Некад на њима а више сад
Пуно прелијепих голишавих странкиња
И мало нас домаћих галебова
Лани сам гледао на пучини
Велике и мале бродове
На асурама читао
Митове старе Хеладе
Хелдерлина Платона Хомера
Заборавих Ничеа под зидинама
Идуће године
Потражићу га од једне даме
Која је давно на њему дипломирала
Ове године због короне
Нећу се башкарити на омиљеним мјестима
Али имам написану пјесму
О свом одмору и мору
Кога сам сањао
Који никад неће бити
Као што је био
Као галеб и његов пјев
Написано писмо

Мој школски друг Перо Божић

Умро је млад
Били смо ученици другог б разреда
Машинске техничке школе у Требињу
Окупао се онако врућ
И лице му се искривило
Пронађено под тушем у купатилу
Ђачког дома
Знам да смо сви добровољно дали крв
Али трећи дан касније
Заспао је у великом осмијеху
У ормарићу собе
Остао његов торбак са књигама
И нешто гардеробе
И једно написано писмо
Које смо сви прочитали
И плакали на тек ископаној раки
У Попову пољу
Знамо да је писмо било
Адресирано једној платонској љубави
У писму је остала једна написана пјесма
Један наговјештај
Да ће неко црну вијест донијети
У међувремену наш школски
У Хаду пронашао спас
И заборавио на љубавни јав
Ниче

Једно послијеподне 1978 године

Пришао сам једној прелијепој дјевојци
У киоску њене мајке
Продавала је новине и разне ђаконије
И док сам размишљао да ме задржи
Упита ко сам шта сам
Ја непознати странац
Позвах је први на чашицу пољубаца
Насмјешила се
Ја додадох може и чашица уздаха
Она пође за мном остави маму
Мало заћута
Загрлих је на задњем сједишту
У аутомобилу мог друга из Ђакова
Волим те рекох
Први пут видиш ме и хоћеш одмах
На риви у Неуму мало се грлили
Ја је освојих својим шармерским духом
Својим стихом и рјечником поете
У свом разговору наше се ријечи сродише
Вјеровали смо једно другом
Након тога моја драга В
Дипломира филозофију у Сарајеву
Дипломски рад био је о Ничеу
Тај лудак заувијек раздвоји нас
Она остави поету и оде
За неког љубоморног абдерићанина
Да прича њему о свом Ничеу
Изба

Као дјеца
Тихо смо се прикрадали
И улазили у Петрову избу
У густом мраку
Трагали смо за нечим
Што ни сами нисмо знали
Да ли су то остављене воћке
Да ли поврће кисело
Имали смо седам осам љета
У том мраку
Осјетисмо мјех пун вина
И плетаре лозе слављеничке
У тој мрачној изби
Све би помијешано
Са неком сламчицом
Из мијеха циркасмо вино
И просусмо стрицу
Слављенички нектар и амброзију
Дјечачки се описмо повраћајући
Дубоко у мраку избе
У гнијездима залеђеним
Стриц нас пронађе
Стиже нас велика казна
Иза свега тога
Данас се појави сјећање
И лијепи заборав на избу
Стриканов прут и слатки шамар
Дивинска чатрња

Та велика неман
Дужине петнаестак метара
Ширине осам метара
Напајала је наш
Лијепи Дивин водом
Пунила се кишницом
Са олука из оближње поште
И мјесног уреда
Дјечак постадох
Мајци сваки дан помагах
Сваки дан из тог гротла
Захватах кантама драгоцјену течност
Мало за пиће више за прање и купање
Често у љетне дане
На нашем животу живота
Знао сам да легнем
И сав се у тој води распем
У јесени неке кад нестане воде
Спуштали смо се у тај бездан
Чистили дно износили блато из те празнине
Послије цистернама воду точили
Мучили се
Сад пустош све је
Чатрња увијек пуна
Нас остало мало
Само Брањевина више ње
И камен голи сиви
И једна жедна успомена
Строжак

Напуњен сламом испуњен сијеном

Зашивен опутом тврдим кончаним канапом
Пожељех га опјевати
Док спавах на њему
У љетној ноћи
На стриковој чатрњи
Били смо дјеца
Увече у мраку
Нисмо смјели спавати
На њему и ливади
Змије и разни инсекти
Разливали су се рубовима
Влачина и камења
Скупљени у својој судбини
Спавали смо на њему
Разапети између двије ноћи
На строшку који нас је пробадао
Заборављали смо свјеже ране
Ујутро устајали смо
Носећи у ушима мирисе ноћи
Испуњени тихим осмјесима
У нашим душама скривене тајне су виркале
Остајале на строшку
Поспане у очима
Купусни врт

Испод врхова Липника

Смјестио се мали врт
Назван купусни врт
Јер ту се увијек садио
Купус зелени херцеговац
Озидан каменом
Рипама што би бака Пава рекла
Крио је у себи
Сласни подварак и сарму славску
Понеког поскока и змију шарку
Бранисмо тај врт
Водом носећом са чатрње колакуше
Бранисмо од коза и јагњади
Бранисмо од новембра
Кад зреле купусњаче резасмо
И стављасмо у бурад
Дјечачки сам волио то мјесто
У њему скривао тајне
Спокојно сједио у мраку
На рубу врта
Слушао комешање неке звијезде
Спуштао се са тог брда
Доносио радост нову
Зором поново газио
У купусни врт препун
Октобарског сунца и студи
Вино

Претакасмо вино отац и ја

Врата нашег подрума
Широм су била отворена
Нисмо га никад пробали
Нисмо се никад напили
Једну смо бачву поклањали
Ни капи нисмо пролили
Мати је износила погачу
Сир из мијеха и пршуту
И једну пјесму испјевану
Стихови су засвијетлили
Сунце се појавило
Ја жедан као много пута
Не попих своје вино
Наиђе дјевојка једна
Испих кап са њених усана
Упамтих тај окус давни
И једну искру пламтеће њежности
Лимари

Прокишњавало је зимус
У наш стан
Киснуло је и који спрат наниже
Зовнусмо лимаре врсне
Свакодневно у одијелима црвеним
Пуним кантама алатки
Маказа либела бушилица
Чекића лупача ексера
Моторних тестера и ко зна што још
Свакодневно скидаше етернит
Скидаше од голубова измет
Приковаше прво даску
Па онда тер папир
Изнијеше табле лима
Поставише пробушише учврстише
Оправдаше свој занат
Свакодневно високо на крову
Сипах им једну љуту
Буди обазрив рекоше
Кад се приземљимо на кафу
У улазу зграде
Тад може све
И тако из дана у дан
Пуних тридесет дана
Уз пјесму лагану
Ниче наш нови кров
И наше муке престаше
Наздрависмо пописмо
Залисмо кров
Наш кров високо
На нашем небу
Ево годину сија
Биљци

Два прелијепа вунена биљца

Бордо црни умотани у чаршафе
У њима сапун смиље босиље
Луч кестен лаванда и дуван
Што год је неко рекао мојој супрузи
Она стави и замота у чаршафе
Доби их на поклон
Од моје пунице Боје из Ведрог Поља
Кад се заручисмо
Биљци и сад стоје на балкону
Покривени тако најлоном испод малог столића
Никад се њима не покрисмо
Изгледају нови
Од кад се изаткаше прође 60 љета
Сви умјешани у њихов настанак
Одавно у Хаду свој санак снију
Моја супруга понекад од жеље
Простре их размота по теписима
Помало их помилује као што је њу миловала мати
Стави нове мирођије да мољци не почну своје
Поново замота ја их ставим на њихово мјесто
Окружени тако њиховим присуством
Често размишљамо о нечијим рукама златним
Које су уткале своју љубав у њих
И остављале своје срце да куца на јави
Машице

У мом старом дому

У Дивину
Нико већ годинама
Не живи
Паучина прекрила
Ормаре столове кревете
Шпорет смедеравац пожутио
Димњак се зачепио
Ватру да наложим
Поче да дими и гуши
Старим машицама материним
Прочачках угашени жар
Оне се раздвојише
Сјетих се дјетињства
Мати кад је не послушах
Хватала је за машице
И мало стискала
Као жару из шпорета
Сад зуји празнина
У овим зидинама
Мрак пустош чемер
Како сам пожелио
Још један мајчин стисак
Машицама оним
Како сам пожелио
Тај мајчин дјечачки дар
Баш данас
У својој страсној доби
Кад сам остао сам
Врлет

Видим голо камење сиво црно

Осјећа се палеж
Брањевина опустјела
Јуче запаљена
Ко је запали не знам
Можда је и гром
У њу ударио
То није ни важно
Ту више ништа
Остало није
Само голет
И црно камење
Скамењена вјечност
Ништавило бића
Брањевина необрана оста
Зановијет кадуља смиље и босиље
Врлет мала
У огњу нестала
Бескрајна пустиња црна
Беспомоћан гледам тај призор
Нада мном небо
Вјечни живот чека
Да растворен прах
По овом крају проспе
И никад никад да се пој врати
Не васкрсне
Моја улица

Ова улица има

Свој почетак и крај
Она траје
Неких стотињак метара
У тој улици
Станује она
Која ме сатјерала у један кутак
Своје библиотеке
Ту је моје боравиште
Ту је њезин поглед
Ту моје срце дише
И прескаче
Оно ту воли
Оно ту пати
Носи своју радост
Носи своју патњу
У ноћима неким
Ту ћу још вољети
У ноћима неким дугим
Ту ћеш ме изгубити
Ту ћеш ме наћи
Из тог тужног сна
Једном ћеш ме испратити
На Острво блажених
У царство мртвих
У наш неспокој
У наше Рајске вртове
Хипогликемија

Болујем тихо нечујно

Ништа ме не боли
Само понекад ноћу
Знојим се
Гладним осјећам
Вучију глад
Трзам се скачем
Узимам пет коцки шећера
И чашу коле
Умирујем се
Склапам очи спавам
Изашао из живота
Још нисам постао споменик
Нисам потонуо
Нећу у Хад снова
У овој бијелој соби
Буди ме један стих
И једна звијезда
Која се на мене смије
Срећа ме прати
О хипогликемији
Слатко пјевушим
Херцеговина

Тражим у старим књигама

Једну једину ријеч
Херцеговина
Ријечи камен кадуља пелин
Смиље лаванда раштика
Те ријечи понављам
Хоћу да их сачувам
Од заборава
Хоћу тој мојој земљи
Осим загрљаја љубави и пољубаца
Да напишем једну прелијепу пјесму
Чије ријечи сви распознају
Испод звијезде Данице
Испод звијезда југа
Пружила се брда
Крш поља и камене куће
Безгласни вртови
Виногради смокве маслине
Људи који мукотрпно раде
Људи који рано иду у Хад
Из дубине ове ноћи
Кажем пјевам причам зовем
Херцеговино
Трчим лутам хитам
У твоје наручје
У твоје насмијано лице
Пјевам рецитујем волим
Волим те
Волим твоје име
Херцеговино
Загрли ме
Градови

Памтим многе градове

У којима сам боравио
У којима сам живио
Памтим многе љубави
Које сам тамо заволио
Тад кад бијасмо срећни
Питам се данас
Гдје су оне сад
У чијим животима живе
Неке су вјерујем
Заспале у Хаду
Хвала им за оно лијепо
Хвала им што су биле
У пјесниковом кругу природе
Оне су моје звијезде
Зле и добре среће
Гдје спавају сад
Та лијепа
Можда и мртва тијела
Ријеч своју другом су дале
Ријечи крију не казују
Њихове гласове други слушају
Неки су гласови можда умукли
Те љубави као чисто злато
Својом свјетлошћу
Мој дан из свог мрака
Пале својом свјетиљком
Па моја љубав још их дозива
Помоћу обичних ријечи и сјете
Кућна библиотека

Из своје кућне библиотеке

Извадих и ставих на сто
Пет књига да поново читам
Сазвежђе ариљског анђела
Нишки песници од Крстивоја Илића
Сабрана дела Бранка Миљковића
Хомер предграђа од Данилова
Сабране песме Јована Христића
Питам се зашто читам поново
Зато што их волим
Зато што је студен сада
Снијег мраз вани
Зима је дошла
Ја се нигдје не спремам
Ја друге снаге немам
Само да читам и понешто запишем
Пробам нечије зло претворити у радост
Пробам да уђем у срце дана
Пробам да уђем у бол неког ком нема лијека
Неко ће и то тијело далеко да сахрани
Вријеме је да се душа и та тијела споје
На себе примичем дивно штиво
Вани Еол гаси очи као буктиње неке
Ја и даље читам ове драге људе
И желим да вријеме никад не стане
Слијепац

Слијеп као ово вријеме

Очи у непочину
Очи у магли
Очи слеђене у бијелом
Узалуд неко пружа руке
Нада мном чује се звук
Полако увлачим се у себе
Рушим се
Не знам који је дан
Не знам кад је вече
Кад је јутро
Не чујем ничији глас
Чујем самог себе
Затворен у себе
Зурим у ништа
Колико очију туђих
Сад ме посматра
А ја тражим своје очи
Своју сјенку своје ја
Моје ријечи су нејасне
Само их Харон зна
У једној ријечи
Мрак само мрак
Сунце се неком другом рађа
То нисам ја
Ја носим у својој глави ноћ
С времена на вријеме
Удишем свој дах
За мном се пружа прах
Само прах
Мрки Град

Мрки Град
Сад је мој град
Он у себи носи
Мир и срећу
Он је душа пуна наде
На свом ободу
Крије мисли
Гробље и гроб уз гроб
Са Лисине и Оругле
Многе су водили снови
Многи су овдје вољели
У даху умирали
Из живота нестајали
Из звијезде пламтеће
Из смрти поново изниче
Изгради се обнови се
Из мрака одвоји мрклину
У наше очи кану
Свјетлосну даљину
Гласове наших срца претвори
У звјездани простор бескраја
Овдје се поново чује дјечији јав
Човјек и жена магијски излазе
На нови Млијечни пут
Урањају у нови дан
Урањају у свој лијепи
Мркоњић Град свој Мрки Град
Издиже се над безданима
Из хиљадугодишњег сна
Осјетивши окус пепелишта
Поново бива темељ
Други градови

Ја сам и данас
У тим градовима
Градовима моје младости
Живио сам у њих тринаест
Љубио сам најљепше дјевојке
Четири пута више од тог срећног броја
У сваком један сан сам снивао
У сваком бићу док сам жив
У сваком гријала ме љепота
У сваком био сам пјесник тог града
Сви су ме прихватали сви својатали
Живио сам животом начињеним од ситница
Покушавао сам да одгонетнем зашто сам ту
Због чега сам дошао тражио своју судбину
Остајали су у предграђима окуси нечијих пољубаца
Из мојих давних снова живот је бјежао
Послије година година будио сам се усред ноћи
Нисам знао да ли је сан или нешто што одсањах
Сваке четврте године селио сам се у нови град
Кретао на своја нова путовања без повратка
Тамо сам сретао нове људе отворених прозора
Доживљавао нове усне штитећи их од туђих увреда
Почињао други живот други сан
У неким собама иза затворених окана
Упознавао сам Аполона и нове Афродите
Прорицао своју судбину у кругу звијезда
Затварао врата свих соба у тринаест градова
Чекао дан да ми се догоди
Да сваком посветим пјесму у њихову славу
Да у сваки поново дођем донесем и поклоним
Свој сунчани систем срца своју књигу на дар
Тамнине

Ништа ме више не може изненадити

Ни рана смрт ни радост ни жеља за животом
Никакве среће никакве несреће
Свака ме несрећа држи у животу
Полако се вучем овим крајем
Не чујем не примјећујем шапате
Сви ти људи нешто се снебивају
Сви они нешто крију од мене
Ја сам за њих статуа а не човјек
Никакве успомене више ме не буде
Уморан хтио бих да нахраним све
Ходам кроз живот као кроз себе
Тмина је свуд мрак је обузео земљу
Меланхолија стиже тајно улази у очи
Блистају у устима ране Еоли слијећу на мене
Од сада сваку ноћ спавам уз свијеће
Не идем никуд слушам хук свог срца
Ником више нисам потребан
Шта остаје од језика мог благословљеног
Врели пепео са огњишта
И руке стиснуте уз рамена
Овим крајем само се мичу стари и гробови
Ништа не схватам лајем на звијезде
Воде у црним вртлозима стењу
Под водама неко је опрао мрачне образе
Ја још храним ријечи да им отворе лобање
Да никне цвијет да призове снијег
Да процвјетан или сасушен бачен будем у Хад
Бездан

Овдје ме још мало има

Тамо одавно не идем
Зауставио сам се на пола пута
Еол ме спријечио да кренем
Овдје зауставио на небу
Душа је остала у напуштеној кући
У оној тамо нико никога не дочекује
Вријеме пролази смрт не долази
Слабо кога срећем човјека поготово
Звијезда Даница придржава ме
На врху једне игле пуста је ова соба
Ја се често ријечима увлачим са неба
С вечери понекад заплачем с ожиљком на срцу
Оживљавам стихом јецаје слатке и жал
Ослушкујем свој глас умочен у сузе
Које повремено обливене падају у дубине
Носим црн знак под очним капцима
Неколико стихова оста изгужвано у лијевом оку
Хоћу ту да зауставим своју поезију
Два демона прате ме један у оној кући таме
Ја на њих могу да рачунам
Бјекство своје описах у овој пјесми
Господа призивам да ми ублажи патњу
Хоћу мало као Тиресија да проричем
Зато те молим звијездо падалице пусти ме
Да не падам више у бездан дубоки предубоки
Спаси ме дај ми своју топлу руку
Свјетлост

Затворен између четири усамљена зида

Тихо се распадам слијеп у хладном сну
Мој мрак је потпун тијело на измаку
У овој соби нема плафона нема неба
Сто пута опростих се са својом прошлошћу
Наслоњен на искривљени сто не палећи лампу
У том кретању губио сам што сам имао
Исписивао свој животопис кроз маглу
Осуђен тако из дана у дан чеках на свјетлост
Она је улазила у собу гријала ми лице
Она је била раздвојена од мене
Појављивала се у мојој мрежњачи
Појављивала се на мојим прозорима
Понекад нарушавала је мој мир у руци
Понекад у свом мраку гледали смо се
Очи у очи и размјењивали неке неразумне ријечи
У овој соби окончавали смо наше борбе
Иста нас тишина у мраку и даље пратила
Понекад пресавијен клечао сам и дозивао
Пипао рукама тражио излаз тражио своју сјенку
Нико се није појављивао нико освртао на мене
На ова врата нико покуцао није
Заборавио сам ко је некад долазио
Бијели чаршафи бијели штап све бијело око мене
Прободених очију у замагљеном сумраку
Сам у мраку сам у овој соби
Чекам да се појави свјетлост у мом јаву
Мркоњићка Андромаха

Послије грађанског рата у Мркоњић Граду

Упознах једну од најплеменитијех жена
Наше Илијаде
Она је много вољела
Много патила
Изгубила родитеље мужа
Два брата три сина
Ја сам је давно опјевао
У својој књизи Тамница шкољке
У својој Илијади
Она је као мајка доживјела
Страшну судбину да својим очима
Гледа како јој синови страдају
Подигла им је у свом Мрком Граду
Три споменика
И два за свог Хектора и себе
Та жена с карактером
И патњом
Преселила се недавно
У своје Рајске вртове
Предана свом мужу и синовима
Та тужна мајка
Наша Андромаха
Најплеменитија жена
Мркоњићке Илијаде
У Зевсовом царству

Овдје нема ни кише ни снијега

Овдје је вјечно свијетло радосно љето
Доље се ковитлају облаци прекривајући далеку Земљу
Тамо на Земљи прољеће и љето смјењују јесен и зиму
Радост и весеље смјењују несрећа и невоља
Истина и богови знају за тугу али она брзо пролази
На Олимпу поново настаје радост и срећа
Богови пирују у својим златним одајама
Које је направио Зевсов син Хефест
Ја као краљ Зевс сједим на високом пријестолу
Моје мушко прелијепо божанско лице
Одише величином поноса власти и моћи
Крај постоља су богиња мира Ејрена
Стална моја пратилица Нике
Крилата богиња побједе
Моја жена Хера моја М прелијепа величанствена
Она блиста својом љепотом у раскошним хаљинама
Крај ње сједи њена изасланица лакокрила Ирида
Богови тако пирују а млађа кћи Хеба и син
Тројанског краља Ганимед приносе амброзију и нектар
Ја са свог Олимпа у Мрком Граду
Шаљем људима своје поклоне и успостављам
Поредак на Земљи у мојим рукама је судбина
Свих људи срећа и несрећа добро и зло
Живот и смрт
На вратима мога дома налазе се два ћупа
У једном су дарови добра а у другом зло
Тако на свом Олимпу у Мрком Граду
Ја велики краљ богова и људи ја громовник Зевс
Чувам поредак и истину у читавом свијету
Златоносне воде Пактола

Дионис испуни Мидину и моју жељу

Нареди да се све чега дотакнемо
Претвори у чисто бљештеће злато
Радосни због добијеног дара
Ми откинусмо зелену грану с једног храста
И она се у нашим рукама претвори у злато
Ми кидасмо класје по пољу и оно постаде злато
И пуно златног зрневља
Откидасмо јабуку јабука се претвори у злато
Као да је из Хесперидинога врта
Све чега се дохватисмо одмах се претвори у злато
Кад смо прали руке вода се претварала у злато
Мида и ја стално се радовасмо
Кад стигосмо у наш дворац слуге приредише гозбу
И ми срећни легосмо за сто
Тек тад схватисмо какав ужасан дар од Диониса затражисмо
Од самог нашег додира све се претварало у злато
Златни су постојали у устима и хљеб и сва јела
Па чак и само вино
Мида и ја схватисмо да ћемо умријети од глади
Те стога пружисмо руке према небу и узвикнусмо
Смилуј се смилуј о Дионисе молимо ти се за милост
Узми натраг тај дар и Дионис нам рече
Идите изворима Пактола и тамо у њиховим водама
Оперите са свог тијела дар и своју кривицу
Мида и ја по наредби Диониса упутисмо се Пактоловим изворима
И тамо загњурисмо у његове чисте воде
Златом потекоше воде Пактола и опраше дар с наших тијела
Од тог времена Пактол је постао златоносан
А ми чисти и мирни
Демодокова пјесма

О куда данас да пође овај слијепац

Богом надахнути пјевач
Трачког краља Алкиноја
На острву Крфу
Пјевач из Мрког Града
Муза му је узела очи
Даривала га умилним пјесмама
У двору краљеву
Свира он пјева при гозби
На тргу свира за игру
Пред Одисејем пјева о разним
Догађајима из Тројанског рата
Овидије говори о њему
Као о слијепом свирачу и пјевачу
У мом миту
Ја сам Демодок
Онај пјевач коме је Агамемнон
Повјерио да чува Клитемнестру
А Егист је одвео на једно пусто острво
Да му не смета
Прича се о мени да сам побиједио
На питијској утакмици пјевача
На једној другој утакмици
Побиједио је Одисеј са Демодоковом пјесмом
О пропасти Троје
На Аполоновом пријестолу у Амикли
Био сам приказан како свирам на једној харфи
Ја сам Демодок
О куда данас да пођем
Из овог Мрког Града
Да нешто одсвирам неком
Да неког обрадујем овако слијеп
Смртовница

Јутрос примијетих на једној липи

Смртовницу на њој смртни испис
Моја некадашња љубав
Насмијана
На кори виси њено небо
Она ће сутра
Да му се придружи
Јесењи вјетар их раздваја
Тврда земља засузиће
И покрити је
Пространом вјечности
Остаће мој шапат
Мој стих
Да нашу грозницу усложи
Ја у њој јутрос
Видим себе
У неком футуру далеком
У пукотинама жалости
Знаћу да нећу постојати
Силазићу полако с неба
Умирати као некад
У њеном загрљају
Смрт ова смрт добра
Без љубави
Остаће у нашем оку
Стих згужван у сузи сјећалици
На чијем крају
Осјетисмо умор
И наш крај
Звијезда нагажена

Улазиш тихо кроз моју кључаоницу

Улазиш кроз моје отворено срце
У стан на петом спрату
Долазиш с вјетром кишом
Сусњежицом и снијегом
Помало тужна неизљубљена
Мрзовољна без наде
У теби све се скупило
Прошлост садашњост будућност
Сваки стих у теби
Једна је суза откинута
Свака ријеч једна звијезда
Недодирнута нагажена
Одавде са овога мјеста
Ја сам на твом трагу
А твој траг не проналазим
Тражим те дозивам те
Молим ти се али се не одазиваш
Из моје ноћи из ове ноћи
Два твоја ока блистају
Ја живим у тмини
Чекам да твоје сунце
Још ме једном обасја
Да се појавиш сва у бијелом
Макар на овој бјелини хартије
Пријатељ

Једном сам умирао

Хипогликемија
То је била смрт бесмртна
То је била лијепа смрт
Тијело ми је пронашла супруга
У спаваћој соби
Покушала да ме пробуди
Покушала да ме окрене на бок
Срце је куцало
Срце се није заустављало
Све је било узалуд
Одједном појавила се Весна
Моја дивна медицинска сестра
И комшинка
Дала ми у вену слатку ињекцију
И ја сам почео да долазим себи
У мојој соби као да сањам
Било је десетак комшија
Из мог тијела указао се
Велики осмијех
Срце је крварило
Упознах жену
Сретох пријатеља
За цијели живот
Игра

Ја имам драгу
Она има мене
Ја имам кћер
Она је имала синове
Филипа и Стефана
На жалост Филип је
У Рајским вртовима
Већ година
Они су мени
Моја најдража бића
Ја сам са њима
Као у сну
У бескрају
Ја се преврћем
Они ме преврћу
Моји су дани тамни
Ноћи угашене звјездане
Ја сам подјетињио
Више се не смијем
Жив сам
Из мог сна
Пружам руке
У ноћ црну
На нечијем тијелу
Заустављам поглед
Ја имам љубав
Она мене љуби
Ево је
Уз тихе звуке харфе
Наша срца плешу
Нашу игру
Играју играју
Неће да стану
Пјесникињине ријечи

Једна лијепа поетеса рекла је

Поради мало више на својим стиховима
Бруси их дај им миран сталожен тон
Покрени ријечи врти их у круг
Нек трају нек вјечно остану
Стихови нек замиришу као руже
Нек твоја пјесма прва крене
Из крша из твоје Херцеговине
Из дивинских одсјаја забити Колаковине
Увече кад легнеш у меку постељу
Поред вољене жене а мисао ти дође
Устани не буди лијен узми оловку и папир
Из пуних уста са пуно ријечи
Одсутан од свега присутан у теми
Њежност свог срца искали на папиру
Ако те у секунди задржи корални гребен
Полако клеши своје ретке каменим стихом
Твоја срећа у пјесми нек буде и несрећа
Гледај у огледалу своје лице пјесника
Лице које је цвијет који најљепше мирише
Један божанствен случај у свом свемиру
Један свијет истинити у најдубљој тајни
Чудо које раздваја звијезду Даницу од мјесеца
Ту свака звјездана ријеч љуби стих просути
Сваком свом богу с Олимпа мит посуди
То вјечно а сакривено од тебе и нечијег ока
Загњурен у свијет доњи остани у равнотежи
Послушај ријечи једне лијепе поетесе
У сплету собе без свјетлости
Невидљива пјесма сама ће да се јави
 Радмило В. Радовановић рођен је 28. 8. 1957. године у
Дивину код Билеће. Школовао се у Требињу и Мостару.
За свој књижевни рад добио више значајних награда и
признања. Заступљен у многобројним зборницима,
часописима и антологијама. Члан је Удружења
књижевника Српске и Удружења књижевника Србије.
Превођен је на више страних језика. Живи у Мркоњић
Граду.
Е-маил: radmilov.radovanovic@teol.net
Објавио је пјесничке књиге: Сузе ( Пљевља: КПЗ, 1976), Ово вријеме (Мркоњић Град:
СКПД Просвјета, 1994), Тамница шкољке (Бања Лука: Глас српски, 1995),
Метаморфоза бића (Бања Лука: Глас српски, 1997), Раскошна тамница (Бања Лука:
Глас српски, 1998), Епитафиус (Београд: Апостроф; Бања Лука: Глас српски, 2000),
Морфејски сан (Београд: Просвета, 2001), Дивинска Микена (Бања Лука: Глас српски,
2002), На обалама Лете (Београд: Нолит, 2003), Очи бездана (Београд: Народна књига,
2004), Банкет уклетих (Бања Лука: Глас српски, 2005), Пребивалиште пепела (Бања
Лука: Глас српски, 2007), Дивинске свјетлости (Избор поезије 1976-2007, Источно
Сарајево: Завод за уџбенике и наставна средства, 2007), Пуста обала, о Тетида
(подружница Бања Лука: Удружење књижевника Српске, 2009), Млади Адонис
(подружница Бања Лука: Удружење књижевника Српске, 2011), Жал за Еуридиком
(Бања Лука: Арт принт, 2012), Писма Афродити (подружница Бања Лука: Удружење
књижевника Српске, 2014), Капије Хада (подружница Бања Лука: Удружење
књижевника Српске, 2015), Елеусински сонети (подружница Бања Лука: Удружење
књижевника Српске, 2016), Недоречени Орфеј (Бања Лука: Арт принт, 2017),
Аполонова лира (Бања Лука: Арт принт; Мркоњић Град: Клуб умјетничких душа,
2018), Тезејев јав (Бања Лука: Арт принт; Мркоњић Град: Клуб умјетничких душа,
2019), Збогом Алкиноја (Бања Лука: Арт принт; Мркоњић Град: Клуб умјетничких
душа, 2020), Орфејев жал (Бања Лука: Арт принт; Мркоњић Град: Клуб умјетничких
душа, 2021), Дивински Орфеј (Бања Лука: Арт принт; Мркоњић Град: Клуб
умјетничких душа, 2022).