Metode Otkopavanja 8 R L

Metode otkopavanja rudnih ležišta
_____________________________________________________________
3. METODE OTKOPAVANJA RUDNIH LEŽIŠTA
3.1. USLOVI PRIMENE METODA OTKOPAVANJA
Rudna ležišta se karakterišu znatno većom raznovrsnošću uslova i načina

pojavljivanja, kao i najznačajnijih mehaničkih i strukturnih karakteristika kako rude,
tako i pratećih stena. U dominantnom broju slučajeva radi se o čvrstim stenskim
sredinama, što uslovljava dobijanje rude bušačko-minerskim radovima. Za njihovo
otkopavanje primenjuje se drugojačija oprema, a poslednjih decenija veliko
unapredjenje je postignuto uvodjenjem savremene samohodne opreme na dizel ili
električni pogon. Najveći napredak postignut je u oblasti primene mašina za bušenje
minskih bušotina, kako kratkih tako i dubokih. Primena hidrauličkih bušaćih čekića
doprinela je značajnom povećanju brzine bušenja, a za bušenje minskih bušotina
velikog prečnika (100 – 165 mm) primenu su našle savremene mašine za bušenje sa
dubinskim (ronećim) čekićima. U oblasti utovara i transporta rude na otkopima
primenjuju se utovarno-transportne mašine sa sve većim zapreminama kašike, pri
čemu, osim standardne primene pogona dizel motorima, sve veću primenu imaju
mašine sa električnim pogonom. Njima se postižu bolji uslovi rada na otkopima, jer
se bitno smanjuje emisija ispusnih (zagušljivih i otrovnih) gasova dizel motora.
Veliki napredak je učinjen i na planu primene odgovarajuće mehanizacije za
izradu jamskih prostorija, što je veoma značajno zbog visokog učešća radova na
izradi prostorija otvaranja, razrade i pripreme.
Navedene promene koje su uslovile brz napredak i usavršavanje metoda
podzemnog otkopavanja rudnih ležišta, omogućile su uvodjenje nekih novih rešenja
u konstrukcijama metoda otkopavanja. U oblasti pripreme otkopnih blokova za
otkopavanje skoro se redovno sreće primena kosih jamskih prostorija, dijagonalnih
ili «spiralnih» uskopa sa nagibima koji odgovaraju primeni savremene opreme (do
20 % odnosno 11,3o). Priprema se sve više racionalizuje zahvaljujući primeni
mašina za bušenje, kojima se uspešno buše sve dublje minske bušotine, čime je
omogućeno smanjenje broja hodnika za bušenje, odnosno broja podetaža pri primeni
tih metoda, a sve veću primenu dobijaju metode etažnog otkopavanja, pri čemu se
dobijanje rude postiže bez deljenja otkopnih blokova na podetaže.
Pri razmatranju novijih vrsta metoda otkopavanja koristi se njihova
postojeća klasifikacija, po kojoj su sve metode podzemnog otkopavanja rudnih
ležišta podeljene na 8 grupa. Klasifikacija, koja je bila zastupljena i u našoj
udžbeničkoj literaturi (B. Gluščević: Otvaranje i metode podzemnog otkopavanja
rudnih ležišta), vezuje se za ruskog naučnika i akademika M.I. Agoškova, a u
stručnoj udžbeničkoj literaturi daje sa izvesnim odstupanjima. Po ovoj klasifikaciji
se metode dele na 7 grupa, a u pomenutoj knjizi prof. B. Gluščevića se navode 8
grupa. Razlika je u tome što se u nekim knjigama ne navode posebno metode
otkopavanja za podgradjivanjem i zapunjavanjem otkopnog prostora, a u nekim se te
metode navode, ali se ne daje grupa kombinovanih metoda otkopavanja. Da bi se
izbeglo to neslaganje, najjednostavnije je klasifikaciju metoda otkopavanja dati sa
svih pomenutih 8 grupa, pa u tom slučaju ona ima sledeći sastav:
1. Metode otkopavanja sa otvorenim otkopima,
2. Metode otkopavanja sa magaziniranjem rude,
3. Metode otkopavanja sa zapunjavanjem otkopa
177
Metode podzemnog otkopavanja
_____________________________________________________________
4. Metode otkopavanja sa podgradjivanjem otkopa

5. Metod otkopavanja sa podgradjivanjem i zapunjavanjem otkopa,
6. Metode otkopavanja sa zarušavanjem krovine,
7. Metode otkopavanja sa zarušavanjem rude i krovine
8. Kombinovane metode otkopavanja.
U novijoj ruskoj literaturi (V.R. Imenitov: Processy podzemnyh gornyh rabot
pri razrabotke rudnyh mestoroždenij) prihvaćena je novija klasifikacija, koja se
inače sreće u američkoj literaturi, po kojoj se metode dele na tri osnovne grupe:
1. Metode otkopavanja sa prirodnim održavanjem otkopnih prostora,
2. Metode otkopavanja sa obrušavanjem rude i pratećih stena,
3. Metode otkopavanja sa veštačkim održavanjem otkopnih prostora.
Obe klasifikacije, kao i većina drugih, koje se češće sreću u stručnoj literaturi,
bazirane se na uslovima i načinima saniranja otkopnih prostora prema kojima se kod
nekih otkopni prostor održava u prirodnom stanju, kod nekih se on održava
zahvaljujući podgradjivanju ili ispunjavanju jalovinom (zasipom), a kod nekih se
primenjuje zarušavanje krovinskih stena ili rude i krovinskih stena, pa izostaje
proces održavanja otkopnog prostora. U praksi otkopavanja rudnih ležišta ima
primera primene obično dve različite metode za otkopavanje u istim otkopnim
blokovima, pa se čini sasvim logičnim da se tada govori o kombinovanom
otkopavanju ležišta. Uglavnom se radi o tome da se jedan način (metoda) primenjuje
u prvoj fazi za otkopavanje u otkopima koji se zapunjavaju ili ostaju otvoreni, a da
se u drugoj fazi primenom nekog drugog načina (metode) otkopavanja, otkopavaju
ostavljeni sigurnosni stubovi. Prema tome, u takvim prilikama ima smisla, pre
svega, govoriti i različitim metodama otkopavanja sigurnosnih stubova, koji se
ostavljaju kod većeg broja različitih metoda otkopavanja, a najčešće tamo gde se
otkopavanje u prvoj fazi obavlja u otkopnim komorama izmedju kojih se ostavljaju
medjukomorni (sigurnosni) stubovi. Sasvim je logično da se ove metode
prevashodno primenjuju pri otkopavanju moćnih rudnih ležišta.
Bez obzira na dug vremenski period kada je pomenuti udžbenik prof. B.
Gluščevića napisan, njegovo korišćenje i dalje može biti od koristi, ali se javila
potreba da se u nekim oblastima, odnosno grupama metoda otkopavanja izvrši
dopuna sa metodama otkopavanja koje su uglavnom proistekle nakon datuma
objavljivanja knjige ili se radi o metodama koje su bitno poboljšane zahvaljujući
primeni savremenijih mašina za rad na otkopima. O nekim od tih metoda se govori u
ovom poglavlju.
3.2. METODE OTKOPAVANJA SA OTVORENIM OTKOPIMA
Metode otkopavanja sa otvorenim otkopima primenjuju se u ležištima

različitih nagiba i moćnosti, a osnovni preduslov je da se radi o ležištima i pratećim
stenama sa boljim mehaničkim i strukturnim karakteristikama, neophodnim za
održanje otkopnog prostora veće širine ili dužine. Kada se o moćnosti ležišta radi,
povoljni uslovi za primenu ovih metoda javljaju se pri srednjoj i većoj moćnosti.
Donja granica moćnosti je 2 – 3 m, ispod koje se javlja problem za primenu
savremenih mašina za dobijanje i utovar rude. Pri velikoj moćnosti ležišta,
178
_____________________________________________________________
otkopavanje se vrši u komorama, čija se širina odredjuje na bazi mehaničkih i

strukturnih karakteristika rude.
Nagib ležišta je od većeg značaja, medjutim, za svaki nagib ležišta se može
izabrati odgovarajuća varijanta otkopavanja, koja će odgovarati konkretnim
uslovima u ležištu. Suština rešavanja problema vezanim za nagib ležišta je u
mogućnostima primene otkopavanja u horizontalnim otkopima ili čak u
horizontalnim pojasima, pri čemu nagib ležišta nema presudnu ulogu. U svakom
slučaju blagi nagibi su pogodni za primenu samohodne opreme, što se ne isključuje i
kod strmijih ležišta. Kod strmijih ležišta, pak, primenjuju se varijante metoda
otkopavanja kod kojih se na odgovarajući način koristi gravitaciona sila za spuštanje
rude na transportni nivo, što znači da se može skoro potpuno izbeći ili maksimalno
pojednostaviti proces utovara rude.
Metode otkopavanja sa ostavljanjem otvorenih otkopa generalno se mogu
podeliti na dve osnovne grupe:
- metode komornog ili komorno-stubnog otkopavanja, koje se primenjuju u
horizontalnim i blago nagnutim ležištima, i
- metode podetažnog ili blokovskog otkopavanja, koje se primenjuju u
ležištima sa strmim zaleganjem.
U navedenim uslovima (nagibima) ležišta izostala su ona sa srednjim
nagibima, (30o – 45o), medjutim, i u njima se mogu primeniti neke varijante metoda
komornog ili komorno-stubnog otkopavanja, prilagodjene takvim uslovima u ležištu.
U daljem prikazu metoda otkopavanja pod komornim metodama
podrazumevaće se one kod kojih se otkopavanje obavlja u komorama koje su
nezavisne od susednih otkopa, dakle u komorama koje su medjusobno razdvojene
trakastim stubovina. Pod komorno-stubnim metodama podrazumevaju se one
varijante metoda kod kojih se paralelno vrši otkopavanje i delova sigurnosnih
stubova, pa su prostori susednih otkopa medjusobno povezani.
3.2.1. Metode komornog otkopavanja u ležištima horizontalnog ili

vrlo blagog nagiba
3.2.1.1. Odredjivanje osnovnih parametara metoda otkopavanja
Otkopavanje u komorama primenjuje se u nešto moćnijim ležištima, obično do

20 m, ali se mogu primeniti i u ležištima moćnosti 2- 3 m, odnosno u onoj, koja
omogućava bezbedno korišćenje odgovarajuće mehanizacije. Osnovni uslov je, da
se radi o ležištima sa čvrstom rudom i čvrstim krovinskim stenama. Osim u rudnim,
ove se metode primenjuju i u ležištima soli, uljnih škriljaca i drugim ležištima
nemetaličnih mineralnih sirovina.
U zavisnosti od stabilnosti krovinskih stena, definiše se širina otkopnih
komora, koja obično iznosi 10 – 15 m, izuzetno i do 20 m. Dužina komora je retko
veća od 80 – 100 m, a odredjuje se izradom pripremnih hodnika, kojima se ležište
deli na pojedine otkopne blokove, odnosno otkopna polja širine koja odgovara
usvojenoj dužini komora.
Osnovni problem pri izboru glavnih parametara metode otkopavanje je
odredjivanje širine komore. Nakon toga se dimenzioniše širina sigurnosnih stubova.
179
_____________________________________________________________
Za odredjivanje širine komora mogu se koristiti različiti analitički izrazi, koji

se sreću u stručnoj literaturi, medjutim, osnovni problem, pri tome, je u izboru većeg
broja koeficijenata koji figuriraju u formulama i u tome što formule najčešće nisu
univerzalnog značaja, već su dobijene na bazi izvršenih istraživanja u konkretnim
ležištima. Zbog toga se ovaj problem nejjednostavnije rešava korišćenjem
savremenih klasifikacija stena, pri čemu se najčešće koriste klasifikacija
Južnoafričkog saveta poznata po njenom autoru Z.T. Bieniawskom. Druga
klasifikacija se vezuje za Norveški geotehnički institut, odnosno za autore Barton-
Lien-Lunde. Obe klasifikacije se baziraju na pokazateljima kvaliteta stenske sredine,
koji se odredjuju u procesu istraživanja ležišta, /59/. To su:
Y1 – parametar koji zavisi od jednoaksijalne čvrstoće masiva,
Y2 – parametar koji uzima u obzir kvalitet stenske mase (RQD),
Y3 – parametar koji zavisi od rastojanja izmedju pukotina,
Y4 – parametar koji zavisi od stanja pukotina,
Y5 - parametar koji zavisi od prisustva podzemnih voda u stenskom masivu,
Y6 - parametar koji zavisi od ugla i smera pada diskontinuiteta u masivu.
Ukupni pokazatelj se odredjuje kao suma svih navedenih, odnosno:
Q = Σ Yi
Odredjivanje pojedinih parametara vrši se na bazi poena, koji se odredjuju u

odnosu na definisanu veličinu pojedinih uticajnih veličina.
Prvi parametar zavisi od veličine jednoaksijalne čvrstoće stenskog masiva i
odredjuje se na bazi podataka iz tabele.
Jednoaksijalna čvrstoća, > 200 200- 100- 50 - 25- 10 - 3 -

MPa 100 50 25 10 3 1
Poeni 15 12 7 4 2 1 0
Drugi parametar zavisi od kvaliteta stenske mase (RQD), tačnije od

procenta dobijenog jezgra iz istražnih bušotina. On se odredjuje na bazi podataka iz
tabele:
Procenat dobijenog jezgra 100-90 90 - 75 - 50 – <25

(RQD),% 75 50 25
Poeni 20 17 13 8 3
Treći parametar karakteriše rastojanje izmedju pukotina, a broj poena se

odredjuje na osnovu podataka iz tabele:
Rastojanje izmedju >3 3-1 1 – 0,3 0,3–0,05 < 0,05

pukotina, m
Poeni 30 25 20 10 5
180
_____________________________________________________________
Četvrti parametar karakteriše stanje pukotina i njihovu ispunjenost različitim

materijalima. Broj poena se odredjuje na bazi sledećih karakteristika masiva i
pukotina u njemu:
Stanje pukotina u stenskom masivu Poeni

1. Površine pukotina vrlo hrapave, bez zeva, sa čvrstim zidovima 25
2. Površine malo hrapave, sa zevom < 1 mm, čvrsti zidovi 20
3. Površine malo hrapave, zev > 1 mm, stene pukotina meke 12
4. Otvorene pukotine ili zapunjene mekim materijalom, širina < 5 6
mm
5. Otvorene ili ispunjene mekim materijalom, sa širinom pukotine > 0
5 mm
Peti parametar karakteriše prisustvo vode u pukotinama, u zavisnosti od

čega se dodeljuje sledeći broj poena:
Pritok vode na 10 m prostorije, 0 > 0 ≤ > 25 ≤ > 125

l/min. 25 125
Odnos pritiska vode u pukotinama 0 ≤ 20 > 20 ≤ 50 > 50
prema max naprezanju u masivu,
%
Poeni 10 7 4 0
Šesti parametar zavisi od smera pada pukotina u odnosu na prostiranje prostorije

(komore). Odredjuje se na bazi podataka iz tabele:
Položaj pukotina u odnosu na čelo prostorije i njeno prostiranje Poeni
1. Prostiranje pukotina normalno na jamsku prostoriju, pad
pukotina od čela pod uglom:
45o > β ≤ 90o 0
20 > β ≤ 45
o o
-2
2. Pad pukotina od masiva ka čelu, pri uglu:
45o > β ≤ 90o -5
20o > β ≤ 45o - 10
3. Prostiranje pukotina paralelno sa jamskom prostorijom, pri
uglu pada: - 12
45o > β ≤ 90o -5
20o > β ≤ 45o
4. Ugao pada pukotina β = 0 – 20o - 10
Na bazi odredjenog broja poena po pojedinim uslovima koji vladaju
u stenskom masivu, odredjuje se ukupni pokazatelj kao suma pojedinačnih poena, tj.
Q = Σ Yi. Bezbedni raspon komore se odredjuje prema grafiku datom na slici 168.
181
_____________________________________________________________
Slika 168. Grafik za odredjivanje širine jamskih prostorija i komora po Z.T.

Bieniawskom
Na osnovu dobijenih poena na grafiku se ucrtava linija izmedju prikazanih

krivih linija, a na ordinatnoj osi se očitava širina prostorije. Na osnovu grafika,
stanje stenskog masiva se odredjuje na bazi dobijenih poena i to:
- veoma nestabilan 0 – 20 poena
- nestabilan 21 – 40 poena
- srednje stabilan 41 – 60 poena
- stabilan 61 – 80 poena
- vrlo stabilan 81 – 100 poena
Na sličan način se postupa i pri korišćenju metodologije Norveškog

geotehničkog instituta (Barton-Lien-Lunde), takodje na bazi šest karakterističnih
pokazatelja, a ukupan broj poena se odredjuje iz izraza:
, gde su:
K1 – pokazatelj koji zavisi od procenta dobijenog jezgra iz istražnih

bušotina, (RQD),
K2 – pokazatelj koji zavisi od narušenosti (ispucalosti) stenskog masiva,
182
_____________________________________________________________
K3 – pokazatelj koji karakteriše stanje površina pukotina u masivu,

K4 – pokazatelj koji zavisi od ispunjenosti pukotina,
K5 – pokazatelj koji zavisi od hidrogeoloških uslova,
K6 – pokazatelj koji zavisi od stepena poremećenosti stenskog masiva.
Pokazatelj K1 se odredjuje na bazi poena prikazanih u sledećoj tabeli:
Dobijeno jezgro u komadima dužine preko 100 mm K1

Vrlo mala količina jezgra 0 – 25
Mala količina jezgra 25 – 50
Srednja količina dobijenog jezgra 50 – 75
Visok procenat dobijenog jezgra 75 – 90
Vrlo visok procenat dobijenog jezgra 90 - 100
Pokazatelj K2 se dobija na bazi sledećih karakteristika pukotinskih sistema:
Narušenost stenskog masiva pukotinama K2

Nema poremećaja ili samo slučajne pukotine 0,5 – 1
Jedan sistem pukotina 2
Jedan sistem pukotina i pojava slučajnih pukotina 3
Dva sistema pukotina 4
Dva sistema pukotina i pojava slučajnih pukotina 6
Tri sistema pukotina 9
Tri sistema pukotina i slučajne pukotine 12
Četiri i više sistema pukotina na bliskim rastojanjima 15
Vrlo intenzivno narušena stenska sredina 20
Pokazatelj K3 se odredjuje na bazi sledećih karakteristika stanja pukotina:
Stanje pukotina u stenskom masivu K3

Zidovi pukotina su u kontaktu ili do njega dolazi po smicanju
masiva do 10 cm:
- pojedine pukotine koje se ne spajaju medjusobno 4
- hrapave i iskrivljene površine pukotina 3
- iskrivljene pukotine sa glatkim površinama 2
- hrapave prave površine pukotina 1,5
- glatke prave površine pukotina 1
- površine klizanja 0,5
- pukotine bez kontakta ispunjene glinovitim ili zrnastim 1
materijalom
Pokazatelj K4 zavisi od karaktera ispune pukotina i odredjuje se na sledeći način:

Karakter promena masiva u narušenim zonama pri čemu zidovi K4
pukotina kontaktiraju:
- pukotine ispunjene cementovanim vodonepropusnim materijalom 0,75
183
_____________________________________________________________
- zidovi pukotina su neizmenjeni ...................................................... 1

- zidovi pukotina malo izmenjeni ..................................................... 2
- glinovite ili peskovito-glinovite površine pukotina ........................ 3
- pukotine ispunjene mekom ispunom sa malim trenjem ................. 4
Zidovi pukotina kontaktiraju pri smicanju masiva ispod 10 cm:
- ispuna peskovita bez gline ............................................................. 4
- ispuna od sabijene nekvašene gline .............................................. 6
- ispuna od raskvašene gline ........................................................... 8
- ispuna od bujave gline .................................................................. 8 - 12
Zidovi pukotina ne kontaktiraju pri smicanju:
- ispuna od zrnastog materijala ...................................................... 6
- ispuna zrnasta i glinovita ............................................................. 8 – 12
- nenakvašena ispuna ..................................................................... 5
- zona sa glinovotom ispunom ........................................................ 10 - 20
Pokazatelj K5 koji zavisi od hidrogeoloških uslova, odredjuje se na sledeći način:
Suve prostorije ili sa malim dotokom vode (ispod 5 l/min) pri

pritisku vode manjem od 0,1 MPa 1
Srednji pritok vode (sa pritiskom 0,1 – 0,25 MPa):
- bez iznošenja ispune ................................................................... 0,5
- sa iznošenjem ispune .................................................................. 0,33
Vrlo veliki pritok vode (pritisak preko 1 MPa):
- koji prestaje posle miniranja .................................................... 0,2 – 0,1
- koji ne prestaje posle miniranja ................................................. 0,1 – 0,05
Pokazatelj K6 zavisi od stepena poremećenosti masiva, a odredjuje se na sledeći

način:
Prostorija preseca zonu poremećaja:

- česte zone poremećaja sa glinenom ispunom ........................ 10
- pojedinačne zone poremećaja sa glinenom ispunom .............. 2,5
- česte zone poremećaja u čvrstim stenama .............................. 7,5
- pojedinačne zone poremećaja u čvrstim stenama .................. 2,5
- zone poremećaja u deformisanim stenama ............................. 5
Prostorije u neporemećenom stenskom masivu:
- nisko naponsko stanje, σ' > 200, σ'' > 13 ............................... 2,5
- srednje naponsko stanje; σ' = 200 – 10 , σ'' = 13 – 0,66 .......... 1
- visoko naponsko stanje, σ' = 10 – 5, σ'' = 0,66 – 0,33 .............. 0,5 – 2
- izboji stena, σ' = 5 – 2,5; σ'' = 0,33 – 0,16 ............................. 5 – 10
- gorski udari, σ' < 2,5; σ'' < 0,16 ............................................ 10 - 20
Vrednosti σ' i σ'' u tabeli su: σ' = σ p / σ1 ; σ'' = σi / σ1 , gde su σ p i σi – granične

vrednosti čvrstoće stena na pritisak i istezanje; σ 1 – maksimalni glavni normalni
napon.
184
_____________________________________________________________
Dimenzije raspona komore se odredjuju na osnovu grafika prikazanog na slici 169,

pri čemu se namena i vreme trajanja prostorija, (komora), ocenjuje na bazi
koeficijenta K7, koji ima sledeće vrednosti:
Namena i trajanje jamske prostorije Koeficijent K7
- privremene jamske prostorije .................................... 3–5
- trajne jamske prostorije .............................................. 1,6
- komore navozišta i skladišta ...................................... 1,3
- komore za ceo vek rudnika ......................................... 1
Slika 169. Grafik za odredjivanje raspona jamskih prostorija po

metodologiji Norveškog geotehničkog instituta (Barton - Lien - Lunde)
Maksimalni raspon, koji se može održavati bez podgradjivanja, odredjuje se

po formuli:
,m
Postoji medjusobna zavisnost ova dva pokazatelja, /59/, koja se može

izraziti sledećim izrazom:
Q1 = 9.lnQ2 + 44,
gde su Q1 i Q2 – pokazatelji kvaliteta stenske mase po prvoj i drugoj metodologiji.
Kada se odredi raspon komore, pristupa se dimenzionisanju medjukomornih

stubova, odnosno odredjivanju njihove širine. To se na jednostavan način može
postići primenom metode L.D. Ševjakova, kojom se, za stubove u obliku trake ili
zida, širina odredjuje po formuli:
185
_____________________________________________________________
U formuli pojedine oznake imaju sledeće značenje:

a - širina trakastog stuba, m,
A - širina komore, m
H – moćnost naleglih stena (dubina ležišta od površine), m,
σp – granična čvrstoća stuba na pritisak, MPa,
γ – gustina (zapreminska masa) krovinskih stena, t/m 3,
γ1 – gustina (zapreminska masa rude u stubu), t/m3,
h – visina stuba, m
Ks – koeficijent sigurnosti.
Koeficijentu sigurnosti, Ks, daju se vrednosti Ks = 2 – 3, medjutim, u

slučajevima veće visine stubova i postojanja prslina i tektonskih poremećaja,
njegova vrednost se uzima u granicama 3 – 4, izuzetno i do 5 - 6. Pri projektovanju
parametara metode otkopavanja neophodno je da se pravilno proceni karakter
rudnog masiva, budući da koeficijent sigurnosti ima veliki uticaj u formuli.
3.2.1.2. Metode komornog otkopavanja u rudnim ležištima manje moćnosti
Otkopavanje u komornim otkopima može se primeniti u ležištima sa različitim

uslovima zaleganja, pri čemu su od većeg značaja mehaničke i strukturne
karakteristike rude i pratećih, pre svega, krovinskih stena. Kada se radi o ležištima sa
horizontalnim zaleganjem, tada se varijante otkopavanja razlikuju s obzirom na
moćnost ležišta. Povoljni uslovi se sreću u ležištima moćnosti 5 – 10 m, ali se
otkopavanje u komorama može obavljati i u ležištima moćnosti 2 – 3 m, kao u
ležištima moćnosti 15 – 20 m. Iznad ove moćnosti, nagib ležišta nije od većeg
uticaja, jer se i u strmim ležištima velike i vrlo velike moćnosti otkopavanje može
izvoditi u vertikalnim komorama visine, koja odgovara visini jednog horizonta. U
ovom slučaju uslovno je usvojen princip da se pod komornim otkopavanjem
podrazumeva otkopavanje u otkopima koji su medjusobno potpuno odvojeni
trakastim stubovima.
Na slici 170 prikazan je slučaj otkopavanja tanjeg ležišta, moćnosti 3 – 5 m,
u komornim otkopima rasporedjenim poprečno na pripremljene pružne stubove.
Ležište se, znači, izradom pripremnih hodnika deli na pružne stubove, čija dužina
odgovara dužinama otkopnih krila u ležištu. Ukoliko se radi o horizontalnom
zaleganju, pravac stubova je nebitan, a ukoliko je ležište pod nekim, vrlo malim
nagibom, stubovi su rasporedjeni po pružanju ležišta. Rastojanje hodnika odredjeno
je usvojenom širinom stubova, koja odgovara dužinama otkopnih komora, a koja se
kreće u granicama 100 – 120 m izuzetno i do 200 m.
Prethodnim odredjivanjem širine komora i medjukomornih stubova
definisani su osnovni parametri metode otkopavanja. Širine komora, zavisno od
mehaničkih i strukturnih karakteristika rude i krovinskih stena, kreće se u granicama
min 5 – 10 m, uobičajeno od 10 – 15 m, a izuzetno i preko 20 m. Pri vrlo čvrstim
186
_____________________________________________________________
krovinskim stenama i manjim dubinama otkopavanja, širina komora može biti i do

30 m. Na odgovarajući način odredjuju se i širine medjukomornih stubova, koje se
obično kreću u granicama 4 – 8 m, izuzetno su i veće.
Slika 170. Metoda otkopavanja u komorama u ležištima sa horizontalnim

zaleganjem moćnosti do 5 – 6 m
Otkopavanje u komorama izvodi se primenom bušačko-minerskih radova, a

kada se o ležištima soli, na primer, radi, otkopavanje se može izvoditi i primenom
kombajna sa strelastim radnim organom.
Rad u komori se počinje tako što se iz hodnika prvo ulazi kratkim probojem
(hodnikom) kojim se do transportnog hodnika ostavlja zaštitni stub širine 3 – 4 m.
Potom se bočnim otkopavanjem izvrši proširenje do usvojene širine komore, koje,
kako je na slici prikazano, može biti normalno na ulaz u komoru ili da se postupnim
proširenjem ulazu u komoru da levkast oblik.
Otkopavanje se sastoji od bušenja minskih bušotina, miniranja, utovara
minirane rude i eventualnog osiguranja krovine. Na slici je prikazan slučaj kada se
otkopavanje obavlja bušenjem minskih bušotina ne celoj širini čela komore, pri
čemu su bušotine rasporedjene upravno na čelo. To znači da je čelo komore slepo
radilište pa je neophodno organizovati njegovo separatno provetravanje. Da bi se
smanjila dužina separatnog provetravanja u medjukomornim stubovima se mogu
mestimično izradjivati proboji, kojima se obezbedjuje protočno kretanje vazdušne
struje kroz otkopnu komoru.
Minske bušotine u komori buše se u paralelnim redovima na medjusobnom
rastojanju 0,6 – 1 m, i rastojanjem bušotina u redovima 0,6 – 0,8 m, što zavisi od
čvrstoće rude i njenih karakteristika koje uslovljavaju veličinu drobljenja rude. U
187
_____________________________________________________________
sredini čela se obično dva ili četiri reda buše u obliku klinastog zaloma, a ostali
redovi se sukcesivno iniciraju sa odgovarajućim intervalima usporenja. Bušenje
minskih bušotina se vrši bušaćim kolima sa jednom ili dve hidraulične grane, a
primena savremenih bušaćih mašina sa teleskopskim granama, omogućava bušenje
na čelima visine 5 – 6 m, do koje se visine bušenje može obavljati čeono, upravno
na otkopno čelo (slika 171).
a) b)
Slika 171. Bušenje minskih bušotina na čelu komore (a) i proces mehanizovanog
punjenja primenom samohodne mašine sa pneumatskom punilicom
Nakon miniranja i provetravanja komore, pristupa se utovaru minirane rude.

Za utovar se najčešće koriste utovarno-transportne mašine sa kašikom (slika 172b), a
moguće je korišćenje utovarne mašine kojom se utovar vrši u jamski kamion.
Primena jednog ili drugog rešenja utovara i transporta rude zavisi od dužine
transporta. Za dužine transporta do 200 – 250 m uobičajeno se koriste utovarno-
transportne mašine sa kašikom. Pri većim dužinama transporta, primenjuju se sistem
utovarna mašina-jamski kamion.
a)
188
_____________________________________________________________
b)
Slika 172. Otkopavanje u komorama omogućava primenu savremene

opreme za dobijanje rude: a) bušenje na čelu komore mašinom Rocket Boomer
M2C, Atlas Copco, b) utovar minirane rude utovarno-transportnom mašinom ST
1030 – Atlas Copco - Wagner
Provetravanje komore vrši se separatno, odnosno i kombinovano, kada se

izradom proboja do susedne komore obezbedi i kretanje protočne vazdušne struje.
Zbog velike širine i poprečnog preseka komora, može se javiti problem nedovoljne
brzine kretanja vazduha, u kom slučaju je korisno postaviti ležeće prenosne
ventilatore, kojima se uspostavlja intenzivnije lokalno kretanje vazduha prema čelu
komore.
Proizvodnost otkopa zavisi od primenjene opreme. U slučaju primene
savremenih hidrauličnih bušilica, bušenje ne predstavlja usko grlo. U smeni se može
postići bušenje 150 – 200 m minskih bušotina, odnosno bušenje svih bušotina na
čelu (i za kraće vreme od trajanja smene), pri čemu se miniranjem obori 300 – 500 t
rude, (pri čemu je koeficijent obaranja rude 3,5 – 7 t/m).
Kapacitet na utovaru i odvozu rude do pretovarnog mesta, zavisi od veličine
utovarno-transportne mašine ili kamiona i dužine transporta. Pri primeni utovarno-
transportnih mašina sa zapreminom kašike preko 3 m 3, može se postići smenski
kapacitet 300 – 500 t/smenu, što znači da se proces utovara sve oborene rude u
komori može obaviti za jednu smenu.
189
_____________________________________________________________
Prednost primenjene metode je u mogućnosti primene potpune mehanizacije

procesa dobijanja rude, u postizanju velike proizvodnosti otkopa i u dobijanju rude
bez većeg osiromašenja. Gubici rude su uslovljeni ostavljanjem sigurnosnih
(medjukomornih) stubova, što je osnovni nedostatak metode. Medjutim, pri manjoj
moćnosti ležišta, mogu se postići iskorišćenja 70 – 75 %, što se može smatrati
povoljnim.
3.2.1.3. Komorno otkopavanje u ležištima srednje moćnosti
Otkopavanje u ležištima moćnosti preko 5 – 6 m može se vršiti metodama

komornog otkopavanja slične konstrukcije, pri čemu se bitno razlikuje samo način
dobijanja rude. Na slici 173 prikazan je slučaj otkopavanja u ležištima 5 – 10 m, ali
se takvo otkopavanje može obavljati i u ležištima veće moćnosti.
Priprema za otkopavanje je slična onoj prikazanoj kod prethodne metode.
Osnovna razlika je u tome što se po sredini komore izradjuje hodnik za bušenje (ili
uskop ako se radi o nagnutom ležištu) iz koga se minske bušotine buše sa lepeznim
rasporedom. Duga mogućnost je da se u visini hodnika ili uskopa za bušenje izvrši
podsecanje komore, pa da se iz podseka buše paralelne minske bušotine naviše do
krovine ležišta.
Slika 173. Otkopavanje u komorama veće visine kada se obaranje rude vrši
dubokim minskim bušotinama izbušenim u obliku «lepeza» ili sa paralelnim
rasporedom
Za bušenje minskih bušotina primenjuju se, takodje, samohodne mašine

namenjene za bušenje bušotina sa lepeznim rasporedom (slika 174). U zavisnosti od
širine i visine komore, ukupna dužina minskih bušotina u jednoj «lepezi» može biti
100 – 200 m ili čak i više. U zavisnosti od toga primeniće se mašine za bušenje sa
190
_____________________________________________________________
jednim ili dva bušaća čekića. Obaranje rude se može vršiti sa 1 – 2 reda («lepeza»)
minskih bušotina, pri čemu je linija najmanjeg otpora ili rastojanje izmedju lepeza
1,5 – 2,5 m. Punjenje minskih bušotina eksplozivom vrši se mehanizovano
korišćenjem odgovarajućih mašina i upotrebom odgovarajućih eksplozivnih smeša.
Miniranjem se u komori obori 600 – 800 t pri miniranju sa jednim redom, odnosno
1.500 – 2.000 t pri miniranju 2 reda minskih bušotina.
Utovar rude se vrši utovarno-transportnom mašinom, a proizvodnost otkopa
zavisi prevashodno od kapaciteta na utovaru i odvozu rude (300 – 500 t/smeni).
Zahvaljujući tome što se u komori izradjuje hodnik ili uskop za bušenje, u
njoj se obezbedjuje protočno provetravanje, pa problem provetravanja otkopa ne
postoji.
a)
b)
Slika 174. Mašina Simba 157 (Atlas Copco – Švedska) namenjena za

bušenje u manjim otkopnim komorama sa jednim bušaćim čekićem (a) i mašina
tipa Duo firme Tamrock – Finska (b) za bušenje minskih bušotina sa lepeznim
rasporedom
191
_____________________________________________________________
3.2.1.4. Komorno otkopavanje u ležištima veće moćnosti
U ležištima moćnosti preko 15 – 20 m otkopavanje u komorama se može

izvoditi na način prilagodjen konkretnim uslovima. Na slici 175, /60/, prikazana je
jedna varijanta komornog otkopavanja. Širina komora (na slici) je 15 m, a širina
stubova 5 m. Na medjusobnom rastojanju 100 – 200 m izradjuju se transportni
hodnici u podini u cilju omogućavanja efikasnog pretovara rude iz utovarno-
transportnih mašina u otkopu u transportna sredstva (jamske vagone) u transportnom
hodniku. Iznad transportnog hodnika po podini ležišta izradjuju se pripremni hodnici
za komuniciranje izmedju pojedinih komora, za prolaz vazduha, dopremu materijala
i dr. Isti takvi hodnici se izradjuju i ispod krovine ležišta i služe za pristup u gornji
podsek komora iz koga se vrši bušenje minskih bušotina. Ovi hodnici služe i za
odvodjenje istrošene vazdušne struje. Po sredini komore, po podini i ispod krovine,
izradjuju se hodnici iz kojih se vrši podsecanje komore. Za obaranje rude buše se
paralelne minske bušotine iz gornjeg podseka, rasporedjene u redovima na
medjusobnom rastojanju 1,5 m.
Minirana ruda se utovara i odvozi do rudnih okana utovarno-transportnim
mašinama ili utovarnim mašinama i jamskim kamionima (v. sl. 176). Jednim redom
minskih bušotina obara se 700 – 1700 t rude zavisno od moćnosti ležišta i linije
najmanjeg otpora redova minskih bušotina. Proces utovara rude traje 2 – 3 smene,
zavisno od odnosa količine oborene rude i kapaciteta utovarno-transportnih mašina.
Provetravanje otkopa se vrši protočnom vetrenom strujom.
a)
Slika 175. Metoda otkopavanja u komorama u rudnim ležištima moćnosti 15

– 30 m: a) otkopavanje od sredine komore, b) otkopavanje od krajeva prema sredini
Prema potrebi, krov komore se osigurava podgradjivanjem ankerima i

mrežom, što se na pogodan način obavlja u vreme izrade gornjeg podseka. U drugim
192
_____________________________________________________________
slučajevima za kontrolu stabilnosti i osiguranje krovine komore koriste se mašine sa

hidrauličnom granom i platformom koja se može podići do krova komore. Povoljne
strane, kao i nedostatci ove metode su isti kao kod prethodnih metoda otkopavanja.
Na slici 177, /20/, prikazano je otkopavanje u komorama, koje se primenjuje
u poljskim rudnicima olovo-cinkane rude. Ova se ležišta javljaju u južnoj Poljskoj
na relativno maloj dubini, a ispod njih zaležu slojevi uglja. Ležišta zaležu približno
horizontalno, a moćnost se menja od 2 – 3 m u kom slučaju se primenjuje frontalno
ili stubno otkopavanje, pa do 15 – 20 m, kada se primenjuje komorno otkopavanje,
kako je prikazano na slici. Prikazana situacija ne odgovara u potpunosti metodama
koje se ovde razmatraju, budući da se ovde radi o naknadnom miniranju sigurnosnih
stubova i prinudnom zarušavanju komora. Ako se izuzme ova okolnost, metoda
principijelno odgovara ovde razmatranim.
Slika 176. Procesi dobijanja rude u komori (mašine za bušenje minskih

bušotina, utovar i odvoz rude)
Zbog nepovoljnijih mehaničkih karakteristika rude, otkopavanje se izvodi u

komorama manje širine, do 10 m, a izmedju njih se ostavljaju sigurnosni stubovi
širine 7 m. U dnu komore se u okviru pripreme izradjuju skreperski hodnici i
dvostrani rudni levci, a za obaranje rude se izradjuje hodnik za bušenje u gornjem
uglu komore.
Minske bušotine se buše sa lepeznim rasporedom kako je na slici prikazano.
Miniraju se odjednom 2 – 3 reda minskih bušotina, a oborena ruda utovara
skreperom u dnu bloka. Skreperski hodnik je izradjen neposredno iznad nivoa krova
transportnog hodnika, što nije povoljno, ali je to uslovljeno ograničenom moćnošću
ležišta.
193
_____________________________________________________________
a)
b)
Slika 177. Otkopavanje u komorama u ležištima olova i cinka u Poljskoj (a)

i aksonometrijski prikaz metode (b)
3.2.1.5. Mogućnosti primene otkopavanja u komorama u rudnim telima

vrlo velike moćnosti
Primena otkopavanja u velikim otkopnim komorama moguća je i u vrlo

velikim rudnim telima, što se ilustruje na nekim predlozima koji su proistekli pri
studijskim istraživanjima mogućnosti eksploatacije rudnog tela «Borska Reka» u
Borskom ležištu bakarne rude. U studiji radjenoj osamdesetih godina prošlog veka
predložena je konstrukcija metode otkopavanja u velikim otkopnim komorama,
prikazana na slici 178. Treba imati u vidu da je za pomenuto rudno telo usvojena
visina horizonata od 80 m, iz čega proizilazi da bi visina komora mogla biti do 70 m.
Širina komora bi trebalo da bude do 15 m, izuzetno i više ukoliko to dozvole
mehaničke i strukturne karakteristike rude. Širina stubova mora biti čak i veća, (15 –
20 m), zbog velike visine stubova i većih pritisaka uslovljenih velikom dubinom
zaleganja rudnog tela. To čini da se u komorama može otkopati samo 30 – 40 %
194
_____________________________________________________________
rude, što primenu ove metode čini neracionalnom. Medjutim, ideja je da se ovo
otkopavanje primeni privremeno sa ciljem da se odgodi deformacija površine terena,
a kasnije bi se, nakon prinudnog zarušavanja sigurnosnih stubova, prešlo na metode
otkopavanja sa zarušavanjem rude.
Otkopne komore se
razvrstavaju popreko na
pružanje rudnog tela, a u
principu njihova
orjentacija bi trebalo da
bude takva da se omogući
najmanji nepovoljan uticaj
pukotinskih sistema i
tektonskih poremećaja u
rudnom telu. Sa tog
stanovišta pravac pružanja
komore bi trebalo da bude
upravan na pravac
prostiranja pukotina.
Slika 178. Predlog konstrukcije metode otkopavanja
u komorama velike visine za rudno telo «Borska
Reka» u Borskom ležištu
Velika moćnost rudnog tela omogućava lociranje većeg broja otkopnih

komora u jednom redu (upravnom na prostiranje rudnog tela), budući da se dužina
komora mora ograničiti na max 80 – 100 m. Priprema rudnog tela na horizontima
izvodi se izradom smernih transportnih hodnika na medjusobnom rastojanju koje
odgovara usvojenoj dužini komora, pri čemu hodnik u krovinskom delu rudnog tela
ima ulogu ventilacionog hodnika. Na medjusobnom rastojanju, koje odgovara zbiru
širina komora i stubova, izradjuju se prečni hodnici po sredini budućih komora.
Hodnici se izradjuju kako na nivou horizonta, tako i ispod sigurnosnih plafona ispod
višeg horizonta. Iz hodnika se vrši podsecanje u donjem i gornjem podseku, a iz
gornjeg podseka se buše dugačke paralelne minske bušotine, kako je na slici
prikazano. Medjutim, za utovar rude u otvorenoj komori velike visine, gde se ne
može kontrolisati stanje krova komore, a radi postizanja sigurnosti rada radnika na
utovaru, pri samom utovaru rude utovarna mašina u komoru mora ulaziti sa
daljinskim rukovanjem, znači bez prisustva vozača na njoj.
U cilju obezbedjenja lakšeg pretovara rude u sredstva glavnog transporta,
povoljno bi bilo da se podsecanje komore vrši na min 10 – 12 m iznad nivoa
horizonta, kako bi se obezbedila minimalna akumulaciona zapremina u rudnim
oknima. Takvo rešenje je prikazano na slici 239, koja, takodje, predstavlja jedan od
predloga metoda za otkopavanje pomenutog rudnog tela «Borska Reka».
Na slici 178 je prikazano obaranje rude dubokim paralelnim minskim
bušotinama. Za paralelno bušenje potrebno je izraditi podsek u gornjem delu
195
_____________________________________________________________
komore, ili da se na medjusobnom rastojanju 5 – 6 m rade prečni hodnici za bušenje.

Zbog velike dužine minskih bušotina, predvidja se primena i većih prečnika istih,
(130 – 165 mm), u kom slučaju bi se koristile bušilice sa ronećim čekićima (COP 42
– COP 62 – Atlas Copco).
Ukoliko se želi da izbegne ulaz utovarno-transportnih mašina u otkopni
prostor i primena daljinskog upravljanja ovim mašinama, priprema dna bloka se
može izvesti sa tranšejnim podsecanjem, kako je na slici 179 prikazano. Na detalju
«a» prikazano je da se utovarni hodnik radi u prostoru sigurnosnog stuba gde je
značajno povećana koncentracija pritiska ne samo zbog nošenja ukupnog
opterećenja stubom, već i zbog toga što se izradom utovarnog hodnika i kosih
utovarnih komora značajno smanjuje presek stuba. Zbog toga je predložena
konstrukcija dna otkopnog bloka kako je na detalju «b» prikazano. Hodnik za
tranšejno podsecanje lociran je uz jednu ivicu komore, a bušenjem dubokih minskih
bušotina povećava se visina podsecanja sa ciljem da se smanji visina osnovnog
obaranja rude, odnosno dužina minskih bušotina, koje se buše odozgo.Utovarni
hodnik je lociran uz drugu ivicu komore, tako da se oba hodnika nalaze u prostoru
dna bloka koji je ispod komore, odnosno izvan prostora stuba u kome je povišeni
pritisak.
U dnu bloka primenjuje se tzv. «tranšejno podsecanje», koje je po svojoj
konstrukciji najjednostavnije. Iz hodnika za bušenje lociranog u jednom boku
komore, dubokim minskim bušotinama se vrši podsecanje komore na nešto većoj
visini sa ciljem da se smanji dužina minskih bušotina za osnovno obaranje rude.
b)
Slika 179. Raspored utovarnog (UH) i hodnika podsecanja (HP) u prostoru dna
komore sa rasporedom minskih bušotina kojima se vrši podsecanje komore:
a) utovarni hodnik je u prostoru sigurnosnog stuba, b) utovarni hodnik je pored
stuba i ne nalazi se u zoni visoke koncentracije pritiska u stubu
Jedan od većih problema pri primeni ovih metoda otkopavanja je

neophodnost vrlo preciznog bušenja minskih bušotina, čija dužina iznosi 40 – 50 m.
Pri tome minska bušotina ne sme da izadje izvan prostora komore jer se u suprotnom
oštećuje sigurnosni stub.
196
_____________________________________________________________
Primena otkopavanja u velikim otkopnim komorama, prikazanim na

prethodnim slikama, omogućava veliku proizvodnost otkopa zahvaljujući primeni
savremene opreme za bušenje i utovar i prevoz minirane rude. Velika visina komora
uslovljava relativno malu pripremu, a usvojeno etažno obaranje rude ne zahteva
izradu vertikalnih pripremnih prostorija (osim okana za izradu zaseka), pa pripremne
prostorije na donjem i gornjem horizontu pripadaju nezavisnom sistemu
provetravanja
3.2.2. Metode komornog otkopavanja u nagnutim ležištima
U ležištima sa nagibima preko 5 -10o kretanje samohodne opreme u otkopu

po usponu ili padu je problematično i ne može se sa uspehom obavljati utovar
oborene rude. U tim uslovima se, zbog toga, otkopavanje može organizovati na dva
osnovna načina:
- da se otkopne komore razvrstavaju po padu ležišta, u kom slučaju se
utovar i prevoz rude u komorama vrši skreperima, ili
- da se otkopne komore razvrstavaju po pružanju ležišta, kada je pod
komore horizontalan i ne postoji nepovoljan uticaj nagiba ležišta.
U ovim uslovima se primenjuje veći broj varijanti komorno-stubnog
otkopavanja o kojima će kasnije biti govora.
Ležišta koja se mogu otkopavati primenom ovih metoda imaju ograničenu
moćnost (za primenu klasičnih varijanti otkopavanja), koja se kreće uglavnom ispod
20 m. Pri horizontalnom položaju komora, može se otkopavati i u ležištima veće
moćnosti. Nagib ležišta je uglavnom ispod 30 o, izuzetno i više, a pri strmijim
nagibima konstrukciju metode otkopavanje treba prilagoditi za gravitaciono
spuštanje rude na osnovni horizont.
3.2.2.1. Otkopavanje u komorama po padu ležišta
Karakteristika ovih metoda je da se utovar i odvoz rude u komorama vrši

primenom skrepera. U zavisnosti od nagiba ležišta, (10 o – 30o), usvaja se visina
horizonta, koja se obično kreće od 20 – 30 m. Pri tome se dobija kosa dužina
izmedju hodnika na horizontima od 50 – 100 m, što može predstavljati problem, jer
primena skreperskog utovara postaje neracionalna pri dužinama komora većim od
50 m, zbog dugog trajanja kretanja skreperske kašike naviše i naniže. Zbog toga je
korisno da se, pri većim visinama horizonata, 30 m do izuzetno 50 m, ležište podeli
na 2 – 3 medjuhorizonta čime se dužina prevoza rude skreperima smanjuje. Sa
medjuhorizonata se ruda gravitaciono spušta kroz rudna okna na osnovni,
transportni horizont. Takva situacija je prikazana na slikama 180 i 181. Horizont
visine 30 m podeljen je na dva dela, pri čemu je dužina kosog dela, koji se otkopava
jednim redom komora, 60 – 70 m. Metoda otkopavanja prikazana na slici 180
predložena je pri studijskom istraživanju mogućnosti otkopavanja ležišta fosforitne
rude «Lisina» kod Bosilegrada sedamdesetih godina prošlog veka (predlog autora).
Iz praktičnih razloga hodnici se izradjuju kroz rudno telo, mada se na nivou
transportnog hodnika izradjuje i paralelan transportni hodnik, da bi se u prečnim
hodnicima, koji spajaju ova dva hodnika, vršio utovar rude iz rudnih okana sa
gornjeg medjuhorizonta.
197
_____________________________________________________________
Slika 180. Otkopavanje kosog ležišta komorama po padu sa skreperskim

utovarom rude
Po pružanju se ležište deli na komore i stubove, pri čemu je širina komora

(na slici) 12 – 15 m, a širina medjukomornih stubova 6 - 8 m, što zavisi od dubine
ležišta i veličine pritisaka, ali i od mehaničkih karakteristika rude. U donjem delu
komora izradjuje se sistem prostorija za utovar rude Na 4 – 6 m iznad nivoa
horizonta izradjuje se smerni spojni hodnik koji povezuje skreperske niše u kojima
se postavljaju skreperski uredjaji za utovar rude.
Sredinom komore izradjuju se pripremni uskopi, koji prevashodno služe za
bušenje minskih bušotina, ali i za protok vazdušne struje. Izmedju transportnog
hodnika i nivoa skrepera izradjuju se rudna okna za spuštanje rude neposredno u
transportna sredstva (jamske vagone). Od rudnog okna počinje se sa levkastim
proširenjem do postizanja ukupne širine komore, pri čemu se i visina postepeno
povećava shodno položaju krovine ležišta. Na taj način se vrši zasecanje komore,
odnosno priprema za početak regularnog obaranja rude bušačko-minerskim
radovima.
Obaranje rude se vrši dubokim minskim bušotinama sa lepeznim
rasporedom ili paralelnim iz prethodno izradjenog podseka. Na slici su prikazana ta
dva najčešće primenjivana načina obaranja rude, mada se mogu primeniti još neka.
Jedno od njih je da se pripremni uskop radi ispod krovine ležišta u kom slučaju se iz
izradjenog podseka pod krovinom lakše izvodi osiguranje krova komore, ako je to,
zbog karaktera stena u krovini, neophodno. Odjednom se buše 1 – 2 «lepeze»
minskih bušotina, odnosno 1 – 2 reda paralelnih bušotina. Njihovim miniranjem se
ruda odbacuje u prostor komore, nekada i na većim rastojanjima.
Posle miniranja i provetravanja komore, pristupa se utovaru minirane rude.
Za to je neophodno da se u komori ugrade povratni koturovi za skrepersku užad, za
198
_____________________________________________________________
šta je povoljnije da radnici dodju u komoru kroz uskop sa višeg nivoa. Za utovar
rude je praktičnija primena trobubnjastih skrepera, kako je na slici prikazano, jer se
njima lakše potovari ruda po celoj širini komore. U suprotnom, bilo bi neophodno da
se položaj povratnog kotura više puta pomera u gornjem delu komore.
Pri visini komore do 10 m, njenoj širini do 15 m i liniji najmanjeg otpora W
= 1,5 – 2 m, jednim redom minskih bušotina obori se 600 – 800 t rude, čiji utovar
traje 3 – 4 smene, budući da je kapacitet skreperskog utovara retko veći od 200 –
300 t/smeni. Veći kapacitet utovara postiže se većom nezavisnošću procesa utovara
od procesa transporta, što se postiže većom akumulacionom zapreminom u rudnim
oknima.
Metoda otkopavanja je jednostavna, postoji mogućnost istovremenog rada u
većem broju komora pa se mogu postići veći smenski ili dnevni kapaciteti dobijanja
rude iz otkopa. Osnovni nedostatak metode su veći gubici rude u medjukomornim
stubovima, u kojima ostaje 25 – 30 % rude. Nedostatak je i primena skreperskog
utovara, čiji su kapaciteti utovara manji, ali se radi o jednostavnim uredjajima,
manjim troškovima nabavke, nižoj potrošnji energije i sl. U savremenim uslovima u
sličnim uslovima se primenjuju konstrukcije metode sa primenom samohodne
opreme, što obično pretpostavlja pružnu orjentaciju otkopnih komora.
Na slici 181, /3/, /29/, prikazana je slična konstrukcija metode otkopavanja,

kod koje se primenjuje drugojačija otkopna mehanizacija. Metoda otkopavanja se
primenjuje u Ačisajsklom polimetaličnom kombinatu, u Mirgalimsajskom rudniku u
Kazahstanu. Ležište sa nagibom do 30 o, moćnosti 8 – 12 m, priprema se na
pomenuti način, tj. izradom medjuhorizontskih hodnika, čime je visina horizonata
od 30 m podeljena na dva dela, a čime su dobijene dužine komora 60 – 70 m.
Transportni, ventilacioni i medjuhorizontski hodnik se izradjuju po ležištu kao u
prethodnom slučaju.
U donjem delu komora priprema se dno bloka za utovar rude. Na 6 – 8 m
iznad nivoa transportnog hodnika, ispod krovine ležišta izradjuje se utovarni hodnik
iz koga se po osi komore izradjuju utovarne niše u kojima se utovar rude vrši
utovarno-transportnom mašinom. Za obaranje rude izradjuju se pripremni uskopi po
sredini komore iznad podine ležišta.
Iz uskopa se buše minske bušotine sa lepeznim rasporedom, a pri miniranju
teži da se ruda što dalje odbaci naniže u komoru. Ruda, koja zaostaje po podu
komore, pomoću specijalnih jamskih buldozera sa daljinskim upravljanjem,
potiskuje se na dno komore gde se utovara utovarnim ili utovarno-transportnim
mašinama i prevozi do rudnog okna kojim se spušta u transportna sredstva u
transportnom hodniku. Kao što je na slici prikazano, širina otkopnih komora je 13 –
15 m, a širina stubova je 4 – 5 m. Dužina komora je 60 – 70 m.
U delovima ležišta sa strmijim nagibom, (25 o – 45o), primenjuje se slična
metoda otkopavanja pri čemu se miniranjem ruda, snagom eksploziva, odbacuje u
donji deo komore, tako da u najvećoj meri odsustvuje njen utovar i prevoz u komori,
(slika 182), /3/. U zavisnosti od nagiba ležišta, dužina komore se odredjuje tako da
se omogući maksimalno odbacivanje rude na dno komore. Kao što je na slici
prikazano komore su duge 40 – 60 m, a široke 28 – 45 m. Pri tako velikoj širini
komora, obaranje rude se vrši minskim bušotinama izbušenim iz tri pripremna
uskopa. Iz hodnika, 2, na nivou horizonta izradjuju se utovarne niše, 1, iz kojih se
199
_____________________________________________________________
izradjuju dvostrani rudni levci, 3, za istakanje rude. U komori se ruda obara iz tri
pripremna uskopa, 6, pošto se prethodno izvrši zasecanje komore lepeznim minskim
bušotinama, 7, izbušenim iz hodnika za podsecanje, 5.
Slika 181. Metoda otkopavanja u komorama po padu ležišta sa utovarom

rude daljinski upravljanim buldozerima
Minirana ruda, koja pada na dno komore, utovara se utovarnom mašinom 3

u transportno sredstvo 4. Zahvaljujući čvrstoj krovini, otkopava se u komori velike
širine, 28 – 45 m, a izmedju dve susedne komore ostavlja medjukomorni stub širine
4 – 6 m.
Primena ovakvog načina otkopavanja pokazala je da se, pri uglu nagiba
ležišta 40o, odbacivanje rude u komori postiže na dužinu do 50 m. Pri nagibu rudnog
tela 30o, dužina odbacivanja se smanjuje na 30 m, /2/. Pri otkopavanju se postižu
učinci do 40 – 45 t/smenu po jednom radniku.
200
_____________________________________________________________
Slika 182. Metoda komornog otkopavanja sa dostavom rude energijom

eksploziva (Mirgalimsajski rudnik Ačisajskog polimetaličnog kombinata u
Kazahstanu)
3.2.2.2. Otkopavanje u komorama po pružanju ležišta
Otkopavanje u komorama orjentisanim po pružanju ležišta pogodnije je

zbog mogućnosti uspešnog korišćenja samohodne opreme. Primenjuje se u sličnim
uslovima kao i kod prethodnih metoda, samo su komore u ovom slučaju
horizontalne. Pri nagibu ležišta 15o – 20o, usvajaju se visine horizonata obično do 30
m, a u konkretnom primeru, koji se odnosi na predlog načina otkopavanja u rudniku
«Lisina», predložena je visina horizonta od 50 m. Pošto takav nagib ne odgovara
kretanju samohodne opreme, u okviru pripreme se izradjuje dijagonalan ili uskop sa
lomljenom trasom, kako je na slici 183 prikazano. Nagib uskopa je obično 1:8 do
1:7, odnosno 12,5 do 14 %. U jamama se koriste nagibi do 20 % (11,3 o), ali je
povoljnije da oni budu nešto manji.
Iz transportnog hodnika na horizontu izradjuje se «spiralni» uskop (PU) sa
lomljenom trasom do višeg ventilacionog hodnika, a sa već pomenutim nagibom. Na
nivou transportnog horizonta izradjuje se prečni utovarni hodnik (PUH), iz koga se
naviše do pripremnog uskopa izradjuju rudna okna različite dužine.
Jednim pripremnim uskopom pripremaju se dva otkopna bloka, na jednoj i
drugoj strani uskopa, tako da se na taj način pripremom obuhvata deo ležišta dužine
400 – 500 m.
Otkopavanje u otkopnim blokovima vrši se u komorama, koje se otvaraju iz
pripremnih uskopa na jednoj i drugoj strani. U ovom slučaju se izmedju komora
ostavljaju sigurnosni medjukomorni stubovi u vidu trake ili zida, ali se mogu stubovi
201
_____________________________________________________________
delimično otkopavati o čemu će biti govora u okviru komorno-stubnih metoda

otkopavanja.
Slika 183. Priprema otkopnih blokova izradom «spiralnih» uskopa
Širina komore se odredjuje na osnovu poznavanja mehaničkih i strukturnih

karakteristika krovinskih naslaga, i pri čvrstim stenama širina komora može biti
najmanje 12 – 15 m, a izuzetno i preko 20 m. U zavisnosti od toga otkopavanje se
može obavljati tako da se obaranje i utovar rude vrše iz jednog hodnika, odnosno iz
dva, kako je na slici 184 prikazano.
Slika 184. Otkopavanje u komorama po pružanju ležišta pri različitim

širinama komora, sa jednostrukim ili dvostrukim obaranjem rude lepeznim
minskim bušotinama
202
_____________________________________________________________
Detalj «a» na slici prikazuje otkopavanje u komorama manje širine. Iz

hodnika koji se izradjuje u donjem delu komore buše se minske bušotine sa
lepeznim rasporedom i ruda minira u komoru. Da bi se ruda odbacivala prema
donjem delu gde je horizontalan pod po kome se kreće utovarno-transportna mašina,
korisno je da «lepeze» minskih bušotina budu zakošene prema komori.
Detalj «b» na slici 184 prikazuje otkopavanje u komori veće širine, kada se
bušenje i miniranje, a potom i utovar minirane rude obavljaju iz dva hodnika za
bušenje. U ovom slučaju je ukupna širina komore 15 – 20 m, a širina trakasti
stubova 6 – 8 m, ili i manje ako je dubina otkopavanja manja.
Na slici je prikazano otkopavanje ležišta moćnosti 6 – 10 m, medjutim,
metoda se može primeniti kako u ležištima manje, tako i veće moćnosti. Potrebno je
za svaku konkretnu situaciju odrediti osnovne parametre metode (širinu komora i
stubova), a potom i parametre bušenja, jer se sa promenom moćnosti menjaju i
dužine minskih bušotina u «lepezama».
Utovar rude u komorama se vrši utovarno-transportnim mašinama sa
kašikom, a ruda prevozi do najbližeg rudnog okna u blizini pripremnog uskopa.
Kapacitet otkopa je uslovljen kapacitetom utovarno-transportne mašine,
odnosno zapreminom kašike, kao i dužinom transporta, koja se menja u zavisnosti
oh pomeranja otkopnog čela u komori. Provetravanje otkopa se vrši protočnom
vetrenom strujom. Svež vazduh dolazi iz transportnog hodnika, prolazi kroz
pripremni uskop i ulazi u komoru. Iz komore vazduh izlazi kroz posebno izradjen
uskop do gornjeg ventilacionog hodnika.
Metoda je jednostavna, obezbedjuje primenu kompletne mehanizacije,
zadovoljavajuću sigurnost rada, veliku proizvodnost i produktivnost na otkopavanju,
a osnovni nedostatak je smanjeno iskorišćenje rude, zbog ostavljanja sigurnosnih
stubova izmedju komora i zaštitnih stubova oko hodnika i pripremnog uskopa. U
svakom slučaju može se očekivati iskorišćenje rude od min 70 %, što se može
smatrati zadovoljavajućim za ove metode otkopavanja. Prednost je, kao i kod drugih
metoda iz ove grupe, u vrlo malom osiromašenju rude.
3.2.3. Metode komorno-stubnog otkopavanja
Kao što je već naglašeno, uslovno je usvojeno da se komorno-stubno

otkopavanje odnosi na slučajeve kada se istovremeno vrši otkopavanje u komorama
i sigurnosnim stubovima. Tačnije, tada se sigurnosni stubovi ostavljaju pojedinačno,
imaju okruglu, kvadratnu ili pravougaonu formu u poprečnom preseku, tako da se i
ne govori o otkopavanju stubova, već medjuprostora izmedju ostavljenih stubova.
Ove se metode otkopavanja primenjuju u istim uslovima kao i otkopavanje u
komorama, ali su stubovi manjih dimenzija što je u principu uslovljeno manjom
dubinom ležišta, a time i manjim pritiscima u stubovima. Princip odredjivanja
osnovnih parametara metode otkopavanja je isti kao u prethodnom slučaju: prvo se
odredi raspon otkopnih komora i delova otkopa izmedju stubova (isti su rasponi), pa
se na osnovu veličine pritiska odredjuju površine sigurnosnih stubova. Njihove
dimenzije se odredjuju prema sledećim formulama /52/, /8/ :
- za stubove okruglog poprečnog preseka
203
_____________________________________________________________
, gde su: ,
l- osno rastojanje sigurnosnih stubova, m,

σdozv – pritisna čvrstoća rude u stubu, MN/m2,
σp - napon na pritisak u stubu, MN/m2;
odnosno , m , gde je
Koeficijentom R obuhvaćene su sve poznate veličine pri proračunu.
- za stubove kvadratnog poprečnog preseka:
, m, odnosno , m, pri čemu je
- za stubove pravougaonog poprečnog preseka, dužine b, širina iznosi:
, m.
Raspored stubova u otkopu je obično po kvadratnoj ili pravougaonoj šemi.

Samo se izuzetno stubovi mogu rasporedjivati po smaknutoj («šah-mat») šemi (na
primer kod Trepčanske metode).
U literaturi se javlja veliki broj komorno-stubnih metoda otkopavanja.
Razlikuju se po pripremi otkopnih blokova, obliku stubova, primenjenoj opremi za
otkopavanje. Nadalje se daje nekoliko najkarakterističnijih primera.
3.2.3.1. Komorno stubno otkopavanje horizontalnih ležišta sa

ostavljanjem stubova okruglog ili kvadratnog poprečnog preseka
Formiranje stubova okruglog poprečnog preseka je delikatno zbog potrebe

izvodjenja složenijih bušačko-minerskih radova pri oblikovanju stubova. Mnogo je
jednostavnije formirati stubove kvadratnog ili pravougaonog poprečnog preseka, pa
treba računati sa takvim stubovima. Medjutim, na slikama 185 i 186 prikazano je
204
_____________________________________________________________
nekoliko varijanti komorno-stubnog otkopavanja sa formiranjem stubova okruglog

poprečnog preseka.
Na slici 185, /3/, prikazane su dve varijante vrlo slične konstrukcije otkopa,
a osnovna razlika je u primenjenoj opremi za utovar i odvoz rude iz otkopa. Detalj
«a» prikazuje varijantu otkopavanja sa skreperskim utovarom. Kod ovog načina
otkopavanja, kao ograničavajući uslovi javlja se racionalna dužina otkopa u kome se
ruda utovara skreperima. Budući da te dužine ne bi trebalo da budu preko 50 – 60 m,
priprema se obavlja u blokovima rudnog tela širine do 100 m, pri čemu se u
otkopnom bloku primenjuje dvokrilno otkopavanje. Kao što je prikazano, na
medjusobnom rastojanju od 100 m izradjuju se paralelni utovarni hodnici u kojima
se, na medjusobnim rastojanjima 20 m koliko iznosi osno rastojanje stubova,
odnosno zbir širine komora i stubova, izradjuju skreperske komore («niše»), koje su
rasporedjene u osi komore. Po pružanju komore, sigurnosni stubovi se ostavljaju na
medjusobnom, osnom, rastojanju od 15 m, što znači da su rasporedjeni po
pravougaonoj mreži.
a) b)
Slika 185. Varijante komorno-stubnog otkopavanja : a) sa skreperskim utovarom,

b) sa primenom utovarne mašine i jamskog kamiona
Obaranje rude u komori se vrši na stepenastom otkopu, kako po širini, tako i

po visini komore, budući da se obavlja kratkim minskim bušotinama koje se buše
ručnim bušaćim čekićima sa potpornom nogom. Posle miniranja i provetravanja
komore, postavljaju se povratni koturovi za skrepersku užad i počinje sa utovarom
rude. Da bi se utovar vršio neposredno u transportna sredstva, transportni hodnik je
izradjen ispod ležišta, pa se ruda propušta kroz kraća rudna okna. Ona ujedno služe
205
_____________________________________________________________
kao akumulaciona zapremina obezbedjujući odgovarajuću nezavisnost skreperskog

utovara i odvoza rude jamskim vagonima. Za utovar se primenjuju trobubnjasti
skreperi, koji su povoljniji za utovar u širim otkopnim komorama.
Na istoj slici je prikazana i drugojačija mogućnost obaranja rude dubljim
minskim bušotinama sa paralelnim ili lepeznim rasporedom. U tom slučaju, kako je
prikazano, potrebno je da se po sredini komore izradi hodnik za bušenje.
Detalj «b» prikazuje savremeniju varijantu otkopavanja sa primenom
samohodne opreme za bušenje, utovar i transport rude. U tom slučaju otkopni
blokovi mogu biti veće širine, koja odgovara dužinama otkopnih komora, koje mogu
biti 200 – 250 m pri korišćenju utovarno-transportnih mašina, ili i više pri korišćenju
jamskih kamiona za transport rude.
Kako je prikazano, parametri otkopa su isti: osna rastojanja stubova po širini
komore su 20 m, a po dužini 15 m. U otkopu se, pri moćnosti ležišta ne većoj od 5 –
6 m bušenje minskih bušotina obavlja bušaćim kolima, (3), sa dve ili tri hidraulične
grane. Za utovar rude, kako je prikazano, koristi se utovarna mašina sa rotirajućim
ručicama (4), a za transport se primenjuje jamski kamion (5). Prikazano je i
korišćenje jamskog buldozera (6) za čišćenje rude u otkopu. Utovarena ruda se
prevozi do rudnih okana (2), kojima se spušta u transportni hodnik (1).
I u ovom slučaju postoji mogućnost primene obaranja rude dubokim minskim
bušotinama, za koje potrebe je, takodje, potrebno izraditi hodnike za bušenje.
Posle odgovarajućeg napredovanja čela komore, pristupa se bočnom
otkopavanju izmedju sigurnosnih stubova, što se obavlja paralelno, tako da frontovi
otkopavanja u komorama i u bočnim probojima izmedju sigurnosnih stubova
napreduju ravnomerno. Potrebno je posebno pažljivo izvoditi minerske radove
neposredno do sigurnosnih stubova da bi se izbeglo njihovo oštećenje. Minske
bušotine se buše po tangentnoj ravni u odnosu na presek stuba, a miniranje vrši sa
manjim brojem minskih bušotina sa usmeravanjem odbacivanja rude od stuba ka
komori.
Prikazan način otkopavanja obezbedjuje povoljne efekte, proizvodnost
otkopa i produktivnost rada, zahvaljujući primeni savremene opreme za
otkopavanje, ali i povoljnim uslovima u ležištu.
Na slici 186, /60/, prikazan je vrlo sličan način komorno-stubnog
otkopavanja, koji se, medjutim, primenjuje u ležištima nešto veće moćnosti. Kada je
moćnost ležišta veća od 5 – 6 m, kada se više ne može primeniti čeono bušenje,
obaranje rude se tada vrši miniranjem na više horizontalnih stepenica, ili bušenjem
dubokih minskih bušotina iz podseka ispod krovine ležišta. Na slici je, medjutim,
prikazano i drugojačije rešenje. Za bušenje je primenjen specijalni uredjaj, bušilica
sa podižućom platformom (5), koja omogućava bušenje horizontalnih minskih
bušotina i na čelima visine preko 10 m. Različit je i smer napredovanja otkopnih
čela. Kako je na slici prikazano, priprema bloka širine 100 – 150 m vrši se izradom
da paralelna transportna hodnika, koji se izradjuju sukcesivno sa napredovanjem
otkopa u bloku. Napredovanje otkopnog fronta je po pružanju ležišta, odnosno u
smeru izrade pripremnih hodnika. Osno rastojanje sigurnosnih stubova je 20 m,
koliko je i rastojanje u pravcu otkopavanja.
Za utovar rude se koristi jamski bager, (slika 187), sa zapreminom kašike
obično 1 – 2 m3, a za odvoz rude jamski kamion odgovarajuće nosivosti, (20-30 t).
Na slici 186 je prikazano da se za kontrolu stanja krova otkopa i eventualno njegovo
206
_____________________________________________________________
osiguranje ankerisanjem sa postavljanjem mreže, koristi specijalno vozilo za

platformom koja se može podići do pod krov komore. Na slici su prikazana dva
moguća načina bušenja minskih bušotina: sa normalnim rasporedom u odnosu na
površinu čela komore, odnosno sa mogućnošću da se čelu komore da stepenast oblik
u cilju dobijanja dve slobodne površine, koje omogućavaju efikasnije izvodjenje
miniranja rude. Treća mogućnost je da se iz gornjeg podseka ispod krovine ležišta
buše duže minske bušotine po celoj visini bloka rude.
Slika 186. Komorno-stubno otkopavanje u ležištima veće moćnosti
U praksi je u većoj primeni otkopavanje sa ostavljanjem stubova

kvadratnog preseka, a principijelna šema takvog otkopavanja prikazana je na
slici 188. Pri pripremi, koja je slična onim prikazanim na prethodnim
slikama, otkopavanje se obavlja u komornim otkopima, a potom i u
probojima izmedju stubova. Pri jednakim širinama otkopa u komori i bočnom
proboju ne postoji suštinska razlika u načinu otkopavanja.
Slika 187. Detalj komorno-stubnog otkopa Slika 188. Blok šema komorno-
sa bagerom za utovar rude i jamskim kami- stubnog otkopa sa stubovima
onom na električni pogon za odvoz rude kvadratnog preseka
207
_____________________________________________________________
Na situaciji prikazanoj na slici 189-b vidi se detalj otkopa u kome se za

utovar rude primenjuje jamski bager, a za odvoz koristi jamski kamion. Bušenje
minskih bušotina se obavlja bušaćim kolima. Kao što je napred napomenuto, takvo
otkopavanje se obavlja u ležištima moćnosti najviše do 6 m, izuzetno više, jer
postoji problem bušenja minskih bušotina na celoj površini čela.
a)
b)
Slika 189. Komorno-stubno otkopavanje u ležištima moćnosti do 6 -8 m i

primenom mehanizacije za obavljanje procesa otkopavanja
U slučaju kada se radi o većoj moćnosti ležišta, primenjuju se ista rešenja,

kako i kod prethodno opisanih metoda. Moguće je otkopavanje u dva ili više pojasa,
ili da se iz hodnika za bušenje, odnosno iz podseka do podine ili krovine ležišta,
buše duboke minske bušotine sa paralelnim ili lepeznim rasporedom. Na slici 190,
/24/, prikazana je varijanta otkopavanja moćnog ležišta njegovom podelom na dva
otkopna pojasa.
208
_____________________________________________________________
Slika 190. Komorno stubno otkopavanja pri podeli ležišta na dva otkopna
pojasa
Pri otkopavanju moćnog ležišta u dva otkopna pojasa, u prvom, višem,

pojasu otkopava se sa visinom otkopa 3 – 4 m, pri čemu se, kako je na slici
prikazano, na čelu komore buše minske bušotine bušaćim kolima, utovar rude se vrši
nekom utovarnom ili utovarno-transportnom mašinom sa kašikom, kojom se ruda i
odvozi do rudnih okana ili se za prevoz rude koriste jamski kamioni.
Preostali deo ležišta otkopava se drugim pojasom, koji može imati visinu 5
– 10 m. Ukoliko je visina najviše 5 – 6 m, minske bušotine se, takodje, buše bušaćim
kolima upravno na čelo, a ako je visina pojasa veća, iz gornjeg pojasa se buše
vertikalne ili kose bušotine naniže. Za utovar rude u donjem pojasu koristi se, u
principu, ista oprema.
Prikazano otkopavanje na slici 191 više liči na komorno, mada se regularno
vrši i otkopavanje stubova u probojima na nešto većim medjusobnim rastojanjima.
Ovakav način se primenjuje u ležištima soli, na primer, a metoda prikazana na slici
odnosi se na slučaj otkopavanja ležišta gipsa. Za ova ležišta, naročito ležišta soli,
karakteristično je da se otkopavanje može obavljati u vrlo širokim komorama i ako
so ima niske vrednosti mehaničkih karakteristika. Medjutim ova mineralna sirovina
ima izraženu žilavost zbog čega može držati veće otvorene prostore, a zahvaljujući i
hidroskopnim osobinama, ti se prostori mogu održati u vrlo dugom vremenskom
periodu. Ukoliko krovinske naslage nemaju dovoljnu čvrstoću, praktikuje se
ostavljanje plafona od korisne mineralne sirovine, kako je na slici prikazano. Time
se značajno povećavaju gubici mineralne sirovine, medjutim, obično se radi o
sirovinama niže vrednosti, pa povećani gubici nisu od presudnog značaja. Gubici
mineralne sirovine su veliki i zbog ostavljanja stubova veće širine, što je normalno s
obzirom na njenu manju čvrstoću. Kao što je na slici prikazano, pri otkopavanju u
komorama širine 11 m, izmedju njih se ostavljaju sigurnosni stubovi širine 10 m.
Visina komora je takodje 11 m, a ispod krovine ležišta se ostavlja najmanje 3 – 4 m
korisne sirovine koja čini plafon otkopnih komora.
209
_____________________________________________________________
Otkopne komore mogu biti duge

100 – 200 m, a sigurnosni stubovi se
otkopavaju u pojedinačnim probojima širine
8 m, izmedju kojih ostaje pružni stub
dužine do 50 m.
Priprema se izvodi izradom
transportnih hodnika u podini ležišta. Ispod
svakog četvrtog stuba rade se transportni
hodnici iz kojih se na medjusobnom
rastojanju 25 m izradjuju rudne sipke za
gravitaciono spuštanje rude u transportna
sredstva u hodniku.
Obaranje mineralne sirovine se

obično izvodi kratkim minskim bušotinama
u stepenastim otkopima, pri čemu se
bušenje obavlja sa oborene rude (soli, gipsa
i sl.), (slika 192).
Slika 191. Komorno-stubno
otkopavanje primenjeno u rudniku
gipsa, /3/
Slika 192. Način obaranja mineralne sirovine u otkopnim komorama soli ili
gipsa
Na slici 193 prikazana je metoda komorno-stubnog otkopavanja koja je

primenjena u jednom ležištu uljnih škriljaca. Ona se suštinski bitno ne razlikuje od
ostalih metoda, a razlika je samo u primenjenoj opremi za otkopavanje.
U horizontalnom ležištu priprema se izvodi izradom transportnih i
poprečnih spojnih hodnika, kojima se ležište deli na otkopne blokove dužine i širine
150 – 200 m.
210
_____________________________________________________________
Slika 193. Komorno- stubna metoda otkopavanja primenjena u ležištu uljnih

škriljaca: 1- transportni hodnici, 2- sabirni utovarni hodnik, 3- sigurnosni stubovi,
4- poprečna otkopna komora, 5- uzdužna otkopna komora, 6- bočni pripremni
hodnici, 7- utovarna mašina, 8- transporter sa trakom, 9- pretovarni uredjaj, 10-
grabuljasti transporter, 11- buldozer, 12- samohodna bušaća kola
Otkopni frontovi, koje čine otkopna čela u komorama, napreduju popreko u

odnosu na glavne transportne hodnike. Za potrebe transporta škriljca, servisiranje
otkopa i provetravanje izradjuju se tri prečna hodnika, dva bočna i jedan središnji.
Pri otkopavanju se sukcesivno otkopava u pružnim i prečnim otkopnim komorama.
Dobijanje škriljca se vrši bušačko-minerskim radovima. Minirana iskopina se
utovara utovarnom mašinom kontinuiranog dejstva (sa rotirajućim ručicama), a
preko posebnog pretovarnog uredjaja iskopina dodaje na grabuljaste transportere,
kojima se prebacuje na transportnu traku postavljenu u središnjem prečnom
hodniku.
Za provetravanje se vazduh dovodi i odvodi posebnim ventilacionim
hodnikom, pa se preko transportnog hodnika postavlja ventilacioni most. Početni
ulazi u komore su pregradjeni ventilacionim pregradama.
3.2.3.2. Komorno-stubno otkopavanje u nagnutim ležištima
Komorno stubno otkopavanje u nagnutim ležištima se primenjuje u

ležištima sa nagibom 5 - 45o, moćnosti od 2 – 20 m. I u ovom slučaju se kao
osnovni preduslov smatra čvrsta krovina, koja može izdržati veće otvorene prostore.
211
_____________________________________________________________
Kada se radi o komorno-stubnom otkopavanju, ono se principijelno može primeniti

na dva osnovna načina:
- sa rasporedom komora po padu ležišta, kada se uobičajeno koriste skreperi za
utovar rude, i
- sa orjentacijom otkopnih komora po pružanju ležišta za slučaj primene
samohodne opreme.
Ovaj drugi slučaj primene ovih metoda je povoljniji i prevashodno se njemu
poklanja pažnja. Orjentacija otkopnih komora po padu ležišta nije pogodna zbog
većih problema pri otkopavanju dela rude izmedju sigurnosnih stubova, gde je
problematična primena skreperskog utovara. Zato se ovde isključivo govori o
otkopavanju u komorama orjentisanim po pružanju ležišta.
Princip metode otkopavanja prikazan je slikom 194, /80/.
Slika 194. Principijelna konstrukcija metode komorno-stubnog otkopavanja

u nagnutim ležištima: 1- bočni transportni hodnik u koji pada ruda kroz rudna okna,
2- podina ležišta, 3- nagnuto rudno telo, 4- utovarno-transportna mašina na čelu
komore, 5- oborena ruda na čelu komore, 6- bušaća kola, 7- dijagonalni uskop, 8-
noseći stubovi, 9- spojni hodnik do ventilacionog hodnika, 10- zaštitni stub
transportnog i ventilacionog hodnika na horizontima, 11- ventilacioni hodnik, 12-
utovarno-transportna mašina na pražnjenju iznad rudnog okna,13- rudno okno.
Rudno ležište, sa pomenutim opsezima nagiba i moćnosti, priprema se za

otkopavanje izradom smernih transportnih i ventilacionih hodnika, kojima se ležište
deli na pružne stubove širine 100 – 150 m. Toliko obično iznosi kosa dužina
izmedju transportnog i ventilacionog hodnika, koji se nalaze na osnovnim
horizontima sa visinskom razlikom 20 – 30 m, izuzetno i do 40 – 50 m. Pošto se u
ovom slučaju radi o podeli ležišta na horizonte, pomenutu pripremu ležišta za
otkopavanje (u širem smislu reči) treba smatrati razradom. Ukoliko je nagib ležišta
manji, a da bi se izbegla mala visina horizonata, treba ići na veće visine, a da se
pojedini delovi, sukcesivno sa pripremanjem pojedinih blokova, dele na
medjuhorizonte.
212
_____________________________________________________________
Izarada ventilacionog hodnika se vrši samo pri razradi prvog horizonta. Za

sve niže horizonte ulogu ventilacionog hodnika preuzima hodnik koji je za viši
horizont bio transportni.
U okviru dela ležišta obuhvaćenog jednim horizontom, pripremaju se
pojedini otkopni blokovi, bilo od kraja ležišta odstupno ili od sredine nastupno, u
zavisnosti od usvojenog redosleda otkopavanja. Dužina pojedinih blokova je 200 –
250 m, što zavisi od optimalne dužine transporta primenjenim mašinama za
transport rude u otkopima. Pomenuta dužina se smatra graničnom za slučaj primene
utovarno-transportnih mašina. Da bi se obezbedio pristup do pojedinih otkopnih
komora, izmedju transportnog i ventilacionog hodnika se izradjuje dijagonalni ili
”spiralni” pripremni uskop sa lomljenom trasom, iz kojih se počinje formiranje
pojedinih otkopnih komora. Da bi se pojednostavio transport rude, izradjuju se
rudna okna kojima se ruda gravitaciono spušta na nivo horizonta – transportnog
hodnika. Pristup do rudnih okana obezbedjuje se izradom prečnog utovarnog
hodnika, odnosno hodnika u kome se transportna sredstva (obično komopzicije
jamskih vagona) pune ispod šuteva na rudnim oknima.
Iz razloga racionalnosti, izradom pripremnog uskopa izmedju dva susedna
bloka, priprema se za otkopavanje deo ležišta dužine 400 – 500 m, što pojeftinjuje
pripremu, odnosno smanjuje koeficijent pripreme.
Način otkopavanja rude u otkopnim komorama zavisi prevashodno od
moćnosti ležišta. U ležištima moćnosti do 5 - 6 m, bušenje se vrši čeono na slepom
otkopnom čelu, a pri većoj moćnosti ležišta treba raditi hodnik za bušenje iz koga se
buše duboke minske bušotine sa radijalnim (lepeznim) rasporedom. Minirana ruda
se, posle provetravanja komore, utovara utovarno-transportnom mašinom i prevozi
do rudnog okna.
Slika 195. Otkopavanje delova u sigurnosnom stubu prečnim otkopavanjem iz

otkopne komore
Paralelno sa napredovanjem čela komora, otkopavanje se vrši i u prečnim

probojima u sigurnosnim stubovima, što se najjednostavnije izvodi iz gornje komore
izradom poprečnog proboja iz koga se buše minske bušotine za obaranje rude. Ako
213
_____________________________________________________________
je nagib ležišta manji, otkopavanje u stubu se vrši iz komore bušenjem i miniranjem

po celoj površini prečnog otkopa, (slika 195).
Otkopavanjem delova stuba formiraju se noseći stubovi prema projektom
utvrdjenim dimenzijama. Deo rude u stubu ispod nivoa poda komore, kasnije se
miniranjem bušotina izbušenim naniže, odbacuje u donju komoru.
Otkopavanje u jednom bloku može se vršiti istovremeno u više komora i
proboja u stubovima, čime se postiže veća koncentracija otkopa i velika
proizvodnost otkopa, uslovljena kapacitetima primenjenih mašina. Okolnost da se
nakon otkopavanja ne vrši sanacija otkopnog porostora, čini ovaj način otkopavanja
utoliko efikasnijim i racionalnijim, a to obezbedjuje i dobijanje rude sa niskim
troškovima.
U slučaju kada je odredjeno da se otkopavanje može obavljati u komorama
veće širine, a pri moćnosti ležišta manjoj od 5 – 6 m, problematično je izvoditi
utovar rude, koja je oborena na pod otkopa. U tom slučaju se problem lako rešava
primenom načina otkopavanja prikazanog na slici 196, /24/. Kao što je na slici
prikazano u komorama se otkopavanje obavlja sa dva nivoa (izuzetno i tri), pri čemu
se na svakom nivou, širine 6 – 10 m, otkopava na posebnim čelima bušenjem
minskih bušotina upravno na čelo, miniranjem i utovarom i odvozom rude do
dijagonalnog pripremnog uskopa, kojim se eventualno ruda svozi na transportni
horizont, ili se ruda gravitaciono spušta rudnim oknima.
Slika 196. Otkopavanje nagnutog ležišta manje moćnosti dobijanjem rude

na dva posebna čela
Medjusobni položaji čela otkopa su takvi da ona nemaju isti poprečni

presek, pa je za svako čelo potrebno predvideti poseban raspored minskih bušotina.
Gornja čela u komorama (označena neparnim brojevima) prednjače ispred donjih
čela, pa je miniranje u donjim čelima olakšano postojanjem još jedne slobodne
površine.
214
_____________________________________________________________
Kapaciteti otkopa zavise od broja čela u istovremenom radu i kapaciteta

primenjenih mašina za utovar i odvoz rude. Provetravanje komora je protočnom
vazdušnom strujom.
Otkopavanje u ležištima veće moćnosti može se vršiti nekim od već

pomenutih rešenja: da se obaranje rude vrši u dva ili tri pojasa ili da se ruda obara
dubokim minskim bušotinama izbušenim iz hodnika za bušenje, (slika 198). Jedna
od varijanti komorno-stubnog otkopavanja, kojom se otkopava moćnije ležište,
prikazana je na slici 197, /29/. Kako je na slici prikazano, otkopni blokovi se
pripremaju izradom pripremnih uskopa sa lomljenom trasom, kojim se povezuju
donji transportni i gornji ventilacioni hodnik. Na mestima lomljenja trase uskopa
izradjuju se rudna okna za spuštanje rude u prečni utovarni hodnik na nivou
horizonta. Iz uskopa se otvaraju pojedine komore počevši od najviše i sukcesivno sa
otkopavanjem u komorama, vrši otkopavanje i delova sigurnosnih stubova, tako da
ostaju noseći stubovi kvadratnog poprečnog preseka sa prethodno odredjenim
dimenzijama. Na slici je prikazano da se otkopavanje u komorama vrši u dva pojasa,
pri čemu se u gornji otkopni pojas ulazi iz gornje komore. Iz tog prostora se kasnije
buše minske bušotine za obaranje rude u donjem pojasu.
Kako je na slici naznačeno, otkopne komore su relativno male širine, koja
iznosi 10 m, što bušenje u komori čini jednostavnijim. U slučaju kada je širina
komore veća, bušenje se može izvoditi i iz hodnika za bušenje (ako je veća visina
komore). Na slici 198 prikazano je nekoliko mogućih rešenja otkopavanja rude u
komorama, tačnije nekoliko rešenja bušenja minskih bušotina.
215
_____________________________________________________________
Slika 198. Šeme bušenja minskih bušotina u otkopnim komorama prve faze
otkopavanja: a), b) – bušenje sa gornje strane komore, c) bušenje iz podseka po
sredini komore, d) bušenje dubokih bušotina iz hodnika za bušenje
Neka od prikazanih rešenja ušla su u predlog metode otkopavanja ležišta

fosforitskog peščara «Lisina» kod Bosilegrada. U ležištu se moćnost sloja menja od
4 – 20 m, a nagib prosečno iznosi 22 o. Konstrukcija metode otkopavanja mora biti
prilagodjena konkretnoj moćnosti, a za prosečnu moćnost sloja od 12 m, predloženo
rešenje metode otkopavanja prikazano je na slici 199.
Metoda sadrži rešenja prikazana kod prethodnih metoda otkopavanja. Čvrste
stene u krovini ležišta, koja je predstavljena delom fosforitskog peščara sa nižim
sadržajem korisne mineralne sirovine, omogućile su da se odredi širina komora 12
m, a širina stubova će biti promenljiva sa porastom dubine ležišta i kreće se od 6 –
10 m. Usvojeno je otkopavanje u blokovima dužine 200 m, pri čemu se centralno
postavljenim pripremnim uskopom omogućava priprema dva otkopna bloka jednim
uskopom. Na detalju «a» prikazan je način obaranja rude u komori, a detalj «b»
prikazuje otkopavanje u stubovima.
Priprema se obavlja u otkopnim blokovima dužine po pružanju 2 x 200 m, a
po padu 150 m.
Po padu su blokovi ograničeni transportnim i ventilacionim hodnikom izradjenim sa
visinskom razlikom od 50 m, koliko iznosi usvojena visina horizonta, (slika 200).
Na sredini izmedju dva bloka izradjuje se pripremni uskop sa lomljenom trasom, do
koga se sa nivoa horizonta izradjuju rudna okna koja se rade iz prečnog utovarnog
hodnika.
216
_____________________________________________________________
a)
b)
Slika 199. Predlog metode komorno-stubnog otkopavanja za ležište

fosforitskog peščara «Lisina» kod Bosilegrada
Ruda se obara dubokim minskim bušotinama, bušenim iz hodnika za

bušenje. Za utovar rude predvidjena je primena utovarno-transportnih mašina sa
zapreminom kašike 4 m3, čijim se kapacitetom obezbedjuje proizvodnja od 400 –
500 t/smenu, odnosno do 0,5 Mt/god., tako da se sa dva otkopna bloka može
obezbediti godišnja proizvodnja i preko 1,0 Mt/godinu.
Način otkopavanja rude u otkopnim komorama zavisiće od moćnosti ležišta,
pa je potrebno da se za svaku konkretnu situaciju predvidi šema bušenja minskih
bušotina. Na slikama 201 i 202 prikazani su predlozi rešenja za bušenje minskih
bušotina u slučaju kada je moćnost ležišta 6 – 10 m, znači ispod one prikazane na
slici 199.
217
_____________________________________________________________
Slika 200. Priprema otkopnih blokova u ležištu fosforitskog peščara «Lisina»
U slučaju, takodje, da se može otkopavati u komorama veće širine (u delu

ležišta bliže površini), prikazana šema bušenja predvidja bušenje iz dva hodnika za
bušenje, koji se izradjuju približno u sredini i na dnu otkopne komore. Na taj način
se olakšava i utovar minirane rude, jer gornje čelo može da prednjači za 5 – 10 m i
da se sa tog nivoa vrši utovar rude.
Slika 201. Šema bušenja minskih bušotina u ležištu moćnosti do 10 m
U ovom slučaju nije neophodna izrada hodnika za bušenje, a njegova izrada

bi bila korisna sa stanovišta sigurnog prilaza otkopnom čelu i kao slobodan prostor
za lakše dejstvo eksplozivnih punjenja u bušotinama.
218
_____________________________________________________________
Slika 202. Način otkopavanja u komorama visine do 6 m u kojima se

minske bušotine buše upravno na čelo bušaćim kolima
3.2.3.3. Komorno stubno otkopavanje moćnih ležišta u horizontalnim

pojasima odozgo naniže i otvorenim otkopnim prostorom
Ova metoda otkopavanja omogućava jednostavniji način otkopavanja, jer se

izbegava nepovoljna situacija sa utovarom rude, koja postoji na kosini otkopa – po
podu komore. Primenjuje se u ležištima veće moćnosti, sa srednjim ili većim padom,
a osnovni je preduslov da krovinske stene imaju dovoljnu čvrstoću da sigurno
održavaju prazan otkopni prostor, koji nekad može biti velike visine. Zato je
poželjno da se krovina otkopa, i ako je dovoljno čvrsta, osigurava ankerisanjem sa
postavljanjem mreže, što se lako postiže sa nivoa poda otkopa, koji stalno prati
kosinu krova, odnosno krovine.
Ovakva metoda se u praksi retko sreće, a jedna specifična varijanta
primenjivana je u rudniku «Rudnik», (slika 203). Rudna tela se javljaju u vidu
rudnih cevi ili stubova, što znači da su ograničenog prostiranja, približno su ovalnog
preseka u horizontalnoj ravni, a nagib im je od 45 o – 60o. Krovinske stene su čvrste
što omogućava otkopavanje sa otvorenim otkopima.
Otkopavanje se obavlja u horizontalnim pojasima odozgo naniže. Pri vrhu
rudnog tela izradjuje se pristupni hodnik, koji ima i ulogu ventilacionog hodnika. Iz
njega se na tom nivou ulazi u rudno telo i vrši podsecanje po celoj površini osim u
delovima rudnog tela koji su predvidjeni da budu sigurnosni stubovi. Ukoliko se
rudno telo javlja i iznad nivoa podseka, prvo se obaranjem u jednom ili više pojasa
(sa oborene rude) izvrši otkopavanje «kape» rudnog tela, a potom nastavlja sa
otkopavanjem naniže. Prethodno se sa nižeg horizonta izradi rudno okno za
spuštanje rude u transportni hodnik, koji se locira tako da se rudno okno po celoj
visini nalazi u rudnom telu.
Otkopavanje uvek počinje od rudnog okna. Prvo se izbuše 2 – 3 reda
minskih bušotina koncentrično oko okna, a miniranjem se skoro sva ruda odbaci u
okno. Potom se na sličan način izvrši naredno miniranje i po miniranoj rudi omogući
219
_____________________________________________________________
spuštanje pneumatske utovarno-transportne mašine (Cavo-310) na donji nivo

otkopnog pojasa. Nadalje se nastavlja sa obaranjem rude horizontalnim minskim
bušotinama, koje se buše ručnim bušaćim čekićima sa potpornom nogom ili bušaćim
kolima sa jednom hidrauličnom granom. Minirana ruda se utovara i prevozi do
rudnog okna, kroz koje gravitaciono pada na niži horizont.
Slika 203. Metoda otkopavanja u horizontalnim pojasima odozgo naniže sa

otvorenim otkopom, primenjena u rudniku «Rudnik»
Za obezbedjenje pristupa na nivoe otkopnih pojasa, iz ventilacionog hodnika

se počinje sa izradom pripremnog niskopa, koji se radi spiralno oko rudnog tela, a na
svaka 3 m, kolika je visina otkopnog pojasa, prečnim probojem se ulazi u otkopni
prostor. Sa nivoa otkopavanja vrši se osiguranje krova otkopa, odnosno krovine
rudnog tela, a u slučaju pojave pukotina u stubovima, njihovo osiguranje se izvodi
postavljanjem čeličnih traka, koje se učvršćuju s najmanje dva ankera.
Provetravanje otkopa se vrši protočnom vetrenom strujom, pri čemu otkopni
prostor ima najmanje dva pristupa za prolaz vazduha: iz veze sa pripremnim
niskopom i iz ulaza na nivou prvobitnog podsecanja rudnog tela.
Otkopavanje u horizontalnim pojasima odozgo naniže može se primeniti i u
ležištima slojevitog načina pojavljivanja, pri većoj moćnosti rudnog tela. Nagib
ležišta može biti blag do srednji, a moćnost ležišta je povoljnija ako je preko 10 m.
Ovakvi se uslovi javljaju i u pomenutom ležištu «Lisina», pa je za njega predložena
i jedna ovakva varijanta metode otkopavanja, koja je prikazana na slici 204, (predlog
autora).
Priprema ležišta za otkopavanje se izvodi u otkopnim blokovima dužine po
pružanju ležišta 200 – 250 m. Na sredini izmedju dva otkopna bloka izradjuje se
pripremni uskop, o čemu je bilo govora u prethodnoj tačci, (v. sl. 199, 200). Iz
uskopa se ulazi na pojedine nivoe otkopavanja sukcesivno sa spuštanjem
otkopavanja naniže.
Otkopavanje počinje na nivou gornjeg horizonta, odnosno ventilacionog
hodnika. Iz njega se ulazi u prostor za otkopavanje, pošto se do hodnika ostavi
220
_____________________________________________________________
zaštitni stub širine 4 – 5 m. Po celoj površini horizontalnog preseka u otkopnom

bloku vrši se podsecanje, a paralelno i obaranje rude iznad nivoa podseka, jer se deo
ležišta javlja iznad nivoa podsecanja. Podsecanje se može vršiti i sa gomile oborene
rude, ili da se otkopava u 2 – 3 stepenice, zavisno od moćnosti rudnog tela. Kada se
u potpunosti završi otkopavanje dela rudnog tela iznad nivoa podsecanja (na slici
naznačeno kao I faza otkopavanja), pristupa se otkopavanju prvog otkopnog pojasa
ispod nivoa podsecanja. Najjednostavnije je da se sa otkopavanjem počne iz
pripremnog uskopa i da se otkop postepeno proširi na celoj širini otkopnog pojasa,
znači od krovine do podine ležišta. Otkopna radilišta imaju karakter etaže na
površinskom kopu, samo se ovde radi o malim visinama etaže od 3 – 5 m. U
zavisnosti od toga bušenje na čelu otkopnog pojasa (etaže) može se vršiti bušaćim
kolima, pri bušenju horizontalnih minskih bušotina, ili primenom bušilice za bušenje
naniže slično onim na površinskim kopovima, kada se buše vertikalne ili delimično
zakošene minske bušotine (70o – 80o).
Kao što je na horizontalnom preseku otkopnog bloka prikazano,
otkopavanje se vrši na većem broju čela; osnovno je u medjuprostoru izmedju
redova sigurnosnih stubova, ostala su za bočno otkopavanje izmedju stubova i pored
krovine i podine. To omogućava bolje iskorišćenje mašina za bušenje, ali i za utovar
i odvoz rude.
Sa nivoa otkopnog pojasa moguće je osiguranje krovine koja čini krov
otkopa, što je neophodno zbog velike visine otkopnog prostora. Osiguranje se vrši
ankerisanjem i postavljanjem mreže.
Utovar rude se vrši utovarno-transportnom mašinom, kojom se ruda odvozi
do rudnog okna pored pripremnog uskopa. Kroz rudno okno ruda pada na nivo
horizonta gde se istače u transportna sredstva – jamske vagone ili kamione.
Provetravanje otkopa se vrši protočnom vetrenom strujom, koja ulazi iz
pripremnog uskopa, kreće se kroz otvoreni otkopni prostor i izlazi kroz proboj u
ventilacioni hodnik na gornjem horizontu. Provetravanje može biti problematično
zbog velikog otvorenog prostora kada je brzina strujanja vazduha mala. Za
postizanje bolje cirkulacije vazduha treba koristiti separatne ventilatore, koji se
mogu pomerati po otkopu sa napredovanjem otkopnih čela.
Prikazanim načinom otkopavanja moguće je postići veliku proizvodnost
otkopa, koja se, i pri korišćenju jedne utovarno transportne mašine (sa zapreminom
kašike 5 – 6 m3), kreće u granicama preko 500 t/smeni.
221
_____________________________________________________________
Slika 204. Predlog metode otkopavanja u horizontalnim pojasima odozgo

naniže za ležište fosforitskog peščara «Lisina»
222
_____________________________________________________________
Pri otkopavanju manjih rudnih tela postoji mogućnost otkopavanja na način

sličan prikazanom na slici 203, ali bez ostavljanja sigurnosnih stubova. To je
moguće, pre svega, u rudnim telima sa strmim zaleganjem, gde površina krova
rudnog tela nije velika. Medjutim, sigurnost otkopavanja u otkopnom prostoru čija
se visina stalno povećava, moguća je samo pri dobrom podgradjivanju krovine
rudnog tela. Takav način predložen je projektom otkopavanja rudnog tela «T» u
borskoj jami. Ono zaleže na relativno velikoj dubini, u horizontalnom preseku je
ovalnog oblika, sa površinom do 2.000 m2. Predlogom načina otkopavanja
predvidjeno je da se celokupna površina na gornjoj strani i po obodu rudnog tela
podgradi dugačkim užadnim ankerima, dužine do 15 m, izmedju kojih se ugradjuju i
čelični ankeri dužine 9 m, kako je to prikazano na slici 205.
a) b)
Slika 205. Predlog načina otkopavanja rudnog tela «T» u borskoj

jami: a) izgled rudnog tela u uzdužnom vertikalnom preseku, b) predlog
redosleda otkopavanja i osiguranja krova i bokova rudnog tela ugradnjom
dugačkih ankera
U cilju primene usvojenog načina otkopavanja, predložena je i priprema

rudnog tela u okviru koje najznačajniju funkciju ima «spiralni» servisni
uskop, koji se izradjuje u samom rudnom telu, (slika 206). Iz servisnog
uskopa se počinje sa otkopavanjem u svakom otkopnom pojasu visine do 5 m
i to redosledom odozgo naniže. Rudno telo je ventilacionim niskopom
povezano sa XV i XIII horizontom borske jame, a sa osnovnim transportnim
horizontom na K. -155 m servisnim uskopom i prolazno-ventilacionim
oknom PVO-147/-95, (v. sl. 206).
Sa otkopavanjem se počinje sa vrha rudnog tela na K. -95 m. Na tom
nivou se rudno telo podseca i ugradnjom dugačkih ankera izvrši osiguranje
krova buduće otkopne komore.
223
_____________________________________________________________
Slika 206. Osnovne pripremne prostorije: ventilacioni niskop VN-48/-95,

prolazno-ventilaciono okno PVO -147/-95, servisni uskop SU-148/-95 i rudno okno
RO-148/-95
Naniže se vrši otkopavanje u horizontalnim pojasima visine 5 m,

otkopavanjem rude miniranjem horizontalnih ili vertikalnih minskim
bušotinama, kako je prikazano na slici 207.
Slika 207. Princip otkopavanja

rudnog tela «T» u horizontalnim
pojasima odozgo naniže.
U svakom otkopnom pojasu se

prvo uspostavlja veza sa rudnim
oknom, potom se otkopava po
obodu rudnog tela u cilju
formiranja prostora za ugradnju
dugačkih ankera, i najzad
otkopava preostala ruda u pojasu.
Ruda dobijena miniranjem
utovara se utovarno-transportnom
mašinom i prevozi do rudnog
okna, kojim se spušta na
transportni nivo.
224
_____________________________________________________________
Provetravanje se vrši protočnom vazdušnom strujom, koja dolazi servisnim

uskopom, a iz komore izlazi na gornjem kraju kroz spojni hodnik do ventilacionog
niskopa VN-48/-95.
Usvojeni način podgradjivanja usloviće vrlo visoke troškove, a opravdanje
za takav način rada nalazi se u visokom iskorišćenju rude u rudnom telu, koja je vrlo
bogata i sadrži preko 5 - 7 % metala.
3.2.4. Komorno otkopavanje u rudnim ležištima sa strmim zaleganjem
Druga značajna grupa metoda otkopavanja u otvorenim otkopima su metode

komornog otkopavanja, koje se primenjuju u strmim ležištima. Ove se metode u
ruskoj literaturi svrstavaju u komorne metode, nekad u metode podetažnih hodnika,
a u zapadnoj su to metode «Sublevel Stoping Sistem». U našoj literaturi se, takodje,
ove metode svrstavaju u grupu metoda podetažnog otkopavanja sa otvorenim
otkopima, budući da se u većoj meri metode podetažnog otkopavanja primenjuju sa
zarušavanjem rude (metode podetažnog zarušavanja).
Medjutim, neophodno je da se ova grupa metoda otkopavanja, koje se
primenjuju u strmim ležištima različite moćnosti, detaljnije klasifikuje, kako bi se
preciznije definisali načini otkopavanja. S obzirom na različite mogućnosti, ove
metode se mogu razvrstati u sledeće podgrupe:
- metode podetažnog otkopavanja sa otvorenim otkopima,
- metode etažnog obaranja rude u otvorenim otkopima,
- metode otkopavanja u komorama sa obaranjem rude u horizontalnim
pojasima, u kojima se mogu svrstati dve vrste ovih metoda:
- metode sa obaranjem rude horizontalnim minskim bušotinama, i
- metode sa obaranjem rude primenom metode VCR miniranja.
Ove metode otkopavanja su relativno dobro obradjene u dosadašnjim
udžbenicima autora prof. B Gluščevića, pa i u starijem udžbeniku prof. B. Petrovića,
medjutim, potrebno je dati neka od savremenijih rešenja, budući da su obradjene
metode u pomenutim udžbenicima zasnovane na primeni skreperskog utovara rude i
odgovarajućoj pripremi dna bloka.
3.2.4.1. Priprema dna otkopnih blokova
Za primenu ovih metoda otkopavanja, osim izrade hodnika za bušenje

minskih bušotina, karakteristična je i specifična priprema dna bloka, koja može biti
vrlo raznovrsna, zavisno od moćnosti ležišta, načina izrade prostorija u dnu bloka i
primenjenih sredstava za utovar rude.
S obzirom na vrstu prostorija za istakanje rude u dnu bloka, priprema može
biti:
- sa ravnim dnom bloka,
- sa rudnim levcima,
- sa tranšejnim podsecanjem,
- sa ispusnim zvonima.
Ovaj poslednji način karakterističan je za primenu metoda blokovskog
samoobrušavanja, pa će o njemu biti govora u poglavlju koje obradjuje ove metode.
225
_____________________________________________________________
Sa stanovišta primenjenog načina utovara rude, priprema dna bloka može

biti:
- sa neposrednim istakanjem rude u transportna sredstva,
- sa primenom hodnika rešetki,
- sa primenom skreperskog utovara rude,
- sa primenom utovarnih ili utovarno-transportnih mašina,
- sa primenom vibracionih dodavača ili uredjaja sa klatećim mehanizmom,
- sa primenom konvejera – različitih konstrukcija čeličnih transportera
(grabuljastih, vibracionih, specijalnih transportnih traka i dr.).
Većina navedenih konstrukcija dna bloka kako sa stanovišta vrsta prostorija u

dnu bloka, tako i sa stanovišta primenjenog načina utovara rude, našla je primenu i
u oblasti primene metoda podetažnog ili etažnog otkopavanja sa otvorenim
otkopima.
1. Pripreme dna bloka u zavisnosti od vrsta prostorija za istakanje rude
Napred su nabrojani tipovi pripreme sa stanovišta konstrukcije dna bloka,

od kojih su mnoge neposredno zavisne i od načina utovara rude.
Priprema sa ravnim dnom bloka prikazana je na slici 203. Kod komornih
metoda otkopavanja, koje se primenjuju u horizontalnim ležištima, ovakav način
pripreme je uobičajen. Ruda oborena u komori utovara se utovarno-transportnom
mašinom, pri čemu je neophodno da se ulaz mašine u otvoreni otkopni prostor
obezbedi sa daljinskim upravljanjem, znači bez prisustva radnika na mašini. Kada se
radi o vertikalnim otkopnim komorama, priprema sa ravnim dnom se redje
primenjuje. Takva konstrukcija otkopa prikazana je ranije na slici 178. U
prikazanom slučaju utovarna ili utovarno-transportna mašina ulazi u otkop iz
hodnika izradjenog po sredini komore, za razliku od prikazane situacije na slici 208-
b gde se utovarna mašina nalazi u bočnoj utovarnoj komori – utovarnoj niši.
a) b)
Slika 208. Priprema blokova sa ravnim dnom: a) u horizontalnom ležištu,

b) u ležištu strmog zaleganja (otkopavanje u komorama)
Priprema sa ravnim dnom bloka je najjednostavnija, kako sa stanovišta

konstrukcije dna bloka tako i sa stanovišta obima pripreme. Medjutim, kod metoda
226
_____________________________________________________________
podetažnog ili etažnog otkopavanja sa otvorenim otkopima u većoj meri se

primenjuju konstrukcije dna sa rudnim levcima ili tranšejama.
Priprema dna sa rudnim levcima. Priprema dna sa levcima je imala vrlo

veliku primenu u prvoj polovini prošlog veka, i primenjivana je kod većeg broja
metoda otkopavanja: podetažno otkopavanje sa otvorenim otkopima, otkopavanje sa
magaziniranjem rude, blokovsko otkopavanje sa zarušavanjem rude, kombinovano
otkopavanje). U najvećoj meri primenjivana je sa upotrebom skreperskog utovara
rude. Kao što se na slici 209 vidi, /3/, priprema dna se sastoji od izrade utovarnog
hodnika (hodnik rešetki ili skreperski hodnik), iz koga se izradjuju jednostrana ili
dvostrana kratka okna, koja se u gornjem delu levkasto proširuju. Ovo proširenje se
obično izvodi iz podseka iznad rudnih levaka ili miniranjem konusno izbušenih
minskih bušotina iz rudnih okana (sipki). To znači da se priprema dna bloka, u
ovom, a i u drugim slučajevima, sastoji od izrade utovarnih hodnika, izrade
prostorija za istakanje rude (u ovom slučaju rudnih levaka) i podsecanja bloka iznad
rudnih levaka. Ona, prema tome, obuhvata izradu većeg broja jamskih prostorija:
utovarnih hodnika, rudnih sipki, njihovog proširenja u levkove, izrade hodnika
podsecanja i podsecanja bloka) i po svojoj dužini obično čini 30 – 50 % ukupne
pripreme u bloku.
Slika 209. Priprema dna bloka sa rudnim levcima: 1- utovarni hodnik,

2- levak, 3- sipka i niša – spoj levka sa utovarnim hodnikom
Priprema dna bloka sa rudnim levcima može se obavljati na različite načine:
227
_____________________________________________________________
- izradom jednostranih levaka,

- izradom dvostranih levaka izradjenih jedan naspram drugog,
- priprema dvostranim levcima izradjenim u smaknutom položaju (na drugoj
strani su levci pomereni za polovinu medjusobnog rastojanja),
- priprema dna sa levcima okruglog oblika (najčešći slučaj), ili
- priprema dna sa levcima kvadratnog preseka (oblika prevrnute zarubljene
piramide).
Navedene mogućnosti slikovito su prikazane na slici 210. Kao što je prikazano
dimenzije (otvor) levaka i njihova medjusobna rastojanja su najčešće 6 – 8 m, mada
se kod savremenijih metoda ide na nešto veće dimenzije (10 – 12 m), ali se pripreme
dna sa rudnim levcima sve manje primenjuju.
Slika 210. Mogući oblici i raspored rudnih levaka : a) jednostrani raspored –

rudni levci kvadratnog preseka, b) dvostrani «šah-mat» raspored, c) dvostrani parni
raspored rudnih levaka (rudni levci okruglog preseka – oblika prevrnute zarubljene
kupe)
Pripreme dna sa tranšejama (tranšejnim podsecanjem). Kod savremenih

metoda otkopavanja sve više se primenjuje priprema dna sa tranšejama, pri čemu se
228
_____________________________________________________________
ovde koristi originalan naziv preuzet iz ruske literature, budući da i u našoj

terminologiji tranšeja označava rov, šanac ili jarak (izraz iz Francuskog jezika).
Ovaj način pripreme dna bloka je neuporedivo jednostavniji i efikasniji sa
stanovišta racionalizacije pripreme (v. sl. 211).
Priprema dna bloka sa tranšejama je pogodna i zbog toga što se izradom
tranšeje ujedno vrši i podsecanje bloka obično bušenjem i miniranjem dubljih
minskih bušotina sa lepeznim rasporedom, kako je na slici 211-a prikazano. Prostor
tranšeje ima oblik prevrnute horizontalne trostrane prizme. Nagib bočnih stranica
treba da bude najmanje 50 o – 60o, da bi se obezbedilo efikasnije klizanje rude u dno
tranšeje gde se nalaze otvori za istakanje rude. U slučaju kada je utovarni nivo ispod
nivoa tranšejnih hodnika, otvori za istakanje rude su u dnu tranšejnog hodnika, a u
slučaju kada su utovarni i tranšejni hodnici u istom nivou, ispusni otvori su u boku
tranšejnog hodnika (detalj «a» na slici 211).
Podsecanje bloka se može vršiti sa jednom ili dvema tranšejama. Češći je
slučaj da se podsecanje vrši jednom tranšejom, kada je njena širina 10 – 12 m,
izuzetno i 15 – 20 m, odnosno onolika, kolika je širina otkopnog bloka.
a) b)
Slika 211 Priprema dna bloka sa tranšejama: a) hodnici podsecanja i

utovara su na jednom nivou – utovar utovarnim mašinama; b) hodnici podsecanja
su na višem nivou u odnosu na utovarne hodnike (istakanje rude neposredno u
transportna sredstva ili posredstvom vibrododavača)
Podsecanje sa ispusnim zvonima. Ovaj vid podsecanja podrazumeva

istakanje rude kroz odvojene ispusne otvore većih dimenzija, koji svojim oblikom
odgovaraju prevrnutim zarubljenim piramidama sa pravougaonom osnovom, (slika
212). Izradjuju se izmedju dva paralelna hodnika, koji se rade na medjusobnom
rastojanju do 30 m, pri čemu je rastojanje ispusnih zvona u redu 16 m, (v. sl. 213).
Svako ispusno zvono ima pristup sa obe strane, tako da se i utovar rude vrši sa obe
strane ispusnog zvona. Medjutim, ispusna zvona se medjusobno ne dodiruju, tako da
na grebenima izmedju njih ostaje neistočena ruda. Njena količina, medjutim, je
zanemarljivo mala u odnosu na količinu rude koja se istače iz jednog zvona. Ovi
načini pripreme dna blokova primenjuju se kod savremenih varijanti metoda
blokovskog otkopavanja sa samoobrušavanjem rude (Block Caving), pa će o ovom
načinu pripreme biti još govora u okviru opisa ovih metoda otkopavanja.
229
_____________________________________________________________
Slika 212. Priprema dna bloka za istakanje rude kroz ispusna zvona (Draw Bell)
230
_____________________________________________________________
Slika 213. Raspored utovarnih hodnika pri pripremi dna otkopnih blokova
za istakanje rude kroz ispusna zvona
2. Priprema dna blokova u zavisnosti od načina istakanja rude
Kao što je napred napomenuto, dna blokova, sa opisanim konstrukcionim

rešenjima, razlikuju se i s obzirom na to na koji se način vrši utovar rude. U
zavisnosti od toga, dna bloka mogu biti:
- sa neposrednim istakanjem rude u transportna sredstva,
- sa primenom hodnika rešetki,
- sa primenom skreperskog utovara rude,
- sa primenom utovarnih ili utovarno-transportnih mašina,
- sa primenom vibracionih dodavača ili uredjaja sa klatećim mehanizmom,
- sa primenom konvejera – različitih konstrukcija čeličnih transportera
(grabuljastih, vibracionih, specijalnih transportnih traka i dr.).
Dna bloka sa neposrednim istakanjem rude u transportna sredstva. Ova

dna bloka se primenjuju pri eksploataciji žičnih ili drugih manjih rudnih tela koja
se eksploatišu metodama otkopavanja sa otvorenim otkopima ili sa
magaziniranjem rude. U dnu bloka se izradjuju rudni levci, koji su, zbog male
moćnosti ležišta, pravougaonog preseka, a iz rudnog levka se ruda kroz izradjene
ispusne otvore – šuteve, neposredno istače u jamske vagone kojima se dalje
transportuje ruda. Na slici 214 prikazani su principijelna konstrukcija rudnog
levka i način istakanja rude u vagone za dalji transport.
Primena ovog načina istakanja rude je problematična zbog česte pojave
zaglava krupnih komada rude u šutu. Nekad se propuštanje takvih komada ne
može izvršiti bez prethodnog usitnjavanja, što se obično vrši miniranjem sa
manjom količinom eksploziva. Proces otklanjanja zaglava uslovljava zastoj na
231
_____________________________________________________________
istakanju ne samo na zaglavljenom levku već i na ostalim. Miniranje može usloviti

oštećenje šuta pa se mora vršiti popravka. Zbog ovih pojava neophodno je da se
ruda na otkopu obara sa što boljim usitnjavanjem, pa i da se posle miniranja ručno
usitne svi dostupni krupni komadi u otkopu.
Zbog navedenih problema, primena dna bloka sa direktnim istakanjem rude
izbegava se kad god je to moguće. Ona se ipak često primenjuje u praksi pri
otkopavanju tankih ležišta u jamama sa malim kapacitetom otkopavanja, a
pogodna je zbog svoje jednostavnosti.
a) b)
Slika 214. Dno bloka sa direktnim istakanjem rude u jamske vagone: a)

situacija pripreme: 1- levak, 2- rudna sipka, 3- šut za točenje rude, 4- jamski
vagon; b) konstrukcija šuta od drvene gradje sa ručnim manipulisanjem pri
istakanju rude
Priprema dna bloka sa hodnicima rešetki. Priprema dna blokova sa

hodnicima rešetki karakteriše se izradom hodnika za usitnjavanje negabaritnih
komada rude, koji izlaze iz rudnih sipki dna bloka sa rudnim levcima. U podu
hodnika postavljene su čelične rešetke sa otvorima 0,4 – 0,6 m, na kojima se
usitnjavaju svi krupni komadi, koji ne mogu da prodju kroz otvore na rešetki.
Usitnjavanje rude se vrši najčešće ručno, tako što radnici na rešetkama velikim
čekićima razbijaju negabaritne komade. Olakšanje ovog posla se može postići tako
što se nad rešetkom postavlja pneumatski ili hidraulički uredjaj za razbijanje krupnih
blokova rude. Izuzetno se usitnjavanje većih komada čvrste rude može vršiti i
sekundarnim miniranjem. Ono je nepovoljno zbog prekida radova na točenju rude za
vreme postavljanja sekundarnih mina i posle miniranja dok se hodnik provetrava
radi odvodjenja gasova miniranja.
Na slici 215 prikazana je jedna konstrukcija dna bloka sa hodnikom rešetki.
U konkretnom slučaju se radi o otkopavanju tanjeg rudnog ležišta u kome su
otkopne komore razvrstane po pružanju. Dno bloka je sa rudnim levcima, a
232
_____________________________________________________________
specifičnost ove konstrukcije je u tome što ruda iz dva susedna leka pada u
zajedničku komoru za usitnjavanje rude gde se nalazi rešetka za propuštanje sitnije
rude. Komore za usitnjavanje rude se nalaze u boku hodnika rešetki i u njih se
pristupa kroz kratke bočne ulaze. U podu komore se nalazi rudna sipka kroz koju
ruda pada u transportni hodnik na nivou horizonta. Nad svakom rudnom sipkom
postavljena je čelična rešetka na kojoj se usitnjavaju negabaritni komadi rude.
Prednost ove pripreme je u tome što se komora za usitnjavanje i rudna sipka
do transportnog hodnika izradjuju za dva zajednička levka, čime se smanjuje njihov
broj.
Priprema dna bloka sa hodnicima rešetki imala je naročito veliku primenu
kod metoda blokovskog samoobrušavanja rude, gde se rudni levci rasporedjuju
simetrično u odnosu na hodnik rešetki, tako da se i u tom slučaju ruda iz dva levka
ispušta na jednu rešetku. U tom slučaju je rešetka u podu hodnika rešetki pa se ne
izradjuju posebne komore za usitnjavanje rude. Osnovni načini pripreme dna sa
hodnicima rešetki prikazani su na slici 216, /2/, a na slici 217 prikazani su detalji
jedne konstrukcije i procesa usitnjavanja rude na rešetki.
Slika 215. Konstrukcija dna bloka sa hodnikom rešetki: 1- transportni

hodnik, 2- hodnik rešetki, 3- komora drobljenja, 4- ulaz u komoru, 5- rudna sipka
izmedju komore za drobljenje i transportnog hodnika, 6- rešetka, 7- rudne sipke
izmedju levaka i komore drobljenja, 8- rudni levak
233
_____________________________________________________________
Slika 216. Tri karakteristične konstrukcije dna blokova sa hodnicima

rešetki: a) sa jednostranim rudnim levcima, b) sa dvostranim naspramnim rudnim
levcima, c) sa dvostranim levcima pomerenim za polovinu medjusobnog rastojanja
(«šah-mat» poredak).
a)
Slika 217. Dna bloka sa
hodnicima rešetki: a) sa
dvostranim levcima u «šah-mat»
poretku, b) sa dvostranim
levcima izradjenim jedan
naspram drugog (prikaz procesa
usitnjavanja)
b)
Priprema dna blokova sa
hodnicima rešetki ima veći obim
pripremnih radova, ali je najveći
nedostatak u tome, što je
potrebno angažovanje radnika za
neposredno usitnjavanje, pogoto-
vo kada se primenjuje ručno
usitnjavanje teškim čekićima.
Čak i u slučaju primene meha-
ničkih uredjaja za razbijanje
negabaritnih komada, prisustvo
radnika u hodniku je neophodno.
234
_____________________________________________________________
Zbog veće zaprašenosti ove prostorije, uslovi rada se teški i nezdravi. Zbog
toga se ovaj način pripreme dna blokova u savremenim rudnicima izbegava, pa se
primenjuju druge mogućnosti sa primenom mehanizovanog utovara rude.
Priprema dna blokova sa hodnicima rešetki bila je vrlo često u primeni,
zapravo i karakteristična za metode blokovskog samoobrušavanja rude (Block
Caving). Zbog velikog broja hodnika rešetki i ispusnih mesta u dnu bloka, a u cilju
smanjenja broja transportnih hodnika, primenjivana je priprema sa tzv. «granastim
sipkama». Jedno takvo rešenje je prikazano na slici 218, /26/.
Slika 218. Priprema dna bloka sa granastim sipkama kod metoda otkopavanja
sa blokovskim samoobrušavanjem rude
Priprema dna blokova sa granastim sipkama je izuzetno složena i karakteriše

se velikim brojem kosih rudnih sipki, a može se primeniti zahvaljujući niskim
troškovima dobijanja primenom metoda blokovskog samoobrušavanja rude. I u
rudnicima, koji su primenjivali ovakav sistem pripreme dna blokova, prelazi se na
savremenije pripreme sa utovarnim mašinama.
Priprema dna blokova sa skreperskim hodnicima. Priprema dna bloka

sa utovarom rude skreperima bila je veoma zastupljena kod većeg broja metoda
otkopavanja u toku prve polovine prošlog veka. I pored toga što se skreperski utovar
i danas može smatrati primenljivim u specifičnim uslovima, i ova priprema dna je u
velikoj meri potisnuta savremenijim konstrukcijama dna sa utovarom rude drugim
tipovima utovarnih ili utovarno-transportnih mašina. Prednost skreperskog utovara
su niski troškovi nabavke opreme, pouzdanost u radu, niski energetski troškovi,
manje zagadjenje vazduha u odnosu na primenu mašina sa dizel pogonom i sl.
Nedostatci su, medjutim, u manjim manevarskim mogućnostima naročito pri
utovaru u širokim otkopnim komorama, niski kapacitet zbog sporog kretanja
235
_____________________________________________________________
skreperske kašike, ograničena dužina skreperovanja i nešto složenija konstrukcija

dna bloka u odnosu na pripreme za primenu utovarnih mašina..
Pripremu dna bloka sa skreperskim utovarom karakteriše izrada skreperskog
hodnika. Na slikama se razlika pripreme sa skreperskim hodnikom u odnosu na
pripreme sa hodnikom rešetki, uočava po tome što se kod skreperskog utovara ruda
prevozi na jednu stranu bloka, te nema rudnog okna ispod svakog para rudnih
levaka. Inače, priprema dna se sastoji u izradi rudnih levaka sa jednostranim ili
obostranim rasporedom, kao u prethodnom slučaju, izradi skreperskog hodnika duž
bloka, odnosno ispod rudnih levaka i rudnog okna na kraju skreperskog hodnika,
kroz koje ruda pada u niži transportni hodnik. I nad ovim rudnim oknom se postavlja
rešetka za usitnjavanje negabaritnih komada rude, koji bi izazvali zaglavu u šutu na
dnu rudnog okna.
Kod pripreme dna sa skreperskim hodnicima mogu se, takodje, javiti
različite mogućnosti u rešenjima, a neka od njih su prikazana na slici 219. Razlike se
mogu javiti u pogledu mogućnosti izrade rudnih levaka, koji i u ovom slučaju mogu
biti jednostrani i dvostrani u odnosu na skreperski hodnik, a isto tako da dvostrani
levci budu rasporedjeni jedan naspram drugog ili u tzv. «šah-mat» poretku. Druge,
možda bitnije razlike, javljaju se u razlikama rešenja vezana za položaj skreperskog
hodnika u odnosu na transportni hodnik. Detalj «a» na slici 219 pokazuje slučaj kada
je skreperski hodnik neposredno iznad transportnog hodnika, pa ruda iz skreperske
kašike neposredno pada u jamski vagon u transportnom hodniku. Ovakvo rešenje je
nepovoljno zbog toga što postoji velika zavisnost izmedju rada skrepera i prisustva
jamskih vagona u transportnom hodniku. Za vreme dok kompozicija vagona odlazi
na pražnjenje, a nema druge kompozicije, utovar se prekida. Postojanje odredjene
visine rudnog okna izmedju skreperskog i transportnog hodnika, što je prikazano na
detalju «b» slike 219, obezbedjuje odgovarajuću akumulacionu zapreminu, tako da
se skreperski utovar rude može nastaviti i kada je kompozicija vagona odvežena na
pražnjenje.
Treći slučaj, prikazan na detalju «c», predstavlja specifičan slučaj.
Skreperski hodnici su razvrstani po pružanju ležišta, a može ih biti 2 – 3 ili više, i iz
tih skreperskih hodnika ruda pada u niži poprečno postavljen skreperski hodnik, koji
tu rudu prevlači do transportnog hodnika. Bilo bi dobro da i u tom slučaju postoji
odredjena akumulaciona zapremina u rudnom oknu.
Kapacitet skreperskog utovara može biti vrlo različit, a zavisi od veličine
zapremine skreperske kašike (kojoj je primerena snaga pogonskog motora
skreperskog vitla), dužine prevlačenja rude skreperom, pojave negabaritnih komada,
stepena nezavisnosti od transportnih sredstava i dr. U uslovima jednostrukog
skreperovanja, pri zapreminama kašike do 0,5 m 3, mogu se postići kapaciteti na
utovaru 100 – 150 t/smenu, a sa većim skreperima se može postići i do 250 – 300
t/smenu. Pri tome je od izuzetnog značaja iskorišćenje radnog vremena pri utovaru
rude, što zavisi od odnosa sa transportom rude, ali i od mogućih zastoja zbog
usitnjavanja negabaritnih komada i odklanjanja zaglava u rudnim levcima.
236
_____________________________________________________________
Slika 219. Pripreme dna blokova sa skreperskim hodnikom: a) sa neposrednim

ispuštanjem rude iz skreperskog hodnika u transportna sredstva (bez rudnog okna),
b) sa rudnim oknima kojima se obezbedjuje odredjena akumulaciona zapremina, c)
sa drugim (akumulacionim) skreperskim hodnikom, kojim se sakuplja ruda iz više
skreperskih hodnika: 1- transportni hodnici, 2- skrepersko vitlo, 3- rudni levak, 4-
ventilacioni hodnik, 5- skreperska kašika, 6- skrepersko uže, 7- rudno okno, 8-
prolazno okno, 9- spojni hodnik, 10- akumulacioni skreperski hodnik.
Pripreme dna bloka sa utovarnim mašinama. Savremena rešenja utovara

rude iz otkopnih blokova bazirana su na primeni različitih utovarnih ili utovarno-
transportnih mašina, odnosno i specijalnih uredjaja, kao što su vibracioni dodavači,
transporteri i slično. U rudnicima sa manjim kapacitetima proizvodnje primenjuju se
utovarne mašine sa kašikom, koje se kreću po koloseku i rade u kombinaciji sa
jamskim vagonima za transport rude, (slika 220 i 221). U savremenijim jamama
primenjuju se samohodne utovarno-transportne mašine na dizel pogon, (slika 222).
U prvom slučaju se obično radi o pripremi sa rudnim levcima, koji mogu biti u
jednom redu pogotovo ako se radi o otkopavanju rudnih tela manje moćnosti (v. sl.
237
_____________________________________________________________
220). Pri većoj širini otkopnog bloka izradjuju se dva reda levaka, (slika 221). Na
nivou utovara, u utovarnim komorama se postavlja kolosek, koji može biti upravan
na kolosek u transportnom hodniku u kom slučaju se postavljaju okretne ploče da bi
se utovarna mašina mogla prebacivati iz jedne utovarne komore u drugu. Druga
mogućnost je da se iz utovarnog hodnika ulazi koso pod ispusne otvore u kom
slučaju se mogu postaviti skretnice za ulaz utovarne mašine zajedno sa vagonom.
c)
Slika 220. Primena utovarnih mašina na koloseku za utovar rude ispod rudnih levaka
pri otkopavanju tanjih rudnih tela (a, b); c) detalj utovara rude
Na slici 222 prikazana je savremenija priprema dna bloka sa tranšejom

podsecanja, ispod koje se utovar vrši utovarno-transportnom mašinom sa dizel
pogonom. Problem kod ovakve pripreme se javlja u pretovaru rude u transportna
sredstva. Nepraktično je da se ruda iz kašike utovarno-transportne mašine direktno
utovara u jamske vagone ili druga transportna sredstva, pa to treba obezbediti preko
odgovarajućih rudnih okana sa minimalnom akumulacionom zapreminom. To,
medjutim, unekoliko komplikuje pripremu dna bloka.
Na slici 223, /80/, prikazana su dva od brojnih mogućih rešenja pripreme
dna blokova. U ovom slučaju prikazana je mogućnost da se ispod jedne tranšeje
podsecanja (jednog bloka) pristupa sa jedne ili dve strane utovarnim komorama koso
izradjenim da bi se omogućio lakši pristup utovarno-transportne mašine. Dvostrano
izradjene utovarne niše uslovljavaju veći obim pripremnih radova, pa je logičnije
rešenje da se priprema dna izvede se dvostrano izradjenim utovarnim komorama iz
jednog utovarnog hodnika, a prema dvama susednim blokovima.
238
_____________________________________________________________
Slika 221. Utovar rude iz bloka sa Slika 222. Dno bloka sa tranšejom i
dvostranim levcima rasporedjenim u «šah- utovarom rude utovarno-transportnom
mat» poretku mašinom
Slika 223. Dna bloka sa dvostranim (a) i jednostranim (b) utovarnim komorama
(nišama) sa primenom utovarno-transportnih mašina sa dizel pogonom: 1- utovarni
hodnik, 2- utovarna komora (niša), 3- stub rude, 4- tranšeja podsecanja, 5- ispusno
mesto iz tranšeje, 6- utovarno-transportna mašina
239
_____________________________________________________________
Slika 224 prikazuje tri moguća rešenja predložena u istraživačkoj studiji

mogućnosti otkopavanja rudnog tela “Borska Reka” u borskoj jami. Detalj “a”
prikazuje mogućnost pripreme dna pri blokovskom prinudnom zarušavanju gde se
za svaki blok izradjuju hodnik tranšejnog podsecanja i utovarni hodnik. Dno bloka
se nalazi min 10 m iznag nivoa horizonta da bi se obezbedila minimalna
akumulaciona zapremina u rudnim oknima. Pri istom principu pripreme dna, na
detalju „b” prikazana je slična priprema dna bloka za slučaj primene metode
komornog otkopavanja sa otvorenim otkopima. Predvidjena je izrada jednog
utovarnog hodnika za dva susedna bloka, zbog čega je ovaj hodnik lociran u sredini
sigurnosnog stuba. Takav položaj je pogodan sa stanovišta racionalizacije pripreme,
medjutim njegovom izradom i izradom bočnih utovarnih hodnika uslovljava se
veliko oslabljenje sigurnosnog stuba, što će verovatno usloviti nestabilnost ovih
prostorija. Zato je prednoženo rešenje prikazano na detalju „c” slike 224, gde su oba
hodnika (tranšejni i utovarni) locirana u prostoru otkopnog bloka, odnosno ispod
tranšeje podsecanja. Na taj način je postignuto izmeštanje utovarnog hodnika iz zone
visoke koncentracije pritiska.
Pripreme dna blokova sa vibrododavačima. U slučaju otkopavanja

velikih rudnih tela postoji mogućnost primene pripreme dna otkopnih blokova sa
utovarnim uredjajima na principu rada vibrododavača. U tom slučaju se obično
primenjuju pripreme dna sa tranšejama, a ovaj način se u velikoj meri primenjuje u
rudnicima Rusije i drugim državama bivšeg Sovjetskog Saveza pa se često sreću u
ruskoj literaturi. Princip ovakve pripreme dna bloka je da se ispod ispusnih otvora u
dnu bloka postavljaju vibrododavači, koji mogu biti razlićite konstrukcije.
Vibrododavač se sastoji od radne ploče oslonjene na opruge ili druge elastične
oslonce koji omogućavaju vibriranje ploče pod dejstvom ekscentričnog mehanizma
koga pokreće elektromotor,(v. sl. 225 i 226), /3/. Osim vibracionih uredjaja mogu se
koristiti i dodavači sa klatećim mehanizmom, koji imaju manji broj oscilacija sa
većom amplitudom kretanja radne ploče.
Prednost primene vibracionih dodavača je u visokom kapacitetu istakanja,
koji je uslovljen vremenom aktivnog rada, odnosno koeficijentom iskorišćenja u
toku smene. U praksi je čest slučaj da stvarni smenski kapacitet bude čak i manji od
njegovog teoretskog časovnog kapaciteta, što govori o tome da je potrebno
obezbediti što efikasniji odvoz istočene rude. Najpogodnije rešenje je da
vibrododavači rade u kombinaciji sa kontinualnim transporterima (čeličnim
člankastim transporterima, vibracionim transporterima, specijalnim transporterom sa
gumenom trakom na nosećim čeličnim ramovima i sl.).
Velika prednost vibrododavača je u tome što se njegovim radom uslovljava
prenošenje oscilacija na rudu u ispusnom otvoru, zahvaljujući čemu se javlja znatno
manji broj zaglava rude. Snaga pogonskih motora retko prelazi 10 – 15 kW, što je
neuporedivo manje u odnosu na snage drugih utovarnih mašina. Nasuprot tome
mogu se postići visoki kapaciteti istakanja. Nedostatak primene vibrododavača je
veći obim radova na njihovoj montaži i demontaži. Zato se često po prestanku
istakanja rude demontiraju samo pogonski motor i ekscentični mehanizam, a radna
ploča ostavlja u nalegloj rudi.
240
_____________________________________________________________
a)
b)
c)
Slika 224. Tri konstrukcije pripreme dna bloka za metode otkopavanja koje su
razmatrane za otkopavanje rudnog tela “Borska Reka” u borskoj jami : a)
otkopavanje pri blokovskom zarušavanju, b) otkopavanje komornom metodom sa
otvorenim otkopima sa utovarnim hodnikom u stubu, c) otkopavanje u otvorenim
komorama sa utovarnim hodnikom u prostoru bloka
241
_____________________________________________________________
a) b)
c) d)
Slika 225. Priprema dna otkopnih blokova sa primenom utovarnih uredjaja

na principu vibrododavača ili klatećih dodavača: a) primena vibrododavača pri
transšejnom podsecanju u ležištu manje moćnosti, b) priprema dna bloka sa
tranšejnim podsecanjem i vibrododavačima u moćnom ležištu, c) izgled dodavača sa
klatećim mehanizmom: 1- radna ploča dodavača, 2- klateći mehanizam, 3- pogonski
elektromotor, 4- radna platforma; d) konstrukcija vibrododavača: 1- radna ploča, 2-
noseći ram dodavača, 3- elastični oslonac, 4- ekscentrični mehanizam, 5-
elektromotor.
Da bi se opravdali visoki troškovi na montaži i demontaži, količina rude koja bi

trebalo da se istoči jednim vibrododavačem ne bi trebalo da bude manja od 10 – 20
hiljada tona. To je moguće postići samo u velikim otkopnim blokovima, pa je
logično da se tada rade tranšeje velike širine, kako je na slici prikazano.
Na slici 226 prikazana su još dva slučaja primene pripreme dna sa
vibrododavačima. Konstrukcije dna mogu biti vrlo različite, kao i u drugim
pripremama dna, ali su principi primene vibrododavača uglavnom isti.
Specifičnost konstrukcija dna prikazanih na slici 226 je u tome što se
izradjuju posebni hodnici za kontrolu istakanja i odklanjanja zaglava negabaritnih
komada rude u rudnim levcima. Pojava zaglava, kako je već i ranije naglašavano,
problematična je jer uslovljava zastoj u istakanju rude.
242
_____________________________________________________________
Slika 226. Konstrukcije pripreme dna sa vibrododavačima: a) sa rudnim levcima,

b) sa tranšejama: 1- vibrododavač, 2- jamski kamion, 3- transportni hodnik, 4-
postorija za kontrolu istakanja rude i odklanjanje zaglava, 5- ventilaciono-prolazna
prostorija, 6- rudna sipka, 7- ispusni levak, 8- prostorija za bušenje – tranšejni
hodnik
U slučaju primene vibrododavača miniranje negabaritnih komada rude se

izvodi neposredno iznad radne ploče vibrododavača, što može izazvati njegovo
oštećenje. Zbog toga je izrada hodnika za odklanjanje zaglava na višem nivou iznad
vibrododavača povoljna jer obezbedjuje njihov sigurniji rad. Inače, kako je već
napred pominjano, zaglave u rudnim levcima se odklanjaju ručnim pomeranjem
komada dugačkim čeličnim šipkama, ali to često može biti veoma teško jer se radi o
velikim komadima rude. Zato je primena sekundarnog miniranja jednostavniji način,
243
_____________________________________________________________
koji, medjutim, uslovljava duže zastoje u istakanju rude. Na slici 227, /3/, prikazano
je nekoliko slučajeva odklanjanja zaglava u rudnim sipkama ispod rudnih levaka.
Slika 227. Šeme tri načina odklanjanja zaglavi krupnih komada rude u rudnim
levcima primenom sekundarnog miniranja: a) pri primeni skreperskog utovara rude,
b) pri primeni vibrododavača, c) pri primeni utovarno-transportne mašine kada se
negabaritni komadi odvoze u posebnu prostoriju za sekundarno usitnjavanje: 1-
minsko punjenje podmetnuto na dugačkoj letvi, 2- skreper, 3- nalepna mina na
komadu na radnoj ploči vibrododavača, 4- negabaritni komad rude
Priprema dna bloka sa čeličnim transporterima. U znatno manjoj meri i

u specifičnim okolnostima mogu se primeniti i drugi uredjaji za istakanje i odvoz
rude u bloku. To su mogućnosti primene različitih transportera (konvejera) kojima
se neposredno odvozi ruda koja se istače iz ispusnih otvora ispod rudnih levaka ili
tranšeja. Na slici 228 prikazano je jedno karakteristično rešenje. U hodniku u kome
pada ruda iz rudnih levaka, postavljen je transporter koji se sastoji samo od lanaca sa
grabilicama (nema korita). Povratna grana se vraća po vodjicama ispod krova
utovarnog hodnika. Ruda, koja izlazi iz ispusnih otvora, zahvata se grabilicama
transportera i prevlači do otvora u dnu hodnika, kroz koji pada u jamske vagone u
transportnom hodniku. Ovakvo rešenje nije uobičajeno i navodi se samo kao
mogućnost.
Na slici 229 prikazan je slučaj primene vibrokonvejera, doduše u
kombinaciji sa skreperskim utovarom. Radi se o složenoj pripremi dna bloka u kojoj
su na najvišem nivou skreperski hodnici za utovar rude ispod rudnih levaka. Ovim
se skreperima ruda prevlači do akumulacionog skreperskog hodnika na nižem nivou
gde se nalazi skreper dvostruko veće snage pogonskog motora. Njime se ruda
ubacuje u rudne sipke, iz kojih ona pada na vibracioni konvejer, kojim se odvozi do
sabirnog rudnog okna.
Na Gajskom rudniku, pri primeni metoda komornog otkopavanja primenjuju
se vibrododavači za istakanje rude u dnu bloka. Ruda se vibrododavačima dodaje na
244
_____________________________________________________________
transporter koji konstrukciono predstavlja kombinaciju čeličnog transportera sa

gumenom trakom kao nosivim organom. Ovaj transporter je prikazan na slici 230.
Slika 228. Primena čeličnog grabuljastog transportera za istakanje rude iz

rudnih levaka
Slika 229. Priprema dna bloka sa skreperskim utovarom i primenom vibrokonvejera

za odvoz rude: 1- vibrokonvejer VP-100, 2- skrepersko vitlo LSE-28, 3- skrepersko
vitlo 2LSE-55, 4- rudne sipke
Gumena traka je dovoljno debela i čvrsta da može da prevozi i najkrupnije

komade rude koji se ispuštaju kroz rudne sipke. Noseća konstrukcija transportera
sastoji se od nosećih ramova sa šinama po kojima se kreću točkići lučnih nosećih
segmenata na koju naleže transportna traka. U povratnom hodu traka pada na
klasične noseće valjke trake. Ovaj tip transportera je uspešno funkcionisao u
periodu ispitivanja njegovog rada i pokazao je odredjene prednosti u odnosu na
klasične čelične člankaste transportere.
245
_____________________________________________________________
Slika 230. Transporter sa nosećim ramovima i gumenom trakom kao nosivim

organom za prevoz krupnokomadne rude, (Gajski rudnik , Rusija).
246

Metode Otkopavanja 8 R L

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Metode Otkopavanja 8 R L

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Metode otkopavanja rudnih ležišta

3. METODE OTKOPAVANJA RUDNIH LEŽIŠTA

3.1. USLOVI PRIMENE METODA OTKOPAVANJA

Rudna ležišta se karakterišu znatno većom raznovrsnošću uslova i načina

4. Metode otkopavanja sa podgradjivanjem otkopa

3.2. METODE OTKOPAVANJA SA OTVORENIM OTKOPIMA

Metode otkopavanja sa otvorenim otkopima primenjuju se u ležištima

otkopavanje se vrši u komorama, čija se širina odredjuje na bazi mehaničkih i

3.2.1. Metode komornog otkopavanja u ležištima horizontalnog ili

3.2.1.1. Odredjivanje osnovnih parametara metoda otkopavanja

Otkopavanje u komorama primenjuje se u nešto moćnijim ležištima, obično do

Za odredjivanje širine komora mogu se koristiti različiti analitički izrazi, koji

Odredjivanje pojedinih parametara vrši se na bazi poena, koji se odredjuju u

Jednoaksijalna čvrstoća, > 200 200- 100- 50 - 25- 10 - 3 -

Drugi parametar zavisi od kvaliteta stenske mase (RQD), tačnije od

Procenat dobijenog jezgra 100-90 90 - 75 - 50 – <25

Treći parametar karakteriše rastojanje izmedju pukotina, a broj poena se

Rastojanje izmedju >3 3-1 1 – 0,3 0,3–0,05 < 0,05

Četvrti parametar karakteriše stanje pukotina i njihovu ispunjenost različitim

Stanje pukotina u stenskom masivu Poeni

Peti parametar karakteriše prisustvo vode u pukotinama, u zavisnosti od

Pritok vode na 10 m prostorije, 0 > 0 ≤ > 25 ≤ > 125

Šesti parametar zavisi od smera pada pukotina u odnosu na prostiranje prostorije

Slika 168. Grafik za odredjivanje širine jamskih prostorija i komora po Z.T.

Na osnovu dobijenih poena na grafiku se ucrtava linija izmedju prikazanih

Na sličan način se postupa i pri korišćenju metodologije Norveškog

K1 – pokazatelj koji zavisi od procenta dobijenog jezgra iz istražnih

K3 – pokazatelj koji karakteriše stanje površina pukotina u masivu,

Pokazatelj K1 se odredjuje na bazi poena prikazanih u sledećoj tabeli:

Dobijeno jezgro u komadima dužine preko 100 mm K1

Pokazatelj K2 se dobija na bazi sledećih karakteristika pukotinskih sistema:

Narušenost stenskog masiva pukotinama K2

Pokazatelj K3 se odredjuje na bazi sledećih karakteristika stanja pukotina:

Stanje pukotina u stenskom masivu K3

Pokazatelj K4 zavisi od karaktera ispune pukotina i odredjuje se na sledeći način:

- zidovi pukotina su neizmenjeni ...................................................... 1

Pokazatelj K5 koji zavisi od hidrogeoloških uslova, odredjuje se na sledeći način:

Suve prostorije ili sa malim dotokom vode (ispod 5 l/min) pri

Pokazatelj K6 zavisi od stepena poremećenosti masiva, a odredjuje se na sledeći

Prostorija preseca zonu poremećaja:

Vrednosti σ' i σ'' u tabeli su: σ' = σ p / σ1 ; σ'' = σi / σ1 , gde su σ p i σi – granične

Dimenzije raspona komore se odredjuju na osnovu grafika prikazanog na slici 169,

Slika 169. Grafik za odredjivanje raspona jamskih prostorija po

Maksimalni raspon, koji se može održavati bez podgradjivanja, odredjuje se

Postoji medjusobna zavisnost ova dva pokazatelja, /59/, koja se može

gde su Q1 i Q2 – pokazatelji kvaliteta stenske mase po prvoj i drugoj metodologiji.

Kada se odredi raspon komore, pristupa se dimenzionisanju medjukomornih

U formuli pojedine oznake imaju sledeće značenje:

Koeficijentu sigurnosti, Ks, daju se vrednosti Ks = 2 – 3, medjutim, u

3.2.1.2. Metode komornog otkopavanja u rudnim ležištima manje moćnosti

Otkopavanje u komornim otkopima može se primeniti u ležištima sa različitim

krovinskim stenama i manjim dubinama otkopavanja, širina komora može biti i do

Slika 170. Metoda otkopavanja u komorama u ležištima sa horizontalnim

Otkopavanje u komorama izvodi se primenom bušačko-minerskih radova, a

Nakon miniranja i provetravanja komore, pristupa se utovaru minirane rude.

Slika 172. Otkopavanje u komorama omogućava primenu savremene

Provetravanje komore vrši se separatno, odnosno i kombinovano, kada se

Prednost primenjene metode je u mogućnosti primene potpune mehanizacije

3.2.1.3. Komorno otkopavanje u ležištima srednje moćnosti

Otkopavanje u ležištima moćnosti preko 5 – 6 m može se vršiti metodama

Za bušenje minskih bušotina primenjuju se, takodje, samohodne mašine

Slika 174. Mašina Simba 157 (Atlas Copco – Švedska) namenjena za

3.2.1.4. Komorno otkopavanje u ležištima veće moćnosti