bojana888

Jaroslav Hašek

Komandant grada Bugulme

bojana888
 KOMANDANT GRADA BUGULME

Kada su mi početkom oktobra hiljadu devet stotina osamnaeste godine javili iz

revolucionarnog vojnog sovjeta „levobrežne grupe u Simbirsku” da sam naimenovan za
komandanta grada Bugulme, upitao sam predsednika Kajurova: „A znate li vi sigurno da je
Bugulma već osvojena?”

„Bližih vesti nemamo”, glasio je odgovor. „Veoma sumnjam da je već sada u našim
rukama, ali dok vi stignete, nadam se da će već nekako pasti.”

„A hoću li dobiti nekakvu pratnju?” upitao sam stisnutim glasom. „I još jedna
stvarčica: kako da u tu Bugulmu stignem, gde zapravo ona leži?”

„Pratnju dobijate - dvanaest vojnika, a što se drugog tiče, pogledajte u mapu, valjda
ne mislite da ja nemam pametnija posla nego da zveram gde leži nekakva blesava
Bugulma!?”

„Još jedno pitanje, druže Kajurov - kad ću dobiti novac za put i troškove?”

Zapanjeno je pljesnuo rukama pred takvim pitanjem. „Vi ste poludeli. Pa valjda
ćete usput proći kroz neka sela gde će vas nahraniti i napojiti, a kad stignete u Bugulmu,
natovarite im kontribucije...”

Dole kod stražare čekala me je moja pratnja. Dvanaest kršnih momaka Čuvaša, koji
jedva da su umeli da prozbore koju reč ruski, tako da nikako nisu mogli da mi objasne jesu
li mobilisani ili dobrovoljci. Njihov bodar i strašan izgled govorio je da su pre dobrovoljci,
spremni na sve.

I kad sam još dobio svoja dokumenta i gomilu punomoćja, u kojima se odlučno

bojana888
upozoravalo da od Simbirska do Bugulme svaki građanin mora da mi pruži svu moguću
pomoć, otišao sam sa svojom ekspedicijom na parobrod i plovili smo Volgom i rekom
Kamom sve do Čistopolja.

Na tom putu nije se dogodilo ništa naročito, samo što je jedan Čuvaš iz moje
pratnje u pijanom stanju pao preko palube i udavio se. Ostalo mi je tako jedanaest Čuvaša.
U Čistopolju, kada smo sišli s parobroda, ponudio se jedan Čuvaš da pribavi kola, ali se
više nije vratio. Ostalo ih je deset i svi smo se složili da je onom nestalom Čuvašu odatle
do kuće, u Montazmu, oko četrdeset vrsta pa je sigurno otišao da vidi šta rade njegovi
roditelji.

Kada sam najzad, posle dugog raspitivanja kod mesnog stanovništva, zapisao sve o
tome gde ta Bugulma leži i kako ćemo do nje stići, ostali Čuvaši su našli kola i mi smo po
blatnjavim, strašnim putevima tog kraja krenuli prema Kračalgi, Jelanovu, Moskovu,
Gulukovu, Ajbaševu. Sve su to sela naseljena samim Tatarima, osim Gulukova gde žive
Čeremisi zajedno s Tatarima.

Pošto između Čuvaša, koji su primili hrišćanstvo još pre oko pola veka, i Čeremisa,
koji su sve do danas pagani, vlada strašno neprijateljstvo, dogodila se u Gulukovu mala
nezgoda. Moji Čuvaši, naoružani do zuba, pretresli su selo i dovukli pred mene
gradonačelnika Davledbeja Šakira, koji je držao u ruci kavez sa tri bele veverice, a jedan
od njih, koji je najbolje znao ruski, obratio mi se sledećim objašnjenjem: „Čuvaši,
pravoslavni, jedan, deset, trideset, pedeset godina - Čeremisi pagani, svinje.” Istrgao je iz
ruke Davledbeja Šakira kavez sa belim vevericama i nastavio: „Bela veverica je njihov bog
- jedan, dva, triboga. Ovaj čovek je sveštenik, skače sa vevericama, moli im se. Pokrstićeš
ga...”

Čuvaši su pritom napravili tako jeziva lica da sam im odmah naredio da donesu
vodu, poškropio sam Davledbeja Šakira, mumlajući nerazumljive reči, a posle toga sam ga
otpustio.

Čeremiskim bogovima su posle toga moji momci odrali kožu i mogu da potvrdim

bojana888
svakome da se od gospoda boga Čeremisa pravi odlična supica.

Posle toga me je još posetio mesni muhamedanski mula Abdulhalej i izrazio svoju
radost zbog toga što smo one veverice pojeli: „Svako mora da veruje u nešto”, rekao je, „ali
veverice, to je svinjarija, skaču s drveta na drvo, a kad su u kavezu, prave nečistoću, e baš
je to neki gospod bog.” Doneo nam je gomilu pečenog jagnjećeg mesa i tri guske i
uveravao nas je - ako bi se Čeremisi u toku noći pobunili - da su svi Tatari uz nas.

Nije se dogodilo ništa, jer kako reče Davledbej Šakir, koji me je posetio u zoru, pre
našeg odlaska, veverica u šumi ima koliko hoćeš.

Najzad smo izašli iz Ajbaševa i uveče smo bez teškoća stigli u Malu Pisecnicu,
rusko selo dvadeset vrsta od Bugulme. Mesno stanovništvo odlično je znalo šta se događa
u Bugulmi. Beli su napustili grad bez borbe, pre tri dana, sovjetska vojska stoji na drugoj
strani grada i boji se da uđe, u strahu od zasede.

U gradu je bezvlašće i gradonačelnik nas čeka sa celom svitom i hlebom i soli, već
dva dana, da pozdravi onoga koji će ući u grad.

Poslao sam napred onog Čuvaša koji je najbolje znao ruski, i u zoru smo krenuli ka
Bugulmi.

Na ivici grada pošla nam je u susret nepregledna povorka. Gradonačelnik je držao

hleb na tacni i so u činiji.

U svom govoru je izrazio nadu da ću se smilovati gradu. Ličio sam sebi na Žišku
pred Pragom, naročito kad sam u povorci ugledao školsku dečicu.

Zahvalio sam mu se dugačkom govorancijom, odrezao komad hleba i posuo ga

solju. Naglasio sam da nisam došao da sprovodim nikakve parole, nego da je moja namera
- održati mir, spokojstvo i red. Na kraju sam poljubio gradonačelnika, prodrmao ruku
predstavniku pravoslavnog sveštenstva i otišao do opštine gde su mi dodeljene prostorije
za komandu grada.

Odmah sam naredio da se izlepi naredba br. 1 sledeće sadržine:

bojana888
 Građani!

Hvala vam za toplu i iskrenu dobrodošlicu i gošćenje hlebom i solju. Čuvajte uvek
stare slovenske običaje, protiv kojih nemam baš ništa, ali molim vas ne zaboravite da sam
naimenovan za komandanta grada i da imam i svoje dužnosti.

Zato vas molim, dragi prijatelji, da predate sve oružje u opštini, u prostoriji
komandanta grada sutra oko 12 sati pre podne. Ne pretim nikome, ali podsećam vas da i
sami znate da je grad pod opsadom.

Naglašavam još i to da je trebalo da gradu nametnem kontribucije, a izjavljujem da

grad neće plaćati nikakve kontribucije.

Potpis

Sutradan u 12 sati trg se prepunio naoružanim ljudima. Došlo je više od hiljadu

ljudi s puškama, a poneki je vukao i mitraljez.

Nas jedanaestorica prosto bismo iščezli u toj poplavi naoružanog naroda, ali ljudi
su došli da predaju oružje. Predavali su ga dugo, sve do uveče, pri čemu sam se rukovao sa
svakim pojedinačno i rekao mu nekoliko ljubaznih reči.

Ujutru sam naredio da se odštampa i objavi naređenje br. 2:

Građani!

Zahvaljujem celokupnom stanovništvu Bugulme za tačno izvršavanje naredbe br.

1.

Potpis

bojana888
 Otišao sam tog dana spokojno na spavanje, ne sluteći da se nada mnom uzdiže
Damoklov mač u obliku tverskog revolucionarnog puka.

Kao što sam rekao, sovjetska vojska stajala je na drugoj strani Bugulme, na jugu,
udaljena oko petnaest vrsta, i nije se usuđivala da uđe u Bugulmu - bojala se klopke, sve
dok na kraju nisu dobili naređenje iz Simbirska od revolucionarnog vojnog sovjeta da po
svaku cenu zauzmu Bugulmu i tako obezbede bazu sovjetskoj vojsci koja operiše istočno
od Bugulme.

I tako je drug Jerohimov, komandant tverskog revolucionamog puka, te noći pošao

da opkoli i osvoji Bugulmu, dok sam ja već treći dan u strahu božjem bio komandant
grada i uredovao na opšte zadovoljstvo svih slojeva stanovništva.

Tverski puk, pošto se „probio” u grad, ispaljivao je salve u vazduh, prolazeći kroz
ulice, i jedini otpor na koji je naišao bila su dvojica mojih Čuvaša, probuđenih na straži,
koji su odbijali da puste u opštinu druga Jerohimova; ovaj je, s revolverom u ruci, na čelu
puka pošao da osvoji većnicu.

Čuvaše su zarobili, a Jerohimov je ušao u moju kancelariju i spavaću sobu.

„Ruke uvis”, rekao je, opijen pobedom, uperivši u mene svoj revolver. Mirno sam
podigao ruke uvis.

„Ko ste vi?” upitao je komandant tverskog puka.

„Komandant grada.”

„Bele vojske ili sovjetske?”

„Sovjetske; mogu li da spustim ruke?”

„Možete, ali zahtevam da mi odmah, po ratnim zakonima, predate komandu nad

gradom, jer ja sam osvojio Bugulmu.”

„Ali mene su naimenovali za komandanta grada”, primetio sam.

„Do đavola s takvim naimenovanjem. Morate to najpre zaslužiti.”

bojana888
 „Znate šta”, dodao je velikodušno posle kraćeg vremena, „naimenovaću vas za svog
ađutanta. U slučaju da se s tim ne složite, streljaću vas kroz pet minuta.”

„Nemam ništa protiv toga da budem vaš ađutant”, odgovorio sam i pozvao svog
ordonansa: „Vasilije, daj pristavi samovar, da popijemo čaj sa novim komandantom grada
koji je upravo osvojio Bugulmu...”

Tako prolazi slava sveta.

bojana888
 AĐUTANT KOMANDANTA GRADA BUGULME

Prvi moj posao bio je da oslobodim svoja dva zarobljena Čuvaša i da odspavam san
prekinut prevratom u gradu. Oko podneva sam se probudio i ustanovio da su, kao prvo,
svi moji Čuvaši tajanstveno iščezli, ostavljajući mi u jednoj cipeli komadić hartije sa
prilično nerazumljivom sadržinom: „Tovariš Gašek. Mnogo pomoći tražiti tamo-vamo.
Tovariš Jerohimov baška-khava (glava dole)”; kao drugo, da se drug Jerohimov od jutra
preznojava sastavljajući svoju prvu naredbu stanovništvu Bugulme.

„Tovariš ađutant”, rekao mi je, „mislite li da će to ovako biti dobro?” Uzeo je sa

gomile ispisanih koncepata naredbe list sa precrtanim redovima i iskrivljenim slovima i
čitao: „Celokupnom stanovništvu Bugulme! Na današnji dan sam preuzeo, padom
Bugulme, komandu nad gradom. Bivšeg komandanta odstranjujem zbog nesposobnosti i
kukavičluka sa mesta komandanta i postavljam ga za svog ađutanta. Komandant grada
Jerohimov.”

„Time je sve rečeno”, pohvalio sam ga, „a šta dalje nameravate?”

„Najpre”, odgovorio je ozbiljno i svečano, „narediću konfiskaciju konja, zatim ću

streljati gradonačelnika, a iz redova buržoazije ću uzeti deset talaca i otpremiti ih u zatvor
do kraja građanskog rata. Zatim ću napraviti opšti pretres u gradu i zabraniti slobodnu
trgovinu. To će biti dosta za prvi dan, a sutra ću već smisliti nešto novo.”

„Dozvolite mi da kažem”, rekao sam, „svakako nemam ništa protiv konfiskacije

konja, ali odlučno protestujem protiv streljanja gradonačelnika, koji me je dočekao sa
hlebom i soli.”

bojana888
 Jerohimov je odskočio: „Vas je dočekao, ali kod mene još nije došao...”

„To se može popraviti”, rekao sam. „Poslaćemo po njega.” Seo sam za sto i napisao:

Komanda grada Bugulme

Broj 2891

Dejstvujščaja armija

Gradonačelniku grada Bugulme!

Naređujem Vam da smesta dođete sa hlebom i soli po staroslovenskom običaju kod

novog komandanta grada.

Komandant grada: Jerohimov

Ađutant: Gašek

Dok je potpisivao naredbu, Jerohimov je dopisao: „Inače, bićete streljani, a vaša

kuća spaljena.”

„Na službene pozive”, rekao sam Jerohimovu, „ne smeju se ovakve stvari
dopisivati, inače ne važe.”

Prepisao sam poziv u prvoj verziji, dao ga na potpis i poslao po ordonansu.

„Dalje”, rekao sam Jerohimovu, „odlučno se suprotstavljam tome da se uhapsi deset

buržuja i strpa u aps do kraja građanskog rata, jer o tome može da odlučuje samo
revolucionarni tribunal.”

„Revolucionarni tribunal”, rekao je ozbiljno Jerohimov, „to smo mi. Grad je u

našim rukama.”

„Tu se varate, tovariš Jerohimov, šta smo pa mi? Mizerna dvojica. Komandant
grada i njegov ađutant. Revolucionarni tribunal imenuje revolucionarni vojni sovjet

bojana888
istočnog fronta. Hoćete da vas postave uza zid?”

„Pa, dobro”, oglasio se sa uzdahom Jerohimov, „ali onaj opšti pretres grada nam
ipak niko ne može zabraniti.”

„Na osnovu dekreta od 18. juna o. g.”, odgovorio sam mu, „opšti pretres se može
sprovesti jedino uz saglasnost mesnog revolucionarnog komiteta ili sovjeta. Pošto takvog
ovde još nema, pretres se odlaže za bolja vremena.”

„Vi ste anđeo”, rekao je Jerohimov nežno, „bez vas bih propao, ali tu slobodnu
trgovinu, to moramo zaustaviti.”

„Većina ljudi”, objašnjavao sam, „koji se bave trgovinom i putuju na bazare, sa sela
su, mužici koji ne znaju da čitaju i pišu. Najpre se moraju opismeniti, a tek posle toga
mogu čitati naša naređenja i shvatiti o čemu je reč. Moramo opismeniti nepismeno
stanovništvo, potruditi se da shvate šta hoćemo od njih, a zatim možemo izdavati naredbe,
recimo, i o konfiskaciji konja. Recite mi, tovariš Jerohimov, zbog čega tako uporno želite
da sprovedete konfiskaciju konja? Valjda nećete da pretvorite pešački tverski puk u
konjički divizion? Znate li da o takvoj stvari odlučuje ’inspektor za formiranje vojske
levo-brežne grupe’?”

„I tu ste u pravu, tovariš Gašek”, rekao je Jerohimov sa uzdahom. „Šta da radim?”

„Učite narod bugulmskog kraja da čita i piše”, odgovorio sam, „a što se mene tiče,
idem da vidim da li vaši momci ne izvode neke gluposti i kako su smešteni.”

Izašao sam i prošetao gradom. Tverski revolucionarni puk ponašao se

dostojanstveno. Nikoga nisu ugnjetavali, sprijateljili su se sa stanovništvom, pili čaj, kuvali
„pelemele”, šči, boršč, delili svoju mahorku i šećer sa domaćinima, ukratko - sve je bilo u
redu. Otišao sam da proverim i Malu Bugulmu, gde je bio smešten prvi bataljon puka. I
tamo sam našao istu idilu. Pili su čaj, jeli boršč i pristojno se ponašali. Vratio sam se kasno
uveče i na uglu trga video sveže zalepljen plakat na kojem je pisalo:

bojana888
 SVIM STANOVNICIMA BUGULME I OKRUGA!

Naređujem da svi oni iz celog grada i okruga koji ne znaju da čitaju i pišu isto
nauče, i to u roku od tri dana. Ko posle ovog roka bude uhvaćen kao nepismen, biće
streljan.

Komandant grada Jerohimov

Kada sam se vratio Jerohimovu, sedeo je s gradonačelnikom koji je pored hleba i

soli, pažljivo razmeštenih na stolu, doneo i nekoliko bočica stare litvanske votke.
Jerohimov je bio u dobrom raspoloženju, grlio se s gradonačelnikom i vikao meni u susret:
„Jeste li pročitali kako sam poslušao vaš savet? Lično sam odneo naređenje u štampariju i
uperio revolver u direktora: ’Odmah štampaj, golupčiću, inače ću te, kujin sine, na mestu
ubiti’. Trese se svoloč, trese, čita, pa se trese još više, a ja bum! u tavanicu... I odštampao je,
slavno je to odštampao. Umeti čitati i pisati, to je glavna stvar! Posle izdaš naređenje, svi
čitaju, razume se, i srećni su. Istina je to, gradonačelniče. Popijte, tovariš Gašek!”

Odbio sam.

„’Oćeš da piješ ili nećeš?” povikao je.

Izvukao sam revolver i pucao u bocu s htvanskom votkom, a zatim, uperivši cev u
svog pretpostavljenog, rekoh strogo: „Ideš da spavaš, inače...”

„Idem, već idem, golupčiću, dušice, idem, to ja samo onako. Da se proveselim,

zabavim malčice.” Smestio sam Jerohimova u krevet, vratio se gradonačelniku i rekao:
„Ovo vam opraštam, bežite kući i budite srećni što ste se lako izvukli.” Jerohimov je
spavao sve do sledećeg dana do dva sata posle podne. Kad se probudio, zvao me je i,
gledajući nesigurno u mene, rekao: „Meni se čini da ste sinoć hteli da me ubijete.”

„Da”, odgovorio sam, „hteo sam tako da predupredim ono što bi sa vama uradio
revolucionarni tribunal kada bi doznao da ste se kao komandant grada opili.”

bojana888
 „Golupčiću, pa vi to nećete nikome kazati, a ja to neću ponoviti. Učiću ljude
pismenosti...”

Uveče je stigla prva deputacija mužika iz karlaginske oblasti. Šest baba starosti od
šezdeset do osamdeset, kao i pet deda istih godina.

Bacili su se pred moje noge. „Ne ubijaj dušu našu, baćuška, za tri dana ne možemo
naučiti čitanje i pisanje, glava ne radi, spasitelju naš, smiluj se glupacima.”

„Naređenje više ne važi”, rekao sam, „to je sve skrivio onaj durak, komandant
grada Jerohimov.”

U toku noći je stiglo još nekoliko delegacija, ali ujutru su već svuda bili izlepljeni
plakati i poslani u okrug. Sadržina plakata bila je sledeća:

CELOKUPNOM STANOVNIŠTVU BUGULME I OKRUGA!

Proglašavam da sam smenio komandanta grada, tovariša Jerohimova, i vratio se na

svoj položaj. Time prestaju da važe njegova naređenja br. 1 i 2 koja se tiču likvidacije
nepismenosti u roku od tri dana.

Komandant grada Gašek

Mogao sam sebi to da dozvolim jer je u grad u toku noći stigao petrogradski puk,
koji su protiv Jerohimova doveli moji Čuvaši.

bojana888
 LITIJA

Bivši komandant grada Jerohimov, koga sam lično smenio, izdao je naređenje
celom revolucionarnom tverskom puku da napusti grad u ratnom poretku i ulogori se
izvan grada, a sam je došao da se sa mnom oprosti. Uverio sam ga da ću - ako pokuša da sa
svojim pukom ponovo izvede neku neprijatnost - razoružati tverski puk, a njega poslati
pred revolucionarni vojni tribunal istočnog fronta. Uostalom, igramo otvorenim kartama,
rekao sam.

Tovariš Jerohimov me je sa svoje strane sa velikom iskrenošću uverio da će me -

čim petrogradski konjički puk napusti grad - obesiti na brdu iznad Male Bugulme, tako da
me sa svih strana mogu lepo videti.

Rukovali smo se i razišli kao najbolji prijatelji.

Posle odlaska Jerohimova i njegovog puka bilo je neophodno udobno smestiti

petrogradsku konjicu, koja se sastojala uglavnom od dobrovoljaca, i očistiti za nju kasarne.
Rešio sam da učinim sve što mogu da se petrogradskim momcima u Bugulmi svidi, tako da
se oni jednog lepog dana ne pobune protiv mene.

Koga, međutim, poslati da očisti kasarne, opere podove i sve dovede u red?
Svakako onog koji ništa ne radi.

Od mesnog stanovništva svako nešto radi i obdelava. Dugo sam razmišljao dok se
nisam setio da kraj Bugulme postoji veliki ženski manastir Presvete Bogorodice, gde
kaluđerice ama baš ništa ne rade nego se samo mole i ogovaraju jedna drugu.

Napisao sam, dakle, abatiši (igumaniji) manastira sledeći službeni poziv:

bojana888
 Vojna komanda grada Bugulme

No. 3896, Dejstvujščaja armija

Građanki igumaniji manastira Presvete Bogorodice

Pošaljite smesta 50 manastirskih devica na raspolaganje petrogradskom konjičkom

puku. Manastirske device molim poslati pravo u kasarne.

Vrhovni komandant grada Gašek

Poslao sam poziv, i posle otprilike pola sata iz pravca manastira moglo se čuti
strašno lepo i moćno zvonjenje zvona. Hučala su i jaukala sva zvona manastira Presvete
Bogorodice, a njima su odgovarala zvona hrama u gradu.

Ordonans mi je javio da vrhovni pop glavnog hrama s mesnim sveštenstvom moli

da ga primim. Ljubazno sam pristao i u kancelariju se naguralo nekoliko bradatih popova,
a njihov glavni govornik je rekao: „Gospodine tovariš, komandante, dolazim kod vas ne
samo u ime mesnog sveštenstva nego i u ime cele pravoslavne crkve. Ne uništavajte
nevine manastirske device. Upravo smo iz manastira dobili vest da tražite pedeset
kaluđerica za petrogradski konjički puk. Setite se da je nad svima nama Bog.”

„Za sada je nad svima nama samo tavanica”, odgovorio sam cinično, „a što se
kaluđerica tiče, mora biti kao što sam rekao. Za kasarne mi je potrebno pedeset. Ako se
pokaže da je za taj posao dovoljno trideset, poslaću ostalih dvadeset natrag u manastir. Ali
ako pedeset ne bude dovoljno, uzeću ih iz manastira sto, dve stotine, tri stotine. Meni je to
svejedno. A vas, gospodo, upozoravam da se ne mešate u službene stvari - primoran sam
da vas zbog toga kaznim globom. Svako od vas doneće tri funte voštanih sveća, tuce jaja i
funtu maslaca. A vas, gospodine vrhovni pope, ovlašćujem da pregovarate sa abatišom,
kada će mi poslati tih pedeset kaluđerica. Recite joj da su mi stvarno nužno potrebne i da
ću ih vratiti natrag. Nijedna se neće izgubiti.”

bojana888
 Tužna izraza lica izašao je pravoslavni sveštenik s najdužom bradom i kosom:

„Zapamtite, Gospod je nad svima nama.”

„Pardon”, rekao sam, „vi nećete doneti tri, nego pet funti sveća.”

Bilo je prekrasno oktobarsko poslepodne. Udario je jak mrazić i skočanjilo se

prokleto bugulmsko blato. Ulice su počele da se pune narodom koji je žurio prema hramu.
Ozbiljno i svečano zvone zvona u gradu i u manastiru. Ne zvone kao ranije na uzbunu,
nego pozivaju pravoslavnu Bugulmu na litiju, put krsta.

Samo u najgorim vremenima bivala je u Bugulmi litija. Kada su Tatari opsedali

grad, kada su besneli kuga i velike boginje, kada je izbio rat, kada su ubili cara - i sada.
Meko zvone zvona, kao da hoće da se rasplaču.

Vrata manastira se otvaraju i povorka izlazi sa ikonama i zastavama. Četiri

najstarije kaluđerice s abatišom na čelu nose veliku, tešku ikonu.

Sa ikone preneraženo gleda lik Presvete Bogorodice. A iza slike ide niz starih i
mladih kaluđerica, sve odevene u crno. Pevaju psalme: „I poveli su ga da ga razapnu na
krst. I raspeli su ga, a s njim još dvojicu, s obe strane, a u sredini Isusa.”

U tom času iz hrama već izlazi pravoslavno sveštenstvo u ornatima izvezenim

zlatom, a za njima ide pravoslavni narod sa ikonama.

Obe povorke se sreću i viču: „Hristos živi, Hristos caruje! Hristos pobeđuje!”

I sada već sve to mnoštvo peva: „Ja znam da je Iskupitelj moj živ, da će se
poslednjeg dana nad prahom uzdići.”

Povorka prolazi oko hrama, polazi prema komandi grada, gde sam već završio
odgovarajuće pripreme.

Pred kućom je sto na kojem je prostrt beli ubrus, na njemu komad hleba i so u
slaniku. U desnom uglu je ikona, a oko nje gore sveće.

Kada je povorka stigla pred komandu, izlazim, dostojanstveno, i molim abatišu da

bojana888
prihvati hleb i so kao dokaz da nemam nikakve neprijateljske namere. Molim i
pravoslavno sveštenstvo da odrežu komad hleba. Dolaze jedan za drugim i celivaju ikonu.

„Pravoslavni”, izjavljujem svečano, „zahvaljujem vam za prekrasnu i neobično

privlačnu litiju. Video sam je prvi put u svom životu i ona će na mene ostaviti
nezaboravan utisak. Vidim ovde povorku kaluđerica koje pevaju, što me podseća na
povorke ranih hrišćana u vreme Nerona. Možda je neko od vas čitao Quo vadis? Ne želim
dugo da iskušavam vaše strpljenje, pravoslavni. Tražio sam od vas pedeset kaluđerica, ali
kad je ovde već ceo manastir, još bolje, bićemo ranije gotovi, pa molim gospođice
kaluđerice da pođu za mnom u kasarnu.”

Povorke stoje preda mnom gologlave i pevaju meni kao odgovor: „Nebesa uzdižu
hvalu Boga silnoga, a delo ruku njegovih nebesa proriču. Dan za danom donosi i noć za
noć pokazuje umeće.”

Abatiša izlazi pred mene. Staračka bradica joj se trese, pita me: „U ime Gospoda
Boga, šta ćemo tamo raditi? Ne pustoši dušu svoju.”

„Pravoslavni”, vičem u povorku, „praće se podovi i čistiti kasarne, da bi se u njih

mogao smestiti petrogradski konjički puk. Ajmo.”

Povorka polazi za mnom i do večere, kraj takvog mnoštva marljivih ruku, kasarne
su dovedene u savršen red.

Uveče mi mlada, lepa kaluđerica donosi malu ikonu i pisamce stare igumanije s
prostom rečenicom: „Molim se za Vašu dušu.”

Spavam spokojno, jer znam da danas pod starim hrastovim šumama Bugulme stoji
manastir Presvete Bogorodice, u kojem živi stara igumanija i moli se za mene, bitangu.

bojana888
 STRATEGIJSKE NEVOLJE

Krajem oktobra meseca 1918. stigla mi je u komandu grada Bugulme sledeća

naredba od revolucionarnog saveta istočnog fronta: „16. divizion lake artiljerije na
pohodu. Pripremite sanke za otpremu diviziona na poziciju.”

Telegram me je stavio pred neizmerne teškoće. Šta je to, kakav divizion, koliko
hiljada ljudi ima, gde da nabavim tolike sanke. U vojnim stvarima bio sam potpuni laik.
Austrija mi nije pružila pripremno vojno obrazovanje i odupirala se zubima i noktima da
ne prodrem u tajne vojničkog umeća.

Na početku rata su me izbacili iz oficirske škole 91. pešadijskog puka, zatim su mi

otparali i naramenice jednogodišnjeg dobrovoljca, i dok su ostale moje bivše kolege
dobijale titule kadeta i fenriha i ginuli kao muve na frontovima, ja sam sedeo u
kasarnskom apsu u Buđejovicama i u Mostu nad Litavom, a kad su me na kraju pustili i
hteli da me otpreme s marškumpanijom na front, skrivao sam se u senu i tako preživeo tri
marškumpačke. Posle toga sam simulirao padavicu. Da se nisam dobrovoljno prijavio na
front, umalo da me streljaju. Od tog časka mi se sreća osmehnula i kada sam u pohodu kod
Sambora pribavio gospodinu natporučniku Lukašu stančić sa jednom umiljatom
Poljakinjom i znamenitom kuhinjom, bio sam unapređen u ordonansa.

Kada su se kasnije pod Sokalom kod našeg komandanta bataljona pojavile vaške,
pohvatao sam ih, u rovovima namazao svog pretpostavljenog živinom mašću i dobio
veliku srebrnu medalju za hrabrost.

Ali pri svemu tome niko me nije uputio u tajne vojničkog umeća. Još i danas ne

bojana888
znam koliko pukova ima bataljon i na koliko četa se deli brigada, a sada je u Bugulmi
trebalo da znam koliko je sanki potrebno za prevoz diviziona lake artiljerije. Nijedan od
mojih Čuvaša to takođe nije znao, zbog čega sam ih osudio na tri dana apsa, uslovno. Ako
za godinu dana saznaju, kazna će biti oproštena.

Pozvao sam gradonačelnika i strogo mu rekao: „Saznao sam da skrivate od mene

koliko divizion lake artiljerije ima ljudi.”

Najpre nije mogao da progovori ni reč, a zatim se bacio na zemlju, počeo je da mi

grli noge i da cvili:

„Oprosti, ne ubijaj me, nikada ništa slično nisam pričao.”

Podigao sam ga, ugostio čajem, mahorkom, i otpustio sa uveravanjima da sam u

ovom slučaju ubeđen u njegovu nevinost.

Otišao je do kuće i poslao mi pečeno prasence i činiju ukiseljenih gljiva. Pojeo sam
sve, ali još uvek nisam znao koliko divizion ima ljudi i koliko mu je sanki potrebno.

Poslao sam po komandanta petrogradskog konjičkog puka i u toku razgovora

neupadljivo aludirao na tu stvar:

„To je baš čudno”, rekao sam, „što centar stalno menja sastav ljudstva u
divizionima lake artiljerije. Posebno je sada, kada se organizuje Crvena armija, to bruka.
Ne znate u možda kojim slučajem, tovariš komandir, koliko je ljudi ranije bilo u
divizionu?”

Otpljunuo je i odgovorio:

„Pa nas konjanike je baš briga za artiljeriju. Ja lično ne znam ni koliko ljudi treba
da imam u puku, jer mi nisu poslali nikakve direktive. Dobio sam naređenje da sastavim
puk, pa sam ga prikupio. Onaj ima druga, ovaj ima druga, i tako je to raslo. Kad ih bude
mnogo, nazvaću to možda i brigadom. Čik nek nas posle napadnu kozaci!”

Kada je otišao, znao sam, dakle, koliko i ranije, a kao pride celoj toj nesreći dobio

bojana888
sam još i sledeći telegram iz Simbirska:

„S obzirom na ozbiljnu situaciju na frontu, naimenovani ste za komandanta istog.

U slučaju proboja naših pozicija na reci Iku povucite pukove na poziciju Klučevo-
Bugulma. Organizujte vanrednu komisiju za odbranu grada i izdržite do poslednjeg
čoveka. Evakuaciju grada možete početi ako neprijatelj stigne na pedeset vrsta od grada.
Mobilišite stanovništvo do 52. godine i podelite im oružje. Dignite u vazduh železnički
most na Iku i kod Klučeva u pogodnom trenutku. Pošaljite oklopni voz u obaveštajne
svrhe i dignite prugu u vazduh...”

Telegram mi je ispao iz ruke, a kad sam se povratio od prvog straha, pročitao sam
ga do kraja:

„Zapalite elevator. Što se ne može odneti - uništite. Čekajte pojačanje i postarajte

se za smeštaj vojske i njeno uredno snabdevanje. Organizujte komoru i redovno doturanje
municije na položaje. Pristupite izdavanju časopisa za razonodu stanovništva na tatarskom
i ruskom jeziku. Imenujte revolucionarni komitet. Neizvršavanje ili greške kažnjavaju se
po ratnim zakonima. Revolucionarni vojni sovjet istočnog fronta.”

Bilo je veče, a ja nisam upalio svetlost. Sedeo sam u fotelji, i kada je kasnije mesec
zavirio kroz prozor u moju kancelariju, ugledao je čoveka kako sedi u toj istoj fotelji, drži
telegram u ruci i blesavo zvera u mrak kancelarije.

U istom položaju me je zateklo i jutarnje sunce. Ujutru ikona, koja je visila u uglu,
više nije izdržala, pala je sa zida i razbila se.

Čuvaš koji je stajao na straži pred vratima zavirio je u sobu i prekorno pripretio
prstom ikoni:

„Svoloč jedna, pada, pada, i probudi čoveka.”

U zoru sam izvadio iz džepa sliku moje pokojne majke, oči su mi se napunile
suzama i prošaputao sam:

„Draga majčice! Kada sam onomad davno stanovao s tobom u Milešovskoj ulici br.

bojana888
4 na Kraljevskim Vinohradima, nikad nisi mogla ni pomisliti da će tvoj ubogi sinčić posle
petnaest godina morati da povlači pukove na poziciju Klučevo-Bugulma, da diže u vazduh
železnički most na Iku i Klučevu, da razara železničke pruge, da zapali elevator i istraje do
poslednjeg čoveka u odbrani grada, i razne druge stvarčice. Eh, zašto nisam postao
benediktinac, kao što si ti htela, kad sam prvi put ponavljao četvrti razred. Bio bih miran.
Odslužio bih svetu misu i pio manastirsko vino.”

A umesto odgovora nešto sumnjivo zahujalo je na jugoistoku grada, a zatim još

jednom, pa drugi i treći put.

,Ala seku ovi artiljerci”, rekao mi je ordonans koji se baš vratio s fronta. „Kapelovci
su prešli Ik i s poljskom divizijom napadaju naše desno krilo. Tverski puk se povlači.”

Poslao sam na front naređenje sledeće sadržine:

„Ako je grupa generala Kapela prešla Ik i s poljskom divizijom napada naše desno
krilo, pređite Ik na drugoj strani i napadnite njihovo levo krilo. Šaljem petrogradsku
konjicu u pozadinu protivnika.”

Pozvao sam komandanta petrogradske konjice.

„Naši položaji su probijeni”, rekao sam mu, „pa ćete utoliko lakše moći da prodrete
u pozadinu protivnika i zarobite celu poljsku diviziju.”

„Dobro”, odgovorio je komandant petrogradske konjice, salutirao i otišao.

Pošao sam ka aparatu i poslao telegram u Simbirsk:

„Velika pobeda. Pozicije na reci Ik probijene. Napadamo sa svih strana. Konjica je

prodrla u pozadinu protivnika. Mnogo zarobljenika.”

bojana888
 SLAVNI DANI BUGULME

Napoleon je bio blesavko. Koliko se jadnik namučio da pronikne u tajne strategije,

šta sve nije izučavao, pre nego što je izmislio svoj neprekinuti front. Bio je u Brijenu i
Parizu na vojnim školama, čak je imao i sopstvenu razrađenu vojničku taktiku, a na kraju
je ipak zabrljao kod Vaterloa.

Mnogi su ga podražavali i uvek su dobili batine. Danas, posle slavnih dana

Bugulme, sve Napoleonove pobede, počev od opsade rta Ajkilete, preko Mantove i
Kastiljonea, Ašpre itd., izgledaju mi kao strašna glupost. Ubeđen sam da bi Napoleon, da je
kod Vaterloa postupao kao ja - sigurno razbucao Velingtona.

Tamo je Bliher upao Napoleonu u desni bok, a ovaj je trebalo da uradi baš ono što
sam ja uradio kod Bugulme, kada su nam čete dobrovoljaca generala Kapela i poljska
divizija bili na desnom krilu.

Zašto nije svojoj gardi izdao naređenje da upadne u levi bok Bliheru, kao što sam to
uradio ja u svom naređenju petrogradskoj konjici?

Petrogradska konjica napravila je prava čuda, jer je ruska zemlja ogromna i tu

kilometri nisu važni. Otišli su čak do Menzelinska i stigli pod Čišmu i ko zna gde još, sve u
pozadini protivnika, i poterali su ga ispred sebe, tako da se njegova pobeda završila
porazom.

Nažalost, tada se većina naših neprijatelja povukla ka Belebeji i Buguruslanu, a

manjina, gonjena otpozadi konjicom petrogradskog puka, stigla je čak na petnaest vrsta od
Bugulme.

bojana888
 U tim slavnim danima Bugulme pred poraženim neprijateljem neprestano se
povlačio tverski revolucionarni puk, na čelu sa tovarišom Jerohimovim.

Uveče bi se uvek smestili u nekom od tatarskih sela, a kad bi pojeli sve guske i
kokoške, opet bi se povukli bliže ka Bugulmi i smestili po novim selima sve dok u punoj
ratnoj spremi nisu ušli u grad.

Iz štamparije su dotrčali po mene, jer komandant Jerohimov preti direktoru

štamparije revolverom i hoće da objavi nekakvo naređenje i proglas.

Poveo sam sa sobom moja četiri Čuvaša, poneo dva brauninga, revolver sistema
Kolt, i pošao u štampariju gde sam u kancelariji ugledao direktora kako sedi na jednoj
stolici, a odmah iza njega, na drugoj stolici, druga Jerohimova. Direktor štamparije se
našao u malo nezgodnoj situaciji jer mu je njegov sused držao revolver na slepoočnici i
govorio:

„Štampaš ili ne štampaš?”

Čuo sam hrabri odgovor direktora štamparije: „Ne štampam, golupčiću, ne mogu”,
posle čega je njegov sused i dalje moljakao:

„Odštampaj, dušice, dragiću, golupčiću, molim te, odštampaj.”

Kada su me ugledali, Jerohimov, očigledno u neprilici, prišao mi je, zagrlio me,

srdačno mi protresao ruke i, obraćajući se direktoru, namignuo i rekao:

„A nas dvojica se ovde malčice zabavljamo već pola sata, ja njega dugo nisam
video.”

Zapazio sam da je direktor štamparije pljucnuo i otvoreno zabrundao:

„Lepa mi je to zabava.”

„Čuo sam”, velim ja Jerohimovu, „da ste opet hteli nešto da objavite, nekakav
proglas, naređenje ili nešto slično. Da li biste bili tako ljubazni i dali mi da pročitam taj
tekst?”

bojana888
 „Ja sam se samo šalio, tovariš Gašek, malčice šalio”, odgovorio je Jerohimov tužnim
glasom. „Ja iz toga nisam hteo da izvodim nikakve posledice.”

Uzeo sam sa stola original onoga što je trebalo da bude odštampano, a što
stanovnici Bugulme nikada nisu pročitali. Sigurno bi ih iznenadilo ono što im je spremao
Jerohimov jer je u originalu pisalo:

Proglas br. 1

Vraćajući se na čelu pobedničkog tverskog revolucionamog puka, ovim

proglašavam da preuzimam komandu nad gradom i okolinom. Organizujem vanredni
revolucionarni tribunal, čiji predsednik sam ja. Prvo zasedanje biće sutra, a slučaj o kojem
će se raspravljati od velikog je značaja. Pred vanrednim revolucionarnim sudom stajaće
komandant grada tovariš Gašek, jer je kontrarevolucionar i zaverenik. Ako bude osuđen
na smrt streljanjem, presuda će biti izvršena u roku od dvanaest sati. Upozoravam
stanovništvo da se svaka pobuna kažnjava na licu mesta.

Jerohimov,

komandant grada i okoline

Ovome je moj prijatelj Jerohimov hteo da pripoji još i ovo naređenje:

Naređenje br. 2

Vanredni revolucionarni sud vojnog bugulmskog okruga javlja da je bivši

komandant grada Gašek zbog kontrarevolucije i zavere protiv sovjetske vlade streljan na
osnovu odluke vanrednog revolucionarnog suda.

Jerohimov,

pred. van. revol. komiteta

bojana888
 „To je samo šala, golupčiću moj”, rekao je meko Jerohimov. „Ako hoćeš revolver,
samo ga uzmi, pa koga bih ja to streljao.”

Začudila me je upadljiva mekoća njegovog glasa, pa sam se okrenuo i video kako

moja četiri Čuvaša nišane u njega svojim pušketinama i pritom prave strašno stroga i
grozna lica.

Naredio sam im da spuste cevi k nozi, uzeo sam revolver od Jerohimova, koji me je
upitao, očajnički me gledajući dečjim, plavim okicama, sasvim tiho:

„Jesam li uhapšen ili na slobodi?”

Nasmešio sam se:

„Vi ste glupak, tovariš Jerohimov. Pa zbog takvih malih šala niko se ne hapsi. Sami
ste rekli da je to samo šala. Trebalo bi da vas zatvorim zbog nečeg drugog. Zbog vašeg
sramotnog povlačenja. Naša petrogradska konjica razbila je Poljake, a vi ste se pred njima
povukli sve do grada. Znate li da sam dobio telegram iz Simbirska u kojem se naređuje da
tverski revolucionarni puk treba da osvoji nove lovorike za svoju staru revolucionarnu
zastavu? Ovaj revolver koji ste mi predali vratiću vam samo pod jednim uslovom: da
odmah izađete iz grada, opkolite Poljake i dovedete zarobljenike. Nijednom zarobljeniku
ne sme da fali ni dlaka sa glave. To vam ja kažem, inače će biti zlo po vas. Uviđate li da se
pred Simbirskom ne smemo brukati. Ja sam već telegrafisao da je tverski puk doveo
mnogo zarobljenika.”

Udario sam pesnicom po stolu:

„A gde su ti zarobljenici? Gde?”

I dodao groznim, zlim glasom, mlatarajući pesnicom ispred njegovog nosa:

„Samo pričekaj, ima da platiš. Da li smeš još nešto da mi kažeš, pre nego što pođeš
sa svojim pukom po one zarobljenike? Znaš li ti da sam ja komandant fronta, glavni

bojana888
načelnik?”

Jerohimov je stajao uspravan kao sveća, žmirkao od nervoze, dok na kraju nije
salutirao i izjavio:

„Koliko večeras razbiću Poljake i dovešću zarobljenike. Hvala vam.”

Vratio sam mu revolver, protresao mu ruku i srdačno se od njega rastao.

Jerohimov je veličanstveno održao reč. U zoru je tverski puk počeo da dovodi

zarobljenike. Bila ih je puna kasarna, više nismo imali gde da ih smestimo.

Pošao sam da ih vidim i zamalo se nisam onesvestio od zaprepašćenja. Umesto

Poljaka, Jerohimov je po selima pokupio Tatare, seljake, jer Poljaci nisu sačekali iznenadni
napad tverskog puka nego su kukavički pobegli.

bojana888
 NOVE OPASNOSTI

Tovariš Jerohimov nikako nije mogao da shvati da mirni Tatari, domaće

stanovništvo, nisu Poljaci, i kad sam izdao naređenje da se lažni „zarobljenici” koje je
Jerohimov pokupio po selima puste na slobodu, osetio se uvređen, otišao je do vojnoig
telegrafa petrogradskog konjičkog puka i trudio se da revolucionarnom vojnom savetu
istočnog fronta u Simbirsku pošalje telegram: „Izveštavam da sam posle trodnevnih borbi
razbio neprijatelja dejstvom mog tverskog revolucionarnog puka. Neprijatelj pretrpeo
ogromne gubitke. Zarobio sam 1.200 belih, koje je komandant grada pustio na slobodu.
Molim da se pošalje specijalna komisija da istraži celu stvar. Komandant grada, tovariš
Gašek, potpuno je nepouzdan, kontrarevolucionar, i ima veze s neprijateljem. Molim za
dozvolu da sazovem črezvičajku.1 Jerohimov, komandant tverskog revolucionarnog puka.”

Načelnik telegrafske kancelarije primio je telegram od tovariša Jerohimova, uverio

ga da će telegram poslati odmah, čim linija bude slobodna, seo je u sanke i došao k meni.

„Eto, baćuška, šta smo dočekali”, rekao mi je sa izrazom potpunog očajanja na licu,
„pročitajte ovo.” Pružio mi je Jerohimovljev telegram.

Pročitao sam ga i mirno strpao u džep. Načelnik telegrafske kancelarije počeo je da

se češka po glavi, pri čemu je nervozno namigivao i govorio:

„Priznaćete da je moj položaj težak, prokleto težak. Po naređenju narodnog

komesarijata moram da primam telegrame od komandanata pukova. A vi očigledno ne
želite da pošaljem taj telegram. Nisam došao da ga predam u vaše ruke. Hteo sam da se
upoznate s njegovom sadržinom i da istovremeno i vi pošaljete telegram protiv druga
1 Vanredna komisija - tepanje strašnoj Čeki (prim. prev.)

bojana888
Jerohimova.”

Rekao sam načelniku telegrafske kancelarije da veoma uvažavam narodni

komesarijat vojske, ali da mi ovde nismo u pozadini, kao oni.

„Ovde je front. Ja sam komandant fronta i mogu da radim šta mi padne na pamet.
Naređujem vam da od druga Jerohimova primite onoliko telegrama koliko ih on izvoli
napisati. Međutim, zabranjujem vam da ih odašiljete i naređujem vam da ih odmah
donosite meni.”

„U međuvremenu”, završio sam, „ostavljam vas na slobodi, ali i upozoravam da će

makar i najmanje odstupanje od našeg dogovora imati posledice koje ne možete ni
zamisliti.”

Popio sam s njim čaj, pri čemu smo razgovarali o sasvim običnim stvarima, i
oprostio sam se od njega uz upozorenje da Jerohimovu kaže da je telegram odaslan.

Posle večere mi je javio moj Čuvaš sa straže da je cela kuća komande opkoljena
dvema četama revolucionarnog tverskog puka i da im tovariš Jerohimov drži govoranciju
u kojoj ih obaveštava da je tiraniji došao kraj.

I zaista, Jerohimov se ubrzo pojavio u kancelariji u pratnji deset vojnika koji su se

sa bajonetima na puškama poređali kraj vrata.

Tovariš Jerohimov, ne obraćajući se meni niti jednom reči, počeo je da ih razmešta

po kancelariji.

„Ti ćeš ovde, a ti ovamo, ti stani tu, a ti idi u onaj ugao, ti pored stola, ti kraj
prozora, ti kod ovoga, a ti ćeš stalno biti kraj mene.”

Za to vreme ja sam zavijao cigaretu, a kad sam je zapalio bio sam opkoljen
bajonetima i mogao sam sa zanimanjem posmatrati šta će tovariš Jerohimov otprilike
sledeće uraditi.

Njegov nesigurni pogled govorio je da ni on sam ne zna kako da počne. Prišao je

bojana888
stolu sa službenim papirima, pocepao oko dva, a zatim je šetkao po kancelariji dok ga je u
stopu pratio vojnik s bajonetom.

Ostali, koji su stajali oko mene u svim ćoškovima sobe, pravili su ozbiljna lica, sve
dok jedan od njih, najmlađi, nije upitao:

„Tovariš Jerohimov, možemo li da zapalimo?”

„Zapalite”, odgovorio je Jerohimov i seo preko puta mene. Ponudio sam ga

papirom i duvanom. Zapalio je i rekao nesigurnim glasom:

„To je simbirski duvan?”

„Iz donske oblasti”, odgovorio sam kratko i, kao da on i nije kraj stola, počeo sam
da prelistavam hartije.

Zavladala je neprijatna tišina. Na kraju je Jerohimov rekao tihim glasom:

„Šta biste vi kazali, tovariš Gašek, kada bih ja bio predsednik črezvičajke?”

„Mogao bih samo da vam na tome čestitam”, odgovorio sam. „Hoćete li još malo
duvana?”

Zapalio je i nekako tužno nastavio:

„E, sad, zamislite, tovariš Gašek, da sam zaista naimenovan za predsednika

črezvičajke dekretom revolucionarnog vojnog saveta istočnog fronta.”

Ustao je i naglasio:

„A vi ste u mojim rukama.”

„Napred”, odgovorio sam mirno, „pokažite mi mandat...”

„Pljujem ja na mandat”, rekao je Jerohimov, „i bez mandata mogu da vas uhapsim.”

Nasmešio sam se:

„Sedite mirno, tovariš Jerohimov, gde ste i sedeli, a ja ću doneti samovar i

popričaćemo o tome kako se postaje predsednik črezvičajke.”

bojana888
 „A vi nemate ovde šta da tražite”, obratio sam se pratiocima druga Jerohimova,
„ispadajte odavde! Uostalom, recite im vi sami, druže Jerohimov, da odmah nestanu.”

Jerohimov se zbunjeno nasmešio:

„Idite, golupčići, i recite onima napolju da i oni idu kući.”

Kada su svi otišli i kada je stigao samovar, rekao sam Jerohimovu:

„Vidite, da imate mandat, mogli biste da me uhapsite i streljate, uopšte da

napravite sa mnom sve ono što ste zamišljali i što biste verovatno uradili kao predsednik
črezvičajke.”

„A ja ću taj mandat dobiti”, tiho je rekao Jerohimov, „ja ću ga svakako dobiti, moj
mili.” Izvadio sam iz džepa njegov nesrećni telegram i pokazao mu ga.

„Kako ste to dobili?” upitao je dotučeni Jerohimov. „Pa taj su telegram već odavno
morali poslati.”

„Stvar je u tome, dragi moj prijatelju”, odgovorio sam umilno, „što sve vojne
telegrame mora da potpiše komandant fronta, pa su mi doneli telegram na potpis. Ako to
želite i ako ste uporni, ja ću ga ionako potpisati i možete ga sami odneti u telegrafsku
kancelariju, da vidite da se ja vas ne bojim.”

Jerohimov je uzeo svoj telegram, pocepao ga, zaplakao i zajecao:

„Dušice, golupčiću, ja to samo onako, oprosti, moj jedini druže.”

Pili smo čaj sve do dva sata posle ponoći. Ostao je kod mene da prenoći, spavali
smo u istom krevetu, ujutru smo ponovo pili čaj, a kad je pošao kući, dadoh mu četvrt
funte dobrog duvana.

bojana888
 POTEMKINOVA SELA

Od slavnih dana Bugulme proteklo je već osam dana, a od petrogradskog konjičkog

puka ni traga ni glasa. Tovariš Jerohimov, koji me je od poslednje afere marljivo
posećivao, svakog dana je izražavao određenu sumnju da je petrogradski puk prešao na
stranu neprijatelja, pa je predlagao: 1. da puk proglasimo za izdajnika republike, 2. da
pošaljemo telegram Trockom u Moskvu u kojem bismo prikazali podrobnosti te sramne
izdaje, 3. da organizujemo revolucionarni tribunal fronta i pred njega izvedemo načelnika
telegrafa petrogradske konjice, jer taj mora znati šta se događa. Ako ne zna, opet ga staviti
pred sud, jer je načelnik veze.

U svom podbadanju tovariš Jerohimov bio je veoma tačan. Došao bi ujutru u osam
sati i podbadao do devet i po, zatim bi otišao i pojavio se u dva sata sa novom optužbom, o
kojoj bi pričao do četiri sata. Uveče bi opet došao i uz čaj od deset do jedanaest sati ponovo
napadao petrogradski puk.

Pritom je šetkao po kancelariji oborene glave i melanholičnim glasom dodavao:

„To je strašno, takva bruka za revoluciju. Telegrafisati treba, povežimo se direktno

s Moskvom!”

„Sve će se okrenuti nabolje”, tešio sam ga. „Doći će trenutak kada ćeš videti, tovariš
Jerohimov, da će se petrogradski puk vratiti.”

U međuvremenu, dobio sam telegram od vojnog revolucionarnog saveta istočnog

fronta: „Dajte broj zarobljenika. Poslednji telegram o velikoj pobedi kod Bugulme nejasan.
Petrogradsku konjicu pošaljite pod Buguruslan Trećoj armiji. Saopštite da li ste izvršili sva

bojana888
naređenja iz našeg poslednjeg telegrama. Saopštite koliko ste brojeva propagandnog
časopisa na tatarskom i ruskom jeziku objavili. Naziv časopisa. Pošaljite kurira s
podrobnim izveštajem o vašim aktivnostima. Pošaljite tverski revolucionarni puk na
pogodne položaje. Sastavite poziv vojnicima Bele armije da pređu na našu stranu i
razbacajte ga iz aviona. Svaka greška ili neizvršavanje pojedinih tačaka kažnjava se po
zakonima ratnog stanja.”

Ubrzo sam dobio novi telegram: „Ne slati kurira. Očekujte inspektora istočnog
fronta i načelnika političkog saveta revolucionarnog vojnog saveta i člana sovjeta tovariša
Morozova, koji stižu s punomoćjem.”

Tovariš Jerohimov je baš bio tu - kada sam pročitao poslednji telegram, predao sam
ga Jerohimovu, da vidim kako će na njega delovati vest o strašnoj inspekciji, baš po
njegovoj želji.

Moglo se videti kako Jerohimov proživljava tešku duševnu borbu. Kakva prilika -
da mi se osveti, da me uništi. Blesak radosnog osmeha koji se u prvom trenutku pojavio na
njegovom licu, za časak je, međutim, iščezao i prešao u izraz zabrinutosti i duševne patnje.

„Gotov si, golupčiću”, rekao je tužno, „izgubićeš rusu glavu.”

Šetkao je po kancelariji i pevušio turobnim glasom:

„Glavo moja junačka

koliko dugo ću te nositi.”

Zatim je seo i nastavio:

„Ja bih na tvom mestu pobegao najpre u Menzelinsk, zatim u Osu, iz Ose u Perm,
pa tražite me, glupačići. Predaćeš mi komandu grada i fronta a ja ću već sve srediti.”

„Mislim”, izjavio sam, „da nemam čega da se bojim.”

Jerohimov je značajno zviznuo:

„Nemaš čega da se bojiš? Da li si pokupio seljacima konje? Nisi. Da li si mobilisao

bojana888
vojnike iz redova mesnog stanovništva? Nisi. Da li si gradu udario namet? Nisi. Da li si
uhapsio kontrarevolucionare? Nisi. Da li si uopšte pronašao nekog kontrarevolucionara?
Nisi. A sad mi još reci i ovo: da li si streljao barem jednog popa ili trgovca? Nisi. Da li si
streljao bivšeg pristava? Nisi. A bivši gradonačelnik - da li je živ ili mrtav? Živ je. Eto,
vidiš, a ti još tvrdiš da nemaš čega da se bojiš. Crno ti se piše, moj druže.”

Ustao je, šetkao po kancelariji i ponovo zviždukao:

„Glavo moja junačka,

koliko dugo ću te još nositi.”

Uhvatio se za glavu, i dok sam ja spokojno posmatrao bubašvabe kako mile po

toplom zidu oko peći, Jerohimov je počeo da trčkara od prozora do prozora, a zatim ka
vratima, hvatao se za glavu i jaukao:

„Šta da se radi? Šta da se radi? Propao si, golupčiću. Izgubićeš rusu glavu.”

Pošto je tako trčkarao oko pet minuta, seo je bezvoljno na stolicu i rekao:

„Pa tu se ništa ne može uraditi. Kada bi bar mogao da kažeš da ti je zatvor pun. Ali
koga tamo imaš? Nikoga. Kada bi barem mogao da pokažeš inspekciji da si spalio neku
kuću u kojoj su se skrivali kontrarevolucionari. Ali ti ništa ne možeš pokazati, baš ništa.
Ni pretres u gradu nisi izvršio. Iskreno ti kažem, ja tebe volim, ali imam o tebi veoma
rđavo mišljenje.”

Ustao je, opasao se remenom, gurnuo za remen revolver i kavkaski kindžal dug
pola metra, pružio mi ruku i uverio me da hoće da mi pomogne; doduše, još ne zna kako
će to učiniti, ali već će mu nešto pasti na pamet.

Posle njegovog odlaska poslao sam telegram u Simbirsk: „Broj zarobljenika se

razjašnjava. Pokretljivost fronta i nedostatak mapa onemogućava podrobni prikaz pobede
kod Bugulme. Inspekcija će se uveriti na licu mesta. Izdavanje časopisa na tatarskom i
ruskom jeziku nailazi na teškoće. Nema tatarskih slagača, ruskih slova je malo, beli su
odneli štamparske mašine. Ako u Bugulmu stigne avijatički puk, daću da se iz aviona

bojana888
razbacuju pozivi Beloj armiji. Za sada sedim ovde bez aviona. Tverski revolucionami puk
je u rezervi u gradu.”

Zaspao sam snom pravednika, a ujutru je po mene došao Jerohimov i rekao da je

smislio kako će me spasiti i da su na tome radili celu noć.

Poveo me je izvan grada ka bivšoj ciglani, gde sam ugledao stražu pete čete
tverskog revolucionarnog puka, koja je tu stajala sa bajonetima na puškama, i kad god bi
neko naišao vikala je na njega:

„Idi levo, ovamo se ne sme!”

Usred tog mesta čekalo me je malo iznenađenje. Tri sveže humke. Na svakoj je bio
štap s tablom, na kojoj je nešto pisalo. Prvi grob je krasio natpis: „Ovde je sahranjen bivši
pristav. Streljan u oktobru 1918. kao kontrarevolucionar.” Na drugom grobu je pisalo:
„Ovde je sahranjen streljani pop. Streljan je u oktobru 1918. zbog kontrarevo-lucionarne
delatnosti.” Na trećem grobu: „Ovde je sahranjen gradonačelnik. Streljan zbog
kontrarevolucionarnog delovanja u oktobru 1918.”

Noge su počele da mi drhte i samo oslonjen i na tovariša Jerohimova uspeo sam da

se vratim u grad.

„Sve smo završili za samo jednu noć”, rekao je Jerohimov, „jer, ja sam obećao da ću
ti pomoći da nešto pokažeš inspekciji kad stigne ovamo. Dugo se ničeg nisam mogao setiti,
kako da ti pomognem, sve dok nisam ovo smislio. Hoćeš li da ih vidiš?”

„Koga?” upitao sam prestrašeno.

„Pa tog popa, pristava i gradonačelnika”, rekao je Jerohimov, „sve sam ih zatvorio u
svinjac, pa kad inspekcija ode, pustiću ih. I ne brini, niko neće saznati. Grobovima niko ne
sme da priđe. Moji momci drže jezik za zubima, a ti se možeš pred inspekcijom nečim
pohvaliti.”

Pogledao sam ga iz profila i njegove crte lica počele su da mi liče na Potemkinove.

Otišao sam da proverim da li govori istinu. Pokazalo se da Jerohimov nije lagao. Iz svinjca

bojana888
se čuo popov bas kako peva neke veoma tužne psalme s refrenom „Gospodi pomiluj,
Gospodi pomiluj.”

Setio sam se Potemkinovih sela.

bojana888
 NEVOLJE SA ZAROBLJENICIMA

Petrogradski konjički puk skroz je izneverio očekivanja tovariša Jerohimova. Ne

samo što nije prešao na stranu neprijatelja već je sa sobom doveo i zarobljenike, dva
eskadrona Baškiraca, koji su se pobunili protiv svog komandanta Bahivalajeva i prešli na
stranu Crvene armije. Pobunili su se zato što im Bahivalajev nije dozvolio da zapale neko
selo pri povlačenju. Rešili su zato da potraže sreću na drugoj strani.

Pored Baškiraca petrogradski puk je doveo i druge zarobljenike, mladiće od

sedamnaest do devetnaest godina, u opancima, koje su mobilisali beli pa su tražili prvu
priliku da uhvate maglu.

Bilo ih je oko tri stotine, mršavih, u pocepanim čakširama. Među njima je bilo
Tatara, Mordvina, Čeremisa, kojima je značenje građanskog rata bilo jasno koliko i
rešavanje jednačina iks-tog stepena.

Prešli su na našu stranu u punoj ratnoj spremi s puškama i municijom a doveli su i

nekakvog svog pukovnika, koga su terali pred sobom. Stari carski pukovnik se sav naježio
i divlje je kolutao očima, a ni kao zarobljenik nije propuštao da ponavlja bivšim
podređenim - koji su ga vodili kao medveda na konopcu - da su „svoloč” i da će im razbiti
„mordu”.

Izdao sam naređenje da zarobljenike smeste u praznu pecaru i upišu na hranu -

pola kod petrogradske konjice a pola kod tverskog revolucionarnog puka.

Posle tog naređenja dotrčali su i tovariš Jerohimov i komandant petrogradske

konjice i kategorički zatražili da zarobljenike, kao komandant fronta i grada, hranim ja

bojana888
sam.

Tovariš Jerohimov je pritom rekao da bi on onu svoju polovinu zarobljenika,

umesto da ih hrani, radije postreljao.

Komandant petrogradske konjice šutnuo je tovariša Jerohimova u nogu i zatražio

od njega da ne govori gluposti. Neće nikome dati da postrelja njegove zarobljenike, to je
mogao da uradi odmah na frontu, ali ne i sada kada je njegova konjica sve vreme delila sa
njima hleb i duvan.

Ako i dozvoli da neko bude streljan, onda će to važiti jedino za onog pukovnika 54.
sterlitamatskog puka Makarova.

Tome sam se ja suprotstavio i rekao da su svi oficiri stare carske vojske, čak i kad
padnu u zarobljeništvo, mobilisani na osnovu dekreta od 16. juna 1918. godine.

Pukovnika Makarova ćemo zato poslati u štab istočnog fronta, gde već sede
nekoliko bivših carskih oficira i služe direktno u štabu.

Tovariš Jerohimov je odmah primetio da se na taj način kontrarevolucija uvlači u

štabove Crvene armije. Objasnio sam mu da to kontrolišu politički organi i da te oficire
koriste čisto kao specijaliste. Jerohimov u svom radikalizmu samo što nije briznuo u plač:
„Golupčiću, ništa drugo ti ne tražim, daj mi samo tog pukovnika.”

A posle toga je prešao na preteći ton:

„Znaš i sam dobro da će uskoro stići inspekcija. Šta će ti reći? U naše ruke je pao
pukovnik i živ i zdrav iz tih ruku izlazi. Pljuni na dekrete, možda su i njih sastavljali
specijalisti.”

Komandant petrogradske konjice naglo je ustao i zaurlao na Jerohimova: „Zar

Lenjin - specijalist? Govori, nitkove! Sovjet narodnih komesara koji izdaju dekrete - zar su
to specijalisti? Kakva si ti hulja, kujin sine!”

Ščepao je Jerohimova za okovratnik, izbacio ga kroz vrata i besneo i dalje:

bojana888
 „A gde je bio njegov puk kada smo uzeli Čišmu i zarobili dva eskadrona Baškiraca i
bataljon 54. sterlitamatskog puka zajedno s pukovnikom? Gde se on sakrio sa svojim
tverskim revolucionarnim pukom? Gde je bio sa svojim bitangama, kada su kapelovci i
Poljaci bili dvadeset i pet vrsta od Bugulme? Uzeću moju konjicu i isteraću ceo njegov
slavni revolucionarni puk na položaj. A onda ću razmestiti mitraljeze iza tog puka i tako
ga poterati u napad. Hulja odrpana!” Još je ispsovao matušku i Jerohimovu i njegovom
puku i zaćutao kad sam ga upozorio da o dislokaciji vojske može da odluči samo
komandant fronta na osnovu naređenja vrhovnog štaba.

Zato se vratio početku našeg razgovora, da je za izdržavanje zarobljenika u gradu

zadužen jedino komandant grada i fronta. On za to neće dati ni kopejku. U pukovskoj kasi
ima svega 12.000 rubalja i već je tri puta tražio od poljske blagajne pare, ali nije dobio još
ni rublju.

Uverio sam ga da u svojoj kasi imam dve rublje kao komandant grada i fronta, i ako
sračunam šta sam sve dužan za ovih mesec dana raznim poveriocima koji su snabdevali
vojske u prolazu, da bi to iznelo preko milion rubalja. Doduše, račune šaljem u simbirsku
intendanturu i preko „državne kontrole”, ali do sada nijedan od tih računa nije plaćen,
tako da je bilans mog jednomesečnog boravka ovde „aktiva dve rublje, pasiva više od
jednog miliona rubalja”. I da zbog tako veličanstvenog preokreta već treći dan pijem samo
čaj s mlekom i uz to grickam beli hleb, ujutru, u podne, uveče. Da nemam ni komadić
šećera, meso nisam video više od nedelju dana, šči nisam kusao više od četrnaest dana. A
više i ne pamtim kako izgledaju mast ili maslac.

Komandantu petrogradske konjice ovlažile su se oči pred prizorom tako strašne

bede.

„Ako tako stoje stvari, ja ću hraniti sve zarobljenike. Imamo velike rezerve kod
naše komore. Malčice smo pljačkali u neprijateljskoj pozadini”, rekao je, očigledno dirnut.
Zatim je zatražio tačan broj zarobljenika i otišao. Posle njegovog odlaska povezao sam se
direktno sa štabom istočnog fronta i razmenio s njim nekoliko depeša, dve čisto

bojana888
privrednog značaja a jednu u vezi sa brojem zarobljenika. Primio sam sledeći odgovor:
„Poljskoj blagajni naređeno je da vam isplati avans od 12 miliona rubalja. Zarobljenike
uključite u vojsku: baškirske eskadrone u petrogradski konjički puk kao samostalnu
jedinicu, koju dopunjujte zarobljenim Baškircima, i formirajte prvi sovjetski baškirski puk.
Zarobljeni bataljon 54. sterlitamatskog puka dodajte tverskom revolucionarnom puku.
Zarobljenike rasturite po četama puka. Pukovnika Makarova odmah poslati na
raspolaganje štabu istočne armije. Ako bude oklevao da pođe, streljajte ga.”

Poslao sam po tovariša Jerohimova i komandanta petrogradske konjice.

Stigao je samo komandant petrogradske konjice. Umesto Jerohimova, pojavio se

ađutant puka i saopštio da je tovariš Jerohimov uzeo sa sobom dva naoružana vojnika i da
je iz pecare, u kojoj su smešteni zarobljenici, upravo izveo pukovnika Makarova i pošao sa
njim u šumu.

Pristigao sam Jerohimova na konju, baš kada je skretao s vojnicima i pukovnikom

ka Maloj Bugulmi, u smrekovu šumicu.

„Kuda?” zaurlao sam. Jerohimov je napravio lice slično đaku koga je učitelj uhvatio
kako krade kruške.

Za časak je zbunjeno zvirkao u pukovnika, šumicu, svoje vojnike, svoje cipele, a

zatim se odazvao pokunjenim glasom: „U šetnju sam pošao da malčice svratim u šumu s
pukovnikom.”

„Lepo”, kazao sam, „sad ste se dosta našetali, vi pođite napred, a ja ću se sam vratiti
s pukovnikom.”

Na naježenom pukovniku nije se mogla primetiti ni trunčica straha. Vodio sam

konja za uzde, a pukovnik je išao pored mene.

„Pukovniče Makarove”, rekao sam, „upravo sam vas izvukao iz neugodne situacije,
sutra ću vas poslati u Simbirsk u štab. Vi ste mobilisani”, dodao sam ljubazno.

Tek što sam to izgovorio, pukovnik me je svojom ogromnom medveđom šapom

bojana888
tako odalamio u slepoočnicu da sam bez glasa pao u sneg kraj puta. Mislim da bih se tu
sigurno smrznuo da me kasnije nisu pronašla dvojica mužika koji su putovali na sankama
iz Bugulme. Vratili su se i odvezli me do kuće.

Sutradan sam sa spiska zarobljenika precrtao pukovnika Makarova, a sa spiska

konja komande grada svog jahaćeg konja, na kojem je pukovnik Makarov zbrisao da bi se
od crvenih ponovo vratio svojima, belima. I upravo u tom času pokušavao je tovariš
Jerohimov, koji je otputovao u Klukvenju, da pošalje revolucionarnom vojnom sovjetu
istočnog fronta u Simbirsku telegram, posredstvom železničke telegrafske kancelarije.

„Tovariš Gašek je pustio na slobodu zarobljenog pukovnika Makarova iz 54.

sterlitamatskog puka i poklonio mu svog konja, da bi isti mogao prebeći na stranu
neprijatelja. Jerohimov.”

I zaista, telegram je stigao u Simbirsk...

bojana888
 PRED REVOLUCIONARNIM TRIBUNALOM

ISTOČNOG FRONTA

„Schlechte Leute haben keine Lieder” („rđavi ljudi ne pevaju pesme”), napisao je
nemački pesnik, završavajući distih. Te večeri pevao sam tako dugo nekoliko tatarskih
pesmica da ljudi oko mene nisu mogli da spavaju niti da mirno legnu, na osnovu čega sam
zaključio da nemački pesnik laže.

Ipak, mislim da sam od svih u okolini prvi pošao da spavam, jer su me na kraju i
samog začudile te monotone melodije, koje se završavaju sa: „El, el, bar, ale, ele, bar, bar,
bar”.

Probudio me je jedan od mojih Čuvaša jer su stigle sanke sa tri osobe, koje dole na
stražarnici pokazuju nekakve papire. Tačan prevod njegovih reči beše: „Tri sanke, tri ljudi,
dole mnogo papira, jedan, dva, tri papira.”

„S tobom govoriti”, nastavio je Čuvaš, „ali, ali, psuju!”

„Pošalji ih ovamo!”

U tom času se razleteše vrata i gosti upadoše u moju kancelariju-spavaonicu.

Prvi je bio plavušan sa bradom, drugi - žena umotana u kožuh, treći - čovek sa
crnim brkovima, neobično oštrog pogleda.

Predstavili su se jedan za drugim: „Ja sam Sorokin, ja sam Kalibanova, ja sam

Agapov.”

Treći je pritom čvrsto i neumoljivo dodao: „Mi smo kolegijum revolucionarnog

bojana888
tribunala istočnog fronta.”

Ponudio sam im cigarete, pri čemu je Agapov primetio: „Kao što vidimo, tovariš
Gašek, nije vam ovde nimalo rđavo, ovakav duvan sebi ne mogu dozvoliti ljudi koji
pošteno služe revoluciji.” Kad su doneli samovar, zanimali su se za sasvim druge stvari;
Sorokin je govorio o književnosti i izjavio kako je u vreme dok je još bio levi socijalni
revolucionar objavio u Petrogradu zbirku pesama pod naslovom Otpor, koju je, međutim,
komesarijat za štampu zabranio. Ali danas mu toga više nije žao, jer su te pesme bile
glupost. Studirao je modernu filologiju, a danas je predsednik revolucionarnog tribunala
istočnog fronta. Bio je to zaista nežan, mio čovek, s nežnom plavom bradom, za koju sam
ga nežno povukao dok smo pili čaj.

Drugarica Kalibanova bila je studentkinja medicine i takođe bivša leva socijalna

revolucionarka, živa, mila osoba, koja je znala celog Marksa napamet. Agapov, treći član
revolucionarnog tribunala, zastupao je među njima najradikalniji stav. Služio je kao pisar
kod jednog moskovskog advokata, kod koga se nekada skrivao general Kalenjin. Advokat
je, po njegovim rečima, bio najveća hulja na svetu jer ga je plaćao svega petnaest rubalja
mesečno. Triput toliko je u Ermitažu davao kelneru kao bakšiš; kad bi mu ovaj doneo
porciju, advokat bi mu pljuckao u lice.

Iz svega što je govorio moglo se videti kako je sve što je prethodilo padu carizma
napravilo od njega surovog, neumoljivog, strogog i groznog čoveka, koji je odavno
izravnao račune sa ljudima što su mu davali onih tričavih petnaest rubalja, koji se bori sa
tim senkama prošlosti gde god stigne, prenoseći svoju podozrivost na okolinu, i stalno
misli o nekim nepoznatim izdajnicima.

Govorio je kratko, odsečnim rečenicama ispunjenim ironijom. Kad sam ga zamolio

da uz čaj uzme kocku šećera, rekao je: „Život je samo za nekog sladak, tovariš Gašek, ali
može postati i gorak.”

Kad smo u toku razgovora stigli do toga da sam Čeh, Agapov je primetio: „Hrani
vuka koliko god hoćeš, uvek u šumu gleda.”

bojana888
 Drug Sorokin je na ovu primedbu odgovorio Agapovu:

„Sve će se objasniti u toku istrage.”

Drugarica Kalibanova iskrivi usta i reče:

„Mislim da bismo drugu Gašeku morali pokazati naša punomoćja.”

Rekao sam da bih rado saznao s kim imam tu čast, jer inače ne dozvoljavam da me
bez važnog razloga bilo ko noću budi.

Tada je Agapov otvorio ručni koferčić i pokazao mi sledeće punomoćje:

Revolucionarni vojni sovjet

štaba istočnog fronta

Br. 728-b

Simbirsk

Punomoćje

A. Sorokin, Kalibanova i Agapov, naimenovani od Revolucionarnog sovjeta štaba

istočnog fronta u kolegijum revolucionarnog tribunala istočnog fronta, ovlašćeni su da
vode istragu na osnovu ovog punomoćja nad bilo kim i bilo gde. Za izvršavanje izrečenih
presuda, naređujemo svim vojnim jedinicama da im stave na raspolaganje potrebno
ljudstvo.

Revolucionarni vojni sovjet

štaba istočnog fronta

(potpisi)

bojana888
 „Mislim da je ovo sasvim dovoljno, tovariš Gašek”, rekla je Kalibanova.

„Sigurno”, složio sam se, „ali skinite taj kožuh, jer upravo stiže samovar, a pored
toga ovde je i toplo.”

Agapov nije propustio priliku da me ne upita:

„A vama nije toplo? Meni se čini da vam je čak i vruće.”

„Imam ovde toplomer”, rekao sam, „ako vam je drago - izvolite, pogledajte tamo
kraj prozora, videćete da je ovde baš normalna temperatura.”

Sorokin, najozbiljniji, odložio je svoju šubaru na moj krevet i izjavio da će posle

čaja odmah početi istraga.

I ako se i danas prisećam tovariša Agapova, to je zato što ga volim zbog njegove
neposrednosti i otvorenosti.

Jer on je bio prvi koji je zahtevao da se odnese samovar, da započnu glavni pretres i
sudanija mojoj ličnosti. Svedoke po njemu ne treba ni pozivati. Potpuno je dovoljna
optužnica sastavljena u Simbirsku na osnovu telegrama tovariša Jerohimova, u kojem je
pisalo da sam pustio na slobodu pukovnika Makarova i poklonio mu svog konja, da bi tako
mogao da pređe u tabor neprijatelja.

Predlaže zato kraj pretresa i traži za mene kaznu smrti streljanjem, koja mora da
bude izvršena u roku od dvanaest sati.

Upitao sam tovariša Sorokina ko je, zapravo, predsednik koji rukovodi pretresom i
dobio sam odgovor da je sve u redu jer Agapov zastupa optužnicu.

Odmah sam zatražio da se pozove tovariš Jerohimov, jer svako može u prvom
gnevu poslati telegram. Da ga čujemo kao svedoka, usmeno.

Agapov je odgovorio da je to potpuno ispravno jer, ako je Jerohimov poslao

telegram, verovatno će znati još ponešto.

Složili smo se da odmah pozovemo Jerohimova da svedoči.

bojana888
 Poslao sam po njega...

Došao je bunovan i neraspoložen. Kada mu je Agapov saopštio da to što vidi pred

sobom jeste revolucionarni tribunal istočnog fronta, poslat da na licu mesta istraži slučaj
tovariša Gašeka i u istoj stvari presudi, Jerohimovljevo lice poprimilo je izraz beskrajne
tuposti.

Pogledao je u mene - i do danas će ostati zagonetka za psihologiju šta se odigravalo

u njegovoj duši.

Njegov pogled prelazio je sa jednog člana revolucionarnog tribunala na drugog, a

zatim je pao i na mene.

Pružio sam mu cigaretu i rekao: „Zapalite, druže Jerohimov, to je onaj isti dobar
duvan koji smo onomad zajedno pušili.”

Jerohimov je još jednom blesavo i beznadežno pogledao ceo skup i rekao:

„Telegram, golupčići, poslao sam u pijanom stanju.”

Tovariš Sorokin je ustao i održao predavanje o zelenoj zmiji, to jest alkoholizmu.

Zatim je u istom smislu govorila Kalibanova, a na kraju je ustao Agapov i, ispunjen

ogorčenjem, zahtevao strogu kaznu za Jerohimova zbog „pijanstva”, jer je počinio ovaj
zločin kao komandant tverskog revolucionarnog puka.

Agapov, prekrasan u svom oduševljenju, predlagao je smrtnu kaznu streljanjem.

Ustao sam i rekao da se nigde neće naći živa duša koja bi streljala Jerohimova jer bi
u vojsci odmah izbila pobuna.

Kalibanova je predložila dvadeset godina prinudnog rada.

Sorokin degradaciju.

Sve do jutra govorili smo pro et contra o svakom predlogu, dok se na kraju nismo
složili da Jerohimov dobije strogu opomenu sa upozorenjem da će biti kažnjen najstrožom
kaznom ako isti greh ponovi.

bojana888
 Tokom celog pretresa Jerohimov je spavao.

Ujutru je revolucionarni tribunal istočnog fronta otputovao, a kad se Agapov sa

mnom rastajao, rekao je još jednom ironično: „Hrani vuka koliko god hoćeš, uvek u šumu
gleda. Pazi se, burazeru, inače glava dole!” Protresao sam sa svima ruke na rastanku...

bojana888
 MALI NESPORAZUM

Sibirski revolucionarni komitet u Omsku naložio mi je da odmah otputujem iz

Irkutska u Urgu u Mongoliji i tamo dočekam predstavnika kineske republike generala Sun
Fua i raspravim sa njim sve što se ticalo obnavljanja trgovinskih odnosa kineske republike
i istočnog Sibira.

Sledećeg dana primio sam drugi telegram - da dovezem generala Sun Fua u
Irkutsk, kako bi predstavnik narodnog komesarijata inostranih dela drug Gabranov mogao
s njim da raspravlja o ugovoru koji se tiče granica sovjetske Rusije s Mongolijom i Kinom.

I tako se desilo da sam poveo dva bataljona pešadije i eskadron konjice kao počasnu
pratnju, a za svaki slučaj i jednu bateriju lake artiljerije.

Iz Irkutska smo pošli u pešačkom poretku i nigde nismo naišli na otpor. Burjati su
svuda izlazili pred nas s pečenim jaganjcima i kumisom.

Tako smo napredovali bez ikakvih prepreka sve do Selenge, glavnog grada
selenginskog ajmaka (okruga). U Selengi se situacija malo promenila, i to ne u našu korist.
Nepoznati agitatori pobunili su protiv mene nekoliko okruga zabajkalskih Burjata.
Razglasili su da navodno idem da im rekviriram stoku.

U Šudjaru, u stepi, pojavili su se prvi naoružani burjatski konjanici, a kada smo

stigli do jezerca Ar-Meda, suočili smo se sa tri hiljade pobunjenika, koji su nam poslali
pregovarače s primamljivom ponudom - da se predamo, a kad budemo svi zajedno, da
krenemo ka altajskom grebenu i tu živimo sve do zime od pljačke. U toku zime mogli
bismo da se raziđemo svojim kućama.

bojana888
 Odbio sam ponudu i dao nov predlog pobunjenicima: da se oni predaju nama i
pridruže našoj povorci. To je bio moj diplomatski trik - prisustvo burjatskih konjanika
trebalo je da nas zaštiti od napada domorodaca, takođe Burjata.

Moram priznati da mi stvar nije uspela onako kako sam zamišljao. Pobunjenici su
nam se zaista predali kad su čuli da imam i artiljeriju, tako da se moja počasna pratnja sada
uvećala za tri hiljade divljih burjatskih konjanika.

Iz zemljačke ljubavi počeli su da nam se pridružuju konjanici barkuginskog,

mešegelskog i tamirskog ajmaka, i kada sam bio udaljen od mongolske granice oko tri
stotine vrsta, bilo nas je već dvanaest hiljada.

U Kale Iziru, malom mestašcu u stepi, pridružili su nam se razbojnici burjatskog

atamana Lo Tuma, osam stotina ljudi na broju, a zatim je broj utešno rastao, sve dok nisam
stigao do granica Mongolije sa dvadeset hiljada ljudi. Stanovništvo je u strahu bežalo pred
nama, na brdima su u noći gorele vatre, kao opomena. Imali smo ogromna stada goveda,
ovaca, koza i konja, koje je moja počasna pratnja brižljivo sakupljala svuda duž našeg puta.

Kad smo stigli u glavni grad mongolske provincije Pej Hur, u Ve Ramu, u susret su
nam pošli predstavnici mongolske vlade, zajedno s lamama, budističkim sveštenicima,
moleći nas da im oprostimo gole živote. S Mongolijom možemo da radimo šta hoćemo, ne
tiče ih se uopšte kakvu ćemo vlast uspostaviti. Trajalo je veoma dugo dok im nisam
objasnio da imam samo prijateljske, miroljubive zamisli i da sam pošao na sastanak sa
kineskim generalom Sun Fuom u Urgu.

Iskreno iznenađeni, dali su mi počasnu pratnju koja se sastojala od dva puka

mongolske vojske, tako da sam se približavao Urgi sa trideset hiljada ljudi. Kineska vlada
bila je veoma iznenađena i počela je da dovlači vojsku na granicu s Mongolijom.

Predstavnik japanske vlade u Pekingu osećao se uvređenim zbog takvog ponašanja

Kine, jer i Japan ima svoje interese u Mongoliji.

Tako se dogodilo da su Peking i Tokio razmenili nekoliko veoma oštrih telegrama.

bojana888
 U međuvremenu, ja sam se sasvim spokojno približavao Urgi, da tamo pozdravim
generala Sun Fua, koji je takođe bio uznemiren pa je počeo da povlači prema Urgi posade
sa kineskih granica i na kraju je imao u Urgi, protiv mene, tri divizije kineske pešadije,
puk japanske konjice i dva diviziona artiljerije.

Pod Urgom je došlo do odsudne bitke, koja je besnela cela dva dana. Tu ostaviše
kosti svi moji Burjati.

Bio sam poražen skroz-naskroz. Urga je pripala Kini zajedno sa celom mongolskom
provincijom Pej Hur. Vratio sam se u Irkutsk sa dvojicom ljudi, i kada me je predstavnik
narodnog komesarijata inostranih dela drug Gabranov upitao gde mi je general Sun Fu,
odgovorio sam:

„Desio se mali nesporazum. General je ostao u Urgi...”

bojana888
POGOVORI

bojana888
 Karel Kosik

ŠVEJK I BUGULMA ILI ROĐENJE VELIKOG HUMORA

Švejk je mogao postati lik svetske književnosti samo zato što je doživeo iskustvo
Bugulme. Suština tog iskustva jeste razočaranje.

1.

Švejk je sastavni deo pesničke slike: bez nje bi bio samo figurica drugorazredne
književnosti. Svaka interpretacija koja zanemaruje postojanje te pesničke slike, jer ju je pri
rđavom čitanju previdela, i pokušava da direktno i neposredno odgovori na pitanje ko je
ili šta je Švejk biva kažnjena zbog svoje zaslepljenosti. Pesnička slika je smeštena u dva
teksta napisana posle povratka iz Rusije: u pripovetkama Komandant grada Bugulme i
romanu Doživljaji dobrog vojnika Švejka. Pripovetke pružaju svedočanstvo o rađanju
Švejkovog lika i predstavljaju ključ za razumevanje Doživljaja.

2.

Doživljaji nisu bili dovršeni. Smrt je izbila piscu pero iz ruke pre nego što je mogao
da stavi na hartiju sve što je zamišljao. Ali ova smrt pripada delu i u njoj se nedovršeni
rukopis na neki način nastavlja. Hašek je obuzet pesničkom slikom, živi njome i

bojana888
podređuje joj sve. Postaje poslušni pisar koji beleži ono što slika o sebi ispoveda i zapisuje
tako sudar običnog čoveka sa svetskim ratom.

Njegov radni metod je jedinstven: pisati znači opijati se do smrti. Da bi se duh

probudio i započeo da pripoveda o događajima, mora se pojačati podsticajnim napitkom.
Duh se nadahnjuje eliksirom života, da bi mogao slobodno da fabulira, ali telo pod
dejstvom čudesne tekućine slabi. Duh primorava telo da se polako opija i pruža mu - u trci
s vremenom - mogućnost usredsređivanja; posle se sve, duh i telo, survava u provaliju, ali
s pobedničkim geslom: delo - zajednički proizvod duha, opijenog imaginacijom, i tela,
oslabljenog ispijanjem piva - ostaje.

3.

Doživljaji su čudesan fragment: sve suštinsko je u njemu već izrečeno i svako

nastavljanje bilo bi suvišno. Da li je Hašek, dakle, umro na vreme?

4.

U Švejkovoj otadžbini se mnogo pije, ali samo varvari konzumiraju alkohol.

Uvežbani nos pouzdano iz izdisaja raspoznaje kakve čarobne napitke Švejk i razvodnik na
putu u češke Buđejovice iskušavaju: „rum, kontušovku, orahovaču, višnjevaču, vanilicu”.2

5.

Nadređene i one na višim položajima Švejk izvodi iz takta (mere). Kakva je njihova
2 Svi navodi iz Hašekovog romana preuzeti su iz prevoda Stanislava Vinavera (prim. prev.).

bojana888
mera iz koje bivaju izvođeni? Nije li Švejk sveprisutno ogledalo, u kojem se pokazuje kako
ljude napušta mera i osvaja ih ne-mera ako dopuste da budu poniženi i redukovani na
socijalne uloge, a maske im skrivaju ili ruže lice?

6.

Švejk nikada ne žuri i uvek ima i previše vremena. Nije sin svog doba i ide protiv
struje. Ide protiv struje pešice i zato korača polako. Potvrđuje pronicljivo zapažanje
Ladislava Klime da je užurbanost modernog doba „vrhunac smešnog i niskosti”.

7.

Početak i zaključak pripovedanja: noge i ruke. Događaj počinje istorijskom

činjenicom. Nadvojvodu Ferdinanda ubili su u Sarajevu i vest o atentatu Švejka zatiče u
trenutku kada masira kolena obolela od reumatizma. Počinje dvadeseto stoleće. Događaj
se završava kada se Švejk rukuje sa članovima revolucionarnog komiteta, pred kojima je
odgovarao zbog kontrarevolucionarne delatnosti.

8.

U Švejkovo vreme ljudi još znaju šta znači gladovati i biti žedan. I zato se ljudskost
ispoljava u prostom gestu kada bližnjeg darujete komadićem hleba, gutljajem vode ili čak
krajcarom, da „kupi sebi rakiju za put”.

bojana888
 9.

Najstrožu presudu Hašeku je izrekao Jaroslav Durih: Švejk je trajni spomenik

prizemnosti i ništavnosti, u njegovom liku su usredsređeni sav prostakluk i grubost
naroda. „Švejk je Sančo Pansa bez Don Kihota.” U stvarnosti - ako ostanemo pri ovoj
terminologiji - sva originalnost Hašekove imaginacije sastoji se u tome što je Švejk oboje, i
što od Sanča Panse postaje Don Kihot. Kao komandant Bugulme Švejk štiti obespravljene i
proganjane. U jednoj fazi svojih doživljaja Švejk se menja u Don Kihota revolucije, i zato
mora ranije ili kasnije da bude razotkriven kao kontrarevolucionar.

10.

Preobražaji. Preobražaj prvi: šta će se dogoditi ako potlačeni, obespravljeni i

uvređeni osvoje vlast? Hoće li preko njih konačno na zemlji zavladati pravda? I hoće li se
javiti ono čudo u koje je verovao Komenski, da će mucavci početi da drže govore, da će
hromi potrčati, slepi progledati i povesti druge? Iskustvo Bugulme je sasvim drukčije,
alarmantno: jučerašnji potlačeni postaju novi tlačitelji, a progonjeni počinju i sami da
progone. Stvarnost osvaja groteskno: mucavci ne prestaju da mucaju, ali imaju vlast u
rukama i zato će primorati društvo da bučno i svečano proslavlja njihovu rečitost .

11.

Preobražaj drugi: Švejk odbacuje uniformu austrijske carske armije i dobrovoljno

stupa u revolucionarnu vojsku. Bivši vojni sluga postaje komandant. Hoće li se igrati
gospodara?

bojana888
 12.

Kad god narod pokuša da ozbiljno shvati reči da je on i samo on izvor sveukupne
vlasti, pojavljuju se normalizatori koji mu njegove lude predstave isteruju iz glave, bilo
nasiljem i terorom ili razigravanjem prizora razbibrige i odigravaju s njim, apsolutnim
vladaocem, svoje pozorište i svoju igru.

13.

Legendarne 1921. godine u proleće ugledaće svetlost dana priče o Bugulmi, a u

jesen i prvi deo romana. U isto vreme, Lenjin i Trocki šalju naoružane odrede da uguše
ustanak mornara u Kronštatu. Policijsko-birokratska diktatura, koja se učvršćuje, ne može
da pored sebe i protiv sebe otrpi vladu radničkih saveta, to jest demokratiju radnih ljudi.
Godinu dana kasnije biće objavljene, posmrtno, beleške Roze Luksemburg o ruskoj
revoluciji, pisane u nemačkom zatvoru: „Freiheit nur für Anhänger der Regierung, nur
für die Mitglieder einer Partei ist keine Freiheit. Freiheit ist immer Freiheit der anderes
Denkenden”.3 Ruska revolucija Roze Luksemburg i Bugulma Jaroslava Hašeka pripadaju
jedno drugome, izrastaju iz istog duha demokratizma, kritičnosti, slobode.

14.

Tri odane pristalice revolucije: filozof Đerđ Lukač, pripovedač Jaroslav Hašek,
političar Roza Luksemburg. Najobrazovaniji među njima objavljuje 1923. godine pažnje

3 „Sloboda samo za pristalice režima, samo za članove partije nije nikakva sloboda. Sloboda je uvek sloboda
za one koji drugačije misle.” (prim. prev.)

bojana888
vredna razmišljanja o opredmećenju modernog doba, ali ne uviđa da je i revolucija već
sasvim opredmećena. Luksemburgova i Hašek vide stvarnost dublje od slavnog filozofa.

15.

Pri potresima i u porazima humor bdi kao anđeo čuvar nad ljudima i čuva ih da ne
podlegnu očajanju ili cinizmu, ravnodušnosti, tvrdoglavosti.

16.

Ironija i bezbožničko doba. Ono što je stvorio Bog snižava se kod romantičarskog
ironičara u puki materijal njegove duhovitosti, pronalaženja, razigranosti. Svet je scena na
kojoj se prikazuje On kao središte pažnje i zbivanja. Svet postoji samo zato da bi se
romantičar mogao s njim poigravati kao sa svojom igračkom. I Bog je puki službenik tog
ironičara u kome dostiže vrhunac moderni subjektivizam, to jest zaslepljenost ograničene
i ekspanzivne egocentričnosti.

17.

Hašek celokupnim svojim stvaralaštvom poriče romantičarsku ironiju. Njegova

ironija je dublja i viša. Pisac se zato ne poigrava, kao lažni bog, sa stvarnošću kao sa
materijalom svoje duhovitosti, nego samo poslušno beleži zbivanja doba. Vrši službu
pisara koji verno zapisuje ono što mu diktira samo zbivanje, koje je ironično. Vrhunac
ironije je u zbivanju. I zato pošteni pisar dostiže maksimalnu slobodu kada oslobađa sebe i
stvarnost iz zarobljeništva subjektivizma.

bojana888
 18.

Autor kao da se bojao da smisao njegovog dela neće biti shvaćen, i zato ga jasno i
očito naglašava u nazivu. Ova najčitanija među knjigama zove se Doživljaji dobrog
vojnika Švejka u vreme svetskog rata , ali tumači, to jest znalci kojima se veruje na reč,
čitaju roman kao da njegov naslov glasi: Događaji vojnika Švejka u ratu.

19.

Zato mi, nestručnjaci, moramo ponovo i drugačije čitati Švejka da bismo doprli do
smisla dela.

20.

Doživljaji nisu događaji, pustolovine (the adventures). Češka reč „osuđ” (sudbina)
uobičajeno se koristi u singularu, a forma plurala označava nešto izvanredno. Zašto je
Hašek dao prednost neuobičajenim „sudbinama” pred uobičajenim „događajima”? Ili,
takođe: u čemu je ono sudbinsko u Švejkovim doživljajima?4

Švejk je hodočasnik modernog doba, to jest sveta bez Boga. Hrišćanski hodočasnik
Komenskog prolazi kroz svet, posmatra, ali sam ostaje skriven, beleži izopačenost prilika,
ali ne meša se u njih, sve dok odjednom ne dočeka čudesan preokret i vezuje se za Boga
kao jedinu izvesnost i nadu. U čemu je ono sudbinsko u Švejkovim susretima? Švejk - to
jesu susreti, koji se nikad ne ponavljaju i uvek su novi i iznenađujući. Za razliku od
4 Češka reč „osudy” (množina) u naslovu Hašekovog romana pre svega znači „sudbine”. Vinaver je morao u
duhu srpskog jezika prevesti naslov sa „doživljaji”. (prim. prev.)

bojana888
Dekartovog čoveka, koji sumnja sve dok jednog dana i jednom zauvek ne pronađe metod i
uz njegovu pomoć savlada stvarnost, za razliku od hodočasnika Komenskog koji luta da bi
u jednom času i za sva vremena progledao i počinuo u Bogu, Švejk u svojim susretima i
doživljajima nikada ne prolazi kroz sudbinsku promenu koja bi radikalno promenila
smisao i pravac njegovog života. Nijedan od njegovih doživljaja nije obezvređen na
prolaznu tačku ka nečem daljem i višem, svi su jednako puna i ispunjena sadašnjost. Ali
nikada u tim susretima ne nastaju ni prijateljstvo, ni ljubav, ni odnos prema Bogu. To je
ono što je u njima sudbinsko.

21.

A ipak je došlo do događaja koji je obećavao apsolutni preokret, za koji nijedna

žrtva nije izgledala uzaludna niti dovoljno visoka: revolucija. Pripovetke iz Bugulme
beleže razočaranje i razlaz: revolucija se izrodila u novu vrstu tlačenja i ponižavanja.

22.

U Bugulmi se dva komandanta bore za prevlast u gradu: Švejk (tovariš Gašek) i

Jerohimov. Dvojica ljudi - dva različita sveta, dva nepomirljiva principa, to jest početka.
Jerohimov oličava opsednutost nasiljem. Za Švejka je revolucija jednaka oslobođenju
čoveka i smislu za humor. Ali u zemlji koju razdire nasilje sa obe strane, beli i crveni
teror, Švejkov stav se ne može završiti drugačije nego kao apsolutni donkihotizam.

bojana888
 23.

Ko će pobediti u sporu za vlast u Bugulmi, Švejk ili Jerohimov? Nijedan. Iza oba
lika i iznad njih izranja stvarni pobednik koji se uz pomoć nasilja uzdiže ka vlasti i pomera
oba sukobljena komandanta kao privremene lutke i trenutni provizorijum. Tog budućeg i
stvarnog vladara Hašek karakteriše na sledeći način: „Iz celokupnog pogleda (Agapova)
moglo se videti kako je sve što je prethodilo padu carizma napravilo od njega surovog,
neumoljivog, strogog i groznog čoveka... koji se bori sa tim senkama prošlosti gde god
stigne, prenoseći svoju podozrivost na okolinu, i stalno misli o nekim nepoznatim
izdajnicima.”

24.

Baronesa fon Bocenhajm nazvala je Švejka „der brave Soldat”, a time je mislila da
će se on „češki, junački i odlučno” boriti za cara i rado položiti svoj život za slavu
monarhije.5 Ali vojnik Švejk nije brav u smislu ove plemkinje. On je dobri vojnik Švejk, a
to znači da nikada ni u koga neće pucati (s jednim izuzetkom - kada pucnjem iz pištolja
uništava bocu votke, da spase Jerohimova od „zelene zmije”). Kao vojnik imperijalne i
revolucionarne armije on je uvek - civil. On je dobri vojnik zato što nikada neće da
prekorači granice koje ponašanju civila propisuje pristojnost.

5 Vinaver ovo mesto prevodi: „Češki fojnik, topra fojnik, bogalj fojnik bude toper fojnik.” (prim. prev.)

bojana888
 25.

Ko je Švejk? Ako ne želimo da se upletemo u jalove sporove da li je pametan ili

glupak, da li stavlja masku i kakvu, moramo ostati kod elementarne karakteristike: Švejk
je privremeno vojnik, ali njegovo civilno zaposlenje jeste trgovanje (nipošto: trgovina)
psima. Živi od danas do sutra, stanuje kao podstanar, nema porodicu, kreće se na margini
društva, ali njegov „zanat” iziskuje pronicljivost i poznavanje prilika.

26.

Na prelomu stoleća u gradovima raste potražnja za psima sa rodoslovom. Slojevi

koji se bogate i postaju imućni odbacili su smešnu ambiciju svojih predaka da kupuju za
sebe i svoj rod plemićke titule, dovoljno im je da imaju oplemenjene pse. Posedovati
čistokrvnog psa u očima javnosti gotovo da je jednako vredno kao i ponositi se plemićkom
titulom. Švejk samo izlazi u susret ovakvim potrebama kada izrađuje, odnosno falsifikuje
običnim psima rodoslove. Natporučnik Lukaš nije ljubitelj pasa, ali podređuje se ukusu
uvaženih. Spada u dobar običaj situiranih ljudi da šetaju korzom sa čistokrvnim psom.
Životinja je oznaka društvenog položaja. Gospoda šetaju sa psima, jašu konje ili se voze u
kočijama, a za tekuće održavanje plemenitih životinja brinu se sluge.

Naravno, promene su već na vidiku. Konj i pas još uvek su manifestacija

društvenog prestiža, ali na njihovo mesto se nezadrživo probija nov simbol, pomoću kojeg
ljudi u javnosti pokazuju šta jesu: automobil. Stari ovčar na početku rata proročki kaže:
„Moj stari gazda, knez Švarcenberg, taj se vozio običnim kolima, a ovaj mladi balavac
kneščić, taj prosto bazdi na automobil. Bogme, dragi će mu Bog već namazati njušku tom
benzinčinom.”

bojana888
 27.

Božanski komedijant uzdiže konačnost i smešno što iz nje izvire kao pravu suštinu
čoveka. Postupa i ponaša se suštinski kada konačnost prihvata kao svoje breme i
usredsređuje je u svojoj osobi tako da samoga sebe čini smešnim. Zato što ume da se smeje
svojoj konačnosti (pogrešivosti, uslovljenosti), dokazuje u tom smešnom ljudsku veličinu.
Sam na sebi izvodi eksperiment. Koncentriše u sebi celokupno smešno sadržano u
konačnosti i tako oslobađa ljude iz ropstva konačnosti mučne i sitničave, koja sama sebe
uzima previše ozbiljno, zato što se zagledala u značaj i nezamenljivost svoje osobe. Švejk
spada u rod božanskih komedijanata.

28.

Moderan Don Kihot ne može biti naivan. Prošao je kroz životna iskustva, probijao
se kroz svet i poznaje svet, ali element njegove egzistencije jeste smisao za humor, koji mu
pruža bezbedno utočište pred propašću. Poznaje gorčinu poraza i poniženja, ali nikada ne
postaje gorak. Osetio je gorčinu napuštenosti i isključenosti, ali nije čemeran. Poznaje
ljudsku zlobu, ali nije zloban. Žudnja bilo koje vrste - za imovinom, vlašću, slavom,
senzacijom, osvetom - njemu je strana i zato može uvek da se nad bilo čim zaustavi i stupi
bilo s kim u razgovor.

bojana888
 29.

Postherojsko doba fabrikuje junake na tekućoj traci. Žurnalistika i literatura

pretvorile su se u unosne zanate koji zgotovljavaju modele i uzore, ka kojima mase podižu
pogled sujevernog poštovanja i psećeg divljenja i podražavaju ih: idoli omladine, idoli
devojaka, idoli žena koje stare, idoli uspešnih muškaraca. Kao protest protiv takvih
fabrikata Švejk mora biti antijunak. Nije veštački iskonstruisan, raste prirodno iz sredine
velegrada i Hašek o tvorevini svoje pesničke imaginacije s apsolutnom očiglednošću (kada
se pripovedanje o doživljajima antijunaka završilo) kaže: vratio se iz rata i danas ga možete
kao čoveka u pohabanom odelu sresti na praškim ulicama.

30.

Ko želi da zna šta Hašek razume pod „svetskim ratom”, mora uzeti u obzir i
shvatanja Lenjina i Trockog, i Masarika, i Huga fon Hofmanstala, i drugih. Za sve je rat
povezan s revolucijom, za svakoga na drugačiji način. Za Hašeka „svetski rat” znači
povezanost običnog rata sa građanskim ratom. „Svetski rat” se završava raspadom Austro-
Ugarske, debaklom Nemačke, ali i porazom revolucije. Priče iz Bugulme predstavljaju
pesnički zapis njenog izneveravanja.

31.

Švejkovi doživljaji odigravaju se za vreme svetskog rata, koji nije privremeno i

slučajno iskakanje iz koloseka ili nemarnost i greška. U njegovom hodu i grozotama

bojana888
koncentriše se i ispoljava suština modernog doba. Kako može i kako treba običan čovek da
živi u takvo doba - to je osnovna tema Hašekovog pripovedanja. Zatvoriti se u sebe i
uživati? Preživeti? Iskorišćavati i koristiti druge za vlastiti uspeh? Švejk ostaje - u ratu i
posle rata - Švejk: neće se obogatiti, neće skupiti blago, neće napraviti karijeru, neće se
vinuti do uticajne funkcije.

32.

Na kojoj strani ratuje Švejk u „svetskom ratu”? Pripada li pobednicima, ili

poraženima? Ili je suština „svetskog rata” u tome što nema pobednika, što su na obe i svim
stranama samo poraženi, a Švejk, čovek iz naroda, tu istinu shvata?

33.

Smrt na ratištu nije lepa ni uzvišena. Odbija svojim naturalizmom: ispala creva,
sasušena krv i smrad tela u raspadanju. Smrt u ratu, viđena izbliza, ne podnosi nikakvo
ukrašavanje. „Neprijateljski jeroplan bacio je bombu pravo u poljski oltar i od feldkurata
nije ostalo ništa osim nekakvih krvavih krpa.”

34.

Ko ne može da se poistoveti ni sa jednom od strana u ratu, jer u svakoj otkriva

ograničenost, postaje, doduše, meta napada svih tih strana - svojim stavom, međutim,
otvara prostor oslobođen bilo kakve ideološke stareži, u kome se rađa univerzalni,
oslobađajući humor.

bojana888
 35.

Doživljaji ne priznaju ideologiju „prosečnog čoveka” (der Durchschnittsmensch).

Čovek nije prosečnost. Običan čovek nadaren je neobičnošću. Nipošto amorfni,
nerazlikovani, podatni „narod”, već neiscrpna neobičnost ljudi (plural!). Običan čovek
nadaren je neobičnošću.

36.

U Doživljajima se ne proslavlja običnost. Svakidašnjica nije istovetna sa običnošću.

U pismu od 10. decembra 1513. godine opisuje Makijaveli svoj dan: pre podne svađe sa
drvorescima i trgovcima, u podne sedenje u gostionici, igranje karata i bacanje kocaka.
„Često se događa da se potučemo i naša vika čuje se čak u San Kašanu.” A uveče,
proučavanje omiljenih grčkih i rimskih autora: „...bacam sa sebe običnu odeću (veste
quotidiana), blatnjavu i prljavu, i oblačim ruho kraljevsko i dvoransko (panni reali e
curiali)”. Ova svakidašnjost je lak i prirodan prelaz iz običnosti u svečanost i spajanje
jednog i drugog. Švejk, nasuprot tome, ne poznaje ni običnost ni svečanost. Svaki dan
njegovog života jednak je avanturizmu, ništa se ne ponavlja i svi dani se ispunjuju
neočekivanim i iznenađujućim događajima. Mrzovolja i dosada su za njegovu
svakidašnjicu nepoznate veličine.

37.

U dragovoljnom ljudskom susretu ima nečeg svečanog i zato praznik i svečanost ne

bojana888
mogu biti okamenjeni u fiksiranim oficijelnim institucijama koje se kao samostalne snage
uzdižu iznad običnosti.

38.

Hašekovo delo nije tako površno i prozaično da bi moglo poslužiti kao

antiklerikalni ili antiratni spis. Predstavlja otkrivačku kritiku modernog doba kao alijanse
crkve plus nauke (medicina, psihijatrija), plus žurnalistike, plus birokratije, plus armije,
plus sudstva i policije, plus predrasudnih mnjenja.

39.

Ljudi žive u mnjenju, zazidani su u njega i kroz njegovu prizmu primaju i ocenjuju
stvarnost. Istrajavaju u upornosti svojih mnjenja i izgleda da ne postoji moć koja bi tu
njihovu upornost razuverila. Ali da li je uopšte moguće da se neko razuveri u svom
mnjenju? Kojim argumentima Švejk treba da ubedi baronesu da nije „ein braver Soldat”,
putimskog stražara Flanderku da nije ruski špijun, ovčara i skitnicu da nije dezerter,
lekare i psihijatre da nije simulant, Agapova da nije kontrarevolucionarni element? Da li
su ove osobe uopšte sposobne da se probiju iz tamnice svog umišljenog mnjenja?
Pripovedač o tome ništa ne kaže i sve ih prepušta njihovoj sudbini, to jest, izlaže ih
smehu.

40.

U osnovne metafizičke potrebe čoveka spada jednako kao jelo i piće i razgovor.

bojana888
Ljudi razgovaraju o najvažnijim pitanjima i, ukoliko se na njih usredsrede, jelo i piće prate
ih kao verna senka. Čim se razgovor svrti na puku konverzaciju ili blebetanje, jelo i piće
postaju glavna tema. Tamo gde čovek nije sposoban da sasluša drugoga nego je zagledan
sam u sebe i u svoj egotizam, koji je za njega postao prokletstvo, pretvaraju se jelo i piće u
opsednutost, ljudskost se menja u karikaturu i monstruoznost. Pater Lacina i vojnik
Baloun staraju se samo za svoje osobe, koje su istovetne sa proždrljivošću i probavnim
traktom.

41.

Šta je nezasita Balounova glad prema grlu bezdanom rata, čijoj neutaživoj
proždrljivosti padaju kao žrtve stvari i ljudi naveliko i neprekidno?

42.

U vojsci, u zatvoru, u bolnici i ludnici čovek ne mora ni o čemu da se stara jer su ga

svim potrebnim obezbedili. Institucija brine o jelu, piću, odevanju i stanovanju. Nasuprot
tome, čovek gosti drugog čoveka i tako mu iskazuje pažnju. Švejk časti na buđejovickoj
železničkoj stanici ranjenog mađarskog vojnika pivom, ne razume njegove reči, ali sluša
ih, i u tom čašćenju, razgovoru i slušanju, dvojica nepoznatih ljudi susreću se kao ljudi.

43.

Da li gurmanski i okušavateljski odnos prema jelu otkriva poeziju i lepotu

celokupne stvarnosti? Ili nad tim uživanjem pobeđuje neukrotiva strast da se govori, seća,

bojana888
priča, spori, polemiše, izaziva, čime se među ljudima zapredaju i ispredaju poverenje i
razumevanje? Švejk, vandrokaš i ovčar „zaseli su oko ognjišta na kome su se pekli
krompiri sa korom” i pričali o starim vremenima, o „žandarskom pravu”, o caru, u jednu
reč - politizovali su.

44.

Ako se politika ne shvata kao izvedenica od politikantstva i policije, Švejk se ističe

kao najpolitičniji lik češke književnosti. Njegovo nepoverenje u bilo koju gospodu, staru i
novu, čini solidnu osnovu poštene politike.

45.

U naziv svog romana, tako proziran i očigledan, tako razumljiv da se nad njim
niko, uključujući i stručnjake, ne zaustavlja, zašifrovao je Hašek tajnu Švejka. Svaka reč u
naslovu je dvoznačna i ironična.

Postoji ironija sokratovska i ironija romantičarska. Ali „svetski rat” rodio je treću
vrstu ironije: ironiju istorije, ironiju zbivanja, ironiju stvari. Samo zbivanje zbližava i u
jedan prostor i vir povlači stvari tako nesamerljive i uzajamno isključujuće kao što su
pobeda i poraz, komično i tragično, uzvišeno i nisko. Ko je primetio da iste godine kada i
Hašekovi Doživljaji izlazi članak Huga fon Hofmanstala o ratu, pod karakterističnim
naslovom „Der Ironie der Dinge” (o ironiji stvari)? Ali ko bi se od tumača Hašekovih spisa
zanimao za ono što se valja iza brda? I ko bi se usudio da kaže da je u Hašekovom
genijalnom romanu rođen veliki humor („der store Humor”) modernog doba?

1969.

bojana888
 Aleksandar Ilić

SUŠTINA ŠVEJKOVANJA

Posle više od deset godina Jež je obnovio omiljeno izdanje Doživljaja dobrog
vojnika Švejka Jaroslava Hašeka, s crtežima Jozefa Lade i u sjajnom i neprevaziđeno
duhovitom prevodu Stanislava Vinavera (knjiga tek što nije stigla u knjižare, u
fototipskom izdanju, ali uvećana, tako da se slog, sa starim greškama tu i tamo, sada lakše
čita, i u opremi u kojoj se, sasvim pankerski, u tri toma vezuju zelena, ružičasta i plava
boja). Tako se roman, za koji se u poznatom leksikonu Strani pisci tačno tvrdi da
predstavlja „jedno od najvećih dela svetske humorističke književnosti”, ponovo pojavljuje
pred jugoslovenskim čitaocima. Dobri vojnik Švejk, koji nikad nije pucao u ljude, ponovo
je među nama, veselo salutira i šegači se uz slavnu uzrečicu „pokorno javljam”, u osnovi,
naravno, sasvim nepokoran - kao i njegov tvorac Jaroslav Hašek.

Život kao pikarski roman

Najbolju biografiju Jaroslava Hašeka - uz knjigu Radka Pitlika Gusan skitnica -

napisao je niko drugi nego nekadašnji engleski ambasador u Pragu ser Sesil Parot, koji je
Hašekov život opravdano uporedio sa pikarskim romanom (pikaro na španskom znači
obešenjak, skitnica, mangup, čak hulja, i glavni je lik različitih varijanti romana u
evropskoj prozi).

Jaroslav Hašek je rođen u Pragu 1883, a umro je u Lipnici u Češkoj 1923. godine.
Za svega četrdeset godina, koliko je živeo, uspeo je da napusti gimnaziju, uči za drogeristu,

bojana888
da postane vlasnik jednog sumnjivog kinološkog instituta, zatim pisac lokalnih i često
lažnih vesti za praške listove, urednik njemu zahvaljujući bizarnog časopisa Svet životinja
i da se od 1902. godine otisne u književnost.

Slavu - doduše sasvim neakademsku - stekao je odmah, ne samo kao autor smešnih
anegdota, humoreski i političkih satira već i kao praktični šaljivdžija i skandal-majstor,
legendarna ličnost kafanskog i noćnog Praga, dalekovidi osnivač fiktivne Stranke
umerenog napretka u granicama zakona (1911) i njen propali poslanički kandidat, zakleti
protivnik Austrougarske monarhije, apstinentskih društava i verni podanik republike
piva, ruma, groga, orahovače, likera i punča... Takvog Jaroslava Hašeka odmah posle
izbijanja rata neoprezno mobilišu i on stiže na ruski front kao živi demanti iluzija crno-
žute monarhije, jer se odmah našao na drugoj strani fronta, u Čehoslovačkoj legiji , u kojoj
je kao urednik časopisa Čehoslovak ozbiljno doprineo zalaganjima za nezavisnu,
republikansku i demokratsku Čehoslovačku. Još jednom će Hašek promeniti stranu: u
Rusiji izbija Oktobarska revolucija i Hašek postaje, 1918. godine, član ruske komunističke
partije i vojnik Crvene konjice na Dalekom istoku, a njegova sećanja na dane revolucije
poslužiće kao osnova za pripovetke pod naslovom Komandant grada Bugulme i za
stvaranje ironičnog lika folklornog, nepoverljivog revolucionara Jerohimova, koji će u
dvadesetim godinama zabavljati goste praškog kabarea Crvena sedmica (malo je poznato
da je Hašekovo viđenje Crvene konjice, prevedeno na ruski, izazvalo neslaganja slična
ljutitim primedbama koje je maršal Buđoni svojevremeno uputio Isaku Babelju). Ruska
komunistička partija 1920. godine šalje Jaroslava Hašeka na revolucionarni rad u
domovinu - tamo ga dočekuju, oduševljeno, stari prijatelji i levica i, gnevno, oni koji će
Hašeka nazivati boljševikom i bigamistom (što je i bio), izdajnikom domovine (što nije bio
jer Legija nije domovina) i drugim pogrdnim nazivima, kojima će se Hašek suprotstaviti
duhovitom hiperbolom Moja ispovest, objavljenom u listu Rude pravo. Umesto
revolucionarnoj delatnosti, Hašek se do svoje smrti, 1923. godine, grozničavo posvećuje
književnom radu i žurno ispisuje svoje najveće i nedovršeno delo, Doživljaje dobrog
vojnika Švejka.

bojana888
 Jakobson o Hašeku

Hašek je pisac niza humoreski i satira u kojima je osvetlio ne samo takozvane

večite ljudske mane već i autoritarne i konzervativne sile svog vremena. Hašek je
zasmejavao svoje sugrađane, a kasnije i svet, i pripovedačkim celinama Komandant grada
Bugulme i Politička i socijalna istorija Stranke umerenog napretka u granicama zakona , ali
je najveću slavu ipak osvojio njegov roman Doživljaji dobrog vojnika Švejka , u početku
tumačen sasvim površno, kao izraz „narodnog duha” ili kao „karikatura vojnika
austrougarske vojske”. Hašekov Švejk nezasluženo, ali sasvim razumljivo, postaje i meta
napada dogmatizovane levice, kao neherojski tip sumnjivog morala i neborbenog držanja.
Srećom, bilo je i onih koji su odmah zapazili da se iza veselog Švejkovog lakrdijanja
skrivaju i složenija značenja; jedan od najistaknutijih savremenih teoretičara književnosti,
Roman Jakobson, koji je razdoblje između dva svetska rata proveo u Pragu i Brnu kao
osnivač čuvenog Praškog lingvističkog kružoka, izjavio je kako su se njemu nekada u
Pragu smejali, jer je rekao da je Hašekov Švejk genijalno književno delo...

Švejk i marksisti

Nisu, međutim, samo formalisti i strukturalisti, kakav je Roman Jakobson, branili

Hašekov roman. Delo rano preminulog buntovnika i boljševika tumačila je - veoma
lucidno i nedogmatski - i češka marksistička kritika. Tako je Bedržih Vaclavek pisao da je
Švejk izraz izvornog dadaizma, povezujući Hašekovo delo sa grotesknom i modernom
umetnošću, a Karel Tajge je u poznim tridesetim godinama kritikovao zahtev da se u
svetački kalendar levice umesto antiautoritarnog Jozefa Švejka ubaci ratnik iz drevne
prošlosti, nacionalni mit, Jan Žiška. Ipak, najzanimljivije tumačenje Švejka potiče iz

bojana888
savremenih dana, iz pera češkog marksiste Karela Kosika. Ćeški filozof polazi od neobične
biografske podudarnosti: 1883. godine u Pragu je rođen ne samo pisac smešnih priča i
romana Jaroslav Hašek već i autor izuzetno sumornog književnog opusa, Franc Kafka. Na
prvi pogled nepouzdana analogija dovela je češkog marksistu do izvanrednog književno-
kritičkog rezultata: poređenjem Švejka i Kafkinog romana Proces, Kosik je ustanovio da su
junaci pomenutih književnih dela, Jozef Švejk i Jozef K. zapravo usamljeni pojedinci,
suočeni sa apsurdnim i grotesknim svetom u kojem ne vlada razum, svetom postvarenja i
redukcije čoveka. I Švejk i Jozef K. suočeni su sa Velikim mehanizmom iracionalnog
raspolaganja ljudima, mehanizmom otuđenja i uništenja čoveka. I Švejk i Jozef K. zalažu
se za razum i protive sili, za mudrost nasuprot iracionalnom. Jozef K. pada kao žrtva
Velikog mehanizma, dok Švejk nastavlja da „švejkuje”, kao dokaz poraza procesa
postvarenja, koji nije uspeo da ga svede na predmet i da mu oduzme njegovu
nepredvidljivu i neproračunljivu ljudsku suštinu.

Zato su za Karela Kosika i Švejk i Jozef K. simbolične i tragične figure, obrasci

suštinskih problema ljudske egzistencije i odnosa čoveka prema nadmoćnim silama. Hašek
i Kafka su stvorili dve vizije modernog sveta i opisali dva ljudska tipa koji su na prvi
pogled oprečni, ali se u stvarnosti dopunjuju. Kafka je prikazao proces otuđenja i
postvarenja čoveka, a Hašek je kroz lik neuništivog Švejka pokazao da je čovek uvek više
nego postvarenje, jer se ne može svesti na stvar, postvarene tvorevine i odnose.

Tumačenje Karela Kosika nalazi se, hronološki ali i kvalitativno, na samom kraju
„lanca ideja” o najznačajnijem ostvarenju Jaroslava Hašeka. Omogućava nam, danas, jedno
novo čitanje obnovljenog izdanja Doživljaja dobrog vojnika Švejka - iza šale možemo
videti zbilju, iza šegačenja mudru misao dvorske budale, o kojoj tako blistavo govori Lešek
Kolakovski u Filozofskim esejima. Švejk je ponovo među nama, vreme je da ga spremniji
dočekamo: ta stara, realna vojnička rđa pokušava nemoguće - da humorom nagrize nešto
što je otpornije od gvožđa: moć.

1981.

bojana888
 IZABRANA LITERATURA O JAROSLAVU HAŠEKU

NA SRPSKOM JEZIKU

Stanislav Vinaver „Jaroslav Hašek”, Književna reč, Beograd 1983, 212.

Karel Kosik, Hašek i Kafka ili groteskni svet, u knjizi Dijalektika krize, Mladost,
Beograd 1983.

Dragan Stojanović, „Švejk ili lepo je živeti”, „Švejkova uniforma”, „Dobri čovek
Švejk” - ogledi predstavljaju predgovore za svaki od tri toma trećeg, ponovljenog, izdanja
Švejka u prevodu Stanislava Vinavera, Beograd 1989.

bojana888
 O IZBORU I PREVODU

Ovo je potpuni Komandant grada Bugulme Jaroslava Hašeka. U jednom ranijem

hrvatskom prevodu Zore Simić nedostaju pripovetke „Potemkinova sela” i „Mali
nesporazum”. Kao i roman Doživljaji dobrog vojnika Švejka, i Komandant grada Bugulme
predstavlja nedovršeno delo, ili, tačnije, otvoreno delo.

U izbor nije uvršteno nekoliko kineskih priča, zbog tematskog jedinstva vezanog
za revoluciju u Rusiji.

A. I.

bojana888