[Бралић, Ж. (2006). O школама раних хришћана.

Зборник радова 2006. Београд: Универзитет у Београду

– Факултет безбедности, 307–316]

[стр. 307]

др Жељко Бралић, доцент 1

О школама раних хришћана

Сажетак
У тексту се укратко приказују нека главна обележја васпитања и образовања
раних хришћана, а нарочито катехуменске и катехетичке школе, које наста-
ју у првим вековима хришћанства и које су биле основа на којој ће се у европ-
ском средњем веку изградити школски систем под доминантним утицајем
хришћанске цркве.
Детаљније је приказан развој образовне делатности најзначајније од
свих, Александријске катехетичке школе, коју су током другог и трећег века
водили значајни хришћански мислиоци, филозофи и теолози Пантенус, Кле-
мент Александријски и Ориген.
Кључни појмови: катехуменске школе, катехетичке школе, рано
хришћанство, васпитање, образовање.

Željko Bralić, Ph. D., Assistant Professor

University of Belgrade, Faculty of Security Studies

On Early Christian Schools

Abstract
The paper presents some main features of early Christian upbringing and education,
especially catechumenical and catechetical school, which came into being in the
first centuries of Christianity, and were the basis on which the mediaeval educatio-
nal system in Europe was built, under the influence of Christian Church.
The development of educational activities of Alexandrian catechetical school,
the most important of all schools, lead by important Christian thinkers, philosop-
hers, and theologians, Pantenus, Clement of Alexandria, and Origen is presented in
more detail.
Key words: catechumenical school, catechetical school, early Christianity,
upbringing, education.

1 Универзитет у Београду – Факултет безбедности.

 2

Постојао је дубок јаз између ове културе и хришћанства.

Он није толико проузрокован дугом симбиозом
која је везивала класичну књижевност и класичну уметност
за стари политеизам, колико чињеницом да је
свеукупна тежња ове хуманистичке културе ишла ка томе
да се она у односу на хришћанство постави као супарник,
јер је и сâма тврдила да решава проблем људског постојања.
Анри Мару

Зар нешто заједничко имају

Атина и Јерусалим,
Академија и Црква?
Тертулијан

Увод
Пропаст Западног римског царства (476. године) обично се сматра по-
четком раног средњег века и новог доба – епохе феудализма. Нови пе-
риод је означио темељан преокрет у свим значајним аспектима дру-
штвеног, економског, политичког, духовног и културног, а свакако и
васпитног и образовног живота. Често се, са нешто јасних аргумената
али и са доста предрасуда, период средњег века (нарочито раног сред-
њег века) сматра и/или назива мрачним добом културе и цивилизације;
јер, многи аутори су сматрали да се прелазак из зреле грчко-римске
цивилизације у феудално европско доба може посматрати као корак
назад у културном и просветном смислу. [308]
Разрађен систем васпитно-образовних институција који је постојао
у римској држави заиста је релативно брзо разграђен, а да на његово ме-
сто није одмах ступио нов и једнако добро организован васпитно-обра-
зовни систем. Релативно добро је познато да се под доминантним утица-
јем цркве у средњем веку одржава школство засновано на три врсте
школа – манастирској, катедралној и парохијској школи. Но, да бисмо
утврдили пут настанка и развоја ових и оваквих школа, и да бисмо по-
тврдили зашто су оне имале управо тај познати облик и садржај, морали
смо се окренути неколико векова уназад, до првих векова наше ере.
Како смо потврдили подробнијим истраживањем, неке школске
институције преживеле су пропаст Рима и најезде (тачније: велике ми-
грације) тзв. варвара. На тој основи градиће се нова целина, и та основа
сачуваће многе културне вредности раног хришћанског света али, са-
свим ненамерно, очуваће нам и драгоцени део културног наслеђа па-
 3

ганске антике. Просвета раног хришћанства јесте настајала током ду-

гих и бурних векова, и то на измењеним основама, са другачијим садр-
жајем и циљевима, делимично у сукобу али барем донекле и у прожи-
мању са културом и просветом наслеђеном из грчко-римског света.
»Током целокупног античког доба хришћани нису никада, осим у
малобројним посебним случајевима, оснивали сопствене посебне
школе. Они су једноставно додавали сопствену, специфично рели-
гијску врсту обуке – која, као што смо видели, потиче из породи-
це и из Цркве, класичном поучавању које су примали заједно са
својим нехришћанским суграђанима у постојећим школама.« 2
У овом кратком тексту указаћемо на неке од најзначајнијих обе-
лежја ранохришћанске просвете, дакле периода који ће дати зачетке
онога што ће тек у средњем веку бити релативно заокружено у васпит-
но-образовни систем под доминантним утицајем хришћанске цркве.
Посебно ћемо приказати најважније школске установе које настају у
првим вековима хришћанства, које ће послужити као модели за неке
средњевековне, па и касније типове школа.
Средишње питање у истраживању ранохришћанске културе и
просвете је свакако питање положаја и утицаја хришћанства у додиру
са тадашњим друштвеним и културним окружењем, јер се ради о пери-
оду у којем је хришћанство као нова и млада религија, било изложено
великим притисцима и опасностима. Упркос томе, хришћанство је и у
најтежем периоду, у сукобу са другачијим, па и непријатељским погле-
дима на свет, предузимало један далекосежни, вишевековни покушај
обликовања нове европске цивилизације као доминантно хришћанске.
Ако европски средњи век означимо као показатељ релативне успешно-
сти поменутог покушаја, а да бисмо разумели како су обликоване нове
основе европске просвете и донекле новог типа културе, морамо се
окренути почецима. Зато смо у периоду раног хришћанства и ране цр-
кве тражили зачетке појава и установа које се сматрају карактеристич-
ним за средњи век, па и касније периоде европске историје. [309]

Катехуменске школе
Пре свега, треба напоменути да су и у периоду сурових прогона хри-
шћана и хришћанства постојале неке васпитно-образовне установе или
школе намењене ретким хришћанским верницима или кандидатима за
вернике.
Мада се може претпоставити да су рани хришћани често, и већи-
ном, потицали из нижих друштвених слојева, те да су били слабије
образовани и/или (веома често) неписмени 3, они су били изразито по-
свећени моралним аспектима сопствене религије, и у оквиру раних

2 Marrou (1964), p. 423–424.

3 Јер погледајте знање своје, браћо, да нема ни много премудријех по тијелу, ни много
силнијех ни много племенитијех; Него што је лудо пред свијетом оно изабра Бог да
посрами премудре; и оно што је слабо пред свијетом оно изабра Бог да посрами јако...
(Коринћанима I, 1, 26–27).
 4

хришћанских (раних црквених) заједница добијали су васпитно-морал-

не поуке због којих се може условно закључивати да је рано хришћан-
ство морало бити (или барем подразумевати) својеврсно васпитање.
У време ранога хришћанства, које подразумева да су хришћани
већ због самог свог веровања могли бити сурово прогоњени, мучени и
убијани, када је, дакле, прихватање хришћанске вере значило прихва-
тање велике опасности по сопствени живот, хришћани су и због тога
осећали сопствену моралну супериорност у односу на римски свет,
римско царство и многобожачку цивилизацију у којој су живели. Хри-
шћани су зато у првим вековима наше ере били изворније посвећени
хришћанским учењима но што је то био случај касније, када је цео рим-
ски свет постао хришћански. У том смислу рано хришћанство јесте
било школовање. 4 Но, иако је, дакле, припадност хришћанској цркви
имала ефекат неке врсте школовања, ипак хришћани нису имали соп-
ствених, правих школа. 5
Али, потреба за специфичним школама наметнула се веома сна-
жно. Било је неопходно да се утврди и организује припрема, упућива-
ње, поучавање потенцијалних или будућих чланова црквене заједнице.
Ту потребу су првенствено задовољавале тзв. катехуменске школе, а
назив катехумен означава (најчешће одраслог) човека који је исказао
жељу да постане хришћанин, и који се припрема да постане пуноправ-
ни, крштени припадник цркве. Сваки овакав кандидат или искушеник
морао је проћи утврђени пут упознавања хришћанских доктрина, пра-
вила, обреда и светих тајни, али морао је такође доказати и поседовање
моралних квалитета правог хришћанина. Тек се након дужег периода
оваквог упућивања или поучавања катехумен сматрао достојним прије-
ма у окриље кришћанске цркве, пријема који се увек и свуда обележа-
вао обредом крштења.
Значајно је напоменути да су овакве школе раних хришћана биле
првенствено намењене одраслима, јер се обичај крштавања деце у ра-
ном детињству могао успоставити и утврдити тек у каснијим вековима,
када хришћанство остварује доминацију у касном римском царству и у
средњевековним државама Европе. Све до тада, већина хришћана били
су обраћеници, или конвертити, који су рођени и васпитавани као па-
гани али касније крштавани по сопственој одлуци, жељи и захтеву,
[310] у одраслом и зрелом добу. Такав је био случај и са многим значај-
ним личностима и свецима ране хришћанске цркве. 6
Један од практичних разлога за постојање катехуменског поучава-
ња и одговарајућих школа јесте и тај што су ране хришћанске заједни-
це живеле у великој и свакодневној опасности од прогона, те су зато
многе од њих деловале у тајности, и морале су се обезбедити од потен-

4 Monroe (1905), p. 232.

5 Thus, while the very unpopularity of their religion and the segregation of their Church
membership gave the Christian life all the effect of a species of a schooling, the early
Christians had no regular schools of their own. (Graves, 1954, p. 63, подвукао Ж. Б.)
6 Свети Јован (Златоусти) крштен је око тридесете године, Светог Аугустина је
мајка уписала у катехуменску школу, итд.
 5

цијалних лажних хришћана, издајника, ухода и провокатора. Углавном

се и сматра да су у највећем броју катехуменске школе настајале сре-
дином другог века наше ере, у периоду који је управо и захтевао да
хришћани предузимају мере самозаштите овакве врсте.
Основна обележја катехуменске обуке су умна и морална поука.
Хришћанин је, како се тада сматрало, морао бити довољно упућен у
доктрину или довољно образован да би могао да се одупре учењима
многобожачких филозофа и филозофија; са друге стране, хришћанство
је увек (а у првим вековима нарочито) захтевало и владање у складу са
хришћенским учењем, што значи да за хришћанина није довољно ин-
телектуално познавање црквеног учења, јер права вера тражи целога
човека, а не само његов интелект.
Можда се и због тога својевремено Тертулијан (Quintus Septimius
Florens Tertullianus, ?155–?220) противи пракси која је у неким од раних
заједница постојала – пракси да се не разликују катехумени од (правих)
верника, да сви без разлике слушају исте поуке и говоре исте молитве,
да се откривају тајне и једнима и другима подједнако, те да се неки
примају у заједницу пре но што су прошли поучавање. Овај значајни
мислилац је и сам карактеристичан пример сукоба и прожимања ста-
рих и нових идеја и веровања, јер се и он сâм, мада рођен у Картагини,
преобратио у хришћанство у Риму 195. године (имао је тада око 40 го-
дина), те је постао жесток борац против јереси и паганства, па и против
целокупне античке филозофије, јер је сматрао да поред/после хри-
шћанства свака филозофија постаје сувишна.
Да би се обезбедило очување и напредовање хришћанства и цркве
(и да би се избегле непожељне појаве о каквима говоре Тертулијан и
други рани црквени оци – теолози), одговарајући систем поучавања, ка-
техуменат и катехуменске школе, морала је, дакле, обезбедити и орга-
низовати сама црква. Мада подробни и детаљни подаци о катехумен-
ској обуци нису доступни, знамо да се овај систем постепено усаврша-
вао те да је, по неким поузданим изворима, свој врхунац достигао у
другој половини другог века 7. Садржај катехуменске обуке био је, да
тако кажемо, претежно катехетички, интелектуални и морални, а обу-
ка је имала и музички аспект – певање псалама и других црквених пе-
сама (то се може сматрати још једном паралелом која везује хришћан-
ско васпитање са старогрчким васпитним идеалом).
Обука је обухватала период од чак три године, са пажљиво разра-
ђеним ступњевима наставе. У почетку је поучавање трајало краће, али
се временом, како се систем обуке усавршавао, ова припрема све више
продужавала, као и пробни, искушенички период. Наставу су у самом
почетку деловања катехуменских школа држали посебно одабрани учи-
тељи (didaskalos, didaskali), али су још у релативно раном периоду ову
дужност преузели сами свештеници. [311]

7 По Анрију Маруу (Marrou, 1964, p. 420), катехуменски систем је достигао свој

коначни облик у Риму око 180. године.
 6

Још једном морамо напоменути да је религијско поучавање у ра-

ној хришћанској цркви било претежно андрагошки процес – било је
углавном васпитање и образовање одраслих људи; осим поменутог, о то-
ме сведочи и тада подразумевано схватање да се верска обука, наравно,
није окончавала ни самим крштењем; у извесном смислу, она се наста-
вљала током целог живота, непрестано се продубљујући 8. Дакле, као и
сама вера, за ране хришћане је и само верско учење и поучавање дожи-
вотни, или целоживотни процес.
Школе раног хришћанства биле су одговор на велико искушење
којем су били изложени припадници нове, младе и још увек не масов-
не религије – хришћани су живели у паганском, често и грубо неприја-
тељском окружењу, у којем је њихова вера била незаштићена, па евен-
туално и свакодневно у јавном животу (од улице до гладијаторске аре-
не) угрожена идејама, захтевима и обичајима које су морали сматрати
увредљивим, понижавајућим и/или барем супротстављеним хришћан-
ским идејама и вредностима. И зато је литература првих хришћана,
као и њихове школе, претежно апологетска; и рани писци и прве шко-
ле посвећени су апологији, тј. првенствено одбрани (самоодбрани) хри-
шћанства и хришћана од паганског окружења и идеја.
Примери овакве одбране су бројни и карактеристични; Тацијан 9
(Tatian), рођен око 110. године, високо филозофски образовани Грк дру-
гог века, проучавао је различита филозофска учења и много је путовао
(боравио је и у Риму) а одлучио се да постане хришћанин око 150. годи-
не. Након тога је водио жестоку борбу против паганске, нарочито грчке
културе и филозофије, одбацујући уједно са филозофским идејама и
целокупно наслеђе античке културе, филозофију и књижевност, умет-
ност и право, укључујући чак и гимнастику, науку и медицину. Тацијан
је (није ни то био редак случај код раних апологета) касније и сâм од-
ступио од правоверног хришћанског учења, те је постао јеретик и члан
једне од гностичких секти.
Тертулијан је такође значајан као апологетски мислилац, који је
паганску грчку филозофију нападао жешће и од самог Тацијана, јер ју
је сматрао праизвором из којег ће проистећи све касније хришћанске
јереси. Али, проблем нужног достизања вишег нивоа културе и образо-
вања за ране хришћане био је нерешив без додира са класичном култу-
ром Грчке и Рима, још увек једином која је могла пружити либералну,
књижевну, филозофску, научну образованост вишег нивоа; проблем је
био утолико већи јер је било јасно да је за правог хришћанина нужно
ваљано разумевање светих тајни и хришћанских симбола, ритуала и
мистерија, као и правилно тумачење Јеванђеља као суштински нове по-
јаве у дотадашњој историји. Без оваквог разумевања вишег нивоа, уз од-
говарајући ниво интелектуалне и културне образованости, хришћанство
се могло свести на пуко упражњавање обреда и поштовање површно
схваћених правила, захтева и забрана. Зато је чак и Тертулијан, мада не-

8 Marrou, op. cit., p. 421.

9 Tatian (II век наше ере), рођен у Асирији; у делу Обраћање Грцима (Oratio ad Grecos)
доказује супериорност хришћанског учења у односу на грчку филозофију.
 7

радо и не сасвим експлицитно 10, [312] увиђао да је постојећа (дакле паган-

ска) култура још увек нужно средство чак и за образовање хришћана.
Катехуменске школе су карактеристичне за векове прогона хри-
шћана од стране царске римске власти, и оне су биле најбројније и нај-
значајније у трећем и четвртом веку, а након што се хришћанство пре-
твара у доминантну, па чак и државну религију, ове школе постепено
губе на значају и лагано замиру, или се (чешће) преобликују у друге вр-
сте школа. У хришћанском свету морално-верска поука преовладава од
раног детињства, када се углавном обавља и обред крштења, те нове
установе и школе преузимају све значајнију улогу у средњевековним
државама Европе.
Катехуменска пракса остала је спорадично (углавном у рудиментар-
ном виду) присутна у средњем веку код покрштавања варварских племе-
на, као и у литургијској пракси, нарочито у оквиру обреда крштења.

Катехетичке школе
С обзиром на садржаје поучавања, многи аутори нису правили терми-
нолошку разлику између катехуменских и катехетичких школа рано-
га хришћанства, али ипак сматрамо да није оправдано (често присутно)
називање (свих) катехуменских школа катехетичким.
Колико год да су, како се претпоставља, катехуменске школе пре-
тежно биле намењене основном, елементарнијем упућивању (будућих)
хришћана, те се сматрају школама релативно нижег, елементарнијег
нивоа, катехетичке школе су претежно биле школске установе вишег
нивоа и специфичног садржаја, па је оправдано да их сматрамо вишим
или високим школама, тј. својеврсним катехетичким или теолошко-
филозофским академијама. И мада су настале, између осталог, као про-
тивтежа старим и/или тада актуелним филозофским школама, не мо-
же се превидети да су катехетичке школе настале углавном по угледу
на »паганске« високе филозофске и научне школе. Могуће је да су ка-
техетичке школе осниване већ крајем првог века.
» … Изгледа да су се (у Александрији) већ пре краја првог века
групе хришћанских ученика по паганском обичају окупљале око
учитеља да би се просвећивали. У неким случајевима групе су се
једноставно састојале од особа које су тражиле религијску наставу
у новој вери, и у том смислу биле су то, у суштини, катехетичке
школе. Без сумње је да су се групе интелектуалније настројених

10 Мада је тешка срца дозвољавао да хришћанска деца похађају јавне школе (јер није
било другог избора), Тертулијан је хришћанима забрањивао да у њима поучавају
(да буду учитељи) јер се тиме имплицитно прихвата паганска култура. У другим
временима, такве забране су долазиле са супротне стране, од саме царске власти
(нпр. у IV веку едикт цара Јулијана [којег ће хришћани касније назвати Апостата]
забрањује хришћанима да буду учитељи у јавним школама); овог пута забрани се
жестоко противила сама хришћанска црква.
 8

ученика везивале за учитеље, тражећи не само основну религиј-

ску наставу, већ и дубље поимање вере.« 11
Вероватно се прва регуларна хришћанска катехетичка школа
оснива у Александрији већ у првој половини другог века, око 125. годи-
не, и основао ју је по неким изворима 12 Базилид, који је у тој школи по-
учавао филозофске основе хришћанске религије; Базилидов следбеник
и ученик Валентин (Valentinus) наводно је касније сличну школу осно-
вао и у самом Риму.
Много више поузданих података постоји о другој александриј-
ској катехетичкој школи, која је основана око 179. године, и зна се да
су ову школу водили и неки од тзв. раних црквених отаца, филозофа
и теолога. Први управитељ ове славне школе за [313] којег се релатив-
но поуздано зна био је Пантенус (Pantænus), стоички филозоф који се
преобратио у хришћанство. Пошто се у хришћанској настави служио
учењем грчког филозофа и речитошћу беседника, преко њега и његових
наследника и филозофија и реторика – у ствари, целокупна грчка уче-
ност – стављена је у службу Цркве. 13 Александријска школа је била
позната по покушају приближавања, евентуално и помирења грчке
филозофије и хришћанства, и то специфичним симболичким, алего-
ријским тумачењем Библије.
Након Пантенуса александријску школу је водио Клемент (Алек-
сандријски, Titus Flavius Clemens, ?153–?215). Клемент је рођени Атиња-
нин, стекао је високу филозофску ученост, али је хришћанско образо-
вање стекао као Пантенусов ученик у александријској школи, где је ве-
роватно око 190. године од свог учитеља и преузео руковођење катехе-
тичком школом. Напоменућемо да је Клемент, између осталог, аутор
обимне расправе коју је назвао Паидагогос, у складу са тада још увек
важећим (традиционално и класично грчким) значењем појма педагог –
то је човек који дечака свуда прати и увек га чува, дружбеник, телохра-
нитељ и пратилац до школе и натраг (Клемент га поистовећује са Хри-
стом као узором и учитељем хуманости, за разлику од дидаскалоса ко-
ји је учитељ интелекта).
»Проблем, како га је видео Клемент, јесте био у томе како поми-
рити класичну традицију са хришћанством, и како у утврђеном
процесу образовања, enkyklios paideia, пронаћи средство за даљи
развој хришћанског пута.« 14
Након Клемента вођење школе је преузео учени Ориген (?185–254),
александријски Грк, филозоф и писац који је, за разлику од непомир-
љивог Тертулијана, покушавао да надвлада сукоб античке филозофије
и хришћанства тврдњом да је филозофија отворила пут хришћанству
које је тиме постало и врхунац развоја филозофије и филозофске ми-
сли уопште. Ипак, и он је осећао да је његова делатност класичног учи-
теља граматике – граматисте (у сопственој граматичкој школи у Алек-

11 Bowen (1972), p. 240, подвукао Ж. Б.

12 Good (1960), p. 63.
13 Monroe (1905), p. 233.
14 Bowen (1972), p. 243.
 9

сандрији) несагласна са звањем катехете (учитеља катехизиса), зва-

њем које му је доделио александријски бискуп Деметрије (Ориген тада
има тек осамнаест година). И сам Ориген је због својих учења (као мо-
гући јеретик) уклоњен са места управитеља александријске школе, али
је након тога у Цезареји (231) основао нову, веома успешну школу слич-
не врсте. Тамо је такође, колико знамо, поучавао филозофију, ретори-
ку, логику, астрономију, књижевност, историју, науку.
Александријска катехетичка школа није имала сопствену, посеб-
ну школску зграду, и ученици су се окупљали у кући учитеља, тј. упра-
витеља школе. Колико нам је данас познато, поред осталих наставних
садржаја (где је у првом плану свакако било подробно изучавање и ту-
мачење Библије) било је дозвољено и изучавање свих типова грчке фило-
зофије осим епикурејства, као и читавог низа наука, класичне грчке
књижевности, граматике, реторике, и других виших предмета паганских
школа, али са другачије тачке гледишта 15.
Катехетичке школе су постојале и у још неким градовима и дело-
вима римског царства, у Едеси, Сирији и другде; почетком трећег века
основана је школа у Антиохији која је, за разлику од александријске
школе (алегоријског тумачења), [314] развијала дословно тумачење Би-
блије (упоредо са наглашавањем Христове humanitas, људске природе;
александријска школа више инсистира на божанском аспекту Христо-
ве појаве и објаве). И сам Јован Златоусти рођен је у Антиохији и везује
се за антиохијску катехетичку школу.
Сматра се да је римску катехетичку школу почетком трећег века
основао римски бискуп Калист (Callistus или Calixtus I, ?160–?223 16);
римска школа је постала једна од најзначајнијих катехетичких школа,
и у наредним вековима била је повремено и под патронатом неких од
римских хришћанских царева, имала је велику и драгоцену библиоте-
ку, са низом значајних библиотекара на челу.
У каснијем развоју јасно је да су катехетичке школе описаног ти-
па биле основа на којој су се јавиле и развиле катедралне школе, које
ће бити међу најзначајнијим образовним установана средњега века.
Наиме, постепено су се катехетичке школе везивале за седишта цркве-
не власти, тј. за епископате и епископе (бискупије и бискупе), и све ви-
ше су биле окренуте образовању свештеника (што је такође био један
од задатака катехетичких школа). Указала се потреба да се дечаци уна-
пред предодређени за свештенике (pueri oblati) већ у раном узрасту по-
свећују васпитању, образовању и припремању за свештеничке дужно-
сти, а целокупна припрема новог свештенства поверена је епископима,
тј. бискупима. Из катехетичких школа, дакле, проистекле су епископал-
не, бискупске или катедралне школе, значајна средишта хришћанске

15 Graves (1954), p. 65.

16 Ма колико нам недостајали сасвим несумњиво потврђени и детаљни подаци о
Калисту, довољно поуздано знамо да је био рођен као роб, да је постао римски
бискуп и папа (Калист Први), да је (изгледа први од свих) имао противничког
антипапу, да је оптуживан за јерес и да је умро као мученик. Биографија и не
нарочито необична за драматично доба о којем је реч.
 10

учености и образовања у временима када хришћанство постаје доми-

нантна религија Европе. На Западу Европе преовладао је назив кате-
дралне школе, јер су се налазиле уз катедрале или у њима, а на хри-
шћанском Истоку чешће су називане епископалним школама.
Након првих векова развоја хришћанства и хришћанског васпи-
тања и школства, и након наступања монастицизма као веома значај-
ног покрета у оквиру хришћанске цркве, покрета који је имао великог
удела и утицаја на развој културе и просвете током векова, Европа је
након најезде (такозваних) варвара, и након пропасти Западног рим-
ског царства ушла у рани средњи век ослањајући се само на два типа
школа – катедралну и манастирску школу, и са рудиментарним заче-
цима елементарне парохијске школе.

]
Колико год да је, дакле, хришћанство преживело прве векове у жесто-
ком сукобу са претходном паганском културом, најснажније и најцело-
витије заокруженом и израженом старогрчким језиком, идејама, идеа-
лима и садржајима (од филозофије до реторике, од медицине до науке,
од позоришта до уметности и књижевности, од историографије и права
до политике), толико је оно ипак било принуђено да се управо на ту
традицију, културу и образованост ослони, све док није довољно ојача-
ло да је могло себи допустити да гради сопствене ослонце. Па ни тада
се ово монументално наслеђе није дало у потпуности одбацити, нити
негирати, што ће нам касније потврђивати и монастицизам, и скола-
стицизам, и рађање првих универзитета, [315] па, уосталом (можда и
најубедљивије), и ренесанса, па и много тога другог, све до наших дана.
Ма шта хтели да нам у своје време поруче рани хришћански (не
случајно и сами познати као грчки) оци, ипак се на путу ка Јерусалиму
морало пропутовати кроз Атину, а ни сама Црква није могла прежи-
вети нити заживети без Академије.

Литература (избор)

Barklay, William (1961), Educational Ideals in the Ancient World; London, Collins.
Bowen, James (1972), A History of Western Education, Volume One, The Ancient
World: Orient and Mediterranean 2000 B. C. – A. D. 1054; London, Methuen & Co Ltd.
Boyd, William (1947), The History of Western Education; London, Adam & Charles
Black, fourth edition.
Browning, Oscar (1908), An Introduction to the History of Educational Theories;
London, Kegan Paul, Trench, Trübner & Co. Ltd.
Butts, R. Freeman (), The Education of the West – A Formative Chapter in the
History of the Civilization; New York (etc.), The McGraw-Hill Book Company.
Caird, Edward (1904), The Evolution of the Theology in the Greek Philosophers,
vol. I; Glasgow, James MacLehose and Sons, Publishers to the University.
 11

Clough, G. Benson (1904), A Short History of Education; 2nd ed., London;

http://www.socsci.kun.nl/ped/whp/histeduc/clough/gben013.html
Clarke, M. L. (1971), Higher Education in the Ancient World; London, Routledge &
Kegan Paul.
Cubberley, Ellwood P. (1920), The History of Education, Educational Practice and
Progress Considered as a Phase of the Development and Spread of Western
Civilization; The Project Gutenberg EBook #7521; http://thalasson.com/gtn...
Good, H. G. (1965), A History of Western Education; New York, The Macmillan
Company, second edition (first 1947), sixth printing (first 1960).
Graves, Frank Pierrepont (1954), A Student's History of Education / Our Education
Today in the Light of Its Development; New York, The MacMillan Company
(Revised Edition, Eleventh Printing).
Holms, Džordž /ur./(1998), Oksfordska istorija srednjovekovne Evrope; Beograd, Clio.
Laurie, S. S. (1907), Historical Survey of Pre-christian Education; London-Bombay-
Calcutta, Longmans, Green, and Co., fourth impression – first published 1900.
(republished 1970., Scholarly Press, St. Clair Shores, Michigan).
Linč, Džozef (1999), Istorija srednjovekovne crkve; Beograd, Clio.
Marrou, H. I. (1964), A History of Education in Antiquity; New York, The New
American Library (A Mentor Book).
Melvin, A. Gordon (1946), Education, A History; New York, The John Day Company.
Monroe, Paul (1905), A Text-Book in the History of education; New York, The
MacMillan Company.
Morgan, Teresa (1998), Literate Education in the Helenistic and Roman Worlds;
Cambridge, Cambridge University Press.
Peinter, Sidni (1997), Istorija srednjeg veka (284–1500); Beograd / Banjaluka, Clio /
Glas srpski.
Rostovcev, Mihail (1990), Istorija staroga sveta, Grčka, Rim; Novi Sad, Matica Srpska.
Struve, V. V. / Kalistov, D. P. (2000), Stara Grčka; Beograd, Book/Marso.
Thrupp, Sylvia L. /ed./(1967), Early Medieval Society; New York, Appleton –
Century – Crofts, Educational Division, Meredith Corporation.
Woody, Thomas (1970), Life and Education in Early Societies; New York, Hafner
Publishing Company (Facsimile of the 1949 edition).
Zaninović, dr Mate (1988), Opća povijest pedagogije; Zagreb, Školska knjiga.
Žlebnik, dr Leon (1983), Opšta istorija školstva i pedagoških ideja; Beograd / Gornji
Milanovac, Prosvetni pregled / Dečje novine.