[Бралић, Ж. (2007).

Високо образовање у раном хришћанству – Ориген као ученик

и као учитељ. Зборник радова 2007. Београд: Универзитет у Београду – Факултет
безбедности, 239–257]

[стр. 239]

др Жељко Бралић, доцент1

Високо образовање у раном хришћанству –

Ориген као ученик и као учитељ

Сажетак
Овај текст представља покушај анализе васпитачко-учитељске делатности Оригена из Александрије,
једног од најзначајнијих грчких црквених отаца ране хришћанске цркве, који је значајно унапредио фило-
зофско-теолошке студије у хришћанским круговима Римског царства. Делатност Оригена приказана
је у две целине – у александријском периоду његовог живота он је деловао као управитељ Александријске
катехетичке школе и постао славан као вероватно најобразованији хришћанин, а можда и највећи фи-
лозоф свога времена. У другом периоду живота поучавао је у палестинској Цезареји. Из тога периода
потиче похвална беседа (панегирик) коју је у част Оригену изговорио захвални ученик Григорије са Пон-
та. Пошто се Григоријев текст сматра најранијим приказом високошколске наставе међу хришћани-
ма, панегирик је детаљније приказан и историјско-андрагошки анализиран у другом делу овог рада.
Ориген се, у целини, оцењује као велики мислилац, изворни васпитач и учитељ, који је на изузет-
но високом стваралачком нивоу настојао (и успевао) да повеже највише вредности класичне античке
(првенствено грчке и паганске) културе и филозофије са новом културном и моралном силом какву је
представљало рано хришћанство.
Кључни појмови: рано хришћанство, васпитање, високо образовање, катехетичка школа, учење,
поучавање, филозофија.

Željko Bralić, Ph. D., Assistant Professor

University of Belgrade – Faculty of Security Studies, Belgrade, 50 Gospodara Vučića

Higher Education in Early Christianity –

Origen as a Student and as a Teacher

Abstract
Thе paper is an attempt at analysis of educational-instructional activity of Origen of Alexandria, one of the
most significant Greek fathers of the early Christian church, who has significantly improved the philosophical-
theological studies in the Christian circles of the Roman Empire. Origen’s activity has been presented in two
segments – in the Alexandrian period of his life he acted as the head of the Alexandrian catechetic school and
gained fame as probably the best educated Christian and, perhaps, even as the greatest philosopher of his time.
In the second period of his life, he taught in the Palestinian Caesarea. A panegyric spoken in honor of Origen
by his grateful student Gregory of Pontus comes from this period. Since the Gregory’s text is considered one of
the earliest portrayals of higher education among the Christians, the panegyric is discussed in more details
and analyzed from the point of view of history and andragogy in the second part of this paper.
Origen is in general assessed as a great thinker, an original educator and teacher who, at an exceptio-
nally high creative level, sought (and managed) to relate the highest values of the ancient (primarily ancient
Greek and pagan) culture and philosophy with the new cultural and moral force of early Christianity.
Key words: early Christianity, upbringing, higher education, catechetic school, study, teaching, philosophy.

1 Универзитет у Београду – Факултет безбедности. 

 2
 

А ко је уопште Платон,
ако не Мојсије који говори атичким грчким?
Нуменије из Апамеје

Јер кажу да је Оригенов начин живота био као његово учење,

а његово учење као његов живот.
Еусебије из Цезареје

Ориген у Египту [185–231]

ОРИГЕН АДАМАНЦИЈЕ [Origenus Adamantius, ili Adamantinus] рођен је (најверо-
ватније) у египатској Александрији око 185. године; мада је познато да је ро-
ђен у породици верних хришћана, те да је и сâм морао бити крштен у раном
детињству, његово име упућује на везу са великим и значајним староегипат-
ским божанством (Хор или Хорус, заштитник самог фараона, син Озириса и
Изиде). Његово „презиме“ (или додатак [240] имену, надимак који ће стећи
касније током живота – Адаманције) указује на јасноћу и снагу (наравно, ра-
ди се о моћи ума, а не тела). Сасвим је могуће (или вероватно) да Ориген по-
тиче из породице коптско-египатског порекла, те да у том смислу није Грк
по самом пореклу, већ по наслеђеној култури, јер је његово окружење било
изразито и темељно хеленизовано генерацијама унатраг. Матерњи језик
Оригенов, као и велике већине становника Александрије јесте, наравно, грч-
ки и његов родни град је још од оснивања првенствено грчки град, па је то
остао и као део великог Римског царства.
И у време Оригеновог рођења Александрија је била изванредно значај-
но културно средиште, са многим школама (Museum, Serapeum, Sebastion),
које су имале и велике, па чак и огромне библиотеке (само је библиотека
Мусеја имала, наводно, 700.000 књига). Филозофи, писци, научници, учите-
љи, радили су и предавали у Александрији, неки од најистакнутијих водили
су и обогаћивали велике библиотеке. Александрија је била и место сусрета
различитих култура и цивилизација па је ту, уз остале, било и мноштво је-
врејских школа. Град је био прави космополис, и ту су се сусретале грчке,
египатске, јеврејске, источњачке идеје, учења, религије.
Уз то што је, без сумње, била средиште космополитске и класичне култу-
ре, Александрија је била предодређена да постане и једно од главних средишта
раног хришћанства, уз Палестину, Рим и Антиохију, те ће је с правом назвати
мајком и господарицом цркава, неговатељицом и учитељицом хришћанства.2

2 Ante-Nicene Fathers (1885), p. 223. 

 3
 
Оригенов отац био је високо образовани Леонид [Leonidas], уважени
учитељ књижевности и граматике (вероватно и реторике), а такође и веома
побожан хришћанин (то је спој који ће у временима која су следила постаја-
ти редак, необичан, па и немогућ). Отац Леонид је, дакле, био у прилици да и
свога сина широко образује, упућивао га је у све оне науке које су се у хе-
ленском и/или хеленизованом свету тога времена подразумевале у најобра-
зованијим породицама. Ради се, без сумње, не само о елементарном, већ и о
оном општем или либералном образовању високог нивоа које је већ од кла-
сичних времена старе Грчке подразумевало: граматику, реторику, логику
(дијалектику), аритметику, геометрију, астрономију, музику, а знамо да је
Ориген и у каснијем животном добу јасно могао да се сети давно запамће-
них (великих) делова Илијаде и Одисеје.
Међутим, овој класично грчкој образованости брижни отац је додао и
свакодневно изучавање Библије. Свакога дана син је морао да чита, изучава
и запамћује одређене делове Библије, у чему је од раног детињства био из-
ванредно успешан. Овде можемо, макар и посредно, закључити да је отац
сина поучавао и мнемотехничким умећима, која су традиционално чинила
важан део класичног реторског образовања. Већ је као дечак Ориген покази-
вао изванредну интелектуалну радозналост и изузетне умне снаге (које се
нису исказивале само изузетним запамћивањем), те се није задовољавао са-
мо основним и дословним значењем библијског текста, већ је трагао за ду-
бљим и суштинскијим тумачењима, и често је бројним и сложеним питањи-
ма чак и веома ученога оца оптерећивао, збуњивао, ако не и доводио у не-
прилику. И мада је отац често и одбијао да одговара на питања која је сма-
трао превише сложеним за Оригенов млади узраст3, наводно је ноћу, док је
дечак спавао, у молитвама захваљивао Богу што му је подарио таквог изу-
зетног потомка. [241]
Око четрнаесте године Ориген је почео да похађа и катехетичку школу,
где му је учитељ био Клемент (Александријски); ову школу је посећивао веро-
ватно око три године, све док учитељ Клемент није напустио Александрију.
И у катехетичкој школи Ориген се истицао сјајним способностима и тален-
тима, његове умне способности, темељна образованост и хришћанска смер-
ност већ су га у дечачком добу препоручивали и за будућег катехету.
Ориген је под очевим надзором још као дечак очигледно достигао вео-
ма висок ниво класичног и хришћанско-библијског образовања, које је даље
унапредио у катехетичкој школи уз помоћ Клемента, а висока образованост
се надоградила на рано васпитање дечака Оригена који је убрзано сазревао
као веран, пожртвован и готово фанатичан хришћанин. То је постало очи-
гледно када је његову породицу и њега задесила ужасна трагедија – 202. го-
дине, када Ориген није још напунио ни седамнаесту годину, његов отац Лео-
нид је постао жртва прогона којем су били изложени бројни хришћани под
влашћу цара Септимија Севера4. Када је сазнао да му је отац бачен у тамни-
цу, млади Ориген је чврсто одлучио да му се придружи и да са оцем буде по-
губљен (те да тако и сâм постане мученик). Мајка је покушавала да га убеди

3 Препоручивао му је да се привремено задовољи очигледнијим, површинским и дословним

тумачењима. 
4 Цар између 193. и 211. године. 
 4
 
да то не чини (преклињући га и позивајући се на своја мајчинска осећања
према њему) али без успеха; тада је учинила и последњи корак – многи су пи-
сали да је сакрила сву дечакову одећу, и тако га спречила да напусти дом, што
му је спасило живот. Ипак, Ориген успева да вољеном оцу барем пошаље пи-
смо охрабрења (охрабрења специфичне врсте); у писму оца чврсто моли (или
упозорава) да остане чврст у вери и по цену живота, не колебајући се чак ни
због сопствене породице: (…) Пази да се не одрекнеш својих уверења због нас!5
Након што је Леониду одрубљена глава, те је постао мученик за Христа
и цркву, сва његова и породична имовина је одузета и конфискована (у цар-
ски трезор), а неодрасли младић Ориген остао је у тешком сиромаштву, са
мајком и шесторицом млађе браће. Али, изузетне способности, ученост и
знање које је поседовао храбро је и успешно почео да користи за издржава-
ње породице па је, иако још веома млад, постао учитељ граматике и књижев-
ности (gramaticos). Уз самосталну учитељску делатност, млади Ориген, као
верни хришћанин али истовремено и научник, наставља упорно да изучава
Библију, усавршавајући се истовремено и вредно у области језика и књижев-
ности, те се ваљано могао бавити језичком наставом која је њему и његовој
породици обезбеђивала и зараду, тј. средства за живот.
Хришћанска заједница у Александрији је у прогонима проређена, мно-
ги хришћани су страдали, били протерани или побегли из града, те је посто-
јала потреба и за верско-хришћанским, катехуменским и катехетичким поу-
чавањем. Ориген је био већ у том раном периоду живота више него спреман
да се посвети мисионарско-хришћанском васпитању (васпитању хришћана,
катехумена – кандидата за крштење, па и пагана који су били спремни да
слушају поуке већ изванредно цењеног и ученог младића). Тако је, између
осталог, Ориген успевао и да многе пагане преобрати у хришћанство, [242]
почев од Плутарха (касније мученика) и Херакла [Heraclas], Плутарховог бра-
та, који ће касније постати Оригенов помоћник у катехетичкој школи, а још
касније чак и александријски епископ.
У то доба епископ александријски био је Деметрије, који је чуо за мла-
дог, мудрог и верног учитеља, упознао га је, и када је Ориген имао само
осамнаест година, Деметрије га је поставио за didaskalosa, управитеља и учи-
теља тада веома значајне и чувене катехетичке школе, која је у поменутим
прогонима остала без Клементовог вођства; наиме, велики филозоф, учитељ
и управитељ Клемент Александријски напустио је град због опасности у ко-
јој се нашла хришћанска заједница.
Ориген се у новој улози поново показао достојним највиших очекива-
ња, али убрзо је осетио да се сâм налази у противречном положају – закљу-
чио је да улога gramatikosa, учитеља језика, граматике и секуларне књижев-
ности није у складу са положајем катехетичког учитеља, те се без жаљења од-
рекао световног учитељства (па и зараде коју је та настава доносила њему и
његовој породици). У жељи да се потпуно посвети хришћанско-религијској

5 Eusebius, VI, 2. 6. Одрицање од вере у оваквим приликама је многима могло спасити живот,
али појам мучеништва је имао међу раним хришћанима изузетно снажан утицај, и многи
су били спремни да за своју веру умру и у страшним мукама. Зато и први историчар цр-
кве Еусебије за овај догађај (и за Оригеново писмо оцу) каже да се то може забележити
као први доказ Оригенове младалачке мудрости и његове изворне љубави према вери.  
 5
 
настави, одрекао се чак и своје вредне библиотеке коју је продао, мада је она
садржавала велик број вредних књига и рукописа (многе од њих писао је, тј.
својом руком преписао, сâм Ориген). Купац библиотеке му је платио износ
од четири обола на дан (новац једва довољан за сасвим скромну егзистенци-
ју, али за једног Оригена, пожртвованог верника и аскету, материјална и
новчана вредност била је сасвим безначајна). Како је написао један савреме-
ни аутор6, продао је рукописе грчких класика, које је сâм исписао са пажњом и
љубављу, и то за бедну накнаду, да би могао да поучава бесплатно.
Ипак, он није на дуже време прекинуо контакт са световним наукама
и класичном грчком културом и науком, јер је ускоро осетио јасну и снажну
потребу да и уз помоћ грчке културе и филозофије изгради подлогу нове,
хришћанске филозофије, па и систематске теологије. Осим тога, показала су
се најдубља сазнања класичне науке и културе неопходним и за дубље тума-
чење сâме Библије.
Млади катехета је био, осим по необичној учености и мудрости, познат
и по ватреној посвећености вери, па је често доводио себе и у велику опа-
сност пратећи хришћанске мученике пред погубљење, дајући им подршку
до смртног часа, због чега је могао и сâм настрадати од стране римских вла-
сти или од руље непријатељски настројене према хришћанима (гомила је по-
кушавала да га каменује, понекад је чак римска војска морала да чува њего-
ву кућу, или је морао да се склања у туђе домове док траје опасност, итд.).
Био је тај необични младић и човек, као (само) најватренији хришћани
тога доба, и крајње аскетски посвећен вери, ишао је бос, имао је само један
огртач (по угледу на самога Христа), хранио се скромно, често и дуго је по-
стио, никада није пио вино, а изванредно много је радио током дана и током
ноћи (дању се углавном посвећивао настави, а ноћу даљим изучавањима Би-
блије, филозофије и многих наука). Спавао је врло мало, и то не у постељи
већ на поду.
Несвакидашњу и драстичну потврду крајњег аскетизма и саможртова-
ња (све до жудње за мучеништвом) Ориген је дао чак и подвргавањем ка-
страцији, можда делимично и због тога што се у катехуменској настави сва-
кодневно сусретао и са девојкама и женама-катехуменима, па је желео да
спречи било какве неприличне [243] гласине о својим сусретима са њима. Са
друге стране, одрицање од свега телесног, чулног, материјалног и световног
сасвим је у складу са Оригеновим карактером и уверењима, мада су многи
приметили колико је необично да такав мислилац, више него сјајан у алего-
ријском тумачењу Библије (принц алегорије, како су га неки звали), у овом (и
само овом) погледу донесе одлуку да Библијску поруку схвати потпуно до-
словно (А има ушкопљеника који су сами себе ушкопили царства ради небе-
скога. Ко може примити нека прими7). Касније ће Ориген и сâм, мада без ка-
јања, исту библијску поруку тумачити сасвим другачије, наглашавајући да се
истинска чистота не исказује насиљем према телу, већ уздржавањем чула
због краљевства Божјег.

6 Чарлс Бигс (Charles Biggs, наведено према; Malaty, 1995а). 

7 Јеванђеље по Матеју, 19, 12, превод В. С. Караџића. 
 6
 
Необично је и изненађујуће да се и поред својих екстремно снажних
уверења и посвећености вери, Ориген ипак није одао слепом фанатизму и
нетрпељивости према нехришћанском окружењу и култури, већ је успевао
током целога живота да на стваралачки начин упорно и умно гради духовни
мост између старог и новог у култури, филозофији и религији, а тиме и у
васпитању и образовању.
Као управитељ катехетичке школе Ориген је био уважаван и од хри-
шћана и од образованих пагана, имао је велик број ученика који су га по-
штовали као мудрог мислиоца и великог учитеља, и његова слава се већ ши-
рила и изван Александрије, али учитељ је имао потребу да (практично током
целог свог живота) буде и истраживач и ученик, па је тако упоредо са на-
ставничким радом и сâм у зрелим годинама (по неким ауторима8, међутим,
око своје двадесет пете године) похађао наставу филозофије код Амонија
Сакаса [Ammonius Saccas, 174–242], значајног и уваженог филозофа, који се
сматра покретачем или оснивачем неоплатонизма. Изучавање филозофије
код Амонија Ориген започиње након што је његов помоћник (и касније на-
следник) Херакле већ пет година учио код Сакаса9.
Знамо да је Ориген познавао и двадесетак година млађег Плотина [Plo-
tinus, 205–270], такође Амонијевог ученика, који ће постати велики филозоф
свога времена, и вероватно једини Оригенове величине и значаја. Плотин и
Ориген су веома поштовали један другога, па се препричавало да је једном
приликом, када се Ориген појавио на Плотиновом предавању, млађи фило-
зоф постиђен рекао да није примерено да поучавамо у присуству оних од ко-
јих бисмо могли учити.10
Сасвим је сигурно, такође, да је Ориген добро познавао филозофију
Нуменија Апамејског, платонистичког филозофа из II века који је на Ориге-
на свакако утицао у извесној мери, почев од тога да је и Нуменије био добар
познавалац Библије (и Старог и Новог Завета), те да је био склон да Библију
тумачи алегоријски.11 [244]
Изучавање грчке (дакле, паганске) филозофије Ориген је онима који су
му то замерали оправдавао следећим речима:
Када сам се потпуно посветио изучавању светих списа, и када се добар
глас о мојој умешности раширио, долазили су ми понекад јеретици и
они упознати са грчким наукама, а посебно филозофи; чинило ми се нео-
пходним да темељно испитам учења јеретика, као и оно за шта фило-

8 Tixeront (1920), p. 90. 

9 Амоније Сакас је особен и значајан филозоф о којем, нажалост, нема довољно сачуваних
података, али се у неким изворима помиње да је рођен у хришћанској породици, али је
постао отпадник од хришћанства када се посветио филозофији. Поучавао је филозофију
више од пола века, а пре тога је био чак и носач, физички радник на александријским до-
ковима (отуд му „име“ Сакас; saccas је џак, врећа, што значи да су Амонија означавали као
Џаконосца). Наводно ништа није писао, а забрањивао је и ученицима да бележе његове по-
уке и тумачења. 
10 Оно што везује двојицу великих филозофа (највећих у том добу) јесте и то што је њихова
највећа тежња и циљ њихове мисли – коначни повратак душе, и то путем знања, једин-
ству са њеним божанским извором. (Malaty, 1995a)  
11 Слично томе, Филон и Св. Клемент су посегнули за платонизмом да би схватили дубље
значење Библије. (в. Malaty, op. cit.)  
 7
 
зофи тврде да је истина. У томе смо се угледали на Пантенуса12 који је,
пре нашег времена, многима добро учинио својим темељним познавањем
таквих ствари…13
Дакле, покушавао је мудри Ориген да се са образованим и мудрим не-
хришћанима интелектуално надмеће њиховим оружјем, и имао је у тој борби
много успеха, и успевао је често да оствари свој васпитачко-мисионарски
циљ – придобијање нових хришћанских верника међу својим паганским слу-
шаоцима/васпитаницима. Но, и сâм је био свестан опасности које су се кри-
ле у заводљивим филозофским идејама и системима паганских филозофа
класичне антике (а и његових савременика), на те опасности је увек спремно
указивао својим ученицима14, али можда се (барем са становишта црквених
тумача) сâм није сачувао од неких за хришћанство (или барем за цркву) не-
прихватљивих идеја. Због свега се његова мања или већа одступања од пра-
воверја међу црквеним оцима традиционално приписују управо превише
блиском контакту са нехришћанским филозофијама, које је желео да иско-
ристи у изградњи прве свеобухватне и систематске хришћанске теологије
која ће парирати снажним супарничким идејним системима који су постоја-
ли унутар тадашњег хришћанства, а првенствено у разноликим и духовно
изазовним облицима хришћанског гностицизма.
Тачке сродности између платонизма и потреба хришћанске теологије
у њеној борби са гностицизмом помажу да се објасни необична моћ коју
је платонизам имао на Оригенову мисао, моћ снажнију но што је и он
сâм био свестан. Постао је убеђен да је лажно учење рђава филозофи-
ја, да је истинито учење истинита филозофија, и да је добра филозо-
фија платонизам.15
То је био један од аспеката његовог учитељског рада. Осим тога, а наро-
чито у почетку, након постављења на место управитеља катехетичке школе,
Ориген се примарно бавио и катехуменском наставом, припремом нових/бу-
дућих хришћана за пријем у нову веру, што се обележавало обредом крште-
ња. Катехуменска настава је за њега подразумевала религијско поучава-
ње/образовање али и, не мање важно, усвајање хришћанских врлина и начина
живота, што значи да се пре свега наглашава морално васпитање. За Оригена
је настава увек била чврсто испреплетена са проповедањем, он у сопственим
делима и не користи реч проповедник, већ проповедника увек назива дидаска-
лосом, дакле учитељем, васпитачем. Катехумени [245] су (ако су желели да бу-
ду крштени и да тиме постану хришћани) пре свега морали, говорио им је
учитељ, упознати божју реч, у корену сасећи своје пороке, преуредити свој ди-

12 Пантенус [Pantænus] – стоички филозоф и управитељ Александријске катехетичке школе

пре Клемента, а неки га сматрају и оснивачем школе (в. Бралић, 2006а).
13 Eusebius, VI, 19, 12–13.  
14 Сматра се да, у крајњој линији, није волео филозофију због ње сâме, већ ју је првенствено
користио као оруђе мисионарског рада и као средство за боље разумевање Библије. 
15 Malaty (1995a, подвукао Ж. Б.). Исти аутор такође сликовито резимира: His purpose was to re-
cover Plato for Platonism, and then Platonism for Christianity. Касније осуде које из редова цр-
квене хијерархије сустижу Оригена долазе, међутим, и отуда што он као човек цркве верује
у црквену традицију као извор хришћанских догми и доктрина, али у слободоумљу и отворе-
ности срца, јер он верује да је људски ум божји дар, и да је по себи слика и прилика божан-
ства. Слично спознаје слично; ум разумева Ум. (Оp. cit.)  
 8
 
вљи варварски живот и испољавати благост и смерност. Сâм учитељ Ориген у
том погледу је поучавао и наставом и сопственим примером крајње скромно-
сти и аскетизма, готово до границе мучеништва и саможртвовања.
Убрзо је увидео да се, због великог броја ученика, излаже превеликим
напорима, те да није у стању да се упоредо са катехуменским поучавањем
бави и катехетичком наставом, и сопственим усавршавањем (образовањем и
самообразовањем), и истраживањем и тумачењем Библије, и писањем соп-
ствених дела. Зато је катехуменско поучавање препустио младом, способ-
ном, ученом и талентованом (раније поменутом) Хераклу, а сâм се у школи
бави претежно радом са напреднијим ученицима. Тај наставнички рад би-
смо, условно, могли поделити на следеће целине или врсте наставе:
] опште-образовна настава – класично либерално образовање каракте-
ристично за античко доба (неопходна припрема за даље студије фило-
зофије, науке, теологије);
] катехетичка настава вишег нивоа – наставни рад са умно способни-
јим и образованијим хришћанима (филозофско, теолошко, библијско
образовање);
] мисионарско-васпитачка настава – намењена образованим паганима,
јеретицима, гностицима и другима (основни циљ било је преобраћање
васпитаника у хришћанство или, како је Ориген најискреније веро-
вао, борба за спас њихових душа).
Да би постигао мисионарски циљ, Ориген је користио сва своја огромна
знања из најразличитијих области, пружајући интелектуално радозналим слу-
шаоцима многе изазове за које су, можда, првенствено били заинтересовани,
да би тек потом покушавао да ради на њиховом религијском преобраћењу.
Не пропуштам, ипак, да поменем његову бесмртну генијалност, како је
разумевао дијалектику, као и геометрију, аритметику, музику, грама-
тику, и реторику, и поучавао све школе филозофа тако мудро да је та-
кође имао и марљиве ученике световне књижевности, којима је свако-
дневно предавао, и гомиле које су ка њему хрлиле биле су чудесне. Њих је
примао у нади да ће посредством ове световне књижевности моћи да их
утврди у вери Христовој.16
Важно је напоменути да је и пре и после Оригена Александријска кате-
хетичка школа упоредо нудила и секуларно и религијско поучавање и хри-
шћанима и паганима, и била је намењена и мушким и женским полазницима
свих узраста17, с тим што се подразумева да су због високог нивоа настав-
них садржаја били у питању ученици-студенти у одраслом добу (макар не
ретко и релативно млади). Они су већ стекли тада доступно образовање које
је нудило римско школство (у елементарним, граматичким, реторским шко-
лама), и сматрани су одраслим људима који траже још виша знања филозоф-
ске, књижевне, научне, па и теолошке природе. Тако и на примеру Херакла,
касније Оригеновог помоћника и наследника, видимо да је он био [246] у не-
што старијем узрасту у односу на уобичајене ученике, што опет потврђује

16 Оригена тако описује веома значајан црквени отац, теолог, писац (и светац) Јероним (око
340–420) [Jerome, De Viris Illustribus / On Illustrious Men, 54]. 
17 Boyd (1947), p. 84. 
 9
 
да се у антици свако високо образовање може сматрати примарно андраго-
шком појавом, образовањем одраслих људи.
У александријском периоду свога живота, Ориген је предузео још један
значајан корак у правцу сопственог усавршавања и само/образовања. Наиме,
схватио је да му је за заиста темељну критичку анализу и тумачење Старог за-
вета (хебрејске Библије) неопходно познавање оригиналног хебрејског текста,
па се зато, и поред свих других упоредних обавеза и напора, озбиљно и преда-
но посветио и учењу хебрејског језика. Није познато како га је, колико дуго и
од кога учио, али знамо да је хебрејски савладао, мада никада до савршенства
и у потпуности. Ориген је, највероватније, први и једини црквени отац раног
хришћанства који је учио и научио хебрејски језик, и комуницирао је са ра-
бинским учењацима и теолозима покушавајући да и уз њихову помоћ оствари
темељнији увид и разумевање текста и значења Старог завета.
Има ли кога ко такође не зна да је био толико темељан у изучавању
светих списа да је, у супротности са духом свога времена и свога наро-
да, научио хебрејски језик.18
Иако несавршено, ово знање му је омогућило да се упусти у велики ми-
саони и списатељски, стваралачки подухват познат под насловом Hexapla [у
дословном значењу Шестострука, или Шестостубачна], што је био прави
подвиг за Оригеново доба, јер је то био један од првих покушаја да се омогу-
ћи и оствари упоредни и критички увид у изворни текст/текстове Библије,
што је требало да обезбеди и најизворније могуће тумачење (тумачења) би-
блијског текста и његових бројних аспеката, значења и порука.
Hexapla је добила назив по томе што је имала шест упоредних стубаца
или колона текста: хебрејски оригинал, потом хебрејски текст у грчкој тран-
слитерацији (исписан грчким писмом), и четири грчка превода до којих се
тада могло доћи (превод Аквиле, Симаха, Септуагинта и Теодотионов пре-
вод). Стварањем овакве целине, омогућавајући, у највећој тада могућој мери,
критичко упоређивање и анализу различитих верзија/превода библијских
текстова, Ориген је засновао научну и критичку анализу Библије. Мада је
Оригеново монументално дело нестало у каснијим вековима (вероватно у
седмом), оно је остварило утицај на многе значајне црквене оце, историчаре
цркве, писце и критичке истраживаче којима је Hexapla била доступна и по-
зната, те су је користили, цитирали, преписивали неке делове, или су је ба-
рем помињали и коментарисали (Еусебије, Јероним, Памфил, и други).
Овом делу Ориген је посветио двадесет осам година рада19, огромне ис-
траживачке напоре и велики рад на прикупљању, анализи, редакцији, ускла-
ђивању, обради, преписивању и презентацији текстова. Најзад, био је то и у
организационом смислу изванредно сложен рад, и Ориген је, колико је по-
знато, користио услуге седморице писара20 (имали су улогу преписивача и
стенографа, који су бележили оно што им је Ориген диктирао). Све то било
је, свакако, и веома скупо, и вероватно је и то омогућио Оригенов богати

18 Jerome, op. cit. (подвукао Ж. Б.).  

19 По неким изворима само двадесет година, мада се податак о двадесет осам година рада
може сматрати вероватнијим. 
20 Еусебије (VI, 23, 2) каже да је било чак више од седам писара (записивача, „стенографа“),
и не мањи број преписивача, и поред тога девојака вештих у краснопису (калиграфији).  
 10
 
пријатељ Амброзије, којег је Ориген задужио тиме што га је спасао [247] од
јереси којом је био у ранијем периоду заведен (ради се о тзв. маркионитској,
или пак валентинијанској јереси), те му је захвални Амброзије деценијама
помагао пружајући му сву техничку и материјалну помоћ која је вредном и
плодном аутору била неопходна.
Александријском периоду Оригеновог стваралаштва, највероватније,
припада и још једно његово изузетно и оригинално (такође и врло обимно)
ауторско дело, познато под латинским називом De Principiis (O начелима,
или О првим принципима). Ради се, без сумње, о монументалном покушају
(првом такве врсте) да се хришћанству (и цркви) обезбеди систематска тео-
логија, дубоко заснована и поткрепљена филозофско-теоријско-теолошка
основа којом ће правоверно хришћанство ваљано моћи да одговори супар-
ничким хришћанским струјама које су већ тада биле, или ће тек бити про-
глашене за јеретичке (а које су окупљале не мали број људи са високим либе-
ралним, књижевним и филозофским образовањем). У извесном смислу, ве-
ћинска црква је изгледа доживљавала да се налази у подређеном положају,
те да је повремено или потенцијално угрожена од различитих покрета који
су се, осим на хришћанство, ослањали и на бројне снажно укорењене фило-
зофске идеје (платонистичке, стоичке, питагорејске и друге). Ориген је и
због овог дела забележен као изванредно значајан црквени отац, а знамо да
се његова књижевна продукција ни ту није зауставила, и да се вековима по-
мињало да је написао неколико хиљада „књига“21, итд. Већи део његових дела
је временом изгубљен, али и оно што је у било ком облику сачувано сведочи
о изванредној величини и продуктивности великог мислиоца и писца.22
Ваља напоменути да је током периода у којем је водио катехетичку шко-
лу Ориген у неколико наврата предузимао и значајна путовања, са различи-
тим поводима и у различитим околностима, али и те прилике је сигурно ко-
ристио и за одређена истраживања, прикупљање рукописне грађе, консулта-
ције и расправе са многим ученим и значајним људима, црквеним и светов-
ним великодостојницима, итд. Тако је посећивао Рим (вероватно 213. године),
Арабију, Палестину (215. или 216.), Антиохију (око 218.), много касније и Грчку
(и путовао, не случајно, преко Палестине, мада то сигурно није био краћи и
лакши пут). O великом уважавању (и слави) које је уживао Ориген још за жи-
вота чак и у највишим (нехришћанским) друштвеним круговима римског
царства сведочи, између осталог, и поменуто путовање у Антиохију, где је до-
шао на лични позив Мамеје [Mammæa], мајке цара Александра Севера.
Мајка царева, именом Мамеја, беше најпобожнија жена, ако је икада
такве било, и побожнога живота. Када се слава Оригенова свуда рашири,

21 Јероним ће касније о Оригену написати: А који од нас може прочитати све што је он
написао? 
22 Текст дела De Principiis познат нам је већим делом преко латинског превода Руфина [Ru-
finus] из друге половине IV века, а мањи део је сачуван у оригиналном (грчком) препису;
Руфин је као преводилац помно и са уважавањем покушавао да пренесе изворну Ориге-
нову мисао али, са друге стране, и сâм признаје да је мењао и прилагођавао нека значења
и тумачења (са изговором да су други, претходни тумачи и преписивачи Оригену припи-
сали оно што није у складу са његовим идејама), а све у намери да текст приближи право-
верној, већинско-црквеној хришћанској доктрини која се као таква утврдила (или намет-
нула) у интервалу између настанка оригиналног Оригеновог дела и Руфиновог превода.
 11
 
и доспе чак и до њених ушију, пожеле она силно да види тога човека, и
изнад свега да опроба његово слављено тумачење ствари божанских.23
Посебно су значајне Оригенове везе са Палестином, где су га са уважа-
вањем примали његови пријатељи Теоктит (епископ Цезареје Палестинске) и
Александар [248] (јерусалимски епископ); у првом боравку ова два значајна и
уважена великодостојника замолила су Оригена, кога су високо ценили и
иначе са њим током деценија водили редовну преписку, да у њиховом прису-
ству одржи проповед. Tо је изазвало снажно негодовање Оригеновог епи-
скопа Деметрија, који је сматрао да такав поступак представља кршење пра-
вила утврђених унутар цркве (Оригену се, као световном лицу, сматрао је
он, није смело дозволити да проповеда у присуству црквених званичника
епископског, бискупског ранга). Ориген се вратио у Александрију, наставио
рад у школи наизглед без последица, али следећи (много каснији) боравак у
Палестини донео му је и много веће невоље.
Око 230. године, током боравка у Цезареји, Ориген је (од стране двоји-
це епископа, поменутих Теоктита и Александра) заређен за свештеника
(презвитера; presbyteros = старији); можда су његови палестински епископ-
ски пријатељи желели тиме да избегну поновно негодовање Деметрија који
је, из неког разлога, као надлежни епископ допустио да његов прослављени
катехета деценијама буде без свештеничког чина. Међутим, догодило се
управо супротно, александријски епископ је овај чин схватио као тешку
увреду и као недопустиво задирање у његову јурисдикцију, чак је сазвао два
сабора (синода) у оквиру свог епископата; на једном је Оригену одузето све-
штеничко звање, а на другом је из епископије протеран.24 Мотиви Деметри-
јеви нису сасвим јасни, али вероватно је утицајни и веома моћни епископ
заиста био барем донекле завидан у односу на скромног али свуда уважава-
ног и славног Оригена25.
У сваком случају, Ориген се тада морао заувек опростити са својим
родним градом, са многобројним ученицима и сарадницима, и са катехетич-
ком школом коју је водио скоро пуне три деценије.

Ориген у Палестини [232–253/4]

Александријска епископија (приближно нивоа надбискупије) била је у раној
цркви толико значајна и утицајна да су Деметријеву пресуду признале број-
не епископије, све до саме Римске надбискупије; међутим, ипак се неке
(истина мање бројне) цркве/епископије нису сложиле са овим чином, укљу-
чујући цркве у Арабији, Феникији, Ахаји и, што је најважније, у Палестини.

23 Eusebius, VI, 21, 3. 

24 У овом прогону учествује, нажалост, и дугогодишњи Оригенов ученик, сарадник и наслед-
ник Херакле, који ће ускоро (само годину касније), након Деметријеве смрти, постати но-
ви епископ александријски, али неће свога учитеља позвати да се врати у Египат, нити ће
покушати да оповргне или поништи тешку пресуду донету против Оригена. 
25 И Еусебије помиње љубомору као главни мотив. Неки аутори наводе да се Деметрије у
оптужби против Оригена (са дугогодишњим закашњењем) позивао и на Оригенову само-
кастрацију као недозвољен чин (када се то догодило, понашао се као да то чак прећутно
одобрава). Кастрација је у то доба била третирана као грађански преступ (цивилним зако-
ном је била забрањена), а ни црква је није одобравала, мада ће је тек доста касније заиста
забрањивати и јасно осуђивати. 
 12
 
Зато се Ориген у другом периоду свога плодног живота настанио у пале-
стинској Цезареји, под окриљем и заштитом старог пријатеља Теоктита и,
такође верног поштоваоца, јерусалимског епископа Александра.
У Цезареју је допутовао у пратњи своје канцеларије/кабинета, барем са
извесним бројем писара и преписивача које је и даље плаћао и издржавао
верни Амброзије; убрзо је Ориген наставио са својим списатељским радом,
са писањем библијских тумачења (Тумачења Јеванђеља по Јовану, касније и
Јеванђеља по Матеју), а као посвећени [249] васпитач и учитељ покренуо је и
у Цезареји сопствену катехетичко-теолошку школу, didascaleion, и ускоро је
већ поново имао бројне ученике из разних крајева.
На молбу цезарејског епископа, Ориген је имао нов проповедничко-на-
ставнички задатак – најмање двапут недељно, средом и петком, пред мно-
штвом верника је у цезарејској катедрали јавно тумачио и коментарисао Би-
блију. Тако је већи број слушалаца могао да чује највећег хришћанског ми-
слиоца, проповедника и васпитача тога времена. Овај детаљ указује да је ње-
гова увек присутна учитељско-андрагошка делатност у Палестини добила
нову димензију, ширу основу и масовнију рецепцију.
И током две цезарејске деценије живота Ориген је предузимао нека
значајна путовања (у Атину, Никомедију, Кaпадокију, Арабију), обилазио је
повремено и света места, која су му сада била доступнија него раније, итд. У
Арабију је путовао као мисионар и речити борац против јеретика: у првој
прилици је вратио на прави пут Берила, епископа Бостре, који је запао у је-
рес заступајући тзв. унитаријанску христологију; Уверивши га аргументима,
и убедивши га доказима, довео га је натраг истинитом учењу, и вратио га
сопственом претходном мишљењу.26 Други пут је у Арабију путовао да би су-
збијао јерес која се тамо у то доба јављала (танатопсихити су сматрали да
је људска душа смртна). Ту је тада на посебно сазваном синоду јавно говорио
о тој ствари са таквим исходом да су се преобратила мнења оних који су
претходно пали.27
Под Оригеновим вођством, школа у Цезареји је постала веома значајно
културно и образовно средиште, са мноштвом посетилаца, слушалаца и уче-
ника који су долазили и из најудаљенијих крајева.
... Сматрамо да је школа у Цезареји била нека врста мисионарске шко-
ле, намењена младим паганима који су показивали занимање за хри-
шћанство али још нису, нужно, били спремни да затраже крштење:
Ориген их је, дакле, упућивао у хришћанско учење кроз филозофски те-
чај, претежно надахнут Средњим платонизмом, чију је хришћанску
верзију нудио. Ако би његови ученици касније затражили да постану
хришћани, морали су потом усвојити катехетичко поучавање у стро-
жем/ужем смислу.28
Ово, у ствари, значи да је и у Цезареји (слично као и у Александрији, у
првим годинама након преузимања положаја управитеља катехетичке шко-

26 Eusebius, VI, 33, 2. 

27 Eusebius, VI, 37. 
28 Malaty, op. cit. 
 13
 
ле) Оригенов васпитно-образовни рад обухватао опште-образовне садржаје,
као и филозофску, катехуменску и катехетичку наставу.
Овде је Ориген око 248. године, након своје шездесете године, написао
и значајну (срећом посредно сачувану) расправу Против Келза (Contra Cel-
sus). У овом спису (у осам књига) Ориген брани хришћанство од напада
образованог и скептичног интелектуалца и мислиоца (вероватно епикуреј-
ског, а можда платонистичког филозофа) Келза, који је о хришћанству и
хришћанима писао подругљиво и негативно али учено, са образложеним ар-
гументима и са солидним познавањем хришћанског учења и начина живота
у тадашњој цркви. Између осталог, Келз тврди да су хришћани спремни да
се одрекну разума у корист вере, да привлаче и призивају само људе простог
порекла, неумне и необразоване, слуге и незналице, и да свесно презиру и
одбацују учене, разумне и мудре. Као да је хришћанство грубо и намерно од-
бацивало [250] сву дотадашњу културу, образовање, филозофију и науку, као
и све оне који су учени и васпитани на најбољим темељима класичног, грч-
ког и римског света. Они желе и могу да придобију само будаласте и зле, и
глупе, и жене и децу.29 Келз поткрепљење својих аргумената налази и у би-
блијским списима, нпр.:
Јер је писано: погубићу премудрост премудријех, и разум разумнијех од-
бацићу. Гдје је премудри? Гдје је књижевник? Гдје је препирач овога вије-
ка? Не претвори ли Бог мудрост овога свијета у лудост? (...) Него што је
лудо пред свијетом оно изабра Бог да посрами премудре; и оно што је
слабо пред свијетом оно изабра Бог да посрами јако…30
Ове аргументе који доказују да је у раном хришћанству било извесног
антиинтелектуализма Ориген донекле прихвата и признаје, али их, корак по
корак, став по став, преокреће у корист хришћанства (на четири Келзове
књиге одговара исписујући двоструко већи број књига, цитирајући тачно и
детаљно готово цео спис свога противника у расправи, углавном аргумент за
аргументом, прецизно и подробно анализирајући и дајући одговор на сваку
тврдњу); тако је Ориген обликовао једно од најзначајнијих хришћанско-апо-
логетских дела тога времена.
И у овој апологији, одбрани хришћанства (написаној на наговор старог
пријатеља Амброзија) показује се да један од главних циљева његове огром-
не књижевне продукције вероватно и јесте било стварање једне нове и свео-
бухватне, систематске хришћанске теологије и филозофије, чврсто укоре-
њене и повезане и са најбољим класичним тековинама – наслеђем класичног,
пре-хришћанског, грчко-римског света, а такође и јудаизма. То је хришћан-
ству и цркви првих векова било заиста неопходно, јер јављали су се у првим
вековима и релативно успешни покушаји заснивања хришћанске теологије
изван ортодоксије (у хришћанском гностицизму и другде, у различитим је-
ретичким струјама).
Он је увидео да се одговор на гностицизам не може дати део по део, узи-
мајући поједине ставове издвојено, већ само обезбеђивањем кохерентног
и свеобухватног увида у природу хришћанске доктрине, унутар које би

29 Contra Celsus, 3, 44, овде наведено према: Barklay (1977), p. 198. 

30 Коринћанима I, 19–20, 27. 
 14
 
средишња питања гностицизма (проблем зла, место материје у божан-
ској промисли, слободна воља, божанска правда) могла наћи одговор виђе-
на у широј и дубљој перспективи.31
Неки од тих покушаја били су, за разлику од правоверја, окренути у
много већој мери људима више образованости и високе (класичне) културе и
учености, у већој мери су се ослањали на класичну филозофију и подразуме-
вали дубљу и вишу општу, књижевну, научну, филозофску образованост;
управо зато, те струје и покрети нису били довољно пријемчиви за масе про-
сечно или слабије образованих верника, те су временом потиснути у други
план од стране цркве која је постепено постајала (и најзад постала) званични
тумач хришћанске доктрине, а уз то нужно и (само)овлашћени посредник
између пастве и Библије, између верника и вере.
У Оригеновој цезарејској школи поново је међу ученицима постојао
већи број тада и касније значајних људи, црквених великодостојника и инте-
лектуално радозналих Оригенових следбеника. Појавила су се ту и двојица
браће, Теодор [око 213–270?] [251] и Атенодор са Понта у Малој Азији, који су
се упутили у Бејрут (Berytus) са намером да студирају правне науке (у Бејру-
ту је постојала чувена школа права, једна од свега пет таквих високих школа
у то време). Браћа су потицала из паганске породице, a Теодор је имао четр-
наест година када је, након очеве смрти, постао хришћанин. Стицајем окол-
ности два брата су касније доспела у Цезареју и упознала великог учитеља
Оригена, и били су очарани његовим беседништвом, ученошћу, мудрошћу и
поучавањем. Тако су се, као његови верни ученици, задржали у Цезареји пу-
них пет година32, а за Бејрут и правне науке више нису марили. Теодор је ка-
сније постао познат као Григорије, након боравка у Оригеновој школи име-
нован је за епископа Цезареје Понтске (или Нове Цезареје, Neocæ sarea); цр-
ква га памти као Светог Григорија Чудотворца (Thaumatourgos).33
Занимљиво је да се у неким изворима (с ове или с оне стране границе
легенде) помиње да је тада, када Григорије постаје епископ, у Неоцезареји
било свега седамнаесторо хришћана, а након година и деценија Григорије-
вог преданог мисионарског и проповедничког, евангелизаторског рада (а и
подвига и чуда о којима детаљи нису забележени) наводно је у граду остало
седамнаесторо становника који нису били хришћани.34
Григорије је значајан и због тога што нам је оставио изванредно зани-
мљив текст познат под називом Панегиричка беседа упућена Оригену [Oratio
Panegyrica]; у питању је говор који је, по свему судећи, Григорије одржао у
присуству самог Оригена (и бројних других слушалаца) пред напуштање це-
зарејске школе. Значај овога текста је вишеструк, а сада ћемо само напоме-

31 Chadwick (1988), p. 104. Аутор наставља: Управо да би обезбедио овако широко тумачење
хришћанске теологије Ориген је и написао своје контроверзно дело О првим начелима
(De principiis). 
32 Неки аутори, пак, говоре о седам година њиховог школовања у Цезареји.  
33 Атенодор је такође добио сопствену епископију (у другом граду на далеком Понту).
34 У неким (нарочито забаченим и удаљеним) крајевима царства било је довољно само десе-
торо хришћана да се оснује епископија/бискупија и именује епископ/бискуп. 
 15
 
нути да је реч о првом историјском извору који нам пружа детаљнији приказ
високог хришћанског образовања35.
Григорије нам у Панегирику пружа довољно подробне информације о
томе како се висока хришћанска настава изводила, какав је био њен садржај
и, најзад, какав (дидактичко-методички и васпитачки) приступ је имао Ори-
ген. Све ове информације (и то је значајно напоменути) изражене су класич-
ном књижевно-реторско-филозофском формом36, што доказује да се и у вр-
хунски ученим хришћанима још и у трећем веку јасно препознају људи кла-
сичне културе, те да је класична култура и образованост за њих, још увек,
била неизоставни део васпитања и карактера – део који су успевали да по-
мире са хришћанским жаром и уверењима.
Ученик нам приказује како је учитељ поступао са младим и радозна-
лим умовима, како их је постепено припитомљавао и прилагођавао, како је
користио изванредну привлачност свога ума, учености и речитости да уче-
нике наведе на изучавање филозофије и науке, које су даље водиле до Би-
блије и теологије. Сусрет са Оригеном Григорије доживљава као судбински
догађај, који је имао за циљ спасење душа [252] (његове и братове), јер то бе-
ху прави разлози који су овамо довели нас, слепце и незналице, какви јесмо би-
ли, као на пут који нас води у спасење. Себе и брата Григорије пореди са ди-
вљим животињама, рибама и птицама, каже да су желели да убрзо оду у Беј-
рут, али их је Ориген задржавао готово против њихове воље, користио је све
врсте аргумената и убеђивања, постепено их је заинтересовао и они су се за
њега везивали. Учитељ им је говорио да живот достојан разумних бића воде
само они који жуде да спознају првенствено себе саме, потом оно што јесте
заиста добро и за чим треба тежити, а потом и оно што је стварно зло и
чега се треба клонити. Говорио им је о незнању и људима који су умно сле-
пи, као да су лишени разума, не знајући сами ни шта је добро нити шта је
зло, а не желе ни да од других уче, већ жуде за славом и богатством, и теле-
сним уживањима, као да је то стварно добро.37
Oриген је потом наводио младиће да се посвете изучавању филозофије
и свакодневно им је, током многих дана, износио аргументе којима су они
од самог почетка били као стрелом прободени, јер је поседовао редак спој
слатке милости и убедљивости, упоредо са необичним моћима спутавања.
Ускоро су ученици били неодољиво привучени и стално обузети Оригеновим
излагањима, као силом неке супериорне нужности. Објашњавао им је да
истинске побожности не може бити у човека који презире филозофију, дар
којим је почаствовано једино људско биће међу свим другим створењима.
Учитељски пријатељски подстицај допринеo је да ученици стекну навику и да
у себи развију потребу за филозофијом, да се у њима запали искра љубави

35 Неки, опет, сматрају да је то (и) прва аутобиографија у хришћанској књижевности. 

36 На пример, реторско-књижевна одора Григоријевог списа не дозвољава аутору чак ни да
уопште помене име онога коме беседу упућује и у чију част је изговара (означава га ова-
ко: овај човек овде; тај човек; онај о коме говорим; човек коме се диве и који долази из
Египта, из Александрије; тај учитељ филозофије, овај надахнути човек; овај дивни човек,
пријатељ и заступник врлина, и сл.). Тон и форма класичне учене речитости замагљују
донекле и сам садржај беседе, ако не и њен основни циљ – изражавање захвалности учи-
тељу и туге због неизбежног растанка с њим.  
37 Gregory Thaumaturgus, 6. 
 16
 
према мудрости, филозофији и према Божјој речи, али се упоредо јављала и
захвална љубав према учитељу који је ту искру запалио. Убрзо је, због свега
тога, Григорије био спреман да се одрекне и својих правних студија, и домо-
вине, и пријатеља, и да се посвети студијама кроз које га је водио Ориген.
Григорије приказује Оригеново наставничко умеће са којим припрема
двојицу младића за филозофске студије, почевши од логичких садржаја,
упоредо са сузбијањем негативних склоности ученика побијањем и забрана-
ма, а понекад нападајући нас на изворни сократски начин, тако да је то у по-
четку за нас био непријатан положај, и нимало безболан, јер се бавио онима
који су били ненавикнути и још необучени да се покоравају разуму, док нас је
засипао аргументацијама. Тако је постизао да та способност нашег ума која
се критички бави речима и резоновањем буде образована на разуман начин.38
Потом је Ориген прелазио на наставу физике, геометрије и астрономије.
Физику Григорије означава као науку о природи, природну науку, фило-
зофију природе, чије изучавање је Ориген спроводио кроз илустрације и раз-
ликовање различитих делића створених предмета, и са задивљујућом јасно-
ћом сводио их је на нетакнуте елементе, расправљао је о свеобличној рево-
луцији и мутацији светских ствари. Ученик наглашава да је сазнања о физи-
ци Ориген делимично стекао учећи од других, а делом их је открио сâм; тим
знањима је учитељ испунио умове ученика рационалним, уместо ирационал-
ним чуђењем у односу на свето богатство васељене, на ненарушиву уређе-
ност појава. То је, дакле, дивно и небеско изучавање којем поучава природна
филозофија – наука најпривлачнија свима.39 [253]
Следећа дисциплина у Оригеновом наставном плану била је света ма-
тематика, тј. геометрија, тако драгоцена свакоме и изнад сваког спорења;
сматрао је Ориген геометрију непроменљивом основом и сигурним темељом
свега. Астрономијом је Ориген младиће окретао оном што је у највећим ви-
синама, и помоћу ових наука учинио је небо доступним ученицима, као да су
оне лествице које досежу сâма небеса.
Етика је представљала нарочито значајан, ако не и најзначајнији део
Оригеновог курикулума, и он је ученике поучавао моралности значајним го-
ворима (усменим излагањем, предавањима, објашњавањем) упознајући их са
самим почецима и коренима зла, поучавајући их како да се одупиру страсти-
ма и пожудама, болу и страховима који из зла проистичу. Ориген полази од
темељних врлина и особина на којима се у антици традиционално граде
етички системи, а то су: праведност, разборитост (знање о добру и злу, и о то-
ме шта треба чинити, а шта не), мудрост (знање којим досежемо оно што је
изван нас, било да је добро или да је зло), умереност, храброст (одлучност, вр-
лина која је чувар свих врлина), али он им додаје још и побожност (оданост
вери) и трпељивост (стрпљивост). И наравно, ни Ориген (као ни било који
прави, изворни васпитач и учитељ) не поучава етику само речима, већ првен-
ствено сопственим примером и понашањем јер, како каже Григорије, то би
било узалудно и некорисно изучавање, уколико би било само учење без делања.

38 Op. cit., 7. 

39 Op. cit., 8. 
 17
 
Нити је с нама, уосталом, само речима учитељ прелазио преко истина
које се врлина тичу, већ нас је много више побуђивао на упражњавање
(увежбавање) врлине, и подстицао нас је делима која је чинио више но
учењима која нам је преносио.40
Ученик, даље, објашњава да је Ориген био први (и једини) човек кога је
знао а који га је упутио на изучавање филозофије (филозофије Грка), с тим
што је (такође једини) Ориген ишао даље од речи, те је филозофију повези-
вао са свакодневним животом и моралним владањем, сопственим примером
показујући како се темељне врлине исказују повезане са филозофијом и ве-
ром. У крајњој линији, Ориген је сматрао да ни стварна вера (побожност, ро-
дитељка свих врлина) није могућа без филозофије (филозофског мишљења,
филозофирања).
Особеност и одважност Оригеновог поучавања огледа се, коначно, и у
(можда наизглед неочекиваној, ако знамо његову ватрену побожност и аске-
тизам) ширини филозофских садржаја које је познавао, уважавао и предавао.
Научно-филозофска критичност и објективност, и лична трпељивост, дозво-
лили су му да без зазора са ученицима анализира готово све филозофске
правце њиховог времена и антике уопште, дакле сматрао је да би требало
крајње марљиво да читамо све што су написали било филозофи било песници
старине, не одбацујући ништа и не заобилазећи ништа; једини изузетак би-
ла су дела атеиста, који негирају постојање Бога и провиђења, и тиме од-
ступају од општег људског разума.41
То значи да је Оригенов курикулум обухватао целокупну античку књи-
жевност и филозофију, са изузетком епикурејства које он означава као ате-
изам. Епикурејска филозофија је за њега на самом дну лествице међу свим
знаним филозофијама, она је за њега срамота филозофије због хедонистич-
ког морала, негирања божјег провиђења, због заступања атомистичке физи-
ке, што све означава потпуни атеизам. [254]
Са овим (у светлу Оригенове хришћанско-етичко-теолошке аргумента-
ције разумљивим) изузетком, смерни и верни учитељ подробно са својим
ученицима и следбеницима изучава бројне и разноврсне списе који потичу
из паганске културе, будећи и подстичући у њима љубав према филозофији,
без страха да ће младићи бити заведени привлачношћу било које филозоф-
ске школе. Јер, упоредо их је посвећено, и спретно, и успешно поучавао и
васпитавао у хришћанском духу, не сматрајући да се хришћанство (и вера
уопште) мора сукобљавати са мудрошћу и са филозофијом.
Дакле, није за нас било ничега о чему је забрањено говорити; јер није за
нас било скривеног или недоступног садржаја знања, већ нам је било омо-
гућено да учимо сваку врсту говора, и страног и грчког, и духовног и по-
литичког, и божанског и људског; и било нам је дозвољено да у пуној сло-
боди пређемо читав круг знања, и да га истражимо, и да се задовољимо
свим врстама учења, и да уживамо у дивотама ума.42

40 Op. cit., 9. 

41 Op. cit., 13. 
42 Op. cit., 15. 
 18
 
Све то подразумева да је Ориген владао платонским и неоплатонистич-
ким идејама, перипатетичком, питагорејском, стоичком филозофијом, и све
ове филозофије је и поучавао, здружене са (раније поменутим) наукама и
књижевношћу, док је врхунац његовог интересовања ипак био у библијским
студијама и тумачењима, дакле у филозофско-теолошким садржајима. О
тим библијско-теолошким наставним садржајима, међутим, Григорије гово-
ри сасвим уопштено и између редова, јер његов панегирик у завршним по-
глављима све више поприма религиозно-свечани тон молитве и алегорије
(беседничко-књижевно-библијске јадиковке којима ученик осликава своју
тугу због растанка са вољеним учитељем, поредећи себе са Адамом изгна-
ним из Раја, заблуделим сином који се опрашта од оца, Јеврејима прогнаним
из Вавилона).
Дакле, Оригенов курикулум се може представити и знатно поједноста-
вљеним приказом једног савременог аутора.43
Течај студија за напредније студенте, који је покривао период од неке
четири године, јасно показује Платонов утицај у редоследу изучавања.
Изучавање је започињало обучавањем у граматици и логици, праћеним
исцрпним утемељењем у геометрији, физици и астрономији, што је
даље водило до компаративног бављења филозофијом, а нарочито ети-
ком са хришћанског становишта, до највише тачке у подробном сту-
дију Библије.
Након што је темељно заокружио целокупан приказани Оригенов сту-
дијски течај, жалосни и верни ученик Григорије напокон је напустио пале-
стинску Цезареју и упутио се ка далекој Новој Цезареји, где га је чекала суд-
бина свеца и чудотворца, а његов учитељ се наредних година поново суочава
са прогонима и још већим опасностима. Живот му је, као већ старом човеку,
око средине седме деценије био најозбиљније угрожен, јер је у прогонима
хришћана под царем Децијем44 био бачен у тамницу и сурово злостављан, те
га је само смрт Децијева спасила мученичке смрти. Мада је из тамнице осло-
бођен, здравље му је било озбиљно нарушено злостављањем (али вероватно и
полувековним, екстремно аскетским начином живота), и након пар година је
умро у Тиру (Либан), где је доспео из нама непознатих разлога. Доживео је,
[255] ако је веровати његовом поштоваоцу и првом црквеном историчару Еу-
себију, око шездесет и девет година, што значи да је умро 253. или 254. године.

]
Ориген је био изданак једне особене струје мислилаца и учитеља који су по-
кушавали, а донекле и успевали, да мисаоно и стваралачки помире и повежу
класичну античку културу, књижевност и филозофију са новим хришћан-
ским духом. Паганска антика за Оригена није била непомирљиво супротста-
вљена Библији и Јеванђељима, и он је цео свој живот, као веран хришћанин
и предани учитељ, потрошио изучавајући и поучавајући две културе које су
за њега могле бити (и које јесу биле) једно. Но, велики Ориген, син мученика,
син који је само пуким случајем избегао да и сâм постане мученик, вероват-

43 Boyd (1947), p. 84. 

44 Владао између 249. и 251. године.  
 19
 
но најмудрији хришћанин (ако не и највећи филозоф) свога времена, након
смрти је дочекао судбину јеретика.
На Петом екуменском (Другом константинопољском) сабору 553. годи-
не црква је осудила Оригена и тзв. оригенство као јерес, због неколико по-
грешних или грешних идеја, тумачења и учења (у 15 тачака).
Ако би неко рекао да ће живот духова бити сличан животу који је у по-
четку био, док духови још нису били сишли или пали, тако да ће крај и
почетак бити слични, и да ће крај бити права мера почетка: на њега
анатема.45
Велики мислилац и учитељ (и хришћанин) тако је, након сопственог зе-
маљског краја, наводно постао грешни јеретик; можда је хришћанство мо-
гло, барем у својим раним вековима, поднети Оригенов радознали ум, али
није га, на крају крајева, могла прихватити и званична црква.

Литература
(...), Ante-Nicene Fathers (1885), The Writings of the Fathers Down to A.D. 325 – Volume
4: Tertullian, Part Fourth; Minucius Felix; Commodian; Origen, Parts First and Second;
Edinburgh, T&T Clark. http://www.ccel.org/print/schaff/anf04/vi.v.ii.v
Barclay, William (1977), Educational Ideals in the Ancient World; Grand Rapids /
Michigan, Baker Book House.
Библија или Свето Писмо Старога и Новога завјета (1981); Београд: Британско и
инострано Библијско друштво.
Bowen, James (1972), A History of Western Education, Volume One, The Ancient World:
Orient and Mediterranean 2000 B. C. – A. D. 1054; London, Methuen & Co Ltd.
Boyd, William (1947), The History of Western Education; London, Adam & Charles Black,
fourth edition.
Бралић, Жељко (2006), Античка Атина као друштво учења; Београд, Универзитет у
Београду – Факултет безбедности.
——— (2006а), O школама раних хришћана; Београд, Зборник Факултета безбедно-
сти, стр. 307-316.
——— (2007), PAIDEIA античких Грка као рани облик концепције доживотног учења;
Зборник: Андрагогија на почетку трећег миленијума, Београд, Институт за педагоги-
ју и андрагогију / Филозофски факултет, 2007, стр. 27–36.
Chadwick, Henry (1988), The Early Church; London, Penguin Books.

45 The Anathemas Against Origen, XV. Разлоге и поводе за осуду представља већи број његових
теолошко-филозофских тумачења и идеја, које се у овом раду не могу детаљније образла-
гати нити анализирати, али треба барем још једном напоменути да се многи (углавном
каснији) црквени оци опредељују да за Оригенову јерес разлоге траже управо у његовим
блиским контактима са грчком филозофијом, Амонијем Сакасом и другим нео/платони-
стима, чијим идејама је Ориген наводно био заведен, и сл. Између осталог, осуђен је и
због учења да ће се ускрснуће односити само на дух (да ће се догодити само у духу), а не
на тело; такође, из Оригеновог учења следи да нико није изван могућности спасења, те да
ће ускрснуће обухватити (моћи да обухвати) све душе, а то укључује чак и самог Сатану –
ово учење противи се утврђеном учењу о паклу као вечној казни на коју су осуђени они
који не могу бити спасени, итд.
 20
 
——— (2001), Philosophical Tradition and the Self, in Bowersock, G. W., Clarke, M. L.
(1971), Higher Education in the Ancient World; London, Routledge & Kegan Paul.
Дјурант, Вил (2004), Цезар и Христ / Историја римске цивилизације и хришћанства
од њихових почетака до 325. године нове ере; Београд, Војноиздавачки завод /
Народна књига.
(...), The Early Christian Fathers [A selection from the writings of the Fathers from St.
Clement of Rome to St. Athanasius] (1978); Oxford, Oxford University Press.
(...), The Anathemas Against Origen, The Fifth Ecumenical Council/The Second Council
of Constantinople, A. D. 553.
Freeman, Charles (1996), Egypt, Greece and Rome / Civilizations of the ancient Mediter-
ranean; Oxford, Oxford University Press.
Гибон, Едвард Д. (2003), Опадање и пропаст Римског царства; Београд, Службени
лист СЦГ / Досије.
Good, H. G. (1965), A History of Western Education; New York, The Macmillan Company,
second edition (first 1947), sixth printing (first 1960).
Grattan, C. Hartley (1955), In Quest of Knowledge / A Historical Perspective on Adult
Education; New York, Association Press.
Gregory Thaumaturgus [Gregory of Neocæsarea] (), Oration and Panegyric Addressed
to Origen; http://www.newadvent.org/fathers/0604.htm
Hegel, Georg W. F. (1975), Istorija filozofije 1–3 ; Beograd, BIGZ.
Eusebius of Cæsarea (), Church History [Historia ecclesiastica];
http://www.newadvent.org/fathers/2501.htm
Jerome (), On Illustrious Men [De viris illustribus];
http://www.newadvent.org/fathers/2708.htm
——— (), Letter 92; http://www.newadvent.org/fathers/3001092.htm
Killen, William Dool (1859), The Ancient Church: Its History, Doctrine, Worship,
and Constitution, Traced for the First Three Hundred Years;
http://www.gutenberg.org/1/6/7/0/16700/
Malaty, Fr. Tadros Y. (1995), The School of Alexandria – Before Origen;
http://www.copticchurch.net/topics/patrology/schoolofalex/index.html
——— (1995a), The School of Alexandria – Origen;
http://www.copticchurch.net/topics/patrology/schoolofalex2/index.html
Marrou, Henri Irenee (1964), A History of Education in Antiquity; New York,
A Mentor Book, The New American Library.
Monroe, Paul (1905), A Text-Book in the History of Education; London, MacMillan
& Co, Ltd.
Morgan, Teresa (1998), Literate Education in the Hellenistic and Roman Worlds;
Cambridge, Cambridge University Press.
Lim, Richard (2001), Christian Triumph and Controversy, in Bowersock, G. W.,
Brown, Peter, Grabar, Oleg [editors]: Interpreting Late Antiquity / Essays on the
postclassical world; Cambridge (Mass.)/London, The Belknap Press of Harvard
University Press, pp. 196–218.
Tixeront, Rev. J., D. D, (1920), A Handbook of Patrology; St. Louis, MO, B. Herder Book Co.
http://www.earlychristianwritings.com/tixeront/index.html