Za Angusa –

najboljeg tatu, mog omiljenog čitaoca i najvećeg obožavatelja

 PROLOG

Dan uspona

Diši, Sesili.
Pluća joj je ispunio hladan vazduh. Bilo je čudno. Kad je zamišljala kako je to
disati ovde, pretpostavljala je da će izgledati kao da se guši. Kao da je nešto steže.
Možda, na neki način, kao da se davi.
Ali nije bilo tako.
Osećala je ubod vetra na deliću gole kože na obrazu, između bandane i naočara za
sunce, a onda i jači nalet na telu, koji je pretio da je obori na kolena.
Vazduh je bio tu. Prosto nije radio ono što mu je svrha.
Bila je tako umorna. Mišići su joj se mučili da rade dok se probijala kroz sneg. Ne
samo mišići. Nego i krv. Pluća. Mozak.
Bilo je prilično jednostavno – u vazduhu nije bilo dovoljno kiseonika, manje od
trećine u odnosu na ono na šta je njeno telo naviknuto. Visinomer na satu očitavao je da
je i dalje na visini od preko osam hiljada metara. U zoni smrti.
Srce je počelo divljački da joj tuče. Osvrnula se preko ramena. Da li me prati?
Stala je kao prikovana za mesto. Ogromna silueta, na nekoliko metara iznad nje, njegovi
siloviti koraci razgrću svež sneg pred sobom, uhode je, jure je. Ali ne… Trepnula je i
shvatila da je to samo senka oblaka na obronku planine.
Dolazi li? Ili me čeka ispod?
Nije mislila da je moguće da će joj srce još brže zakucati, ali jeste, galopiralo joj je
u grudima. I disanje joj se ubrzalo dok je gutala redak vazduh. Zateturala se, a u glavi joj
se zavrtelo.
Kakve ima veze da li je iznad ili ispod nje?
O njemu može da brine kasnije. A sada treba da vodi računa kako da preživi.
Kretala se najbrže što joj je telo dozvoljavalo. Jedan pogrešan korak i mogla bi da
se surva u provaliju od hiljadu metara. U međuvremenu, avetinjski koraci prikradali su
joj se otpozadi.
Mora da siđe sa planine.
I to će morati da uradi sama.

PRVI NACRT

ČISTIH ČETRNAEST – PROFIL

 LEGENDE PLANINARENJA

Piše: Sesili Vong

Na nivou mora, Čarls Makvej je poput svih ostalih. Ali, odvedete li ga u zonu
smrti – iznad osam hiljada metara nadmorske visine – pretvoriće se u
natčoveka.
Kada je stao na vrh planine Manaslu [ubaciti datum], postigao je ono što su
mnogi smatrali nemogućim – osvojio je vrhove četrnaest najviših planina na
svetu za manje od godinu dana, bez kiseonika i užarije – i zacementirao se na
poziciji najboljeg živog alpiniste na svetu.
Ali ono što je možda još impresivnije od njegovih planinarskih podviga jesu
njegova odvažna spašavanja drugih na putu do vrha. Na planini Daulagiri, trećoj
sa njegovog spiska, vodio je pokušaj spašavanja dvojice Italijana, braće, koji su
se zaglavili iznad četvrtog kampa. Uspeo je da spase jednog, dok je drugi,
nažalost, podlegao povredama.
Pravo čudo je i što je uspeo da spase i taj jedan život, nakon što su proveli
noć izloženi ledenim temperaturama i razređenom vazduhu. Nijedan od njih ne
bi preživeo da Čarls nije bio dovoljno jak da se vrati sa spusta i trećeg kampa do
kog je došao. Ostatku spasilačkog tima trebalo je čak četrnaest sati da stignu do
njih. Došli bi prekasno.
Zbog ovog spašavanja – zajedno sa životima koje je spasao na Everestu,
Širokom vrhu i Čo Ojuu – Čarls se našao u središtu medijske pažnje.
Ali šta goni čoveka do takvih ekstrema? Imala sam tu sreću da sa Čarlsom
krenem u osvajanje poslednje planine, Manaslu, i saznam. [Ubaciti intervju kad
ga dobijem!]
 1

U skučenoj hotelskoj sobi, visoko iznad ulica prekrivenih molitvenim zastavicama, u

Tamelu, glavnom turističkom distriktu Katmandua, Sesili je naglo zatvorila laptop. Nije
joj se dopadao uvod u članak, ali napete živce smirivalo joj je to što će makar nešto
uraditi unapred. Mnogo je lakše doterati loš uvod nego se suočiti sa praznom stranicom.
Nekada je mislila da joj je prazna stranica najveći strah. Sada se, zahvaljujući
Čarlsu Makveju, spremala da se suoči sa nečim daleko strašnijim.
Sa zonom smrti osme najviše planine na svetu.
Glava joj je pulsirala nakon izlaska kod Toma i Džerija prethodne noći. Nije
nameravala da puno pije, ali jedan od novih članova njene ekipe – Amerikanac Zak –
častio ih je pićem, a mamurluk joj se činio kao mala cena za to što su se združili. Za ovu
ekspediciju morala je da ostane bistre glave, a već je krenula klimavo.
Na oštro kucanje na vratima hotelske sobe skočila je na noge i pustila unutra Daga
Manersa, vođu ekspedicije, i šerpu Mingmu Lakpu, glavnog vodiča. Upoznali su se na
aerodromu prethodnog dana, a Daga je odmah prepoznala po jarkoj srebrnoj kosi
naspram kože preplanule od planinarenja. Međutim, danas su mu ramena bila pogurena i
delovao je umorno… ni nalik odvažnom pioniru planinarenja i legendi britanskog
alpinizma kakvim ga je zamišljala. Čitala je dosta o njegovim podvizima u
visokogorstvu – pet uspona na Everest, i sa južne i sa severne strane, kao i prvi
zabeleženi usponi na neke od manje poznatih vrhova na Karakorumu i Andima. Proveo
je silne godine kao vodič u jednoj od najboljih svetskih komercijalnih agencija za
visokogorske ekspedicije, Samit ikstrimu, pre nego što ih je napustio i osnovao svoju
agenciju, Planinarenje Maners. Bio je poznat po svom vrlo ozbiljnom pristupu i
ogromnoj pažnji koju je posvećivao bezbednosti.
Pored njega, Mingma je izgledao kao da ga vetar može oduvati, ali Sesili je znala
da se petnaest puta popeo na Everest. Jedva je mogla da pojmi odlučnost i hrabrost
potrebne za takav jedan poduhvat.
„Spremna?“, pitao ju je Dag.
„Mislim da jesam.“ Okrenula je svesku na spisak opreme koji je odštampala i
zalepila, i dozvolila im da pregledaju opremu koju je uredno složila na velikom krevetu.
Proverila ju je desetak puta samo tog jutra, pažljivo obeleživši svaki komad opreme koji
su joj rekli da ponese. Ništa nije zaboravila. Ništa nije ostavila.
Ovog puta, na ovoj planini, bila je rešena da bude spremna.
„Da li se dobro osećaš od jutros?“, pitao ju je Mingma, namignuvši. Prethodne noći
pomogao joj je da se vrati do hotela tako što je dao uputstva nepalskom taksisti.
„Da, dobro sam!“ Naterala je sebe da se osmehne, a on ju je potapšao po ruci, ne
navaljujući više.
Posmatrala je Daga kako kritički odmerava njenu opremu. Podigao je čizmu i
ispitivao joj đon. Bila je to jedna od njenih ogromnih troslojnih čizama, spremnih za
osam hiljada metara, umotana u kamašne boje žute ose koje su joj dosezale do kolena.
Njene su bile u savršenom stanju, nenošene. Biće ključne da joj zaštite prste od
promrzlina na ekstremnoj hladnoći, ali bile su joj prevelike, tako da je morala da poslaže
dodatne uloške unutra. Skoro sva oprema za visokogorsko planinarenje – skafanderi i
čizme za uspon – pravi se za muško telo. Sve je morala da prilagodi kako bi joj bilo
taman.
„Hvala vam ponovo, obojici, što ste mi dopustili da učestvujem u ovoj ekspediciji“,
rekla je. „Sigurno vam je neobično da vodite klijente sa sobom – znam da ste do sada
bili tu kao podrška Čarlsovoj samostalnoj misiji.“
„Zadovoljstvo nam je“, rekao je Mingma, čiji su retki brčići golicali donji deo nosa
dok se osmehivao. Njegova toplota bila je u oštrom kontrastu sa Dagovim gunđanjem.
Dag se još više namrštio kad je sa inspekcije čizama prešao na narandžasti cepin i pojas.
„Nadam se da je ovaj u redu“, rekla je. „Izguglala sam najbolje pojaseve za
planinarenje i ovaj je imao dobre recenzije.“
„Poslužiće. Bio bi bolji onaj koji se kaci oko nogu.“
Obrazi su joj se zažarili. „Oh! Nisam znala.“
„Trebalo je da pitaš – Gugl te neće spasti na osam hiljada metara.“ Dag je vratio
pojas nazad na krevet, pažljivo kako se delovi oko nogu ne bi upetljali. „Obično, kada
vodim neku ekspediciju, primam samo planinare sa odgovarajućim iskustvom. Nikada
ne znaš kad će se planina okrenuti protiv tebe. Ne rizikujemo gore samo svoj život.“
„Poslednji pokušaj uspona me je to naučio“, rekla je, suspregnuvši drhtaj. „Zapravo
sam napisala članak o tome na internetu. Ne znam da li si čitao….“
Dag ju je bledo pogledao. „Nisam baš u toku sa Internetom.“
„Oh, naravno. Pomislila sam samo da si možda video, jer Čarls kaže da me je zato
pozvao u ekspediciju…“ Bilo ju je sramota što je to pomenula, ali istovremeno joj je
bilo i drago. Makar jedna osoba na ovom putovanju nije pročitala njen sada već
ozloglašeni unos na blogu koji se raširio Internetom poput požara – Nedostižni vrh – o
njenoj potpunoj nesposobnosti da stigne do vrha planina koje je pokušavala da osvoji.
Čim je Zak shvatio ko je ona, insistirao je da časti još jednu turu žestine.
„Čini mi se da je ovde sve kako treba. Moram da proverim ostale“, rekao je Dag.
„Kada se budeš spakovala, ostavi torbe u sobi i Mingma će ih spustiti. Nalazimo se u
predvorju tačno u jedanaest, a onda ćemo na aerodrom.“
Sesili se ispravila. „Jasno.“ Prešla je pogledom preko silne opreme koju je trebalo
spakovati. To joj je bila životna ušteđevina. Sve što je posedovala nalazilo se na tom
krevetu. Uhvatila je Mingmin pogled. „Misliš da sam previše ponela?“
Mingma se nasmejao. „Trebalo bi da vidiš spisak gospodina Zaka. Mislim da na
vrh sa sobom nosi i album sa slikama svoje dece. Šta ti nosiš na vrh?“
Grizla je donju usnu. „Iskrena da budem, nisam razmišljala još o tome…“
„Nisi?“ Trepnuo je, zatečen. „U Tamelu prodaju zastavice. Mogla bi možda da
kupiš neku? Imaš još vremena.“
„Stvarno? Sjajna ideja. Hvala ti, Mingma. Krećem čim završim ovde.“
Naklonio joj se pre nego što je izašao iz sobe za Dagom. Sesili je složila odeću u
kocke za pakovanje, stavila ih u torbu i ponovo proverila svaki predmet sa spiska.
„Zastavice za uspon“ nije bilo. Naravno da joj treba nešto da ponese na vrh, nešto
što će podići na fotografiji. Zašto nije ranije razmišljala o tome?
Dok se probijala kroz prometne ulice, odgovor joj je bio očigledan.
Zato što ne veruješ da ćeš uspeti.

Nakon što je kupila džepnu britansku zastavicu, Sesili se vratila do hotela. Čim su se
klizeća vrata otvorila, našla se licem u lice sa telefonom. „A, vidite, evo je jedna od
članica moje ekipe!“, uskliknuo je Zak.
Izguglala ga je čim se vratila u hotel nakon bara, i otkrila da je on izvršni direktor
Tokforvorda, nekakve tehnološke komunikacione firme iz Kalifornije.
„Pozdravi ih, Silija!“
„Sesili“, rekla je i podigla ruku kako bi mahnula gomili plavokose iskežene dece na
širokom ekranu njegovog telefona.
Zak ju je zagrlio oko ramena i približio je k sebi kako bi se oboje videli na ekranu.
„Još se aklimatizuje od leta. Klinci, ovo je Sesili! Ona je svetski poznata novinarka i
piše o Čarlsu.“
Štrecnula se na to kako je opisao njen posao – teško da je to bilo tačno – ali nije ga
ispravila i Zak izgleda nije primetio da joj je neprijatno.
„Planinar!“, povikao je najmlađi dečak.
„Tako je, sine, naš junak sa Himalaja. Okej, društvo, tata vas mnogo voli, ali
moram da palim sada. Planine me čekaju!“ Završio je poziv i glasno uzdahnuo. „Čudno
mi je kad pomislim da je ovo poslednji put da s njima ovako pričam, na neko vreme. Jesi
li ti zvala nekog od svojih?“
„Iskrena da budem, mislim da bi hteli da se čuju sa mnom kad se vratim živa i
zdrava.“
„I to što kažeš. O, vidi ko nam je to stigao!“ Zak joj je pokazao preko ramena ka
vratima lifta.
Sesili se okrenula da pogleda i osetila ustreptalost duboko u stomaku. „To je on.“
Naravno, nigde nije bilo teško uočiti Čarlsa Makveja. Ali čak i ovde, u hotelu
punom planinara koji su se spremali da se otisnu na ekspedicije, on se isticao. Bio je
mišićav i visok – za razliku od većine planinara koji su bili više žilavi. Nosio je
nebeskoplavu jaknu, sa logom Tokforvorda utisnutim na ruci, zajedno sa inicijalima – Č.
M. Slovo M bilo je oslikano tako da podseća na planinski venae – kao i na grudima i na
bejzbol kačketu.
Pored nje, Zak se uspravio do pune visine – što znači da nije dosezao Čarlsu ni do
ramena. Ipak, razumela je taj nagon da ga zadivi. U svetu planinarenja, Čarls Makvej
već je bio poznat. Uskoro će se upisati među legende. Bio je na korak od toga da postane
prva osoba koja će izvesti do tada gotovo nemoguć poduhvat: popeti se na svih četrnaest
planina visokih preko osam hiljada metara, bez dodatnog kiseonika, alpskim stilom – i
to sve za godinu dana.
Nazvao je to misija Čistih četrnaest.
Većina planinara – poput Sesili, Zaka i ostatka ekipe – penje se ekspedicijskim
stilom, odnosno „opsadnim“ stilom. Njihov način podrazumeva upotrebu svake moguće
pomoći – nosača, fiksirane užarije, šatora za ručavanje, boca sa kiseonikom, intenzivne
rutine za aklimatizaciju, svako ima svog šerpu – kako bi bezbedno došli do vrha i sišli sa
planine. Njegov način podrazumevao je odricanje od sve te podrške. Najčistiji vid
planinarenja.
I samo zbog Čarlsa našla se ovde, u Katmanduu. Obećao joj je bio ekskluzivni
intervju kada završi sa misijom. Taj članak će bez sumnje biti najveća priča koju je ikada
napisala. Obeležiće joj karijeru.
Kada ga je videla, počela je da pretura po rancu u potrazi za sveskom i hemijskom.
Pomislila je kako se njena urednica Mišel oduševila kada joj je Sesili rekla da je
obezbedila ovaj intervju. Ekskluziva sa najpoznatijim planinarem na svetu bila bi pravi
dar sa neba za časopis Vajld autdors.
Ali nakon toga, Mišel kao da se premišljala.
„Stvarno misliš da si sposobna za ovo?“, pitala ju je. Sesili je bila sigurna da njena
urednica smatra da bi neko poput Džejmsa, Sesilinog bivšeg dečka i poznatog putopisca
i avanturiste, bio bolji izbor za pisanje ove priče. Umesto toga, za priču je zadužena
Sesili – osoba koja je najpoznatija po tome što ne uspeva da se popne na vrhove planina
– ali Čarls je postavio jedan bitan uslov.
Prvo mora da stigne do vrha Manaslua s njim.
Nije ni čudo što je Mišel sumnjala u nju.
„Daću sve od sebe“, rekla joj je tada.
Mišel je uzdahnula. „Lepo je što ćeš dati sve od sebe, ali… Slušaj. Pričala sam sa
timom ovde. Želimo taj članak, ali ne možemo ti platiti sve dok ga ne napišeš.“
Ta novost dobro ju je uzdrmala. „Ti to ozbiljno? Onda nema šanse da ovo sebi
priuštim. Moram da platim letove, obuku, a da ne pominjem silnu opremu i troškove
ekspedicije.“ Bilo je tu još toga, ali Sesili je bila oprezna i nije htela da zvuči kao
prevelika očajnica, želela je da donekle deluje profesionalno.
„Mogu eventualno da ti obezbedim sredstva za putovanje i još nešto dodatno, pod
uslovom da šalješ izveštaje sa ekspedicije. Ali, što se ostalog tiče… izvini, Sesili. Za to
ćeš morati sama da se snađeš.“
„Džejmsu ste pokrili sve troškove putovanja na Antarktik! A ovaj intervju biće
mnogo, mnogo značajniji od tog njegovog članka. Sama si rekla, to je intervju koji se
dešava jednom u životu.“
„Džejms je jedan od naših najboljih novinara. On se dokazao. Dok ti…“
„Dok ja nisam.“
Usledila je neprijatna tišina, jer Mišel nije požurila da je ispravi. Sesilin mozak
radio je kao navijen. Potreban joj je bio taj intervju da pokrene karijeru, ali zvučalo je
kao da će morati da rizikuje sve kako bi se to desilo. „A ako uspem?“
„Ako uspeš, platićemo ti. I dobićeš još poslova. Veruj mi, što više žena drugih rasa
imam među zaposlenima, to bolje. Biću iskrena – obaviš li ovo kako treba, mislim da se
nećeš zaustaviti samo na članku za Vajld autdors. Biće to ponuda za knjigu. Film. Ovo je
prilika koja bi mogla da ti obeleži karijeru. A takve prilike ne ukazuju se često.“
Sesilino disanje vratilo se u normalu. Bilo je lepo znati da Mišel navija za nju, iako
u licu može da prođe kao belkinja, a ima očevo kinesko prezime, što je čini
najprihvaćenijom varijantom raznolikosti.
Ipak, reci urednice odzvanjale su joj u ušima. Ne samo zbog te prilike nego i zbog
neizgovorene druge strane medalje. Da će, bude li uprskala ovo, njena karijera
avanturistkinje i putopisca biti gotova. Vratiće se na sam početak, pisaće članke od kojih
će jedva moći da priušti sebi da jede. Ne bude li uspela, neće ovo biti samo neuspešan
pokušaj uspona na vrh.
Propašće joj još jedna karijera.
Neće moći da skupi pare za stanarinu.
Nedostižni vrh pretvoriće se u nedostižni život.

Čarls je došetao do kožnih fotelja u predvorju. „Pozdravimo se s njim pre nego što
navale obožavatelji.“ Zak je krenuo ka njemu još pre nego što je završio rečenicu. Sesili
se zadržala pozadi, i dalje u potrazi za hemijskom. Postala je svesna na šta se sprema
kad je videla Čarlsa od krvi i mesa prvi put u poslednjih nekoliko meseci.
Na vrh od osam hiljada metara. Jedan od najviših vrhova na svetu.
I najsmrtonosnijih.
Otresla se čeljusti straha koje su počele da je stežu i krenula za Zakoni.
„Taaako je dobro biti ovde, brate.“ Zak se energično rukovao sa Čarlsom. Delovao
je zaslepljen njime. „Zaista mi je čast što sam u tvojoj ekipi.“
Čarls je stavio ruku preko srca. „Čast je moja. Molim te, sedi. Sesili, lepo je videti
te opet.“
„I tebe. Ne mogu da poverujem da se ovo napokon dešava.“ Podigla je svesku.
„Mogu li da ti postavim nekoliko pitanja dok čekamo let?“
Nasmejao se. „Pokušavaš da dobiješ taj intervju, je li? Nismo se tako dogovorili…“
Pokušala je da ga osvoji osmehom, nadajući se da će se predomisliti. „Pomislila
sam da ćeš možda, pošto još nismo na planini, pristati na nekoliko pitanja pre
putovanja.“
Odmahnuo je glavom, ravnodušan. „Skloni tu svesku. Doveo sam te ovde da osetiš
kako je to živeti pravu ekspediciju.“ Nagnuo se ka njoj, prigušio glas i podigao obrve.
„Uživaj.“
„Izvinite, Čarlse?“
Prišla im je starija žena sa blagim nemačkim akcentom. Čarls je ustao i poljubio je
u oba obraza. „Vanja! Kako si? Vanja, upoznaj Zaka Mičela – on je izvršni direktor
Tokforvorda, pionira u oblasti tehnologije – i Sesili Vong – ona je novinarka koju sam
odabrao da pođe sa mnom na uspon. Popeće se na vrh kako bi imala sveobuhvatnu
perspektivu. Intervju tek kad stigneš do vrha, je li tako, Sesili?“
Osmeh joj je zadrhtao i trebalo joj je malo vremena pre nego što je odgovorila:
„Tako je.“
Vanja je procenila Sesili. „Impresivno!“
„Ovo je Vanja Detmers – ona je na čelu Himalajske baze podataka, ovde u
Katmanduu. Ona je ta koja overava sve moje uspone u Nepalu.“
„I to sa zadovoljstvom, Čarlse.“
Sesili se rukovala sa njom, a onda joj zabeležila ime u svesku.
„Došla sam da pribeležim sve detalje o ekipi, kako bih posle mogla da vam overim
uspone. Mogu li da krenem od vas, Sesili?“ Vanja je sela pored Sesili i stavila laptop na
niski stočić ispred njih.
„Uh, nisam sigurna da…“
„Želite li da vam ime bude zapisano u knjigama istorije, zar ne?“
Zaćutala je. „Ako uspem.“
„U to nema sumnje“, rekla je Vanja. „Sa Čarlsom ste! Ne možete biti u bezbednijim
rukama ni da hoćete! A nađete li se u kakvoj nevolji, on će vas spasti.“
Čarls se nasmešio. „Baš ljubazno od tebe, Vanjice. Nakon Čoa, radije bih da ovu
planinu odradim bez novih nevolja.“
„Oh, Čarlse, previše si skroman. Ništa nema bolju prođu u javnosti od dobrog
starog spašavanja, zar ne!“, odgovorila je Vanja na to i samo što mu nije namignula.
Otvorila je laptop i prsti su joj leteli po tastaturi. Sesili se nagnula ka kompjuteru,
radoznala. Himalajska baza podataka izgleda beleži sve one koji pokušavaju da osvoje
vrh u Nepalu na visinama od iznad osam hiljada metara.
„Britanka ste?“, upitala je Vanja, na šta je Sesili klimnula glavom. Još nekoliko
uboda po tastaturi, nakon čega se na ekranu pojavio spisak Britanki koje su se popele na
Manaslu otkad je prva od njih to uspela, 2008. godine. Sesili je brzo zatreptala,
zapanjena koliko je taj spisak bio kratak. Bude li uspela, njeno ime pridružiće se samo
šačici ostalih. Još jedan podsetnik na to koliko je ogroman izazov pred njom.
„Šta znači ova fusnota pored nekih imena?“, pitala je Sesili.
„Ah, ona obeležava godine kada su planinari mogli da stignu samo do predvrha, a
ne do pravog vrha planine“, objasnila je Vanja. „Nekada je preteško postaviti fiksiranu
užariju do pravog vrha.“
„Ove godine ćemo uspeti“, rekao je Čarls. „Ništa se ti ne sekiraj.“
„Sesili?“ Mingma joj je uhvatio pogled i pokazao joj da mu priđe. Pored njega je
bila mlada žena u sportskoj majici na pruge neon-žute boje i u ljubičastim helankama.
Jedini trag šminke na njenom licu bio je jarkocrveni karmin na usnama.
 Na Sesilino iznenađenje i oduševljenje, prepoznala ju je: Eliza Gotje, francusko-
kanadska influenserka i planinarka koju već godinama prati na društvenim mrežama, još
otkad je krenula da istražuje svet planinarenja. Bila je poznata po tome što na usponima
na planine nosi jarke boje i krupne komade nakita. Njene fotografije i snimci privlačili
su dosta pažnje i koloritom i odličnom kompozicijom. Imala je sjajno oko za to.
Sesili nije mogla sprečiti osmeh da joj se razlije po licu. „O bože – Eliza?“
„Ta sam!“ Eliza je podigla naočare na čelo i uzvratila joj široki osmeh. „Znamo li
se?“
„Izvini – ja sam Sesili Vong, pratim te na Instagramu. Ogromna si mi inspiracija.
Penješ li se na Manaslu?“
„Penjem se sa Čarlsom – zar se ne penješ i ti?“
„Penjem se! Baš prijatno iznenađenje što si i ti sa mnom u ekipi.“
„I meni je!“ Nagnula se i poljubila Sesili u oba obraza. Zatim ju je uzela za mišicu i
stisnula je. „Mislila sam da ću biti sama sa momcima, kao i obično u brdima. Možemo
se držati zajedno.“
„Imam nešto za obe“, rekao je Mingma. Zavukao je ruku u ranac i izvukao dugačke
narandžaste tkanine prekrivene budističkim simbolima. Obmotao je jednu Sesili oko
vrata.
„Ovo je kata. Za bezbedan put po planini.“
Sesili je prešla prstima preko svilene tkanine. Dok je letela ovamo, brinula je zbog
upoznavanja sa ostalim članovima ekipe. Ali sinoć joj je Zak delovao prijatno, iako
pomalo arogantno. Eliza je bila pravi zračak sunca i Sesili je uživala u njenom prisustvu.
Sa ovakvom ekipom, možda će joj i poći za rukom.
Vrata hotela su se otvorila i ušao je Dag. „Stigla su kola“, rekao je. Podigao je ruku
i u sebi ih izbrojao. Zatim se namrštio. „Mingma, ovaj još nije sišao?“
„Nisam ga video.“
Dag se namrštio i pogledao na sat. Prošlo je nekoliko minuta od jedanaest.
„Neko nam fali?“ pitala je Sesili Mingmu.
„Da, imamo još jednog člana ekipe. Prijavio se u poslednji čas. Zove se…“
Pre nego što je Mingma stigao da dovrši rečenicu, čulo se zvonce lifta iz kog se
isteturao muškarac sa naočarima za sunce, i sa skupim foto-aparatom oko vrata. Krenuo
je pravo ka delu sa kafom u uglu predvorja, ali Dag ga je presreo. „Nemamo vremena za
to, Grante. Moramo da krenemo. Odmah.“
„Ozbiljno? Samo jedna šolja kafe i miran sam..
Sesili je podigla obrve. Izgleda da se još jedan Britanac pridružio ekipi, verovatno
istih godina kao ona, ako ne i mlađi – iako mu se vrlo ispravan naglasak nije slagao sa
neurednim izgledom. Izgledao je kao da je tek izašao iz bara. Grant je napravio grimasu,
ali izraz lica mu se promenio čim je spazio Čarlsa. „E, tu si, brate. Sinoć ne da sam se
razvalio, nego… Nestali ste mi u klubu i probudio sam se u nekom momo restorančiću.
Klasika. Spreman za planinu?“
„K6 zapeta puška.“ Čarls je izvio obrvu. Nije mu prišao da se rukuje, kao što je to
učinio sa Zakom. Grantu to kao da nije zasmetalo. Očigledno su se poznavali. Osećaj
zadovoljstva koji je imala zbog članova ekipe malo se uskomešao. Grantovo držanje i
ponašanje podsećali su je na arogantne poš mladiće koji su se šepurili po njenom
fakultetu, i ponašali se kao da im svako mesto gde uđu pripada. Možda ju je na to samo
podstaklo nezadovoljstvo koje je zračilo iz Daga – za šta Granta kao da nije bilo briga.
„Jedva čekam da sve snimim. Zabeležiću svaki trenutak.“
Dag se nakašljao „Okej, ekipo. Krećemo.“
„Samo čas“, rekla je Eliza. „Vanja, da li biste mogli se da nas slikate?“
Pribili su se zajedno kao ekipa, a Mingma je ostalima pružio narandžaste kate.
Čarls je stajao u sredini – viši za glavu od najvišeg od njih. Sedam potpunih stranaca
koji su se našli zajedno i koji će sledećih mesec dana pokušavati da se popnu na jednu
od najviših i najopasnijih planina na svetu.
Sesili se mogla samo nadati da je spremna.

Čarls je izašao iz njihovog reda čim je prošao taj trenutak. „Dakle, vidimo se uskoro!
Želim vam bezbedan let.“
„Ti ne ideš s nama?“
„Ne, stižem kasnije. Moram da se postaram za nekoliko administrativnih stvarčica
ovde u Katmanduu – uostalom, već sam se aklimatizovao.“
Ostali su krenuli ka kolima koja su ih čekala, ali Sesili se osećala kao prikovana za
tlo.
„Hajde, Sesili, moramo da krenemo“, rekao je Dag.
Pogledom je prelazila između Daga i Čarlsa. Čarls kao da je osetio njenu
zabrinutost. Krenuo je ka njoj i potapšao je po ramenu. „Ne brini“, nagnuo se. „Imaćemo
dosta vremena za razgovor na planini.“
Klimnula je. Njegov dodir donekle ju je utešio. Bilo joj je teško da poveruje da je
tek pre nešto manje od godinu dana prvi put čula za Čarlsa Makveja.
Dobro se sećala tog trenutka. Bilo prohladno jutro prošlog oktobra. Brisači su
besno leteli po vetrobranskom staklu dok je kiša lila kao iz kabla.
„Vidi mu se to u očima. Uspeće. Samo da skupi sva sredstva do sledećeg proleća
kada će se otisnuti na ekspediciju, i lagano obara rekord“, rekao je Džejms.
Džejms i ona vozili su se iz Londona do Fort Vilijama u pokušaju da ispune izazov
Tri nacionalna vrha, odnosno da se za samo dvadeset četiri časa popnu na najvišu
planinu u Škotskoj, Engleskoj i Velsu. Dobro, njegov drug i kolega novinar ih je vozio,
jer su oni morali da čuvaju energiju za uspone. Sesili je bila nervozna, brinula je zbog
vremenskih prilika, kondicije, ogromnog zadatka pred njima, a Džejms je pokušavao da
je opusti. Samo njemu bi palo na pamet da je smiri tako što će joj pričati o nekom
čoveku koji pokušava da izvede gotovo nemoguć planinarski poduhvat. Bilo je to slatko
od njega, ali nikako nije smanjilo teskobu koju je osećala u grudima.
„I mora da dobije sve dozvole. Kineska vlada se odskora ostrvila na Šišapangmu“,
rekao je Ben, ubacivši se u razgovor. Bio je toliko visok da je morao da se pogrbi za
volanom kako bi stao. Nije delovalo kao da mu je udobno.
„Dobiće ih. Bili bi budale da ga odbiju; publicitet koji donosi visokogorskoj
industriji je neverovatan.“
Uprkos tome što je brinula zbog izazova, Sesili je volela da vidi Džejmsa tako
uzbuđenog. Retko kad je bio tako pun hvale prema nekom – obično je prvi koji kritikuje
te uticajne alpiniste. Morala je priznati da je zaintrigirana.
„Šta je to tako posebno u vezi sa tim tipom… kako ono reče da se zove?“, pitala je,
nagnuvši se ka njima sa zadnjeg sedišta.
„Čarls Makvej“, rekao je Džejms.
„Zar se ne obaraju ti rekordi u planinarenju svaki dan?“ Džejms je frknuo, uhvativši
joj pogled u retrovizoru.
„Zezaš se? Ovakav rekord, ne. Ako Čarls završi ovu misiju, to je sasvim novo
poglavlje – i to ne samo za svet planinarenja. On pomera granice ljudskog tela. Pokazuje
svetu na šta je čovek sve spreman. Ovo je neki potpuno novi nivo.“
„Zvuči kul“, rekla je.
Džejms je napravio grimasu, a Sesili je znala da je za takav poduhvat malo reći da
je „kul“. „Prenosio sam njegovu najavu Čistih četrnaest vrhova na Klajmbers vebu, ali
on zaslužuje mnogo veću pažnju. Stvarno se nadam da ću zainteresovati Nešenel
džiografik ili Vajld autdors za veliki članak o tome. Još niko nije uspeo da dobije
ekskluzivni intervju s njim.“
Džejms i Ben nastavili su diskusiju o Čarlsovoj umešnosti, a ona se zavalila pozadi
i guglala Čarlsove profile na društvenim mrežama, zaintrigirana Džejmsovom strašću i
divljenju koje je osećao prema tom čoveku. Bila je zapanjena Čarlsovim fotografijama
nepreglednih planinskih krajolika i zastrašujućih staza kroz ledene bedeme koji su se
uzdizali nad njim. Ona se za života popela samo na jednu planinu: Kilimandžaro u
Tanzaniji. A i ona ju je dobrano namučila. A nije bila ni izbliza visoka kao vrhovi na
koje će Čarls pokušati da se popne.
„Nego, zašto baš tih četrnaest vrhova?“, pitala je Džejmsa.
„To su jedine planine na svetu više od osam hiljada metara i sve su na Himalajima.
Vrhovi u zoni smrti. Telo ti odumire bukvalno svakim minutom koji provedeš iznad te
visine. Većina ljudi nosi pomoćne boce sa kiseonikom, ali ne i Čarls. On je purista.“
„Kako to da je Čarls to u stanju?“
Džejms je stegnuo vilicu. „Ne znam. Stvarno bih voleo to da ga pitam. Trenutno
izbegava sve mejlove koje mu šaljem.“
„A da mu ja pošaljem?“, rekao je Ben.
„Samo probaj“ zarežao je Džejms.
Ben je na tren sklonio ruke sa volana kao da se predaje. „Šala mala, brate! Dobićeš
ti taj intervju. Znaš ti te planinare i koliko su sujeverni. Verovatno neće da priča ni sa
kim dok ne ispuni misiju.“
„Kao i ti, Džej… Zar ne nosiš iste čarape koje si nosio na Akonka • gvi?“,
zadirkivala ga je da malo opusti atmosferu. Džejms i Ben uvek su se takmičili oko
članaka, ali su isto tako zajedno išli u razne avanture. Provela je nervozna dvadeset četiri
časa dok je čekala vesti sa njihovog pokušaja da se popnu na najviši vrh u Južnoj
Americi. Uspeli su, a ona je delila njihovo oduševljenje, iako je bila na bezbednom, u
svom stanu u Londonu. Tada je dobila uvid u tu „groznicu uspona“. Poriv da po svaku
cenu stigneš do vrha.
„Moje verne čarape za vrh.“ Namignuo joj je. „Upali svaki put.“
„Osim na Kilimandžaru.“ Protrljala ga je po mišici. „Još mi je krivo zbog toga.
Nadam se da te ovog puta neću izneveriti.“
Posegao je iza ka njoj i uzeo je za ruku, čvrsto je stegnuvši za prste. „To je bilo
nešto drugo. Ovde ne moraš da se boriš sa visinom, dušo. Prošla si obuku. Bićeš ti super.
Nemaš zbog čega da brineš.“
Ali nije bila super. Na trećoj planini, Snoudonu – Er Uidfa – bila je u delirijumu i
iscrpljena nakon što je punih dvadeset sati provela u pokretu, osvojivši Ben Nevis u
Škotskoj i Skafel pajk u Engleskoj. Nije mogla da se odmori niti da odspava za vreme
dugih vožnji kolima između tih planina. Izubijana žestokim vetrom i olujnim pljuskom,
drhteći od hladnoće, nije mogla da nastavi. Bili su na pola puta uske i oštre staze po
imenu Krib Goh, pentrajući se po stenju klizavom od kiše.
„Neću uspeti“, rekla je Džejmsu. „Trebalo bi da nastaviš, ozbiljno. Ako kreneš
sada, i dalje možeš ispuniti izazov za manje od dvadeset četiri sata.“
„Sesili, ne pada mi na pamet da te napustim.“ Stao je na vrhu uspona, gledajući je
odozgo kako se muči da se popne ka njemu, ne uspevajući da se drži čvrsto za stenje.
Odmahnula je glavom. „Nema svrhe. Ne mogu više. Odoh ja nazad do kola – nisu
daleko. Ben ima termos sa vrućim čajem. Molim te, ne mogu da podnesem još jednu
situaciju kao na Kilimandžaru.“
Videla mu je bitku na licu. Na Kilimandžaru se vratio sa njom. Ali sada je mogao
ispuni izazov. „Ako si sigurna.
„Jesam. Slušaj… mislim da kiša polako prestaje. Biću ja dobro.“ Bila je mokra do
gole kože, prsti su joj bili smrznuti i skvrčeni.
Poslao joj je poljubac odozgo. „Idi pravo u kola, okej? Ovde se signal malo prekida
pa neću moći da te zovem i proverim kako si. Trebalo bi da stignem do vrha i vratim se
za nekoliko sati.“
„Kapiram. Kreni sad!“
Otišao je. Nije stigla do kola. Nakon što je otišao, prisustvovala je nečemu što će
pamtiti do kraja života.
Jedna žena se okliznula sa stene njoj pred očima.
Bilo je to najužasnijih nekoliko sati njenog života. Čekala je gorsku službu
spašavanja i duvala u pištaljku kako bi im pomogla da ih nađu.
„Prava si junakinja“, rekao je Džejms kada ju je sustigao, čvrsto je pribivši uz sebe.
Nije se osećala kao junakinja. Samo je čekala pomoć. Nije mogla da je spase. Nije
mogla da spreči ono što se desilo.
Kada su se vratili u London, Džejms je napisao članak o tom nesrećnom slučaju,
proglasivši je „junakinjom Snoudona“.
Nije joj se dopadalo to što je uradio. Izjedala ju je sramota. Zato je učinila sledeću
stvar koja joj se učinila logičnom. Pisala je i pretočila svoju priču u pisanu reč. Tako je
nastao bolan i oštar blog koji je nazvala Nedostižni vrh. Pričala je o svom šoku nakon
onog što je videla. O tuzi. I dubokom i dugotrajnom osećaju neuspeha – što nije uspela
da se popne na Kilimandžaro, što nije uspela da ispuni izazov Tri nacionalna vrha, što
nije uspela da spase toj ženi život.
Poslala ga je Mišel, koja je vodila onlajn-blog Vajld autdorsa. Na iznenađenje svih,
članak je postao viralan – prikupljao je klik za klikom, bio je to njihov najpopularniji
članak tog meseca. Ali izgleda da se u tom blogu prepoznala i šira publika, naročito
zbog njene nepokolebljive iskrenosti o sopstvenoj nesposobnosti da se popne na vrh. U
članku nije pisala o tome koliko je duboka njena tuga zbog žene koju je poznavala samo
na tren na toj planini. Bilo je to isuviše bolno.
Ipak, rizikovala je – otvorila se i iz sebe izbacila tu priču. I to joj se isplatilo. Prvi
put se našla na jasnoj putanji uspeha. Trebalo joj je samo nešto što će lansirati njenu
karijeru u nebesa.
I onda je naišao Čarls.
Neočekivano dejstvo traumatičnog iskustva na Snoudonu bilo je to što je počela da
ceni Čarlsov izazov. Kada je sledećeg proleća krenuo za Anapurnu, prvu planinu na
misiji, Džejms i ona pratili su njegov napredak preko interneta. Džejms ga je u svojim
člancima hvalio sve revnosnije. Na planini Daulagiri, trećoj po redu, Čarls je spasao
jednog italijanskog planinara sigurne smrti – i to ju je dirnulo. Evo nekoga ko ne teži
samo da učini nešto za sebe; voljan je da sve rizikuje kako bi spasao nekoga. On je pravi
junak. A ne ona.
Nije bila jedina. Priča o Čarlsovom dramatičnom spašavanju proširila se i na
uticajne medije i sada ga je posmatrao čitav svet. Pritisak je porastao, ali Čarlsa to nije
doticalo. Sa svakom osvojenom planinu, priče o njemu su rasle.
Zapanjila se kada se ispostavilo da je ona jedina novinarka koja je pozvana na
njegov govor na jednoj večeri skupljanja sredstava u Londonu, nakon što se uspešno
popeo na K2. Tada je bio na više od pola puta do kraja misije, ali bio mu je potreban
svež upliv novca kako dospeo do poslednjih planina. Džejms je umirao od ljubomore, ali
umilostivila ga je tako što ga je povela sa sobom. Čarls je te večeri rekao nešto
kontroverzno: u pohodu na poslednju planinu te misije, Manaslu, povešće tim sa sobom.
Postao je samo još veća legenda. Ne samo da ću ostvariti ovo nego ću to učiniti i vodeći
tim sa sobom.
Čarls ju je potražio na zabavi nakon govora. Bili su u velikoj sali Kraljevskog
geografskog društva, prepunoj gostiju koji su jedno oko držali na Čarlsu, željni jednog
trenutka sa zvezdom večeri. Ali njegova pažnja bila je u potpunosti okrenuta njoj.
„Tražim novinara koji bi pošao sa mnom na poslednju planinu. Hteo bih da to
budeš ti, Sesili“, rekao je.
 Umalo da nije ispljunula onaj šampanjac. „Izvini, šta reče?“
Osetila je Džejmsa pored sebe kako se koči i prebacuje s noge na nogu.
Ako je Čarls i primetio koliko je Džejmsu nelagodno, nije obračao pažnju na to.
„Pođi sa mnom na Manaslu. Fina je to planina, može se na nju popeti i neko kome je
prvi put, neverovatno lepa. Jedini način da moja priča bude predstavljena onako kako
zaslužuje jeste da ima svedoka na samoj planini. Zabeleži je pored mene.“
Odmahnula je glavom i zakikotala se, ali Čarls se nije smejao. Progutala je knedlu i
dobacila pogled Džejmsu. „Čekaj, ozbiljan si? Ne bih mogla da…“
„Mogla bi. A kada oboje stignemo do vrha, dobićeš taj intervju“, rekao je Čarls.
„A ako ne stignem?“
Čarls se nasmejao, a ledenoplave oči su mu zaiskrile. „To nije opcija.“
To je bilo to. Trenutak u karijeri koji je čekala. Tada je donela odluku. Ići će na tu
planinu.

Dag se nakašljao iza nje, upadljivo gledajući u sat. Nije strpljiv čovek, izgleda. Video ju
je kako gleda i pokazao joj da krene za njim, pre nego što će i sam otići do kola.
„Uživaj u Samagaunu i baznom kampu“, rekao joj je Čarls. „Usredsredi se na to da
se spremiš. Obavi rotacije; upoznaj se sa planinom kako bi ti bilo ugodnije. Neka ovo
bude tvoja ekspedicija. Znam da ti to možeš. Kada stignem, onda možemo oboje pravo
do vrha. Pa ćemo onda popričati kako red nalaže.“
„Hvala ti, Čarlse. I srećno sa papirologijom.“ Sesili je duboko uzdahnula pre nego
što je krenula za vođom ekspedicije. Automatska klizna vrata su se otvorila i zapahnuo
ju je topao i lepljiv vazduh. Oluja je bila na obzorju.
Osvrnula se preko ramena poslednji put da pogleda čoveka kog će intervjuisati.
Držao je ruke prekrštene preko grudi i posmatrao ih kako odlaze. Uvukla se na zadnje
sedište pored Zaka i Granta. Kola su bila spremna da ih odvezu do helidroma kako bi
poleteli do Samagauna u podnožju planine Manaslu.
Bila je uzbuđena što ide duboko u srce Himalaja, ali nije mogla da ignoriše tvrdo
klupko anksioznosti u stomaku.
Došla je da napiše priču, a činilo joj se da ta priča ostaje u Katmanduu.

ODLOMAK IZ BLOGA SESILI VONG

„MANASLU: POSLEDNJA PLANINA“

3. septembar
Samagaun, Gorka, Nepal
3.500 m

Pozdrav iz prelepog sela Samagaun! Stigli smo.

Dobro, svi mi osim glavne zvezde – Čarlsa Makveja.
Ne brinite; nije odustao od misije. Ostao je u Katmanduu da dovrši nekoliko
administrativnih zadataka koji su mu preostali. Uz silnu papirologiju, birokratiju i
sakupljanje sredstava da bi se popeo na ove velike planine, deluje da je za
Čarlsa logistika ove misije još veći zalogaj od samog uspona do vrhova.
U planinarenju mnogo toga zavisi od sreće – čak i dolazak do planine. Zbog
obilne kiše mogli smo da ostanemo u Katmanduu, ali, srećom, kiša je u jednom
trenutku prestala dovoljno dugo da krenemo helikopterom. Za pešačenje od
Katmandua do Samagauna, sela najbližeg planini Manaslu, trebalo bi nam
nedelju dana (mada za naš tim šerpasa važi da bi mogli da pređu to za nekoliko
dana), tako da je Dag odlučio da je najlogičnije da letimo.
Kakav je to samo let bio! Tek što je prošlo dva po podne, uzleteli smo i jezdili
nisko nad Katmanduom koji se prostirao pod nama. Nagomilane zgrade uskoro
su zamenile bujne zelene terase i gusta džungla dok smo pratili krivudavu reku
pod nama, izbegavajući oblake i kišu. Povremeno bi se u tom zelenilu ukazali
nebeskoplavi limeni krovovi izolovanih kućeraka – iz vazduha nije bilo najjasnije
kako ljudi dolaze do tih udaljenih kuća. Nakon kratke pauze za točenje goriva,
krajolik se ponovo promenio; ovog puta u zapanjujuće lepe šume borovine i
obronke planina kako smo leteli sve više u visinu, a sa obe strane bili su slapovi
vodopada. Iskreno, mislim da su i samo ti prizori iz helikoptera vredni cene
ekspedicije.
Samagaun se nalazi u podnožju planine Manaslu, ali planina još nije izvirila,
jer se tvrdoglavo krije iza bedema od oblaka, budući da smo pri kraju sezone
monsuna. Ipak, iščekivanje raste.
Pišem ovo u lokalnoj gostionici, pored vatre koja bukti u kaminu. Vlasnica
Šaši već nas je poslužila toplom katom sa mlekom iz kuhinje, a ja sam navalila
na svoje zalihe grickalica. Drveni stolovi bili su puni drugih planinara iz raznih
krajeva sveta i svi se spremamo da se otisnemo u životnu avanturu.
Kao što mnogi od vas koji ovo čitate već znaju, ja sam se proslavila po tome
što nisam u stanju da stignem do vrha planine. Ali Čarls ima neverovatnu
sposobnost da probudi samopouzdanje i u najnesigurnijim osobama. Znam da
ću uspeti pod njegovim vodstvom. On zrači uspehom. Bilo mi je dovoljno i ovo
malo vremena koje sam provela s njim u Katmandu da mi postane jasno da je
on inspiracija čitavoj generaciji planinara. I takvu osobu treba da slavimo. Svaki
njegov korak na planini bliže je tome da promeni sve što znamo o
mogućnostima ljudskog tela – u najokrutnijim sredinama na planeti Zemlji. I
privilegija mi je što ću biti s njim na ovom putovanju.
Šta su naši sledeći koraci? Budući da smo već na solidnoj visini, provešćemo
dan navikavajući se na razređeniji vazduh. To će biti lajtmotiv ove avanture –
poštovanje stare planinarske krilatice penjanja na visokom, a spavanja na
niskom, kako bi nam se telo naviklo na veće visine. Ovo podrazumeva niz
rotacija, penjanje i spuštanje istim stazama, gde se svaki put suočavamo sa
istim zastrašujućim preprekama: ogromnim visećim ledenim blokovima,
dubokim pukotinama u ledu, i gotovo vertikalnim zidovima od leda.
Naravno, Čarls se sa svim tim suočava bez kiseonika i užarija. Doduše, on je
poznat po tome koliko se dobro snalazi na velikim visinama, krećući se sa
istovetnom lakoćom na visini od osam hiljada metara kao i na nivou mora.
A što se mene tiče? Ne znam kako ću izdržati čak i sa dodatnim kiseonikom.
Ne postoji način da saznam kako će to biti, da zaista pripremim telo. Preostaje
mi samo da stavljam nogu pred nogu, dok ne stignem do vrha – ili dok mi ne
kažu da se vratim.
 4

Sunce je granulo nad planinom, okupavši terasu gostionice svetlošću i toplotom. Vreli
čaj pušio se u Sesilinim rukama, dok su joj hemijska i sveska ležali napušteni na
sporednom stočiću. Nagnula se napred na drvenoj ogradi koja je zlokobno zaškripala, ali
izdržala je. U dvorištu ispod nje meketala je koza. Svugde je vladala tišina. Za većinu
ostalih bilo je prerano.
Imala je pogled samo za sebe. Prvi put da se zaista zagledala. Telefon joj se punio u
sobi, foto-aparat joj je bio negde duboko u rancu. Zato je, umesto da dokumentuje
trenutak, otpila još gutljaj čaja i samo posmatrala.
Dva dupla vrha oštra poput noža i istočni vrh probijali su nebo, nalik repu
levijatana koji zaranja u duboki plavi okean. Bila je tako mala u poređenju s njima.
Ribica. Delovalo joj je nemoguće da će se naći tamo gore.
Zapitala se, i to ne prvi put, koliko li je arogantna što se samo usudila da pokuša
ovo.
Sve je stavila na kocku. Karijeru. Finansije. Dom. Zato je sada morala da se
usredsredi na planinu koja se nalazila pred njom.
Miris purija, tradicionalnog nepalskog pečenog hleba, dopirao je iz kuhinje. Ljudi
su počeli da proviruju iz soba i gostionica je oživela.
Preko puta, na terasu još jedne u plavo ofarbane gostionice, izašlo je još gromada
od ljudi, koji su se istezali i udisali svezi himalajski vazduh.
„Čarobno, zar ne!“
Eliza se popela stepenicama do terase u jarkoružičastoj jakni i sa pletenom kapom,
u pratnji dvojice francuskih planinara iz ekipe Samit ikstrim koje su upoznali veče pre
toga. Sesili je spustila pogled na svoju svesku, prisećajući se kako se zovu – Alen i
Kristof. Sad se setila. Samo što su došli peške iz Katmandua i planirali su da provedu
nekoliko noći u Samagaunu da se aklimatizuju, pre nego što će nastaviti do baznog
kampa.
„Deluje pomalo nestvarno“, rekla je Sesili.
Jedan od ove dvojice – mislila je da je Alen u pitanju – stajao je blizu Elize. Dok su
pili kafu oko šporeta gostionice, uveseljavao ih je pričama sa prethodnog uspona. Negde
u Avganistanu? Nije prepoznala ime planine. Zvučalo je impresivno i zastrašujuće. Prvi
zabeleženi uspon, ili tako nešto.
Toliko planina, toliko priča, toliko ega, toliko brada. Bilo je teško razlikovati ih.
„Ovo će biti prosto ko pasulj“, rekao je Kristof dok je telefonom slikao pogled.
„Molim?“, trepnula je Sesili, zureći u njega s nevericom.
Slegnuo je ramenima „Ma daj. Manaslu nije teška planina. Dvesta pedeset ljudi se
prijavilo za uspon ove godine. Tim koji postavlja užariju već je u drugom kampu. Kao
ferata na velikoj visini.“
Sesili se uvredila u ime planine Manaslu. Išla je na feratu u Lejk distriktu –
„gvozdena“ staza od metalnih merdevina i žičanih mostova koja je opasne staze
pretvarala u zaštićene i bezbedne. Čak i sa užarijom, ovo će biti hiljadu puta teže.
„Nekada su je zvali Ubica“, istakla je.
Frknuo je. „Svaka planina je ubica neke godine. Manaslu je sada
iskomercijalizovan gotovo koliko i Everest.“
„Što si onda došao?“, pitala ga je. Oblaci su opet krenuli da se navlače oko vrha
poput kakvog plašta. Vetar mora da je snažan tamo gore.
„Što da ne!“
Otvorila je usta da mu odgovori, ali njegov drug Alen se ubacio. „Ne slušaj ga. Taj
ti je šaljivdžija. U pravu si – Manaslu jeste opasna planina. Sve velike planine su opasne.
Godinama sam se klonio tih koje više od osam hiljada metara, zbog rizika.“
Bacila je pogled preko Alenovog ramena. Eliza i Kristof šetali su se terasom kako
bi fotografisali pogled iz drugog ugla. „Zbog čega si se predomislio?“ pitala je.
„Došao sam ovamo da odam počast jednom svom prijatelju. Pjer Šaroen.“ Sen bola
prešao mu je preko lica. „Poginuo je na Everestu ove godine.“
Sesili je uzdahnula. „Primi moje saučešće. Šta se desilo?“
„Nismo sigurni. Izgleda da je nestao na putu nazad do četvrtog kampa. Popeo se na
vrh.“ Dok je govorio, na telefonu je otvorio sliku mladića sa plavim naočarima za sunce
koji kleči pored gomile molitvenih zastavica na vrhu Everesta. „Njegov šerpa ga je
uslikao. Pjer je bio vrlo iskusan planinar… Bili smo u šoku.“
„Mora da ti je mnogo teško palo što si izgubio prijatelja na takav način.“
„I više nego teško. Nezamislivo.“ Uzdahnuo je. „U zoni smrti je nemoguće
sprovesti valjanu potragu za telom, a kamoli istragu. Došao sam ovamo da ostavim
zastavicu za njega na vrhu, u uspomenu na njega.“
„To je baš dirljivo, Alene. Ali čekaj… Kakva istraga? Zbog čega?“
„Teško mi je da pričam o tome.“ Glas mu je napukao i okrenuo je glavu od nje,
zagledavši se ka planini.
Htela je da mu pomogne, da mu pruži makar nekakvu utehu. Osetila je da je
njegova tuga kao provalija, tolika da je jedan dodir ne može premostiti, ali morala je
nešto da uradi. „Naravno. Jesi li za čaj?“, upitala je Sesili uz blag osmeh. Uzela je bocu
koju joj je Šaši bila donela, kao i jednu od prevrnutih šoljica nagomilanih na obližnjem
stolu. Napunila ju je za Alena, a onda dopunila i svoju. Nakon nekoliko trenutaka,
prihvatio je tečnost koja se pušila uz slabašan osmeh, a onda otpio gutljaj. Ramena su
mu se donekle oslobodila napetosti. Čaj uvek pomaže.
Pratila mu je pogled do vrha. „Nadam se da ćemo mi na našoj ekspediciji imati više
sreće“, rekla je, pokušavajući da obuzda drhtaj u glasu.
„Planinarenje je opasno samo po sebi. To zna svako ko se bavi visokogorstvom.“
Alen je izdahnuo dugo i polako. „Ali neke nesreće ne bi trebalo da se dešavaju.“
„Pričaš o onome što se desilo Pjeru?“
Ponovo je uzdahnuo i okrenuo leđa ka planini.
„Izvini“, dodala je brzo. „Ne moraš da pričaš o tome.“
„Nije to… Nego bih prosto voleo da i sam više znam. Njegov šerpa je tvrdio da
Pjer mora da se otkačio sa postavljenog užeta kako bi se olakšao i da je zatim pao. Ali
Pjer se ne bi udaljavao od užeta. U to sam siguran.“ Oči su mu sevnule, a bes u
njegovom glasu iznenadio je Sesili.
Nagnula se ka njemu. „Možda ga je mučila visinska bolest? Možda se zbunio…“
„Moguće.“
Proučavala mu je lice. „Ali misliš da nije to u pitanju.“
Oklevao je, duvajući u čaj da ga ohladi. „Mislim da nije.“
Okrenuo se ka Sesili, snizivši glas tako da je morala da se nagne ka njemu da bi ga
čula. „A imam i dobar razlog za to – razgovarao sam sa njim. Samo što je stigao na vrh,
preko satelitskog telefona. Nije me zvao sav uzbuđen, kao što sam očekivao. Rekao mi
je da je sam, da mu šerpa nije tu i da ga neko uhodi. Neko koga se plašio, ili ko je hteo
da ga povredi. Tada sam pomislio: ’O bože, visinska bolest; halucinira na planini.’ Ali
ipak, nikada ga nisam čuo takvog. Njegov glas… Osećao se u njemu nekakav
iskonski… strah. Pre nego što sam stigao išta da kažem, poziv se prekinuo.“ Duboko je
udahnuo pre nego što će nastaviti. „A onda sam saznao da nikada nije stigao do četvrtog
kampa. Tek tako.“ Pucnuo je prstima. „Nestao. Sjajan planinar, iščeznuo.“
„Šta hoćeš da kažeš? Misliš li da mu je neko naudio?“
Namerno je žestoko spustio šolju čaja na sto. „Nešto se ne uklapa tu. Zbog toga
sam i došao ovamo. Da, želim da ostavim zastavicu, ali i da malo ispitam situaciju. Zbog
toga koristim istu agenciju s kojom se i on peo, istog vodiča.“
„A to je?“
„Dario Travers. Prosto želim da znam šta se zaista desilo tamo gore. Tako dobar
planinar kao Pjer ne bi se okliznuo.“ Stegnuo je vilicu, a kad je Sesili spustila pogled,
videla je kako steže ogradu tako čvrsto da su mu zglavci pobeleli. Maltene je čula
Džejmsa – koji je zaista profesionalni novinar koji pokriva teme planinarenja – kako
vrišti na nju da mu postavi još pitanja. Nanjušio bi priču, pritiskao Alena da mu ispriča
detalje o sumnjivoj smrti na velikoj visini. Ali u senci Manaslua, nije mogla da se otarasi
straha koji joj je stezao stomak. Smrt vreba čak i najiskusnije planinare. A ona je
početnica. Nije želela da postavlja pitanja. Želela je da se grčevito drži pomisli da će sve
biti u redu.
Ipak, imala je zadatak pred sobom. Možda bi joj usredsređivanje na to skrenulo
pažnju sa opasnosti koje je čekaju. Progutala je strah.
„Alene, ne znam da li se sećaš kad sam sinoć pričala… ali ja ovde radim za časopis
Vajld autdors, prenosim Čarlsovu priču. Pjer ne bi smeo biti zaboravljen, a ako mu se
nešto stvarno desilo, želim da to objavim. Da li bi bio voljan da mi odgovoriš na još
nekoliko pitanja?“ Čak i da je Pjerova smrt rezultat nekakvog tragičnog nesrećnog
slučaja, videla je način na koji bi mogla da utka Alenove reči u članak o Čarlsu. To bi joj
pomoglo da objasni šta tera nekog na uspon na ovako visoke vrhove. Rizik i žrtva.
Životi izgubljeni u potrazi za ispunjenjem životnih ciljeva. Da pruži kontekst Čarlsovom
postignuću.
„Novinarka si?“, izvio je obrvu.
„Ne brini, neću iskoristiti ništa što si mi sada ispričao. Ali mogli bismo da obavimo
neki formalniji intervju.“
 Nakon nekoliko napetih trenutaka, klimnuo je glavom. „Svrati do baznog kampa
Samit ikstrim pa da fino popričamo. Imam još nekoliko fotografija sa Pjerom. Možda bi
mogla da ih iskoristiš?“
„Naravno“, rekla je. „Neću dobiti priliku da pričam sa Čarlsom sve dok ne stignem
do vrha, tako da ću imati dosta vremena da posvetim tvom prijatelju.“
„Kako to misliš sve dok ne stigneš do vrha?“ Alen se protrljao po gruboj
dvodnevnoj bradi.
„Intervju sa njim zavisi od toga da li ću stići do vrha.“
Namrštio se. „Slušaj, nisam ni vođa tvoje ekspedicije, a tek nisam snažan kao
Čarls. Ali ne dopada mi se to. Pritisak da se stigne do vrha nikada ne bi trebalo da
postoji. Planinarenje, a pogotovo usponi na ogromne vrhove poput ovoga, jedno je od
najtežih stvari kojima čovek može da podvrgne svoje telo. Važno je da si pokušala, to ti
je kao da si i uspela.“
„Misliš li da ja to ne mogu?“
Odmahnuo je glavom. „Nije to u pitanju.“ Stavio je ruku povrh njene. „Prosto…
planina nigde neće pobeći. Nemoj da preduzimaš nepotrebne rizike zbog stizanja do
vrha.“
„I zbog priče.“
Proučavao ju je pogledom. Možda se previše jasno videlo koliko je očajna.
Zveckanje lonaca i tiganja raspršilo je taj trenutak među njima. „Ekipo, doručak!“
viknuo je Dag sa ulaza u trpezariju gostionice.
„Moram da krenem“, rekla je Sesili. Osvrnula se ponovo ka planini. Vrh je sada bio
sasvim skriven ispod gustog bedema od oblaka. Trepnula je. Vremenski uslovi su se tako
brzo promenili. Stavila je drugu šaku povrh Alenove i stisnula mu dlan sa obe strane.
„Mnogo mi je žao zbog Pjera. Nadam se da ćeš pronaći odgovore za kojima tragaš.“
„I ja“, rekao je. Glas mu je postao blaži. „Čuvaj se tamo gore.“
„I ti“, nasmešila se.
Grant, Zak i Mingma sedeli su zajedno za dugačkim drvenim stolom. I druge ekipe
družile su se u prostoriji, vazduh je bio prepun različitih jezika i naglasaka. Svi su imali
sopstven razlog zbog kog žele da stignu do vrha. Svi su imali neku priču.
Eliza je izašla iz kuhinje na kraju prostorije, sa jednom rukom oko Šaši, vlasnice
gostionice, dok je u drugoj nosila veliki kanister vrele vode koji je stavila na sto njihove
ekipe pre nego što će sesti.
Jedino upražnjeno mesto bilo je pored Granta. Delovao je mamurno drugu noć
zaredom i sedeo sa bejzbol kačketom navučenim nisko preko glave.
Odlučila je da neće odmah sesti pored njega, već je sela na stolicu pored gvozdenog
šporeta iz kog je izbijala prijatna toplota. Zid iznad njene glave bio je izlepljen
fotografijama čuvenih šerpasa i planinara, a neke su na sebi imale i potpise. Čarls je,
naravno, bio tu – odnosno, njegov promotivni poster za Čistih četrnaest.
Odjednom je pred njom iskrsnuo neverovatno visoki čovek i nagnuo se nad nju.
„Sesili?“
Zinula je, a prsti su joj poleteli ka usnama.
 „O, bože. Bene?“

Čak je i poguren glavom dodirivao grede gostionice. Ben Danfort. Njihov vozač u
pohodu na Tri vrha, konkurentski avanturistički novinar i jedan od Džejmsovih
najstarijih prijatelja.
„Šta ćeš ti ovde?“, pitala je, ustajući da ga zagrli nakon nekoliko zapanjenih
sekundi.
„Mogao bih to isto tebe da pitam! Ovde sam na planinarenju, zar ti Džejms nije
rekao?“
„Nije…“
„E, jebi ga, izvini.“ Lupio se dlanom po čelu. „Znam da ste raskinuli. Baš sam
debil.“
Slegnula je ramenima. „Raskid“ je bio pomalo blag izraz za to što ju je šutnuo i
isterao iz kuće jer je zgrešila dobivši ovaj veliki intervju. Pogledala je preko Benovog
ramena kako bi pokušala da privuče pažnju nekog od članova svoje ekipe. Bilo ko, samo
da skrene razgovor sa ove teme. Ali svi su ćaskali međusobno. Progutala je knedlu.
„Ovde si poslom?“
„Ne, veliki mi je san da se popnem na sve planine više od osam hiljada metara.
Tako da sam ovamo došao sam. Ali koristim logistiku Samit ikstrima.“
„Nisam imala pojma da si tako jak planinar.“ Budući da koristi samo „logistiku“
kompanije poput Samit ikstrima, znači da Ben sve odluke o usponu donosi sam – pravi
svoj plan aklimatizacije i uspona na vrh. Nosiće i sopstveni kiseonik i hranu, iako će
koristiti šatore Samit ikstrima, kao i šerpasi koji će ga pratiti na poslednjem delu do
vrha. Čak ni on nema dovoljno iskustva da to pokuša potpuno sam. To je rezervisano za
elitne planinare.
Spustio se na klupu, a ona je, oklevajući, sela pored njega, još se oporavljajući od
šoka što ga uopšte vidi ovde. „Tako mi je jeftinije“, nastavio je. „Otkad smo se Džejms i
ja popeli na Akonkagvu, zarazio sam se planinarenjem. Kao kad te svrbi nešto pa moraš
da se počešeš. Doduše, ovo mi je prvi vrh nakon dužeg vremena. Teže je da putuješ kad
imaš porodicu.“ Izvukao je telefon i pokazao joj sliku na ekranu: fotografiju dvoje
krezube dece rumenih obraza. Ciknula je oduševljeno, iako su joj se u glavi i dalje rojile
misli. Rekao je da nije ovde poslom, ali… da li bi joj rekao da ga je Vajld autdors poslao
ovamo? Je li ovde kao njena potencijalna zamena? Ili radi za suparničkog izdavača?
Morala je da kaže nešto; predugo je ćutala, a ako je tu stvarno kao njen suparnik,
samo joj još fali da pomisli kako mu ne veruje. Negde iz sećanja je izvukla ime njegove
žene. „Nego… je li Mel okej s tim što si ovde?“, pitala je kad joj je Ben pokazao
fotografiju sebe sa suprugom.
Nasmešio se nakratko i slegnuo ramenima. „Snalazi se. Ovo mi je san. Možda sam
zbog toga daleko od porodice, možda uništavam telo… ali kao da sam pod nekakvom
prinudom. Mislio sam da sam završio s tim kad mi se rodio sin – ali evo me. A i shvatio
sam da, ako ikada želim da ostvarim san da stanem na vrh sveta, moram početi dok sam
još dovoljno mlad i glup za to.“ Nasmejao se. Sesili je imala neki osećaj da se Mel ne
smeje u Engleskoj dok se „snalazi“ (sa dvoje dece), kako se to Ben već izrazio. Nadala
se da je svestan koliko ima sreće. „Nego, šta te dovodi na Manaslu?“, pitao ju je. „Veliki
ti je to korak napred od Snoudona. Inače, drago mi je što si se oporavila od toga.“ Blago
ju je gurnuo ramenom.
Ukočila se i stegla vilicu. Uvek ju je nerviralo koliko je Ben u stanju da bude
bezosećajan, kao nekakav uvrnuti mačo odbrambeni mehanizam da bi posledice tako
užasnog incidenta. Bio je tamo; video je iz prve ruke kako je to uticalo na nju. Pročistila
je grlo. „Pišem o Čarlsovoj poslednjoj planini za Vajld autdors.“
Razrogačio je oči. „Jebote! Uspela si da dobiješ taj nemogući intervju?
Neverovatno. Čarls mu danas dođe kao Malori nekada. Super je što imamo Britanca na
vrhu.“
„Slažem se.“
Protrljao se postrance po nosu i šmrknuo. „To je baš kul. Veliki je to zadatak. Zna li
Džejms?“
„Da“, procedila je kroz stisnute zube.
„Kladim se da umire što će to propustiti.“ Skoro pa ga je videla kako sastavlja
deliće slagalice u glavi – ona koja dobij a najveći članak u karijeri pre njegovog
prijatelja, a sada više nisu zajedno. „Nego… da li bi mogla možda da me upoznaš sa
Čarlsom?“
Odsjaj u njegovim očima uhvatio ju je nespremnu. Dobro je poznavala taj odsjaj iz
vremena provedenog sa Džejmsom. Pojavio bi se kada bi nanjušio priču.
Sesili se sledila krv u žilama. Osvrnula se preko ramena i bilo joj je drago kad je
videla kako je Dag zove da priđe. „Sigurna sam da će Čarls imati puno obaveza kad
dođe ovamo, tako da ćemo videti. Moram da se pridružim svojoj ekipi.“ Ustala je i
umalo da nije udarila glavom o lučni dimnjak šporeta.
„Čekaj malo. Zar ne možemo da se nađemo u baznom kampu?“
„Ne znam. Biću sa svojom ekipom…“ Udaljila se na korak.
Posegao je ka njoj i zgrabio je za ruku „Sesili, molim te. Sam sam ovde.“ Pokušao
je da se nasmeje, ali smeh kao da mu se zaglavio u grlu.
Progutala je knedlu. Možda i ne želi da izvlači informacije iz nje. Mora da je teško
doći na ovako jedno mesto, izolovan, licem u lice sa smrću, bez ekipe oko sebe ili
vodiča kom možeš da veruješ. Možda mu je prosto drago što vidi neko poznato lice. Ili
je možda baš dobar glumac.
U svakom slučaju, nije smela da rizikuje neopreznost. „Pokušaću da te pronađem“,
rekla je uputivši mu malen osmeh.
„To mi mnogo znači. Hvala ti, pravi si drug.“ Pustio joj je ruku. Prišla je stolu svoje
ekipe i skliznula na klupu pored Mingme.
Udahnula je. Ben je tu. Koji god motiv da ima, moguće je da je posmatra. U
najmanju ruku da podnosi izveštaje Džejmsu, ako već ne suparničkom časopisu. Čeka li
on to na njen neuspeh, očekuje li da će se okrenuti i vratiti? Podigla je bradu, glavu, i
pogledala članove svoje ekipe. Dag, Mingma, Eliza, Zak, Grant… to je njena ekipa, uz
Čarlsa i šerpase. Mogla bi od njih da crpi samopouzdanje, dok ne pronađe svoje.
„Jesi li za čaj?“, pitao ju je Mingma gurnuvši je blago o rame.
„Svakako“, rekla je. Krajičkom oka videla je Bena kako ustaje i izlazi iz trpezarije
– i konačno je osetila kako joj napetost između lopatica popušta.
Šaši je prišla njihovom stolu, a ruke su joj bile natrpane tanjirima. Sinoć je Sesili,
kao i uvek, naručila palačinke sa bananom. Grant, koji je sedeo preko puta nje,
doručkovao je palačinke, jaja, hleb i ovsenu kašu. Njen obrok delovao je sićušno u
poređenju s njegovim.
Dag se nagnuo sa laktovima na stolu. Sklonila je tanjir sa strane da bi napravila
mesta za svesku i spremila je hemijsku dok je Dag govorio.
„Danas se odmaramo jer smo već na tri i po hiljade metara“, rekao je. „Opustite se,
jedite i pijte puno. Ako vreme ostane dobro, krećemo ka baznom kampu sutra.“
Mingma je klimao glavom pored njega. „Ako ti bude zatrebalo nešto – još vode, ili
još hrane – slobodno pitaj Šaši u kuhinji.“
„Znam da je nekima od vas prvi put na ovako visokoj planini“, rekao je Dag, „tako
da ćemo vežbati određene tehnike u baznom kampu, pre nego što krenemo sa rutinom
aklimatizacije. Cilj nam je da provedemo najmanje dve noći iznad šest hiljada metara
pre nego što se vratimo u bazni kamp da čekamo priliku za uspon do vrha. Biće nam
potrebno najmanje četiri dana dobrih vremenskih uslova, sa odgovarajućim vetrom i
temperaturom, kako bismo se bezbedno popeli do vrha i vratili se u bazu. Najhitnija je
bezbednost.“
„Praviš li nam raspored i za toalet?“, pitao je Grant.
Zak se na to zakikotao, ali Dag se nije ni nasmešio. Nastavio je: „Ako sve pođe po
planu, za tri nedelje smo ponovo u Katmanduu, svi sa uspešno osvojenim vrhom, i
slavićemo uspeh Čarlsove misije. Ali…“, brecnuo se, kako ga Grant ne bi još jednom
prekinuo, „ne potcenjujte ovu planinu. Manaslu je opasan: ne samo da je planina visoka
nego i snažne padavine – bili to kiša ili sneg – umeju da otežaju uslove. Najviše treba da
brinemo zbog lavina, ali sneg ume da sakrije duboke pukotine. Mogli bismo da imamo
probleme sa padanjem leda, gore iznad mogle bi da besne oluje. Ako se previše
približimo zimi, biće prehladno i previše promenljivo da bismo nastavili sa usponom.“
„Bože, sad kad pričaš, zvuči nemoguće“, rekao je Zak.
„Ne, nije nemoguće. Ali ne želim da krenete a da niste svesni rizika.“
Eliza je uzbuđeno ciknula i iskezila se. „Baš je uzbudljivo! Jedva čekam da pođemo
uzbrdo.“
„Ima li još pitanja?“, nastavio je Dag.
„Gde su ostali šerpasi?“ pitao je Zak.
„Već su na planini, postavljaju bazni kamp.“
 „A je li Pemba sa nama u ekipi?“ pitala je Eliza.
Dag je klimnuo glavom.
„To! Baš nam je bilo zabavno u Pakistanu. On mi je jedan od omiljenih ljudi – i
najbolji plesač“, rekla je, mrdajući ramenima. „Volim uspon, ali volim i žurke isto tako.“
„U to ime“, reče Grant i iskapi kafu.
Kad su završili sa doručkom, spremili su se da provedu dan u aklimatizaciji. „Ima li
neke šanse za internet?“, pitao je Zak izvukavši neverovatno tanak tablet. „Želim da
pošaljem snimak planine klincima. Oduševiće se što smo stigli.“
„Šaši ga pali u pet po podne“, rekao je Dag. „Možeš li da se strpiš do tada?“
„Valjda“, progunđao je Zak. Ali onda se iscerio. „Hej, nije kao da imam ogroman
broj pratilaca koje treba da zadovoljim, kao Eliza, recimo. Sto hiljada pratilaca, a tek ti
je… dvadeset pet?“
„Dvadeset dve“, rekla je osmehnuvši se.
„Detence!“
„Kad smo već kod tvog Instagrama, Eliza…“ Grant se naslonio na klupu i prepleo
prste iza glave. Zviznuo je kroz zube. „Fine su ti fotke. Naročito mi se svidela ona, gde
ono beše, na Širokom vrhu. Kladim se da Pakistan nije znao šta ga je snašlo kad si ti
došla. Hoće li biti još nekih takvih fotki na Manasluu?“ Zaigrale su mu obrve.
„Ne pred tobom, bezobrazniče.“ Kao bajagi ga je odgurnula, ali Sesili je pomislila
kako joj se u glasu pomalo oseća napetost. Znala je o kojoj fotografiji Grant govori.
Eliza je bila gola od pojasa, leđima okrenuta ka ekranu, ruku širom raširenih. Bila je to
fotografija koja privlači pažnju i za kojom njeni pratioci lude. „Uostalom, da si pročitao
šta piše ispod umesto što si perverznjak, video bi da sam to uradila jer sam slavila što
sam živa. Široki vrh me umalo nije ubio. Ne planiram to ovde.“
„Je li to najopasniji vrh na koji si se pela?“, pitao je Zak.
„Ne, to bi bila severna strana Ajgera. To je bio jedini put da sam zvala mamu da se
oprostim, mislila sam da mi je odzvonilo.“
„I pušta te je i posle toga da se penješ?“, rekao je Grant.
Eliza je slegnula ramenima. „Nema izbora. Svakako idem. Živim za planine.“
„Znam na šta misliš“, rekao je Zak. „Ono što sam proživeo na Aljasci, na
Denaliju… recimo samo da me je promenilo. A ipak se vraćam po još.“
Sesili se promeškoljila na klupi. Nije bila raspoložena za još priča o smrti i patnji
na planinama. Činilo se da je to jedino o čemu planinari vole da pričaju, i stalno se
nadmeću ko je iskusio nešto opasnije.
Neko ju je dotakao po ruci. Mingma. „Jesi li dobro?“
Trepnula je i naterala se na osmeh. „Ima li šta da se vidi u ovom selu? Volela bih da
se prošetam okolo.“
„Da, ima jedan manastir na nekoliko minuta odavde. A ako hoćeš u malo dužu
šetnju, nedaleko se nalazi jezero, zove se Birendra Tal. Poreklom je od lednika planine.“
„Zvuči baš kao ono što mi je potrebno.“
„Skreni levo kod gostionice i prati stazu“, rekao je. „Nećeš je promašiti. Ali čuvaj
se; lako je okliznuti se kad je stenje klizavo.“
 Završila je palačinke i izvinila se. Ustala je od stola, a dok je odlazila, pogledom ju
je pratio samo Mingma. Ostali su bili prezauzeti razmenjivanjem planinarskih ratnih
priča.

Napolju su merili težinu torbi kako bi ih mogli rasporediti po nosačima i magarcima.

Planinarenje je mnogo više od odvažnih avantura. Da bi se obavila neophodna logistika,
potrebno je vojno planiranje.
Pratila je Mingmina uputstva, prošavši pored jarkookrečenih kuća, oronulom
stazicom popločanom glatkim i ravnim kamenjem. Razvedrilo se, a iako je vrh
Manaslua i dalje bio pod plaštom oblaka, ostale planine protezale su se oko nje. Njihovi
vrhovi bili su previše niski da bi zanimali planinare, ali Sesili je ipak bila zadivljena
njihovom visinom i iskonskom lepotom tih venačnih planina. Kako li je to živeti u senci
takvih džinova – naročito Manaslua, kad može da se vidi? Kad te nešto stalno podseća
gde ti je mesto?
Staza je bila isprskana blatom, a ona je zastala da pomazi nekoliko malih čupavih
pasa koji su joj trčkarali za petama dok je kretala uzbrdo iz sela. Niz vododerinu pored
staze tekao je potok, a njegov žubor pravio joj je prijatno društvo u šetnji.
Uskoro je stigla do niza malih molitvenih točkova, bronzanih cilindara na kojima
su bile uklesane mantre i koji su se vrteli na osovinama. Monahinja u marami boje rđe,
leđa pogurenih od starosti, hodala je u smeru suprotnom od kazaljke na satu oko točkova
i vrtela ih jedan po jedan. Sesili je oklevala. Htela je da oponaša tu ženu, ali nije bila
sigurna da li je to pristojno. Ili bi možda bilo nepristojno da samo prođe, ne primetivši
točkove?
Činilo joj se da je bezbednije da ih zavrti. Prišla je najbližem i zavrtela drvenu
ručkicu, nakon čega se zavrteo i točak nad njom. Zazvečao je, ali nije se srušio. Prišla je
sledećem, pa sledećem, sve dok se svi nisu zavrteli. Pomolila se kada je i poslednji
točkić usporio; za znak da čini pravu stvar što je rešila da dođe ovamo.
Monahinja se okrenula i nasmešila joj se. Sesili se naklonila u znak pozdrava,
zapanjena koliko ju je izborano lice žene podsećalo na baku. Nije stigla da je poseti još
otkad se baka vratila u Sudžou. Ostala joj je najveća žal u životu što je nije videla još
jednom pre smrti.
Od svih ljudi u životu, baka joj je bila glavni izvor utehe i ljubavi. Kada je zabrljala
na maturi, tata joj je očitao bukvicu, mama je naterala da piše pisma u kojima će
preklinjati fakultete za mesto, a baka je sela sa njom i naučila je kako da spremi knedle,
njeno omiljeno jelo. Nauči kako samu sebe da razvedriš, rekla joj je tada njena nai nai.
Upisala je englesku književnost, ali, nakon što je diplomirala, skakala je sa posla na
posao, ne uspevajući da nađe mesto za sebe. Zbog toga je sebi tokom godina napravila
silne knedle. Knedle za neuspešne razgovore za posao. Knedle za raskid. Knedle koje bi
spremila kada bi joj ponestalo para do sledeće plate, ali koje se srećom setila da
zamrzne.
Nasmešila se razmišljajući o tome. Baka bi bila baš ponosna da vidi Sesili kako
pokušava da se popne na Manaslu. Bila je jaka žena, snašla se kao imigrantkinja u
Velikoj Britaniji sa samo deset funti u džepu i jedva kojom rečju engleskog. Da vidi
kako joj je unuka dobila šansu da se popne na jednu od najviših planina na svetu –
oduševila bi se. Moraš se izboriti za sebe, Sesi.
Monahinja joj se obratila – Sesili je bilo krivo što je ne razume. Međutim, bilo je to
propraćeno toplim osmehom, pa se Sesili naklonila.
„Manastir?“ upitala je. Monahinja je mahnula rukom u pravcu pomalo zapuštenog
zdanja. „Danjabad“, rekla je Sesili, na klimavom nepalskom.
Manastir je bio zaključan, zdanje se renoviralo. Međutim, sa strane je opazila znak
za jezero: Birendra Tal.
Imala je dosta vremena. Odlučila je da krene tamo.
Staze oko manastira bile su zarasle, na putu su zjapile duboke rupe, verovatno
temelji za buduća zdanja. Sada su bile zamke za planinare, prestravljene od pomisli da
će izvrnuti članak pre nego što su i krenuli na put. Pomislila je na Mingmino upozorenje
i vrlo pažljivo gazila.
Stazica je krivudala kroz šumu, a Sesili je postajala spokojnija kako je vreva sela
nestajala za njom. Prešla je nekoliko potoka, koračajući preko strateški postavljenih
cepanica, dok se probijala sve više kroz drveće.
Šuma se proredila, ustupivši mesto goleti i oblucima. Prešla je preko male gomile
kamenja i odjednom se pod njom u basenu ukazalo jezero. Uzdahnula je od zadovoljstva
zbog prizora. Jezero Birendra Tal svetlucalo je jarkotirkiznom bojom, dok se iza njega
planina uspinjala do oblaka. Na obe strane bili su vodopadi i čula je lednik Manaslua
kako pucketa i tutnji. Nekako se spustila niz sivkasto stenje kako bi stigla do obale,
obilazeći gomilice kamenčića koje su za sobom ostavili prethodni putnici, pazeći kako
stupa nogama na neravan teren. Komadi šuta počeli su da padaju za njom od njenog
kretanja, za dlaku joj promašivši glavu.
Čak su i niži delovi planine opasni.
Dok se približavala, površina vode je svetlucala, mirna i privlačna. U kontrastu sa
belim kamenjem pod njenim nogama, delovala je čak i svetlije od one mirne plave.
Kleknula je i umočila vrhove prstiju. Hladna kao led.
„Ideš na kupanje?“
Umalo nije iskočila iz kože začuvši duboki muški glas iza sebe. Ipak, kad okrenula
da vidi ko je, jedva održavši ravnotežu, sa olakšanjem je ugledala Alena. U elegantnim
naočarima za sunce koje je nosio video se odraz tirkizne vode, a preko ramena je nosio
ranac.
„Ah, nisam hteo da te uplašim“, rekao joj je i ponudio joj ruku da joj pomogne.
Prihvatila je pomoć uz osmeh i povratila ravnotežu na nestabilnom kamenju pored
vode. „Ma ništa. Nisam nikoga očekivala ovde.“
„Prizor je veličanstven, zar ne! Nego… ideš li na kupanje?“ Pokazao je na
uzburkanu površinu.
Odmahnula je glavom. „Ne verujem. Nisam baš opremljena za plivanje u divljini.“
„Šteta! Nema boljeg načina da se pripremiš za uspon od kupanja u ledenoj vodi.“
„Ako sada nisam spremna, sumnjam da će mi išta pomoći“, rekla je tiho. „Zar se ne
plašiš da ćeš umreti?“ Sklonila je pogled kad je spustio ranac i skinuo majicu za
planinarenje sa sebe, otkrivši poprilično mišićavo telo za nekoga ko mora da se
približava šezdesetoj.
„Vežbam ovo već dugi niz godina. Kad se potopim u hladnoću, bude mi se čula,
pripremam telo i um za ono što im predstoji. Da ostanem britkog uma. Kad se penješ na
osam hiljada, moraju sve koze da ti budu na broju.“ Prstom se potapšao po slepoočnici.
„Možda ću se nakon uspona osetiti dovoljno hrabro da ti se pridružim“, rekla je.
Začuo se jak udar sa druge strane jezera i još ledenica i snega popadalo je u vodu. Sesili
je zadrhtala, povukavši se korak dalje od obale.
Alen se nasmešio. „Ovde si, Sesili. Hrabra si taman koliko treba.“ Ušao je u vodu,
a ona je uzdahnula umesto njega kad je potopio glavu. Izašao je razdragano vičući,
pretresao glavu kao pas, a kapljice su poletele oko njega. Sesili je na obrazu osetila kako
voda ledeno peče, ali nasmešila se. Njegova strast i povezanost sa čudima sveta prirode
bili su zarazni.
Nerviralo ju je što ne može da natera sebe da mu se pridruži, iako joj je bez peškira,
kupaćeg i iskustva u plivanju u hladnoj vodi najrazumnija opcija bila da ostane na
toplom i suvom. Džejms bi uleteo u vodu dok si rekao keks. U to je bila sigurna.
„Ostaviću te na miru“, doviknula je Alenu. Podigao je ruku kako bi joj mahnuo
umesto odgovora pre nego što se bacio i krenuo da pliva kraul.
Sesili se pažljivo vratila kroz polje stenja, ostavivši spokojno jezero za sobom.
Odabrala je drugu stazicu, onu koja se odvajala ka visokom vidikovcu, i kada se popela,
telefonom je uslikala panoramu.
Pokušala je da uoči Alena u vodi, ali mora da je završio sa plivanjem, ili je zaronio
ispod površine.
Neki zvuk odvratio joj je pažnju.
Zvižduk koji se odbijao o stenje, nekoliko nota: nisko, nisko, visoko, nisko. Još
jedan plivač u divljini? Čekala je da vidi hoće li se zviždač pojaviti.
Ali niko nije došao. Okolina je bila tiha.
Došla je nekako do glasa. „Ko je to?“, doviknula je pustom stenju.
Zviždanje je odjednom prestalo.
Stajala je kao prikovana za mesto, slušala, čekala. Po rukama i leđima su joj izbili
žmarci. Isti drhtaj zbog kog bi noću prelazila ulicu, stezala prste oko ključeva dok bi
ubrzavala korak, isti drhtaj zbog kog bi prelazila ulicu punu saobraćaja umesto da ode
podzemnim prolazom.
Neki osećaj terao ju je da se pokrene. Popela se nekako do glavne staze dok joj je
srce tutnjalo. Ispod stopala joj se zaljuljao kamen. Zateturala se, okliznula i pala udarivši
snažno o koleno. Trgla se od bola sa kojim je došlo i sećanje na zastrašujuću vrtoglavicu
– kad je balansirala na malenoj litici užoj od širine njenog stopala, dok oko nje nije bilo
ničeg sem čiste provalije, kiše i vetra koji su joj udarali o leđa dok je stezala liticu tako
snažno da su joj dlanovi nedeljama krvarili.
Začuo se još jedan zvuk – ali ovog puta to nije bio zvižduk. Više nalik potmulom
zujanju, kao da se približava roj pčela. Iskrivila je glavu, pretražujući nebo ne bi li
pronašla izvor te buke.
Mali dron projurio joj je iznad glave i nestao negde iza jezera. Pažljivo je ustala,
protrljavši mesto na kolenu gde se udarila. Čekala je da se pojavi onaj koji upravlja
dronom. Ali, ko god to bio, nije se pojavio.
Jeza joj se uspinjala kičmom. Ubrzala je korak i krenula nazad ka selu.

Kad se vratila u Samagaun, razmišljala je da li da kaže Dagu za incident, ali imala je

samo neki loš predosećaj i dron. Bila je sigurna da postoji mnogo legitimnih razloga
zbog kojih bi neko pravio fotografije jezera iz vazduha. Nije želela da deluje paranoično.
To veče, ekipa se gostila nudlama i preukusnim nepalskim knedlama koje su se
zvale momo, punjenim seckanim mesom i povrćem. Uredno preklopljeno testo mnogo
ju je podsećalo na vreme provedeno sa bakom, kada su zajedno pravile knedle. Bio je to
kao odgovor na njene molitve kod manastira. Dodir doma, iako je hiljadama kilometara
daleko od kuće. Raspršio se onaj osećaj nelagode koji ju je obuzeo pored jezera, ublažen
toplom i veselom atmosferom gostionice.
U vazduhu se osećalo i uzbuđenje. Nove grupe pristizale su i smeštale se u toku
celog dana – neki od njih visokogorci poput Sesili, dok su neki samo planinarili nižim
stazama. Svaki sto bio je pun.
„Kako ti je bilo u šetnji?“, pitao je Mingma kada je završila sa jelom.
Nasmešila se. „Jezero je prekrasno. Voda je tako bistra i čista. Selo je bilo vrlo
spokojno, i pored svih radova.“
„Ah, možda neće biti tako još dugo. Sa silnim turistima koji pristižu, selo je svake
godine sve veće. Uskoro će biti kao Namče Bazar!“
„Jesi li ti odatle?“
Odmahnuo je glavom. „Ne, moje selo je u regiji Kumbu, na malo većoj visini od
Namčea. Žena mi je tamo.“
„Oh! Nisam znala da si oženjen. Sigurno ti nedostaje porodica.“
Položio je ruku preko srca. „Svakog dana.“ Doturio joj je parče pa pira. „Mislim da
će ti ovo trebati. Šifra za internet. Ali mnogi ga koriste, tako da će možda biti spor.“
„Mingma, legenda si.“ Sesili je ukucala šifru u telefon.
 Ušla je u svoj mejl i niz poruka pojavio joj se u poštanskom sandučetu, od kojih su
dve bile od Mišel. Otvorila je prvu.

Sesili! Jesi li već na planini? Obavezno mi pošalji prvi blog o putovanju pa da ga

odmah stavim na sajt. Ljudi hoće da čuju kako ti je na putovanju! Mnogo ih je
kliknulo na prvi blog – mislim da su naši čitaoci prilično zaintrigirani tvojim
izveštajima sa pohoda. Tvoja perspektiva nekog ko prvi put pokušava ovakav
uspon predstavlja visokogorsko planinarenje jednoj potpuno novoj publici.

Nasmešila se. Što više ljudi čita, to će možda Mišel imati više poverenja u nju da će
sprovesti ovaj plan u delo. Ali i da je pod pritiskom: ljudi gledaju, čekaju da saznaju da
li će se popeti na vrh. Kliknula je na sledeći mejl, poslat nekoliko sati kasnije:

Zdravo, Sesili,
Nadam se da znaš koliko je ova priča važna za časopis, ali i za tvoju karijeru.
Dobila sam donekle zabrinjavajući mejl od Džejmsa. Možeš li da me obavestiš
da li si dobro i da li i dalje nameravaš da nastaviš sa planom? Ako ne, moramo
brzo da reagujemo… Lično se nadam da ćeš ostati, ali neću da te teram.
Javi mi.
Mišel

Pročitala je mejl nekoliko puta. Mišel je u drugom mejlu zvučala kao potpuno
druga osoba, formalnija i rezervisana. Nakon sveg truda koji je Sesili uložila da izgradi
poverenje kod Mišel, nije mogla da razume šta se desilo. Na šta je Mišel mislila kad je
pomenula Džejmsa? On nije u kontaktu sa Sesili mesecima. Skoro pa je pomislila da će
preći preko ponosa i izviniti joj se – ako ništa drugo, a ono da pokuša da dobija
insajderske informacije o Čarlsu. Ali… potpuni prekid kontakta. Zašto šalje mejlove
Mišel o njoj?
Borila se sa porivom da joj odmah odgovori. Trebalo bi joj vremena da sastavi
odgovor. Umesto toga, otvorila je mamin mejl.

Dušo, još malo sam istraživala o toj planini. Uopšte mi se ne dopada to što si
tamo sama. Pročitali smo na tvom blogu da Čarls sada čak i nije s tobom. Zbog
čega si onda tamo? Drugačije je bilo kada si na sve te avanture išla sa
Džejmsom koji je mogao da pazi na tebe.
Ne ljuti se na nas, ali razgovarali smo s njim. Rekao je da se sprema i da je,
ako želiš da se menjate, voljan da ode za Nepal i preuzme zadatak od tebe.
Tako možeš da se vratiš kući. Nije jedan tamo neki članak vredan ovoga, zar
ne?
Nedostaješ nam i samo želimo da budeš živa i zdrava.

Mama joj je poslala i link sa člankom o katastrofi na Manasluu iz 2012. Sesili nije
morala da klikne na njega. Već ga je čitala.
 Dakle, misterija je rešena. Njeni roditelji stupili su u kontakt sa Džejmsom. U tome
i leži problem, zar ne? U svakoj od „avantura“ u kojima je bila pre, uvek je išla sa nekim
jačim od sebe ko bi mogao da je podrži, zaštiti, ili – u nekim slučajevima – spase.
Njihova očekivanja definišu ono za šta je sposobna.
Njihova niska očekivanja.
Nikada nisu verovali da ona to može. A zasad im nije davala povoda za
iznenađenje. Neuspeh joj nije bio stran. Nije ni čudo što su pokušali da navedu Džejmsa
da je zameni. I kladila se da se on osećao galantno što je pristao na to.
To što je došla ovamo sama, što je zgrabila ovu priliku, učinila je da dokaže da je
sposobnija nego što oni misle. Bilo je to u duhu njenog članka Nedostižni vrh. To što zna
da će možda ponovo omanuti, ali će svejedno pokušati.
Setila se šta joj je Alen rekao: Ovde si, Sesili. Hrabra si taman koliko treba. Već je
načinila ogroman korak. Sad će pokazati svima – roditeljima, urednici, bivšem – na šta
je sve sposobna.
Poslala je odgovor Mišel.

Ne idem ja nikuda – sem na vrh planine.

Stiže još jedan blog vrlo brzo!

Zatim je otvorila Vatsap i poslala poruku Rejčel, svojoj najboljoj drugarici. Jedinoj
osobi na svetu koja je znala celu priču. Sesili je spavala na njenom kauču otkad je
raskinula sa Džejmsom, a Rejčel je iz prve ruke mogla da posvedoči koliko prevelika
briga njenih roditelja podriva Sesilino samopouzdanje na svakom koraku.

Prešla sam hiljade kilometara, ali roditelji i dalje pokušavaju da me kontrolišu.

Odmah je dobila odgovor i nasmešila se.

Stigla si! Bukvalno gledam telefon da vidim hoće li mi stići poruka od tebe.

A onda, koji tren kasnije:

Zaboravi na njih. Možeš ti ovo. Verujem u tebe. Jebeš roditelje i jebeš Džejmsa.

Naravno, Rejčel je pretpostavila da je Džejms umešan. Uvek je tako mogla da čita

između redova onog što joj Sesili napiše. Sesili je brzo odgovorila:

Najjača si! Hvala ti što uvek znaš šta treba da kažeš.

 Usledio je niz smajlija.
Sesili je listala spisak kontakata i zaustavila se na Džejmsovoj slici. Zapitala se da
li on to čeka na poziv da poleti za Katmandu i preuzme joj poslić. Poklekla je i kliknula
na fotografiju. Možda bi trebalo da ga obavesti da je srela njegovog starog drugara Bena.
Srce joj je brže zakucalo. Onlajn je.
Njegova poslednja poruka zverala je u nju. Izazivala je.

Želim ti sreću. Trebaće ti.

Bila je u ogromnom iskušenju da mu pošalje poruku, da opet otvori taj vid

komunikacije, da mu pokaže šta radi…
NE ŠALJI MU PORUKU! Rejčelina sledeća poruka stvorila se na vrhu ekrana i
trgla je iz naleta ludila. Najbolja drugarica joj tako lako čita misli. Sesili je uzdahnula i –
pre nego što je stigla da još razmišlja o tome – obrisala poruke od Džejmsa.
Opet Rejčel:

Kad god dobiješ i zrnce signala, odmah da si mi javila da si okej. Čekaću.

Sesili je sastavila mejl roditeljima u kom se prosto topi od zadovoljstva koliko

uživa u iskustvu, koliko je spremna i koliko se bezbedno oseća kao član ekipe. Neće joj
poverovati, ali nije ni bitno. Sada ne mogu da je zaustave.
Ignorisala je njihovo pominjanje Džejmsa.
Zatim je otvorila Instagram. Slike su se bolno sporo učitavale, ali na kraju su se
pojavile. Eliza je već objavila snimak šetnje oko sela koji je nakupio već na hiljade
lajkova. Postavila je i selfi sa jezerom u pozadini. Da li je Eliza upravljala dronom? Da li
je ona misteriozni zviždač? U tom slučaju, Sesili je bilo baš drago što nije rekla Dagu –
stvarno bi delovala nerazumno.
„Je li iko od vas video Alena?“ Kristof je stao na kraj njihovog stola. Uvrtao je
svoju pletenu kapu u rukama.
„Nisam, izvini. Još od jutros“, rekla je Sesili i blago se namrštila.
„Ni ja“, rekla je Eliza.
„Ko je Alen?“, pitao je Zak, izvadivši jednu slušalicu iz uva.
„Član moje ekipe. Otišao je u šetnju, ali izgleda da se još nije vratio. Malo mi je to
čudno.“
„Jesi li proverio u drugim gostionicama?“ pitao je Mingma. „Ima penjača koji
odsedaju preko puta.“
„Ah, da, to ima smisla. Možda je odlučio da će tamo jesti. Merci, izvinite što sam
vam smetao.“ Kristof je otišao od njih, ali nije delovao naročito ubeđeno.
Pomislila je na Alena kako roni u ledenoj vodi. Verovatno se negde zagreva pored
razbuktale vatre. Sesili je otvorila laptop i počela da piše sledeći blog za Mišel. Odlučila
je da objavi profil ekipe koju je Čarls sastavio:
 – Zak, izvršni direktor;
– Eliza, influenserka;
– Grant, režiser;
– i ona. Novinarka.

Neobična grupa. Svi u rukama misterioznog vodiča Daga. Morala bi da sazna nešto
više o njemu.
U pretraživaču je imala otvorene brojne prozorčiće zbog istraživanja koje je radila
za članak. Iako su Dagovi planinarski podvizi bili odlično dokumentovani, Gugl gotovo
ništa nije otkrio o njegovom privatnom životu. Nije naišla ni na kakav pomen porodice.
Bez stalne adrese. Nije bilo ni nešto informacija o tome zašto je napustio Samit ikstrim
kako bi osnovao svoju kompaniju. Doduše, na sajtu Samit ikstrima zapazila je jedno
ime: Dario Travers. Ne samo da je bio Dagov kolega, nego joj ga je i Alen pominjao.
Bio je Pjerov vodič na Everestu. Vredelo bi da pokuša još nešto da iskopa o njemu.
Ukucala je ime u pretraživač i dosta toga je izašlo o njemu – davao je intervjue svakom
mogućem značajnijem časopisu i forumu o sportovima u prirodi. Činilo se da je pouzdan
vodič i iskusan planinar iz gradića u austrijskim Alpima. Pomalo planinarski šmeker,
tako joj je zvučao – primetila je da godinama na svakoj propratnoj slici u članku grli
drugu ženu.
Jedan pasus u najnovijem članku o njemu posebno joj je zapao za oko:

Zahvalan sam Samit ikstrimu što su mi dozvolili da strast pretvorim u

posao. Veoma me ispunjava da budem vodič klijentima na usponima do
prelepih vrhova. Ali omiljeni deo posla mi je da idem u izviđanje drugih
planina kao potencijalnih novih odredišta naše kompanije. Tada zaista
postanem svestan koliko sam srećan što radim ovo što radim.

Zahvaljujući iskustvu sa planinskim vodičima i Džejmsom, čak je i ona mogla da

čita između redova. Teško je od toga živeti. Ljudi koji vole planine dovoljno da žele da
im one budu izvor prihoda žude da probijaju barijere, da idu putevima kojim se rede ide.
Ali novac ih ipak vuče ka istim rutama iznova i iznova, a nemaju izbor ko će im biti
klijent. Darija očigledno guše komercijalne rute na dobro poznatim vrhovima. Naravno,
i ovo što Čarls radi ne protiče bez sopstvenih izazova; otvoreno je pričao o tome koliko
je teško dobiti sredstva i raditi na logistici misije – gomila neophodne papirologije, viza
i dozvola. Ali sloboda da biraš sopstvene rute, da ostaviš beleg u ovoj divljini – Čarls
živi san svakog planinara. Bila je sigurna da će mnoge zavidljive oči biti uperene u
njegova leđa.
Internet je ugašen samo što je poslala blog Mišel, a uskoro će se isto desiti i sa
strujom. Sudeći po njenom satu, tek je prošlo osam uveče. Ali bila je spremna na
spavanje. Nije bila jedina – gostionica se ispraznila dok je ona pisala.
Napolju, u dvorištu, Sesili je čula potmulo brujanje glasova. Eliza se na terasi
odmarala na drvenoj stolici, nogu podignutih na visokoj ogradi. Neko je stajao nad njom
i potezao iz čuture. Grant. I grupa devojaka koje su došle na pešačku turu, pauzirajući
godinu pre nego što će upisati fakultet. Stajale su okupljene oko njih i pile pivo.
„Sesili, dođi, pridruži nam sel“, povikao je Grant odozgo.
Popela se oronulim stepenicama, navukavši jaknu čvrsto oko sebe. Šćućurila se u
okovratnik kako bi se zaštitila od hladnoće.
„I ti se penješ sa Čarlsom?“, pitala je jedna od devojaka jakim australijskim
naglaskom i u nortfejs jakni.
Sesili je klimnula glavom.
„Baš si hrabra. Ja nikada ne bih smela da se penjem na tako neke visoke planine.
Kako to da nisi prestravljena?“
Bacila je pogled ka Elizi i Grantu. „Imam dobru ekipu – njima moram da verujem.
Ali Eliza je hrabra. Neće čak koristiti ni kiseonik na usponu.“
Grant je frknuo. „Jebeš mi mater. Stvarno?“
Eliza je sklonila noge sa ograde i sela u turski sed. „Stvarno.“
„Zna li Dag za to? Meni nije dao tu opciju.“
„Što ga ne pitaš?“, rekla je Eliza, ispijajući čaj.
„Koristiš li ti kiseonik?“ Grant se okrenuo ka Sesili i spustio čuturicu na ogradu sa
malo većom žestinom.
„Naravno. Bez toga ne bih uspela ni u snu. Ovo mi je prvi put na ovako nekoj
planini.“
„Ozbiljno? Koji ti je pre ovoga najviši vrh?“
„Prošle godine išla sam na Kilimandžaro. Ali vratila sam se pre nego što sam stigla
do Stele.“
„Čekaj, nisi se čak ni na Kili popela?“, nasmejao se Grant. „A sad si došla da se
penješ na osam hiljada metara… Jesi li ti čista u glavi?“
Sesili je osetila kako joj se toplota uspinje obrazima. „Čarls me je pozvao. Prošla
sam obuku i dosta sam istraživala.“
„Ne sekiraj se. Dag neće povesti nikoga gore ko nije spreman. Svako od nas je na
nekom svom putovanju“, rekla je Eliza.
„E pa ja osećam strahopoštovanje prema svima vama“, rekla je ona devojka.
„Nadam se da ćete svi stići do vrha.“
„Hoćemo, dokle god nam se ne ponovi ono što se desilo na Čou“, rekao je Grant.
„Greška jedne osobe upropastila je sve za nas ostale. Moja ekipa je morala da se vrati
kada se neki planinar iz Indije uvalio u nevolju.“
„Bio si na planini kada se to desilo?“, pitala ga je Eliza.
„Nego šta. Naši šerpasi poslali su u misiju spašavanja, pa smo mi ostali morali da
se vratimo. Da nije bilo Čarlsa, bilo bi mnogo gore. Iskren da budem, samo sam
razmišljao kako bi se od toga napravio sjajan film. Zbog toga sam ovde. Da kamerom
zabeležim tačno ono za šta je Čarls sposoban. Našu verziju Fri sola.1 Nadam se da ću i
1 Čuveni dokumentarac o slobodnom usponu Aleksa Honolda na El Kapitan u Nacionalnom parku Josemiti
koji je osvojio Oskara i BAFTA nagradu za najbolji dokumentarni film. (Prim. prev.)
ja na kraju završiti sa Oskarom.“
„Zvuči strava!“, uzviknula je jedna od devojaka, nagnuvši se ka Grantu. „Kladim se
da je milion režisera htelo taj posao.“
„Eh, da je samo milion“, rekao je Grant, uzeo čuturu i nazdravio. „Ja sam samo
kreten koji je imao sreće da ga zapazi naš Čarls.“
Sesili je osećala pulsiranje u slepoočnicama. Visina je počela da uzima svoj danak.
„Idem ja u krevet. Laku noć svima.“
„Oporavljaš se od onoga kad si se okliznula?“, pitao je Grant.
Usta su joj se osušila. Nikome nije rekla šta se desilo na stenama iznad jezera. Da li
je bio tamo? Da li je on zviždao? Pognula je glavu, praveći se da ga nije čula, i vratila se
u dvorište.
Na njeno iznenađenje, Eliza je krenula za njom. „Ne brini zbog njega“, rekla je.
„Svi moramo krenuti odnekud. Ja se čitavog života penjem, a opet se osećam kao
početnik.“
„Zezaš me! Ti si već legenda.“ Sesili je uzdahnula. „Prosto ne želim da izneverim
ekipu.“
Eliza je frknula. „Nema šanse. Ja ugrožavam ekipu time što se penjem bez
kiseonika. Ali, ako ne stignem do vrha, pokušaću da budem opuštena. Biće planina ovde
i sledeće godine. Najviše sam naučila od planina, a ne od vrhova.“
Sesili je trepnula. „Je li to iz mog članka?“
Eliza se nasmešila. „Vidiš? Prosto ti govorim ono što već znaš.“ Potapšala je Sesili
po ramenu pre nego što je krenula do sobe koje su delile.
Sesili je sela na krevet i izvukla svesku. Želela je da veruje da je ono što je Eliza
rekla istina.
Ova prilika da stignu do vrha neće uvek biti tu. Pokušaj nije važan. Benovo
prisustvo bilo joj je oštar podsetnik na to. Doveli su je ovamo iz jednog jedinog razloga
– da ih sve oduševi pričom. A zbog toga mora da stigne do vrha. Čarls je bio jasan u tom
pogledu. Nema pregovora.
Zapisala je što se više sećala razgovora koje je vodila tog dana, na svetlosti čeone
lampe. Nije mogla iz glave da izbaci onaj razgovor sa Alenom sa terase. Prosto želim da
znam šta se zaista desilo tamo gore. Tako dobar planinar kao Pjer ne bi se okliznuo.
Nadala se da će Alen pronaći odgovore koje traži. Ali, nekako, nije bila tako
sigurna u to. Planine umeju da čuvaju tajne.
Eliza je već spavala čvrstim snom kada je Sesili isključila čeonu lampu. Kad je
posegla za bocom vode, shvatila je da ju je ostavila u trpezariji. Bila je u iskušenju da je
ostavi tamo, iako joj je grlo bilo suvo i iako je znala da će ujutru patiti zbog toga.
Potrudi se… ta mantra joj je dospela do misli. Podsetnik da se pozabavi sitnicama
pre nego što se pretvore u krupne probleme.
Jedna druga planinarka prenela joj je tu mantru, zrnce mudrosti koje se prenosi
među planinarima. To ju je nateralo da se izvuče ispod teške ćebadi i izađe u hladnu i
mračnu noć.
Stala je u sredini dvorišta i podigla glavu ka nebu. Zastao joj je dah, ali to nije
imalo nikakve veze sa visinom. Nebo je bilo prepuno zvezda, nikada ih nije videla tako
gusto načičkane.
Tu, pred njom, uzdizao se Manaslu.
Vrh se isticao, a ogromno telo planine podsećalo je na zloslutnu crnu masu sa
zvezdanim noćnim nebom u pozadini. Dominirala je horizontom, protežući se do
nebesa, a vrh je nosio zvezde poput krune.

Probudila se sa zracima sunca na jastuku. Eliza se ušunjala u njihovu sobu po ranac.

„Izvini što sam te probudila – nadala sam se da si već ustala.“
„I trebalo je već da ustanem.“ Sesili je svukla vreću za spavanje, a onda trepnula,
opazivši ozbiljan izraz na Elizinom licu. „Jesi li okej?“
Eliza je zastala, a onda zavrtela glavom. „Bolje izađi napolje.“
Sesili je uzela jaknu sa prozorskog simsa i zakopčala je preko termo veša, a onda
navukla čizme. Krenula je za Elizom.
U dvorištu se okupila gomila ljudi – Sesili je opazila Daga kako stoji sa Mingmom
i Zakom. Kristof je sedeo poguren na niskom kamenom zidiću ispred njih, a Ben mu
prebacio ruku preko ramena. To je bio dan kada je trebalo da krenu u planine i
najuzbudljiviji trenutak do tada. Ali nad okupljene se nadvio zlokoban oblak koji čak ni
jarko sunce nije uspevalo da probije.
„Šta se desilo?“, pitala je Sesili.
Eliza je uzdahnula. „Pored jezera je pronađeno telo.“
Srce joj je sišlo u pete. „O, bože. Čije?“
„Misle da je Alen u pitanju.“
„Molim?“ Sesili je zinula. „Nemoguće. Pa… pa juče samo što smo pričali.
Spremali smo se da odradimo intervju. Videla sam ga tamo, kod jezera. Otišao je da
pliva…“ Sesili je zaćutala. „Šta misle da se desilo?“
„Izgleda da je gadno pao sa stenja. Kažu da ga je neko od meštana opazio dok su
nosili zalihe ka baznom kampu rano jutros“, rekla je Eliza. „Juče sam stigla na pola puta
do baznog kampa i videla sam jezero odozgo, ali već sam proverila fotke – nema ga na
njima.“
„Bio je dobro kada sam otišla.“ Sesili su se osušile usne. Da li je poslednja osoba
koja je videla Alena živog? „Čekaj, videla sam dron kako leti u tom pravcu i učinilo mi
se da sam čula nekog kako zviždi. Možda ga je neko video posle mene?“
„Sigurna sam da ćemo saznati. Oh, kako tužno.“ Eliza je odmahnula glavom, a
onda otpila gutljaj vode iz boce.
Sesili je bacila pogled na nju. Dok se ona lično osećala kako joj se grlo steže i
zamišljala užasne prizore povređenog Alena kako umire pored jezera… Eliza je delovala
hladnije, kao da je već svarila tu vest i nastavila sa životom. Sesili je znala da je smrt
deo stvarnosti planinara, nešto sa čime su se nalazili licem u lice svakog dana. Možda je
jedini način da se nose sa tim taj da sve ostave po strani.
Ali Sesili još nije stigla do tog stupnja. „Ko će obavestiti njegovu porodicu?
Njegovu suprugu?“
„Sigurna sam da će se Kristof i Samit ikstrim pobrinuti za to“, rekla je Eliza.
Sesili je klimnula. Kristof je bio u šoku, pognute glave. Nije mogla da zamisli kroz
šta prolazi. Alen je došao ovamo da oda počast prijatelju koji je nastradao u planinama, a
sada je i sam mrtav. Tragao je za odgovorima, jasno je bilo da nije sav svoj. Otišao je do
jezera iz istog razloga kao i ona – da razbistri misli, da se spremi za putovanje koje je
pred njim. Ali ona se vratila. A on više nikada neće načiniti ni korak.
Neko ju je potapšao po ramenu, na šta se trgla. Nije shvatala koliko je napeta; ruke
su joj se tresle. Dag je stajao iza nje sa smrtno ozbiljnim izrazom lica. „Timski sastanak
unutra. Okupljam nas sve.“
„Hej, ko je umro?“, Grant je izašao iz jedne od soba, prolazeći rukom kroz vlažnu
kosu, sa jednom od Australijanki od sinoć koja je oko sebe čvrsto stezala njegovu jaknu.
„Epais“, rekla je Eliza i probila se pored njega, krenuvši ka gostionici. Sesili je
izvila obrve. Možda je i Eliza stvarno napeta.
„Šta?“ Grant je podigao ruke u vazduh. Zak mu je prišao da mu objasni, ostavivši
Sesili da stoji sama. Želela je da postavi još pitanja, da priđe Kristofu, ali nije htela da se
meša. Mingma ju je nežno dodirnuo po ruci i uveo je u gostionicu. Hodala je, osećajući
se otupelo i bespomoćno.
Na stolu su bili veliki termosi sa zašećerenim crnim čajem. Sesili je sipala sebi
malo, držeći keramičku šoljicu čvrsto između prstiju dok ih umalo nije opekla. To je bilo
jedino što ju je sprečavalo da se trese.
Poslednji put kada je bila na planini, neko je poginuo. A sada je i Alen mrtav. Znala
je da ne razmišlja racionalno, ali osećala se kao zajednički imenitelj. Kao zlo znamenje.
A sad se činilo kao da je ekspedicija gotova i pre nego što je počela.
Dag se trljao po slepoočnici, čekajući ih da se okupe oko stola. „Mingma i ja jutros
smo stupili u kontakt sa baznim kampom.“
„Sjajno!“, rekao je Grant. „Kad krećemo?“
Sesili je zaprepašćeno pogledala svog zemljaka. „Nema šanse da ćemo nastaviti,
valjda? Čovek je poginuo.“
Grant je slegao ramenima. „Pa? Nije u pitanju niko iz naše ekipe. Kladim se da ovo
neće zaustaviti Čarlsa. A i moram da budem na planini da bih se aklimatizovao pre nego
što on stigne.“
„Jesi li ozbiljan?“ Ali, kada je pogledala ostatak ekipe ne bi li dobila podršku od
njih, primetila je da niko ne želi da joj uzvrati pogled. Čak ni Eliza. „Izgleda da niko ne
zna šta je dovelo do ove nesreće. Zar ne bi makar trebalo da sačekamo malo dok neko ne
izvrši istragu?“
„Bio je to nesrećan slučaj, Sesili. Ali, ako nekome nije prijatno da nastavi i želi da
ode, ne bih ga krivio“, rekao je Dag tiho. „Možemo da pozovemo helikopter da vas vrati
u Katmandu. Nikakav problem.“
Niko nije progovarao. Nakon trena ćutanja, blago je odmahnula glavom. Mislila je
da je prava odluka – odluka kojom bi se Alenu odala počast – ta da odu sa planine. Ali
izgleda da je bila jedina koja se tako osećala. Znala je da je u šoku. Možda je to uticalo
na njenu sposobnost donošenja odluka.
„U redu. Idem da vidim da li Samit ikstrimu treba pomoć nakon nesreće. U devet
krećemo ka baznom kampu, kao što smo i planirali. Vidimo se ispred za sat vremena,
budite spremni.“
Sesili i Eliza krenule su ka sobi da se spakuju.
„Misliš li da pravilno postupamo?“, pitala je Sesili i sela na ivicu kreveta.
Eliza je stala usred ubacivanja vreće za spavanje. Prišla je i sela pored Sesili.
„Verujem Dagu i verujem Čarlsu. Poslala sam mu poruku i napisala šta se desilo, a on
mi je odgovorio i rekao da misli da bi trebalo da nastavimo.“
Sesili je razrogačila oči. „To ti je rekao?“
„Uvek je teško kada se desi ovako neka nesreća. Tragedija. Čak i kad nije neko iz
tvoje ekipe, znaš? Ali moramo nastaviti. Alen ne bi želeo da odustaneš od svog sna.“
Sesili je čeprkala po koncu na posteljini. „Nisam baš najsigurnija da mi je ovo san.“
„Ali želiš da se popneš na vrh?“
Sesili je klimnula glavom. „Želim da pokušam. Moram, ako želim da dobijem ovu
priču.“
„Onda mi je drago što ostaješ. Odaćemo počast Alenu na planini. Šta možemo
uraditi ako ostanemo kod kuće?“
Sesili je pomislila kako je Alen hteo da oda počast Pjeru tako što će ostaviti nešto
za uspomenu na vrhu. Možda bi i ona mogla da uradi nešto slično. „Hvala ti, Eliza.“
Proverile su sobu dva puta da vide nisu li negde ispustile rukavicu, ili ostavile neki
kabl. Teško će im biti da se vraćaju nazad ako su nešto zaboravile. Kada je Sesili izašla
sa rancem zabačenim preko ramena, atmosfera u dvorištu ponovo se promenila. Nosači
su tovarili magarce torbama i korpama punim opreme dok su im zvonca oko vrata
zveckala. Zadržala se kod ulaza u trpezariju kako bi posmatrala šta rade.
„Kakvo jutro“, Ben joj je prišao sa drugog kraja dvorišta.
Ispravila se. „Videla sam te sa Kristofom – kako se drži?“, pitala ga je.
Ben je slegnuo ramenima. „Ostaće u Samagaunu da se poštara da Alenovo telo
bude bezbedno vraćeno kući. Ne verujem da ćemo ga videti u baznom kampu. Ludilo,
zar ne? Samo što sam upoznao čoveka pre nekoliko dana i sad je mrtav.“
Sesili je postala napeta. I dalje je osećala nelagodu u Benovom društvu i nije htela
da vidi da je ranjiva. „Užas.“
Ben se nagnuo ka njoj. „Raspitivao sam se malo. Izgleda da je Alen prošetao do
jezera radi dodatne aklimatizacije. Onda mora da se okliznuo tamo gore na stenju –
nesrećan slučaj, tako kažu.“
„Otišao je na plivanje. Rekao je da mu to pomaže da sredi misli za zadatak koji ga
čeka.“
 „I ti si bila na jezeru?“
Klimnula je glavom. „Popričali smo nakratko, ali otišla sam dok je još bio u vodi.“
„Okej. Jesi li videla onda nekog tamo?“
„Nikoga. Videla sam dron, ali ne i ko njime upravlja.“
„Zanimljivo… Koliko sam primetio, ovde ih je samo nekoliko sa drenovima.
Dozvole za to su skupe. Kad si bila tamo gore, da li ti se učinilo da je opasno?“
„Kamenje je bilo nestabilno pod nogom, ali ništa s čim iskusan planinar poput
Alena ne bi mogao da izađe na kraj.“ Sesili se namrštila. „Nešto se mnogo raspituješ.
Znaš li nešto?“
„Zapravo, da. Razgovarao sam sa jednim od meštana sela koji ga je našao? Ben je
spustio glas. „Alenove povrede su bile gadne. Izgleda da je imao prilično ozbiljnu
povredu glave.“
„Stvarno? Bože dragi.“ Zaćutala je, zatim udahnula. „Misle da se udario kada je
pao?“
„Možda… Je li ti ispričao za svog prijatelja Pjera Šaroena?“
„Onog što je nestao na Everestu? Da, jadan čovek. Zvučalo je kao još jedna
tragična nesreća.“
„E pa… ali da ostane među nama?“
Sesili je klimnula. Iako mu nije verovala, želela je da čuje Benovu teoriju.
„Nisam baš najsigurniji u to“, nastavio je. „Meni deluje sumnjivo. Alen je došao
ovde i postavljao vrlo ozbiljna pitanja. Sada je mrtav. To mi ne deluje kao slučajnost.“
U stomaku joj je rasla zabrinutost. Žudela je da izvadi svesku i da pregleda beleške
o razgovoru koji je vodila sa Alenom.
„Stvarno misliš da ovo nije bio nesrećan slučaj?“
„Samo kažem da priča možda i nije tako čista i prosta kao što zvuči.“
„I šta će sada biti?“, pitala je.
„Umešaće se nepalske vlasti. Sprovešće istragu.“
„Dobro je“, rekla je. „Ali, koliko god ovo bilo tragično, nadam se da neće pronaći
neki razlog da slute da je još neko umešan u to.“
Ostatak ekipe ušao je u dvorište, svi spremni da krenu na put do baznog kampa.
Ben se rukovao sa Dagom pre nego što je izvio obrvu ka Sesili i nestao unutra.
Hladan drhtaj spustio joj se niz kičmu. Ben ju je šokirao, a koliko god se nadala da
to nije tačno, u mislima je prebirala po njegovim rečima iznova i iznova. Poslednji put je
podigla pogled ka planini. Čak i najiskusniji planinari umiru na vrhovima poput onog
koji upravo gleda. Onog na koji će se popeti.
Jednom da se oklizne, i to bi mogao biti kraj.
Ili jednom da je neko gurne…
Ta pomisao nepozvana joj je skliznula u um. Progutala je knedlu i požurila da se
pridruži ostalima.
 9

Staza je pratila rukom oslikane metalne znakove koji su pokazivali pravac ka baznom
kampu Manaslua. Poredali su se u red, sa Dagom na pročelju, u pratnji Granta i Elize.
Dag je zabio ruke u džepove i hodao pogurenih ramena. Za njima su išli Zak i Mingma,
a Sesili je bila na začelju.
Dok su se peli putem od sela, počela je da pada lagana magličasta kiša. Hodali su
kroz šumu gustih i bujnih rododendrona, belih breza i himalajskog plavog bora. Bilo je
mnogo zelenije nego što je zamišljala. Ali, kako su se peli sve više, staza pred njima
postajala je sve blatnjavija i klizavija od stotina teških planinarskih čizama koje su je
gazile jedna za drugom na kraju sezone monsuna.
Na većoj nadmorskoj visini drveće se proredilo, a krajolik oko njih proširio se u
veličanstvenu planinsku livadu, duge travnate delove mestimično presečene sitnim
ružičastim i ljubičastim cvećem. Bilo joj je krivo što nije mogla da se divi lepoti prizora.
I dalje je bila smrknuta zbog misli o Alenu.
Zak je pratio koliko su napredovali na visini. „Samo što smo prešli četiri hiljade
metara.“ Zastao je i sačekao da ga Sesili sustigne.
„Još samo nekoliko stotina metara“, rekla je, zastavši da otpije gutljaj vode.
Pokazala je na njegov sat koji je delovao moderno i skupoceno. „Baš ti je fensi sat.“
„To je jedan od mojih tokforvord prototipa. Nadamo se da ćemo ga predstaviti
javnosti sledećeg proleća.“
„Opa, nisam znala da ga proizvodi tvoja kompanija. Sjajno. Da li si uvek radio u
tom sektoru?“
„Da. Završio sam Kaltek, a onda se skrasio u Petalumi u kojoj sam i osnovao
kompaniju, i od tada se nijednom nisam osvrnuo. Misija mi je da donesem prvoklasnu
komunikacionu opremu u najudaljenije kutke sveta. Želimo da opremimo pionire, tipove
koji najviše rizikuju. Da im obezbedimo sigurne satelitske telefone, navigacione sprave,
kamere na koje mogu da se oslone čak i u najgorim vremenskim uslovima, najdubljim
pećinama i najgušćim džunglama.“
„I na najvišim planinama?“
„Tačno tako! Tokforvord je moje čedo. Iskreno, radim sa najpametnijim ljudima na
planeti. Svi sada navijaju za mene.“
Nasmešila se. Zvučao je tako iskreno i uzbuđeno – videla je kako je postao izvršni
direktor koji inspiriše. Njegovi zaposleni više su zvučali kao da su deo njegove
porodice. „Zvuči mi kao ispravan cilj.“
„Meni mnogo znači, i radim naporno na njemu evo ima već petnaest godina. Poveo
sam neke od svojih inženjera do Rejnira 2010, da testiramo neku opremu i da se malo
zbližimo, i iako je to bila jedna od najtežih stvari koje sam ikada uradio, prosto sam se
zaljubio u sve to – u izazov, u prizore, neverovatan osećaj kad stigneš do vrha i teraš
sebe do nemogućih granica. Posle, kad smo se našli u pabu u baznom kampu planine,
vodič mi je pomenuo uspone na Sedam vrhova i od tog trenutka sam se zarazio. Nisam
mogao da se zasitim. Prosto je nastala savršena sinergija sa misijom Tokforvorda:
tehnologija bez granica. Kada sam čuo za Čistih četrnaest i kako se Čarls muči da
pronađe sredstva, znao sam da se moram umešati. Rekao sam da ćemo biti sponzor
poslednjeg dela misije, ali pod uslovom da me povede sa sobom i da isprobamo
određenu opremu. I evo me! Penjem se sa budućom legendom.“
„Tvojoj porodici ne smeta?“
„Čekaj malo, radim to zbog njih. Da im ostavim još nešto u zaveštanje sem
kompanije. Nešto stvarno. Nešto lično. Želim da me Džoš i River, moji sinovi,
pogledaju i budu oduševljeni onim što vide, kapiraš? Da im pokažem da se život ne vrti
oko para. A šta je s tobom? Jesi li oduvek htela da budeš novinarka? Možda nakon što
završiš sa Čarlsom možeš mene da intervjuišeš.“
Slegnula je ramenima. „Više sam upala u tu priču. Kao mala sam htela da budem
doktor. Kao moj brat i mama – porodica lekara.“
„I, šta bi? Nisi baš dorasla?“
Umalo da se nije zagrcnula vodom. Međutim, opazila mu je odsjaj u očima i
opustila je ramena. Nasmešila se. „Tako nekako. Rekla bih sam neko vreme bila malo
pogubljena. Na fakultetu sam studirala engleski, vodila blog o životnom stilu i radila
gomilu poslova u maloprodaji. Ali onda me je dečko – dobro, sada već bivši dečko –
naučio kako da plasiram te blogove na tržište, spojio me je sa urednicima, taj fazon,
kako bih pretvorila svoje članke u plaćen honorarni posao. I on je novinar, bavi se
putopisima i avanturama – piše o Everestu i visokogorstvu.“
„Zezaš me! Sigurno je ljubomoran što si ti dobila priliku za ovo.“
„Da… zbog toga je i bivši.“
„Nema potrebe da mi objašnjavaš. Kapiram. Nego, kako si se spremala za ovo?“
Nasmejala se. „Pela sam se uz mnogo stepenica.“
„Meni pričaš. Proveo sam mesec dana vežbajući u hipoksičnoj komori kako bih se
lakše aklimatizovao. I spavao sam u njoj. To ti je si mulacija nivoa kiseonika do pet i po
hiljada metara.“
„Baš napredna tehnologija!“ I košta dozlaboga, pomislila je. „Je li ti pomoglo?“
„Nego šta! Te komore i visinski šatori su promenili planinarsku industriju. Ja sam u
svakoj fazi pokušao da napravim revoluciju procesa pripreme, kako bi bila što
efikasnija. Šteta što nisi doktor – mogla bi da proveriš kakav mi je kiseonik.“
Dugo nije razmišljala o pozivu doktora. U srednjoj školi je položila sve ispite za
karijeru u medicini, kao i njen brat Aleksander pre nje. Aleks je bio preambiciozan,
osoba koja trči maraton za maratonom takmičio se čak i u Ajronmenu na Majorki (a
provedete li više od petnaest minuta u njegovom društvu, to će vam i reći). Bio joj je i
idol – sve dok nije shvatila da mora pronaći sopstveni put u životu, a ne samo da ide
njegovim koracima. Mrzela je kad je videla razočaranje na njegovom, kao i na licu
njihovih roditelja, kada im je rekla da će umesto medicine studirati engleski. Aleks je
hteo da je razume, ali nije mogao. On je oduvek znao šta mu je cilj u životu; ona se
osećala kao da se zaglavila. Zarobljena između dva puta – da zadovolji porodicu i da juri
sopstvenu sve veću strast za pisanjem priča. Žudela je da vidi još sveta, ali ipak se
plašila da to radi sama.
Onda je naišao Džejms. Bila je zapanjena njegovim profilom na Undent. Pravi
avanturista – ne samo da skija, nego skija van staza, ne samo da vozi bicikl, nego vozi
mauntinbajk po dalekim Karpatima. Licenciran planinarski vodič i vešt penjač sa darom
za pisanje, zbog čega je bio tražen novinar za sportove u prirodi. Dodajte na spisak i
jaku vilicu i tople oči boje meda – Sesili nije mogla da veruje koliko je imala sreće.
Njen profil delovao je neverovatno dosadno u poređenju sa njegovim – ona je na
fotografijama pijuckala koktele u Brajtonu, ispred murala u Šordiču, na podijumu za
ples na Rejčelinom venčanju. Rekao je da ju je odabrao jer ga je privukao njen osmeh – i
dosetljivost i toplina koji su zračili čak i iz malenog pasusa koji je napisala o sebi na toj
aplikaciji. Iako neki muškarci lažu koliki su avanturisti kako bi privukli žene, Džejms
nije bio lažnjak. Još od prvog klimavog sastanka, kada su veslali na daskama na Temzi,
terao ju je da dobrano izađe iz svoje zone komfora. On je bio taj koji ju je podstakao da
gleda dalje od pisanja o luksuznim destinacijama, polju koje je prepuno konkurencije, i
da mu se pridruži u pisanju o avanturama na mestima koja su više bogu iza nogu. Ali
nikada nije zamišljao da će taj njegov podstrek dovesti do toga da mu ukrade najbolju
priču. Inače možda ne bi toliko insistirao.
Neko vreme su živeli u svom srećnom mehuru, punom avantura i spontanosti, što
joj je nedostajalo toliko da ju je bolelo, iako je sada uviđala da to nije bilo stvarno. On je
imao neku predstavu nje, kao osobe koju je želeo da ona bude. Kada je stvarnost doprla
do njega, osetila je kako se hladi.
Kilimandžaro je verovatno bio početak kraja. On se bio vratio sa Akonkagve i
predložio najviši vrh Afrike kao savršen izazov koji bi mogli da odrade zajedno. Ona je
bila puna strepnje, ali nije želela da ga razočara.
I tako su odlučili da odu na Kilimandžaro.
Nije se spremala nešto naročito mnogo, iako se pre toga nikada nije bavila
planinarenjem – nije čak htela ni da se penje stepenicama do trećeg sprata gde joj je bio
stan. Ali to je uspon koji svake godine završe hiljade turista; mislila je da neće morati
naročito da se priprema.
Stvarnost je bila daleko surovija. Dahtala je i brektala na putu do svakog kampa,
mučili su je visina i hladnoća. Iako joj je oprema bila kod nosača, stala je na zaravni
nedaleko od vrha Stela, a da nije bila u stanju da načini nijedan korak više ka vrhu.
Džejms je ostao sa njom i držao joj kosu dok je povraćala izdašnu hranu koju im je
agencija spremila. Pole pole, polako, polako, govorili su joj vodiči na svahiliju. Ali nije
bilo šanse da nastavi – pa tako ni Džejms nije nastavio. Osećala se istovremeno i
zahvalnost i krivicu.
On je okrivio visinu za sve, ali ona nije bila tako sigurna. Osećala je da je posredi
neki dublji razlog. Nekakva mana u njenom samom biću, manjak otpornosti koji joj je
upisan u genetskom kodu.
A onda se dogodio pohod na Tri nacionalna vrha. Dok su se vozili u kolima kući
nakon Snoudona, osećala se kao potpuni promašaj od osobe. Osetila je katarzu dok je
pisala blog, ali Džejms nije razumeo zašto je htela da ga objavi. On ju je već proglasio
junakinjom. Zašto bi ona sebe htela da označi kao neuspešnu?
Junakinja i promašaj. Hrabra i kukavica. Avanturista i kućna biljka. Pitala se da li je
ta dualnost oduvek deo nje, nešto urezano u nju od rođenja. I Kineskinja i belkinja,
nikada nije pronašla svoje mesto ni u jednom od ta dva sveta. Mešovite rase? Pre će biti
da je pomešana s nekim.
„Bože, je li to ono jezero… znaš, gde se to desilo?“, pitao je Zak.
Pošto su bili daleko iznad šume, ispod sebe su videli tirkizno jezero Birendra Tal
koje je svetlucalo poput spokojnog raja. Ali na obali njegove mirne površine dogodila se
tragedija.
„Jadni Alen“, rekla je.
Zak je podesio svoj kačket sa logom Tokforvorda. „Nerealno. Oklizneš se i više te
nema.“ Pucnuo je prstima.
Pomislila je ponovo na Benovu teoriju. „Možda se nije okliznuo.“
Zak se namrštio. „Kako to misliš?“
Progutala je knedlu. „Jedan od planinara iz Samit ikstrima, Ben – znamo se iz
Engleske, još jedan novinar – rekao mi je da mu je jedan od meštana kazao da je Alen
pronađen sa sumnjivom ranom na glavi. Izgleda da vlasti istražuju slučaj.“
„Pljačka?“
Sesili je trepnula. Taj motiv nije joj ni pao na pamet. „Pojma nemam.“
„Nikad se ne zna sa ovim silnim turistima i ljudima na pešačkim turama. Bože,
biću srećan kad stignemo do baznog kampa. Samo nam još fali da osećamo kako
moramo da se čuvamo od oportunističkih lopova. Sa ovom tokforvord opremom koju
sam poneo, silnim Grantovim kamerama i Elizinom tehnologijom, bukvalno imamo
metu na leđima.“
„Gluposti“, rekao je Dag namršteno. Čekao ih je da ga sustignu. Sesili nije shvatila
da ih je čuo. „Bila je to užasna nesreća, to je sve. Ovde nema lopova. Bolje bi vam bilo
da pružite korak. Zaostajete.“
Progutala je knedlu.
„Možda taj tvoj prijatelj novinar pokušava da te navede na pogrešan trag“, rekao je
Zak i podigao obrvu pre nego što će krenuti za Dagom.
Sesili je zastala i otpila još jedan gutljaj da se hidrira. Nije mogla da otrgne pogled
sa jezera, njegove blage i svetlucave vode, i stena oko njega za koje se ispostavilo da su
smrtonosne.
Snoudon joj je i previše jasno pokazao kako situacija na planini može da se
promeni. Dok su se peli, mogla se samo nadati da sada ostavljaju tragediju za sobom.
 10

Napravili su pauzu u improvizovanoj „gostionici“ – skloništu naslonjenom na ivicu

stene – gde su neki meštani ložili vatru pod zarđalim limenim krovom i kuvali ogromne
šerpe s vodom za čaj i momo knedlama. Momo je ovde punjen krompirom i potapan u
previše ljut sos, za koji je Sesili saznala da je karakterističan za regiju Gorka. Pohlepno
je trpala komadiće u usta. Bili su prava planinska grickalica.
„Lednik se nekada protezao još mnogo niže“, rekao je Dag. „Pre nekoliko godina,
dosezao je pravo do ove doline.“
„Klimatske promene“, prodahtao je Zak.
Bila je iznenađena kako se Zak drži – odnosno slabo drži – na putovanju do sada.
Proteklih pola sata usisavao je vazduh u sebe i obilato se znojio, i delovao je umorno
koliko se i Sesili osećala. Hipoksijski šator možda i nije delovao koliko se nadao.
Osećala je kako ih Dag sve procenjuje pogledom. „Sad smo otprilike na pola puta“,
rekao je. „Nema žurbe.“
Bilo joj je drago što je mogla malo da se odmori. Pomislila je na svoje pripreme,
pređene kilometre na brdu Hil – najstrmijem mestu koje je mogla da nađe u okolini
Londona. Gore-dole, gore-dole. Sada je cenila svaki taj korak.
Eliza je stajala po strani i fotografisala. Zak se sručio na panj pored nje. Nakon što
je pojeo nekoliko momo knedli, petljao je po džepu i pronašao malu sjajnu crnu spravicu
veličine kreditne kartice. Kada ju je okrenuo, Sesili je ugledala veliko okruglo sočivo.
„Je li to kamera?“ pitala je. „Nikada nisam videla tako kompaktnu.“
„Strava, zar ne! Jedna od novih satelitskih kamera Tokforvorda. Ovo je prototip koji
sam hteo da testiram na većoj visini. Kamera koristi satelitsku vezu kako bi otpremila
fotografije pravo u klaud. Tako moj tim – i moja porodica – mogu da dozive ovo
putovanje sa mnom.“
„Živ prenos vrha na osam hiljada metara? U poređenju s tim, pisanje bloga deluje
baš staromodno.“
„To je otprilike i zamisao! Još je probni period, ali kvalitet je neverovatan i mogla
bi da unese revoluciju u avanturističke fotografije ako radi, naročito u velikim zabitima.
Ali naš glavni cilj je da pomognemo izolovanim zajednicama ako ih zadesi neka
katastrofa pa im bude potrebna pomoć. Uostalom, to je i deo moje misije bez granica.
Hteo sam da dam Čarlsu jednu, ali rekao je da neće da se penje sa prototipom.“
„Nemoj da mu daješ kameru; moj posao je da ga snimam“, umešao se Grant koji
im je prišao.
Začkiljila je ka njemu. „A šta ćeš kad nije na glavnoj ruti?“, pitala ga je. „Kako ćeš
ga snimiti ako se penje alpskim stilom?“
„Za to služi ovo luče.“ Potapšao je torbicu sa strane. „Dron za velike visine. Na
Čou je leteo na visinama od preko sedam hiljada metara, a ovde se nadam da će leteti još
više.“
„Imaš li dron?“ Sesili je razrogačila oči.
 „Naravno da imam.“ Grant samo što nije prevrnuo očima na njeno pitanje. Htela je
da ga pita da li je upravljao njime iznad jezera, ali već je kretao stazom jer im je Dag
pokazao da nastavljaju.
„Izgleda da krećemo“, rekao je Zak. „Idemo jako!“
Prikačio je kameru za rajsferšlus jakne i odgurnuo se šakama o butine kako bi
ustao.
Iznad kuhinjice za momo za sobom su ostavili livadu i mršavo drveće, našavši se u
stenovito, podnožju same planine. Napravili su prve korake po pustoj ledničkoj moreni.
S vremena na vreme morali su da se sklanjaju kako bi propustili malu kolonu magaraca
od kojih je svaki nosio dve ogromne vreće preko leđa.
Nakon nekoliko sati šetnja i nije više nudila toliko novog. Stalno je govorila sebi da
je kamp sigurno odmah iza sledećeg grebena. Ali nikako ga nije bilo. Na toj visini bilo je
manje vizuelnih zanimljivosti koje bi joj odvratile pažnju – okružila ih je gusta magla i
sakrila im pogled, a pod nogama su imali samo stenje, blato i led.
Zato joj je prizor prvog jarkožutog šatora bio poput svetionika. Olakšanje. Uskoro
je iz sumraka izronilo još šatora, malih dragulja u izmaglici, i Sesili je pomislila da od
tog plastičnog grada u neonskim bojama nema savršenijeg mesta na ovom svetu. To
znači da je bazni kamp sigurno u blizini. Za četiri i po sata popeli su se skoro do pet
hiljada metara, što je više od svih planina Alpa, a ni pored toga nisu završili za taj dan.
Dag je pokazao ka uskoj stazici. „Mi smo još malo dalje odavde.“
Sesili je dahtala, položivši dlanove na kolena. Stvarno je mislila da su stigli. Osetila
je Mingminu ruku na leđima. „Gledaj to na ovaj način – znači da ćeš manje hodati da
stigneš do prvog kampa kada krenemo od baznog“, rekao je.
„Pretpostavljam“, rekla je Sesili. Naterala se na osmeh, iako je osećala da će joj
stopala otpasti.
Bazni kamp bio je ogroman. Redovi šatora, podeljeni po timovima, prostirali su se
po stenovitom ledniku u valjušcima koji su odgovarali terenu. Većina ih je bila mala,
namenjena samo za jednu osobu. Ali u svakoj grupici su se nalazili i veći šatori – za
kuvanje, ručavanje, komunikacionu i ostalu opremu. Neki od većih timova imali su
luksuzni dnevni boravak unutar plastičnih kupola – nalik na iglo – i lične nosače koji su
nosili fotelje i stolove za neverovatno bogate klijente. Efekat Everesta, sa klijentima koji
zahtevaju sve luksuzniji smeštaj. Samit ikstrim bila je najveća agencija, a činilo se i
najmodernija.
Kod svake grupice šatora bila je zastavica sa imenom ekspedicije, sponzora i
država iz kojih potiču planinari. Toliko ljudi sa svih strana sveta okupilo se na ovom
mestu zarad ove avanture. Gradić u srcu Himalaja.
Došlo joj je da poleti kada su stigli u bazni kamp Manersa. Zastava na kojoj je
stajalo MM obeležavala je ulaz, zajedno sa barjakom sa Čarlsovom misijom Čistih
četrnaest.
Uspela je.
 11

Desetina nasmejanih lica okupila se da ih dočeka, kao red za prijem na venčanju.

Rukovala se sa svim članovima ekipe njihovog baznog kampa i sa svim šerpasima.
„Dobro došli kući“, rekao je poslednji šerpa. Imao je zapanjujuće privlačno lice,
oštru vilicu, preplanulu kožu i ozbiljne tamnosmeđe oči. Stavio joj je venac od
jarkonarandžastih nevena oko vrata. Bio je iste visine kao ona, ali sav od mišića. „Ja sam
Galden. Čestitam ti na dolasku u bazni kamp.“
„Ja sam Sesili. Ne mogu da verujem da sam ovde.“ Sustigli su je svi bolovi od
proteklih nekoliko sati i trgla se dok je pomerala ranac.
Galdenu su se razrogačile oči. „Daj meni to!“ Uzeo joj je kaiševe ranca, a ona se
zateturala, slobodna od tereta.
„Hvala ti“, rekla mu je sa zahvalnim osmehom. Galden je sa lakoćom prebacio
ranac preko ramena i krenuo da joj pokazuje.
„Pođi sa mnom, pokazaću ti put do šatora, pa možeš da se opustiš. Ovde je
trpezarija“, rekao je, pokazavši ka najvećem šatoru na obodu kampa. „Ono što vidiš iza
je kuhinja, a ona dva mala su toaleti.“
Sesili je napravila grimasu, postavši svesna da je došla na planinu.
Galden joj je onda pokazao gde je Elizin šator, budući da je najbliži trpezariji, a
onda Grantov i Zakov, koji su bili jedan pored drugog nekoliko koraka iza. Njen je bio
najudaljeniji, jarkožuti prilepak koji se držao za stenovito tlo. Iza njega, gomila stenja
skrivala je oštar pad u dolinu pod njima. Bar je neće noću buditi ljudi koji dolaze i
odlaze.
„Evo ga“, rekao je Galden. Torbe su joj već bile poslagane ispred. „Ostavljam te da
se smestiš.“
Kleknula je i otvorila rajsferšlus šatora. Uzdahnula je od sreće – unutra je već bio
ubačen dušek i jastuk. Upuzala je unutra i izvrnula se na mekanu penu. Bilo joj je teško
da poveruje da je tu. U podnožju osme najviše planine na svetu.
Zatvorila je oči i sustigle ju je sve što je postigla tog dana. Svi drugi delovali su
tako samopouzdano i snažno, nije ih potresla Alenova smrt. Htela je da se opusti, ali nije
mogla da se otrese osećaja da nešto nije u redu. Dag je odmah odbacio ideju da je
Alenova smrt sumnjiva, ali nije joj bilo lako da po strani ostavi svoju zabrinutost – svoj
strah.
Rad. Rad će joj pomoći. Prvo se uspravila i uvukla torbe unutra. Otvorila je prvu i
počela da se raspakuje. U tom pogledu nije bila naročito pažljiva – prioritet joj je bio da
izvadi laganiju vreću za spavanje, čist veš i čarape. Za nekoliko minuta šator je bio pun
njenih stvari – njen dugačak spisak je oživeo.
Začulo se šuštanje plastične tkanine i šator se otvorio. Otpuzala je unazad, sudarivši
se sa krilom šatora, dok joj je srce divljački kucalo. Ali pojavilo se samo Galdenovo
nasmejano lice. „Doneo sam ti piće, didi. Moraš da se hidriraš.“
Nasmejala se kako bi prikrila posramljenost zbog svoje prestravljene reakcije. Nije
shvatala koliko je tačno napeta. Bilo joj je drago što je Galden previše pazio da mu se ne
prospe čaj iz šolje, tako da nije primetio.
„Didi? Ali zovem se Sesili“, rekla je kada je bila sigurna da joj glas neće zadrhtati.
„Didi na mom jeziku znači starija sestra. Sada si na planini. Porodica smo.“
Uzela je šolju iz njegovih ruku, ali prsti su joj i dalje drhtali.
Sada se Galden namrštio. „Jesi li dobro?“
Odmahnula je glavom. „Čovek kog sam upoznala u Samagaunu poginuo je juče.
Jutros smo saznali.“ Reči su navirale iz nje pre nego što je stigla da ih zaustavi, ali, kada
je podigla pogled, Galden je klimao glavom stisnutih usana. Nije izgledalo da misli da
preteruje ili da je paranoična.
„Da, čuo sam to. Bio je sa Samit ikstrimom, zar ne?“
„Mislim da me je to malo potreslo.“
„Razumem te. Ali sada si ovde, sa nama. Bezbedna si.“
Sesili se steglo grlo. „Moguće je da sam poslednja osoba koja ga je videla živog.“
Galden se još više namrštio. Bacio je pogled na eksploziju njenih stvari, ali ništa
nije rekao. Umesto toga je uzeo njenu katu – narandžasti venac koji je dobila na početku
putovanja. „Daj da okačimo ovo ovde. Amajlija, da čuva od zla“, rekao je i ušuškao je
kod krova šatora, tako da je visila na ulazu. „Molim te, popij taj čaj. Sad možeš da se
odmoriš i opustiš. U šest ćemo večerati. Do tada ćeš biti okej?“
„Da, hvala ti, Galdene. Mnogo si mi pomogao.“ Smogla je snage za osmeh, i
izgleda da mu je to bilo dovoljno, jer ju je zatim ostavio. Nervoza joj je i dalje kuvala u
stomaku.
I trebalo bi da se odmori. Ali imala je još zadataka koje treba da odradi. Da napuni
telefon, baterija joj se istrošila na dugom putovanju do ovamo. Da popriča sa Grantom,
da vidi da li je on upravljao dronom koji je videla kod jezera. Htela je da pronađe Bena
da vidi da li je čuo još nešto od vlasti.
A tu je bio i blog, zbog kog je i došla ovamo. Nije smela dopustiti da je jedna tužna
smrt, koja je najverovatnije nesrećan slučaj, odvrati od cilja.
Morala je pronaći način da pređe preko toga. Da pusti vlasti da se bave time.
Galden je u pravu; ovde je bezbedna.
Um joj je bio spreman. Morala je još samo da u to ubedi svoje telo.

ODLOMAK IZ BLOGA SESILI VONG

„MANASLU: POSLEDNJA PLANINA“

5. septembar
Manaslu, bazni kamp
4.800 m

Na sanskritu, Manaslu znači „planina duha“. Ovo spokojno ime prikriva mnoge
opasnosti koje su pred nama. Nažalost, u Samagaunu smo već doživeli jednu
tragediju. Alen Flober, član Samit ikstrim tima, doživeo je fatalnu nesreću na
 stenama u blizini jednog ledničkog jezera. Ovim putem želela bih da izrazim
saučešće njegovoj porodici i prijateljima u Šamoniju.
Međutim, mi nastavljamo sa ekspedicijom i jutros smo krenuli do baznog
kampa. Istočni vrh u obliku peraja ajkule skriva pravi vrh planine, a naš kamp
ima savršen pogled na lednik. Pišem ovo iz šatorčića, a da mi je neko pre
godinu dana rekao da ću provesti mesec dana na ledniku u jednom od
najzabačenijih delova sveta, nikada mu ne bih poverovala. A ipak, eto me ovde.
Najviše me zapravo zapanjuje koliko je ljudi ovde. Izgleda da je ove sezone
izdato preko dvesta dozvola za Manaslu, što znači da će stvarno biti gužve.
Zbog svega toga se pitam – zašto?
Mnogo je lakše razumeti zašto se ljudi penju na Mont Everest. To je najviša
planina na svetu – što je samo po sebi razlog, jer odmah slede priznanja,
odmah kreću čestitke. Ali čemu uspon na Manaslu, ili na neki od drugih manje
poznatih vrhova od osam hiljada metara? Da li je to čisto radi iskustva za
veličanstveni Everest?
Štaviše, iako Manaslu nije poznat kao Everest, niti na zlom glasu kao K2,
prilično je opasan. Zapravo, u pogledu smrtnih slučajeva, to je četvrti najopasniji
vrh od osam hiljada metara. Manaslu je poznat po lavinama. Nestabilnost rute,
relativna „toplota“ planine, količina sunca na njenom obronku i obilne padavine u
sezoni monsuna, sve to znači da je nemoguće pronaći istinski „bezbedno“
mesto za kampovanje, za razliku od Everesta, recimo, gde je zapadni deo
uglavnom zaštićen od lavina zbog same širine i dubine doline.
Manaslu od planinara zahteva da budu brzi, da preduzmu sve mere
bezbednosti i da se mole. Donedavno je ova planina bila poznata kao „Planina-
ubica“. Deluje… kao da donosi nesreću.
Ali sada, kad sam ovde, zagledana u prelepi istočni vrh, u njoj pronalazim i
nešto primamljivo. Zaista je zadivljujuća kada je gledaš. A u savršenim
uslovima, trebalo bi da bude zahtevna planina, ali da se na nju mogu popeti čak
i početnici u planinarenju poput mene.
Kao što nam je Dag objasnio u Samagaunu, naša ekspedicija prati
severoistočni greben. Tim vrhunskih šerpasa odrediće smer tako što će fiksirati
hiljade metara užadi za planinu. Kada se budemo aklimatizovali u baznom
kampu, krenućemo uzbrdo, prateći stazu koju su nam oni namenili. Put do
prvog kampa trebalo bi da bude prilično jednostavan, sa prelascima preko
stenovitih padina i širokog lednika.
Najteže će biti putovanje od prvog do drugog kampa, kada se budemo suočili
sa ledopadom2. To je i najopasniji deo planine, tu je tok najbrži – bukvalno
vodopad od leda. Tu ćemo najverovatnije da naiđemo na najšire pukotine koje
ćemo prelaziti preko niza merdevina koje su za nas tu stavili postavljači.
Susrešćemo se tu i sa najtežim delom ekspedicije – ogromnim zidom za koji
važi da zahteva više tehničkog penjanja od bilo kakve prepreke na ledopadu
Kumbu na Everestu. Toliko je strmo da ćemo morati da upotrebimo veštine
penjanja po ledu, i da se krećemo brzo. Brzina je od ključne važnosti, jer niko ne
želi da se zadržava ispod blokova leda koji vise nad vama – to su stubovi leda
koji mogu da se odlome i razbiju se na našoj ruti.
Nakon drugog kampa, uspon je ponovo jednostavniji – iako stalno moramo

2 Strmi skok na izbočenim delovima lednika koji ima relativno brz tok i površinu punu pukotina, a nastaje
delimično pod uticajem gravitacije. (Prim. prev.)
 biti na oprezu od padanja otpada, naročito od drugih planinara – ili okliznuća
koja vrlo lako mogu da pokrenu lavinu.
Treći kamp važi za najopasniji. Ogromni blokovi leda uznose se nad
šatorima. Ali teren se lakše prelazi do četvrtog kampa: dugačko i sporo
putovanje uz ravnomernu padinu.
Iznad četvrtog kampa nalazi se naš cilj – vrh. Oko pravog vrha Manaslua
kruže kontroverze. Nekih godina – u zavisnosti od vremenskih uslova i snega –
teško je pristupiti najvišem vrhu, jer mora da se ide preko opasnog grebena
prepunog snega na obodima. Ako je greben prekriven nestabilnim snegom, tim
postavljača stavlja tradicionalnu molitvenu zastavicu na „predvrh“ planine –
nekoliko metara ispod samog vrha. Te godine se u Himalajskoj bazi podataka
beleže fusnotom i to znači da planinari te sezone nisu zapravo stigli do najviše
tačke. Svi se nadamo da će ove godine sneg biti kako treba. Što se Čarlsa tiče,
budući da se on penje alpskim stilom – i nema potrebe za postavljenim
konopcima – on bi trebalo da se popne do vrha bez obzira na uslove.
Imamo mesec dana da završimo ekspediciju pre nego što zavlada zima i
vremenski uslovi postanu previše promenljivi da bismo nastavili. To bi trebalo da
nam ostavi napretek vremena za aklimatizaciju, nekoliko rotacija, bezbedan
uspon na vrh i povratak, Preostaje nam samo da se molimo za odgovarajuće
vremenske uslove za uspon – kao i planinskim bogovima za bezbedan put.
U međuvremenu, ja ću ponovo proveriti da li mi se karabineri kace kako valja
i da li su mi dereze dovoljno oštre. Molitve mi možda neće biti uslišene, ali
postaraću se da budem spremna u slučaju da budu.

12

Izašla je iz šatora i osetila se dezorijentisano nakon što je zaspala za laptopom.

„Didi, ovamo.“ Galden joj je mahnuo da priđe kuhinjskom šatoru odakle je čula
lupanje lonaca i osetila miris sočiva koje se kuva u začinu. Stomak joj je zakrčao. Otkad
je stigla u Nepal, jela je dosta dal bata, ali nekako nikako da joj dojadi.
Ušla je u šator za Galdenom. Unutra su bili svi šerpasi i neki nosači koji su im
pomogli sa prenošenjem torbi. Svi su navalili na tanjire prepune hrane.
Osetila se kao da joj je neko dao dozvolu da uđe u unutrašnje svetilište. Tako se
planinari osete posebno – ne tako što im daš sopstveni šator sa njihovim „luksuzima“,
nego im dozvoliš i da se osete kao deo porodice šerpasa.
„Uzmi, probaj ovo.“ Galden je ubacio metalnu kašiku u najbliži lonac, a onda je
dodao Sesili.
Još i pre nego što ju je okusila, snažne arome ljutih papričica i sirćeta omamile su
joj čula. „Bože, kako je ljuto!“, uzviknula je.
„Previše?“ Galdenu se čelo nabralo od brige.
„Ne, baš je ukusno“ rekla je. Usta su joj bridela od začina.
 „Drago mi je što ti se sviđa, didi. To je naša tradicionalna planinarska hrana.“
„E pa odlična mi je.“
„Ovo je Dava, naš kuvar.“ Galden je pokazao ka čoveku koji se okrenuo ka njoj i
naklonio se, s jednom rukom na grudima.
Ona mu se isto naklonila glavom. „Drago mi je. Jedva čekam da probam još vaših
jela“, dodala je.
„A ovo su naša braća šerpasi – Tenzing i Pemba – njih si već upoznala.“ Sesili im
se obojici nasmešila, srećna zbog prilike da ih bolje upozna. Kada je stigla do kampa,
bila je previše ustreptala i nervozna da bi zaista upamtila sva lica i imena.
Tenzing je izgledao kao da je najstariji. Odisao je spokojem – verovatno zbog
ogromnog iskustva stečenog na planinama. Za razliku od njega, Pemba i Galden su po
godištu delovali bliže Elizi. Setila se kako je Eliza rekla da joj je Pemba jedna od
omiljenih osoba, a videla je i zašto – imao je nestašan osmeh i zarazan smeh dok se šalio
sa kuhinjskim osobljem na njihovom jeziku. Galden je u poređenju sa njim bio prilično
ozbiljan.
„Didi, vreme ti je da kreneš do sledećeg šatora. Uskoro ćete večerati.“
„Hvala ti, Galdene.“
U šatoru za ručavanje, odabrala je da sedne pored Elize, a preko puta Granta.
Pomislila je da je to trenutak da ga upita za dron, ali Dag je ušetao u plastični šator.
Prebrojao ih je i oštro klimnuo glavom. „Dobro. Hajde da jedemo.“
Kao da je čekao na njegov znak, Dava je ušao noseći ogroman lonac vodenaste
supe od povrća. Svima je sipao ogromnu kutlaču, a Sesili je ispila čitavu činiju.
Sledeće jelo bilo je pica od domaćeg testa sa gomilom pržene piletine i povrća.
Uzevši u obzir da je mislila da će živeti na dal batu, ovo joj je bilo iznenađenje.
„Ovo je bolje od hrane na Širokom vrhu“, rekla je Eliza i uzela još jedno parče
piće.
„Kako ti je bilo tamo?“, pitala je Sesili. Čitala je Elizine beleške na Instagramu o
ekspediciji, ali nije isto kad čuješ uživo. „To ti je bio drugi pokušaj, zar ne?“
„Da. Kad sam prvi put otišla, to je ujedno bio i prvi put da sam bila bez kiseonika u
zoni smrti.“ Izbacila je vazduh iz sebe. „Ništa nije moglo da me pripremi na to koliko će
biti teško. Kad sam stigla do osam hiljada, bilo je u fazonu BUM!“ Lupila je dlanom o
sto. „Kao da sam u zid udarila. Vrtelo mi se u glavi – Pembi sam čak rekla da mislim da
vidim kako nam prilaze vanzemaljci! Ispostavilo se da je to prosto bio drugi tim…
Nikada u svojoj alpinističkoj karijeri nisam tako nešto doživela. Da vidim nešto čega
nema. Nula energije. Nisam mogla da pomerim noge. Pemba je video koliko se mučim i
vratili smo se. Nisam htela. Bila je to najteža odluka u mom životu i zato sam bila tako
srećna kad sam se ovog leta vratila i uspela. Ovog puta nisam žurila. Ali stigla sam do
vrha.“ Bilo je teško zamisliti ovog malog zvrka na dalekom vrhu Karakoruma, ali Eliza
je imala fotografije i snimke kao dokaz.
„Što onda ne koristiš kiseonik?“ pitao ju je Zak. „Tako si mogla da precrtaš sa
spiska još jednu planinu umesto da moraš dvaput na istu.“
„Kod mene nije stvar u spisku. Nego u tome da vidim šta sam u stanju. Važno mi je
da se penjem bez kiseonika. Ako me to zaustavi, probaću neki drugi put.“ Zamahnula je
glavom i sklonila dugu kosu sa ramena. „I za Široki vrh kažu da je poput Manaslua i Čo
Ojua jedna od lakših planina. Ali recite to Dordžeu koji je poginuo kada je snežni most
propao pod njim…“ Eliza je zaćutala.
Sesili se naježila koža na vratu. Ali ipak je počinjala da shvata. Da ovi alpinisti nisu
u stanju da prebrode tuđu smrt, ne bi dugo izdržali na planini.
„Čo i jeste laka planina“, progunđao je Grant, nesvestan koliko je Sesili nelagodno.
„Samo ne kad neki debil odluči da nastavi umesto da se vrati kada mu kažu.“ Odvrnuo
je čep flaše koka-kole i otpio gutljaj.
„Šta se desilo?“, pitao je Zak.
„Bio sam u drugom kampu i pravio opake snimke dronom za jednog mog klijenta
kada sam čuo vest na radiju. Ispred nas je bio jedan ogroman tim Indijaca, možda
ukupno dvadesetak tipova. Većina ih je stigla do vrha, ali jedan tip se nije vratio u kamp.
Srećom po nas, Čarls je bio gore visoko na planini. Svi smo morali da se okupimo oko
jednog radija dok je on izveštavao o potrazi. Kada sam shvatio da je preko grebena na
kom smo se mi nalazimo, uzeo sam dron da vidim mogu li da ih uočim.“
„Opa, je l’ ti se posrećilo?“, pitala je Eliza.
Grant joj je prenaglašeno namignuo. „Moraćeš da sačekaš film o tome i saznaš,
dušo.“
Napravila je grimasu.
„Šta se desilo tom planinaru?“ pitala je Sesili.
„Čarls ga je našao u nekoj pukotini. Morao je da se spusti pruskima 3 dole i izvuče
ga. Jebeno. Veruj mi – nikog sem Čarlsa ne bi htela za taj posao.“
Sesili je uzela sveščicu ukoričenu spiralom iz džepa jakne i zabeležila reč „prusik“,
zaokruživši je, kako bi je kasnije potražila – nije bila voljna da sada pokaže još više
neznanja.
Grant je nastavio: „U svakom slučaju, tipu ne bi bilo spasa da nije bilo Čarlsa.
Kada su izašli iz pukotine, šerpasi našeg tima otišli su da pomognu da se tip vrati u bazni
kamp – što je označilo kraj mog pokušaja da stignem do vrha. Ispostavilo se da mu je
rečeno da se vrati satima pre toga, ali nije se obazirao. Neki ljudi ne poznaju sopstvena
ograničenja.“
„Baš bedak“, rekao je Zak.
„Meni pričaš.“ Grant se namrštio. „Ali, brate, kad je Čarls ušao u naš kamp,
probivši se kroz maglu sa tim Indijcem u naručju, kao da je stigao neki superheroj.
Nekakav planinski osvetnik iz Marvela. Makar sam dobio priliku da ga snimim u
akciji.“ Iz jakne je izvadio debeli hard-disk, umotan u grubu narandžastu plastiku, i
zaštitnički ga potapšao prstima. „Ovaj ovde snimak ga je ubedio da sam pravi čovek za
snimanje poslednje faze njegove misije.“
„Nemaš rezervnu kopiju negde na klaudu?“, pitao je Zak.
„Jesi li video kolika je brzina otpremanja u Katmanduu? Trebalo bi mi sto godina.
3 Prusik – tanje uže debljine 4-8 mm koje se često koristi u planinarenju i alpinizmu (za lično osiguranje, za
pravljenje sidrišta, za osiguranje cepina oko ruke ili pojasa, za pravljenje nosila). (Prim. prev.)
Ne. Uostalom, ove stvari mogu da prežive i bombu. Kao dete mi je. Nikada ga ne
ispuštam iz vida.“
„Nego, Grante, kad smo već kod drona…“ zaustila je Sesili da pita, ali Dag je ušao
sa ogromnom tortom prepunom šlaga na kojoj je pisalo „dobro došli na planinu“. Kako
li je uspeo ovde da im spremi tortu, pojma nije imala.
Kad je svako od njih navalio na svoje parče, Dag se naslonio napred ka njima i
ukrstio prste.
Svi pogledi usmerili su se ka njemu. Dag je bio uspravniji u baznom kampu nego
što je to bio u Katmanduu, pa čak i u Samagaunu, pogrbljenost u ramenima se povukla.
„Ekipo. Dobro došli u svoj nov dom. Budući da ćemo ovde biti sledećih mesec dana, svi
moramo dati sve od sebe da ga držimo urednim i uglednim. Elektronske sprave možete
da punite uveče, dok radi generator. Svake večeri u osamnaest časova ovde ćemo
večerati, a u to spada i kratak sastanak za sledeći dan, zato nemojte kasniti.
„Sutra ćemo odmarati jer je ovde kiseonik redi za polovinu od onoga na šta ste
navikli. Telu treba vremena da se prilagodi.“ Bacio je napravicu na sto. „Ovo je pulsni
oksimetar. Zakačite ga na kažiprst i pričekajte nekoliko sekundi. Očitajte rezultate u isto
vreme svake večeri. Gledamo da dan za danom vidimo porast – ukoliko primetite neki
iznenadni pad, ili do sledeće nedelje ne uspete da podignete kiseonik iznad osamdeset
odsto, morate da mi javite.“
Sesili je zakačila napravicu na prst i namrštila se kada joj je očitao šezdeset osam
procenata. Da je u bolnici, sad bi je prikačili na kiseonik. Ali to je bilo očekivano ovde,
budući da su se za dan popeli preko hiljadu metara. I otkucaji srca bili su joj nenormalno
visoki, preko osamdeset u minuti, uprkos činjenici da su joj otkucaji u stanju mirovanja
obično bili dosta niži.
Zabeležila je rezultat u sveščicu i prosledila oksimetar Zaku.
„Hidratacija je ključna da se ne razbolite. A prvih nekoliko dana morate da se
odmarate. Ozbiljno vam kažem. Kada budemo spremni da krenemo na rutinu
aklimatizacije, morate biti zdravi i u formi. Inače ćete protraćiti novac. To znači i da
sledećih nekoliko dana nema tuširanja. Ne želimo ništa što bi moglo da vam šokira telo
ili ga spreči da se oporavi na ovoj temperaturi i u ovim uslovima.“
Sesili se namrštila. Iako nije očekivala da se lepo istušira toplom vodom, i dalje joj
nije bilo pravo što to čuje. Već je vezala kosu u pletenice kako bi je držala pod
kontrolom.
Dag je nastavio. „Čuli smo da je ekipa koja postavlja užariju već stigla do drugog
kampa na planini i da fino napreduju. Tako da stižemo da počnemo sa rotacijom za
nekoliko dana, kao što smo planirali. Popečemo se do prvog kampa, ostaviti nešto teže
opreme pre nego što se budemo zaputili još više, i spavati tamo. Svi ćete deliti šator –
Sesili sa Elizom, Grant sa Zakom. Ako se svi budu osećali dobro, nastavićemo do
drugog kampa. Kada svi okupljeni budu proveli najmanje jednu noć u trećem kampu i
vrate se u jednom komadu do baze, onda čekamo pravo vreme za uspon. Tu je ključno
strpljenje.“
To je bio jedan deo planinarenja koji Sesili nikada nije razumela pre nego što je
ispratila Džejmsov uspon na Akonkagvu. Rotacije su ključne za aklimatizaciju na visinu,
iako to podrazumeva penjanje i spuštanje istom rutom nekoliko puta pre pravog uspona
na vrh.
Od svih opasnosti na planini, visinska bolest ju je najviše plašila. Nemoguće je
predvideti njene posledice. Nemoguće ju je izlečiti. Jedini način da se stanje poboljša je
spuštanje na nižu visinu. Čak ni prethodni visoki uspon nije pokazatelj kako će vam biti.
Počeće glavoboljom. Zapušen nos – potencijalno i malo krvi. Umor. Ti simptomi su
neizbežni – moguće je pregurati ih s vremenom, hidriranjem i tabletama protiv bolova.
Ako se stanje pogorša do APB – akutne planinske bolesti – mogla bi očekivati gubitak
apetita, mučninu, vrtoglavicu, nisku saturaciju… za šta su potrebni jači lekovi. U torbi je
imala recept za lekove protiv visinske bolesti, baš iz tog razloga – iako je bolje prirodno
se aklimatizovati, jer tablete umeju da prikriju simptome. Posle toga stanje tela se
rapidno pogoršava. Slede AVEP i ACEP. Akutni visinski edem pluća i akutni cerebralni
edem.
Suv i jak kašalj. Kratak dah. Halucinacije. Delirijum. Tečnost koja curi u pluća.
Tečnost koja curi u mozak.
Od tog trenutka uspon na vrh postaje nemoguć – jedina opcija je povratak i silazak
na nižu visinu.
Ko to odbije, umreće – što može da se desi i za nekoliko minuta.
„Upamtite samo“, Dagov glas bio je ozbiljan, „morate voditi računa o sitnicama: da
gledate da vam je flašica sa vodom uvek puna, da nanosite kremu za sunčanje redovno,
da imate rezervni par rukavica. Ne oslanjajte se na ovaj tim da vas nosi. Šerpasi ne služe
tome. Jedina osoba koja može da vas popne na planinu jeste vi sami.“
Zavladala je tišina. Zadatak pred njima bio je ogroman – monumentalan – a može
ga upropastiti i najmanja greška. Tu pomaže iskustvo. A to je bila jedina stvar koju ona
nije posedovala.
„Potrudi se“, prošaputala je Sesili.
Dag je bio vidno iznenađen. „Šta?“, upitao je.
Sesili je odmahnula glavom. „Ma to je samo nešto što sam čula na jednom usponu.
Potrudi se. Kao neka planinarska mantra.“
„Dobro.“ Spustio je pogled i stegao vilicu.
„Razmišljao sam nešto. Penjaću se bez kiseonika“, rekao je Zak. Sačekao je tren,
ali Dagov kameni izraz lica nije se menjao.
Eliza je na drugom kraju stola pokušavala da priguši smeh.
„Da. Ni ja ne želim da koristim kiseonik“, dodao je Grant.
Sesili je prelazila pogledom sa jednog na drugog čoveka, ne verujući sopstvenim
ušima.
„Ne“, rekao je Dag. Vilica mu se trzala, a nozdrve raširile. Promena u ponašanju
desila se brzo: nije bilo zatišja pred buru, dovoljna je bila pogrešna reč i lice bi mu
preplavio bes, jedva prikriven ispod oklopa uljudnosti koji je morao da održava zarad
profesionalizma. „Shvatate li koliko biste nas time ugrozili? Svaki put kad vas pratimo
na planini, stavljamo život u vaše ruke. Želite da idete gore bez vitalne podrške? Ne ako
se ja nešto pitam.“
Na njeno iznenađenje, Zak se zapravo i pobunio. „Ali Eliza…“
„Eliza se dokazala i za nju nema ni zrnca sumnje da je za to sposobna. Što je više
nego što mogu da kažem za vas dvojicu. To što ste se nekoliko puta negde već popeli
nije ništa za osam hiljada metara. Pojma nemate, jebote. Ništa ne znate.“
Izleteo je iz šatora, na šta su vratanca zalepršala za njim.
„Ništa od toga izgleda.“ Zak se nervozno nasmejao.
„Dakle, možemo li sad da proslavimo? Poneo sam svoju čuvenu bocu.“ Grant se
nasmešio kao nevaljali školarac i ispod stola izvadio polupraznu bocu kapetan morgana
i stavio je na sto.
Eliza je naglašeno prevrnula očima, a Sesili pokušala da se ne nasmeje, a onda se
trgla kada joj je bol prostrujao lobanjom. Nije mogla da veruje da Grant uopšte razmišlja
o alkoholu na ovoj visini.
Još se više iznenadila kada je Zak protrljao šake i rekao: „Idemo!“
„Nazdravlje, brate“, rekao je Grant. Sipao je izdašnu količinu sebi u kafu, i isto
toliko i za Zaka. Zatim je uperio flašom ka njima ostalima.
Sesili je odmahnula glavom. Šerpasi i Eliza pored nje samo su se ljubazno
nakašljali kako bi ga odbili.
„Više ostaje meni“, rekao je Grant i iskapio kafu.
Sesili je glava toliko bolela da maltene da nije videla kako valja. Otpila je veliki
gutljaj vode.
„Visina“, rekla je Eliza i potapšala je po nozi. „Imaš li lek?“
„U šatoru mi je.“
Eliza je kopala po torbici zakačenoj za struk i izvukla tablicu brufena. „Uzmi.“
„Hvala ti do neba. Mislim da moram u krevet“, rekla je Sesili. Kada je ustala,
zanela se i uhvatila se za ivicu stola. Čvrsto je sklopila oči i uštinula se za koren nosa.
„Dodaj mi svoju flašicu za vodu.“ Eliza je uzela flašicu od nje i napunila je toplom
vodom iz kanistera. „Stavi ovo u vreću za spavanje pored sebe. Pomaže za spavanje u
hladnom. A i imaš dodatnu vodu, tako da ti neće nestati.“
Dok ju je držala na grudima, toplota flaše već joj se širila kroz telo. „Hvala ti“,
rekla je, ali čula se jedva kao šapat.
„Nikakav problem“, nasmešila se Eliza.
Sesili je izašla iz šatora za ručavanje na ledeni noćni vazduh. Otvorila je vratanca
šatora i ubacila toplu flašicu u vreću za spavanje. Upuzavši unutra, jedva je imala
dovoljno energije da skine čizme.
Shvatila je koliko je ovo iskustvo ogromno. Ostalo joj je još najmanje tri nedelje
spavanja na ledu i snegu, daleko od toplote sopstvenog kreveta. Bila je skoro u svakom
pravcu hiljadama kilometara udaljena od svih koje poznaje. Pomislila je na Alena i na
njegovo telo u nekoj vreći, ostavljeno na hladnoći, kako čeka ko zna koliko da ga
spakuju u helikopter i pošalju kući. Članovi njegovi ekipe nastavljaju sa ekspedicijom,
ostavljaju ga za sobom u jurnjavi za ispunjenjem cilja.
Pomislila je na Pjera, čoveka koji je prosto… nestao, i to bukvalno, sa lica zemlje.
 Svašta bi moglo da joj se desi. I koga bi bilo briga!

13

Usred noći probudio ju je zaslepljujući bol. Osećala se kao da joj je neko testerom
prerezao glavu na pola. Kopala je nespretno po džepićima šatora u potrazi za
baterijskom lampom. Trebali su joj lekovi, i to odmah.
Red. Bilo bi joj od pomoći da joj je šator uredan. Ali Sesili se nije potrudila da se
otpakuje uredno. Ekran sata je svetleo previše jarko. 23.03. Da li je zaista prošlo samo
nekoliko sati otkad je otpuzala u krevet? Mora da je obamrla čim je zatvorila oči.
Na svetlosti baterijske lampe opazila je crveni komplet za prvu pomoć. Mišići nogu
bili su joj napeti i kruti od pešačenja do baznog kampa. Namrštila se i misli su joj – kao
po običaju – došle do najnegativnijeg scenarija – da je previše van forme da nastavi i da
će je Dag naterati da odustane od ekspedicije još i pre nego što je počela. Naterala se da
otpije još jedan gutljaj.
Na zvuk ispred šatora preskočilo joj je srce.
Kamen se zakotrljao pored ivice njenog šatora. Rekla je sebi da mora da ga je
pomerio nalet vetra.
Ali, kada se usudila da ponovo diše, čula je još nešto – zviždanje negde ispred
njenog šatora. Četiri note. Nisko, nisko, visoko, nisko. Zatim korake. Lagane, moćne
korake koji su joj prilazili.
Srce je počelo ludo da joj tuče.
Prekrila je sat šakom jer nije htela da joj se u šatoru vidi svetlo – iako je, ko god da
je ispred, sigurno znao da je ona unutra – i to budna. Odjednom je postala vrlo svesna da
je između nje i te osobe ispred samo tanak sloj plastike.
Začuo se zatim opet – zvižduk. Isti koji je čula i kod jezera.
Baš pre nego što je Alen ubijen.
Do tada sebi nije dozvoljavala da pomisli na tu reč. Zbog sve veće nelagode što je
tu, sama, pomišljala je na najgore. Neko ga je povredio. Posredi nije nesrećan slučaj.
Sada dolaze po nju.
Još jedan korak bliže šatoru, još jedan kamen koji se otkotrljao do njenog ulaza.
Neko je izašao da prošeta… sigurno nema šta drugo da bude? Ali zbog čega bi se spustio
sve do njenog šatora? Nije na putu ni do čega. Ko god da je tamo sigurno namerno
dolazi do nje.
Nisko, nisko, visoko, nisko.
Ostavi me na miru, preklinjala je u tišini. Čvrsto je sklopila oči, želeći da nestane u
čauri svoje vreće za spavanje, da se pretvara da je bilo gde, samo ne ovde.
Zviždanje je lagano izbledelo u noći. Ali jeza ju je i dalje spopadala, telo joj se
trzalo na svaki šum. Na kraju je zaspala, iscrpljena od toga, poput zeca koji se krije u
mračnoj jazbini, pitajući se da li je lisica ispred i čeka da ga ščepa.

Sledeće jutro svanulo je jarko i vedro. Pod tako spokojnim plavim nebom strahovi od
prethodne noći su izbledeli, a Sesili je pokušala da odbaci zvižduk kao plod mašte,
bezazleni zvuk koji je njen uspaničeni mozak izvitoperio u nešto zlokobno.
Umesto toga se protegla i zagledala u planinu. Neobičan oblak u obliku sočiva
lebdeo je nad vrhom, planinskim talasom. Pokazatelj koliko žestoko gore duva vetar.
Vrh istočnog dela izgledao joj je nemoguće udaljen od mesta na kom je stajala. Pomisao
da će uskoro biti na još većoj visini? Bilo je to nezamislivo.
Glavobolja joj je splasnula na potmulo pulsiranje, ali za svaki slučaj je uzela još po
jedan brufen i paracetamol. Pre nego što je navukla čizme, osvrnula se po eksploziji
haosa oko vreće za spavanje, zaklevši se da će je srediti pre nego što neko vidi i krene da
je osuđuje.
Nakon što je na brzinu otišla do toalet-šatora, oprala je zube ostatkom vode i
ispljunula ostatak na stenu. Tada ga je ugledala. Otisak čizme u blatu kod ulaza u njen
šator.
Mnogo veći od njenog.
Neko je zaista bio ispred njenog šatora sinoć.
Zviždač je bio stvaran.

14

Sjurila se do šatora za ručavanje.

Zak je jedini bio unutra i pijuckao je jutarnju kafu. Spustio je šolju kad je ona ušla.
„Hej, šta se dešava?“
„Neko mi je sinoć vrebao ispred šatora. Nisam bila sigurna, ali sam onda videla
otisak čizme odmah ispred..
„Čekaj malo, udahni.“ Stavio joj je ruke na ramena i poveo je do stolice. „Slušaj,
neko se verovatno izgubio ili nešto slično. Nema potrebe da budeš izbezumljena. Kladim
se da je neko tražio toalet. Mnogo je lako zalutati među ovim stenjem.“
Šake su mu bile tople i utešne. Sesili je osetila kako joj adrenalin raste i splašnjava.
Ipak je odmahnula glavom. Nije mogla da objasni zašto, ali nešto nije bilo kako treba.
Zak ju je gledao kao da lupeta gluposti, ali neki osećaj joj je govorio da je vreme za
uzbunu.
„Čekaj, zar nisi rekla da je na planini još jedan novinar?“, nastavio je. „Suparnik?“
„Ben?“
 „Da, on. Nije ti nikad palo na pamet da pokušava da te zastraši? Utuvio ti je u glavu
onu ideju o tipu koji je poginuo.“
Namrštila se. Pomislila je na blesak u Benovim očima kad je shvatio da je ovde
važnim zadatkom. Kako joj je rekao da nije ovde poslom, ali onda išao po selu,
raspitivao se kod seljana, čeprkao po Alenovoj smrti. „Pa, jeste mi rekao o sumnjivoj
rani na glavi…“
„Kladim se da pokušava da ti pomuti mozak. Pa šta ako se neko motao oko tvog
šatora! Ko će ovde išta da pokuša, sa silnim šerpasima i cepinima?“ Zak je odlučno
pljesnuo rukama, kao da joj može promeniti raspoloženje. „Skuvaću ti kafu“, rekao je.
Duboko je udahnula. Možda je Zak u pravu. Ben je bio taj koji joj je usadio
pomisao da je Alenova smrt nešto drugo, a ne tragična nesreća. Ali da li bi išao toliko
daleko da je plaši? Delovalo joj je to nategnuto, ali podsećalo ju je na priče koje je
Džejms delio sa njom, o tome kako bi se on i Ben maltene potukli da dobiju veliku
ekskluzivu.
Ovaj intervju mogao bi da ti promeni čitav život, podsetila je sebe. Možda Ben
misli da bi i njegov mogao da promeni.
Mogla bi da nagađa čitav dan, ali bilo je očigledno šta joj je činiti. Mora da
razgovara sa Benom. Možda on ima još informacija o Alenovoj smrti. A ako je samo
pokušavao da je zaplaši, pokazaće mu da neće to dozvoliti.
Mračne misli vrzmale su joj se po glavi sve vreme za doručkom. Dava im je
poslužio činije pune kaše, zaslađene nepalskim medom. Muljala je kašu po činiji i
podigla pogled tek kad je Dag ušao u šator. Pokušala je da mu uhvati pogled da ga pita
kako da stigne do kampa Samit ikstrima, ali nije je pogledao.
Stavio je ruke na naslon stolice na čelu stola i nagnuo se ka njima. „Okej, ekipo,
slušajte plan. Znam da sam rekao da danas odmaramo, ali, pošto je vreme bolje od
očekivanog, danas imamo obuku.“
Sesili je osetila kako joj stomak propada. Toliko o njenim planovima. Htela je i da
sazna kako da pristupi internetu kako bi poslala najnoviji blog Mišel. Nije još bila
spremna za pohod na planinu.
„Nađimo se ovde za pola sata, sa opremom, pa da krenemo.“
Kada je Dag otišao, Grant je pozvao kuvara. „Dava, druže, ima li šanse da mi
spremiš dva pržena jaja? Umirem od gladi.“
Progutala je ostatak kaše i vratila se u svoj šator. Ali grdila je samu sebe. Nije ovde
došla da istražuje Alenovu smrt, niti da brine zbog misterioznog otiska čizme. Ovde je
da se popne na planinu i napiše detaljan i ekskluzivan profil najuzbudljivijeg avanturiste
na planeti. Ako ne želi da joj Ben otme priču, mora na obuku.
Navukla je pojas, proverila dvaput da u torbi ima svu potrebnu opremu. Ubacila je
cepin kroz kaiševe, i onda izašla napolje spremna.
Dag joj je prišao da je proveri. Trljao je čekinjavu sedu bradu. „Gde ti je nož?“
Proveravala je pojas, iako je dobro znala da tu nema nikakvog noža. „Ne spisku je
pisalo potpuno opremljen pojas. Uzmi moj rezervni. Mogao bi da ti spase život.“
„Čekaj, Dag… samo još nešto da te pitam.“ Zastala je da vidi da li će joj dozvoliti
da nastavi. Zaćutao je, pa se bacila na pitanje. „Kako da stignem do ekipe iz Samit
ikstrima ako želim da ih nađem?“
Nastao je trenutak tišine među njima. „Zbog čega?“
Nije želela da mu objašnjava za Bena. Već je znala kako Dag smatra da je Benova
teorija o Alenu glupost. „Ovaj, htela bih da popričam sa jednim od vodiča, Dariom
Traversom. Alen mi ga je pomenuo to jutro kad je poginuo. Ispričao mi je užasnu priču o
svom prijatelju Pjeru i šta mu se desilo na Everestu ove godine. Dario je bio vodič
ekspedicije. Želim da mu postavim nekoliko pitanja.“
Dagove tamne oči proučavale su joj lice. „Neće moći bogzna šta da ti kaže. I ja sam
bio na Everestu tog dana. Pjer je pao, bio je to nesrećan slučaj. Kao i kod Alena. Ne bih
se ja više raspitivao o tome.“
„Zašto?“ Srce joj je zakucalo brže, a vrhovi prstiju je zagolicali. „Ben je rekao…“
Zaustavila se kad je Dag počeo da odmahuje glavom.
„Slušaj, Sesili, shvatam ja da te je Alenova smrt baš pogodila. Ali imaš toliko toga
da naučiš ako želiš da stigneš do vrha i vratiš se živa i zdrava. Moraš da se usredsrediš.
Moraš da budeš sto odsto sa mnom u svakom trenutku. A ne da brineš o istrazi smrti
koje su ti sumnjive. Planina je dovoljno opasna i bez umišljenih problema.“ Otišao je.
Osetila je krivicu jer ga je toliko iznervirala. Intervju sa njim biće od ključne
važnosti za njen članak. On je osoba koja je najbliža Čarlsu na ovoj misiji. Tu je bio na
svakom usponu. Na svakom spašavanju. Na svakom koraku. Ako neko može da joj pruži
uvid u Čarlsov um, onda je to Dag. Mora da ga privoli na svoju stranu.
Mingma joj je mahnuo da priđe, pa je krenula za njim iz baznog kampa po
ledničkoj moreni. Nakon sat vremena hoda, skrenuli su sa rute koja bi ih odvela do
prvog kampa i zastali kod strme padine od leda i snega. Pemba joj je mahnuo sa vrha na
kom su on i ostali šerpasi radili celog jutra i postavljali užariju kako bi oponašali uslove
sa kojima će se planinari suočiti kako se budu dalje peli.
„Odabrali smo ovaj zid za obuku jer je strmiji od svih na koje ćete naleteti na ruti“,
rekao je Dag, spustivši svoj ranac kod početka užarije. „Biće to dobra vežba za ceo tim.
Čak i za tebe, Eliza – prilika da malo obnoviš tehniku.“
„Meni izgleda prilično obično“, rekao je Zak, stavivši ruke na kukove dok je
promatrao zid. „Ništa u poređenju sa onim što smo morali da pređemo na Denaliju.“
„U redu, na posao i pokaži nam kako se to radi. Galdene, ti nadgledaj Granta i
Zaka. Eliza, Sesili, vi pođite sa mnom da vežbamo hodanje sa derezama i korišćenje
cepina.“
Temperatura je bila blaga i šake su joj se znojile u debelim rukavicama. Skinula ih
je zubima, a zatim zategla gurtne dereza za čizme. Bitno je da savršeno nalegnu na
čizmu.
Uskoro je ispred nje iskrsla Dagova senka koja se uzdizala nad njom. Podigla je
pogled ka njemu i videla da se snažno mršti na nju.
Ma daj, pomislila je. Pregledala je dereze, ali bila je prilično ponosna kako se
snašla sa njima – široke i ravne trake bile su čvrsto zategnute preko prstiju i peta čizama,
a krajevi uredno ušuškani, tako da nije videla nikakvu glupu grešku. Slegnula je
ramenima i pomislila da je možda umislila da je gleda sa neodobravanjem.
„Ja to nikada ne bih uradio na planini“, rekao joj je kad je ustala.
„Šta to?“ Sagnula se i povukla ranac na ramena.
„Ne bih ostavio rukavice tako bačene sa strane.“
Te reči kao da su joj izbile vazduh iz pluća. Naravno. Napravila je ogromnu grešku.
Jedna od prvih stvari koju ju je Džejms naučio na Kilimandžaru bila je ne ostavljaj
stvari okolo. Da je bila na većoj visini, udar vetra bi joj oduvao rukavice. A posledica
toga bile bi šake bez prstiju do kraja života – ili, što je još verovatnije – smrt.
Podigla je rukavice sa tla i čvrsto ih pritisnula na grudi.
Tako je to kod planinarenja. Sve tvoje sposobnosti su na probi na mestu koje ti
mozak lišava kiseonika. Zbog toga je ključ u ređanju akcija u smislen redosled, nizu
provera i koracima da se obezbediš da nećeš pogrešiti ni kada si budala.
Potrudi se.
Drži rukavice privezane za telo. Zategnula je kaišiće privezane za rukavice oko
zglobova. Osetila se kao dete sa kaišićima za rukavice koji su joj prolazili kroz zadnji
deo jakne kako ih ne bi izgubila. Ali mora biti tako da ni dete ne može da pogreši.
Nanosi stalno kremu za sunčanje. Uzela je balzam za usne i razmazala ga ne samo
preko usana, nego i preko nosa i delova obraza koji su joj se videli.
Stalno pij vodu. Otpila je gutljaj iz flašice.
Hvala ti, Keri, prošaputala je.
Krenula je za Dagom i Elizom po obronku brda.
Vežbali su pola sata kako da hodaju po strmini. Išli su postrance uz padinu,
ubadajući snažno derezama kako bi se uverili da su sigurni pre nego što načine sledeći
korak. Koraci su joj bili ogromni kako se ne bi saplela o sopstvene noge, i kako joj
visoke kamašne ne bi zapele za dereze, što je velika opasnost.
Kada su stigli do polovine, zastala je da se odmori i skoro se presamitila sa
dlanovima na kolenima kako bi došla do daha.
Dag je odmahnuo glavom, ali nije ga razumela. U čemu sad greši? Sigurno nije
strašno što je stala malo da predahne?
„Na planini se često dešava da ćeš biti prinuđena da staneš“, rekao je. „Recimo u
redu za prelazak preko merdevina. Možda će ti se učiniti da je dobro što ćeš se malo
odmoriti. Ali moraš da se odmoriš kako treba. Ne potcenjuj napor koje tvoje telo oseća
od nošenja ove silne opreme, teškog ranca koji ćeš nositi, težine čizama na nogama.
Moraš smanjiti pritisak na zglobove. Zato, čak i kad miruješ, probaj da se odmaraš
pravih nogu. Zakoči koleno. Kosti su jače od mišića, iako ćeš se možda osetiti čudno,
pomoći će ti. A onda opusti težinu druge noge na vrhu i blago se nasloni na nagib
planine.“
Trebalo joj je malo da provežba taj pokret, ali, kada je uspela, teret sa nogu je
nestao.
„Dalje, ako se zaustavite, ma koliko kratko ili dugo, želim uvek da radite jedno.
Ima li neko predstavu šta je to?“
Zaćutao je.
 „Da dišemo“, rekla je Eliza.
Dag je klimnuo. „Tačno tako. Dišite.“ Udahnuo je duboko, toliko da su mu se
stomak i grudi naduli, držao vazduh u ustima sekundu ili dve, a onda ga ispustio lagano.
„Kiseonik treba da vam stigne do krvnih ćelija. Bićete toliko zaokupljeni kretanjem da
nećete toliko disati po automatizmu kao što mislite. Pomoći će vam to u svemu – da
ostanete na oprezu, pri umoru mišića, aklimatizaciji, nivou kiseonika u krvi. Dišite.“
Učinila je šta joj je i rekao, udahnuvši duboko svež planinski vazduh u pluća. Bio je
u pravu; odmah joj je bilo bolje.
Vratili su se nazad do užarije. Zak je već bio na vrhu litice, ukopčan pored Pembe.
Lice mu je bilo ružičasto od umora od penjanja, ali entuzijastično je bacio petaka šerpi.
Grant je uskoro završavao sa spuštanjem užetom kako bi Eliza i Sesili mogle da se
popnu. Eliza se zakačila za uže i već za nekoliko trenutaka krenula da jurca ka vrhu.
Zatim je došao red na Sesili.
Pokušala je da kontroliše ustreptalo srce. Da li svi vide da joj je ovo prvi put da
koristi penjalicu na planini? Dobro, jeste vežbala na padini u parku Brokvel, postavivši
uže između dva drveta, ali nije nosila punu opremu. Tada joj je delovalo lako. Kada je
pogledala odozdo ka litici, delovalo joj je sve samo ne lako.
„Spremna, didi?“, pitao ju je Galden. Klimnula je i otkačila penjalicu sa pojasa.
Naprava funkcioniše tako što dozvoljava konopcu da lagano prolazi kroz nju dok se
penjač kreće nagore, ali metalni zubići hvataju uže ako krene unazad – i tako sprečavaju
penjača da padne. U svakom slučaju, tako je u teoriji. Petljala je oko komplikovanih
zakačaljki dok je pokušavala da poravna uže sa unutrašnjom stranom penjalice. Konačno
ga je namestila kako treba. Spremala se da načini prvi korak. Galden ju je zaustavio
rukom, a drugom je uzeo uže koje joj je visilo sa strane pored pojasa i proturio ga kroz
karabiner iznad penjalice. „Osiguravajuće uže“, rekao je gurnuvši je blago rame. Na to
je bila zaboravila. Osiguranje osiguranja. Ali nije je grdio. Zakoračio je unazad i
dozvolio joj da načini prvi oklevajući korak uz planinu.
Penjalica je činila čuda. Gurala ju je uz uže, ali ne previše. Trebalo je da bude na
visini na kojoj može da je dohvati ukoliko se oklizne. A onda, kada zupci zgrabe uže,
može sa sigurnošću da načini korak naviše, a da ne brine da će skliznuti unazad. Ako se
umori, može da se nasloni i da dozvoli zupcima da još jače stegnu uže i drže je u mestu.
Može da se odmara čak i na strmoj padini.
Fiksirana užarija odvešće je do samog vrha planine.
Voda je tekla niz liticu pored njene čizme, tamnosiva tamo gde se blato pomešalo
sa ledom. Usekla je dolinice u ledu dok je curkala. Još samo nekoliko koraka nagore i
našla se na vrhu, preko ivice litice.
„Bravo, Sesili“, rekao joj je Pemba na vrhu. Zgrabio ju je za mišicu, pomogao joj
da skine penjalicu i osigura bezbednosno uže za sidrište. Podigla je pesnicu u vazduh,
oduševljena. Stigla je do vrha prve litice. Sve ono prestravljeno iščekivanje otopilo se
poput ledničke vode pod njenim čizmama.
„Okej, sad je vreme da se spuštaš užetom. Osećaš se sigurno da probaš?“, pitao ju
je Pemba.
 „Da li bi mogao da mi pokažeš još jednom kako dobro da zakačim spravu za
osiguravanje?“
„Naravno“, rekao je.
Otkačila je još jednu od niza napravica koje su joj visile sa pojasa – parče
narandžastog metala u obliku osmice – i pružila ga Pembi. Presavio je uže napola,
provukao ga kroz veće „dno“ osmice, pa provukao nazad kroz vrh manjeg kruga. Uže
tako bez problema prolazi kroz metal, ali zaustavlja se ako ona zategne kraj užeta oko
svog tela. Kočnica.
Zatim je vratio sve kako je bilo kako bi ona mogla da provežba. Trebalo joj je
nekoliko pokušaja, ali napokon je uspela da provuče uže kako treba. Nagnula se unazad i
osetila kako joj uže hvata težinu i steže se oko krugova metala. A onda, kada se osetila
bezbedno, načinila je prvih nekoliko koraka unazad niz liticu, pustivši uže da joj klizi
kroz ruke u rukavicama. Vrelina od trenja bila je ogromna – bilo joj je drago zbog
kožnog dela koji joj je štitio dlanove. Uže je već sljuštilo jarkonarandžastu boju sa
spravice, ostavivši goli svetlucavi metal umesto nje. Desnom rukom je kočila – što ju je
držala dalje od sebe to se brže spuštala. Ali, čim bi je sklonila iza leđa, zaustavila bi se.
Probala je da joj koraci budu tečni, da ima kontrolu.
Ali na trenutak je zatvorila oči i ponovo se našla na grebenu Krib Goh na
Snoudonu. Zaglavljena.
Škripac, tako se to naziva. Sad je to znala. Ne mogavši da se pomeri ni gore ni dole,
bila je paralizovana od straha, zureći u provaliju od dvesta metara koja je značila sigurnu
smrt. Drhtala u natopljenim patikama i laganoj jaknici.
Čula je glas neke žene kako je doziva odozgo. Još jedna žena u šetnji, ali mnogo
bolje opremljena od nje – sa užetom i pojasom, valjanim čizmama i opremom za mokro
vreme. Njena spasiteljka.
Ne. Ne sme sada razmišljati o tome. Pokušala je da vrati pažnju na ledeni zid, na
lednik, na Manaslu.
Ali bilo je prekasno.
Telo je tada nije slušalo; sada joj se vratio isti taj strah. Zateturala se, a dereze su joj
zakačile pantalone. Čula je užasan zvuk cepanja i, kada je pogledala dole, potpuno se
okliznula. Kada je ramenom razvalila poleđinu litice, jedva se držala za uže, a usta su joj
se napunila snegom.
Zavrtelo joj se, a prsti su joj drhtali dok je pokušavala da se drži na užetu. Ako ga
pusti, sleteće dole.
„Sesili!“, čula je Galdena kako viče odozdo ka njoj.
Nije pogledala dole. Umesto toga, kad je prestala da se vrti, duboko je udahnula.
Zabila je dereze u sneg. Tek je tad ponovo propustila uže kroz dlan i krenula ka tlu.
 15

„Okej, društvo, dosta je za danas. Pakujemo se“, rekao je Dag kada je stigla do podnožja
litice treći put bez incidenta.
Skinula je kacigu, a znoj joj je zalepio pramenove kose za čelo. Obrisala je lice
rukavicom i sve spakovala nazad u ranac. Rame ju je zabolelo kad je zabacila ranac na
sebe, ali stegla je vilicu i potrčala malo kako bi sustigla Elizu i Daga koji su se vraćali
polako ka baznom kampu.
Pod čizmama joj je škripao sneg, a Eliza se okrenula ka njoj. „Dobra si bila danas!
Znam da nemaš mnogo iskustva sa penjanjem po ledu.“
„Hvala ti. Da, na kraju sam se prilično fino osećala… samo je onaj prvi put kad
sam se okliznula bio malo gadan. Samo čas. Dag?“
Već se krupnim koracima udaljavao od njih, i ne okrenuvši se da da do znanja kako
je čuo kako ga Sesili zove. Namrštila se.
„Loše je volje“, rekla je Eliza.
Sesili se uzvrpoljila. „Mislim da sam ga juče iznervirala.“
Eliza je slegla ramenima. „Poznat je kao nadrndani deda sa planine. Uvek motri na
svaku opasnost. Uvek je na oprezu. I uvek je namršten.“
„Često se penješ sa njim?“
„Ne baš. Bila sam u drugim baznim kampovima dok je i on bio tamo. Recimo, pre
nekoliko meseci na Širokom vrhu sa Samit ikstrimom; Dag i Čarls su bili tamo, naravno.
Iznenadila sam se kad mi je Čarls pomenuo da sastavlja tim za poslednju planinu. Nisam
bila planirala da se popnem na još jednu planinu preko osam hiljada metara ove sezone,
ali kada me je pitao, bila sam u fazonu – što da ne!“
Sesili se povukla za kraj pletenice. „Oh, nisam znala da si se pela sa Samit
ikstrimom. Znači li to da poznaješ Darija Traversa?“
Eliza joj je uputila oštar pogled. „Što pitaš?“
„Nadala sam se da ću ga u nekom trenutku intervjuisati. Često nailazim na njegovo
ime dok istražujem.“
Zaćutala je na tren, a onda klimnula glavom. „Poznajem ga. Bio je vođa tima na
Širokom vrhu. Mogu da vas upoznam.“
„To bi bilo sjajno.“ Sesili je posmatrala Dagova leđa dok se užurbano udaljavao od
njih. „Malo mi je čudno da je neko tako nadrndan, a da se profesionalno bavi vođenjem
klijenata.“
Eliza je neko vreme ćutala. Izvadila je maleni karmin iz džepa na grudima, ponovo
namazala usne jarkocrvenom bojom koristeći ogledalce koje je zalepila za poleđinu
maske telefona. Bila je to jedna od stvari kojima se Sesili najviše divila kod Elize na
Instagramu; nije videla potrebu da se menja kako bije drugi shvatili ozbiljno. Nije
osećala potrebu da umanji sebe, ili da bude manje ženstvena kako bi zadobila poštovanje
u ovom muškom okruženju. Pripadala je tu takva kakva jeste, sa sve šminkom i nakitom.
Njena dela govorila su za sebe. Bila je izdržljivija, snažnija na velikim visinama,
većeg plućnog kapaciteta od muškaraca sportista – dvaput krupnijih od nje. Donela je
odluku da ne koristi pomoćni kiseonik. Odatle je poticalo to poštovanje. To što je to
radila istovremeno noseći karmin i sa savršeno stilizovanom pletenicom – to je prosto
Eliza.
Bila je na čelu onih koji su menjali stereotipne predstave alpiniste. Novog talasa
mladih žena koje su gurale sebe i svoje telo preko granica.
I Sesili je bila deo jednog novog talasa – još i većeg – ljudi koji verovatno nemaju
šta da traže u visokogorstvu. Planinari početnici koji žele da udahnu razređeni vazduh na
osam hiljada metara. Turisti u zoni smrti koji zavise od šerpasa. Možda je to prestrogo.
Visokogorstvo je danas daleko pristupačnije, sa boljom opremom i najvišim standardima
bezbednosti. Zašto bi to ostalo u domenu elitnih sportista kada se prilika već ukazala!
„Vođenje klijenata je jedan od šačice načina da se zaradi na planinama. A iz onoga
što sam ja čula, Dag je izuzetan vodič – na stranu to što ne ume sa ljudima. Nisam
najsigurnija zašto je napustio Samit ikstrim“, rekla je Eliza. „Sve je bilo poprilično…
pod velom tajne, ali, kada je Čarls objavio da će koristiti Dagovu novu kompaniju kao
podršku za svoju misiju, mislim da je dosta ljudi bilo iznenađeno.“
Sesili je upamtila za kasnije neobičan izraz na Elizinom licu kada je pomenula „veo
tajne“. Zaista joj se činilo da ima još nečeg u toj priči. „Zbog toga što Čarls nije odabrao
čuveniju kompaniju?“
„Tačno tako. Ali mislim da je to lepo od Čarlsa. Time što je angažovao Daga da se
pozabavi celokupnom logistikom misije, dobio je priliku da radi, ali da ne brine previše
o klijentima dok ne bude spreman. Otkada mu je supruga umrla, planine su sve što je
Dagu ostalo.“
„Bio je oženjen?“
„Da, mislim da je imao i dete, ali ne viđa se s njim sad. Tipičan planinar – više je
voleo da bude ovde nego kod kuće. Ali on je jedan od najboljih vodiča ovde. Ne
osuđujem ga.“ Dok su prolazili kroz stenovito polje u blizini baznog kampa, sunce se
probilo kroz oblake. Eliza je stala kako bi vezala odvezanu pertlu na čizmi. Kad se
nagnula, iz okovratnika jakne joj je ispala ogrlica.
„Oh, prelep je“, rekla je Sesili.
„Ovo?“ Podigla je privezak sa ogrlice kako bi ga Sesili videla. Izgledao je kao nakit
od pleksiglasa u obliku starog foto-aparata. Poleđinu je ukrašavala niska od zvezdi.
„Tata mi ga je poklonio. Urađen po narudžbini. Spreda je foto-aparat, jer se time bavim,
a pozadi su zvezde u obliku planine.“ Namignula joj je, a onda ga vratila nazad u jaknu.
Skinula je gumicu i razbarušila kosu. „Kad smo već kod toga, hoćeš da me uslikaš?“
Eliza je pružila Sesili uzani crni pravougaonik.
„Je li ovo jedan od onih tokforvord foto-aparata?“ Isto je izgledao iz profila i imao
isto moderno crno telo kao i onaj koji je već videla kod Zaka.
„Da! Zak me je zamolio da ga isprobam za njegovu kompaniju. Baš mi kul deluje!“
Popela se na bočni deo ogromne stene kao da je na istoj ugrađeno stepenište. Pozirala je
na vrhu stene, sa liticom na kojoj su vežbali u pozadini. Sesili je držala prst na dugmetu i
napravila više fotografija iz više uglova.
 Eliza je skočila sa stene. „Hvala ti! Za društvene mreže, kapiraš?“
„Nadam se da će ti se neka dopasti.“
„Sigurna sam da hoće! Staviću i tvoje ime“, rekla je.
„Nisam baš na ti sa društvenim mrežama.“ Sesili se nasmešila. „Ali mislim da je
neverovatan broj pratilaca koji si sakupila. Sjajno je videti kako žena kida u svetu
planinarenja. Volela bih da uradim intervju sa tobom. Možda kada se vratimo u bazni
kamp, ako budeš raspoložena?“
„Bien sur!“ Zakačila je kameru za rajsferšlus, nakon čega su nastavile stazom do
kampa.

ODLOMAK IZ SESILINIH BELEŽAKA:

INTERVJU SA ELIZOM GOTJE

6. septembar

Eliza Gotje pravi sebi omiljeno piće na planini: ječmeno mleko sa toplom
čokoladom u prahu, katom i nekoliko kašičica šećera, punih do vrha. Pravi
fokusiranu fotografiju mešavine koja bubri dok iz nje ide para, sa zamućenom
pozadinom u vidu planina.
Gotovo četvrt miliona ljudi prati ove Elizine objave, deliće života na velikim
visinama, pažljivo odabrane od strane najmodernije planinarske influenserke.
Njen profil na društvenim mrežama privlači zvučne sponzore koji finansiraju
njene dugačke ekspedicije po udaljenim delovima sveta.
Ali kod Elize nema onoga spolja gladac, a iznutra jadac. Njena alpinistička
karijera je prilično zadivljujuća – bila je najmlađa Kanađanka koja se sama
popela na severni deo Ajgera sa samo sedamnaest godina, a sa dvadeset i dve
spada u sam vrh planinarki. Već se popela na Široki vrh bez kiseonika, što je
uspela ove sezone iz drugog puta – a sada je došla na Manaslu da ostvari i
drugi takav uspon.
Sa planinom iza nje, u turskom sedu na vrhu stene, deluje kao da je zaista
kod kuće. Rasplela je talasastu kosu koja joj doseže skoro do struka i zavezala
je u rep širokom sportskom trakom – sa odštampanim geometrijskim neon
dezenom – kako bi je sklonila sa lica. Ima klasičan preplanuli ten osobe koja se
bavi planinarenjem, sa belim krugovima oko očiju u savršenom obliku naočara
za sunce koje nosi.

SESILI: Prvo pitanje – kako si počela da se baviš planinarenjem?

ELIZA: Roditelji su me odmalena vodili na planine. Tata mi je bio instruktor
skijanja u Sen Soveru, malom skijalištu u Lorentijskim planinama, tako da sam
naučila da skijam još pre nego što sam prohodala. Onda sam krenula da ga
pratim svukud u Evropi, na svim čuvenim rutama po Alpima, Mon Blanu,
Materhornu i Ajgeru.
SESILI: Bila si najmlađa Kanađanka koja se popela na severni deo Ajgera.
Kako je izgledalo suočiti se sa tim sa samo sedamnaest godina?
 ELIZA: Tako kažu, i to je možda i bilo tačno neko vreme, ali iskreno… to da
sam „prva“ u nečemu ili „najmlađa“, to mi nije bitno. Ipak, Ajger jeste bio najveći
izazov za mene i to mi je omiljena planina. Penjanje tamo je dosta tehnički
zahtevno i naprosto… predivno.
SESILI: A sada se nalaziš licem u lice sa planinom Manaslu. Šta misliš, šta te
je privuklo Himalajima?
ELIZA: Prvi put sam došla u Nepal pre dve godine sa tadašnjim dečkom.
Popela sam se na Ama Dablam i stala na vrh, sa pogledom na Everest, Loce i
Makalu. Rešila sam da se na sve njih popnem bez kiseonika. Znam da će mi
trebati godine da to postignem, ali to mi je san.
SESILI: Zbog čega toliko rizikuješ – naročito s tim da se penješ bez dodatnog
kiseonika?
ELIZA: Pretpostavljam da ima nekoliko razloga za to. Jedan od njih je
dosadan – nemam novca koliko ga neki planinari imaju, tako da moram da
privučem sponzore kako bih se posvetila tom cilju. Penjanje bez kiseonika pruža
mi nešto posebno. I pored toga sam morala da prodam kola, izdam stan i
prikupljam sredstva po više korporacija kako bih došla ovamo, ali bez novca od
sponzora nikada ne bih mogla da se penjem na ovom nivou. Kao drugo, svako
ima neke drugačije standarde. Na planini ima mnogo politikanstva. Ko koristi
kiseonik, ko koristi fiksiranu užariju, ko otvara nove smerove, i tako dalje… Što
se mene tiče, sve je stvar ličnog izbora. Mene zanima šta je moje telo u stanju
da izvede. Ako koristim kiseonik, to je kao da vozim Tur d' Frans na električnom
biciklu, razumeš? Ipak, dokle god te krasi integritet, potpuno podržavam bilo koji
način na koji se penješ.
SESILI: Znači li to da smatraš da postoje planinari koje ne krasi integritet?
ELIZA: Naravno, kao kod svakog sporta, postoje oni koji koriste prečice, lažu,
varaju. Planinarenje je sport koji je oduvek – kako bih to rekla – samoregulišući?
Veruješ nekome na reč da je stigao do vrha, da ne koristi kiseonik, i da ne
dotiče užariju na riskantnom usponu. Sa tolikim pritiskom, tolikim očima koje te
prate i novom tehnologijom kojom se beleži napredak, sada je možda teže
varati. Na mestu poput ovog, gde postoji toliko ega? To je prirodno… Ali, dokle
god se neko samo hvališe i ne tvrdi da je postigao nešto – prvo osvajanje vrha
ili svetski rekord – onda se to mene ne tiče.
SESILI: Pretpostavljam da je jedan od razloga zbog kojih je Čarls okupio
ekipu ovde taj da svi budemo njegovi regulatori – da svedočimo njegovim
podvizima i integritetu. Reci mi kako si se upoznala sa Čarlsom.
ELIZA: Čini mi se da je to bilo pre dve godina, u Katmanduu. Da, nema kad
drugo. Bilo je to nakon lavine u Tadžikistanu. Čula si za to, zar ne? Izgubio je
oba člana tima na vrhu Lenjin, ali preživeo je bez ijedne povrede. Luda priča.
Kada preživiš tako nešto, nađeš se na raskršću: ili moraš da odustaneš, ili
moraš da nastaviš. Njegov izbor je bio da nastavi – a možda je morao i da uradi
nešto veličanstvenije. Zarad palih drugova. Ideja za ovu misiju mu se tek
formirala u glavi, ali kada ju je podelio sa mnom, delovala mi je nemoguće.
Pretpostavljam da je to i poenta!
SESILI: Zvuči li ti nemoguće činjenica da cilj pokušava da ostvari bez
korišćenja užarije?
ELIZA: Da, upravo. Alpski stil je najizvorniji oblik planinarenja. Niko ne može
da te kritikuje ako se penješ na taj način. Ja još nemam potrebno iskustvo i
veštine. Možda jednog dana – ali nisam sigurna da sam kadra da preuzmem
 takav ogroman rizik na sebe. Ne želim da uđem u legendu. Prosto želim da
mogu svaki dan da provedem u planinama. To mi je strast.
SESILI-. I to je hvale vredna ambicija! Ali povodom Čarlsa, nešto me
zanima… Kao neko ko poseduje uvid u ovaj svet, imaš li teoriju šta je to što
njega goni?
ELIZA: Uh, pa, uvek je tu pritisak da postigneš više, da se nađeš u
naslovima, da probijaš granice alpinizma, razumeš me? Čarls – on ti je tip
čoveka koji želi da se zna da je on najbolji. Želi to priznanje. A to i zaslužuje! On
je možda i najsnažniji planinar kog sam videla na planini. Letos sam se pela sa
Dariom na Širokom vrhu, gde smo videli i Čarlsa, naravno. Bila je to teška
ekspedicija sa brojnim izazovima.
SESILI: Da, sećam se da si pomenula jednog šerpu koji je poginuo? Kako se
zvao?
ELIZA: Dordže. Dordže Norbu. Da, strašno je to što se njemu desilo… Čarls,
Dag, Dario i još nekoliko drugih dali su sve od sebe kako bi ga spasli, ali nije mu
bilo spasa. Nakon toga, kada sam čula da sastavlja tim za Manaslu, rekla sam
da bih bila zainteresovana. Kasnije me je pozvao telefonom i pitao da mu se
pridružim. To mi se učinilo kao savršena prilika da se penjem sa njim ponovo,
posmatram ga i naučim sve što mogu. Ako ne učim, to znači da se ne
poboljšavam. A ako se ne poboljšavam, onda nema poente.

16

Sesili je preko Elizinog ramena motrila na tamne oblake koji su se valjali dolinom iz
Samagauna, i naravno, nebesa su se otvorila nad njima, pa su morale da potraže
sklonište u šatoru za ručavanje. Grant i Zak su već bili unutra, obojica obuzeti svojim
spravicama. Nerviralo ju je što je morala da prekine intervju jer je uspela da ubaci samo
nekoliko pitanja o Čarlsu, a i imala je još dosta toga da sazna o Elizinim iskustvima u
planinarenju, ali kiša koja je dobovala po krovu šatora bila je preglasna da bi nastavile sa
razgovorom.
Eliza je ionako već stavila slušalice i krenula da krpi poderotinu na rukavu jakne.
Pošto je saznala od Elize koliko joj je teško bilo da finansira ove ekspedicije, Sesili je
razumela i zašto. Svaki cent je bio važan.
Sesili je iskoristila priliku da otkuca beleške dok joj je razgovor još bio svež u
glavi. Kopkalo ju je nešto što joj je Eliza rekla. Nešto o tome koliko je velikih ega na
planinama i kako to može navesti nekoga da vara… Premotala je snimak na telefonu u
nazad i preslušala taj deo, priželjkujući da ima video-snimak intervjua. Videla je blesak
u Elizinim očima boje lešnika, trzaj crveno nakarminisanih usana, što je njenim rečima
dalo drugačiji prizvuk. I da, kada je ponovo preslušala taj deo, učinilo joj se da je čula
promenu u njenom tonu. Da je postao blago oštriji.
 I opet je iskrslo ime Darija Traversa. To ju je podsetilo da mora otići do kampa
Samit ikstrima, i to ne samo da popriča sa Benom o Alenovoj smrti. Činilo joj se da bi
bilo dobro da intervjuiše Darija u vezi sa Čarlsom. Naravno, Dag joj je bio na vrhu
spiska, zatim Mingma, pa i ostali šerpasi, Galden, Pemba i Tenzing. Ni Grant ni Zak
nisu se pre ovoga peli sa Čarlsom, tako da su bili niže na spisku prioriteta.
Grant je raširio svu svoju opremu za snimanje po trpezarijskom stolu, proveravao
razna sočiva i punio baterije, zauzevši sve utičnice.
„Kako ti izdržava oprema na hladnoći?“ pitao ga je Zak.
„Iskreno, brate, prava noćna mora“, odgovorio je Grant. „To mi je bio ubedljivo
najveći problem na Čou. Držim baterije unutar odela, ali inače moraš da imaš rezerve
rezervnih. Ali ovaj dron je neverovatan.“ Ispod stola je izvukao crno koferče. Otvorio ga
je i otkrio mali paukoliki uređaj.
Kada ga je ugledala, Sesili se setila jezera. Možda je bila poslednja osoba koja je
fizički videla Alena živog, ali možda ga je i dron opazio? Pitala ga je pre nego što je
stigla previše da razmišlja o tome ili je ponovo prekinu. Reči su prosto pokuljale iz nje.
„Taj dron… jesi li upravljao njime onog dana kad je Alen poginuo?“
Grant se naslonio na stolici. „Mislim da sam ga isprobao u Samagaunu. Ne sećam
se.“
Sesili je osetila golicanje u prstima. Nema šanse da će je tako lako otkačiti. „Kako
se ne sećaš? Tek je nekoliko dana prošlo od tada. Jesi li prešao njime preko jezera? Jesi
li video nešto?“
Grant je podigao ruke u vazduh. „Opa, koji ti je to fazon sa optužbama, Poaro?“
„I dalje se pitaš da li je ono što se desilo Alenu bio nesrećan slučaj?“, pitao ju je
Zak.
Sesili je klimnula glavom. „Ništa ne otpisujem. Možda si snimio nešto…“
Grant je izvio obrvu. „Ako želiš, možeš da prođeš kroz sve snimke. Samo sam
preko sela prešao njime, ali možda je uhvatio obod jezera.“
„Htela bih da vidim, ako ti ne smeta“, odgovorila mu je.
Pokazao joj je ka svom laptopu. „Slobodno.“
Pomerila je stolicu pored Grantove. Pomerio se tako da mu je noga dodirnula
njenu, a kada je spustio ruku, osetila je kako joj je okrznuo donja leđa. Pomerila se
blago, pretvarajući se da podešava stolicu na neravnom podu.
„Da vidimo… Ne, na tu datoteku nećemo kliknuti, tu su moji privatni snimci.
Isključivo za gledanje u šatoru kasno uveče, ako me kapiraš.“ Izvio je usne u osmeh, a
Sesili je prevrnula očima. „Okej. Snimak od pre dva dana.“ Kliknuo je dvaput na ime
snimka, pa je na ekranu iskrslo njegovo lice snimljeno izbliza dok je podešavao kameru,
nakon čega je dron poleteo preko jezera. Mora da je krenuo sa terase gostionice;
prepoznala je ofarbanu ogradu.
Samagaun je iskrsao pred njima, ali dron nije imao dovoljan domet da stigne do
jezera odatle. Snimak nije uvek išao tečno, jer se dron trzao i vrteo pod Grantovim
upravljačem. Nije joj delovao nešto naročito vešt u tome – ali dobro, možda dosta toga
može posle da se uradi u montaži.
 „Mogu li?“, pitala ga je, pokazavši na tastaturu.
„Slobodno“, rekao je Grant.
Kliknula je da ubrza snimak, ali nije videla ni trag od jezera. Izašla je iz snimka.
Kliknula je sledeći na spisku.
Pojavila se tirkizna boja jezera. „Bio si tamo!“ uskliknula je.
Nagnuo se na stolici. „Izgleda da jesam.“
Nije mogla da otrgne pogled sa snimka, pretražujući svaku sekundu. Površina vode
bila je mirna, nije bilo ni traga blizu oboda jezera, ali nije znala da li je to snimak pre ili
posle njene posete. Pokušala je da proceni po uglu sunca na snimku, ali snimak se naglo
završio, a niko se nije pojavio.
„Zadovoljna?“, pitao je Grant. „Nema Alena, ništa sumnjivo.“
Razočarano je uzdahnula. Iako ju je nešto kopkalo – snimak na jezeru bio je dosta
kraći od svih ostalih na spisku. Da li je već montirao snimak? Zašto bi to uradio?
„Taj lik je ionako bio luđak“, promrmljao je.
„Kako to misliš?“, pitala je Sesili. „Nisam znala da ga poznaješ…“
„I nisam ga poznavao, ali čuo sam za njega. Pratim planinarske teme na Reditu i on
je ostavio neki luđački komentar u stilu teorija zavere, na jednoj objavi o nekom tipu
koji je stradao ne Everestu. Mislim, to je Redit, očekivano je da ćeš naići na komentare
ludaja. Ali, prema njemu, ispalo je kako je to bilo sa predumišljajem, ili tako nešto.
Delovao mi je neuravnoteženo. Nije me začudilo što je doživeo nesreću. Verovatno je
sišao sa uma.“
Sesili je odmah uzela telefon da izgugla o čemu Grant piše, ali i dalje nije bilo
internet konekcije. Frustrirana, zapisala je sve u svesku kao podsetnik da pogleda
kasnije.
„Sećaš li se još nečega? Kako su reagovali drugi?“
Grant je odmahnuo rukom. „Ma to su sve budalaštine. Moram da vratim sve ovo u
šator.“ Sakupio je opremu i otperjao iz trpezarije.
Ugrizla se za usnu. Nije bila bliže odgovorima o Alenu. Sve samo nagađanje, zar
ne? Setila se Dagovog oštrog saveta da se usredsredi na planinu. Ali Ben je izneo teoriju
da su Alenova pitanja možda dovela do njegove smrti… A Grant je očigledno znao za
Alena pre nego što je došao na planinu. A tu je i dužina snimka. Bila je prilično sigurna
da je skraćen. Nije se usuđivala da razmišlja šta bi to još moglo da znači, ali pomerila je
stolicu na suprotan kraj stola. Mora da pazi na Granta.
„Zna li iko kad će internet proraditi?“ Zak je podigao telefon kao da želi da uhvati
umišljeni signal.
Dag je ušao u šator taman da čuje kraj Zakovog pitanja.
„Kasni“, odgovorio je.
„Znaš li možda koliko dugo?“, pitala je. Ne samo da je imala spisak stvari koje je
htela da pogleda na internetu nego i nije mogla da se strpi da pošalje sledeći blog Mišel.
„Ako za nekoliko dana ne bude bilo signala, možemo da krenemo ka Samagaunu“,
rekao je Dag.
Zak je spustio telefon na sto. „Nekoliko dana? Druže, čekaj malo. Čarls je rekao da
će u baznom kampu biti interneta. Kako da stupim u kontakt sa svojim inženjerima? Ili
sa porodicom? Nemoguće da sam jedini kome je internet potreban. A šta je sa Elizom i
njenim društvenim mrežama? Sesili i njenim poslom?“
Dag se narogušio. „Ovo su vam Himalaji, a ne Hilton. Eliza to shvata. Imamo sreće
ako dobijemo internet.“
Napetost je splasnula kada je u šator ušetao Mingma u pratnji Granta. Mingma im
se svima iscerio pretresavši radio ka njima. „Dobra vest. Tim postavljača je već stigao
do trećeg kampa.“
„Dobro. Dakle, ako se vreme poboljša, krećemo sa rotacijom za nekoliko dana.“
Dag je pritisnuo ekran telefona i pokazao im snimak sa aplikacije za vremensku
prognozu. „Jutros sam dobio ovu prognozu. Kiša se nastavlja danas i sutra, ali nakon
toga deluje prilično dobro. Mada…“ pokazao je ka ulazu u šator, „najbolji pokazatelj
vremenskih uslova na planini vam je da izađete napolje i osmotrite je.“
Prešao je na sledeću sliku koja je pokazivala dugoročnu prognozu. „Ovo je mnogo
manje precizno, zato uzmite ovo s rezervom. Ali, ako sve prođe po planu, krajem
sledeće nedelje sledi nam prilično pristojan niz dana sa lepim vremenom. Ako do tada
završimo sa rotacijom i užarija bude postavljena do vrha, možda ćemo i imati prilike za
uspon.“
Zak je spustio telefon. „Odlično! To je mnogo brže nego što je bilo predviđeno. Na
Denaliju sam imao osećaj kao da smo nedeljama čekali prozor za uspon. Nesumnjivo
najgori deo celog tog iskustva.“
„Mogli bismo biti na vrhu očas posla!“ uskliknula je Eliza.
„A šta je sa Čarlsom?“, pitala je Sesili. „Hoće li on moći da stigne ovde na vreme?“
„Ne brini ti za to. Iako mu kiša možda odloži dolazak iz Katmandua malo duže
nego što je očekivao, ako mi imamo lepo vreme, to znači da će moći helikopterom da
dođe ovamo.“
„E, dobro je“, rekla je. Osetila se kao neznalica jer je morala da mu postavi to
pitanje, ali nije mogla da se ne sekira zbog intervjua. Nije želela da silni strahovi,
nerviranje i rad budu uzaludni.
„Još nešto važno: sutra imamo pudžu“, rekao je Mingma.
„Šta je pudža?“, pitala je Sesili.
„To je blagoslov. Dvojica lama iz manastira u Samagaunu će doći i zamoliti planinu
za dozvolu za uspon i blagosloviti nam opremu da nam pomogne da ostanemo živi i
zdravi.“
„Doći će i ostali ljudi oko baznog kampa da nam se pridruže“, rekao je Dag. „Biće
žurka“, dodao je.
„Idemo!“, rekao je Grant, a Eliza je pucnula prstima u vazduhu.
Još ljudi dolazi u kamp Manersa. Ta pomisao ispunila ju je neočekivanom
strepnjom. Mada, možda i nije bila neočekivana. Dok ne bude sa sigurnošću znala da je
Alenova smrt nesrećan slučaj, postoji šansa da se neko opasan nalazi na ovoj planini.
A sada im planina dolazi u kamp.
 17

Dag je izašao iz šatora i Sesili je ugrabila priliku. Iskrala se za njim, prateći ga do šatora
za komunikacije koji mu je služio i za spavanje. Primerak knjige Džoan Didion sa
napuklim hrbatom ležao je pored uredno spakovane vreće za spavanje, zajedno sa
dnevnikom u kožnom povezu. Pre nego što je shvatio da je ona tu, zatvorio je oči,
promrdao ramenima i izdahnuo polako i dugo. Prekidala mu je trenutak spokoja.
Pokušala je da se povuče a da je ne čuje, ali butinom je okrznula sto i zatresla gomilu
opreme na vrhu.
Dag se okrenuo i namrštio se kad ju je ugledao. Sesili je progutala knedlu. Činilo
joj se da mu se ne dopada i to iz razloga daleko ozbiljnijih od njene greščice danas. Da li
je to zbog toga što je novinarka, stalno postavlja pitanja, zabada nos, ne odustaje kad joj
kažu da digne ruke od nečeg? Ali došla je ovde poslom.
„Imaš li možda vremena da mi na brzinu daš intervju?“, pitala je, a grlo joj se
odjednom osušilo.
„Pišeš o Čarlsu. Ne vidim zbog čega moraš da pričaš sa mnom.“ Prebacio je nešto
papira na sto.
Prišla je blago ka njemu. „Samo nekoliko pitanja? Poznaješ Čarlsa najbolje od svih.
S njim si na svakom koraku, završio si sva logistička pitanja ekspedicije… koja je prošla
bez ijednog problema. Znam da ne bi mogao da završi ovu misiju bez tebe.“
Zastao je na trenutak, zagledan u parče papira sa nekakvim komplikovanim
grafikonom. „Dobro… nekoliko pitanja.“
„Sjajno.“ Sesili je izvukla telefon, ali namrštila se kad je videla da joj je ispraznila
baterija. Moraće da se osloni na staromodni metod. Dag je seo na stolicu, a ona –
nemajući izbora – na obližnji sto. „Kako ste se ti i Čarls upoznali?“ Spremila se, sa sve
hemijskom i sveskom.
„Upoznali smo se u Škotskoj. U Glenmor Lodžu. Bio je tek mladić na mom
zimskom planinarskom kursu.“
„Kažu da ko preživi škotsku zimu, taj može da preživi sve“, rekla je, nagnuvši
glavu u stranu.
To je izazvalo osmejak kod njega. „To je tačno.“ Uzdahnuo je i počešao se po sedoj
čekinjastoj bradi.
„Koliko mu je tada bilo godina?“, pitala je, nagnuvši se ka njemu.
„Ne znam, oko sedam?“
Sesili je podigla obrve. „Roditelji su mu dozvolili da ide u škotske vrleti sa sedam
godina?“
„Bio je to deo programa koji sam tada vodio. Za decu sa… teškim životom. Čak i
tada je dosta obećavao. Brzo je savladao cake, bio je hrabriji i izdržljiviji od svih.
Nikada nisam upoznao nekoga ko je tako opušten na planinama – više je planinska koza
nego čovek. A i imao je onu glad koja se retko viđa. Vraćao se nakon toga svake godine.
Učio je i o istoriji alpinizma. Zadivio me je. Jedne jeseni, nakon što je napunio
osamnaest, išao sam na Ama Dablam pa sam ga pozvao da mi se pridruži na Samit
ikstrim ekspediciji.“
„Kakvo li je to iskustvo bilo za njega?“
„Nije imao mnogo novca tako da je pomagao sa ekspedicijom u zamenu za
ogroman popust.“
„Je li to nešto uobičajeno? Deluje mi vrlo velikodušno sa tvoje strane.“
Slegnuo je ramenima. „Planinarenje je sport koji živi od mentorstva. Dužnost mi je
da uzvratim uslugu.“
Sesili mu je posmatrala izraz lica dok je govorio. Pogled mu je bio nežan i zagledan
u daljinu dok je pričao o Čarlsu kao dečaku. Očigledno je bilo da mu je vrlo stalo do
njega. Imala je osećaj da je posredi nešto više od mentorstva. „Zvuči mi više kao da si
mu bio očinska figura.“
„Možda“, odgovorio je Dag.
„Jeste li se često peli zajedno posle toga?“
Dag je odmahnuo glavom. „Krenuo je sam i štriklirao najviše vrhove sveta dok sam
ja vodio klijente. Izučavao zanat, postajao neko ko može da se osloni sam na sebe. Kada
se popeo na Everest, bio sam tako ponosan. Uvek smo bili u kontaktu.“
Sesili je lupnula krajem hemijske po papiru. „Reci mi kada je počeo da obara
rekorde i da zaista gradi reputaciju.“
Dag je ćutao. „Nikada nije bila stvar u tome. Ali nešto se kod njega promenilo,
nakon lavine.“
„One na vrhu Lenjin?“
„Da.“
Opet taj vrh. I Eliza ga je pomenula. Osim nekoliko kratkih prevedenih rečenica na
jednom austrijskom informativnom sajtu, na Internetu nije bilo mnogo informacija o
tome. Znala je samo da su druga dvojica planinara iz Čarlsovog tima bila iz Salcburga.
„Šta se desilo?“
„Bili su na usponu ka vrhu kada im se lavina pokrenula pod nogama. Sva trojica
bila su zatrpana pod njom, ali samo je Čarls uspeo da se iskopa odatle. Čitavu noć je
proveo u potrazi za članovima svog tima. Kada se vratio do baznog kampa, na sebi nije
imao maltene ni ogrebotinu. Bilo je to čudo.“
Sesili je zapisivala onoliko brzo koliko joj je hemijska to dopuštala. Mastilo nije
teklo tako lako na ovoj visini i stalno se zgrušavalo. Na kraju je morala da odustane.
„Kako to da ta vest nije jače odjeknula u medijima? Zvuči strašno.“
„Nažalost, iako je svaka smrt u planinama tragedija, u isto vreme je i nešto
uobičajeno. Ne budi to mnogo pažnje u medijima, naročito na nižim vrhovima. A Čarls
tada i nije bio toliko zainteresovan da se nađe pod svetskim reflektorima.“
„Srećom po mene, sada je miljenik medija. Možda ću uspeti da skrenem pažnju na
ono što se desilo na tom vrhu.“
Dag se još više namrštio i gotovo neprimetno odmahnuo glavom. Morala je da ga
vrati u razgovor pre nego što izgubi i tanku nit povezanosti koju su ostvarili. „Dakle, to
iskustvo je promenilo Čarlsa?“, nastavila je da insistira.
 Nastala je dugačka pauza – Sesili se pitala da li je trenutak prošao. Ali onda je
nastavio i ponovo je prodisala „Nakon toga, više ga nije zadovoljavalo samo penjanje.
Želeo je priznanja. Slavu. Poverio mi je ideju o Čistih četrnaest vrhova i, iskren da
budem, ja sam se nasmejao na to.“
„Je li?“ Nije uopšte mogla da zamisli Daga kako se smeje.
„Na papiru, to deluje suludo. Svih četrnaest vrhova preko osam hiljada metara, bez
kiseonika i fiksirane užarije, za manje od godinu dana? Ali, kada sam shvatio da je
ozbiljan, i ja sam se uozbiljio. Krenuli smo sa planiranjem. A videla si ga i sama…
precrtao je sve planine sa spiska, jednu po jednu. I evo nas ovde.“
„Baš si ukratko sumirao iskustvo.“
Zabrundao je. Možda se i nasmejao? „Recimo samo da su tih osam meseci bili i
najduži i najkraći u mom životu. Ali Čarls mi je stostruko vratio za mentorstvo.“
Sesili je pogledom prešla preko silne komunikacione opreme, sve u žicama.
Kockaste crne baterije i satelitski telefoni su se punili, radio-prijemnik i nekoliko
laptopova u teškim futrolama bili su nagomilani po stolu. U uglu se nalazio mali
generator koji ih je napajao, odvojen od opreme ostatka tima. Sve to kako bi Dag mogao
da analizira vremensku prognozu i ostane u kontaktu sa spoljnim svetom. „Šta kaže
tvoja porodica na ovo silno penjanje po planinama?“
Zaćutao je. „Mislio sam da je ovaj intervju o Čarlsu.“
„Da, ali…“
„Pričaću o Čarlsu, ali ni o čemu drugom.“
Klimnula je glavom. „Dobro, zajednički imenilac je taj da je Čarls postigao brojna
odvažna spašavanja na ovoj misiji u čijoj si koordinaciji pomagao. Šta ti prolazi kroz
glavu kad stigne jedan takav poziv?“
„Na planinama smo svi jedan tim. Ako se neko nađe u nevolji, a mi imamo načina
da mu pomognemo, smatram da nam je dužnost da to i pokušamo. Ko god na planini ne
smatra to isto, taj, po meni, nije pravi planinar.“
„To je vrlo časno. Sećaš li se nekog spašavanja a da je naročito vredno pomena?“
„Vrednog pomena? Svaki život koji spasemo vredan je pomena.“
Trznula se. „Pogrešno sam se izrazila, izgleda. Da li se nekog spašavanja posebno
sećaš?“
„Već smo pričali o ovome ti i ja, ali Everest je ove godine bio tužan. Sam broj ljudi
na planini. Nikada nismo primili toliko poziva u pomoć; gotovo po jedan na svaki sat u
toku pohoda na vrh. Neki su završili dobro – neki baš i ne. Previše je petnaest smrtnih
slučajeva u jednoj godini. To se desi kad imaš previše nespremnih planinara. Ne verujem
da ću se vraćati tamo. Ma koliko mi para nudili.“
„Pretpostavljam da je Pjer bio jedan od tih smrtnih slučajeva.“ Stavila je hemijsku
na usne. Bila je i fascinirana i užasnuta onim što Dag govori. Petnaest smrtnih slučajeva
u jednoj godini, na jednoj planini. Stomak joj se prevrtao od toga. Pitala se da li bi je to
toliko pogodilo da i sama samo što se nije suočila sa sličnim izazovima i rizikom kao na
Everestu.
„Da, to je bio tek nesrećan slučaj.“
 Podigla je pogled, iznađena njegovim tonom glasa „Kako to misliš?“
„Mislio sam da ga je Čarls pronašao. Došlo je do neke zabune u komunikaciji.
Dešava se. Usput je primio neki drugi poziv u pomoć, i kad je rešio taj slučaj, od Pjera
više nije bilo ni traga ni glasa. On je bio poslednja osoba na vrhu i mora da je pao.“
„Dakle, niko nije bio na većoj visini od Pjera tada? Niko ko je mogao da pođe za
njim dole.“
Dag je odmahnuo glavom. „Ne. Za sve druge se znalo gde su.“
„A šta je sa njegovim šerpom?“
„On je bio s nama u četvrtom kampu. Moraćeš da pitaš vođu njihove ekspedicije
zbog čega.“
Dagova priča bila je ubedljiva. Bio je tamo. Najverovatniji joj je delovao scenario
da je Pjer zaista halucinirao kada je zvao Alena – simptom cerebralnog edema.
Sesili se ugrizla za usnu. „A na Daulagiriju? Spašavanje dvojice Italijana zvučalo
mi je vrlo hrabro ali, nažalost, Čarls nije uspeo da spase jednog od njih. I ti si se popeo
tamo…“
Uzdahnuo je, protrljavši se po čelu, a ona je zaćutala. Kada je spustio ruku, pogled
mu je bio staklast.
Izgubila ga je.
„Moram da se pozabavim planovima za sutrašnju pudžu. Možemo li da završimo?“
Glas mu je bio tih i umoran.
Klimnula je.
Beleške su joj bile haotične, mastilo joj se napola osušilo, ali dobila je i više nego
što je očekivala. Dagovo lice bilo je usukano i rezervisano. Život je proveo bežeći od
drugih, u najudaljenijim i najopasnijim delovima sveta. Nije navikao da ga bombarduju
pitanjima.
„Važi. Hvala ti što si izdvojio vreme za mene. Jedva čekam pudžu.“ Zatvorila je
svesku i skočila od stola.
„Sesili?“, oglasio se Dag taman kad se spremala da izađe iz šatora. Okrenula se ka
njemu. „Priprema je ključ uspeha. Ono što si malopre rekla …potrudi se. Dobro je da
upamtiš to. Galden mi je rekao za tvoj šator.“
„Srediću ga“, rekla je, a onda brzo napustila komunikacijski šator. Nije želela da
Dag vidi suze koje su je zapekle u uglovima očiju kada je pomislila na ženu koja joj je
dala taj savet. Osećala se već i dovoljno ogoljeno.

18

Snovi su joj te noći bili hiperrealistični i jezivi.

Našla se ponovo kod jezera – tačnije, u njemu. Ledena voda joj je zapljuskivala
vrat. Alen je prišao obali, a ona mu doviknula da se okrene, ali nije ispustila nikakav
zvuk. Krv mu je kapala iz slepoočnice i milela do ivice usana. Krenuo je ka njoj i
stisnuo usne.
Iz usana se čuo zvižduk. Ista ona melodija. Neskladna kombinacija tonova.
Otvorila je oči. Čula ga je. Zvižduk nije sanjala. Ponovo je dolazio odnekud izvan
njenog šatora.
Neko je bio tamo.
Ovog puta nije nameravala da ostane paralisana. Morala je da sazna ko stoji iza
toga. Navukla je jaknu, otvorila šator što je tiše mogla i iskrala se u noć.
Bio joj je potreban trenutak da joj se oči priviknu na mrak. Ali onda ga je ugledala.
Visok, mišićav, s licem u tami.
Zviždač.
Grant? Građom je najviše podsećao na njega.
Namrštila se. Čovek je stajao iza njenog šatora na odronu, zagledan ka planini. Telo
mu je bilo silueta naspram blede svetlosti meseca, a lice mu je bilo okrenuto od nje.
Premestio je težinu tako da je delovalo kao da će se okrenuti, a ona je čučnula –
nije želela da je taj čovek, ko god bio, vidi kako ga posmatra usred noći.
Umesto toga, skočio je – nestao je sa ivice stena u provaliju.
Sesili je prekrila usta rukama, potisnuvši poriv da vrisne. Tamo nema nikakvih
kampova. Nema razloga zbog kog bi se neko uputio u tom smeru. Ako je to Grant, šta to
radi?
Potisnula je rastuću paniku i iznenadnu čežnju za Džejmsom – on bi znao šta treba
da se radi. Otišao bi tamo odlučno i suočio se sa tim čovekom da sazna šta radi tu u
gluvo doba noći. Ali Džejms nije bio tu. Bila je sama.
Bolje joj je da zna nego da čuči u strahu i zamišlja sve mogućnosti. Duboko je
udahnula, držala taj dah između usana i došla nekako do stene. Ispustila je vazduh
polako, u jednom izdisaju; sad je načinila prvi potez. Podigavši se kako bi videla preko
ivice, opazila je stazicu duž stenja. Doduše, put do dole bio je strm, a bez čeone lampe
bilo joj je teško da proceni koliki je pad. Ipak, ako je zviždač uspeo… Ne dozvoljavajući
sebi vremena da se predomisli, spustila se.
Nožnim prstima pokušavala je da pronađe oslonac na steni, a prsti nisu mogli dugo
da joj izdrže težinu. Skliznula je, ali tlo nije bilo daleko. Bauljala je po stazici, držeći
jednu ruku na kamenju ako se oklizne.
Da pada kiša, ovo bi bilo isto kao…
Ne. Ne razmišljaj o tome.
Uzdahnula je sa olakšanjem kada je zašla za ugao, a litica se proširila na veličinu
omanjeg platoa. Čučnula je, sakrivši se iza stene. Provirivši iza nje, ponovo je ugledala
čoveka.
Sada je nosio čeonu lampu i bio joj okrenut leđima. I dalje nije mogla da mu vidi
lice, ali videla je u šta gleda.
U šator. Mnogo manji od onih koji su koristili Manersi i drugačije boje – crven sa
modroplavim šarama, a ne jarkožut kao šatori u kojima su oni spavali. Na kratkom
odblesku svetla sa njegove čeone lampe, opazila je lepljivu traku u obliku slova iks
prelepljenu preko plastičnog platna. Oko šatora je bila gomila smeča.
Od čučanja su joj se umorne noge trgle, na šta se kamenčić zakotrljao ka
misterioznom zviždaču koji je oštro podigao pogled. Sesili se sakrila iza stene, nagnuvši
glavu što je više mogla unazad u senku. Zrak njegove čeone lampe osvetlio je zid stenja
ispred nje.
Čekala je nekoliko groznih sekundi. Ali nije čula krckanje kamenčića pod cipelom.
Zapravo, zrak svetla se spustio i čula je potezanje rajsferšlusa šatora.
Još nekoliko udaha, nakon čega je rizikovala još jedan kratak pogled. Čovek je bio
unutra, a svetlo njegove čeone lampe probijalo se kroz najlon. Iskoristila je priliku i
potrčala nazad stazicom, ovog puta ne pazeći na svaki korak. Želela je da se nađe
ponovo u svom kampu, gde bi ljudi potrčali kada bi je čuli kako vrišti.
Ko to kampuje sam? Ima li nešto sa Alenovom smrću?
Pomislila je na otisak čizme ispred svog šatora. Preblizu da bi bila slučajnost.
Pomislila je na zvižduk. Hteo je da ona zna da je u blizini.
Ali, ako je to istina, šta želi od nje? I zašto?

19

Nakon te ekskurzije, san joj nije lako dolazio na oči. Uzela je još tableta protiv bolova i
isprala ih mlakom vodom iz flašice. Kada se probudila, stomak joj je i dalje bio zgrčen.
Morala je da ispriča Dagu. Ako se neko krije u blizini njihovog kampa, vođa
ekspedicije mora znati za to. Otišla je do komunikacionog šatora. Bilo je rano; još niko
nije promolio glavu. Ali bila je sigurna da će on biti budan. „Dag?“, pozvala ga je kroz
ulaz šatora.
Pojavio se nakon nekoliko trenutka, upitno izvivši obrve.
Sesili je progutala knedlu. Videvši ga, posumnjala je u sebe, pitajući se da li
ponovo preteruje. Podigla je glavu. Ovog puta ne. „Znam da ovo čudno zvuči, ali mislim
da neko kampuje iza mog šatora.“
„Još neki tim?“
Odmahnula je glavom. „Ne… jedan šator. Jedan čovek.“
Dag je prekrstio ruke i zabio šake ispod pazuha. „Neobično. Ali neki tipovi se penju
bez podrške.“
Sesili se povukla za pletenicu. U nekom trenutku moraće ponovo da je isplete;
raščupala se i olabavila od prevrtanja po dušeku. „Ne sviđa mi se pomisao da neki
nepoznat čovek noću prolazi pored mog šatora… Da li bi mogao da pođeš sa mnom da
saznamo ko je to?“
Uzdahnuo je. „Zaista?“
 Nije mu odgovorila na to. Dag je bio naviknut na kampovanje u divljini i verovatno
nikad nije brinuo ko možda vreba u blizini. Šta to znači za njegovu ličnu bezbednost. Ali
nju je nepoznato brinulo.
Na njeno olakšanje, ustao je. „Okej. Idemo.“
Pratio ju je do oboda njihovog kampa. Došli su do njenog šatora i nastavili iza. Na
hladnoj svetlosti dana, delovalo joj je nerazumno da se spušta niz stenje – pad joj je
delovao još opasniji, a staza koja joj je prošle noći bila vidljiva, sada je delovala kao
gomila stenja. Neprohodna.
„Jesi li sigurna da je šator u tom smeru? Meni ne deluje bezbedno.“ Dag je izvio
vrat iza ivice litice.
„Sinoć sam prešla stazu. Videla sam šator.“ Prešla je preko ivice i spustila se. Čula
je kako je Dag prati. Probijala se kroz lavirint od stenja, nadajući se da će ponovo naići
na plato. Inače će stalno izgledati kao budala.
„Pazi gde gaziš“, rekao je Dag i zgrabio je za mišicu kad joj se kamen zaljuljao pod
nogom. Napokon je videla nešto što je prepoznala – stenu iza koje se sakrila.
„Odmah je ovde iza“, rekla je. Kao što je i predvidela, pojavio se plato.
Ali bio je pust.
Ni traga od šatora.
Napola je skliznula niz klizave kamenčiće koji su vodili do platoa. „Kunem se da je
bio ovde sinoć. Baš tu.“ Stena joj je uzvraćala pogled, siva i pusta. Nepokolebljiva.
Dag je uzdahnuo. „Imamo mnogo posla.“
„Bio je to crveni šator sa modroplavim detaljima. Makar mi se tako učinilo na
svetlosti njegove lampe – možda su bili crni ili tamnozeleni. I delovao mi je baš
pohabano.“
Dag je stao kao ukopan u mestu i umalo da se nije okliznuo niz kamenčiće.
Zagledao se u pod, neutralnog izraza lica. „Nekada na velikim visinama snovi umeju da
budu živi.“
„Nisam sanjala.“
„E pa ovde sada nema nikoga. Nikoga ko bi prošao pored tvog šatora. Bezbedna si
u našem kampu.“
Namrštila se i šutnula jedan kamen. Dag se nakašljao. „Sesili, zabrinut sam. Onaj
incident dok smo vežbali, sumnje oko Alenove smrti… Zak mi je pomenuo nešto o
otisku čizme?“
„Znaš za to?“ pitala ga je.
„Rekao mi je zato što je zabrinut za tebe. Ako želiš da se penješ na ove planine,
moraš imati pozitivan stav. Moraš poštovati planinu i ljude koji te okružuju. Mi smo
tako mali tim, dovoljna je jedna negativna osoba da to utiče na sve. Ako ne možeš da
obuzdaš tu svoju paranoju… možda nije najbolje da nastaviš.“
Sesili se trgla unazad kao da je ošamarena. „Dag… čovek je poginuo. Zar ne smem
da budem zabrinuta zbog toga?“
„Moj savet ostaje isti. Ako nisi sto odsto usredsređena, ja te gore neću poslati.“
Rekavši to, zaputio se krupnim koracima ka baznom kampu.
 Čvrsto je stisnula pesnice, toliko da su joj se nokti usekli u dlanove. Pretraživala je
tlo ne bi li pronašla neki trag, setivši se smeća koje je bilo svuda oko šatora. Nešto je
zasvetlucalo pod kamenom na kraju platoa. Čučnula je.
Čep od boce, prevrnut naopako sa okrnjenom ivicom. Uzela ga je. Nije to bio
konkretan dokaz, ali znala je šta je videla.
Neko je bio ovde.

20

Kada se vratila u kamp Manersa, bio je prepun ljudi koje nije prepoznavala.
Pudža. Dala je sve od sebe kako bi se oslobodila događaja od prethodne noći, pa je
masirala ramena ne bi li joj bila manje napeta. Želela je da bude prisutna celim bićem;
bio je to jedan od trenutaka kojima se radovala, pre nego što joj se zbog Alenove smrti
anksioznost prebacila u petu brzinu. Uostalom, morala je da pošalje Mišel još sadržaja –
u njenom položaju, čak i simbolična suma koju je dobijala za izveštaje sa ekspedicije
bila je od ključne važnosti. Pudža će joj dati materijala za sjajan blog. Morala je da se
usredsredi i da ostavi po strani misteriozni šator i mogućnost da se neko opasan nalazi
na planini.
Ako te Dag izbaci iz tima, nećeš moći da istražuješ, govorila je sebi. Morala je
makar da izgleda staloženo, iako su joj misli galopirale.
Dag je nestao u komunikacionom šatoru, izbegavajući pogled pridošlica. Umesto
njega, Mingma je pozdravljao sve i osmehivao se kada mu je prišla grupica u istovetnim
majicama sa čijim se vodičem čvrsto zagrlio. Potapšali su jedan drugog snažno po
leđima.
„Lepo je videti te, dai.“
„I tebe.“ Čovek je imao jak ruski akcenat i delovao drugačije od svih vodiča koje je
do tada upoznala – zdepastiji, sa majicom koja mu se protezala preko stomačića. Nosio
je bandanu preko retke kose sa reklamom gaziranog soka na ćirilici. Susreo joj je pogled
iznad Mingminog ramena i zakoračio unazad kako bi je dobro osmotrio. Pitala se šta
vidi kad je gleda. Nekog ko je spreman za planinu?
Postalo joj je neprijatno pod njegovim dugim pogledom, pa je odlučila da se
predstavi. „Ja sam Sesili Vong“, rekla je.
„Andrej… ja sam vodič za Elbrus elitu.“ Prihvatio je njenu ispruženu ruku i
rukovao se s njom. „Prvi put na velikim planinama?“
„Da, prvi vrh od osam hiljada.“
Klimnuo je sa osmejkom na licu.
„Smetaš li ovoj devojci, Andreju?“ Žena otprilike u kasnim tridesetim, sa plavom
kosom do ramena, izrazito preplanulom kožom i usnama izvijenim u osmeh, stala je
pored njega i potapšala ga po ramenu. Nagnula se ka Sesili. „Oprosti mu, ne viđa mnogo
žena ovde.“
Andrej je promrmljao nešto što Sesili nije razumela. Izgleda da je ipak lepo
prihvatio tu malu prozivku, jer mu se koža oko očiju dobroćudno namreškala. Pažnju je
usmerio ka Grantu, koji je izašao da se pozdravi.
„Ja sam Irina“, rekla je žena i nagnula se da poljubi Sesili u oba obraza. „Reče da
se zoveš Sesili? Drago mi je. Je li Čarls ovde? Svi umiremo od želje da upoznamo
britansku planinarsku legendu.“
Sesili je odmahnula glavom. „Još je u Katmanduu, ali trebalo bi uskoro da stigne“,
rekla je. Nadala se da je to tačno.
„Onda neki drugi put.“ Okrenula se ka Grantu i oči su joj zasvetlucale kad je
ugledala visokog upadljivog Engleza. Dok se osmeh širio Grantovim licem, Sesili je
pomislila da i on misli na isto.
„Njihova grupa ima ozbiljan novac“, rekao je Zak, glasa prigušenog tako da ga je
samo ona čula. Sesili nije ni znala kad je stao pored nje. „Irina je bivša mis Rusije.“
„Zezaš me?“
Odmahnuo je glavom. „Ne zezam te. Galden mi je rekao. Peo se sa njom na
Makalu. Reče da želi da precrta još visokih vrhova sa spiska.“
„Opa, neverovatno.“
„Stiže još ljudi. Biće ovo dobra žurka.“
Sesili je osmotrila lica, pitajući se da li je neko od pridošlica Dario Travers. Gledala
je i da vidi da li je Ben došao, ali nije ga opazila.
Ispravila se i spremila da se predstavi novoj grupi kada je do nje dopro neobičan
zvuk.
Bubnjevi. Prvo prigušeno, ali zatim sve glasnije. Okrenula se ka zvuku. Dva
monaha sedela su na gomilici stenja tik iznad njihovog kampa. Pemba i Tenzing su se
motali oko njih i ložili vatru na maloj lomači. Dim je dopirao do kampa, blago
aromatičan.
Pudža je počinjala.
Galden ih je zaobišao, noseći gomilu granja smreke. Blago ju je dodirnuo po
podlaktici. „Didi, trebalo bi da odneseš nešto lamama na blagoslov.“
„Imaš neki predlog?“
„Većina ljudi nosi nešto što će dodirnuti planinu. Čizme, ili štapove – nešto tog
tipa.“
Klimnula je, pa su Zak i ona pošli nazad do svojih šatora. Razmišljala je o opremi,
ali pogled joj je pao na cepin. Biće joj od ključne važnosti – ako krene da klizi po
planini i bude morala da se zaustavi, može udariti cepinom kako bi se zaustavila. Dobro
će mu doći blagoslov.
Krenula je uz gomilu stenja do oltara. Iza nje, Eliza je govorila nešto u kameru,
spremna da prenosi svojim pratiocima. U ruci je držala dereze. Zajedno su položile
predmete u podnožje lomače.
Dvojica lama sedela su u turskom sedu na dušeku na naduvavanje. Oko njih u
polukrugu bilo je položeno još ležaja od pene. Sesili je odabrala položaj odmah iza
jednog od lama. Preko ramena mu je videla dugačak svitak pergamenta sa kog je čitao,
sa prelepim i kompleksnim slovima načičkanim po stranici. Pojanje je bilo hipnotišuće i
opuštalo ju je, uz neprekidnu pratnju bubnjeva i poneki udarac u činele.
Zatvorila je oči i ponovo se našla u bakinom dnevnom boravku, zagledana u maleni
oltar u uglu. Buda je uvek bio besprekorno beo i čist dok je ostatak polica bio pun
prašine. U zlatnim činijicama sa obe strane nalazili su se darovi za Budu. Jednom ju je
uhvatila kako krade kandirano voće odatle. Zbog toga je bila kažnjena.
Dugo nije pomislila na taj oltar. Kao odrasla, nikada nije pronašla mesto za religiju.
Ali sada, u senci jedne od najviših planina na svetu, osetila je kako joj srce leti, a um joj
se otvara.
Lame su poslale molitve u oblake koji su se razgrnuli kako bi otkrili istočni
nazubljeni vrh Manaslua, uokviren jarkoplavim nebom. Kad su tamjan i dim smreke iz
male ceremonijalne vatre doprli do njenog nosa, osetila je kao da se uznela do samog
vrha planine. Njoj su se molili. Ne bogu, nego planini, i molili je za dozvolu da se popnu
na nju, da joj puze po ramenima samo na nekoliko nedelja, trunčica u odnosu na to
koliko planina živi.
Iako je Manaslu delovao spokojno, vrh u obliku ajkulinog peraja podsećao je na
opasnost. Pomislila je na Alena, i na to kako on neće ići na ovo putovanje. Nadala se da
počiva u miru.
Strah, anksioznost i, naposletku, spokojna pomirenost, prostrujali su njome.
Pomislila je zbog čega je tu – zbog čega je zaista tu. Kada ju je Čarls pozvao da se
pridruži njegovom timu, pristala je jer ju je nadahnula njegova vera – njegovo potpuno
samopouzdanje – da će u njegovom timu ona uspeti, ali htela je i da prevaziđe traumu sa
Snoudona. A onda, kada ju je Džejms šutnuo, htela je da mu pokaže za šta je sve kadra.
Ali sa svakim korakom ka vrhu – još od dana provedenih u vežbanju na Boks Hilu, do
leta ka Katmandu, pešačenja do baznog kampa, pa vremena provedenog na zidu za
obuku – prkos je spadao sa nje.
Pudža je sklonila i poslednje njegove ostatke.
Bila je srećna što će ga se odreći, dar planini.
Moraš se izboriti sama za sebe, Sesi. Taj savet joj je dala baka. Sesili je znala da bi
trebalo da ga posluša. Što znači da bi trebalo da se otarasi svega što ju je podupirale.
Od sada će svaki korak koji napravi biti za nju i samo za nju. Da pokaže samoj sebi
da nije promašaj. Da će sve kroz šta je prošla biti u službi trenutka kada stigne do vrha i
izvuče se nekako iz ogromne jame sumnji u kojoj se nalazila.
Na Dagov znak, krenula je polako napred i uzela cepin sa oltara, tamo gde je ležao
pored Elizinih dereza, Zakovih čizama i Grant ove kamere. Nadala se da će lamin
blagoslov biti još jedan sloj zaštite na planini.
Svaki će joj dobro doći.
Galden i Pemba uskoro su podigli šipku iznad lomače. Bila je prekrivena dugim
nizom molitvenih zastavica, jarkoplave boje koja predstavlja nebo, bela vazduh, crvena
vatru, zelena vodu, a žuta zemlju. Zavijorile su se na vetru i hipnotišućem zvuku pojanja
pridružilo se i lepršanje zastavica.
Zatim je atmosfera iz spokojne prešla u ushićenu i šerpasi su uzeli lončiće sa
brašnom koji su stajali ispred oltara. Namazali su jedni drugima brašno preko čela, a
onda se, jedan po jedan, raštrkali među planinarima.
„Za šta je ovo?“, pitala je Sesili Galdena dok joj je mazao brašno po obrazima.
„Želja da poživiš sve dok ti brada ne posedi!“, rekao je i nasmejao se.
„Bolje mi onda pospi malo po kosi“, rekla je i sagnula glavu, nakon čega joj je
Galden uslišio želju.
Jedan lama privezan joj je jarkožuti končić oko zgloba – sungdi, zaštitni konac.
Mingma joj je dodao činiju pirinča i uzela je šaku da baci u vazduh. Atmosfera je bila
radosna, a uzbuđenje zbog predstojećeg uspona opipljivo. Uskoro su počele da kruže
čašice viskija. Sesili se na delić sekunde zabrinula zbog opijenosti na velikoj visini, ali
onda je popila čašicu vatrene tečnosti na eks, pre nego što je stigla da se predomisli. Tu
je da piše o tome kako je to biti na planinarskoj ekspediciji. Što znači da mora i sama to
doživeti.
Žurka se preselila u kamp. Iz kuhinjskih šatora je izneto još pića, a Pemba je iz
svog šatora izneo veliki prenosni zvučnik i stavio ga usred kruga od stolica. Nepalska
muzika orila se morenom, a Pemba je bio prvi koji je zaigrao. Eliza mu se pridružila pa
su zajedno tapšali i igrali. Sesili i ostali su se poredali ukrug oko njih, pili i njihali se u
ritmu.
Galden ju je uzeo za ruku i povukao u centar, učeći nju i Elizu nekim plesnim
pokretima koji idu uz pesme – priče o neuzvraćenoj ljubavi, bitove iz nepalskih filmova.
Podsećalo ju je na bolivudsku muziku, isti zarazni ritam i živahna koreografija. Čak je i
Tenzing, najstariji šerpa, ustao da igra i tresao rukama ka nebu. Bilo je tu ubačene i
zapadnjačke muzike, sve što ima zarazni ritam. Viski im je kolao venama, a zbog visine
im je mnogo brže strujao krvotokom. Udovi su joj se opustili, a osmeh raširio. Zbog
pudže se već osetila kao da se nalazi na nekoj transcendentalnoj ravni, ali ovo je sada
bio neki drugi vid slobode.
Poslužavnici hrane izlazili su iz Davine kuhinje: momo, male pržene kobasice,
kockice sušenog mesa i sira, čips, čokoladice – preukusno gorivo sa visokim nivoom
ugljenih hidrata i masti koje će im biti potrebno za nedelje koje su pred njima.
Zak je igrao sa njom i plesao kao ćale kako bi ga ona snimila da pošalje porodici.
Zabacila je ruke u vazduh i pustila da je muzika ponese, njihala se i skakutala, a osmeh
sa lica niko nije mogao da joj skine.
„Neko nam je našao drugaricu“, rekao je Zak. Pokazao je glavom ka Grantu. Sesili
se pomerila kako bi mogla da igra i posmatra ga istovremeno. Grant je rukom obujmio
Irinu. Nije gubio vreme.
Zak se nagnuo ka njoj. „Čini mi se da bi radije sa nekim drugim delio šator, a ne sa
mnom…“
Nasmejala se.
Nije očekivala da će ekspedicija biti i zabavna. Očekivala je to na kraju, kada budu
slavili uspešnu misiju, ali ovo je bila drugačija vrsta energije. Svi prisutni znali su da će
se uskoro otisnuti u opasnu avanturu. Nešto potencijalno smrtonosno. Morali su da se
oslobode sve te nagomilane nervoze i straha.
Onda je opazila Dagov pogled. Zurio je u nju. Ali jednako brzo je sklonio pogled.
Da li je umislila? Ili joj je piće zamaglilo prosuđivanje? Ali ovog puta to nije htela da
dopusti. Ako je ovo vreme da se tim poveže, onda ima da se poveže sa najhitnijim
njegovim članom – vođom.
„Dag, što ne uzmeš još jedno pićence?“, pitala ga je Sesili, stvorivši se pored njega.
Odmahnuo je glavom. „Neka. I više mi je nego dovoljno. Sutra planiramo da
krenemo sa penjanjem.“ Prešao je pogledom preko okupljene gomile – ples nije utihnuo.
„Možda prekosutra.“
„Pudža… bila je baš dirljiva. Kakvo iskustvo! Mislim da bi mi dobro došlo pre
prethodnih uspona.“
„Toliko sam ih već doživeo; zaboravio sam kakav je osećaj kad ti je prvi put. Kako
se osećaš?“
„Osećam se… spremno.“
„Dobro je.“
„Jesi li siguran da nisi za ples?“
„Ne.“ Opazio je nešto iza njenog ramena. „Sranje, šta će on ovde?“
Nikada pre toga nije čula Daga kako psuje. Ispratila mu je pogled, ali Dag se
zaputio u suprotnom smeru. Sada je bila zaintrigirana. Čovek o kom je bila reč nosio je
jaknu sa logom Samit ikstrima i imao je gadan ožiljak na obrazu. Eliza ga je sigurno
poznavala – poljubila ga je u oba obraza.
Sesili im je prišla, ohrabrena alkoholom. „Ko je ovo?“, pitala je.
„Baš sam se spremala da te potražim“, rekla je Eliza. „Ovo je Dario. Zar nisi beše
htela da razgovaraš sa njim?“
„Da! Čula sam za tebe“, rekla je Sesili pre nego što je stigla da se zaustavi.
„Je li? Pojma nisam imao da sam tako poznat“, rekao je.
Eliza je stavila ruku na Sesilinu mišicu. „Ovo je Sesili Vong. I ona je u Čarlsovom
timu. Vrlo uspešna novinarka jednog od najboljih avanturističkih magazina, je li tako?“
Sesili se promeškoljila. „Pa, pišem za Vajld autdors.“
Dario je podigao sportske naočare za sunce, otkrivši bledozelene oči. „Novinarka!
Zanimljivo. Kao što je i naš Ben bio.“
„Gde je on, inače?“, pitala je Sesili, ponovo prelazeći pogledom preko okupljenih.
Dario je otpio gutljaj piva. „Više nije član našeg tima.“
„Molim?“
„Tako je to kad ne možeš da platiš troškove ekspedicije.“
„Oh, baš šteta“, rekla je, trljajući potiljak. Nikada nije mnogo volela Bena, uprkos
tome što je bio blizak sa Džejmsom, ali znala je sigurno potpuno skrhan što mora da
napusti planinu. Saosećala je sa njegovim novčanim problemima – i ona sama nalazila
se na ivici provalije. Makar više nije morala da brine da će joj neko oteti priču. Ili da će
njen bivši čuti koliko je napredovala. Pročistila je grlo. „Nego, slušaj, Dario, htela bih da
popričam malo s tobom ako imaš vremena.“
 „Sada?“
„Što da ne!“
Nije morao da joj odgovori. Prekinuo ih je Dag, stisnutih pesnica. „Šta ćeš ti
ovde?“, pitao je Darija.
„Strašno! Čemu takav neljubazan ton, Dag. Došao sam da odam počast
veličanstvenom Čarlsu Makveju.“ Podigao je ruke dok je to govorio, ali nije zvučao
sasvim iskreno.
„Nije ovde.“
„Vidim i sam. A zašto? Krije se od mene nakon Širokog vrha?“
„Prekini s tim, Dario.“ Dagov glas bio je opasno napet.
Koža oko Dariovih očiju se zategla. „To što ne koristi fiksiranu užariju je sprdnja.
Znamo da je koristio našu užariju.“
Sesili se zapitala da li je pogrešno čula. Dario misli da je Čarls varao na Širokom
vrhu? Prebacivala je pogled sa jednog na drugog čoveka, želeći da ih pita da objasne, ali
usta su joj se osušila. Dario je bio visok, mršav kao grana i žilav, sa rukama na
kukovima. Ali Dag – niži, prosed i smežuran – nije se dao. Eliza se pored nje premeštala
sa stopala na stopalo. Sesili je pokušala da joj uhvati pogled, ali ona je pomno
posmatrala Darija.
„Imaš li dokaz?“ pitao je Dag. Nije delovao iznenađeno Dariovim pitanjem. Zbog
toga je pomislila da ovo nije prvi put da se to pitanje poteže. Sada joj je imalo više
smisla što je Dag tako neprijateljski nastrojen.
Dario nije odgovorio na to.
Dag je prekrstio ruke preko grudi. „Optužbe su ti drske, neosnovane i maliciozne.
Nisi dobrodošao u moj kamp. Odlazi.“
„Ma daj…“
Dag je pokazao Mingmi da otprati Darija nazad. „Idem, idem“, rekao je Dario.
Posmatrala je Darija kako odlazi i konačno došla do glasa.
„Šta to bi?“, okrenula se ka Elizi, ali ona je već nestala.
Sesili je eksirala piće zarad dodatne hrabrosti, a zatim polako napustila slavlje,
zaputivši se stazicom ka Samit ikstrimu.

21

Kamp Samit ikstrima bio je jezivo tih, naročito u poređenju sa žurkom koju je ostavila
za sobom. Bilo je postavljeno daleko više šatora nego kod njenog tima, na vojnički
preciznoj udaljenosti.
Iglui su bili još luksuzniji nego što je zamišljala. Kada je prošla pored jednog,
provirila je unutra – i zapanjila se kad je videla prave kaučeve, projektor i aparat za
espreso. Dag se našalio sa Grantom da bazni kamp nije Hilton. Ali, jebote, ovo je bilo
baš blizu.
„Želiš da menjaš tim?“
Poskočila je kad se Dario oglasio tik iza nje. „Čoveče, ne bi trebalo da plašiš ljude
ovako visoko.“
„Možda ne bi trebalo da se šunjaš po tuđim kampovima?“
Dario je bio još upečatljivi kada nije bio okružen drugima. Izdignut ožiljak, ružičast
na obodima, prelazio mu je preko obraza i svedočio o životu na ivici.
„Zapravo, tebe tražim“, rekla je.
„Polaskan sam. Kako mogu da ti pomognem?“
„Nadala sam se da bismo mogli još malo da popričamo. Imam nekoliko pitanja, ako
bi bio voljan da odgovoriš na njih.“
„Baš si uporna.“ Zaćutao je i pogledom joj prelazio preko lica. Zatim joj je pokazao
da uđe u iglo. Seo je u turski sed na kauč, a ona je odabrala jednu od kamperskih stolica
preko puta. Opipala je džep jakne i bilo joj je drago što se setila da tu ubaci blokčić i
hemijsku.
„Šta bi htela da znaš?“, pitao ju je, preplevši prste oko kolena.
„Pa, prvo, na šta si mislio kada si rekao Dagu da je Čarls koristio fiksiranu užariju
na Širokom vrhu?“
„Pravo u centar, vidim. Okej. Pa… shvataš u čemu je štos kod Čistih četrnaest, je li
tako?“, rekao je, praveći znakove navoda u vazduhu.
„Da.“
„Dobro. To što on tvrdi je vrlo specifično. Penjanje alpskim stilom podrazumeva da
ne koristiš fiksiranu užariju na planini. Ne verujem mu. Mislim da koristi užariju.“
„Zbog čega to misliš?“
„Jedan od članova mog tima ga je video.“
„Dakle nisi ga ti lično video?“
„Imao sam previše posla dok sam vodio računa o tom timu.“
Sesili se trudila da održi neutralan izraz lica, jer je htela da čuje celu verziju
događaja od Darija. Ali priča joj se činila nategnuto. A i pitala se da li bi Dario bio tako
drzak sa optužbama da je Čarls na planini da se brani. „U redu… Da li je taj član tima to
fotografisao? Ili snimio?“
„Da imam dokaz u rukama, znala bi to“, rekao je iziritirano.
Sesili je grizla vrh hemijske. „Dakle, ako ga lično nisi video, i ako tvoj klijent nije
imao nikakav dokaz, zbog čega si toliko ubeđen u to?“
„Nisam ni rekao da je klijent u pitanju. Rekao sam da je član mog tima. Neko kome
mnogo verujem.“
„Mogu li da popričam onda sa tom osobom?“
Dario je odmahnuo glavom. „Reći ću samo ovo – nije prvi put da je neko to rekao.
Neko je isto to rekao i na Everestu.“
„Otkud to da do sada nisam čula ni za jedan od ovih navoda? Imam osećaj da sam
pročitala sve članke o Čarlsu na internetu i nijedan od njih nije ni naslućivao ovu
mogućnost. Ovo što govoriš je vrlo ozbiljno.“
Dario je zabacio ruke u vazduh. „Pa, naravno! Mediji su poludeli za njim. Zgodan
je, harizmatičan, šarmantan i očigledno vrlo, vrlo talentovan alpinista… Niko ne želi da
stavi junaka pod sumnju. Ali ja verujem u integritet ovog sporta i zato ne odustajem od
ovoga.“
„Mogu li da razgovaram sa osobom koja ga je videla na Everestu?“
Dario je uzdahnuo. „Ni taj čovek ne može da pruži dokaz. Poginuo je pri silasku sa
vrha.“
„Čekaj malo, nije valjda da pričaš o Pjeru Šaroenu?“ Sesili je trepnula. „On je
mislio da Čarls koristi fiksiranu užariju?“
„Otkud to da znaš za njega?“
„Razgovarala sam sa čovekom koji je poginuo u Samagaunu. Zvao se Alen. Rekao
mi je da je došao na Manaslu da oda počast Pjeru, koji mu je bio blizak prijatelj. Želeo je
i lično da te pita šta se desilo na Everestu.“
Dario je uzdahnuo. „Scheifie. Teška je ovo sezona. Dosta smrtnih slučajeva. Po
mom mišljenju, i previše. Žao mi je zbog onoga što se desilo Alenu i Pjeru. Što se Pjera
tiče, krivo mi je što nisam mogao da učinim nešto da ga spasem.“
„Alen mi je rekao da je primio poziv od Pjera malo pre nego što je pao. Rekao je da
je Pjer imao osećaj da je neko iza njega. Da ga uhodi.“
„Nemoguće. Nikoga nije bilo iza njega na planini.“
„Dag je rekao isto to.“
„U tome se nas dvojica slažemo.“
Klimnula je. „Dakle, ne misliš da je Pjerova smrt sumnjiva?“
„Ne. Žalosna, tužna, ali ne i sumnjiva.“
„To me navodi i na sledeće pitanje. Ima li nekih novosti povodom istrage o
Alenovoj smrti?“
„Kakve istrage? Nema nikakve istrage. Pao je i udario glavom o stenu.“
„Oh! Ali Ben…“
„Ben je lažov. Protraćio nam je vreme i resurse svojim dolaskom ovamo bez
adekvatnih novčanih sredstava. Ja mu ne bih verovao.“
Osetila je da se Dario zatvara, pa je tako navela razgovor u drugom smeru. „Baviš
li se dugo planinarenjem?“
„Nakon što sam odslužio vojni rok, znao sam da želim da provedem život u
planinama. U Austriji ima mnogo sjajnih vrhova.“
„A šta je sa Samit ikstrimom? Kada si počeo da radiš kao vodič kod njih?“
Dario je duboko uzdahnuo. „Uf! Mora da ima već petnaest godina?“
„Velika je to firma. Ne čini li ti se da su kompanije poput tvoje doprinele
popularnosti planinarenja? A ne samo publicitet koji okružuje Čarlsa i ostale poznate
alpiniste?“
Dario je nagnuo glavu u stranu. „Verovatno si u pravu. Ali ipak, ozbiljno brinemo o
svačijoj bezbednosti.“ Ustao je. „Trebalo bi da si na pudži. Da slaviš. Čarlsu zaista neće
biti drago kada čuje da pričaš sa mnom. Ni Dagu. Ne želiš da mu se zameriš – mada,
siguran sam da si toga već svesna. Neće on još dugo moći da zauzdava tu svoju čuvenu
narav.“
„To je i poslednje što sam htela da te pitam. Sigurno si blisko sarađivao sa Dagom.
Šta misliš o njemu? Znaš li zbog čega je napustio Samit ikstrimT, pitala je, a prsti su je
golicali.
„Reći ću samo da je Dag jedna od najopreznijih osoba koje sam ikada upoznao.
Možda i preteruje s tim. A to zašto je napustio Samit ikstrim, dozvoliću njemu da ti lično
kaže.“
Znala je da je razgovor završen. Vratila je blokčić u džep. Dariove zelene oči
procenjivale su je dok je ustajala. Blago je isturila bradu.
Nasmešio se. „Mislim da je Čarls pogrešio što te je odabrao za ovaj članak. Možda
je dobio i više nego što je mislio.“
„Kako to misliš?“, pitala ga je Sesili. Dah joj je zastao u grlu. Nije bila sigurna da li
joj da je kompliment ili ne.
Dario je samo slegao ramenima, zbog čega je pobesnela. Pokazao joj je pravac ka
njenom kampu. Njegova pomoć nije joj baš bila potrebna. Zvukovi žurke koja je i dalje
bila u toku odjekivali su sve do nje.
Dok je polako išla kamenitom stazom, razmišljala je o onome što je Dario rekao.
Zašto ju je Čarls zaista odabrao da piše ovaj članak? Da li je to zaista zbog toga što
mu se dopada kako ona piše? Ili zbog toga što misli da nije dovoljno promućurna da
postavlja prava pitanja? Da će biti toliko pod stresom od penjanja na planinu da neće
zabijati nos u kontroverze, optužbe?
Iskrena da bude, dok nije došla ovamo, nije ni znala da kontroverze postoje. Sve što
je pronašla o njemu, svi članci koje je pročitala o njemu, bili su gotovo jednoglasno
pozitivni. Zlatni planinski dečko.
Možda, na kraju krajeva, i nije tako zlatan.

DRUGI NACRT

ŠAMPION ILI VARALICA? STOPAMA ČISTIH

ČETRNAEST – PRIČA O ČARLSU MAKVEJU

Piše: Sesili Vong

Da bi se postavila užarija do vrha na visini od osam hiljada metara, potrebno je

skoro pet kilometara užeta. Petsto alatki za razbijanje leda. Dvesta šrafova za
led. I ekipa šerpasa – doktora za ledopade – da stručno odrede rutu, izbegnu
pukotine u ledu i zaobiđu viseće blokove leda, razgrćući sneg dubok do struka
dok prave stazu. Ogromnoj većini planinara, koristiti oni kiseonik ili ne, ova
užarija bukvalno spasava život.
Ono što planinara poput Čarlsa Makveja izdvaja od ostalih jeste njegova
 odluka da se penje alpskim stilom. Da ne korist’ fiksiranu užariju na putu do
vrha.
Ni na trenutak.
Dodirne li uže, možda će sebi spasti život. Ali neće ispuniti misiju.
Planinarenje je sport bez regulatornog tela. Čak i Himalajska baza podataka,
najsveobuhvatniji zapisnik planinara koji su se popeli na vrhove preko osam
hiljada metara, za sebe tvrdi da radi „na reč“. Veliki novac je u igri, u smislu
sponzora, medijske pažnje, pa čak i poziva iz Holivuda. Ulozi su veći no ikad. A
uz velike uloge, tu su i sumnja i skepsa.
Pitam Čarlsa da li oseća oči uprte u leđa.
[Ubaci Čarlsov odgovor na glasine.]

22

Ujutro pre doručka, Sesili je sela, sklupčana u vreći za spavanje, i ponovo iščitavala
uvod koji je napisala. Uzalud je tražila Daga na pudži. Nije bio ni u komunikacionom
šatoru. Zadržala se neko vreme, posmatrajući proslavu u toku, pre nego što se
obeznanila od umora u svom šatoru. Bio je to dug dan, a um joj je bio iscrpljen koliko i
telo.
Dariove reči su je uznemirile. Nikada nije ni pomišljala da je Čarls mogao da vara
na misiji. Njegova reputacija bila je besprekorno čista. Za tako snažnog i talentovanog
planinara, sposobnost da se penje alpskim stilom i ne dovodi se u pitanje. Ali, ako
pomisli da ga niko ne gleda, a uže je tu… da li bi ga iskoristio?
Zar ga ne bi svi iskoristili ukoliko se nađu u životnoj opasnosti? To mora da je
jedini razlog.
Integritet u sukobu sa bezbednošću. Ako Vajld autdors želi priču koja mami pažnju,
ovo je možda baš ta priča. Bolja čak i od one o pokušaju obaranja rekorda.
Kada je izašla iz šatora, kamp je bio tih – u oštroj suprotnosti sa prethodnom noći –
ali članovi njenog tima bili su budni i u pokretu. Zak je hodao obodom kampa sa
telefonom visoko u vazduhu, pokušavajući da uhvati signal. Grant je radio sklekove
ispred šatora. Zapanjujuće koliko ima energije na ovoj visini, ali, kada je zašla za ugao,
shvatila je i zašto – Irina je pijuckala kafu na kamperskoj stolici ispred njegovog šatora.
Izgleda da je ipak provela noć ovde.
Mingma je izašao iz komunikacionog šatora sa Dagom koji je balansirao laptop na
podlaktici. Opazio je Granta kako vežba i narogušio se. Mingma mu je nešto prošaputao,
na šta je Dag odsečno klimnuo glavom, pre nego što će nestati u kuhinjskom šatoru.
„Grante, dai… molim te, moraš da odmaraš“, rekao je Mingma.
„Pokušavam samo da ostanem snažan. Želim da budem spreman za trenutak kada
pođemo gore.“ Nastavio je da radi sklekove dok je govorio.
 „Ne bih rekla da je to molba“, rekla je Irina pre nego što je ustala da se protegne.
„Trebalo bi da se vratim u svoj kamp. Drago mi je što sam vas sve upoznala.“
„Gotovo“, rekao je Grant i skočio na noge, obraza crvenih od napora. „Vidimo se
na planini, Irina?“
„Sigurno“, rekla mu je. Dok je izlazila iz njihovog kampa, Galden je prošao pored
nje na ulasku.
„Ko je tražio internet?“ Mlađi šerpa stajao je na obodu kampa sa rukama na
kukovima.
„Ja!“, rekao je Zak. Ali zapravo su svi hteli pristup internetu. Grant je pljesnuo
rukama, a Eliza provirila iz šatora. Galden je trebalo da zna da su svi oni u pitanju. Bili
su kao mungosi u potrazi za internet priključkom.
„Pođite za mnom.“
Sesili je požurila nazad do šatora po laptop, a pomisao na doručak je nestala kad ih
je Galden sproveo kroz kamp Samit ikstrima do omanje stene sa triangularnom antenom
na kamenom postolju koja se nalazila na samom njenom vrhu. Već se nekoliko ljudi
vrzmalo okolo, a neki od njih su sedeli na kamperskim stoličicama na sklapanje, pogleda
uprtih u ekrane.
„Ovo zovemo internet planina“, rekao je Galden uz kikot.
Tim Manersa se popeo i Galden im je dao šifru da se povežu. Sesili ju je ukucala
što je brže mogla i sa olakšanjem je uzdahnula kada joj se telefon priključio i niz poruka
počeo da joj pristiže.
Otvorila je pretraživač laptopa i ukucala PJER ŠAROEN. Očajnički je želela da
nađe objavu na Reditu o kojoj je Grant pričao. Alen koji je bio glasniji nego što je znala
povodom svoje teorije zavere, a sada i saznanje da je Pjer možda pokrenuo glasinu o
tome da Čarls vara, sve to joj je delovalo kao prevelika slučajnost.
Pojavio se link na planinarskom Reditu sa naslovom „ČOVEK NESTAO NA
EVERESTU“. Kliknula je na njega. Nije ni čudo što joj se nije pojavio u pretrazi; nigde
se ne pominje Čarls. Umesto toga, bio je to tekst prekopiran sa neke vesti o detaljima
Pjerovog nestanka. U glavnom članku nije se pominjala mogućnost da je smrt bila išta
drugo do tragična nesreća, a pretpostavljalo se da je pao sa planine i tako poginuo.
A onda je videla o čemu je Grant pričao. Komentar sa ogromnim brojem minusa,
koji je izgleda bio od Alena, pod korisničkim imenom AFlaubertChamx. Napisao je
dugačak post o neobičnom telefonskom pozivu koji je primio od Pjera. Mnogo je manje
okolišao u pisanju nego kad je pričao sa njom na terasi. Napisao je direktno kako misli
da je Pjera ubio neko na planini i da mu je telo gurnuto sa litice kako nikada ne bi bilo
otkriveno.
Niz komentara brojao je na stotine, neki od njih su Pjerove reci objašnjavali
halucinacijama od hipoksije. Drugi su ukazivali na brojne izjave ostalih planinara sa
Everesta. Vladao je konsenzus – Pjer je bio poslednji koji se popeo na vrh. Niko nije
mogao da se nađe iza njega i da ga uhodi. Bilo joj je zapanjujuće da čak i korisnici
Redita, poznati ljubitelji teorija zavera, misle da je njegova smrt nesrećan slučaj. Ali to
se poklapalo sa onim što su joj Dag i Dario rekli.
 Što znači da Alen nije ubijen jer je postavljao pogrešna pitanja – jer misterije nije ni
bilo. Alen ne bi našao nikakve odgovore. Njegova smrt bila je tragična, nepotrebna,
nezamisliva – ali ne i ubistvo. Dozvolila je sebi da joj pažnju skrenu Benova teorija,
misteriozni zviždač, nesreća. Bilo je to uznemirujuće, ali Dag je u pravu. Mora da se
usredsredi.
Dok je listala komentare, obaveštenja o mejlovima počela su da joj iskaču na vrhu
ekrana. Zapazila je jedan mejl od Mišel i progutala knedlu.
Velikim podebljanim slovima pisalo je ZOVI ME – i bio je obeležen kao hitan. Nije
imala pojma da li signal može da izdrži telefonski poziv, ali stavila je slušalice u uši i
pozvala ju je. Mišel se javila nakon nekoliko zvona.
„Pozdrav iz baznog kampa!“, rekla je Sesili, pokušavajući da zvuči vedro.
„SESILI! Hvala bogu. Gde si ti? Sto godina nisam dobila mejl od tebe.“
„Izvini, Miš. Stigli smo do baznog kampa, obavili obuku, onda je bila pudža – a sve
do sada nismo imali signala.“
„Nadam se da imaš spreman blog? Ne možemo da dočekamo da podelimo novosti
sa čitaocima. Naročito budući da je neko već poginuo? Da li si ga poznavala?“
„Da, jesam. Pominjem ga u blogu. Ali čekaj, otkud ti to znaš?“
„Pretpostavljam da nisi pročitala Džejmsovu priču.“ Sesili je srce sišlo u pete.
„Nisam…“
Mišel je zvučala iznervirano. „Ima izvor na planini.“
Sesili je uzdahnula. „O, bože. Mora da je Ben.“
„Ben Danfort? Tu je i on? Dakle, on je taj koji Džejmsu daje materijal za Nešenel
džiografik. Ne samo da su dobijali novosti o tvojoj ekspediciji nego je i Džejms objavio
prilično kritički nastrojen ekspoze o vašem vodiču, Dagu Manersu. Nešto o tome kako
ste mu vi prvi klijenti otkad je spektakularno otpušten sa prethodnog posla vodiča?“
Dok je Mišel pričala, Sesili je očajnički tražila Džejmsov članak, prsti su joj leteli
preko ekrana telefona. „Znam, samo što sam čula za tu priču sinoć i htela sam još da se
raspitam…“
„Malo je kasno za to sad, zar ne? Šta radiš ti tamo gore? Džejms je u Londonu, a
uspeo je da otkrije veću priču od tebe – a ti si ta koja je na jebenoj planini! Daj, Sesili –
moraš to bolje. Imaš li još nešto za mene?“
„Ne moraš da brineš zbog Bena. Šutnuli su ga iz tima jer im nije platio.“
„Dobro, i to je nešto. Ali meni zvuči kao da propuštaš priče koje ti se dešavaju pred
nosom.“
Pomislila je na svoj novi uvod. Nije želela odmah previše da odaje, ne pre nego što
Čarls stigne i pre nego što mu pruži priliku da odgovori na to. Ali mogla bi da je
zaintrigira… „Imam nešto. Novi ugao što se Čarlsa tiče, ali moram još da poradim na
tome. I šaljem ti sad odmah blog i odradiću niz intervjua sa članovima svog tima…“
„Bolje bi ti bilo da…“
Signal se prekinuo.
Zak je frustrirano dreknuo. „Dođavola! Nisam bio gotov. Pokušavao sam da održim
sastanak sa svojom kompanijom. Nisam ni pozvao klince da se vidimo.“
 I Sesili je bila iznervirana. Neće moći da pošalje blog kao što je obećala, a
Džejmsov članak učitao joj se samo napola. Mogla je samo da pročita naslov i zaglavlje:

LOŠI MANIRI

Piše: Džejms Kliford

Dag Maners (54), osnivač Planinarenja Maners, bio je jedan od najtraženijih

vodiča u Samit ikstrimu – sve dok njegova eksplozivna narav nije dovela do
otkazivanja ekspedicije i ogromne tužbe.
Prvo pravilo kad vodiš klijente – nemoj ih udarati…

Džejms nikada nije okolišao. Sranje. Sesili nije dovoljno brzo dolazila do priče.
Dario je pomenuo nešto o Dagovoj čuvenoj naravi ali, zbog Alenove smrti i optužbi na
Čarlsov račun, nije stigla da se pozabavi time.
„Vidimo se nazad u kampu, društvo“, rekla je Eliza. Ubacila je telefon nazad u
džep i nestala u jednom od šatora Samit ikstrima, verovatno u poseti ostalim prijateljima
na planini.
„E pa ja ne idem nikud. Čekaću ovde dok se internet ne vrati.“ Zak je kružio oko
antene, posmatrao je odozdo, kao da priziva signal. „Ovo je mnogo čudno. Čak ni
satelitske naprave ne mogu da mi se povežu. To nije normalno. Uspeo sam da pošaljem
poruku svom timu. Videću da li će oni moći da srede nešto odande, ali, čoveče.“
„Vas dvoje stvarno morate da naučite da se opustite“, rekao je Grant, zavalio se u
stolici i protegao ruke iznad glave. „Pogledajte gde smo! Upijajte ovo!“
Sesili ih je obojicu posmatrala. „Možda mi možete pomoći… Da li bih mogla da
vam postavim nekoliko pitanja za svoj članak dok čekamo?“, pitala ih je.
„Naravno, može“, rekao je Zak.
„Samo ako dobro ispadnem u njemu“, odgovorio je Grant.

ODLOMAK IZ SESILINIH BELEŽAKA:

INTERVJU SA GRANTOM MAJLSOM

PITERSONOM I ZAKARIJEM MIČELOM

8. septembar

POTREBNI LJUDI ZA: opasna putovanja, loše plate, ledeno vreme…

konstantnu opasnost [pazi da izguglaš kako se tačno kaže pre nego što
pošalješ blog].
Iako nije verovatno da je Ernest Šeklton zaista stavio ovaj oglas u Njujork
tajms za putovanje na Antarktik, tačno je da je za izazov koji sa sobom nose
ekspedicije potreban određen profil osobe. Na mesec dana ste bačeni negde sa
potpunim strancima, često na najizolovanijim mestima na svetu, suočeni sa
opasnim terenom i nepredvidivim vremenskim prilikama. Morate biti sposobni da
radite kao tim, ali na kraju dana ste sami odgovorni da siđete sa planine. Da
sarađujete, ali i da budete sposobni.
Čarls je svakog od nas ponaosob pozvao da mu se pridruži u poslednjoj fazi
misije Čistih četrnaest. Svako od nas je došao ovamo da ga podrži na svoj
način – kao sponzor, na društvenim mrežama, kao snimatelj ili novinar.
Intervju sa članovima svog tima, Zakarijem Mičelom (42) i Grantom Majlsom
Pitersonom (29), vodim u suparničkom baznom kampu, na izdignutoj steni
poznatoj kao „internet planina“ – jedinom mestu gde izgleda postoji pristup
internetu. U najbolju ruku, internet radi sa prekidima, zbog istih jakih vetrova i
kiše koji sprečavaju letove helikoptera i odlažu Čarlsov dolazak.
SESILI: Hvala vam obojici na razgovoru sa mnom. Volela bih da saznam
nešto više o tome kako ste se pridružili ovoj ekspediciji.
ZAK: Tokforvord je glavni sponzor Čistih četrnaest, a budući da sam izvršni
direktor te kompanije, hteo sam mesta u prvom redu dok gledam akciju. U
suštini, sve se svodi na to da se naša misija poklapa sa Čarlsovim ciljevima:
tehnologija bez granica. Ni Čarlsova ambicija ne poznaje granice.
GRANT: Zak kešira, a ja snimam. Video sam našeg Čarlija na Everestu, ali
snimao sam samo klijente u baznom kampu. A onda sam dobio priliku da se
zaista penjem na Čo dok sam dokumentovao uspon jednog tipa iz Saudijske
Arabije. Naravno, i Čarls je bio tu i jedva sam čekao da ga upoznam. Gomila
režisera koje poznajem nudili su mu saradnju, jer svi žele film o ovoj misiji.
Lično, nadam se da ću ga prodati Netfliksu, ali gomila kompanija će se takmičiti
za njega. Konkurencija je ogromna. Verovatno kao i za tvoj članak, zar ne!
SESILI: Pa jeste priča koja se jednom događa.
GRANT: Dao bih bukvalno sve da dobijem ovaj poslić. Na Čou se prosto
desilo da sam se našao na pravom mestu u pravo vreme da ga ubedim.
SESILI: Mora da si baš iskusan iza kamere. Kako si počeo?
GRANT: Krenuo sam sa Jutjubom, snimao sam kaskaderske vratolomije i
podvale, takav neki sadržaj. Ali sve te klinačke stvari sada su iza mene. Snimao
sam širom planete, svuda gde mogu da ostavim neki svoj trag.
SESILI: A šta je sa tobom, Zak? Kako si ti upoznao Čarisa?
ZAK: Otišao sam na događaj za skupljanje sredstava u San Francisku,
misleći da će biti teška smaračina. Znaš, to mi je možda i najomraženiji deo
posla. Zaista je teško naći pravi projekat koji će se uklopiti za vizijom
Tokforvorda i njegovim etosom. Ljudi nam sa svih strana predlažu projekte – od
kojih većina nema veze s vezom. Traće i svoje i naše vreme.
Ali ovaj tip je izašao na binu, dominirao njome, zapravo. Nikada nisam video
nekoga ko je tako opčinio publiku. Pokazao nam je na prezentaciji fotografiju K2
i počeo da priča o tome šta namerava da uradi sa Čistih četrnaest. Zvučalo je
potpuno nemoguće. A ja sam pomislio – jebote, ovo je tip za nas. Ako ima neko
ko zaslužuje da nosi Tokforvordov logo, onda želim da to bude on. On je
potpuno oličenje stava bez granica koji je i suština Tokforvorda. Da samo znate
koliko sam se mačevao sa tipovima iz osiguranja posle toga… Pojma nemate.
Ali izdejstvovao sam ovo.
SESILI: Čarls zaista ume da ostavi utisak.
ZAK: Pretpostavljam da je i do toga što mi je već bio san da se popnem na
 čuvenih Sedam vrhova, a kad se Čarls pojavio na ovom događaju… bilo je to
poput sudbine. Odmah sam znao da želim da se penjem sa njim. Da učim od
najboljeg. Kao da su mi se lični i poslovni ciljevi poklopili. San. Za mene, on
vredi svakog rizika. Prisustvujemo planinarskoj istoriji. Bez Čarlsa…

Baš u tom trenutku začuo se udar groma od kog je zatutnjalo tlo. Zak je skočio sa
stolice i oborio je. „Šta to bi, jebote?“
Galden je stao na ivicu stenovite litice i posmatrao planinu. „Neverovatno, zar
ne?“, rekao je.
„Je li to zemljotres?“ pitala je Sesili. Sedela je na ivici stolice, spremna da beži.
„Nema potrebe da brinete – obična lavina“, rekao je šerpa.
Začuo se još jedan zvuk, nalik pucnju. Zak je viknuo kad je video sneg i led kako
se survavaju sa obližnje litice.
„Jebote, gde mi je kamera?“ Grant se osvrtao oko sebe pre nego što je uzeo kameru
sa stene. Stao je pored Galdena, i gunđao kako je trebalo da promeni sočiva dok je
snimao rep puderastog snega koji je narastao dok je prolazio kroz pukotinu u steni.
Stajali su rame uz rame i posmatrali kako lavina polako posustaje. Sesili se
poslednja okrenula, opčinjena prizorom.
„To je bilo strava!“, rekla je Galdenu kada je bilo jasno da su bezbedni od ostataka
lavine. „Nego, šta kažeš na to da te intervjuišem za svoj članak?“ pitala je. „Htela bih da
znam zbog čega voliš da se penješ na planine i kako si upoznao Čarlsa.“
Klimnuo je. „Da, naravno. Ali mislim da bi sad trebalo da krenemo nazad do
kampa. Izgleda da će loše vreme.“ Pokazao je na tamne oblake na horizontu, iznad
Samagauna.
Pogledala je po poslednji put uzalud da vidi ima li signala. Ništa. Mišel će morati
da sačeka. Znala je da je intervju sa Čarlsom dobitnički, ma šta Džejms napisao za
Nešenel džiografik. A da bi ga dobila, moraće da se usredsredi.
„Jebote!“, povikao je Zak kada se još jedan deo leda odvalio. Zvuk pucanja
odjekivao je dolinom. Nakon jučerašnje pudže, imala je osećaj kao da je ovo upozorenje,
kao da je planina možda odbila da usliši njihove molitve.
Galden joj je pročitao misli. „Ne brini. Lavine su dobra stvar. I želimo da se
nestabilno tlo odvali.“
„A zašto?“
„Jer ćemo sutra hodati po njemu.“

23

Signal za internet nije se vratio, a ni sateliti nisu radili, tako da nije mogla poslati Mišel
ono što je napisala. Dodala je to na spisak stvari koje je brinu, zajedno sa identitetom
jezivog zviždača, pokušajima da sazna još toga u vezi sa navodima o varanju, i slučaju
Dagovog nepredvidivog temperamenta…
Pored same planine, naravno…
Mingma je za večerom objavio da će krenuti sa rutinom aklimatizacije. I tako, kada
se probudila sledećeg jutra, Sesili je spakovala svoj ranac od šezdeset litara za putovanje
do prvog kampa.
Mnogo timova ponašalo se slično. Sesili je posmatrala kako planinari prolaze u
koloni pored njihovog kampa i kreću da se penju po stenama iznad, uokvireni planinom.
Mali vodopadi izvirali su sa litica i lomili se o stenje.
„Sesili, sačuvao sam ti jedan od najboljih paketića sa hranom.“ Okrenula se na
zvuk svog imena i videla Zaka kako joj baca paket dehidrirane hrane. „Probao sam sve
što sam mogao da nađem i dobri su jedino špageti bolonjeze.“
Donekle sa strepnjom otvorila je svoj već veoma pun ranac i nagurala špagete na
vrh. Zateturala se kad je pokušala da ga podigne.
„Daj da ti pomognem.“ Galden joj je skinuo ranac, a onda sklonio glomaznu i tešku
vreću za spavanje sa zakačaljke na rancu.
„Neka, Galdene, mogu da je nosim“, pobunila se.
Odmahnuo je glavom. „Ne brini, didi. Ja ću.“
Galden je kleknuo na vreću na naduvavanje sve dok se nije stanjila do kraja. Sa
zakačenom vrećom za spavanje, njegov ranac je postao komično velik i zatezao mu
kaiševe. Kada ga je nabacio na leđa, ponovo je bio upola viši. Mingma je bacio najlon
preko vrha ranca kako bi ga zaštitio od kiše.
„Hvala ti“, rekla je sa rukom preko srca. Galden joj se nestašno nasmešio.
„Mora da je lepo biti žena“, progunđao je Grant iza nje. I njegov ranac bio je
ogroman – ali uglavnom zbog toga što se loše spakovao. Kipeo je po sredini i remetio
mu ravnotežu. Možda zbog dodatne opreme za snimanje. Već ga je videla kako ubacuje
svoj narandžasti hard-disk u jaknu.
Zak je stajao u svojoj sjajnoj jakni, skrojenoj po njegovim merama, sa opremom o
kojoj je ona mogla samo da sanja.
Čak i bez vreće za spavanje, težina ranca povlačila joj je vrat. Ipak, nije bilo
vremena da se žali. Dag je preuzeo vodstvo, ruku zabijenih u džepove, prošao pored
prostora gde su održavali pudžu i krenuo ka samoj planini.
Kiša je sipila, pa je Sesili navukla kapuljaču jakne preko glave. Vrlo pažljivo su
prelazili kamenje klizavo od vode malih potočića koji su se slivali u Birendra Tal.
Nakon sat i po hoda i pentranja po velikim stenama, što je bilo nezgodno u
čizmama za osam hiljada metara, naišli su na još jednu grupicu planinara koji su zaseli
na zemlju i navalili na užinu. Jarkoplava burad sa vodootpornim pečatima okruživala je
stenu, a odmah iza nje prostiralo se ogromno polje sa snegom, koje se postepeno dizalo
ka ledu. Stigli su do ledopada.
„Okej, odavde krećemo sa derezama. Napravite pauzu“, rekao je Dag. „Pojedite
nešto i stavite dereze. Ostatak putovanja je po snegu.“
 Kada je potpuno bio u ulozi vodiča, Dag je bio oličenje smirenog, i efikasnog vođe
hladne glave – nije bilo ni traga od besa koji ključa negde ispod površine. Znala je da bi
trebalo da ga pita o Dariovim optužbama, budući da je osoba koja je najbliža Čarlsu na
ovoj misiji. Ali, ako burno reaguje, kao što su Džejms i Dario pomenuli, smatrala je da
je riskantno pitati ga, a možda i neće biti iskren. Možda nešto duguje Čarlsu, ako je
spektakularno otpušten i ako mu je jedini izlaz bilo osnivanje sopstvene kompanije… I
Eliza je na to aludirala kada su se vraćale sa zida za obuku.
Spustila se na najbliži kamen, zahvalna što će skinuti kaiševe ranca sa bolnih
ramena i dati usplahirenom umu priliku da se odmori.
„Jesi li za nešto slatko?“ Žena sa elegantnim sportskim naočarima i izblajhanom
kosom zavezanom krpenom gumicom pružila joj je kesicu kiselih bombona.
„Irina!“, Sesili se nasmešila i zahvalno uzela jedan. „Jesi li se oporavila od pudže?“
„Bila je dobra žurka.“ Irina je delovala žestoko, a preplanula koža bila joj je
zategnuta preko kostiju lica. Iako je bila u ruskom timu, u glasu joj se osećala trunčica
londonskog akcenta.
„Živiš li u Engleskoj?“, pitala ju je Sesili.
„Da, u centralnom Londonu. Sada radim u modnoj industriji. Dosadno je, zapravo,
ali sa tim parama mogu da idem na Himalaje!“ Nasmejala se. „Jeste li čuli za prvi
kamp? Veliki su redovi kod najopasnijeg dela; izgleda da je ove godine baš teško. Biće
sve dobro. Biće sve dobro“, ponavljala je, kao da samu sebe pokušava da ubedi. Sesili se
taman spremala da je pita nešto više o tome, ali ostatak Irininog tima je kretao, tako da
se i Irina pridigla. „Evo ti ostatak.“
„Neću, hvala ti…“, rekla je Sesili, ali Irina joj je već spustila kesicu u ruke i otišla –
ali ne pre nego što je poslala poljubac Grantu.
Sesili je ubacila slatkiše u bočni džep ranca i završila sa privezivanjem dereza. Dag
ih je pozvao da obrate pažnju. „Spremni, ekipo? Nastavimo!“
Krenuli su preko mirne snežne padine sa blagim nagibom na početku. To je to.
Njeni prvi pravi koraci na Manasluu. Bila je uzbuđena, a kratka pauza i užina su je
osvežili. Pomno je pratila svaki svoj pokret, slušala kako joj sneg škripi pod čizmama i
udisala hladan planinski vazduh.
„Tamo gore je prvi kamp“, rekao je Galden dok ju je prestizao. Pratila je liniju koja
je polazila od njegove ruke i prsta, ali nije tačno videla šta joj pokazuje. Vidi li to neke
narandžaste i žute mrlje na vrhu onog uspona? Jesu li to šatori? Ako se prvi kamp vidi
odavde, onda sigurno nije predaleko. Držala se za tu pomisao. Može ona ovo.
Nakon samo nekoliko koraka naišla je na prvu pravu fiksiranu užariju, nalik
jarkoplavoj zmiji nabelom snegu.
„Ukopčajte se svi“, rekao je Dag. „Možda vam se čini da je šetnja laka i da je
zamorno da se na svakih nekoliko koraka ukopčavate i skidate, ali ovde ima dubokih
pukotina. A i dobro je da vežbate. Navike koje steknemo ovde posle ćete primenjivati po
automatizmu.“
Klimnuli su, ali nakon nekoliko sidrišta Grant je iziritirano huknuo. Jeste se činilo
malo bespotrebno, jer je staza bila ravna, prohodna i dobro utabana.
 Ipak, Sesili nije htela da rizikuje. Dva karabinera visila su joj sa pojasa, na gurtni
dužine ruke koja ih je čvorom vezivala za osigurač na pojasu. Morala je da se kači sa
oba, tako da je, kada bi došla do sledećeg sidrišta i morala da se ukopča za naredni deo
užeta, uvek bila ukopčana najmanje na jednom mestu, a idealno na dva. Pravilo na
planini – uvek budi ukopčan.
Sledećih nekoliko sati ruta je bila monotona. Pređi nekoliko koraka, priđi sidrištu,
ukopčaj novi karabiner sa gurtnom, otkači stari, nastavi da hodaš. Morala je da se
osigura svaki put da je bravica na karabineru zaključana, ali čak je i sa tankim
rukavicama bila nespretna dok je to radila. Pokušala je da uđe u ritam, ali pokreti su joj
bili vrlo neprirodni. Svaki put kad bi pogrešila, iza nje bi se formirao red planinara.
Nekoliko puta su je zamolili da je preteknu, pa je morala da stisne zube, proguta
frustriranost i dozvoli im da se ukopčaju oko nje, zahvalna što joj bandana dopire do
jagodičnih kostiju i sakriva koliko ju je sramota.
Hodali su tako dugo da je nekako otupela, a prvi kamp kao da nije bio bliži. Prešli
su ledopad stazom koja je išla cikcak, uspinjući se polako. Koraci su joj bili u ritmu
kliktanja karabinera. Hodaj, uzmi gurtnu, ukopčaj karabiner, otkopčaj, hodaj. Grant je
potpuno odustao od ukopčavanja.
Dag je stao, prekrštenih ruku, i čekao ih da ga sustignu. Ne trepćući se zagledao u
Granta. „Šta sam rekao o korišćenju užarije?“ Sesili je zadrhtala od tona njegovog glasa.
„Ma daj, druže. Hodamo po utabanom snegu. Isto je ovako bilo i na Čou i sve je
bilo okej.“
„Jesi li siguran?“
Dag je snažno udario stopalom u sneg ispred njega. Zvuk je bio šupalj.
Tlo pod njegovom čizmom se urušilo. Zgrabio je gurtnu i namerno načinio korak
unazad.
Duboka pukotina razjapila se pred njegovom nogom.
Da je Grant nastavio da hoda, noga bi mu propala pravo kroz sneg. Možda ova
pukotina nije bila dovoljno široka da ga celog proguta. Ali sledeća će možda biti.
„Au, jebote“, promrmljao je Grant, pre nego što je počeo da petlja po pojasu u
potrazi za gurtnom kako bi se zakačio na uže.
„Snežni mostovi“, rekao je Dag. „Jedna od najstrašnijih opasnosti na planini. Ne
mogu se predvideti. Morate biti ukopčani.“
Sesili je progutala knedlu. Dag je napravio ogroman korak preko pukotine. Grant je
krenuo za njim, zatim Eliza, pa Zak, i na kraju ona.
Kad je bacila pogled dole, videla je samo mrak. Duboko je udahnula i preskočila.
Tlo sa druge strane bilo je čvrsto, pa je tiho proslavila stegnuvši pesnicu na boku.
Nakon toga, pukotine su postale učestalije. Većina je mogla da se prekorači, iako je
fiksirana užarija vijugala kako bi ih izbegla što je više moguće, zbog čega je ruta tako
zaobilazila. Onda su došli do prvih merdevina.
Iščekivanje pomešano sa strahom. U svakom dokumentarcu i filmu o Everestu nađe
se taj legendarni snimak – kako planinari prelaze preko zjapeće pukotine, na nestabilnim
merdevinama koje su izgledale kao da jedva stoje na tankim policama od leda koje
mogu da propadnu svakog trena. A ako padneš sa merdevina? Visićeš u vazduhu – čitavo
telo zavisiće od toga da li je fiksirana užarija dovoljno usidrena u led da bi ti zaustavila
pad.
To je ogroman, strašan rizik. Jedan od trenutaka o kojima ćeš pričati kada se vratiš
kući… ako uspeš da preživiš.
„Dođi ispred, Sesili“, rekao joj je Dag pre ostalih. Galden je već prešao na drugu
stranu. Čučnuo je i držao čvrsto drugi kraj merdevina. Mingma ju je držao za ruku tih
nekoliko prvih nesigurnih koraka. Zašto su nju prvu pozvali? Možda Dag hoće da se
osigura da ona prvo pređe kako bi pokazao ostalima da, ako ona može, onda mogu svi.
Ukopčala se za užariju i držala tanku gurtnu u rukavicama. Pokušala je da „zakači“
lestvice merdevina između prednjeg i zadnjeg dela dereza. Išla je korak po korak, polako
podižući i spuštajući stopalo. Ali, svaki put kada bi derezama stala na lestvicu merdevina
i zatresla ih, srce bi joj stalo i zaglavilo se u grlu.
U jednom trenutku dereze su joj se zaglavile između letvica. Bacila je pogled na
čizmu, ali, umesto da vidi to i merdevine, zagledala se duboko u pukotinu. Bila je to
rana u snegu, plavi trag u beskrajnoj belini. Nestajao je, a dno mu se nije videlo.
Izlaza odatle ne bi bilo.

24

Zastava Manersa lepršala je na vetru. Prvi kamp. Umalo da nije pala na kolena od
osećaja koji ju je obuzeo što je napokon stigla. Bila je iscrpljena, lica prošaranog
suzama. Poslednjih sat vremena hoda mozak joj je bio u petoj brzini i pitao se koliko još
može da nastavi da korača pre nego što joj noge prosto otkažu poslušnost.
Zateturala se i ušla u najveći šator koji je smrdeo na benzin, ali je bio topao zbog
vatre.
Dag je stajao okrenut joj leđima, glave pognute nad telefonom. Odlučila je da će
mu pružiti priliku da objasni šta se desilo na njegovoj poslednjoj ekspediciji, ali Mingma
je provirio unutra. „Ah, Sesili… stigla si. Da ti pokažem gde ćeš spavati?“
Pogledala je Daga iskosa. Ušao je još dublje u šator i razgovarao o nečemu sa
Pembom. Namrštila se, iznervirana jer joj je osujećena prilika da popriča s Dagom. Ipak
je klimnula Mingmi. „Može, hvala ti. Pratim te.“
Krenula je za Mingmom nazad u sneg. Bilo je oko četiri po podne, što znači da im
je trebalo dobrih šest sati da stignu do prvog kampa. Gusti oblaci okružili su kamp,
onemogućivši im pogled. Mahnula je Irini koja je pijuckala čaj ispred svog šatora sa
ostatkom ekipe Elbrus elite, na samo nekoliko metara od načičkanih šatora Manersa. Iza
njih je bila postavljena zastavica Samit ikstrima. Izvila je vrat u potrazi za Dariom, ali
nije bio tu.
 „Šator ti je ovde. Eliza je već počela da se raspakuje, ali trebalo bi da imaš dosta
mesta.“
„Hvala ti, Mingma.“

Prva prava noć na planini. Kada je napunila stomak prženim pirinčem, čajem i
nakon što joj je rečeno da sutra ustaju rano, Sesili je bila toliko iscrpljena da je budnom
nisu držale čak ni brige o misterioznom zviždaču.
Probudila se sa zapušenim nosom i ošamućena, a boleo ju je svaki mišić. Stegla je
zube, progutavši na silu lekove protiv bolova kako bi ublažila bol koji joj se širio telom.
Nipošto se nije osećala fizički spremnom da se suoči sa najtežim delom planine –
zastrašujućim ledenim zidom o kom je toliko čitala i slušala.
Bacila je pogled na Elizu koja se za sledeću deonicu uspona spremala s veselošću
koja je delovala gotovo neprirodno. Influenserka – sa karminom stručno nanetim i na
skoro šest hiljada metara – spakovala se dvostruko brže od Sesili. Postojala je očigledna
razlika između njih dve. Eliza je imala dosta iskustva. A Sesili nikakvog.
Kad je izašla napolje, Zak je isto već bio spreman za pokret, sa pojasom, čizmama i
derezama. Delio je šator sa Grantom i nije bio zadovoljan.
„Taj tip svuda širi svoje prnje“, promrmljao je dok je prolazio pored nje. „Nikada
nisam bio s nekim ko zauzima toliko prostora. Jedva da sam oka sklopio.“
Sesili se namrštila. „Jadan ti. Spavanje na planini je već dovoljno teško samo po
sebi.“
„A da ti ne pričam koliko hrče…“
Krenuo je ka delu sa toaletima, odmahujući glavom.
Iz šatora se čulo duboko testerisanje, nakon čega se Sesili žurno odaljila.
Galden joj je napunio flašu vrućom vodom, u koju je ubacila energetske tablete i
slušala ih kako šume. Ubacila ih je u izolativno pakovanje i vratila u ranac. Dvaput je
proverila gurtne na derezama i pojas da se osigura da joj bude udoban i da se kaiševi za
noge nisu izvrnuli. Za najteži deo sve mora biti savršeno.
„Vidite li ono gore? To nam je ruta.“
Ispratila je Galdenovu ruku i videla neke od planinara Samit ikstrima kako kreću ka
drugom kampu.
Dag je teškim korakom prošao pored nje na putu do Grantovog i Zakovog šatora.
„Spreman? Polazak“, rekao je.
Sesili je podigla obrvu ka Galdenu. „Šta mu je?“
„Mrzi kašnjenje, a Grant se već neko vreme nije ni pomerio.“
„Opa!“ Zak se vratio i razrogačenih očiju gledao negde preko Sesilinog ramena.
„Treba li ti pomoć sa tim, brate?“
Tenzing je dizao ogromne merdevine na leđa. Balansirao je njima horizontalno i
skoro se presamitio od težine.
„O bože, šta će ti to?“, pitala je.
„Jedne merdevine gore su slomljene – pao je blok leda na njih. Zato uzimam
druge.“ Zastao je na trenutak, proveravajući da li su mu konopci dobro privezani oko
pazuha. Zatim je počeo da hoda – lagano kao da nosi običan ranac.
Nikada nije razmišljala o tome kako merdevine završe na planini. Posmatrala ga je
sa strahopoštovanjem. Iako nije bio član glavne „postavljačke ekipe“, svi šerpasi
doprinose održavanju rute i toliko toga što oni rade uzima se zdravo za gotovo. Nije joj
čak ni palo na pamet da neko mora nositi te merdevine kako bi ih postavio. Ali sada je
gledala čoveka sa merdevinama na leđima, na šest hiljada metara nadmorske visine,
kako ih podiže preko pukotina i uza strme litice. Više nije mogla da se žali na svoj ranac.
Penjanje je odmah bilo drugačije nego prethodnog dana. Kao prvo, bilo je dosta
strmije. Morala je da koristi sve što je naučila na obuci; za početak, da prikači penjalicu
na fiksirano uže.
Bio je to težak rad na koji je morala da se usredsredi i koji je zahtevao angažman
uma uz fizičku snagu. Ali više joj se dopadalo tako, jer onda nije imala vremena da
razmišlja o brigama ili koliko joj je još ostalo do kraja.
„Šta je ono, jebote?“, rekao je Zak iza nje. Njih dvoje su čitavo jutro išli istim
tempom. Okrenula se, a Zak je pokazao cepinom negde ispred njih.
Toliko dugo je zurila u tlo i uže da nije ni primetila šta se dešava ispred. Velika
grupa, možda nekih petnaestak ljudi, čekala je na fiksiranoj užariji. U redu. A razlog?
Ledeni zid koji se protezao visoko iznad njih.
Najteži deo.
Pročitala je na internetu da mu je nadimak Peščani sat, a sada – dok je stajala u dnu
– videla je i zašto. Zid se sužavao na delu gde su dva užeta visila – jedno za penjanje,
drugo za spust. Bilo je zastrašujuće strmo – daleko komplikovanije od zida na kome je
vežbala.
Progutala je knedlu i krenula napred dok nije sustigla Galdena koji je bio na začelju
reda.
„Što tako dugo traje?“ pitao je Zak.
„Samo jedna osoba može da bude na zidu“, odgovorio je Galden.
„A neki timovi se spuštaju onim drugim uzetom. Jedva ima prostora da se prođe,
zato dugo traje.“
„Daj, ne možemo čekati ovde satima. Hoće li ovako biti celim putem?“, pitao je
Zak.
„Pojma nemam“, rekao je Galden i slegao ramenima.
„Sad vidim zašto su kukali oni sa Everesta. Ovo je kao krkljanac u Kaliforniji.“
„Ili redovi u Tešku na Badnje veče“, nasmejala se Sesili.
„Nemojte samo da stojite tu i kukate“, rekao je Dag. Prišao im je, a da Sesili to nije
primetila. „Razmišljajte o tome šta biste mogli da radite u ovom trenutku. Šta vam fali?
Šta vam je potrebno?“ Kako bi im demonstrirao, izvadio je termos sa bočnog dela ranca
i otpio gutljaj.
Bio je u pravu, naravno. Bila je to savršena prilika ne samo da se odmore nego i da
se nadišu, hidriraju, obnove energiju. Jedino što nije morao da bude tako nabusit.
Na svakih nekoliko minuta pomerili bi se ka zidu. Bilo je naporno gledati ostale
kako se penju, tako da je sela na ranac kako bi sačuvala što je moguće više energije.
Izvila je vrat da posmatra tek kad je bila sledeća na redu. Na zidu su se videli
očigledni tragovi korišćenja – koraci usečeni u liticu od sile stotina dereza.
Kako bi stigla do podnožja zida, morala je da pređe još jednu pukotinu. Ostaci
slomljenih merdevina visili su napola u dubini, a Tenzingove nove su ga premošćavale.
Podsetnik da se led stalno pomera i teče poput reke. Staza koja je danas pred njima, sutra
može biti zatrpana i više je neće biti.
Kad se uže opustilo i kad je čula povik da je osoba pre nje stigla do sledećeg
sidrišta, zakačila je penjalicu na uže i načinila nekoliko nesigurnih koraka ka zidu.
„Sesili, skloni se!“, viknuo je Dag. Jedva je imala vremena da reaguje i skoči
snažno u stranu. Pala je u sneg, a kolena su joj udarila u čvrst blok leda.
Nalet vetra projurio joj je iza glave. Začuo se još jedan povik i okrenula se da
pogleda. Jarkonarandžasta mrlja udarila je o tlo, a onda nestala – pravo u pukotinu.

25

Dole u ledu, čovek je ležao licem okrenut ka njima i mlatarao rukama i nogama.
Spustio se užetom pravo u pukotinu u ledu, a spasla ga je samo činjenica da mu je
ranac bio tako širok da mu je zapeo sa obe strane pukotine.
Galden i Dag pokrenuli su se poput mašine. Dag je skinuo smotano uže sa sebe i
odmotao ga na određenu dužinu. Dobacio ga je dole čoveku koji ga je drhtavim prstima
zakačio za pojas. Pokušali su da ga podignu iz pukotine, ali ranac mu je bio zaglavljen.
Jeste ga spasao, ali sada mu je bio pretnja. Morače da ga se resi.
Još je teže bilo to što nije govorio engleski. Bio je iz kineskog tima – Sesili mu je
opazila značku na grudima jakne – a niko u okolini nije govorio mandarinski. Ona ga je
znala dovoljno samo da pita čoveka da li je dobro. Sem toga, bila je izgubljena.
Doduše, taj njen skromni pokušaj kao da je mnogo značio čoveku. Udahnuo je
kako treba prvi put otkad je doživeo nezgodu. Dag joj je uhvatio pogled i klimnuo joj sa
odobravanjem. Sesili nije mogla da uživa u tome sve dok čovek ne bude na bezbednom.
Oslobodio je ruke iz omči ranca. Pokušao je da posegne ka kaiševima kako bi
sačuvao opremu. Ali ranac se pomerio, skliznuo mu van domašaja i nestao u dubinama.
To je bio kraj uspona za tog čoveka. Pognuo je glavu dok mu je Mingma davao
nešto da popije kako bi ga popustio šok. Ali makar je ostao živ.
„Na tebe je red, Sesili“, doviknuo joj je Dag. „Popnimo se.“
Adrenalin joj je kolao venama. Ali morala je dobro da ga iskoristi. Da napadne ovaj
zid. Izvila je vrat. Sada se uzdizao na njom, još viši.
Zakačila je penjalicu što je više mogla iznad glave i počela da se penje. Sa svakim
korakom zabila bi vrhove dereza u led dok se ne bi osetila stabilno. Ali, čak i sa
penjalicom koja ju je držala i derezama zabijenim u led, bilo je dosta teže nego što je
očekivala. Penjalica nije bila konstruisana tako da izdrži celu njenu težinu na
vertikalnom zidu i zubiči su joj stalno klizili nazad niz uže.
Sneg i komadići leda padali su na nju, patrljci koji su ostali za planinarom iznad
nje.
Stigla je do male litice na zidu i zastala kako bi došla do daha.
„Nastavi!“, viknuo joj je Dag. Lako je njemu da kaže.
Neki stepenici bili su viši nego što su joj se činili odozdo. Uspela je da zakorači na
sledeći tako da joj je koleno došlo blizu grudi. Ali delovalo joj je nemoguće da će uspeti
da povuče ostatak tela na tu visinu. Pridigla se, stežući uže, ali stopalo joj se okliznulo.
Zupci penjalice uhvatili su uže i sprečili je da padne, ali izgubila je kontrolu i
počela da se vrti na užetu, pokušavajući grozničavo da povrati ravnotežu na zidu. Dah
joj je zapeo u grlu, ali, kada je ponovo bila stabilna, pokrenula je svaki ud, jedan za
drugim; nije bila povređena.
Povređeno joj je bilo jedino dostojanstvo.
Nije se usuđivala da obrati pažnju na planinare koji su zurili u nju odozdo i
očigledno je osuđivali. Cepin joj je bio privezan za ranac, beskoristan. Nije mogla da ga
koristi kao dodatno uporište na zidu. Imala je samo ruke, penjalicu i dereze. Zatvorila je
oči i duboko udahnula. Bila je tako blizu zidu, nos joj je dodirivao sneg, a led joj golicao
grlo.
„U pičku materinu!“, progunđala je.
Bila je gotovo u istom položaju u kom se našla i na Snoudonu. U škripcu. Na
malenoj litici, ni da krene gore, ni dole. Trepnula je i ponovo se našla na grebenu na
Krib Gohu.
Ja sam Keri Haloran. Kako se ti zoveš?
Glas njene spasiteljke, potpuno jasan. Keri je delovala tako hladnokrvno i opušteno
da je pobuđivala spokoj u Sesili, iako je bila potpuno uspaničena. Setila se sitnica u vezi
sa njenim licem: pegicama po nosu, zlatnim tragovima u očima boje lešnika,
pramenovima tamnocrvene kose koji su joj virili ispod vodootporne kapuljače.
Usredsredila se na sve to kako bi smirila poludelo srce.
Se… Sesili.
Ne brini, Sesili. Jesi li došla ovamo sa nekim?
Sa dečkom, on je sad verovatno već na vrhu. Izvini. Ne mogu da se pomerim. Suze
su joj lile niz lice. Kad god bi pokušala da pomeri ruku, nogu, da se sama spusti niz
greben bez pomoći helikoptera koji bi morao da dođe po nju, mišići bi joj se zatresli.
Nije mogla da ih obuzda.
Razumem te. Zvaću nekog da nam pomogne. Ne moraš ni da se pomeraš ni da
pričaš. Sve je okej. Možeš samo da me slušaš.
Nema signala! Već sam pokušala.
Poslaću hitnu poruku. Sačekaću sa tobom.
Iz ranca je izvukla rezervnu vodootpornu jaknu i dodala je Sesili. Ona ju je
zahvalno ogrnula preko laganog ponča iz supermarketa. Dok su čekale, Keri ju je
zabavljala pričama o životu u Severnom Velsu. I Kako je džogirala po prostranim
plažama Anglesija, provodila noć na bivaku na Snoudonu kako bi započela sa izazovom
po imenu Velških tri hiljade, izbegavala nemirne ovce po stazama koje su prolazile kroz
unutrašnjost zemlje. Rekla je da svake nedelje dolazi do Snoudona da se penje po
raznim grebenima i postavlja sebi izazove po različitim terenima u svim vremenskim
uslovima.
Kako možeš stalno ovo da radiš? Pitala je Sesili dok je cvokotala.
Šta, da se penjem na planine?
Sesili je klimnula glavom.
Planine su mi u krvi. Ali, iskrena da budem, dopada mi se izazov. Vremenski uslovi
i teren napašće te sa svih strana, sve će ti staviti na probu. S vremenom sam naučila ne
samo da preživim u takvim uslovima nego i da procvetam u njima. Osećam se moćno
tako.
Kako ti to polazi za rukom? Pitala ju je.
Tako što sam na oprezu i procenjujem rizik. Tata bi mi uvek govorio jedno:
„potrudi se“. Ovde mi je to mantra. Potrudi se. Potrudi se da proveriš opremu. Da
balzam za usne uvek stavljaš u isti džep i tako uvek znaš gde je. Da privežeš dereze čim
primetiš da su olabavile. Vrlo često se dešava da te umor – psihički i fizički – spreči da
obratiš pažnju, a problemčići se na planini često pretvore u opasnost po život. Čim
prestaneš da obraćaš pažnju, gubiš sposobnost da se penješ.
Reči su joj skrenule pažnju sa strašne situacije u kojoj se našla, kiše koja joj je
probijala jaknu i vetra koji ju je šibao po leđima.
Sad se našla na još jednoj malenoj litici, a planinari su je čekali i ispod i iznad – a
nikoga nije bilo ko bi je bodrio. Komadići leda upali su joj u okovratnik jakne, na šta je
zadrhtala.
Pokušala je da se usredsredi na sledeći nivo do kog je morala da stigne.
Moraće da uspe ovog puta. Učini to za Keri, rekla je sebi.
Zagrizla je teške rukavice i povukla ih. Visile su joj sa rukava, zakačene za njih.
Ispod je nosila tanke rukavice od merino vune radi dodatne toplote. I njih je skinula i
nabila ih u džep. Trebala joj je spretnost i pokretljivost golih prstiju. Jedino je tako
mogla da se popne.
Jednom rukom zgrabila je penjalicu, trgnuvši se od hladnoće metala u dodiru sa
dlanom. Ponovo ju je podigla što je više mogla. Prstima druge ruke zgrabila je mali hvat
u ledu. Još jednom je podigla stopalo, zabivši dereze duboko. Mišići su joj zadrhtali, a
pluća su joj gorela od napora. Imala je jednu šansu. To je sve što će dobiti. Morala je dati
sve od sebe.
Želela je da bude u mogućnosti da kaže da se popela na vrh planine.
Želela je ekskluzivni intervju sa Čarlsom.
Nije imala nameru da odustane, a da nije stigla ni do drugog kampa. Sve ili ništa.
Sve ovo davalo joj je snagu dok je podizala telo uza zid, stežući ga svom snagom i
moleći se da dereze izdrže. Stopalo je ponovo krenulo da joj klizi, ali nastavila je da
gura penjalicu, terajući je snagom volje da ide sve više, da joj se zupci zakače za uže.
Noktima je grebala po ledu i molila se da joj se hvat ne polomi u ruci.
Bilo je taman dovoljno. Uspela je da podigne koleno druge noge pored stopala pre
nego što se okliznula i odatle je mogla da se nekako podigne na noge. Na trenutak je
stajala na litici i dahtala. Uspela je.
Nakon kratke pauze kako bi proslavila, nastavila je zbog pritiska koji je osećala od
ostalih koji su čekali u podnožju, iako su joj noge drhtale.
Savladala je još nekoliko koraka, a onda napokon stigla do samog vrha zida.
Prešla je najteži deo.

26

Na vrhu ju je dočekala grupica planinara iscrpljenih koliko je i ona sama bila. Irina je
bila tamo i odmarala se na nagomilanom snegu, grickajući čokoladicu od žitarica.
Uhvatila je Sesilin pogled i podigla ruku da joj baci petaka. Sesili je bila toliko umorna
da je od tog pokreta pala na kolena, a onda i na zadnjicu.
Irina joj je pomogla da se bezbedno spusti. Nakon što je nekoliko puta udahnula,
Sesili je dobila dovoljno energije da skine ranac i izvadi nešto da gricne.
„Baš je bio težak zid“, rekla je Irina kada je Sesili izgledala dovoljno sposobno da
razgovara. „Teži nego na drugim planinama. Svaka ti čast.“
„Uh, drago mi je. Pomislila sam kako se baš blamiram.“
Irina se glasno nasmejala. „Nije, nije. Baš je teško. Šerpasi su ovaj deo nazvali
Vešala.“
Sesili je zadrhtala. „Čula sam da se zove Peščani sat?“
„To je isto“, klimnula je Irina. „Kako god da se zove, prosto mi je loše na pomisao
da ću sve ovo morati iz početka za nekoliko dana. Nisam sigurna da sam u stanju. To je
problem kod aklimatizacije, zar ne! Kad se stalno ide gore-dole istom rutom, a znaš
koliko će teško biti.“
Sesili je razrogačila oči. Nije o tome razmišljala na taj način. Svaki put kad se bude
pela na planinu, moraće da se popne preko tog zida.
„Moguće je da ću odraditi samo jednu rotaciju“, rekla je Irina. „Plan nam je da
sutra idemo do trećeg kampa. A vi?“
„Isto.“
„Penje li se neko kod vas bez kiseonika?“
„Sem Čarlsa? Samo jedna osoba – Eliza.“
„Izuzetno. Ja to nikada ne bih mogla. Ali lepo je videti ženu kako probija granice.“
„Iskreno, delimo šator, i to mi je kao da sam na vrhunskom kursu planinarenja. A i
jedva čekam da Čarls stigne, da ga vidim kako se penje bez užarije.“
Na Sesilino iznenađenje, Irina je nabrala nos.
 Sesili se namrštila. „Tebi nije impresivno ovo što Čarls radi?“
„Ma, ne… naravno da je impresivno. Ali ovde je baš mnogo muškog ega. Naravno,
kad su se samo muškarci peli, onda ništa nije falilo penjanju sa užarijom, šerpasima i
kiseonikom. Ali sada, kada su se i žene umešale, to odjednom nije dovoljno dobro i
moraš da se penješ ’alpskim stilom’ kako bi bio pravi planinar. Jebem im ja malo mater.
Zaslužujemo da budemo ovde koliko i oni.“
Sesili je trepnula. „Dopada mi se tvoja perspektiva“, odgovorila je i uputila joj
maleni osmeh. Nazdravila je bocom s vodom pre nego što je otpila veliki gutljaj.
Kad je nagnula glavu, opazila je ogroman blok leda kako visi nad rutom. Žmarci su
joj prošli niz kičmu. Prizor je budio nelagodu u njoj. Bio je neizmerno lep, ogromna
skulptura od leda. Podsećao je na medveda koji pleše, stojeći na dve noge, jedne šape
ispružene ka nebu. Tik iza medveda nalazio se još jedan viseći blok koji ju je podsećao
na iskrivljeni vrh veštičjeg šešira. Kao kad zamišljaš oblike u oblacima, sem što su ovo
bili ledeni blokovi koji bi bez većeg upozorenja mogli da se obruše na tebe.
Odjednom je postala nestrpljiva da se pomeri, ali niko drugi iz njene ekipe – sem
Tenzinga, koji se nalazio ispred nje – nije se još popeo preko zida. Možda je tako i
najbolje. Nije želela da ponovo poslednja stigne u kamp.
„Mislim da ću nastaviti“, rekla je Irini. „Do kampa ima još da se ide, a ja sam spora
kao kornjača. Možeš li da im kažeš da sam već krenula?“
„Naravno. Samo ti polako, tako i treba. Ne daj nikome da ti rovari po glavi kako bi
se osećala kao da ne pripadaš ovde.“
Sesili je prihvatila njen savet klimnuvši glavom i počela da hoda. Ušla je u stabilan
ritam, i iako je naišla na još nekoliko strmih zidova za koje joj je bila potrebna penjalica,
nijedan od njih nije mogao ni da se poredi sa Vešalima. Sad je mogla samo tako da ga
zove.
Do drugog kampa stigla je mnogo brže nego do prvog, nakon samo četiri sata na
nogama. Ubrzala je korak kad se približila grupisanim šatorima žute boje; imaće sada
čitavo poslepodne da se odmori.
Bila je prvi klijent koji je stigao. Pomogla je Tenzingu da spremi ručak i lopatom
ubacivala svež i čist sneg u veliku vreću za čaj i kuvanje. Bilo joj je drago što je od
koristi.
Bilo joj je drago i što ima vremena da se divi pogledu. Kao da se širio kilometrima.
Popeli su se iznad oblaka, tepiha u boji šećerne vune koji su skrivali tlo pod njima. U
daljini su se uzdizali vrhovi planinskih venaca i nije mogla da veruje kako će uskoro
stajati na jednom višem od svih njih. Opilo ju je saznanje šta je sve uspela da prebrodi
do sada. Nije ni čudo što su ljudi poput Džejmsa, Bena i Čarlsa navučeni na ovakve
izazove. Osećala se… nezaustavljivo.
Različiti timovi bili su razuđeniji nego u prvom kampu. Šatori njihovog tima bili su
postavljeni na dugačkoj i uskoj litici, jedva širine dva šatora. Rusi su bili jedini tim u
blizini.
Irina je bila sledeća koja je stigla. Sesili je požurila da je pozdravi, ali Irina kao da
je jedva imala energije da joj uzvrati pozdrav. Odvukla se ka šatora sa grbom Elbrus
elite i srušila se u njega.
Sesili se zadržala, zabrinuta zbog toga što je Irina izgledala tako iscrpljeno. „Da ti
donesem čaj?“, pitala je kroz platno šatora.
Čula je stenjanje, ali nije znala da li da protumači to kao pristanak ili ne. Svejedno
je donela metalnu šolju koja se pušila, nadajući se da je Irina dobro. Opustila se kada je
Andrej stigao i otišao da obiđe Irinu.
Eliza je sledeća izašla iza ćoška i uputila se ka kampu, lako prepoznatljiva u jarkom
aktivnom vešu. Mingma je išao odmah za njom.
„Imam vrelu vodu, ako si za čaj“, rekla joj je Sesili.
Eliza joj se široko osmehnula. „Hvala ti, cherie! Ne bih te menjala kao cimerku na
planini.“
Ogroman je to bio kompliment, jer je dolazio od nje. Sesili i Eliza odmarale su se
ispred Tenzingovog šatora, pijuckale čaj i jele čokoladu. Jarkoplavo nebo otvorilo se nad
njima, pa su uživale u toplom suncu, smejale se i ćaskale. Dok joj je telo prelazilo sve
granice, strahovi o zviždaču ostali su u baznom kampu. Bili su toliko visoko, toliko
daleko, toliko odsečeno od sveta da je imala osećaj kako ništa ne dopire do njih.
Sledeći je stigao Zak, pa Dag, zatim i ostatak ekipe šerpasa, sa Grantom na začelju.
Dag se žestoko narogušio. Sesili se pomalo ispravila, pitajući se šta se desilo.
Dag se krupnim koracima zaputio ka Mingmi. Pretvarajući se da ustaje kako bi
potražila toalet, približila im se krišom kako bi ih prisluškivala.
„Jebote, ne mogu da verujem koliko je taj tip drzak. Mislio sam da će ga Galden
gurnuti sa planine. Hteo je da mu ovaj nosi ranac. Povrh svog. Zamisli samo.“
Mingma je oštro udahnuo. Obično najsmirenija i najodmerenija osoba na planini
bila je zapanjena. „Stvarno mu je to tražio?“
„Može komotno da odjebe. Nema šanse da bih to dozvolio. Rekao sam mu: Ako
nisi u stanju sam da nosiš svoj ranac, onda nemaš šta da tražiš ovde.“
I dalje nije znala o kome govore. Ko god da je u pitanju, Dag je imao prava što je
pobesneo. Pomislila je na to koliko je kritična bila prema sebi, koliko je osuđivala sebe
što se nije snašla na Vešalima. Ali nikad nije zamolila Galdena da joj nosi ranac.
„Grantu dajem još jednu priliku. Prvo ono sa kiseonikom, a sad ovo. Ionako ga
nisam želeo ovde, ali jebeni Čarls…“
„Sesili? Koji šator je naš?“, začuo se Elizin glas. Dag i Mingma odmah su prekinuli
sa razgovorom čim su shvatili koliko im je blizu. Požurila je nazad u šator, sa knedlom u
grlu. Iznenadila se što se Grant tako ponaša, uzevši u obzir koliko se hvalisao da je
snažan. Ali opet, otkad su stigli, Grant se ponašao kao da je planina njegova – nije bila
iznenađena što se tako ponaša prema šerpasima.
Galden joj je doneo večeru: paketić dehidrirane hrane. Morala je da oda priznanje
Zaku – bio je u pravu za špagete bolonjeze. Bile su jestive. Svaki zalogaj je polako
žvakala – stomak joj je bio mnogo nemiran na toj visini; bilo joj je teško da zadrži išta u
njemu.
Mada, ohrabrio ju je način na koji je Eliza jela. Slistila je svoj dehidriram obrok u
jednom zalogaju, ali se istovremeno i tovila brzom hranom – čipsom, čokoladom,
gumenim bombonama. „Treba nam što više energije za treći kamp“, rekla joj je,
ponudivši je šakom slanog kikirikija.
Zajedno su užinale dok je svaka od njih radila svoj posao. Sesili je u svesci
pokušavala da zabeleži detalje tog dana za blog. Eliza je bila na telefonu i obrađivala
fotografije koje je slikala. Bila je čudo, prsti su joj leteli brže nego što je Sesili stigla da
isprati, sekli fotografije, osvetljavali, podešavali saturaciju i kontrast – kako bi bile
spremne za društvene mreže, pa da ih pošalje čim dobije signal.
Elizi se na licu videlo da se potpuno usredsredila, jezik joj je blago virio kod ugla
usana. Neki se možda izruguju influenserima, ali impresivna je količina rada koju je
ulagala kako bi joj platforma bila uspešna.
Dok je tama padala, Sesili se ušuškala u vreću za spavanje, spremna za san. Prolaze
li svi kroz isto u raznim šatorima načičkanim po planini? Da li im je svima teško da
jedu? Da li se svi osećaju iscrpljeno? Da li je svima zapušen nos, da li im glava stalno
pulsira? Eliza je šmrknula pored nje.
A onda je shvatila – sve te brige, prost čin spavanja, jela i disanja dominirale su joj
mislima. Nije brinula o misterioznom zviždaču, niti nekome opasnom na planini. Nije
brinula o svojoj karijeri, ogromnom dugu koji je čeka, činjenici da nema dom u koji bi
se vratila.
Preživljavanje je sve bacilo u zapećak.
Možda je zbog toga Čarls želeo da ona lično iskusi penjanje.
Ponovo je pomislila na Vešala. Kako je mogla ozbiljno da se povredi da se
okliznula bez penjalice. Nije mogla da zamisli penjanje bez ikakve bezbednosne užarije,
a stigla je tek do drugog kampa. Čarlsova odluka da se penje bez užeta postala joj je još
značajnija.
Ali samo ako Čarls ne laže da ne koristi užariju, podsetila je sebe.

Otvorila je oči u tami. Ekran digitalnog sata joj je svetleo – dva ujutru.
Zurila je u plastični krov šatora, posmatrajući kako joj dah u pari izlazi iznad nje.
Navukla je rajsferšlus vreće za spavanje do nosa. Bilo je ledeno.
Eliza je disala mirno i ravnomerno pored nje; spavala je. Ali nešto je probudilo
Sesili. Zvižduk. Onaj zvižduk.
Strah joj se nakupio u stomaku.
Zadrhtala je, tela napetog i na oprezu, i srca koje je ludo tuklo. Plašila se da će čuti
taj zvuk, niz nota u neskladu. Ali čula je samo tišinu.
Doduše, kad je već ustala, išlo joj se do toaleta. To već nije mogla da ignoriše. Vrlo
nevoljno, izmigoljila se iz teške vreće, i pokušala, ali bezuspešno, da istovremeno
dohvati i jaknu. Uzdahnula je kad ju je obuzela hladnoća.
Eliza je zastenjala, ali nije se probudila.
Sesili je navukla čizme i iskrala se u noć. Petljala je po dugmetu čeone lampe,
proklinjući nespretne prste otupele od hladnoće i sanjivosti.
Zatim je čula glasove.
 „Odlazi“, čula je ženski glas.
„Pre neku noć nisi se baš bunila. Hajde…“ Muškarac.
„Bili smo pijani. I dopadaš mi se… ali ne ovde.“
„Niko ne mora da zna.“
Sesili je čučnula i krenula ka glasovima. Jedno od njih dvoje je u ruci imalo
baterijsku lampu, iako su prstima prekrivali najveći deo svetla. Ipak, bilo je dovoljno da
vidi ko to priča. Ženski glas je bio Irinin. A muški?
Grant. Ovog puta je bila sigurna.
„Kako ne kapiraš? Na planini smo. Moram da se usredsredim. Ostavi me na miru ili
ću zavrištati – a onda će svi znati kakav si ti jebeni prasac. Prasac. Prasac. Grok-grok-
grok.“ Zabacila je glavu i nasmejala se.
Grant se odaljio. Da se okrenuo, video bi Sesili. Nije htela da bude na putu
muškarcu koji samo što je popio brutalnu korpu. Irina se i dalje cerekala u tami; nije se
smirivala. „Poludela si“, čula je Granta kako kaže. Na isprekidanom svetlu lampe, Sesili
je morala da se složi s tim. Irina je izgledala kao da ju je đavo zaposeo. Ali dobro, da je
Grant silom pokušao da uđe u njen šator, i Sesili bi poludela.
Kada je sve utihnulo, odšunjala se do toaleta, pa se vratila u okrilje svog šatora.
Učinilo joj se da je čula oštro pucanje i ponovno cerekanje, ali sve je to zakopala u
zapećak uma.
Irina je bila u stanju da se brine sama o sebi.

27

Eliza je već bila spakovana i spremna za polazak kada se Sesilin alarm oglasio.
„Idemo li za treći kamp?“, pitala je Sesili, očiju umornih i vlažnih nakon buđenja
usred noći.
Odmahnula je glavom. „Mingma samo što mi je rekao. Stiže loše vreme. Postoji
rizik da se zaglavimo na planini – bili bismo u problemu bez kiseonika i sa malo hrane.“
„Onda mi je drago što se vraćamo“, na to će Sesili.
„Samo se nadam da sam dovoljno aklimatizovana.“ Eliza je zagrizla kraj nokta i
Sesili je shvatila da je to prvi put da vidi Elizu istinski nervoznu. Ali kako i ne bi bila,
kada planira da se penje bez kiseonika – zbog toga je još bitnije da se aklimatizuje.
„Dag će se postarati da budeš spremna“ Sesili ju je stegla za ruku.
Kada su izašle napolje, Sesili se iznenadila kada je videla ostale timove kako kreću
uz planinu. Jedan od njih im je mahnuo – bio je to Andrej. Irina mora da je jedna od
zamotanih planinara koji su išli za njim, ali Sesili nije mogla da je uoči.
„A šta je s njima?“, pitala je Sesili Elizu.
„Ah, svaka ekipa mora da donese odluku za sebe. Ja verujem Dagu i Mingmi.
Pokazali su mi prognozu. Slažem se; mislim da je najbolje da se spustimo. Nažalost.“
Sesili je stala ispred šatora i posmatrala Ruse kako se penju dok nisu nestali na
gornjem ledopadu.
„Vas dve možete da krenete ako hoćete“, rekao je Dag iza njih. Ali pažnju im je
privukao ljutiti urlik.
Grant je istrčao iz šatora, sav narogušen, pesnica stisnutih pored nogu. Užasno je
izgoreo po nosu i obrazima, a ispod očiju je imao podočnjake od manjka sna. Nije ni
čudo.
„Je li sve okej, Grante?“, pitala je Eliza sa rukama na kukovima.
Zarežao je umesto odgovora, ignorisao je i ustremio se ka Dagu. Stezao je
jarkonarandžasti hard-disk koji je sada imao ogromnu pukotinu u središtu. „Vidi šta se
desilo!“, povikao je.
Eliza se sagnula da proviri u njegov šator. „Ben la, kao da je bomba pala“, rekla je
Sesili i izvila obrvu.
Sesili je zavirila unutra. Grantova vreća za spavanje ispala je iz vreće za
kompresiju, po ćoškovima su bile prazne ambalaže hrane i iskorišćene maramice. Povrh
opreme za planinarenje, svuda po podu šatora bila je rasuta njegova snimateljska oprema
– od kojih je neka bila slomljena i napukla. Pomislila je na zvuk koji je čula sinoć.
Potreslo ga je to što ga je Irina odbila.
„Juče si nezgodno pao na ledu“, rekao je Dag.
„I slomio sve? Ne, neko je ovo uradio.“
„Dođi, Sesili.“ Eliza ju je dodirnula za lakat. „Pustimo muškarce da se svađaju.
Želim da se vratim u bazni kamp do poslepodneva… Sanjam o Davinoj hrani svaki tren
proveden ovde“, rekla je Eliza i stavila naočare za sunce.
Sesili je oklevala, rastrzana. Zanimalo ju je kakav će biti ishod rasprave između
Daga i Granta, mada je htela i da se vrati što pre. Ali, kada je Grant šutnuo kampersku
stolicu, shvatila je da ne želi da mu se nađe na putu. Krenula je za Elizom ka fiksiranoj
užariji. „Više nikada neću uzeti piću sa tunjevinom i povrtnu supu zdravo za gotovo.“
„Meni pričaš.“
Iako je Eliza bila mnogo snažnija planinarka od nje, Sesili je uspela da drži korak s
njom. Eliza ju je naučila kako da zaveže fiksirano uže oko rukava i tako se spušta niz
planinu. Bilo je bezbednije od držanja za uže i brže od abzajlovanja4.
Sigurno se do sad već zbližila sa Elizom – vreme koje su provele zajedno u šatoru
pomoglo im je da se zbliže. Ali pitala se da nije možda nešto više od toga.
Planina je opasno mesto – ali za žene je to još jedan dodatni sloj opasnosti, kao šlag
na tortu. Ono što je videla u ranim jutarnjim satima to joj je i dokazalo. Ima nečega
iskonskog u ovakvoj ekspediciji, kada si stalno na ivici između života i smrti, kad si
ponovo u prirodi, živiš riskantno, adrenalin ti kola telom, venama, mišićima. Sve je
nekako intenzivnije. Videla je kako je muškarci iz drugih timova posmatraju. Kao da
4 Abzajl – tehnika spuštanja niz uže (nem. abseiling – spuštanje niz stene). Alpinisti ovu tehniku koriste kada
teren ili stene imaju veliki nagib i kada je rizik od tehnike slobodnog spuštanja bez ikakve zaštite prevelik.
(Prim. prev.)
procenjuju koji će od njih položiti pravo na nju. Toliko vremena je provela spremajući
telo za planinu, da nije razmišljala kako da se odbrani od neželjenih nasrtaja na planini.
To se nije nalazilo u planinarskim priručnicima.
To je zbog toga što te priručnike pišu muškarci za muškarce.
„Nego, sinoć je baš bilo zanimljivo“, rekla je Sesili kada su nastavili monotonom
rutinom ukopčavanja i otkopčavanja. „Videla sam Irinu i Granta kako se svađaju. Baš je
bio debil.“
Eliza se nasmejala. „Ah, ne dopada ti se on, zar ne?“
„Mislim da je tipičan privilegovani dečačić koji je pohađao privatne škole, a i
pomalo je jeziv. Na oprezu sam s njim otkad smo se upoznali.“
„On ti je muškarac na planini. Veruj mi, to je nešto što očekujem.“
„Nije ti teško da izlaziš na kraj s tim?“
„Kažem kada mi je neprijatno. Ali ovaj život baš i nije dobar za ljubavne veze.
Znam kako da se zauzmem za sebe pred momcima.“
Sesili je podigla obrve. „Ne deluješ mi kao da imaš problema da pronađeš dečka.“
„Pa i nemam da ga pronađem, ali da ga zadržim, to je mnogo teže! Previše
planinarim, stalno skačem s mesta ne mesto, previše dugo me nema. Oni misle da im se
to dopada – svi uvek misle da žele devojku avanturistu, ali na kraju dana žele neku koja
će ih čekati da dođu kući i diviti se njihovim avanturama.“
„Ozbiljno? Čak i drugi planinari?“
„Bila sam u vezi sa njih nekoliko, i možda smo neko vreme i bili srećni. Možda su
čak i podržavali moje snove. Ali na kraju se raziđemo i više ih i ne vidim.“ Slegnula je
ramenima. „To je što je. Više volim pla nine. One su mi prava ljubav. Ovo mi je prava
ljubav!“ rekla je ponovo, viknuvši ka visećim blokovima leda.
Sesili se nasmejala. Elizina energija bila je zarazna i osvežavala ju je. Bila je
ponosna na sebe što drži korak sa mladom planinarkom na putu nazad do baznog kampa.
U njoj je počelo da klija seme samopouzdanja.
Kad bi je samo Džejms sada video.
„Imaš li ti dečka kod kuće?“, pitala ju je Eliza.
Sesili je odmahnula glavom. „Ne“, progunđala je, tonom ogorčenijim nego što je
nameravala.
Eliza je razrogačila oči. „Zvuči mi kao da postoji neka priča iza toga…“
„Smešno je, ali moj bivši zvuči pomalo kao ovi momci koje si pominjala. Uvek je
bio veći avanturista od mene, sa brdom priča kojima bi me oduševljavao. I on je novinar
– radi za Vajld autdors dosta duže od mene. Mislim da je očekivao da će on dobiti ovaj
zadatak.“
Prisetila se one večeri u Kraljevskom geografskom društvu, nakon što je prvi put
slušala Čarlsa uživo. Setila se tačno šta je rekao. Džejms se umalo zagrcnuo
šampanjcem. Nisi slučajno dobila pozivnicu. Naravno, ti si „junakinja Snoudona“. Ali
pročitao sam i Nedostižni vrh. Veoma si me zadivila.
Pocrvenela je i prihvatila ruku koju je ispružio da se rukuju. Je li? Malo je blam
kad se uporedi sa tvojim postignućima.
 Iscerio se. Nipošto.
Sesili je sve to ispričala Elizi i završila priču rekavši joj kako je Čarls odlučio da će
ona biti jedini novinar koji će zabeležiti njegovu ekskluzivnu priču. Eliza je zabacila
glavu i nasmejala se. „Kladim se da je tvom bivšem bilo krivo.“
„I te kako. Raskinuli smo koji dan kasnije.“ Sačekala je očekivani ubod tuge na to,
ali u Blizinom prisustvu shvatila je koliko je situacija apsurdna. I dalje ju je bolelo,
naravno. Ali shvatila je da se zapravo osmehuje.
„Šta sam ti rekla malopre! Muškarci… ne mogu da izađu na kraj s tim kad je žena
veći avanturista od njih.“
„Iskreno, nisam mislila da ću pristati na Čarlsov poziv. Džejms je verovatno bio
šokiran.“
„Ne, nemoj mu pronalaziti opravdanja. Ali reci mi… Zašto?“
„Šta zašto?“
„Rekla si mi kako si dospela ovde. Ali zašto si pristala na to?“
Sesili se zakikotala. „Bolja si novinarka od mene. Trebalo bi da učim od tebe. Hoću
da kažem, zašto ti ideš u planine?“
Eliza je zaćutala na tren. „Ali kako ne bih!“ Raširila je ruke i pokazala na pogled
oko sebe. Odabrala je najbolji trenutak za to. Neprestani pokrov od oblaka se razgrnuo i
ukazalo se jarkoplavo nebo. Tamo odakle su stajale, videla se dolina do dalekog
Samagauna. Iza toga, uzdizalo se još planina čiji su vrhovi parali nebesa.
„Čudno, ali i Čarls je rekao nešto slično kad je držao taj govor. Rekao je tada da je
pitanje koje mu najčešće postavljaju: ’Zašto se penješ?’ Znaš, da vide da li je kao Malori
koji je za penjanje na Everest rekao – zato što postoji. A on je odgovorio da se penje –
jer mu se može.“
Prešle su nekoliko koraka u tišini. „Mislim da kod Čarlsa nije samo to u pitanju“,
rekla je Eliza.
„Nego šta, na primer?“
Eliza je zastala na samom vrhu Vešala. „Ovde planina odlučuje ko će živeti, a ko
ne. Ko će se popeti na vrh, a ko mora da se vrati. Neki to poštuju. Drugi to vide kao
izazov. Nešto što će savladati i osvojiti.“
„Kako ti gledaš na to?“
„Dovoljno mojih dobrih prijatelja – od kojih neki spadaju u najbolje planinare na
svetu – nisu se vratili živi. Zato znam da na planini ništa nije sigurno.“ Eliza je kleknula
i krenula da ispituje sidrište sa kog su se spuštala dva užeta. Povukla je oba. „Ah,
prevarila si me! Nisi mi odgovorila na pitanje.“
Sesili se spremila da joj odgovori na to, ali ugledala je Elizino lice „Šta nije u
redu?“
„Uže za spuštanje je zaglavljeno“, rekla je Eliza. „Alld?“ Nagnula se preko ivice i
povikala. „Ima li nekog na užetu?“ Povukla je uže pokušavajući da stavi osobi koja se
spuštala do znanja da čekaju na vrhu.
„Šta da radimo sad?“ pitala je Sesili.
„Sedimo i čekamo.“
 „Okej.“ Sesili je bacila ranac na sneg, pa sela na njega. Zgrabila je vodu i nešto da
pojede, pa su sedele u prijatnoj tišini i osvežavale se.
Nakon što je prošlo nekoliko minuta, Eliza je ponovo proverila uže. I dalje je bilo
zategnuto. Namrštila se. „Možda je uže zaglavljeno? To ume nekad da se desi.“ Ponovo
je povikala, ali opet joj niko nije odgovorio. „Mislim da nema nikoga.“
Sesili je preko ramena videla da se Dag i Mingma spuštaju ka njima i da su samo
na nekoliko minuta udaljeni. Mislila je da im neće biti drago da čekaju.
„Ima i drugo uže za spust ovde“, rekla je Eliza. „Ja ću se privezati i krenuti dole, a
ti možeš za mnom.“
„Čekaj, Eliza.“ Sesili je grizla donju usnu i dodirnula Elizu po ramenu. „Mogu li ja
prva, pa da proveriš da li sam se dobro privezala? Ne bih da molim Daga za to…“
Eliza je klimnula glavom. „Naravno.“
Sesili je podigla uže i provukla ga kroz napravicu u obliku broja osam pod Elizinim
budnim okom. Trebalo joj je nekoliko pokušaja, ali Eliza je konačno podigla palčeve da
joj kaže da je spremna.
Ta strana zida nije bila nije bila izubijana kao ona po kojoj se bila pela. Bio je to
gladak i strm pad do malene litice na pola puta, pre skoka do zemlje.
Uže je lagano prošlo kroz napravicu, uvijajući se poput zmije kroz metal; bilo je
gotovo hipnotišuće.
Spustila se do pola puta bez problema. Ispod se videla zjapeća rupa u koju je upao
onaj Kinez. Još je čvršće zgrabila uže. Ali, kada je zakoračila unazad preko litice, videla
je zbog čega se uže za spuštanje zaglavilo.
Mogla je samo da vrisne.
„Sesili! Dieu, jesi li dobro?“, viknula je Eliza odozgo.
Jedva ju je čula od zvonjave u ušima. Nije bila u stanju da joj odgovori. Uže joj je
skliznule iz desne šake pa se zateturala unazad. Jedva je uspela ponovo da ga uhvati, ali
noge nisu mogle da je drže. Do tla je bilo još samo malo, i kada je stigla do njega,
okrenula se na stomak i povratila u pukotinu.
Klečala je tu i drhtala, ne želeći da se okrene. Ne kad je znala šta će je dočekati.
Ali morala je. Podigla je pogled.
Sa zida je visilo telo.
Dugačak rep plave kose skrivao je ženino lice. Uže joj je bilo obmotano oko vrata i
usecalo joj se u kožu. Šake u rukavicama su joj visile, beživotne i nepomične, a rame joj
je bilo izbačeno pod neprirodnim uglom. Sesili je užas ščepao za grlo kad je osetila trzaj
prepoznavanja – mogla se samo nadati da greši. Viknula je što je jače mogla.
„Upomoć! Neko je na drugom užetu! U nevolji je.“
Uže sa kog samo što se spustila se trgnulo. Neko se sigurno privezivao.
Dagov duboki glas dopro je do nje. „Sesili, čuvaj se! Spuštamo još jedno uže da
vidimo šta se dešava.“
Sklonila se što je dalje mogla od sidrišta, čučnuvši iza gomilice snega. Iza nje je
bila pukotina – ali nije nameravala da pređe merdevine bez pomoći, ne dok ne prestanu
da joj se tresu noge. Još jedno uže palo je na tlo, pa su se i Dag i Mingma pojavili na
vrhu zida.
Dag je bio prvi koji je stigao do žene, usana stisnutih u tanku liniju. Povukao je telo
ka sebi, ali uže je bilo previše stegnuto. Uz Mingminu pomoć, zakačio je ženu za svoj
pojas. Zatim je uzeo nož i prerezao joj uže, dok joj je Mingma držao pola težine.
Polako su se spustili. Kada su se našli na tlu pored Sesili, počeli su da pokušavaju
da je spasu. Otpetljali su uže oko nje, pokušali da joj oslobode disajne puteve da vide
mogu li da je ožive. Mingma je preko radija pozvao bazni kamp i prvi kamp, moleći za
pomoć.
Dag joj je sklonio kosu sa lica i Sesili je uzdahnula.
„O, bože. To je Irina.“

28

Atmosfera po povratku u kamp bila je sumorna. Ruska posada iz baznog kampa brzo se
popela da im pomogne. Eliza je otpratila Sesili odatle kako ne bi morala da gleda kako
Irinino telo stavljaju u vreću i odvlače je kao da je smeće.
Čitav put prešla je u magnovenju. Nije bila u stanju da razmišlja kako treba ni kad
je stigla do šatora za ručavanje. Eliza ju je bodrila da jede gozbu koju im je kuvar Dava
pripremio. Trebalo je da proslave, da im čestita na prvoj rotaciji na planini.
Ali Sesili je bilo muka i da gleda hranu. Ruke su joj drhtale dok je pokušavala da
makar popije sladak čaj. Užas ju je baš pogodio.
„Bože! Jadna žena“, rekla je. To je prvo što je izustila još od zida.
Čim je progovorila, Eliza joj je stavila ruku na leđa i počela da ih trlja kružeći.
„Mnogo mi je krivo što si morala takvu da je zatekneš.“
Sesili je drhtavo uzdahnula. „Pitala sam te mogu li ja prva – otkud smo mogle da
znamo! Prosto ne mogu da verujem. Mislila sam da je sa ostatkom svog tima otišla do
trećeg kampa.“
„Prava tragedija.“
Sesili su usne bile suve poput baruta. Nije mogla da pojmi ono što je videla. Nadala
se da će neko sa više iskustva moći da joj objasni. „Šta misliš da se desilo?“
Eliza se igrala ogrlicom. „Ne znam. Nisam baš mogla da vidim sa vrha zida. Ali
mora da se okliznula i zakačila se za uže za spuštanje. Moguće je da je bila umorna ili
zbunjena… možda je patila od visinske bolesti pa se zato spuštala.“
„Čekaj. O, bože.“ Sesili je ruka poletela do usana.
„Šta?“, namrštila se Eliza.
„Svađa. Između Granta i Irine.“
„Oko čega su se svađali?“
„Hteo je da joj se pridruži u šatoru.“
 Eliza je nabrala nos. „Šališ se? Hteo je da se po’vataju u drugom kampu?“
„Odbila ga je. Bila je zapravo prilično surova. Veoma oštra… Nije valjda Grant
imao nešto s tim?“
„Merde“, rekla je Eliza. Dobovala je nalakiranim noktima po ivici belog stolnjaka.
„Ne, Grant je jutros bio sa nama u kampu. Gledala sam ga juče kako se penje – nema
šanse da bi stigao do Vešala…“, štrecnula se, „do onog najgoreg dela i nazad, i to po
noći. Nisi ga videla kako je pao – bilo je gadno. Možda jeste jeziv lik, ali ne i nešto više
od toga. Zvuči kao da nije bila pri sebi? Ume to da se desi ponekad. Visina ume da utiče
na ponašanje – počneš da se ponašaš kao luđak. Zvuči mi možda kao ACER“
„Zar joj ne bi bilo bolje kad je počela da se spušta? I zašto niko nije bio s njom?“
Uznemirujući osećaj i dalje joj je stezao stomak u čvor.
Eliza je slegnula ramenima. Toliko je pitanja. Neće dobiti odgovore sve dok se Dag
ne vrati.
Nekoliko sati kasnije, u šator za ručavanje ušli su Zak i Grant pognute glave. Grant
je odmah krenuo ka hrani. Zak je klonuo u stolici i prstima trljao čelo. „Žestoko je bilo“,
rekao je Zak. „Sto godina smo čekali u gužvi iza zida. Još više nego kad smo išli gore.
Znate li šta se desilo?“
Eliza je dobacila pogled Sesili pre nego što je odgovorila. „Žena je poginula dok se
spuštala užetom niza zid.“
„Au, jebote. Ti to ozbiljno?“
„I to neko koga znamo“, rekla je Sesili. Pogledala je svog zemljaka iz ekipe i
posmatrala mu reakciju. „Grante, Irina je poginula.“
„Irina je poginula?“ Grant je ispustio napola pojedeni sendvič na tanjir. Delovao je
iskonski zapanjeno, ali Sesili je ipak suzila oči. Na licu jedva da se video i tračak tuge.
Umesto toga, više je delovao iznervirano. „Zajebavaš me? Kako? Hteo sam da
razgovaram sa njom…“
Dag je ušao u šator i njegove tamne oči ustremile su se pravo na Sesili. „Jesi li
dobro?“
Stegnula je šake u pesnice kako ne bi drhtale. „Iskreno? Ne. Nisam. Nikada nisam
videla nekog u tom stanju.“
Dag je klimnuo glavom i stegao naslon stolice. „Naravno. Bio je to šok. Ali poslao
sam Galdena gore da javi Andreju šta se desilo, jer nisam mogao da ga dobijem preko
radija. Samo što se vratio i evo šta kaže – Irini u drugom kampu nije bilo dobro zbog
visinske bolesti, pa je odlučila da se spusti. U njenoj grupi idu jedno do dvoje šerpasa po
klijentu, pa se zato spustila sama.“
„Bože. Šta misle da se desilo?“ pitao je Zak.
„APB i umor doveli su do nezgode sa spravicom za osiguravanje. Mislimo da je
napravila osmicu preko mehanizma za osiguravanje na karabineru koji se onda otvorio
kada je krenula sa spustom. Izgubila je kontrolu, udarila o liticu i zapetljala se u uže. I,
nažalost, Sesili ju je takvu pronašla. Najčešći uzrok smrti na planini je greška planinara.
Bazni kamp Elbrus elite upravo obaveštava njenu porodicu i sređuje da helikopter dođe
po njeno telo. Kad se vreme poboljša.“
 „Zna li ostatak tima?“ pitala je Sesili.
„To je na Andreju da li će im reći ili ne. Aklimatizuju se u trećem kampu i možda
će biti zaglavljeni tamo preko noći zbog lošeg vremena koje dolazi.“
„Hoće li i oni kući?“
Eliza ju je stegnula za ruku ispod stola.
Dag se nakašljao. „Njena smrt je tragična, ali bila je iskusna planinarka – ne bi
želela da se ostatak njenog tima odrekne snova zbog nje. Ovo je visokogorstvo. Nesreće
se dešavaju.“
Sesilino celo telo bilo je hladno, a mozak prazan.
„Idem da proverim svoje kamere“, rekao je Grant. „Moram da vidim kolika je
šteta.“
„Ne znam što si ti tako smiren, budući da si verovatno poslednja osoba koja ju je
videla živu“, brecnula se Sesili.
Dagove žbunaste obrve su se spojile. „O čemu to ona?“, pitao je Granta.
„Pojma nemam“, rekao je Grant, ali nije hteo da sretne ničiji pogled. Lice mu je
bilo crveno i podbulo, a koža na nosu već je počela da se ljušti.
Ustala je. „Videla sam sinoć kako si pokušavao da uđeš u Irinin šator.“
„Ne lupaj gluposti. Celu noć sam bio u svom šatoru.“
„Zak, nisi primetio da je izašao?“, pitala je Sesili.
Zak je podigao ruke u vazduh. „Ne gledaj mene. Ja sam tražio zaseban šator nakon
što u prvom kampu nisam oka sklopio.“
Sesili je trepnula. „Znači niste sinoć delili šator?“
„Ne.“
„Nije ni bitno“, rekao je Grant. „Okej, dobro, možda i jesam razgovarao sa Irinom.
Ali samo na putu do toaleta. A onda, kada sam se vratio, video sam stvari razbacane –
sećaš se šta sam jutros rekao, Dag? Poludela je potpuno. Urnisala me je finansijski ako
mi je ovaj snimak uništen. Pogledaj na šta mi liči hard-disk.“ Izvukao ga je iz grudnog
džepa jakne. Izgledao je još gore nego kad ga je Sesili videla u drugom kampu. Središte
je bilo ulubljeno i u parčićima kao da ga je neko udario čekićem.
Ili cepinom.
Obrazi su joj se zažarili, a bes u njoj krenuo da narasta. „Nju si našao da kriviš? Ma
daj.“
„Dosta“, presekao ih je Dag. „Grante, već smo raspravili ovo. Hard-disk ti se
slomio kada si pao sa zida. Sesili, niko iz našeg tima nije umešan u ovo.“
„Sem mene koja sam je našla“, promrmljala je. Zanela se, umor ju je sustigao.
„Moram da izađem odavde.“
„Mingma će poći s tobom.“
„Ne treba. Samo želim u šator, da se odmorim. Radije bih da budem sama.“
Osećala je poglede svih njih na leđima dok je izlazila kroz vrata šatora u poslepodnevno
svetlo koje je čilelo.
Hladni oblak nad njima se premestio. Sneg je počeo da pada u gustim pahuljama.
Stala je i zagledala se u pravcu planine. Nije je videla – bila je potpuno siva. Zadrhtala
je, a hladnoća je prodirala i kroz debelu jaknu. Pomislila je na Irinu.
Druga smrt. Već.
Dolaskom na ovakvo jedno mesto rizikujete život. Drugačije ne ide. Ma koliko
iskusni bili, dovoljan je jedan pogrešan korak, jednom da se okliznete, i nema vas.
Planina je sama po sebi pravi ubica; nijedno ljudsko biće ne može s njom da se
nadmeće.
Vratila se nazad do šatora, pažljivo odmeravajući svaki korak.
Tada ga je ugledala. Parče papira, zakačeno na spoljna vrata šatora, blizu dna.
Kleknula je da ga uzme.
NA PLANINI SE NALAZI UBICA. BEŽI.

29

Uletela je naglavačke u šator i krenula da ubacuje stvari u torbe. Svega joj je bilo preko
glave… kako sad da ostane na planini?
Povukla je katu ispred šatora i pokušala da je nagura u torbu. Zaglavila se na krovu.
„Ma daj!“, viknula je na nju, preplavljena strahom i frustracijom. Pala joj je u krilo, pa je
počela da uvija narandžastu tkaninu među prstima. Dvoje ljudi je poginulo. Dvoje ljudi
koje je poznavala, s kojima je razgovarala. Moguće je da je poslednja osoba koja ih je
oboje videla žive. Zla sreća iz Snoudona dopratila ju je i ovamo. Možda je ona problem.
Zatvorila je oči i prelazila prstima preko svilenkaste tkanine kako bi smirila disanje.
Poruka. Neko ju je ostavio za tebe. Neko želi da se ovako osećaš. Ko? Otvorila je
oči i iskobeljala se iz šatora u potrazi za papirom koji je ispustila na zemlju. Videla ga je,
slova koja su počela da se razlivaju dok je sneg prodirao otpozadi. Uzela ga je i unela
unutra.
NA PLANINI SE NALAZI UBICA. BEŽI.
Naterala je sebe da razmišlja logički.
Ko god da je ostavio poruku, nije se potpisao.
Hteo je da ostane anoniman. Možda to znači da nagađa. A osim ako i ostali nisu
dobili sličnu poruku, znači da je upozorenje namenjeno isključivo njoj. Zašto? I da li je
to upozorenje? Ili pretnja?
„Sesili?“ Čula je svoje ime spolja.
Čvrsto je stisnula poruku uz grudi. „Zak? Šta je bilo?“
Spustio je glavu, provirio unutra i zadigao vrata šatora.
„Jesi li i ti dobio poruku?“ pitala ga je.
Namrštio se. „Kakvu poruku? Nisam. Ali bolje da dođeš. Onaj tip Dario ima vesti –
zvuči ozbiljno.“
„Okej.“ Krenula je napolje za njim i stavila poruku u džep. Sneg joj je padao u
gustim pahuljama po jakni.
Zak joj je stavio ruku na rame. „Nešto si mi ubledela. Mora da ti je baš bio šok kad
si je onakvu zatekla.“
„Bilo je grozno. Ali, Zak, da nisi pomislio da možda nije nesrećan slučaj?“ Stala je
ispred šatora za ručavanje.
„Misliš kao ono sa Alenom?“
Osvrnula se brzo oko sebe da se uveri da ih niko ne čuje. „Šta ako se na planini
nalazi neko opasan?“
„Hoćeš iskreno? Mislim da ti je onaj lik Ben baš pomutio mozak. Čak i da je ovde
neko opasan – što mi deluje prilično nategnuto – mi smo tim, zar ne? Niko od nas neće
biti sam kao što je Irina bila. Svi iz našeg tima su spavali kada je Irina poginula. Sa
nama si bezbedna.“
„Osim Granta“, promrmljala je.
„Znaš da ga ni ja nešto naročito ne mirišem. Mlad je, pomalo kreten. Ali opasan?
Ne bih rekao. Nema šanse da bi mu pošlo za rukom to što ti misliš. Daj, mala“, Zak ju je
zagrlio i približio sebi. „Hajdemo unutra.“ Razmaknuo je ulaz u šator za ručavanje.
Dario je koračao duž krajnjeg krila. Uplašila se kad je videla da tako samopouzdan
čovek poput Darija deluje kao da mu je nelagodno. Naježio joj se potiljak. Mora da ima
nekakve veze sa porukom, bila je sigurna u to.
Eliza je ušla iza njih, a za njom Dag. „Šta ćeš ti ovde?“, pitao je Dag Darija.
Dario je stegao zube. „Dok smo se aklimatizovali, neko nam je opljačkao kamp.
Neko nam je kopao po torbama i uzeo pare za napojnice.
„Ma, šališ se…“, rekla je Eliza razrogačenih očiju.
„Kamo lepe sreće. Prvo Rusi, i ovde me seci ako ta smrt nije sumnjiva. A sada su
mi klijenti u manjku na hiljade dolara. Nekima od nas je i oprema ukradena. Ovo nije
tamo neko brdašce. Ovde bi svi trebalo da smo ljudi od poverenja. Šta treba da radim
sledeći put, da naoružam svoje šerpase?“
„Smiri se. Da ih niste zaturili?“, pitao je Dag.
„Ne lupaj gluposti. Hoćeš da kažeš da su mi klijenti lažovi?“ Približio se Dagu i
atmosfera u šatoru postala je napetija. Dario se ovde nalazio na Dagovoj teritoriji. Sesili
je primetila da su Mingma i Galden ustali. Dario ih je video i povukao se korak unazad.
„Vaš tim se vratio pre našeg, zar ne? Svi su bili na broju?“, rekao je Dario.
„Mislim da bi trebalo da odeš.“ Dagov glas nije bio mnogo glasniji od šapata, ali u
njemu se osećao čelik.
„Samo pitam“, rekao je Dario i podigao ruke. „Ako krivac nije iz vašeg tima – a ne
kažem da jeste – onda mora da je neko drugi iz baznog kampa. Imaćemo bolje šanse da
ga uhvatimo ako se udružimo.“
„Čekajte, je l’ neko proverio da li su naše pare tu?“, pitao je Zak.
„Molim vas, idite svi i pogledajte da li vam fali išta od novca i ostalih vrednosti
koje ste poneli na planinu“, rekao je Dag.
Sesili je imala loš osećaj dok se približavala svom šatoru. Krajičkom oka opazila je
stenu iza i odjednom se prisetila usamljenog šatora koji je videla na platou. Teren
misterioznog zviždača. Ko god da je živeo tamo, mogao je da im pohara šatore dok su
svi oni bili gore na planini. Čekao je priliku.
Ta pomisao je učvrstila njenu rešenost da ode. Torbe su joj ležale svuda oko ulaza,
a rajsferšlusi pretili da će pući zbog haotičnog načina na koji se spakovala. Pare koje je
namenila za napojnicu svom šerpi držala je u braon koverti na dnu najveće torbe. Nije
bila naročito dobro skrivena, ali jeste je nagurala ispod neiskorišćenih suvih čarapa, kesa
sa grickalicama, knjiga i rezervnih svezaka.
Na njeno olakšanje, koverta je bila tu. Ali srce joj je zatim potonulo. Koverta u
rukama bila joj je labava i prazna. Kada ju je otvorila, slutnje su joj bile potvrđene –
prazna.
U baznom kampu možda se ne krije ubica.
Ali lopov je sasvim sigurno tu.

30

„I šta ćemo sad?“, pitao je Dario Daga kada su se svi vratili u šator za ručavanje.
„U pičku materinu. Prvo oprema za snimanje, pa sad i pare za napojnice?“ rekao je
Grant. Udario je šakom o sto. „Mene neko ovde zajebava.“
„Da nije Dava nešto video?“ pitao je Dag Mingmu dok su stajali zbijenih glava.
Zak je klonuo nad šoljom kafe. Eliza je bila na rubu suza. Sesili je osetila mučninu u
poleđini grla. To joj je bio sav novac koji je posedovala. Odvojila ga je za napojnice kad
stigne na vrh, ali to znači da sada neće moći da plati helikopter nazad do Katmandua
kako bi pobegla odavde.
I ne samo to. Osetila se napastvovano. Neko joj je bio u šatoru, preturao joj po
stvarima. Ne bi ni znala za to da nije bilo Darija.
„Dava kaže da nije“, rekao je Mingma. „Ali, dok smo mi bili u drugom kampu, on
je bio kod prijatelja iz Samit ikstrima.“
Videla je kako se Dagu trza usna – bio je besan. Kamp im je ostao pust i potpuno
ranjiv.
„Trebalo bi da okupimo i ostale vođe puta, da vidimo da li se još nekome desilo“,
predložio je Dario.
„Slažem se“, rekao je Dag. Stisnuo se za koren nosa i zastao na tren pre nego što će
progovoriti. „Sutra ranom zorom ćemo se svi okupiti. Ovo uopšte ne bi smelo da se
dešava na planini. Dovedite i policajca iz Samagauna. Mrzeće ga da dolazi ovamo gore,
ali potrebno je – pre nego što ovo izmakne kontroli.“
Njih dvojca su otišli, a Sesili se zagledala u ostatak grupe, ne mogavši da veruje šta
se desilo.
Eliza je bila izbezumljena. „Šerpasi zaslužuju taj novac. Inače se neću peti. Prosto.“
 „Ma šališ se?“, Zak je bio zaprepašćen.
„Meni nije tako lako! Ne mogu tek tako iz džepa da izvučem na hiljade dolara“,
pucnula je prstima, „niti imam unosan posao kao ti.“ Pokazala je na Sesili. Usne su joj
drhtale, prstima je petljala po ogrlici kao po brojanici.
„Sredićemo sve kad se vratimo u Katmandu, Eliza“, rekla je Sesili. „Ne brini…
nećemo dozvoliti da sama prolaziš kroz ovo. Pomoći ću ti kako god mogu. Tim smo.“
Nije se usudila da prizna da nije uopšte u položaju da pozajmljuje nekom novac.
Eliza je klimnula. „Mislim da ću sad ponovo do šatora. Želim da proverim da mi ne
fali još nešto.“ Kada je došla do ulaza u šator, okrenula se. „Znam da sam mlada, ali
godinama se penjem po celom svetu, i nikad, ama baš nikad nisam videla nešto ovako.
Prosto mi nije jasno. Kakav bi to planinar krao od ljudi koji nam pomažu!“
Sesili se sručila na stolicu drhtavih nogu. Krađa, Alenova smrt, Irinina… Cela
ekspedicija kao da je bila ukleta.
„Bolje bi bilo da ovo ne utiče na uspon“, rekao je Zak. „Dao sam brdo novca da bih
bio ovde.“
„Čarls to neće dopustiti“, nadovezao se Grant. „Garantujem ti da idemo gore kad
on stigne ovamo.“
Gušilo ju je dok ih je slušala kako raspravljaju o usponu na vrh. Gubitak novca
nijednog od njih dvojice nije potresao. Mora da ode odavde.
Kada se našla ponovo u svom šatoru, duboko je udahnula. Usredsredila se na
ponovno pakovanje nakon što je haotično tražila kovertu sa novcem.
Čula je oštar kašalj izvan šatora. Pojavio se Dag i čučnuo da proviri u šator. „Da li
ti još nešto nedostaje?“
Sela je u turski sed na dušek, spustila šake u krilo i izdahnula. „Proverila sam na
brzinu, ali mislim da ne. Većinu elektronike sam ponela sa sobom na planinu. Imaš li
predstavu ko je uzeo novac?“
Odmahnuo je glavom. „Još ne. Policija će stići sutra, ali ne očekujem previše od
njih… unapred se izvinjavam zbog toga.“
„Makar ničiji život nije bio ugrožen…“ Sedela je u tišini i razmišljala o Irini, Alenu
i poruci. Htela je da ispriča Dagu, ali, sudeći po onome kako je reagovao na njene teorije
prošlog puta, ne bi se dobro provela. A i morila ju je slutnja. Nešto što je Eliza rekla, a
Zak ponovio – kako Grant nije fizički snažan da ubije Irinu i vrati se u kamp na vreme.
Ako neko od njih ima dovoljno snage da ubije Irinu i vrati se u kamp na vreme,
onda je to Dag.
„Zbog toga sam ovde.“ Namestio se bolje i tako se našao još dublje u njenom
šatoru. „Hteo sam da te pitam nasamo… Kako se osećaš, nakon onoga što se dogodilo
Irini?“
Sesili je trepnula. Nije očekivala to pitanje. Niti brigu u njegovom tonu. Nije znala
da li može da mu veruje. „Iskrena da budem? Ni sama još ne znam.“
Dag je klimnuo. „Mora da se uznemirena i zbog toga i zbog krađe. Ali Dario i ja
ćemo rešiti sve.“
„Je li u redu što radiš sa njim?“
 „Što ne bi bilo?“
„Prosto sam pomislila… nakon onog što se desilo između tebe i Samit ikstrima?“
Uzdahnuo je i prošao rukom kroz srebrnastu kosu. „Nismo se slagali o prioritetima
u vođenju ekspedicije. Oni žele da udovolje klijentima. A ja? Ja poštujem bezbednost
klijenata i planinu. Novac tu ne igra ulogu.“
„Čak i kad to znači da ćeš odalamiti pesnicom klijenta?“
Zurio je u nju ispod čupavih obrva. „Čula si za to.“
„Sigurna sam da si imao razloga za to.“
„Ne. Nisam. Izgubio sam kontrolu. Neće se ponoviti. Nikada ne želim da neko
bude povređen na mojoj ekspediciji. Uradiću sve što je u mojoj moći da to sprečim.
Sve.“ Glas mu je bio tih ali snažan.
Ljutit povik im je oboma skrenuo pažnju. Opet nekakva buka – ovog puta potmula.
Režanj e. Svađa?
Dag se potapšao po kolenima. „Majko božija, šta je sad!“
„Idem i ja s tobom.“ Izmigoljila se do ulaza i ispuzala iz šatora. Pao je mrak, ali
videli su se tragovi svetla od čeonih lampi u pokretu.
Sustigla je Zaka kada je izašao iz šatora za ručavanje. Dag je nestao u masi.
„Šta se dešava?“ pitala je Zaka.
„Mislim da su pronašli lopova. Šerpasi su besni. Uzeo im je platu. A niko ne želi da
stane na žulj iznerviranom šerpi.“
Sesili se čvršće zagrnula jaknom i obuhvatila telo rukama. „Šta misliš, šta će biti?“
„Ne znam. Ali video sam nekoga – možda je to bio Galden – kako prolazi sa
cepinom. Možda se spremaju da udele šerpasku pravdu.“
„O bože, šališ se? A šta ćemo sa policijom?“
Zak je slegnuo ramenima. „Ne možemo samo da ostanemo ovde. Moramo da
vidimo šta se dešava.“ Potrčao je lagano ka gunguli.
Nije htela da krene za njim, ali morala je da sazna ko je lopov. Možda više svedoka
obeshrabri ostale da urade nešto glupo, od čega nema povratka.
Reka čeonih lampi osvetlila joj je put. Bila je to rulja. Marširali su do ulaza u bazni
kamp i stopili se u svetlo.
Kada su prišli, Sesili je uočila čoveka – privezanog poput svinjčeta debelim
penjačkim užetom – na kolenima i okruženog šerpasima. Dario je stajao nad njim, vilice
stegnute od besa.
Čovek na kolenima, usred svih njih, bio je Ben.
A ispred njega se nalazila velika gomila novca.
 31

„Bože, Bene – šta se desilo?“ Progurala se kroz gomilu i kleknula pored njega, ali počeo
je da se koprca onako zavezan pa se povukla.
„Nisam ukrao!“ povikao je. „Namešteno mi je.“
„Lažeš! Zatekli smo te kako se iskradaš sa novcem“, rekao je Dario. Šutnuo je
zemlju, poslavši gomilu kamenčića i zemlje u Benovom pravcu.
Sesili se štrecnula kada je videla Bena kako štiti glavu rukama. Osećala je kako u
gomili raste napetost, kako pulsira, kao da ima sopstveno srce. Brzo bi moglo da se otme
kontroli. Okrenula se ka Dariju. „Molim te… saslušajmo šta ima da kaže. Poznajem ga
odranije. Mora da postoji neko objašnjenje.“
„Pare su moje“, rekao je Ben kad se slegla prašina. „Dobio sam poziv od žene.
Ćerka mi je bolesna. Moram da letim kući. Proverio sam, i za sutra su najavili
razvedravanje. Morao sam odmah da krenem da se spuštam sa planine. To mi je jedina
prilika.“
„Nije istina!“, viknuo je neko iz mase.
„Dođe mi da ga ubijem.“ Dario je stegao pesnice i koračao gore-dole. „Ovo je pajac
kog smo isterali iz kampa. Nikada nismo dobili novac od njega. Izgleda da je umesto što
je otišao, krao od drugih timova kako bi preživeo.“ Pogled mu je bio mahnit. Stvarno je
izgledao kao da želi da isprebija Bena na mrtvo ime. A iako joj je Ben možda izveštavao
bivšeg dečka, pokušao da joj ukrade priču – a možda joj ukrao i novac za napojnice – i
dalje nije htela da ga vidi povređenog.
„Ne!“, pobunio se.
„Znam kako da utvrdimo da li govori istinu“, rekao je Zak zakoračivši u središte
kruga. „Obeležavam sve svoje novčanice. Ako su kod njega novčanice sa crvenim
zarezima sa jedne strane – te su moje.“
„Obeležavaš novčanice?“, pitala ga je Sesili.
„Naravno. Za ovakve situacije.“
„Ne bi ti smetalo da pogledamo, zar ne, Bene?“ Dario mu je bukvalno ispljunuo
ime. Ben je obesio glavu; nije imao izbora do da pristane.
Svi su posmatrali kad je Dariov glavni šerpa kleknuo i krenuo da prebrojava novac
u snegu. Budući da su sve čeone lampe bile uperene u njega, svetlo kao da je bilo
dnevno. Zasad nije bilo crvenih belega. Ali, dok su svi posmatrali novac, njen pogled
ostao je na Benovom licu.
I videla je istinu još pre nego što su našli prvu novčanicu obeleženu crvenom.
Vilica mu je bila stegnuta, a pogled oštar. Jeste to učinio. I znao je da samo što ga nisu
razotkrili.
„Bene, zašto?“, pitala ga je.
Ostali su se okrenuli da je pogledaju. A onda je Dario viknuo. Sagnuo se i zgrabio
novčanicu od dvadeset dolara sa crvenim tragom.
Ben je sklonio glavu i koprcao se ne bi li izvukao šake iz užeta kojim su bile
privezane. Bilo je uzalud. Čitav bazni kamp Manaslua ga je posmatrao.
Dario je zakoračio ka njemu, a Ben se odvukao unazad. „Dobro!“, rekao je. „Morao
sam da uzmem pare. Morao sam da odem sa ove planine.“
„Ma prestani sa izgovorima!“ Dario je podigao ruke u vazduh.
Sesili se pokrenula i pokušala da stane između njih dvojice. „Meni zvuči kao da je
morao da se vrati ćerki. Bio je očajan i nije razmišljao kako treba. Je li tako, Bene?“
Na njen užas, odmahnuo je glavom. „Morao sam da odem zbog one žene koja je
poginula.“ Oči su mu bile razrogačene, a beonjače krvave. Koža žućkasta, a obrazi
ispijeni, kao da ne jede. Izgledao je bolesno. Nekima se dešava da dobiju cerebralni
edem čak i na visini baznog kampa. „Njena smrt nije bila nesrećni slučaj. Neko ju je
ubio.“
„Lupetaš“, progunđao je Dag.
„Ne! Lično sam video.“
„Šta si video?“, pitala je Sesili dok joj je srce ludo tuklo.
„Bilo je previše mračno. Nisam mu dobro osmotrio lice. U opremi svi izgledaju
isto. Ali video sam kako ju je gurnuo. Na planini se nalazi ubica. Morao sam da se
sklonim pre nego što postanem sledeća meta.“
„Šta sereš? Daj da ga izmlatimo!“, začuo se povik nekog od planinara iz Samit
ikstrima. Jedan od šerpasa jurnuo je ka njemu podignute pesnice. Pored njega je bio
Galden.
„Ne!“, viknula je. Nije je zanimala Benova motivacija za krađu, ali znala je da ne
zaslužuje da ga prebiju na mrtvo ime – ili nešto još gore, sudeći po besnoj rulji.
Uhvatila je Galdenov pogled i, na njeno olakšanje, on je sprečio svog kolegu pre
nego što je stigao da nanese štetu.
Dag je skinuo pletenu kapu sa glave i obrisao čelo. „Spustićeš se do Samagauna.
Tamo će se vlasti pozabaviti tobom.“
„Krenuće za mnom i prebiće me!“, pobunio se Ben, pokazujući na šerpase i Darija.
Dag ih je osmotrio. „Tenzing, pođi s njim.“
Sesili je uzdahnula sa olakšanjem. Bilo joj je drago što je odabrao blagog i vrlo
cenjenog Tenzinga da mu bude telohranitelj. Niko se neće usuditi da napadne Bena dok
je ovaj pod njegovom zaštitom.
Postariji šerpa skinuo je nož sa pojasa i presekao uže na Benovim zglobovima.
Dario je sakupio novac (sa nezavidnim zadatkom raspo dele nazad klijentima – Sesili će
pustiti vođe puta da se pozabave time) i pobesnela rulja počela je da se razilazi. Tresla se
od posledica adrena lina, srce joj je ludo tuklo. Stajala je napeta kao struna i gledala
kako Tenzing i Ben nestaju u tami.
„Hajde“, rekao je Dag. „Idemo na spavanje.“
Pratila je tim nazad u tišini sa teškim teretom na plećima.
Nije mogla da se otrese Benovih reči koje su joj se javljale iznova i iznova u glavi.
Na planini se nalazi ubica.
Baš ono što je pisalo i u poruci.
 32

Rano ujutro proverila je ponovo sve što joj je potrebno – hranu, vodu, foto-aparat,
laptop, telefon i sve punjače. Zgrabila je i pasoš i novčanik.
Ako pođe sada, možda će stići do Samagauna pre nego što Bena odvuku do
Katmandua.
„Galdene?“ Stajala je ispred njegovog šatora i izgovorila mu ime tek toliko glasno
da je samo on čuje.
U šatoru se čulo šuškanje, nakon čega se pojavio. „Didi… treba li ti nešto?“
„Htela sam da te obavestim – idem u Samagaun da iskoristim internet. Moram da
pošaljem neke mejlove urednici, ili će me…“
„Poći ću ja sa tobom“, rekao je bez oklevanja.
Odmahnula je glavom. „Nema potrebe, rutu je lako pratiti. Neću dugo.“
„Trebalo bi da pitam Daga za ovo.“
„Pitala sam ga ja sinoć.“ Osećala je grižu savesti što laže, a naročito što laže
Galdena, koji je bio tako fin prema njoj. Ali imala je dobar razlog da laže. Znala je da bi
Dag negodovao. Upozorio ju je prošli put da će je zamoliti da napusti tim pomisli li
samo da postaje više paranoična.
Što svakako jeste postajala.
„Ne smeta mu“, nastavila je. „Pokušala sam da mu kažem da krećem, ali ne mogu
da ga nađem, pa zato kažem tebi.“ Nije želela više da raspravlja sa Galdenom, inače će
pronaći razlog zbog kog će morati da sačeka. Počela je da hoda, moleći se da ne pođe za
njom.
Spuštala se stenovitom morenom, prateći zastavice koje su obeležavale stazu do
sela. Neke stene bile su klizave od kiše koja se smrzla na hladnom. Bilo je toliko rano da
je većina baznog kampa bila pusta, a kada je stigla do staze, bila je sama.
Počinjala je da se kaje zbog svoje odluke. Trebalo je da prihvati Galdenovu ponudu
da je doprati.
Čak i na ovim nižim delovima planine osećala je opasnost kako vreba. Ne samo
labavo kamenje pod nogama i povrede koje može da zadobiti ako se oklizne ili padne.
Planina menja ljude. Stavlja ti sve sposobnosti na probu, a patnja i teskoba ogole sve
emocije. Ben ju je šokirao sinoć. Nije ni podsećao na čoveka kog je poznavala u
Engleskoj.
A postojao je još jedan razlog za njenu iznenadnu nelagodu.
Čula je nešto, a srce joj je tuklo. Instinkt joj je bio da čučne i da se zadrži za stenu
kako ne bi pala. Nagnula je glavu unazad i videla dron kako proleće visoko iznad nje.
Da li snima materijal za dramatični uvod u dokumentarac?
Ili je dron baš u potrazi za njom?
Dron je ostao da leti iznad nje i zuji poput stršljena. Želela je da ga skloni rukom.
Nije mogla prosto da ostane tu gde jeste, paralizovana strahom od kamere. Stavila
je ruke preko ušiju i pružila korak niz morenu.
 Dron je ostao da lebdi na istom mestu.

Kada je stigla do samog sela, uputila se u gostionicu u kojoj su bili odseli. Šaši je bila u
trpezariji i sklanjala posuđe od doručka. Bez horde planinara, atmosfera je bila drugačija
– mirnija, podsticala na razmišljanje. Stala je sa poslom kada je Sesili ušla.
„O ne, povredila si se?“
Sesili je odmahnula glavom. „Dobro sam. Zapravo, pitam se da li možete da mi
pomognete. Tražim Tenzinga. Trebalo bi da je sinoć sa sobom doveo još jednog
planinara.
Šašino lice se smrklo, a toplota s kojom ju je isprva pozdravila iščilela je poput
vatre u kaminu gostionice. „Mutna posla…“
„Znam. Ali stvarno moram da popričam sa njim…“
„Otišli su do helidroma da čekaju.“
„Hvala vam“, rekla je.
„Jesi li za čaj?“, pitala je Šaši, ali Sesili je već trknula napolje. Krenula je da
džogira, prestrašena pomišlju da će Bena staviti u helikopter i da će napustiti planinu pre
nego što stigne do njega.
Ali, dok je pogledom prelazila preko zone sletanja, opazila je Bena kako sedi na
zemlji na ivici helidroma sa glavom u rukama. Tenzing je stajao i nadgledao ga sa
nekoliko metara udaljenosti. Svi drugi su ga zaobilazili u širokom luku.
Ben je na jarkoj svetlosti dana izgledao još gore. Koliko li je smršao otkad su se
sreli u Samagaunu? Lice mu je bilo žestoko izgorelo i ljuštilo se, a oči su mu bile divlje.
Ugrizla se za usnu. Možda je pogrešila. Ako je u ovakvom stanju, znači da je
očajan. A očajan čovek laže. Taman se spremala da se okrene kada je podigao glavu i
uhvatio joj pogled. Rešila je i krenula ka njemu.
„Sesili?“
Tenzing je podigao pogled na zvuk Benovog glasa. „Zdravo, Tenzing“, rekla je
Sesili. „Mogu li da popričam sa Benom načas? Obećavam ti da nisam došla da ga
povredim. Samo želim da mu postavim nekoliko pitanja. Poznajemo se odranije.“
Tenzingove tamne oči su je proučavale, ali klimnuo je. Kao da mu nije smetalo
kojim poslom je došla. Njegov zadatak bio je da sprovede Bena do helikoptera, a ne da
ga brani od radoznalih novinara.
Sesili mu je na tome bila zahvalna. Kleknula je. „Bene, jesi li dobro?“
Morala je da se zaustavi da ne smrkne lice kada mu se približila. Usta su mu bila
oivičena skorelom žutom skramom – najverovatnije od dehidriranosti – a koža oko očiju
naduvena i otečena. Smrdeo je na ustajali znoj. „Hvala bogu da si ovde. Mnogo mi je
drago što te vidim. Mnogo se plašim. Moram da siđem sa ove planine.“
„Ne brini; helikopter je na putu.“
„Žao mi je što sam uzeo novac..
„To ti je bila glupost, Bene…“ rekla je tiho. „Ali nisam ovde da o tome razgovaram
sa tobom.“ Progutala je knedlu, a onda mu postavila pitanje. „Šta se dogodilo Irini?“
 Čistio je prljavštinu ispod noktiju. „Neko ju je ubio.“
Stomak joj se prevrnuo od straha kada je ponovo čula te reči naglas. „Vrati se na
početak“, naterala se da kaže. „Zašto si uopšte bio na planini – zar ti nije Dario rekao da
napustiš ekspediciju?“
Krenuo je da se ljulja. „Da, šutnuli su me iz Samit ikstrima. Uvek sam bio malo
klimav sa novcem i nisam mogao da skupim dovoljno na vreme. Ali prešao sam sav ovaj
put i hteo sam ipak da se penjem. Sakrio sam se na planini i čekao da svi krenu sa
aklimatizacijom. Mislio sam da ću, ako krenem dovoljno rano, dok je još mrak, stići do
drugog kampa i proći zid pre nego što krene gužva. Nikada ne bi znali da sam tu. Mogao
bih da se aklimatizujem i siđem nazad dok čekam da mi legne plata. Možda bih mogao
da ih preklinjem da me puste nazad u tim..
Ben se krio na planini. Da nije njega videla na onoj litici? Sesili mu je dodala vodu
dok je razmišljala o njegovim rečima. Otpio je gutljaj. „Šta se onda desilo?“, podstakla
ga je.
„Iskren da budem, sve je išlo kako treba. Stigao sam do Vešala oko četiri ujutru i
napravio pauzu dok sam pokušavao da smislim najbolji način da se popnem. Tada sam
video čeonu lampu na vrhu. Neko je krenuo da se veže. Makar sam mislio da je to u
pitanju. Iznenadio sam se, jer je bio mrkli mrak i nisam očekivao nikoga u pokretu. A
onda se pojavilo i drugo svetlo. Čudno su se ponašali, kao da… kao da plešu. Sekundu
kasnije, jedno svetlo se ugasilo. I u sledećem trenutku nešto počinje da pada niza zid.
Uključio sam svoje svetlo i video je, ali bila je previsoko da bih dospeo do nje. Nisam
mogao da joj pomognem.“
Kao da se grčio dok se prisećao toga, trzajući nogama u imitaciji onoga što je
video. Napravila je grimasu, ali slušala ga je kako nastavlja sa pričom.
„Uspaničio sam se. Znao sam da moram da se gubim odatle – što dalje moguće od
tog zida.“
„Zašto? Zašto nisi uzbunio ostale?“
„Zbog tog drugog svetla. Neko drugi – na vrhu tog zida, posmatrao ju je odozgo.
Bio je potpuno nepomičan. Sve dok se nije pomerio tako da je svetlo lampe završilo
pravo na meni. Nakon toga sam potrčao što sam brže mogao.“
„Ko je to bio?“
„Ne znam. Bilo je previše mračno. Video sam samo jarko svetlo čeone lampe. Ali
znam da me je video, ko god da je to bio. I znao sam da moram da bežim.“
Progutala je knedlu. Drugo svetlo. Moglo bi tu biti nečega – ali možda i nije ništa
sam njegove uobrazilje. Ali sad su se na ekspediciji desile dve nesreće sa fatalnim
ishodom – Irinina i Alenova. Nije mogla da ignoriše mogućnost da se iza toga krije neko
opasan. Čak je i Dario rekao da mu se Irinina smrt čini sumnjivom…
Pritisak oko njih je splasnuo kad im se približio helikopter. Osetila je potmulo
drmusanje elise helikoptera u stomaku i čučnula kad je preleteo iznad nje, okrećući se
kako bi sleteo na helidrom. Stavila je ruke preko glave kako bi se zaštitila od zemlje
koja je poletela po sletanju.
„Ovo je helikopter za Bena!“, rekao je Tenzing, nadjačavši buku.
 Policajac u uniformi iskočio je iz helikoptera i prišao Benu, odvukavši ga za biceps.
Sesili je trčkarala pored njih.
„Pođi sa mnom“, povikao je Ben. „Ni ti ne bi trebalo da ostaneš ovde. Ne smeš
nikome da veruješ na planini. Bićeš bezbedna u Katmanduu.“
„Ali šta misliš, ko je u pitanju?“
„Da li je bitno? Ako si ovde, onda si u opasnosti.“
Bio je u pravu. Mogao bi to biti bilo ko, što znači da nigde nije bezbedno. Stavila je
jedno stopalo na klizač za sletanje. Mogla bi da odleti daleko od ove planine. Mogla bi
da se vrati u London.
„Ne vredi jedna priča života“, rekao je Ben.
Podigla se i zgrabila ručku na unutrašnjosti vrata helikoptera.
„Idemo!“ Ben ju je povukao unutra za ruku. Pogledavši mu lice, videla je odraz
sopstvenog neuspeha. Ako pođe sa njim, predaće se, a sve što je žrtvovala za intervju
biće uzalud. A tu je i ona poruka. Ako nije pretnja, nego upozorenje, onda će morati da
ostane. Neko mora da sazna šta se zaista dogodilo Irini.
„Ne, Bene. Ne mogu. Moram da ostanem.“ Izvukla je ruku iz njegove i zateturala
se korak unazad.
Ben je skočio ka njoj, pokrenuvši se brže nego što je mislila da je moguće. Zgrabio
ju je za mišice i privukao ka sebi. Sklonila se od smrada njegovog daha. „Pazi se. Mogla
bi da budeš sledeća.“
A onda ga je policajac povukao unazad i stavio mu pojas za sedište. Pilot joj je
doviknuo da se pomeri, i kada se našla na bezbednoj razdaljini, podigao je helikopter i
odveo Bena ka sudbini koja ga čeka u Katmanduu. Srce joj je tuklo u grudima.
„Spremala si se na predaju, zar ne?“
Okrenula se na peti i našla se licem u lice sa Čarlsom Makvejem.

33

Helikopter je iznad njih napravio krug preko doline, skrenuvši ka glavnom gradu
Nepala. Progutala je knedlu. Usta su joj bila suva, ali bocu s vodom je dala Benu i sada
je bila u helikopteru s njim. „Čarlse, stigao si!“
„Stigao sam jutros. Taman sam se spremao da se nađem sa Dagom u gostionici
kada sam te video. Šta se dešava?“ Pokazao je na helikopter.
„Ovaj, čovek kog su odveli odavde, Ben Danfort… poznajem ga još iz Engleske.
Ukrao je novac za napojnice, a htela sam da mu dam priliku da mi objasni zbog čega.“
Čarls je začkiljio u pravcu helikoptera iznova zainteresovan. „Šališ se?“
Odmahnula je glavom. „Tenzing ga je doveo ovamo. Loše stvari se dešavaju na
planini, Čarlse. Stvarno loše stvari. Baš mi je drago što si ovde.“ Rasplakala se i prekrila
lice rukama. Bila je toliko blizu odluci da se okrene, da ode kući. Jednom nogom je bila
u helikopteru. Ali ostala je. I tek trebalo da se suoči sa planinom.
Čarls ju je potapšao po ramenu. „Reci mi šta je bilo…“
Duboko je udahnula vazduh u pluća. „Žena je juče poginula, ispod drugog kampa.
Ja sam bila ta koja ju je pronašla.“
„Sesili, to je strašno.“ Odmahnula je glavom. „Šta se desilo?“
„Dag kaže da se upetljala u uže za spuštanje. Bizaran nesrećan slučaj. Ali Ben misli
da se nešto drugo desilo.“
Čarls je suzio pogled. „Šta?“
„Misli da ju je neko ubio. Kaže da je bio tamo kada je pala i da nije bila sama.
Neko ju je odgurnuo sa zida. Pobegao je jer se plašio za život.“ Izvukla je porukicu iz
džepa. „Mislim da mi je ovo možda ostavio kao upozorenje.“
Čarls je stegnuo vilicu, zagledan u poruku. „Možda je u pravu“, rekao je tiho.
Sesili je razrogačila oči. „Šta? Nemoguće da misliš…“
„Pa, postoji li bolje skrovište za ubicu nego nešto što je već poznato kao zona
smrti?“
Sesili je stala u mestu. Otkud Čarls zna za to? Potvrđivao joj je najgore strahove, a
tek je stigao….
Okrenuo se ka njoj kad je shvatio da ne ide za njim. Zatim se zagledao ka vrhu
planine. Visoko iznad njih, Manaslu je stajao poput tihe straže.
„Sesili, na tim visinama video sam kako se ljudima um izvitoperi i okrene
naopačke. Ljudi sa najracionalnijim i najlogičnijim mozgom, sa sportskim telom kojim
mogu da pariraju olimpijskim sportistima, sa veštinama preživljavanja usavršenim
boravkom na nekim od najnegostoljubivijih okruženja na svetu – oni nisu dorasli
visokim vrhovima. Raspadnu se. Donose loše odluke. Priviđaju im se stvari koje nisu tu.
Da, video sam ubicu na planini. On je u svima nama. Ovde je.“ Dodirnuo se po
slepoočnici. „Ubica se resio te žene. Resio se Bena. Ali neće se resiti nas. Jer ćemo kao
tim čuvati jedni druge.“
Progutala je knedlu, a disanje joj se usporilo kada je shvatila šta to govori. Visinska
bolest. Ipak je to nije utešilo. To znači da svi – baš svi – mogu biti u opasnosti. „Šta ako
neko iz našeg tima podlegne tome?“
„Imate mene. Ja sam se s tim ubicom suočio mnogo puta i porazio ga. Ako nešto
pođe po zlu, ja ću vas spasti.“
Otrgla je pogled sa planine kako bi umesto toga pogledala ovog čoveka koji je i
sam bio kao odvaljen od brega. Osetila je nalet olakšanja kako joj kola telom. „Volela
bih da imam delić tvog samopouzdanja…“
„Imam iskustva.“ Osmehnuo joj se, i ona mu je uzvratila osmehom. Stavio joj je
ruku preko ramena. „Trebalo bi da pođemo i nađemo Daga. Mnogo je ljudi izgubio zbog
visine. A ipak se svaki put vraća. Uskoro ćeš naučiti ono što mi već znamo: da pored
opasnosti koja ovde vreba postoji i nezamisliva lepota. Pokušao sam da je pronađem i na
drugim mestima, ali nikada nisam uspeo. Vredi.“
Vratili su se vijugavim putem do gostionice, ali usporila ih je grupa đaka koja je
izletela iz učionice kad je Čarls prošao pored. Vukli su ga za rukav i preklinjali za
autogram i fotografije. Sesili ih je okupila kod obližnjeg zida, sa Čarlsom u središtu, i
uslikala veliku grupnu sliku. Kad su stigli do gostionice, Dag i Mingma čekali su ispred
za Tenzingom.
„Vidite koga sam našao usput!“, rekao je Čarls, pokazavši na Sesili.
Dag se namrštio. „Šta ćeš ti ovde dole?“
Štrecnula se, spremajući se na njegovu reakciju. Ali Čarlsov dolazak ju je ohrabrio.
„Došla sam da razgovaram sa Benom.“
Dag je stisnuo usne.„!?“
Pogledala je ka Čarlsu. „Očigledno mu baš nije bilo dobro. Na putu je za
Katmandu.“
„Zaboravimo sad na to“, rekao je Čarls, pljesnuvši Daga po leđima. „Moramo se
usredsrediti na zadatak pred nama. Kakva je situacija u brdima?“
Shvatila je da opet oseća strahopoštovanje u njegovom prisustvu. Zbog visine i
dugih udova uzdizao se iznad njih i bio dominantnog koraka, ali to je ublažavao
opuštenim osmehom i iskričavim plavim očima. Privlačio ju je ka sebi, tako da nije
mogla da otrgne oči od njega. Kada je ustao, ustao bi u širokom stavu nogu, skrštenih
ruku i pravih leđa, kao vojnik. Zračio je integritetom i nije mogla da veruje da bi se
bavio nečim tako jadnim i skandaloznim poput korišćenja užarije i laganja o tome. Ko
god to kaže, taj je ljubomoran – a lako je videti zašto. Čarls je veličanstven.
Dag se počešao po slepoočnici. „Stiže nam prozor za uspon. Užarija je postavljena
do vrha. Trebalo bi da krenemo za nekoliko dana.“
Sesili se povukla za pletenice. Nije znala da će pokušaj uspona tako brzo uslediti.
„Sjajno. Izgleda da sam stigao taman na vreme, zar ne?“ Čarls joj je namignuo, a
ona mu je uputila oklevajući osmeh. „Želim da sustignem ostatak tela, zato krenimo.“
Pokazao je Sesili da prva krene.
„Čekaj… htela sam prvo da pošaljem nekoliko mejlova.“
Čarls je namestio bejzbol kačket na glavi. „Već smo protraćili dovoljno vremena
ovde dole. Hajde – sad smo tako blizu usponu; koristiće ti da nemaš druge stvari koje će
ti odvlačiti pažnju.“
„To što neću dobiti pare stvarno mi neće koristiti.“
„Moraš sva da budeš u ovome, Sesili. Ako brineš zbog toga šta ti urednica misli,
porodica, prijatelji… nećeš imati odgovarajući mentalni sklop. Usredsredimo se na to,
važi?“ Budući da je opet oklevala, uzdahnuo je. „Razmisli ovako – da li bi tvoja
urednica više volela neki blogić sada ili veliki intervju sa mnom kasnije?“
„Intervju“, rekla je.
„Onda krećemo.“
Otišao je, ne dozvoljavajući više mesta za raspravu, pa je Sesili popustila.
„Jesi li uspeo da središ sve dozvole i papirologiju u Katmanduu?“, pitala ga je dok
su išli stazom ka baznom kampu. Staza joj odjednom nije delovala tako teško. Nije bila
sigurna da li je ojačala ili samo oseća više samopouzdanja u njegovom prisustvu.
„Da. Svi osvojeni vrhovi su mi potvrđeni. Nije ni bilo neke sumnje oko toga, ali
dobro je ozvaničiti sve. Beležio sam sve oznake na dži-pi-esu i poslao im fotografije,
dokaz da sam stigao do pravih vrhova bez fiksirane užarije.
„Mnogo je to prepreka koje je valjalo premostiti.“
„Ne želim da bude neke sumnje.“
„Naravno…“ Pomislila je da pomene Dariove komentare, ali smatrala je da nije
trenutak za to. Raspoloženje je bilo mnogo opuštenije. Biće vremena za ozbiljna pitanja.
„Znači, kad osvojiš Manaslu, obaraš rekord!“
Nasmejao se. „Tako je. Ali nemoj sada da me urekneš.“
Šetnja sa planinskim vodičima bila joj je škola. Dag je bio duboko zamišljen i šetao
ispred sa Tenzingom. Ipak, iako je bio očigledno rasejan, svaki korak bio mu je
odmeren, nije bilo nikakvog gubljenja ravnoteže. Mogao bi verovatno da se penje na
planinu vezanih očiju, a opet bi pre nje stigao do vrha.
Mingma je vešto i graciozno leteo stazom, jedva da ju je dodirivao, iako je nosio
teret dvostruko teži od sebe samog.
Za razliku od njih, Čarls je bio zver. Sa svakim njegovim korakom tlo kao da se
treslo pod njim, planina mu se predavala. Bio je od iste sorte kao i prvi istraživači, oni
koji su tumarali po najhladnijim i najsurovijim ćoškovima planete, umotani u slojeve
krzna i sa kožnim čizmama napunjenim slamom. Kao da je poticao iz nekog drugog
vremena.
Sneg je postojano padao dok su prolazili pored prvog šatora koji je obeležavao
bazni kamp. Iako je vazduh bio gust i maglovit, proširila se vest o Čarlsovom dolasku.
Planinari su iskrsavali da se rukuju sa njim, a ona se osetila više kao grupi devojka nego
član tima. Ali hodala je visoko podignute glave. Ovde je došla na njegov poziv.
„Čarlse! Kakvi su bili Šiš i Čo ove sezone?“, pitao je čovek u bledozelenoj jakni.
„Kažu da Šišapangma spada među lakše planine, ali morao sam da raščistim stazu
pred sobom sa snegom koji mi je dopirao do struka. Nisam bio siguran da ću uspeti. A za
Čo… pa, tu priču već znate.“
„Koji ti je bio najteži vrh do sada?“
„Mislio sam da ću reći K2 ili Anapurna, ali znaš šta? Daulagiri mi je baš dupe
pomerao ove godine, užasnim vremenskim uslovima. Jedna od prvih planina sa spiska,
ali jedna od do sada najtežih.“
„Bar će Manaslu da bude laganica.“
„Greška je potceniti ovu planinu. Čini mi se kao da je do sada bila zeznuta.“
Čarls je razgovarao sa svakim ko bi mu prišao. Koliko ih je bilo tu iz profesionalne
radoznalosti – a koliko ih je bilo ljubomorno? Primetila je da od Darija nema ni traga ni
glasa. Nije ni čudo, kad je on taj od kog su potekle glasine da Čarls koristi fiksiranu
užariju. Naravno da će pružiti priliku Čarlsu da se odbrani. To što Dario nije tu da stane
lično iza tih ludih tvrdnji teralo ju je da još više sumnja u njihovu istinitost.
Osećala je muške oči na sebi kuda god da bi krenula, pa je navukla okovratnik
jakne. U kampu Manersa bila je u svojevrsnom mehuru, jer je tamo imala Elizu sa
kojom se združila. Opet je primetila koliko je malo drugih žena.
„Čarlse, dai, bolje da nastavimo ako želimo da stignemo na ručak.“
 Čarls je klimnuo glavom. „Umirem od gladi, pa ne mogu dugo da se zadržavam. U
dalje pobede!“
Naposletku je zastava njihovog kampa provirila iz magle. Zapanjilo ju je kad je
shvatila da nije ni izbliza ostala bez daha kao pre nedelju dana. Aklimatizacija je radila
svoje.
Ipak, nije bila srećna što se vratila u kamp. Uprkos Čarlsovom uveravanju da su
Ben i Irina žrtve hipoksije, paranoja joj se vratila, nošena maglom koja je obavila
planinu poput ćebeta.
Pokrova.
Sa svakim planinarom koji je došao za njima u trpezarijski šator, zapitala se: Gde si
bio kada je Irina poginula?
Usmerila je pogled na Čarlsa. Čoveka koji se upisuje u legende planinarenja. Šta
ako greši i ako je ovde zaista neko opasan?
Šta ako je ubica iz njihovog tima?
Eliza je bila sa njom u šatoru cele noći, u to je bila sigurna.
Zak je bio sam, ali ime njegove kompanije je na svakom ćošku ove ekspedicije.
Nije mogla da zamisli kako bi to ugrozio.
Neko od šerpasa? Nema šanse. Od ovoga žive. Videla je koliko su pobesneli kada
im je Ben ukrao novac za napojnice. Ubijanje klijenata ne bi bilo dobar plan.
Sa tim problemima s kontrolom besa, Dag bi mogao biti osumnjičeni. Očigledno je
dovoljno snažan planinar da bi mu to pošlo za rukom. Ali ipak, Sesili je iznova i iznova
viđala da se čvrsto drži svojih vrednosti – poštovanju prema planini i bezbednosti ljudi
koji po njoj stupaju – poput prilepka za stenu.
I tako ostaje Grant. Imao je motiv, priliku, a smatrala je i da je sposoban za to – šta
god Eliza rekla. Sasvim je moguće da glumi da je slab.
Ali čak ni Grant ne bi bio dovoljno glup da pokušava nešto kad je Čarls tu. Niko ne
bi, sigurno.

34

Njihov šator za ručavanje bio je pun kao oko. Dag je stajao po strani, šaka zavučenih
pod pazuhe, ali nije bilo šanse da razgovara sa timom. Bilo je toliko puno da je Sesili
morala da sedne na kampersku stolicu – sve stolice bile su zauzete.
Dario je i dalje bio upadljivo odsutan.
U toku celog dana, ali i uveče, Čarls je primao posete. Dominirao je stolom i sedeo
na pročelju. „Probijali smo se kroz sneg sve dovde“, rekao je, pokazavši na kaiš
pantalona. „Činilo mi se da nećemo uspeti. U životu nisam bio tako iscrpljen. Zapravo
sam preskočio dva kampa jer je sneg bio tako obilat“, rekao je, pričajući ponovo kako
mu je bilo na Šišapangmi.
„Ali uspeo si?“
„Uspeo sam. Pravi vrh, prelazak preko onog grebena oštrog poput ivice noža, a
cheval, što bi se reklo. Nisu svi moji usponi glamurozni! Ali drago mi je što sam stigao
ovamo na vreme da se popnem sa svojim timom, na poslednju planinu celog ovog
projekta.“
„Još samo malo!“, rekao je Zak.
Čarls se nasmešio, preplevši prste iza glave. „Ništa još nije gotovo, ali osećam se
dobro.“
„Pričaj nam o spašavanju na Daulagiriju“, rekao je jedan od članova tima Elbrus
elite.
Podigao je ruke. „Ma, siguran sam da ste već čuli.“
„Hajde, molim te“, Sesili se oglasila tako da je svi čuju. „Baš sam radoznala. Šta se
zapravo desilo?“ Priče o Čarlsovim spašavanjima objavljivane su iznova i iznova u
štampi, ali želela je da ga čuje kako pripoveda o njima svojim kolegama planinarima.
Promeškoljio se na stolici i zagledao u ruke. Bio je to prvi put da ga je videla da
deluje ponizno. Zavladala je zanimljiva tišina, svi okupljeni u šatoru pomno su slušali.
„Znaš, peo sam se sam i pokušavao da stignem do vrha, lagano i bez tereta. Napustio
sam bazni kamp uveče, peo se po noći i stigao do vrha u podne i bilo je veličanstveno.
Ali na putu nazad naleteo sam na dva tipa u nevolji. Sedeli su na stazi, pognuti u snegu.
Odmah sam znao da su loše. Hipoksični. Zbunjeni. Jedan od njih – Leonardo – povredio
je nogu. Pokušali su da mu stave udlagu, ali nije mogao da hoda bez pomoći.“
„Sranje“, rekao je Zak.
Sesili je skrenula pogled sa Čarlsa. Dok se osvrtala okolo, videla je da svi s
pažnjom slušaju odvažnog avanturistu. Ali ipak ne baš svi. Dag je gledao svoje šake i
kršio ih u krilu.
„Trebalo im je još kiseonika, ali ja nisam nosio kiseonik sa sobom. Zvao sam preko
radija da neko donese kiseonik gore, ali niko se nije javljao.“ Naslonio se na podlaktice.
„Obojica su morala da se spuste sa planine. Leo nije bio u stanju da hoda, ali Marko je
mogao da sedi uspravno. Čekao sam sa njima što sam duže mogao, ali, da sam ostao
duže, bez pomoćnog kiseonika, i sam bih završio kao žrtva.“ Naslonio se nazad na
stolicu i prekrstio ruke, a onda se protrljao između gustih obrva. „Samo jedan od njih je
bio dovoljno jak. Marko. To je bila najteža odluka koju sam ikada morao da donesem.
Ali nešto u njegovom pogledu reklo mi je da želi da živi. A što se njegovog brata tiče…
pa, pogledao sam mu u oči i video poraz.
„Bili smo iznad osam hiljada metara. Povukao sam Marka za ruku i stavio je sebi
oko vrata i podigao ga na noge. Bez kiseonika, snaga me je brzo izdavala. Ali spustio
sam ga čak do trećeg kampa, noseći ga na leđima.“
„Čoveče“, rekao je Zak. „Čuo sam te i pre kako pričaš ovu priču, ali svaki put me
šokira. Mora da si bio iscrpljen.“
Čarls je uperio ledeni pogled u Zaka. „Ovde gore sam toliko usredsređen da ne
primećujem iscrpljenost, strah i bol. Zauzimam ekstremno agresivan stav i završavam
misiju po svaku cenu. Ali, čim vidim nekoga u nevolji, kao da mi je neki prekidač u
glavi. Ukoliko nekome zatrebam, tu sam. Pristupam tom skrivenom rezervoaru energije
koji čuvam baš za takve trenutke. Sa trećeg kampa uspeli smo da ga spustimo do baznog
i helikopter je došao po njega. Onda sam pomogao Dagu da organizuje spasilački tim za
Lea. Jedna grupa se već spremala da krene kada sam stigao do baznog kampa, ali bilo im
je potrebno da im dam približniju lokaciju. Je li tako bilo, Dag?“
Dag je promrmljao nešto u odgovor.
„Ali nisam mogao samo da im dam lokaciju. Uzeo sam masku i rezervoar sa
kiseonikom, pojeo nešto, slistio koka-kolu, a onda pošao sa spasilačkim timom pravo do
mesta na kom sam morao da ga ostavim. Nažalost, kad smo stigli do njega, bio je već
mrtav.“
„Uh, bože, baš strašno“, rekla je Sesili.
„Niko ne pozivi dugo u zoni smrti“, rekao je Čarls. „Krivo mi je što nisam obojicu
uspeo da ih spasem.“
Smrt je tako česta u planinama; prestrašila bi se kad bi razmišljala o tome. A ipak,
da nije bilo Čarlsa, te godine bi bilo još više nesreća sa fatalnim ishodom.
Razgovor se nastavio, a kada je ustala da sebi opet napuni flašu sa vodom, neko joj
je zauzeo mesto. Razmišljala je da pita da joj vrate mesto, ali i osećala se pomalo
klaustrofobično u toj gomili. Uskoro će moći da postavi pitanja Čarlsu jedan na jedan,
bez drugih koji bi ih slušali. Bilo joj je sjajno da ga sluša kako priča pred grupom ljudi,
ali htela je da ga ima nasamo, da prodre dublje, da iz njega izvuče one ekskluzivne
detalje priče od kojih bi joj članak zapevao. Iskrala se napolje i šćućurila u jakni. Sneg je
i dalje jako padao.
Privukli su joj pažnju smeh i topla svetlost iz šatora za kuvanje. Uputila se tamo.
„Dođi, didil! Jesi li gladna?“ Galden je ustao čim je ušla. Zgrabio je metalni tanjir
sa visoko naslaganog posuđa.
„Hvala ti, Galdene, ali nisam.“ Bila je dirnuta koliko brine o njoj i zahvalna mu na
tome. „Prosto je previše ljudi u šatoru za ručavanje.“
„Svi žele da razgovaraju sa gospodinom Čarlsom“, rekao je.
„E pa ja bih radije sa tobom da razgovaram“, rekla je uz široki osmeh. „Drago mi je
što sam te ovde zatekla…“
Galden se ukočio i prekinuo je. „Čekaj… krivo mi je kako sam se sinoć poneo,
didi. Ali, kad neko uradi ono što je on uradio, mnogo me to naljuti. Za nas je planina
poput boga. Pravda mora biti uslišena.“
Trepnula je. „Misliš na Bena? Oh, ma znam ja da je ono što je on učinio jako loše.
Nisam mogla da dopustim da ga povredite… ali sad je u rukama vlasti. Dobićete
pravdu.“
Galden je klimnuo.
Pružila je ruku i dodirnula ga po mišici. „Mogu li da ti postavim koje pitanje za
članak? Ako ti ne smeta?“
„Naravno, didi, naravno.“ Galden joj je doneo stolicu na rasklapanje sa jednog
stola, i kad se našla sa vrelim pićem u ruci, i činijom kuvanog krompira i tucane paprike
pred sobom koje joj je doneo Dava, intervju je započeo.

ODLOMAK IZ SESILINIH BELEŽAKA:

INTERVJU SA ŠERPASOM GALDENOM SONAMOM

12. septembar

Bez šerpasa, planinarske industrije u Nepalu ne bi bilo. I tačka. Nekada

pominjani kao statisti u udžbenicima o istoriji alpinizma, najjači planinari na
svetu sada zauzimaju centralno mesto na pozornici.
Reč šerpas se tehnički odnosi na određenu etničku grupu naroda iz doline
Solukumbu, visoko na Himalajima, ali postala je sinonim za visokogorske
vodiče. Svi šerpasi iz Čarlsovog tima su iz tog regiona, on ih je lično odabrao i
pozvao, kao i klijente koji mu plaćaju. U timu imamo četiri šerpasa – Mingma
Lakpu, Dagovog poslovnog partnera i glavnog vodiča, Tenzinga Kasangu,
Pembu Tendžija i Galdena Sonama. Njihova tradicija nalaže da imena dobijaju
po danima u nedelji ili iz budističkih svetih spisa.
Ipak, iako šerpasi širom sveta uživaju odličnu reputaciju visokogorskih
planinara, oni snose i najveći rizik – i najčešće ih sustigne tragedija.
Svake godine, na stotine porodica ostaje bez glavnog hranitelja kada još
jedan šerpa pogine – i to prosto jer je obavljao svoj posao. Međutim, novac koji
mogu da zarade u dvomesečnom jeku sezone na Everestu u stanju je da im
promeni život. Zbog toga se i vraćaju.
Galden (24) potiče iz sela po imenu Tengboče i do škole je pešačio u senci
Sagamarte – Mont Everesta. On je vodič s kojim sam se najviše zbližila na
ekspediciji, čemu je pripomogla činjenica da me zove „sestrom“ otkad smo se
upoznali i ne propušta da me na svakih sat vremena natera da popijem nešto
toplo. On je definicija smirenosti i obzira – ali ga ipak krase snažan osećaj časti i
pravde.
Znam da ću biti bezbedna dokle god je on sa mnom na usponu.
SESILI: Želela bih da znam kako si krenuo sa planinarenjem.
GALDEN: Imao sam sreće. Ujak mi je bio vodič, pa me je tako uveo u posao
kad sam bio vrlo mlad. Prva planina bila mi je Istočni Lobuče. A kada mi je bilo
osamnaest, popeo sam se na Everest. Kada osvojiš Everest, može se reći da si
pravi visokogorski vodič. I Tenzing je radio sa mojim ujakom. Tako da mi sada
on dođe kao ujak. Veličanstveni i jak čovek na planini.
SESILI: Pravi porodični posao!
GALDEN: Ako računam mog oca, brata i mene, zajedno smo se preko
četrdeset puta popeli na Everest i osvojili još mnogo drugih vrhova preko osam
hiljada metara.
SESILI. Neverovatno. I svaki put se suočavate sa tako ogromnim rizikom. Zar
ne bi voleo da se baviš nečim drugim?
GALDEN: Ovo mi je najbolji način da izdržavam porodicu. Ipak, iako je
visokogorstvo sve popularnije, a potražnja velika, mlađim članovima moje
porodice je teško. Previše ljudi se naziva šerpasima, a da ne poseduje nikakvo
iskustvo na planinama. Nama je važno da planinarska reputacija Nepala ostane
da važi kao najbezbednija i najbolja.
 SESILI. Reci mi kakvo mišljenje imaš o ljudima sa kojima se penješ. Sa
klijentima koji doputuju čak do ovde i potroše toliki novac samo da bi se popeli?
GALDEN: Neki mi postanu kao članovi porodice. Poput tebe, didi.
SESILI: Počastvovana sam, Galdene. Ali sigurno ne svi…
GALDEN: Kad ne bi dolazili ovamo, mi bismo onda bili bez posla. Ne bih
mogao da izdržavam svoju ženu. To pomaže razvoju naše zemlje. Zato sam
zahvalan svima koji dođu. I dajemo sve od sebe da budete bezbedni.
SESILI: Veoma diplomatski odgovor, Galdene. Ali mora da ti je teško što
stalno rizikuješ život?
GALDEN: To sam sam odabrao.
SESILI: …Ali?
GALDEN: Ljudi ponekad dođu na planinu, a ne shvataju rizik. Kad se to desi,
nas dovode u opasnost. Tada nisam zadovoljan. Ali Dag tako nešto ne
dozvoljava. I zbog toga mi je drago što radim za njega.
SESILI: Mnogo mi je laknulo što si to rekao. Kažeš da imaš ženu? Kako se
zove?
GALDEN: Nima Doma. Očekujemo bebu.
SESILI: O bože, čestitam!
GALDEN: Teško mi pada što sad nisam uz nju, ali nakon ove planine,
planinarska sezona je gotova na neko vreme, pa ću moći da odem kući, da
upoznam sina ili ćerku.
SESILI: Baš uzbudljivo. Šta misliš, hoće li ti se i deca peti na pla nine?
GALDEN. Iskreno, nadam se da neće morati da rade ono čime se ja bavim.
Mnogo je opasno. Nadam se da će se lepo školovati i da će odrasti tako da
neće morati da se penju.
SESILI: I ja se to isto nadam, prijatelju. Nego, šta misliš o Čarlsovoj misiji i
pokušaju da obori rekord? Zar ne misliš da bi neki šerpa trebalo da stoji u centru
pažnje sveta?
GALDEN: Svima nam je mnogo drago zbog Čarlsa. On je sjajan planinar.
Deo naše budističke kulture jeste da nam bude drago zbog drugih. Moj najmlađi
brat obučava se za monaha. U mom selu Tengboče imamo divan manastir.
Voleo bih tamo da te odvedem jednog dana.
SESILI: Baš bih volela. Baka mi je bila budistkinja.
GALDEN: Bila bi ponosna – ti si snažna planinarka, Sesili. Planina će te
štititi. Tome se molimo.

Iz šatora se začuo raskalašni smeh koji ih je prekinuo. Sa stomakom punim

krompira i vrućeg čaja, Sesili je zevnula – spuštanje do Samagauna i uspon nazad, strah
koji je pobudio Ben i uzbuđenje zbog Čarlsovog dolaska – sve ju je to smoždilo.
„Hajde da te odvedem nazad do tvog šatora“, rekao je Galden.
„Hvala ti.“ I jeste osećala blagu vrtoglavicu i umor.
Obukla je ponovo jaknu i uzela još jednu šolju čaja nazad do šatora. Galden i ona
hodali su u tišini kroz sneg koji je lagano padao. „Mogu li da ti postavim još jedno
pitanje?“
„Da, didi. Koje god.“
„Zašto je Dag napustio Samit ikstrim? I ti si bio deo tog tima, zar ne? Znam jedan
deo priče – da je udario nekoga?“
Galden je ćutao nekoliko koraka. „Bila je to naša jesenja ekspedicija na Everest.
Naljutio se na jednog veoma bogatog, veoma moćnog klijenta. Jedan veliki viseći blok
leda pretio je da padne na stazu, pa je Dag rekao da neće da nas sprovede preko lednika
Kumbu. Svi mi, svi šerpasi, složili smo se sa njim. Previše ljudi smo izgubili u padu
ledenog bloka 2014, i nikada više ne želimo tako da rizikujemo. Ali taj čovek je pokušao
da nas natera da prođemo. Dag je odbio. Potukli su se.“
„Bože.“
„Onda ga je Samit ikstrim otpustio.“
„Je li uobičajeno za Daga da tako reaguje?“
„Nikad ga takvog nisam video. Ali istog tog dana dobio je poziv iz Engleske, koji
ga je žestoko potresao. Mislim da je bio neki nesrećan slučaj u porodici. Ali nikada nam
nije ispričao. Dag i Čarls su neko vreme radili sami. Bilo mi je drago kad sam čuo da
Čarls sastavlja tim za Manaslu i što ću moći ponovo da radim sa Dagom.“
Sesili je klimnula „Dakle, poštuješ ga.“
„Da, naravno. Nema boljeg vodiča od Daga Manersa. Njegovo poštovanje prema
planini je ogromno.“

35

Prevrtala se čitave noći u snu. Hladnoća ju je obuzela, ali glava kao da joj je gorela. Sve
joj je bilo napeto, mišići su je boleli. Mučnina joj se dizala u grlu, a snovi bili prepuni
tame. Budila se i ponovo tonula u san, ali, kad god bi se probudila, sat bi je obavestio da
ima još nekoliko sati do zore.
U mraku je čula škripu užeta. Iza kapaka je videla Irinino telo kako se lagano
okreće ispred zida od leda. I uvek onaj neskladan zvižduk u pozadini.
Kada se zaista probudila, pronašla se u utrobi. Svi zvuci bili su prigušeni, a iako je
bila sigurna da je sunce granulo, svetlo koje je dopirale kroz njen šator sa žutom
kupolom bio je potmulo. Čak je i vazduh bio nekako teži, kao da je ušuškana u mekani
pamuk, kao da je jorgan prekrio svet. Otvorila je šator.
Prizor baznog kampa ostavio ju je bez daha.
Palo je skoro pola metra snega koji je prekrio tlo poput mekanog belog tepiha. Za
razliku od toga, nebo je bilo jarkoplave boje, najvedrije otkada su stigli na planinu.
Opazila je Galdena i Mingmu u blizini, kako idu od šatora do šatora i sa svakog
otresaju sneg koji se nagomilao na krovu. Zato joj je u šatoru bilo tako toplo. U suštini je
povrh šatora imala još jedan sloj izolacije, teško ćebe od snega.
Teško ćebe. Bilo je strašno koliko su neki drugi šatori popustili. Videla je još
nekoliko pospanih lica kako izviruju.
 „Šta radite?“, pitala je Mingmu kad su raščistili sneg sa Zakovog šatora.
„Sneg ume da bude težak za krov šatora. Sinoć je baš dosta napadalo. Dava… imao
je problem, jesi li znala?“
Nagnula je glavu. „Šta se desilo?“
„Šator mu se potpuno urušio.“
Zinula je. „Bože, pa to je strašno! Je li dobro?“
„Izvukli smo ga na vreme, ali bilo je za dlaku.“
„Hvala bogu. Uh! Pojma nisam imala da to može da se desi.“ Mingma je klimnuo
glavom i prešao na sledeći šator.
Sesili je bila zapanjena koliko sneg menja atmosferu u baznom kampu. Sada je bio
pravi zimski prizor, bilo je tako jarko da su je zabolele oči. Uzela je naočare za sunce i
izvukla foto-aparat iz džepa jakne. Ćebe snega pred njom bilo je netaknuto, nijedna
ljudska stopa nije ga naružila.
Svratila je do kuhinjskog šatora da vidi štetu. Kao što je Mingma i rekao, kuvarev
šator se potpuno urušio, jedna šipka je napukla napola, sa metalnim krajem koji je
probadao vazduh. Videla je kuvara kako puši nekoliko metara odatle. „Dava, jesi li
dobro?“, pitala ga je.
„Vidi šta bi od snega! Morali su da me iskopaju.“
„Jesi li povređen? Mislim, osim ovoga…“ Pokazala mu je na čelo gde je mala
posekotina bila prekrivena flasterom. Na obrvi je imao sasušenu krv. „Imam neku prvu
pomoć među opremom, ako želiš bolji zavoj.“
Prekrio je ranu šakom. „Neka, neka. Dobro sam ja. Hoćeš li vrelu vodu?“
Sad je bio red na nju da odmahne glavom. „Možda odem nazad da se još malo
odmorim.“ Bacila je pogled na pocepane ostatke njegovog šatora i zadrhtala. Kad
pomisli samo da je to moglo da se desi bilo kome od njih. Nije joj se sviđala pomisao da
u snu završi živa zakopana u pećini od snega ili da je probode polomljena šipka šatora.
Ima još više načina da se pogine na planini nego što je zamišljala.
Nije mogla da spava, ali neko vreme se odmarala u šatoru, drhteći u vreći za
spavanje. Na kraju su se kazaljke približile osmici i stomak joj je zakrčao.
„Vreme je ludo, zar ne?“, rekao je Zak, izašavši iz šatora u isto vreme kad i ona.
Istezao se. „Da odemo na doručak?“
Klimnula je glavom. „Treba mi kafa. I to dosta kafe.“
Začuli su prigušeno zujanje i Grantov dron preleteo je iznad njih dok je pravio
snimke kampa iz vazduha. Ovog puta je videla da on upravlja njime, te tako taj prizor
nije bio propraćen trzajem straha. Zapravo, pretpostavljala je da će izgledati prilično
spektakularno – pravi filmski trenutak za njegov dokumentarac.
Grant je upravljao dronom go do pojasa, s majicom obmotanom oko struka,
razmećući se snažnim grudnim mišićima. Pantalone su mu bile ubačene u kamašne
čizama za velike visine, odvezanih pertli i izvučenog jezička. Oduprla se porivu da
prevrne očima i sagnula se da uđe u šator za ručavanje.
Ostaci od jučerašnje spontane žurke već su bili raščišćeni. Eliza je bila za stolom sa
bradom naslonjenom na šake, zadubljena u mapu planine sa Čarlsom. Pokazivao joj je
rutu kojom je planirao da ide, koja se naslanjala – ali ni u jednom trenutku nije
dodirivala – fiksiranu užariju.
Sesili se odmah uputila ka instant kafi. Taman što ju je promešala i dodala veliku
kašiku šećera i mleka u prahu, kada je u šator ušao Dag sa ozbiljnim izrazom lica.
„Jesu li svi tu?“
„Grant nije. Snima“, rekla je Eliza.
„Dobro. Imam vesti. Ovog jutra možda i jeste vedro, ali loše vremenske prilike na
višim delovima planine izgleda da će se zadržati.“ Pokazao je prognozu na telefonu –
sneg, sneg i još snega. „Zaglavljeni smo još nekoliko dana.“
Zak je zastenjao, ali za Dagove prognoze ispostavilo se da su tačne. Sneg je ponovo
počeo da pada dok su doručkovali i nije posustajao čitavog dana.
To je ubilo i svaku nadu za internetom. Imala je napisana još dva bloga i intervjue
spremne za slanje, ali ništa joj nisu vredeli bez pri ključka na internet.
Zak je stalno kliktao po svojim napravicama, prelazeći sa tableta na telefon, pa na
laptop. „Je li neki problem i sa satelitskim signalom? Već sto godina ne mogu da
otpremim snimke sa kamere.“
„Radi sa prekidima.“
„Reši to, Dag. Ovi ljudi moraju imati priključak“, ubacio se Čarls. Stegnuo je ruke i
kvrcnuo zglavcima. „Reče li da je Grant napolju?“, pitao je Elizu. Kada je klimnula,
izašao je iz šatora. Dag je uskoro pošao za njim.
„Baš mi je drago što je Čarls ovde“, rekao je Zak. „Možda će sada krenuti nabolje.“
Sesili je nagnula glavu. „Nisi zadovoljan?“
„Zezaš me? Nema interneta, uspona nema ni u naznakama – kamp je opljačkan!
Dagovi standardi su opali. Plaćam dosta novca da bih bio ovde, znaš.“
Eliza je sklonila mapu i promešala špil karata umesto toga. „Znaš li da igraš
predsednika?“
Nije znala, ali bilo joj je lako da nauči. Igra hijerarhije i sreće, nameštena protiv
gubitnika – koji mora dati dve najbolje karte pobedniku. Savršena za dan koji su proveli
zatočeni u baznom kampu.
I Mingma i Galden su se pridružili. Nakon što su odigrali više od dvadeset rundi, a
Zak dominirao kao predsednik, dojadilo im je. Galden ju je naučio kako da pravi papirne
ždralove, nešto što je naučio od sestričina.
„Bićeš sjajan tata, Galdene“, rekla mu je.
„Hvala ti, didi.“
„Ne mogu više da sedim ovde“, rekao je Zak. „Idem do internet planine da
proverim ima li signala. Hoće li neko sa mnom?“
„Idem ja“, rekla je Sesili. I da nema interneta, dobro će joj doći da protegne umorne
mišiće od jučerašnjeg dugačkog pešačenja.
Išli su stazom koja je vodila nizbrdo, ka Samit ikstrimu.
Zak ju je gurnuo blago ramenom dok su hodali. „E, nešto sam razmišljao – malo
sam fotkao u drugom kampu. Trebalo bi da su ogromne rezolucije, mnogo bolje od tog
digitalnog foto-aparata koji nosiš. Bilo bi mi super kad bi tvoja urednica iskoristila neke
od fotki za tvoj blog – ako me pomenete kao fotografa, kao i Tokforvord.“
„Kladim se da bi joj se to svidelo! Šta da joj kažem, kako da im pristupi?“
„Poslaću ti link. Šifra je moja omiljena planina, Rejnir. Dao bih i tebi aparat da
imaš, ali poneo sam samo dva. Drugi sam dao Elizi.“
„Ne brini, nisam ljubomorna! Nemam oko za fotografiju.“
„Samo nos da nanjušiš priču.“
Nasmejala se kroz nos. „Izgleda!“
„Imala si dosta toga za pisanje.“
„Je li toliko očigledno?“
„Pitam se šta su one lame na pudži rekle planini“, nastavio je. „Verovatno nešto u
fazonu ima da nateraš ove seronje da se okrenu i idu kući, a da se nisupopele na vrh.
Možda ih Dag nije dovoljno platio da nas lepo blagoslove.“
Zadrhtala je i svezala kapuljaču jakne odmah ispod brade.
„Sneg baš jako pada, zar ne?“, nastavio je. „Pitam se kako će nam to uticati na
planove.“
„Je li ovo uopšte put do Samit ikstrima?“, pitala je.
Sneg je sve jače padao oko njih, skoro kao mećava. Seme straha usadilo joj se
duboko u stomaku. Daleko su odšetali od kampa, a kad se osvrnula, nije mogla da
proceni odakle su došli. Zak je na licu imao izraz stoičke usredsređenosti – ali nije bila
ubeđena da i on zna put. Koraci su im brzo nestajali, prekriveni svežim snegom. Svuda
oko njih bio je gust oblak, te su se tako osećali odvojeno od spoljašnjeg sveta.
Približila se Zaku i zgrabila ga za rukav jakne. Malo se uspravio, ali pogled mu je
šetao okolo, pokušavajući da utvrdi pravi smer. „Ovuda“, rekao je. Napravili su nekoliko
nesigurnih koraka, a ona je proklizala na steni.
Sneg je zaškripao pod nečijom teškom čizmom. Ona i Zak okrenuli su se jedno oko
drugog, ali nisu ništa videli kroz oblak i izmaglicu. „Ko je to?“, povikao je Zak.
Nije bilo odgovora.
Samo su se nastavili koraci i klaćenje stene blizu mesta na kom su stajali. Naježile
su joj se dlake na potiljku, a načuljila je uši ne bi li čula išta. Nije mogla da proceni
odakle dolaze koraci.
Svaki mišić bio joj je napet, usta su joj se osušila i bila je spremna na beg…
A onda se magla rastvorila i kroz nju je izašao vodič Samit ikstrima.
Sesili je ispustila dugačak izdah. Poznato lice.
Ipak, nelagoda je ostala.
„Šta ćete vas dvoje ovde?“, upitao ih je Dario.
„Došli smo da proverimo da li radi internet… ali izgleda da nema šanse u ovim
uslovima.“ Nasmejala se nervozno nakon velikog straha.
Odmahnuo je glavom. „Ne, nema signala. Pokušavamo da dovedemo tehničara, ali
svi smo zbunjeni. Vas dvoje ste malo odlutali sa staze. Dođite da popijemo čaj zajedno,
da sačekate dok se vreme malo ne poboljša.“
Dario je krenuo da hoda ka kampu. Razmenila je pogled sa Zakom koji je slegnuo
ramenima i krenuo za vodičem Samit ikstrima. Sesili je potrčala nekoliko koraka kako bi
ih sustigla.
„Jesi li video nekog da petlja oko antene?“ pitao je Zak, Kada je Dario odmahnuo
glavom, nastavio je. „Razmišljao sam nešto o ovome i mislim da postoji mogućnost da
je u pitanju blokator signala. Danas može da se nađe na internetu za samo tridesetak
dolara.“
Dario je coknuo jezikom. „Kako bi izgledao taj blokator?“
„Zavisi. Ali crna kutijica sa gomilom antena koje štrče iz nje na jednom kraju.“
„Nismo pronašli ništa slično. Ali baš ću obratiti pažnju. Mada, svima na planini su
potrebna sredstva za komunikaciju, zašto bi iko tako nešto uradio! Ne razumem.“
„Stvarno mi je krivo što ne mogu ove svoje da dovedem ovamo. Rešili bi oni to
očas posla. Možda je onaj Ben stavio blokator? Da te spreči da pozoveš policiju, tako
nešto.“
Dariju su se ukrutila ramena na pomen Benovog imena.
Sesili je ubrzala korak kako bi hodala pored Darija. „Smem li da te pitam nešto?
Znam da misliš da je Ben lažov, ali obojica ste potegli pitanje Irinine smrti. Na šta si
mislio kad si rekao da ne može biti sumnjivije?“
Stao je i pogledom joj pretraživao lice. „Irina je bila vrlo iskusna planinarka. Vrlo
iskusni planinari ne završe sa užetom obmotanim oko vrata tokom spusta. Čak ni kad se
sapletu i padnu.“
„Čekaj malo“, rekao je Zak. „Mislio sam da je njena smrt jeziv nesrećan slučaj.“
„Šta onda misliš da se desilo, Dario?“, navaljivala je Sesili.
Dario se sagnuo da uđe u šator za ručavanje Samit ikstrima i krenuo da pravi čaj,
natrpavši gomilu šećera u svoju šolju. „Nisam ni sam siguran. Kada je naš tim stigao do
Vešala, bilo je mnogo otisaka čizama… bilo je nemoguće proceniti šta se desilo i da li je
neko tada bio sa Irinom. Pitao sam jednog od kuvara iz ruskog tima. Rekao je da je tada
rano ujutru video samo još jednu osobu kako se spušta niz planinu. Ali nije mogao da
proceni iz kog tima.“
„To je sigurno bio Ben.“
„Otkud ti to znaš?“
Sesili je progutala pljuvačku, osećajući kako su joj usta suva. „Otišla sam juče da
popričam sa njim, pre nego što je helikopter došao po njega. Rekao je da je kampovao
na divljaka na planini. Pre nekih nedelju dana videla sam jedan usamljeni šator, malo
dalje od našeg dela baznog kampa. Nije mi izgledalo kao da pripada nekom od timova
na planini. Dag nije imao pojma kome bi mogao da pripada.“
„Pobogu, Sesili, zašto nam nisi rekla?“ pitao je Zak.
„Dag je video šator?“ Dario je rekao na to.
„Ne, kada smo se vratili sledećeg jutra, nije ga bilo.“
„Kako je izgledao?“
„Bio je crven… sa nekim tamnijim detaljima. I mali. Mnogo manji nego naši šatori
u baznom kampu.“
„Scheifie“, coknuo je Dario. „Siguran sam da je naš. To jest, bio je naš… prošli put
kad smo prebrojavali, primetili smo da nam fali jedan šator za velike visine. Dordže –
moj menadžer baznog kampa – pomislio je da se možda preračunao. Ali sigurno ga je
Ben ukrao.“
„Noćna mora“, rekao je Zak.
„A sada mi je tim nestrpljiviji no ikad, zbog ovog lošeg vremena. Izgleda da ćemo
možda biti zaglavljeni još nekoliko nedelja, ili jače… ove godine možda i neće biti
uspona na vrh.“
„Stvarno?“ Srce joj je jače zakucalo. „Što da ne? Zar ne možemo prosto da čekamo
na planini dok se ne pojavi dobar termin?“
„Do oktobra postaje previše hladno i nestabilno, tako da više nije bezbedno da
vodimo klijente.“
„Tako brzo? A šta će biti sa Čarlsovom misijom?“
„On može da ostane koliko hoće. Možda je tako i najbolje. Veruj mi, mislim da bi
Čarls trebalo da bude jedini čovek na ovoj planini.“
„Šta misliš pod tim?“ pitala je Sesili.
Uzdahnuo je. „Imaš aroganciju, imaš ego, i imaš Čarlsa Makveja.“
Sesili je zadrhtala. Pomisao da im neko blokira komunikacione signale bila je novi
užas na koji Sesili do tada nije ni pomišljala. Ali Dario nije delovao toliko iznenađeno. A
svaki put kad bi razgovarala sa njim, on bi pronašao način da posadi novo zrno sumnje
oko Čarlsa.
„Moram da razgovaram sa svojim timom“, nastavio je Dario. „Ostanite i završite sa
čajem. Umete li da se vratite do svog baznog kampa?“
„Naravno“, rekao je Zak.
Sesili je posmatrala Darija dok je spuštao šolju i kako su mu se prsti stegli u
pesnice. Čitavo telo kao da mu je bilo napeto.
A kad je prošao kroz ulaz šatora, ispustio je zvuk od koga se Sesili sledila.
Zvižduk.

ODLOMAK IZ SESILINOG BLOGA

„STOPAMA ČISTIH ČETRNAEST“

18. septembar
Manaslu, bazni kamp
4.800 m

Činilo nam se da su prošle nedelje, mahom u tmurnim oblacima i sa gadnim

snegom (zapravo je bilo pet dana), ali jutros nas je konačno probudilo nenadano
lepo iznenađenje – jarko sunce i plavo nebo. Napokon! Kad sam izašla napolje,
izgledalo mi je kao da se čitav bazni kamp probudio ranije no obično kako bi
posmatrao pogled.
Izraz „plavo nebo“ teško da lepo opisuje ono što gledamo. Ovde gore vazduh
je razređeniji, ali je i prozirniji, tako da vidimo više tame koja leži iza. Posledica
toga je nebo ultramarin boje, tamnije, bogatije i intenzivnije od plave koju
viđamo na nivou mora. Tehnički izraz je Rejlijevo rasejanje.
 A ja? Ja sam ostala bez teksta.
Promena vremena je i dobra vest za nas planinare, jer to znači da ćemo
uskoro moći da počnemo sa usponom do vrha.
Misli mi se kovitlaju, lako se fizički osećam jače jer sam se aklimatizovala i
odmorila, mentalno mi je teško. Kroz glavu mi prolaze sve opasnosti zadatka
koji me očekuje, lako planina sada deluje spokojno, uokvirena ovim plavim
nebom, znam previše toga da bih se opustila. Za razliku od drugih planina, na
Manasluu nigde nije bezbedno za spavanje.
Stalno razmišljam o 2012. godini, jednoj od najsmrtonosnijih na Manasluu.
Ogroman blok leda odlomio se sa lednika iznad trećeg kampa, izazvavši lavinu
koja je počistila šatore usnulih planinara. Jedanaestom ih je poginulo. Zbog toga
Manaslu ima jednu od najviših stopa smrti od svih visokih planina.
Nažalost, prethodne nedelje imali smo priliku to i sami da osetimo na svojoj
koži. Jedna planinarka je poginula za vreme rutine aklimatizovanja – druga
tragedija na ovoj ekspediciji. Zvala se Irina Popova i pela se u timu Elbrus elita.
Izjavljujem saučešće njenim prijateljima i porodici, u Nepalu, Londonu, Rusiji i
šire.
Neka počiva u miru.
Ne pišem ovo kako bih obeshrabrila sebe, zabrinula prijatelje i porodicu, ili
davala izgovore. Ali, kako nedelje prolaze, hvatam sebe kako sve češće
razmišljam o tome zašto se penjemo na visoke vrhove. Čisto radi postignuća
osvojenog vrha? Je li to jedino zbog čega bi ovakvo putovanje vredelo?
Odgovor je – naravno da ne. Za sve vas koji mislite: „Ma, važi. Naravno da bi se
razočarala kada ne bi uspela“, možda bih se, pre nego što sam došla ovamo, i
složila sa vama. Ali boravak ovde menja čoveka. Svaki trenutak proveden na
planini, svaki novi korak koji napravim, sve mi se to čini kao pobeda. Kao velika
pobeda. Svaki dan probijam svoje granice – fizičke, mentalne i emotivne. Ali i
dalje guram.
Iskrena da budem, fizički sam najneiskusniji član ovog tima – za svaki korak
kao da mi je potrebno i toliko više vremena. Ali svaki put nastavljam da
koračam. Tako da, ako ne stignem do vrha, ne budite tužni zbog mene. Već sam
postigla daleko više nego što sam ikada verovala da ću moći.

36

Zatvorila je laptop, naslonila se, sklopila oči i dopustila sebi da na trenutak uživa u
toploti sunca na licu. Pisanje blogova, pretakanje misli na papir, sve je to delovalo
terapeutski na nju, ali priželjkivala je da se oseća optimistično i opušteno kao što je
ciljala da se učini onom koji čita.
Samo delić sumnji i strahova koji su joj se bućkali u telu uspeo je da prodre u tekst.
Bila je još potresena nakon iskustva u Samit ikstrimu od pre nekoliko dana. Čekala je da
čuje onu melodiju u Dariovom zvižduku, ali Zak je krenuo sa pričom i zvuk je progutala
magla.
A još nije uspela da pošalje nijedan izveštaj Mišel. Znala je da je u debelom
problemu. Ali prosto će morati da se poštara da joj pošalje članak zbog kog će sve ovo
vredeti.
„Ekipo! Idemo u šator za ručavanje“, doviknuo je Dag. Leptirići su joj zalepršali u
stomaku. Spremao se na najavu, bila je sigurna u to. Onu koju su svi iščekivali.
Zak je dobauljao u šator, ošamućen nakon dremke na suncu. Nije bio jedini. Kao da
ih je sve uljuljkalo lepo vreme.
Šerpasi su bili već okupljeni unutra, poredani uz krilo šatora.
„Šta mislite, šta je povod?“ pitao je Grant. Otpio je još jedan gutljaj iz metalne
šolje, držeći noge na stolu. Otkad je Irina poginula i otkad mu se oprema oštetila,
raspoloženje mu se promenilo. Zbog dugih snežnih dana nije mogao da vežba, sve
manje je učestvovao u igrama i razgovoru, izraz lica mu je bio tmuran i sumoran. Malo
je živnuo nakon Čarlsovog dolaska, a kada je mogao, bio je napolju i pravio uvodne
snimke oko baznog kampa. Ali inače je delovao kao da i nije baš najbolje.
U šator je ušla Eliza, mrdajući glavom u ritmu muzike koja joj je dopirala iz
slušalica. Delovalo je kao da joj dugo kašnjenje nimalo ne smeta.
Napokon, Dag je ušao sa Čarlsom. Dag se naslonio na jednu od stolica, dok je
Čarls stajao po strani, prekrštenih ruku.
Dag se nakašljao. „Dakle, došlo je vreme. Najnovija prognoza kaže da će lepo
vreme trajati dva dana pre nego što se opet pogorša. Sutra krećemo ka vrhu.“
U šatoru su se začuli poklici. Čarls se nasmešio, nikada ga nije videla srećnijeg, a
šerpasi su tapšali iza njih. Dag je, međutim, ostao ozbiljnog lica.
Kao i ona.
Za ovo ti planinarski tipovi žive. Iščekivanje, svest da su se silne pripreme i čekanje
isplatili – da će sve što su planirali i za šta su se pripremali biti stavljeno na probu.
Sledećih nekoliko dana će ili uspeti, ili ih čeka neuspeh.
Ali nju je i dalje proganjao prizor Irininog tela. Bila je previše svesna opasnosti.
Mingma je iskoračio pred njih. „Svako će biti u pratnji jednog šerpe i penjaćete se
zajedno. Oni će vam nositi kiseonik – naravno, Eliza, osim tebe. Svi naši šerpasi su
snažni planinari, sa dosta iskustva, dosta uspona na vrhove od preko osam hiljada
metara, tako da ćete biti u dobrim rukama. Pripremili smo hranu za planinu, pa vas
molim da proberete i da se osigurate da ste spakovali dovoljno – najmanje tri doručka,
tri ručka i tri večere. Zak, ti ćeš biti sa Tenzingom. Eliza, ti sa Pembom. Grante, ti ćeš sa
mnom. A, Sesili, ti ćeš se peti sa Galdenom.“
Uhvatila je Galdenov pogled i nasmešila se. Bilo joj je drago. Galden je bio mlad i
snažan – ozbiljniji od Pembe, ali mlađi i energičniji od Tenzinga, bez Mingminih briga
kao vođe puta. Uostalom, zbližili su se.
Grant se promeškoljio u stolici kao da će ustati, pogleda prikovanog na torbe pune
paketa sa dehidriranom hranom, ali Dag je podigao ruku kako bi ga zaustavio.
„Sačekaj. Imamo još toga da pokrijemo. Vežbajte sa maskama za kiseonik pre nego
što krenemo kako biste se navikli da ih stavljate. Upamtite najhitnije pravilo – moja reč
je zakon na ovoj planini. Ako vam kažem da se vraćate dole, ima da se vratite dole. Bez
rasprave. Ne zanima me da li ste u trećem kampu ili na korak od vrha. Jasno?“
Promrmljala je da se slaže, kao i Eliza. Dag je oštro pogledao ovu dvojicu koji su
ćutali. Munula je blago Zaka u rebra. Zverao je u nju, ali onda pisnuo: „Da, da.“
„A ti, Grante? Kapiraš li? Ja se ne šalim.“
„Nećeš morati da mi kažeš da se vraćam, tako da nije ni bitno.“
Dag se spremao ponovo da mu očita bukvicu, ali Grant mu je mahnuo rukom ispred
lica „Kapiram.“
„Dobro je. Odmah posle mene morate slušati svog šerpu. Ako on donese neku
odluku, ima da je poslušate. Osvajanje vrha je ogromno postignuće. Ali planina će uvek
biti tu. Prioritet je da se spustite sa nje živi.“
„Sad je red na mene.“ Čarls jer odlučnim koracima došao do čela stola i sve oči su
se upravile ka njemu. Susreo je pogled svakog od njih ponaosob. Kada je došao do nje,
Sesili se ispravila u stolici. Nasmešio se i klimnuo joj glavom. „To je to, ekipo. Penjemo
se zajedno, sve do vrha. Ovo je ono na šta ste čekali. Nemojte da se varate. Penjanje nije
samo noga pred nogu. Morate verovati da ste sposobni za nešto više.“ Zastao je.
„Nikada pre ovo nikome nisam rekao, ali skoro sam odustao od prvog pokušaja
uspona na Everest. Bilo je mnogo teže nego što sam zamišljao. I to ne mislim tehnički
teže – pre toga sam se suočavao sa mnogo većim izazovima. Ali mentalno? Penjanje na
osam hiljada metara je drugačije od svega. Sećam se kao da je juče bilo. Bio sam na
kolenima ispod nekadašnjeg Hilarijevog stepenika. Bio je još mrak, sunce nije granulo.
Drugi su puzali preko mene na užariji – iskreno, mislim da su me proglasili mrtvacem.
Objektivno, znao sam da nema šanse da će me neko spasti ako se ne pokrenem. Nisam
platio za šerpu, nisam imao dobro osiguranje – mada, nije kao da osiguranje nešto znači
u zoni smrti.
Nikada se tako do tada nisam osećao. Tu prazninu. Tu ravnodušnost za sopstveni
život. Ali onda, kad sam pomislio da je sve gotovo, sunce se izdiglo iznad horizonta i
obasjalo mi lice. Toplota mi se raširila prstima, pogled mi se razbistrio i shvatio sam da
imam još za toliko toga da živim. Čitav život sam proveo zagledan u planine, pitajući se
šta se to na njima krije. Ukoliko budem imao snage u sebi da načinim još nekoliko
koraka, konačno ću znati kako je to kad iznad tebe nema ničega. Nema više kud. Stajati
na tren na najvišoj tački na Zemlji. Kakva privilegija.
Pridigao sam se i stigao do vrha. U tom trenutku sam znao ko sam. Planina me je
iskovala.
Zbog toga su ti vrhovi od osam hiljada metara tako posebni. To su najviši vrhovi na
Zemlji. Dolazeći do njih, stavljate sebe na probu. Traže od vas da budete najbolja verzija
sebe. Dajte zato sve što možete ovoj prilici, ovom trenutku, ovoj planini. Jer uradite li to
– verujte mi – vaša žrtva biće nagrađena neverovatnim darom koji niko neće moći da
vam oduzme – saznanjem ko ste zaista. Cenite to.
„I upišite se u istorijske udžbenike, među najhrabrije ljude na planeti.“
 37

Nakon večere, ostali su pobegli iz šatora za ručavanje da se spreme. Znala je da bi i

sama trebalo da ode da se spakuje. Ali ostala je i pijuckala vruć čaj sa limunom.
Čarlsov govor ju je oduševio i preplašio. Sesili je sad bilo jasno zašto je Čarls na
pragu da postane živa legenda. U njegovoj volji bilo je nečega gotovo natprirodnog i
htela je to da upije.
Ali ona nije znala ko je zaista. Da li je sposobna na to. I nije mogla protiv sebe; i
dalje ju je mučila paranoja. Anksioznost joj je poput zveri koračala tamo-amo u
stomaku. Nije htela da strah urlikne i ogoli zube, inače će se pretvoriti u drhtavu olupinu
od čoveka koja ne može ni da se pomeri. Kao na Snoudonu. Baš joj je dobro išlo od ruke
da ga zauzda, ali osećala ga je kako vreba odmah iza ugla.
„Jesi li dobro, cherie?“ Eliza se vratila u šator za ručavanje i raširila ruke. Sesili joj
je uletela u zagrljaj, osećajući snagu Elizinog tela dok ju je rukama grlila oko leđa.
„Nisam… nisam sigurna da sam spremna“, rekla je Sesili. Ako bi počela da priča o
ubistvima i teorijama zavere, Eliza bi mislila da joj fali koja daska u glavi.
„Dala si sve od sebe. Sada je sve u rukama planine.“
„Planina i nije bila neka prema nama do sada. Mnogo toga se desilo. Mnogo toga je
pošlo po zlu.“
„Ne razmišljaj o tome. Bitno je samo da krene po dobru sledećih nekoliko dana.
Onda ćemo se vratiti u Katmandu, i ti i ja možemo da odemo do spa-centra na jednu i te
kako zasluženu masažu.“
„Ozbiljna si?“
„Jesam. Baš mi je drago što smo se upoznale, Sesili. Dobra si osoba. I dobra
prijateljica.“
Ponovo su se zagrlile. Sesili je uzdahnula. Morala bi da se sabere. Kada je konačno
skupila hrabrosti da izađe, dočekalo ju je prijatno iznenađenje – široko i vedro nebo
puno zvezda.
Odmakla se na nekoliko koraka od velikog tankera sa vodom gde su prali zube i
pronašla mesto dovoljno udaljeno od svetala kako bi zaista videla nebo. U običnom
životu se gotovo nikada nije molila. Ali u običnom životu nije bila okružena
objektivnom opasnošću. Spremala se da poveri život planini i svojim dvema nogama.
Zato se pomolila svim bogovima koji postoje, svakom božanstvu, pretku ili zvezdi
padalici koji bi mogli da joj pomognu na putovanju.
Molim te, samo da se popnem do vrha.
Molim te, samo da se vratim.
Nedeljama ju je raspolućivalo ono što je osetila kod hrama – pomešanost,
osciliranje između anksioznosti i odlučnosti, straha i hrabrosti, želje za odlaskom i
ostankom. Sada se konačno osećala spokojno. Pripadala je ovom timu, a i Alenu i Irini je
ukazivala čast svojim ostankom. Ako su poginuli nesrećnim slučajem, onda ne bi hteli
da ona odustane od uspona. Ali, ako ih je neko opasan lišio života? Pa, činilo joj se da je
ona jedina osoba na ovoj planini odlučna da dobije odgovore. Nije mogla da ode.
Morala je priznati da ju je ambicija ščepala; osećala je njene prste kako joj stežu
srce. Ne samo za uspon na vrh, iako je već mogla da zamisli razočaranje koje će osetiti
ako ne uspe i oduševljenje i ponos zbog onog što je postigla ako uspe, već i za priču,
pravu priču o planini koja joj je i dalje promicala kroz prste, ali bila je nadohvat toga da
je razume.
Podigla je pogled i ugledala sazvežđe Oriona kako lebdi skoro odmah iznad vrha. U
tom trenutku znala je kuda se zaputila.
Stazom kojom ni Irina ni Alen više nikada neće koračati. Mora ovo učiniti za njih.
Vetar je duvao i okružio je, ušunjavši se u maleni procep između gole kože njenog
vrata i okovratnika jakne, kao i oko zglobova i ispod struka. Osetila jezu koja joj se
spustila sve do kičme, pa je zabila ruke u džepove i požurila nazad u utočište šatora.
Strahovi su je uvek pratili u korak, čak i kad je ubeđivala sebe da je bezbedna.
Počela je da pakuje opremu za sledeći dan, a onda se umotala u vreću za spavanje.
Kada ponovo bude spavala ovde, biće to njeni poslednji koraci na ovoj planini. Bolje bi
joj bilo da uživa u ovoj noći dok može. Ako može.
Manaslu. Stižem po tebe.

TREĆI NACRT

PORAST BROJA SUMNJIVIH SMRTI

NA VISOKIM VRHOVIMA

Piše: Sesili Vong

Uprkos strašnoj lavini koja je oduzela jedanaest života te 2012. godine, preko
pedeset planinara donelo je odluku da ostane na Manasluu i nastavi pohod na
planinu. Mnogi od njih stigli su do vrha. U visokogorstvu je smrt – čak i u velikim
brojevima – rizik koji se prihvata. „Samo smireno i idi dalje“ stav je koji se
najviše ceni. Ali da li bi trebalo tako da bude?
Irina Popova je možda i blistala na pozornici takmičenja za mis Rusije, ali su
planine bile te gde se najviše osećala kao kod kuće. Prešla je izazov Snežni
leopard – uspon na pet vrhova bivšeg Sovjetskog Saveza iznad sedam hiljada
metara – još pre nego što je napunila trideset godina, a prva osvojena planina
viša od osam hiljada metara bila joj je Makalu, 2014. godine. Na planini je rado
delila pakovanja gumenih bombona svima koji bi joj izgledali umorno.
Alen Flober bio je ugledni vodič u svom rodnom mestu, gradiću Šamoni,
mestu prepunom vrhunskih alpinista. Stajao je iza prvih dokumentovanih
uspona na raznim delovima Karakoruma, uvek u jurnjavi za avanturom. Voleo je
plivanje u ledenoj vodi, živeo je u skladu sa prirodom, a san mu je bio da ostavi
zastavu na vrhu u čast prijatelja koji je poginuo na Everestu.
Nijednom od ovih dvoje alpinista nije falilo odgovarajućeg iskustva za izazov
poput Manaslua, a opet, oboje su izgubili život na nižim delovima planine. Ali
opasnost je nešto opšteprihvaćeno, pitanja se ignorišu, dokazi gube, a krivica
 svaljuje na zahtevan teren. Ne sprovode se nikakve istrage.
Da li prihvatanje podrazumevanog rizika znači da ubistvo prolazi
neprimećeno? Na kraju krajeva, bez uspostavljenih pravila, planine su Divlji
zapad. Da li su i savršeno mesto za ubistvo?

38

Čvrsto je sklopila oči i prestala sa kucanjem. Nije shvatila koliko je kasno, a morala je
da spava. Cele noći su je reći gnjavile i nervirale, ali, tek kad ih je zapisala, shvatila je
koliko paranoično zvuči. Savršeno mesto za ubistvo? Nije imala nikakav dokaz.
Samo reči čoveka u čeljustima visinske bolesti, i osećaj duboko u stomaku i knedlu
u grlu – kao i prizor iza očiju u kom se Irina uvrće na užetu.
Ali, ako joj je osećaj tačan, istražiće kad se spusti sa vrha. Morala je zasad da bude
usredsređena na zadatak pred sobom.
Nisko, nisko, visoko, nisko.
Ne.
Opet se čuo – taj žalosni zvižduk, praćen teškim koracima. Nemoguće da je Ben –
on je u Katmanduu. Da nije Dario? Grant? Ili neko nepoznat, na koga nije ni
sumnjala…?
Zviždač joj se šunjao oko šatora, praveći krug okolo.
Zgrabila je kraj vreće za spavanje i navukla je sve do brade. Hladan znoj klizio joj
je niz poleđinu vrata, a laktove je pribila uz telo kako bi se dodatno učaurila.
Zviždač je odlutao, prošavši pored nje, ali čvor u ramenima ostao je s njom.
Zatim je senka pala preko ulaza, tako da je unutrašnjost šatora delovala još
mračnije.
Više nije mogla da izdrži. Odgurnula je laptop u ugao, navukla čizme i zgrabila
čeonu lampu iz džepića u šatoru.
„Pusti me na miru!“, viknula je otvorivši krilo i izašla napolje u tamu. Muškarac je
stajao ispred njenog šatora, poguren u leđima.
A onda je progovorio „Zar ovo nije moj šator?“
Bio je to Grant. Zateturao se ka njoj.
„Potrebna ti je pomoć.“ Sklonila se na korak u stranu od njega. „Šator ti je onamo.“
„Ima li tu kod tebe mesta za još jednog?“ Zaplitao je jezikom i morala je da
uzmakne koliko mu je smrdelo iz usta.
„Pijan si…“ Ugledala je priliku. Možda će sad, kad ima manje inhibicija, izvući
neke odgovore iz njega. „Grante, gde si bio onog jutra kad je Irina poginula?
Mahnuo je rukama iznad glave. „Bio sam u svom šatoru…“
„Mogao si lako da pođeš dole za njom i vratiš se pre jutra. Čula sam šta ti je rekla.
Nazvala te je prascem. To te je sigurno zabolelo.“
Pogled mu je sevnuo i stegao je vilicu. „Kučka je zaslužila šta ju je snašlo. Bila je
poludela.“
Sesili je srce tuklo u grudima. Ali morala je da bude sigurna. „I jezero. Bio si sa
Alenom, zar ne?“
„Taj tip je bio luđak. Gađao mi je dron kamenicama…“
„O, bože.“ To jeste Grant. On je ubica sa planine. Užasnuto je zinula, shvativši
koliko je ranjiva. Morala je da pobegne. Morala je da ode po Daga.
Opazila je procep, način na koji bi ga zaobišla, i krenula ka njemu.
Grant se isprečio pred njom. Zateturao se ka njoj, ispruženih ruku. Sesili je
vrisnula. Ali preterao je i sapleo se preko konopca koji joj je držao šator privezan. Pao je
postrance na njen šator i potrgao kočiće.
„Ma, šta je ovo?“ Zak je došao prvi, izletevši iz svog šatora na nekoliko metara
odatle. Dag je došao trčeći za njim.
„Ništa! Izgubio sam se. Nisam znao koji šator je moj.“ Grant joj se otkotrljao sa
šatora i odgurnuo se sa zemlje da ustane.
„Smucaš mi se oko šatora iz noći u noć“, rekla je Sesili. „Čula sam te. Dag, o
ovome ti pričam.“
„Dobro, hteo sam malo da se zabavim pre uspona. Pa šta.“
Dag ih je naizmenično posmatrao.
„Ne želim da budem u timu sa tim čovekom“, rekla je „Opasan je! Ima motiv i za
Irininu i za Alenovu smrt…“
Nastupila je zapanjena tišina i sve oči okrenule su se ka Grantu. Prevrnuo je očima,
a glas mu je zazvučao mnogo trezvenije. „Ma daj, odjebi, nemam. Rekao sam da je
zaslužila. Nisam je ubio, jebote. Zvuči mi da ludiš kao i Irina. Što nije iznenađenje. Nisi
ti za planinu. Ako je neko ovde opasan, onda si to ti. Slaba si, Sesili.“ Pogledom joj je
prelazio preko tela dok su razgovarali, na šta je zadrhtala. Iako mu je pogled bio staklast,
imala je osećaj kao da joj gleda pravo u dušu.
„Dosta. Idemo.“ Dag je trgnuo glavu ka Grantu.
Ovaj je odjurio, ne osvrnuvši se da pogleda Sesili.
„Kakav kreten“, rekao je Zak, zakoračivši ka njoj „Ne slušaj ga. Jesi li dobro?“
„Dobro sam.“ Obgrlila se.
„Ne misliš valjda stvarno da…“
Začula se neka gungula iz Grantovog šatora. Dag je povikao: „Jesi li ti normalan?“
Izvukao je torbu prepunu flaša koje su zveckale. „Raspravljali smo o ovome. Nema
alkohola posle pudže.“
„Popio sam samo nekoliko piva da se malo opustim pre uspona. Ništa posebno.“
„Ništa posebno“, ponovio je Dag, izvlačeći flaše viskija iz torbe, jednu za drugom.
Grant je pobeleo u licu. „To nije moje.“
Dag je odmahnuo glavom „Grante, pakuj se. Čim svane, ima da se čistiš sa
planine.“
Sesili je čula uzdah iza sebe. Svi iz njihovog kampa posmatrali su Granta i Daga.
Eliza je izašla, kao i šerpasi.
Čak je i Čarls izašao iz šatora i posmatrao njih dvojicu.
„Šta? Šališ se. Jer sam popio nekoliko pića? Kao što sam rekao, te flaše nisu moje;
nema šanse da sam toliko popio. To je suludo. Čarlse? Reci mu da ne može da me izbaci
iz tima.“
„Ne gledaj njega. Mene gledaj“, rekao je Dag. „Ja sam vođa ovog tima, a ne Čarls.
Mingma? Postaraj se ujutru da Grant napusti naš kamp.“
„U redu.“
„Šta ćemo sa našim filmom?“, zverao je Grant u Čarlsa, usmerivši sva svoja pitanja
i energiju ka njemu.
Na njeno olakšanje, Čarls je prekrstio ruke preko grudi i raširio se. „Dagova je
poslednja.“
„Nije“, rekao je Grant. „Znaš zašto sam ti potreban u ovom timu.“
Sad je Čarls napravio nekoliko koraka ka Grantu koji je ustuknuo. „Nešto mi se
čini da više nemamo taj problem. Predlažem ti da se spakuješ – pre nego što me zaista
nateraš da poludim.“
„Ne možeš sa mnom ovako!“ Uperio je prstom u Čarlsa i podigao glas ka ostatku
tima. „Ovaj tip je varalica. Ona spašavanja kojima se silno ponosi? Lažirao ih je. Imam
sve snimljeno“, rekao je Grant, gestikulirajući ka Čarlsu.
„Je li? Pokaži nam onda.“ Čarlsov glas bio je leden „Hajde, pričekaćemo. Nemam
šta da krijem.“
Grant je stegnuo pesnice „Ne mogu. Ona ženetina mi je uništila hard-disk u
drugom kampu.“
Dag je iskoračio „Znaš šta, nećeš ti ovde meni da ispaljuješ neosnovane optužbe.
Mislim da ne bi trebalo da ostaneš ovde nijednu noć. Trebalo bi odmah da se spustiš do
Samagauna. Mingma će te povesti.“
„Ne dodiruj me“, rekao je Grant, otrgnuvši ruku od Mingme. „Jebete, ovo je sve
tvoja predstava! Kladim se da si je ti poslao da mi uništi snimke. Svi ste vi umešani.“
Pokazao je na Daga, klijente i šerpase, zgrabio ranac i izjurio iz kampa.
Laknulo joj je, ali u glavi joj se ipak zavrtelo od optužbi. Otresla ih se. Grant je
nasilan, naprasit, pijandura, lažov. Taj bi okrivio koga god, samo da može. Sve samo da
bi pažnju skrenuo sa sebe.
Zak ju je zagrlio. „Otišao je sada, više ne moraš da brineš.“
Galden joj je u međuvremenu pomogao da popravi šator nakon debakla. Bar je
znala da će moći da spava opušteno. Sutra će krenuti ka vrhu i neće se osvrtati preko
ramena zabrinuta zbog Granta.
Otvorila je ulaz šatora i viknula.
„Čarlse! Bože blagi, uplašio si me. Šta radiš?“, pitala ga je kad je shvatila u šta
gleda.
Gledao joj je u ekran laptopa „Došao sam da ostavim nešto za tebe. Ali… šta je
ovo?“
Kleknula je i pokušala da podigne laptop, ali Čarls se pomerio tako da joj je
skliznuo još dalje van domašaja. Krenula je ispresecano da diše, a u ušima joj je
odjednom zvonilo. Reći su joj bile svet, a u tom laptopu su se nalazile sve.
Nikada nije nameravala da iko pročita ono što je napisala, makar ne još. To su bili
nacrti, nesređeni, neskraćeni. Usta su joj se toliko osušila da jedva da je mogla da
progovori koju reč. „To je samo grubi nacrt…“
Čarls se namrštio. „Našeg intervjua?“
„Mog članka“, rekla je. Zgrabila je laptop, a ovog puta je Čarls nije zaustavio.
Zatvorila je poklopac i laptop je kliknuo. „Samo pišem šta vidim.“
„Mesto za ubijanje?“
„Znaš da sam zabrinuta. Moja dužnost kao novinarke je da zabeležim šta vidim.
Uostalom, drago mi je što to radim. Kad se osvrnem na sve, mislim da je Ben govorio
istinu. Bio je uplašen. Zabrinuo se za svoj život kada je video osobu koja je ubila Irinu.
A nakon ovog večeras, sve sam više ubeđena da je ta osoba Grant. Šepuri se oko kampa
od samog početka, previše je samouveren. Čula sam kako ga je Irina te noći odbila. A i
bio je na jezeru kad je Alen poginuo. Večeras je došao po mene.“ Zastala je, a u mislima
je prevrtala mogućnosti. „Ne znam koji su mu motivi za film o tebi, ali namere mu nisu
dobre. Šta je to pričao večeras… da si lažirao spašavanja?“
„Nema pojma o čemu priča. Očigledno je mislio da ima nešto čime bi me
ucenjivao, ali ne vidim kako je to moguće.“
„Naravno. Dakle, to ostavlja Alena i Irinu…“
Čarls je uzdahnuo, nagnuvši glavu unazad, tako da mu je čeona lampa osvetljavala
plafon njenog šatora. „I brinulo me je ovo.“
Prekinuo joj je nit misli. „Kako to misliš?“
„Brinem za tebe. Dag mi je rekao da pokazuješ znakove visinske paranoje.“
„Šta? Ne! Nije tako.“
„Pričali smo već o ovome.“ Pokazao joj je ka laptopu koji je stezala uz grudi. „T6
što se njima desilo bio je nesrećan slučaj. Slažem se da Grant nije dobar čovek. Ali ovo
je suludo.“
Progutala je knedlu. Posmatrala ga je dok joj je sedeo na vreći za spavanje, okružen
njenim stvarima, i dominirao njenim šatorom. „Šta ćeš ovde, Čarlse?“, pitala ga je
ponovo tihim glasom.
Podigao je notes u kožnom povezu. „Hteo sam da ti ostavim ovo. To su moje
beleške sa ekspedicija. Mislio sam da će ti možda pomoći sa člankom. A onda sam
opazio laptop… Izvini, Sesili. Možda je ovo bilo previše za tebe.“ Glas mu je bio blag, a
notes je vratio u unutrašnji džep jakne. „Kada ti pažnju odvraćaju spoljašnji događaji,
drugi ljudi, sukobi i intrige – tada se na ovakvim mestima gubi. Da bi uspela na velikim
visinama, moraš imati stav ljudi na elitnom nivou. Potpuni fokus. Moraš biti sposobna
da odgurneš sitničave brige svakodnevnog života, jer su brige koje zadaje planina uvek
veće. Opasnije. Tamo gore je pitanje života i smrti. Gde ćeš opasnije od toga!“
Sesili je odmahnula glavom. „I ovo je pitanje života i smrti. Ako je Irina poginula i
to nije bila nesreća, to je važna priča, a ne sitničava briga.“
„Onda nisi novinarka kojom sam te smatrao.“ Ispuzao joj je iz šatora, zadržavši se
na ulazu. Srce joj je potonulo zbog pogleda koji joj je uputio. Bilo je to nešto nalik…
sažaljenju. I razočaranju. Kao da ga je već izneverila.
„Ako stignem do vrha, daćeš mi i dalje intervju, je li tako?“
Trepnuo je. Svetlo njegove čeone lampe išlo joj je u oči, ali ipak mu je videla blag
izraz na licu. „Naravno da hoću. Ako uspeš. Ali daću ti jedan savet – nećeš uspeti
ukoliko se ne okaneš ovoga.“

39

Kada se probudila, u kampu je vladala veličanstvena tišina. Sunce se nalazilo visoko na

nebu dok je pakovala spravice kako bi se zaputila do internet planine, s nadom da će
napokon poslati blogove Mišel, javiti joj da kreće na uspon do vrha i da nekoliko dana
neće moći da komunicira ni sa kim. Morala je da pošalje poruku i Rejčel.
Izjedala ju je krivica. Obećala je da će ostati u kontaktu, ali toliko ju je obuzelo sve
što se dešavalo u baznom kampu da do nje nisu doprle čak ni misli o najboljoj drugarici.
Planina je, sama po sebi, univerzum. Bilo joj je teško da se priseti kako je kod kuće.
Zamislila je Rejčel na putu do posla, kako se gura u prepunom metrou, uzima kafu i
sendvič da ponese sa sobom. Sesili se osećala tako daleko od tog života, iako je pre
manje od mesec dana bio njen.
Internet planina bila je pusta. Sela je na stoličicu za kampovanje i otvorila laptop.
„Ima li čega?“
Podigla je pogled i videla Darija kako joj prilazi, sa kapom Samit ikstrima.
Odmahnula je glavom i promeškoljila se na stolici, odjednom svesna da je sama s njim.
Iako je bila prilično sigurna da je Grant krivac, u mislima je imala sitno zrno sumnje.
„Baš me nervira. Nema interneta već nekoliko dana“, progunđao je. „Ne sećam se
kad je bilo ovako loše. Moraću danas da se spustim do Samagauna po vremensku
prognozu za tim. Čak mi ni satelitske naprave ne rade kako bi trebalo.“
„Zak je rekao isto to. Kako je to moguće? Jeste li našli neke blokatore?“
Dario je odmahnuo glavom. „Ništa nalik onome što je tvoj prijatelj opisao. Vrlo je
neobično.“
„E pa, srećom po naš tim, Dag ima prognozu. Zbog toga krećemo sa usponom.“
Dario se ukočio i trgao glavu unazad. „Ozbiljno danas krećete sa usponom? Ma
nemoguće.“
„Dag i Mingma su objavili sinoć.“ Zagrizla je ivicu palca jer ju je Dariova reakcija
uznemirila.
„Nakon sinoćne drame?“
„Čuo si za to?“
„Planina je malo mesto.“ Podigao je pogled ka nebu, i dalje odmahujući glavom.
„A i nisam siguran za tu prognozu. Mislim da bi trebalo da sačekamo najmanje još
nekoliko dana. Po mogućnosti, nedelju dana.“
Jeste bilo nekakvog naboja u vazduhu, nekakvog elektriciteta. Ali pomislila je da je
to opet njena anksioznost umešala prste.
„Ali drago mi je što sam te sreo ovde. Hteo sam nešto da ti kažem za Irinu…“
„Sesili?“
Dag je stao na nekoliko koraka od njih. Pozvao ju je prstom.
„Molim te, čuvaj se što bolje možeš. Nemoj da ostaješ sama“, prosiktao joj je na
kraju dok je ona odlazila da se pridruži vođi ekipe.
Dag je prekrstio ruke. „Ovako blizu uspona ne mešamo se sa drugim timovima.
Tako se šire virusi i netačne informacije.“
Sesili je progutala knedlu. „Htela sam samo da vidim jesam li dobila neke poruke
od porodice kada se Dario pojavio… ali i dalje nema signala.“
„Tim mora biti na prvom mestu.“
„Shvatam to. Ali Dario je rekao da već neko vreme ne dobija vremensku prognozu i
da mora da siđe do Samagauna. Njemu se ne čini da je vreme dobro za uspon.“
Dag je stisnuo usne. „Pogledaj sama.“ Dodao joj je svoj telefon sa slikom ekrana na
kojoj je stajala prognoza. Za narednih nekoliko dana stajao je niz simbola sunca, sa
malom brzinom vetra i temperaturama oko minus dvadeset na vrhu. Njoj je delovalo kao
tačno ono što su čekali. Pocrvenela je u licu. „Zadovoljna? Ili bi da ostaneš?“
„Ne, nije to. Prosto…“
Stao je i tako zaustavio i nju. Osetila se da je grdi, kao da je dete. „Tim je jak
koliko i njegov najslabiji član.“
„Shvatam to. Ovde sam i usredsređena sam.“
„Dobro je.“
Klimnula je glavom. Znala je da Dag ne bi izneverio Čarlsa kad je u pitanju
logistika, tako da je morala da mu veruje. Iako nije verovala svima iz svog tima… ako
bude sa Galdenom i posluša Dariov savet da nikada ne ostaje sama, onda vredi rizika.
Uostalom, prilično je zagrizla priču. Htela je da je istera do kraja.
„Tim doručkuje. Trebalo bi da im se pridružiš. Trebaće ti.“

Nakon što je halapljivo pojela jaja i slaninu, svesna da će joj to još dugo biti poslednji
valjani obrok, Sesili je iz šatora uzela ranac. Svi su krenuli da se pripremaju, a
uzbuđenje u vazduhu bilo je opipljivo. Eliza je ćaskala sa Pembom, raspravljajući o
pojasevima i hrani koju nose.
Zak je ostao da stoji ispred šatora za ručavanje, pa mu je prišla. Kratko ga je
zagrlila. Osećala je da je i on napet, dok ih je iščekivanje uspona sve obuzimalo.
Mingma im je pokazao da mogu krenuti ako hoće. Sesili je osetila blagi miris dima
od smreke dok je prolazila pored mesta gde se održavala pudža. Stala je i udahnula
duboko, a onda posegla ka jednoj od mesinganih činijica kako bi bacila šaku pirinča u
vazduh – poslednji dar radi bezbednog putovanja na planini. Iznad nje, molitvene
zastavice lepršale su na laganom povetarcu.
Savršeno jutro za početak uspona.
I Čarls je kretao, sa rancem koji mu se poput kule uzdizao nad telom. Nosio je svoj
šator, kuhinjsko posuđe i hranu, skafander, uže – sve što će mu trebati da sam preživi na
planini. A ipak se kretao kao da ništa od toga ne nosi na sebi. Delovalo je da mu je
prelako.
Kako li je to kad se osećaš toliko opušteno u tako neprijateljskom okruženju? Kad
koračaš odlučno na liniji između života i smrti, umesto da hodaš polako i na vrhovima
prstiju? Pokušala je da zamisli kako je to kad ti zastrašujuća lavina ubije prijatelje iz
tima, a da ti jedini preživiš. To pitanje bilo je visoko na spisku onih koje je htela da mu
postavi. Htela je da razume tog čoveka koji se toliko razlikuje od drugih.
Toliko razlikuje od drugih… možda i jeste previše dobro da bi bilo istina.
Dario ga je optužio da koristi fiksiranu užariju. Grant ga je optužio da lažira
spašavanja. Da li je išta od tog mita koji je Čarls izgradio oko sebe stvarno? Ili ju je
zaslepilo Džejmsovo uzdizanje Čarlsa kao junaka, poštovanje koje uživa među
šerpasima, Dagova nepokolebljiva vernost? Čarls ju je doveo ovamo, ali Mišel je ta koja
je plaća (to jest, ako joj podnese članak koji vredi para). A i duguje čitaocima da pronađe
pravu priču.
Čarls je zanimljiv, harizmatičan, težak i komplikovan čovek. Da ga natera da priča
sa njom, otkrije njegovu motivaciju i pročešlja mu duboko po prošlosti – jedino će tako
moći da nastavi sa bilo kojim od nacrta za priču koje je krenula da pravi.
Cilj joj je bio da napiše najzanimljiviji članak koji će se fokusirati na istinu. A sa
svakim korakom uzbrdo, Sesili je shvatala. Jedino mesto na kom će saznati šta je to bila
je sama planina.

40

Sunce je sijalo dok su hodali do prvog kampa, tako da je skinula vodootpornu jaknu.
Zavrnula je rukave majice od merino vune do lakata i utrljala kremu za sunce na
podlaktice.
Uspon joj je bio lakši pošto se aklimatizovala. Osećala se snažno. Samouvereno je
preskakala manje procepe, ukopčavala se i iskopčavala sa užarije. Ali joj je ipak bilo
mentalno naporno, a morala je da se usredsredi na sadašnji trenutak.
Podsetila se toga kada su se merdevine zatresle pod njom. Bila je zadubljena u
mislima, pitajući se kako to Čarls može da pređe ovakve procepe bez korišćenja
merdevina koje su stavljali postavljači. Odjednom joj se učinilo neverovatnim da ne
vara.
Koncentracija joj je posustala, a sa njom su joj skliznule i dereze. Umesto da
prednje i zadnje šiljke smesti pažljivo između letvica, zakačila je ivicu i promašila. Pala
je na kolena, a merdevine su se zadrmusale po ledu.
Zvečanje metala odjekivalo joj je u ušima, a prsti su joj se stegli oko ledene ivice
merdevina. Stegla je zube i, oklevajući, ponovo se podigla.
Udahnula je tek kad se našla bezbedna na snegu sa druge strane.
Delić sekunde. Trenutni propust.
To je sve što je potrebno.
Ostatak hoda odgurnula je sve što bi joj odvraćalo pažnju od sebe.
Kada je zakoračila u kamp, pogled nije mogao biti više drugačiji od prethodnog
puta. Pre je čitav kamp bio u okrilju oblaka, ali sada Je nebo bilo potpuno vedro. Svuda
oko nje nadnosili su se vrhovi drugih planina, venci na horizontu, i prostrani Tibet, tamo
u daljini. Bili su na tolikoj visini da su joj se vrhovi drugih planina nalazili u ravni očiju,
tako da je gledala preko nazubljenog krova sveta.
Za Dagovu prognozu ispostavljalo se da je tačna, lepo vreme se održalo. Ipak, oko
njih nije bilo mnogo timova, a oni koji su bili tu, kao da su se spuštali planinom.
Okrenula se ka Zaku koji se sve vreme peo iza nje. „Jesi li ikada video nešto
ovakvo?“
Ali iznenadila se. Zak je obesio glavu, a ramena su mu bila pogurena. Jedva je
dizao noge. Nisu mnogo pričali većinu hoda do kampa, ali pretpostavljala je da je zato
što su se oboje koncentrisali na zadatak pred sobom. Visina mora da utiče na njega više
nego što je shvatala. Uzela ga je za ruku i pomogla mu da dođe do svog šatora, otišavši
po šolju čaja za njega kako bi malo živnuo. Zastenjao je zahvalno i nestao u šatoru.
Spustila je ranac u šator koji će deliti sa Elizom i preturala ne bi li našla foto-aparat.
Otišla je s njim do oboda kampa i stala kako bi se još jednom divila pogledu. Zatvorila
je oči, udišući redak vazduh, a kada ih je ponovo otvorila, u mislima je pokušala da
zadrži taj prizor – sećanje koje će joj trajati do kraja života.
Tek je tada iskoristila foto-aparat.
Kako je sunce počelo da zalazi, nebo je već menjalo boju. Nad njima su se protezali
jarkonarandžasti i crveni tragovi. Pojavilo se još nekoliko oblaka, zadržavši se na
vrhovima u daljini, ali nebo je i dalje bilo vedro. Mogla je da ga gleda celog dana.
Izvidela je i spoljnu ivicu kampa, pokušavši da uslika nebo iz što više mogućih
uglova – htela je da se obezbedi da ima i nešto što će ići uz fotografije koje joj je Zak
obećao. Bilo je tu nekoliko praznih šatora koji su čekali timove koji su doneli odluku da
ostanu u baznom kampu. Vetar koji je jurio kroz plastiku ovih avetinjskih šatora svirao
je jezivu simfoniju.
Čizme su joj propadale kroz stvrdnuti gornji sloj snega i pravile stazu. Ponekad bi
joj sneg došao do vrha čizme i srce bi joj zastalo na tren – šta ako je sledeći korak bude
na nestabilnoj strehi koji će propasti i odneti je sa sobom?
Zadrhtala je i svesno se sklonila od ivice.
Ipak, osećala se kao da na neki mali način ostavlja svoj trag na planini. Pravila se
na trenutak da se penje alpskim stilom.
Popela se preko malog dela sa stenjem kako bi pogledala rutu kojom će krenuti
sledećeg dana, pokušavajući da zamisli sebe tamo, osećajući se snažno kao što se tog
dana osećala.
A onda je videla nešto zbog čega je zastala.
Šator. Crveni, sa tamnoplavim detaljima.
Bio je sa druge strane procepa pored koga je stajala, na malom platou nešto dalje na
planini. Nije mogla nikako da stigne dotle. Čekala je da vidi hoće li vlasnik šatora izaći.
Zadrhtala je i jače se ogrnula jaknom.
Noć je brzo padala, a srce joj je preskočilo otkucaj kada se setila da sa sobom nema
čeonu lampu. Morala je da se vrati, inače bi rizikovala da se izgubi ili oklizne i pogine –
negde gde niko neće moći da je pronađe.
Nevoljno se povukla, prateći svoje otiske sve dok, sa olakšanjem, nije opazila
zastavicu njihovog kampa. Zavukla se nazad u šator.
„Eh, tu si. Zabrinula sam se za tebe.“ Eliza je krenula ka njoj i uzela je za ruku.
„Šta je bilo? Izgledaš mi kao da si videla duha.“
„Videla sam… ne znam. Šator. Bio je usamljen, sa druge strane procepa u odnosu
na prvi kamp.“
„Stvarno?“
„Učinio mi se kao jedan koji sam već videla i u baznom kampu. Mislila sam da taj
mora da je bio Benov.“
„Onog što je ukrao novac? Ali on je sad u Katmanduu…“
„Tačno… Ali ko onda?“
„Možda Čarls?“
„Palo mi je to na pamet. Ali on nije bio na planini prvi put kad sam videla šator.“
Eliza je slegnula ramenima. „Mora da je neko drugi.“
Nije prošlo dugo pre nego što im je Galden „pokucao“ na šator, sa prekrivenom
činijom pirinča u rukama. Kada je podigla poklopac, hrana se i danje pušila od toplote.
Uvukao se u šator dok je jela, a uskoro je došao i Pemba, šerpa koji je pomagao
Elizi, sa njenom hranom. Dag je bio sledeći. Sad su njih petoro bili stisnuti unutra.
„Dakle, kako se osećate?“, pitao je Dag.
„Super!“ rekla je Eliza vedro.
„Lepo. A ti, Sesili?“
„Stigli do prvog kampa, još tri“, rekla je, nateravši se da se nasmeje. Ali nije mogla
da se otrese nelagode jer je ponovo videla taj šator. Ko li bi to mogao biti?
„Nažalost, plan se promenio. Nemamo mnogo vremena, tako da ne želimo predugo
da budemo na planini. Zato ćemo sutra preskočiti uobičajeno noćenje u drugom kampu i
uputiti se pravo ka trećem. Prenoćićemo tamo, pa se popeti do četvrtog. Malo ćemo se
odmoriti, pa ćemo krenuti ka vrhu usred noći. Tako smo onda nazad u baznom kampu za
tri dana. Kako vam se to čini?“
„Meni je u redu“, rekla je Eliza. „Tako ću manje hodati bez kiseonika i odmora.“
Sesili je zagrizla kraj palca. Već je bila nervozna zbog sutrašnjeg penjanja, jer to
znači da se vraća do Vešala. Sećala se koliko joj je bilo naporno. Ali sada je tu bilo više
slojeva, kao i pokrov u vidu Irinine pogibije.
 Sa ovim novim planom moraće i da nastavi još nekoliko sati duže da hoda kako bi
stigla do trećeg kampa.
Treći kamp je bio taj od koga ju je spopadala jeza. Stići će tamo umorni, kasno
noću, a moguće i po mraku. Olizala je ispucale usne, sasušenog grla. „Zar nije treći
kamp onaj opasni? Onaj… onaj u kom se dogodila lavina?“
„Sad šatore stavljamo na drugom mestu“, rekao je Dag. „Ali ne mogu da ti kažem
sa stopostotnom sigurnošću da je bezbedno. To je rizik koji preduzimamo kad se
penjemo na Manaslu.“
Oklevala je na trenutak. Koji izbor uopšte ima? „Verujem ti.“
A onda je čula povik.
Učinilo joj se da je prepoznala glas – i krv joj se zaledila u žilama.
„Kakva je to buka?“ pitala je Eliza.
Dag se pomerio do ulaza. „Saznaću.“
Htela je da zna ko je to, nadajući se da se njene slutnje neće ostvariti. Spustila je
činiju sa hranom i domogla se čizama.
„Sesili, didi, čekaj – moraš da jedeš!“ Galden je pokušao da je zaustavi. Ali ovo
nije mogla da propusti. Izletela je u polutamu i petljala po čeonoj lampi pokušavajući da
je upali.
Dag je stajao i zaprečio joj pogled. Ali, što je više vike čula, to joj je srce više
tonulo.
Dag se napokon pomerio i svetlo njene lampe je otkrilo uzročnika svega.
Granta.
Lice mu je bilo crveno od vikanja, ali izgledalo joj je kao da su ga uhvatili kako se
šunja oko njihovog šatora sa kamerom. Tenzing ga je držao za mišicu, ali ga se on
otresao.
„Šta ćeš ti ovde?“ Dagova ramena bila su napeta, a prsti su mu se trzali, zbog čega
je pomislila da je i on iznenađen što vidi Granta ovde. „Rekao sam ti da napustiš
planinu“, zarežao je.
„Slušaj, brate, snimci sa Čo Ojua su mi uništeni, isterao si me, a nekako moram da
zaradim pare. Otvorilo se mesto u Samit ikstrimu, pozvali su me da im se pridružim.
Ponovo ću snimiti Čarlsa kako lažira spašavanje. Kladim se da će neke mreže biti vrlo
zainteresovane za tu priču.“
„Zašto nas prosto ne ostaviš na miru?“, pitala je Sesili.
„Došla si ovamo da glumiš sledeću Čarlsovu žrtvu, Sesili? To mora da je jedini
razlog zbog koga bi neko poput tebe bio pozvan na ovu ekspediciju.“
„Dario“, doviknuo je Dag. Nije bila opazila Darija kako stoji iza Granta. „Ponudio
si mu mesto?“
„Da. Videli smo ga kako prolazi pored naših šatora sa svom opremom i pozvali ga
da se pridruži našoj ekspediciji.“
„Trebalo je da sa usponom na vrh krenete sledeće nedelje.“
„Jeste. Ali, kad mi je Sesili rekla da vi krećete danas… i budući da nisam mogao da
ulovim signal, pomislio sam da bismo i mi mogli da pođemo.“
 „Dario… trebalo bi da ga pošalješ dole. Opasan je“, preklinjala ga je Sesili.
„Možda je umešan u Irininu smrt.“
„Vrati se u svoj šator“, rekao joj je Dag, presekavši je. „Ja ću ovo rešiti.“
„Ali…“
„Rekoh ti da se vratiš! Ili možda želiš da siđeš sa planine?“
Dagova reč na planini bila je zakon. Ali videla je dovoljno. Opazila je promenu u
Dariovom izrazu lica. Možda ju je ipak čuo, pa će poslati Granta nazad. Ljutito se vratila
u šator.
„Grant se pridružio drugom timu?“, pitala ju je Eliza kada je ušla u šator.
„Samit ikstrimu. Uh! Mrzim što je ovde. Iskreno, konačno sam počela da se
osećam bezbedno.“
Eliza ju je stegnula za šaku. „I jesi bezbedna sa nama. Tačno, sa Grantom se nikad
ne zna. Ali on će se držati svog tima, a mi svog. Sve će proći kako treba.“
Sesili je zaustila da joj protivreči, ali nije ništa rekla. Eliza nije delila nikakve
sumnje o ljudima koji ih okružuju. Bila je usredsređena isključivo na topološke
opasnosti planine.
Gurnula joj je blago koleno. „Daj da uslikamo selfi. Prva noć uspona!“
„Okej.“ Sesili se nagnula unapred i podesila kapu. Eliza je podigla mobilni iznad
glave, podesila ga da gleda nadole i slikala ih.
Ušuškale su se u vreće za spavanje. Buđenje je bilo u pet ujutru, kako bi započeli sa
vrlo dugim danom i došli do trećeg kampa.
Ali, koliko god da joj je telo žudelo za snom, mozak naprosto nije hteo da joj se
isključi. Samo je zujao. Pošto je znala da misteriozna osoba kampuje u blizini, a da je
Grant na samo nekoliko šatora od njih…
San joj nije lako dolazio na oči.

41

Ujutro je ostala u šatoru što je duže mogla, odlažući početak sve dok nije bila sigurna da
je Grant odmakao sa ostatkom Samit ikstrima.
Ovog puta hod do drugog kampa bio je lakši, potpomognut boljim vremenskim
prilikama, ali strah je rastao u njoj kako su se približavali Vešalima. Da li će videti Irinu
zapetljanu u uže, lica poplavelog i zgrčenog od bola?
Galden ju je potapšao po ramenu, a onda joj pokazao ka malo višem delu planine.
Stala je i zagledala se, širom otvorenih usta.
Bio je to Čarls, a ona ga je prvi put videla kako se penje. Češće je bio van rejona
fiksirane užarije, krčeći sebi put kroz ledopad. Majstorski se snalazio u tom lavirintu.
„Kako li mu uspeva?“, pitala je Sesili.
 „Na šta misliš?“
Zastala je dok joj se u glavi rojilo milion pitanja. Odlučila se za prepreku koja ju je
najviše brinula. „Pukotine u ledu, recimo. Kako ih prelazi bez merdevina?“
Galden se nasmejao. „Veoma je teško! Često mora da pronađe put okolo. Ume to da
potraje mnogo duže ako nema lake rute, a planinare često zaustave pukotine koje su
preširoke da bi ih prešli. Ali alpski stil ne znači da uopšte ne sme da koristi užariju –
prosto mora sam da je nosi i fiksira. Na taj način može da zaobiđe većinu prepreka.“
Čarls joj je delovao kao vanzemaljac, neverovatno vešt i sa urođenom sposobnošću
da pročita planinu. Kretao se glatko preko zastrašujuće strmih venaca od snega, služeći
se cepinom kao da je u pitanju još jedna ruka. Mislila je da će dominirati planinom, ali
bio je daleko graciozniji od toga.
A bio je i brz. Dok su oni bili zaglavljeni na užariji i čekali da se popnu, on se
kretao slobodno i vesto. Kretao samouvereno kao da je ukopčan na uže, iako je jasno
videla da nije. Čarls je uskoro nestao sa vidika, negde iza ogromnih ledenica.
Kad su prišli Vešalima, osetila je nekakvu čudnu otupelost. Sad su joj delovala
drugačije. Planinari su toliko obili zid da više nije bio tako strm, stepenici su imali
izraženiji oblik i bili na visinama do kojih je bilo lakše dopreti. Deo na kom je Irina
poginula bio je zatvoren, a uže za spuštanje pomereno na drugo mesto.
Progutala je knedlu i zagledala se odozdo u zid. Ali ni u jednom trenutku nije
osetila anksioznost zbog težine uspona. Sa stepenicima joj je bilo daleko lakše da se
povuče ka gore. Ali i lakše da joj misli odlutaju.
Je li ovo mesto na kom je Irina udahnula poslednji put?
Koliko li se plašila?
Da li joj je neko obmotao uže oko vrata pre nego što ju je odgurnuo da pogine,
prestravljenu i samu?
Sesili se uspinjala dok joj je kroz prste prolazilo uže sa pomešanom crvenom i
crnom šarom. Tamnocrvenom, poput krvi.
Zadržala je vrisak koji joj je u glavi narastao do krešenda. Ali sa naletom straha
došao je i talas adrenalina, te se tako očas posla našla na vrhu. Po drugi put je prešla
najteži deo planine.
Nakon toga, jedine pretnje koje su se nadnosile nad njom bili su viseći blokovi leda
– razigrani medved i veštičji šešir. Činili su ledenoplavu tihu stražu planine i čuvali zid.
Pognula je glavu u Irininu čast, a onda nastavila, bez želje da se zadržava.
Kod drugog kampa su zastali da ručaju i da se hidriraju. Eliza je stajala uspravno,
sa rukama na kukovima, ali prvi put je bila tiha i bez osmeha na licu, čuvajući energiju
za više delove planine. Za razliku od nje, Zak je ležao na svom rancu i teško uzdahnuo
kad im je Dag objavio da je pauza gotova. Mingma mu je dodao flašu koka-kole.
„Je li on dobro?“, pitala je Sesili Galdena prigušenim glasom.
„Visina“, odgovorio je, slegnuvši ramenima.
„Ali već je bio na ovim visinama. Ne samo dok smo se aklimatizovali nego i na
Denaliju…“
„Ponekad te smoždi čak i kad imaš iskustva.“
 Oklevala je. Želela je da priđe Zaku i da ga malo ohrabri, ali nije htela da tako
privuče pažnju na to koliko mu je teško. Opazio joj je pogled i drhtavo podigao palčeve,
nagnuvši flašu u njenom pravcu. Klimnula je glavom, osetivši se bolje povodom
nastavka putovanja. Bila je sigurna da će ga Tenzing vratiti ako mu je stvarno teško.
Od tog trenutka Sesili se našla na novom terenu i pela se više nego ikada pre. Sneg
je počeo jače da pada, zbog čega je morala na sebe da nabaci i nepromočivi spoljni sloj.
Bilo je i osetno hladnije. Skafander joj je bio zakopan negde u rancu; morala je sačekati
da stignu do trećeg kampa kako bi se presvukla u njega. Jedina mogućnost da se zaštiti
od hladnoće bila joj je da nastavi da se kreće.
Sneg je padao još jače. Tim se ponovo razdvojio i našla se sama sa Galdenom.
Toliko se usredsredila na hodanje, pazila da li je bezbedno ukopčana, da jedva da je
dizala glavu da osmotri okruženje. Ali kada će opet doživeti ovako nešto?
Zastala je da se odmori i iskoristila taj trenutak da osmotri planinu koja ju je
okruživala. Sneg joj je sakrivao pogled, ali Manaslu je bio sam po sebi pun čudesa.
Jezivi oblici uzdizali su se na polusvetlu, avetinjski uspavani džinovi od leda. Dok je
prolazila kroz ledopad, opazila je delić jarkonarandžaste boje na jednoj snežnoj padini –
stari šator nekog prethodnog kampa koji se survao niz planinu i završio zakopan. Žrtva
jedne od mnogobrojnih lavina na Manasluu. Kad je videla ostatke tog šatora i šipke kako
vire sa druge strane leda, osetila je nalet straha u srcu.
Galden ju je blago gurnuo. „Hajde, Sesili. Moramo nastaviti da se penjemo. Bolje
je da ne stajemo predugo.“
„Kome je pripadao taj šator?“ pitala ga je, ne mogavši da otrgne pogled od olupine.
„Ne znam, didi.“
„Jesu li poginuli?“
Nije joj odgovorio. Ionako nije htela da čuje kako neko to kaže naglas, ne ako želi
da nastavi odlučno. Naterala je sebe da skrene pogled i načini korak.
Sneg joj se nakupio na trepavicama – ali nebo je bilo previše tamno za naočare za
sunce, a zaštitne naočare bile su joj zakopane duboko u rancu. Rukavicama je obrisala
lice i usredsredila se na zadatak pred sobom. Novi zid – ne tako visok poput Vešala, ali
ipak zastrašujući.
Gurnula je penjalicu uz snegom prekriveno uže i načinila nekoliko koraka. Zabila
je cepin iznad glave i povukla, gurajući istovremeno penjalicu drugom rukom.
Ali desilo se nešto što nije očekivala.
Penjalica joj je skliznula, pa je izgubila oslonac noge i krenula da pada niz padinu.
Bezbednosna gurtna ju je zaustavila kod sidrišta, ali zbog snage trzaja oslabio joj je
stisak šake kojom je stezala cepin.
„Sesili, jesi li dobro?“
Videla je kako cepin počinje da pada sa zida. „Galdene, čuvaj!“, viknula je. Prekrila
je glavu rukama.
Nalet vetra prošao joj je pored obraza, praćen tupim udarcem.
 42

Galden je zastenjao.
„Jesi li dobro?“, pitala ga je.
Držao se za rame. Cepin joj je bio zabijen u tlo, nekoliko metara odatle. „Dobro
sam. Udario me je u ruku.“
„Izvini, Galdene, izvini.“
„Šta se desilo?“
„Ne znam. Nešto s penjalicom…“
Kada je pronašla dobar oslonac za noge, spustila je napravicu niz uže i otkačila je.
Kada ju je pokazala Galdenu, on ju je okrenuo u rukama. Mehanizam je bio potpuno
začepljen od leda i snega.
Pošla je da uzme cepin. Galden je snažno udario penjalicu poleđinom jednog svog
karabinera, nakon čega su sa metalnih zupčanika popadali komadići leda. „Možda ćeš
morati da nastaviš to da radiš. Obavezno proveri da li je penjalica dobro zagrizla uže pre
nego što počneš da se penješ, važi? I možda da zasad sklonimo taj cepin. Trebalo bi da
se možeš peti bez njega.“
Klimnula je, ophrvana krivicom. Mogla je ozbiljno da povredi Galdena.
Nepovređenom rukom zakačio joj je cepin za ranac i rekao joj da ponovo pokuša da se
popne na zid. Bio je niži od nekih koje je već savladala tog dana, ali sada je bila daleko
umornija i nervozna zbog penjalice.
Bez cepina je morala više da koristi ruke. Kajala se što nije više vežbala na
veštačkoj steni, ali nekako je uspela da se podigne. Penjalica joj jeste skliznula još
nekoliko puta, ali sada, kada je bila svesna opasnosti, nije se oslanjala čitavim telom, pa
je mogla da se održi na zidu a da ne povredi sebe – a ni Galdena.
Ipak, to je zahtevalo mnogo više napora. Kada je stigla do vrha, bila je toliko
umorna da je jedva videla išta pred sobom. Pogledala je iza sebe, ali izgledalo joj je kao
da se Galden normalno kreće. Bilo je blizu, nezgoda koja je mogla da prođe mnogo
gore. Imali su sreće, ovog puta.
Staza između drugog i trećeg kampa dizala se i spuštala najviše od svih, a ponekad
bi se u dolinama između ledenih zidova osećala kao da su Galden i ona jedine osobe na
planini. Bili su mravi koji trčkaraju po površini ledene bare, nadajući se da bara neće
pući. Sem ravnomernog otvaranja i zatvaranja karabinera, sneg je zagušio sve druge
zvuke. Pod potmulim sivim nebom, planina je držala dah. Nešto krupno je spavalo, a
hteli su da se osiguraju da ga ne probude.
Svaki uspon joj je bio poput minijaturnog vrha, ali, kad bi osvojila jedan, drugi bi
se odmah pojavio pred njom. Bilo je monotono, hodu nije bilo kraja. A sa svakim
korakom na većoj visini, kiseonik u vazduhu postajao je razređeniji. Počela je teško da
diše, a puls joj se ubrzavao.
Zastali su da se odmore nakon nekoliko sati. Galden joj je dodao krišku jabuke, ali
stomak joj se prevrnuo.
 Naslonila se glavom na šake. „Ne mogu ja ovo“, rekla je.
„Didi, sjajno ti ide“, rekao joj je onim nepodnošljivo blagim šerpaskim tonom.
„Sad više nismo predaleko. Jaka si ovde. Brzo se krećemo.“
„Stvarno?“
Otpio je gutljaj čaja ponovo i dodao joj ga. Podigla je bradu i zagledala se u
planinu.
Uvrnuti stubovi leda uzdizali su se nad njima, poput ruševina nekog starogrčkog
hrama. Sedeli su tačno preko puta velikog visećeg bloka leda, a malena ledenica one
klasične glacijalne plave boje virila je iz unutrašnjosti. Bilo je opčinjavajuće. Skoro pa je
poželela da se provuče kroz pukotinu u ledu i dodirne to plavetnilo, nalik portalu ka
drugom svetu. Bilo je toliko vedrije od tmurnog sivila svuda oko njih.
Možda se osećala blago hipoksično, a um joj gubio dodir sa stvarnošću. Bili su na
mnogo više od šest hiljada metara, i još čak hiljadu koja su morali da pređu u naredna
dva dana.
Galden više nije morao ni da govori, prosto je nagnuo glavu i znala je da treba da
krene. Ustala je i protegla se. Oboje su obukli poslednji dodatni sloj odeće – u Sesilinom
slučaju, jaknu – kako je temperatura nastavljala da pada.
Nismo predaleko. Nismo predaleko. Usredsredila se na obećanje u tim rečima. Kad
god načini deset koraka pred sobom, moći će da se malo odmori. Deset koraka, pa
odmor. Deset koraka, pa odmor. Nismo predaleko. Nismo predaleko. Predaleko.
Predaleko. Predale. Reči su izgubile značenje.
A kada je pomislila da će joj taj korak biti i poslednji, podigla je pogled sa stopala i
ugledala zbijene žute šatore, napola zakopane u svežem snegu. Bila je tako umorna i
toliko joj je bilo hladno da nije mogla da ceni neverovatnu prirodu koja ju je okruživala.
Usne su joj bile suve i ispucale, a prsti smrznuti u rukavicama.
Galden ju je odveo do šatora u koji je upala.
Za svaki pokret trebalo joj je dva puta duže – tri puta duže – nego obično. Signali iz
mozga do udova bili su usporeni, a iako je tačno znala šta treba da radi – da skine
slojeve sa sebe i navuče skafander što pre – morala je da razmišlja o svakom koraku.
Otvori rajsferšlus na jakni. Izvuci ruku. Izvuci drugu ruku. Telo joj se pri svakom koraku
borilo protiv mozga. Nije želelo udobnost skafandera; želelo je da ostane u lagodnoj
odeći u kojoj je već bilo. Želelo je da se sklupča u vreći za spavanje i ne pomera se.
Konačno je skinula sve slojeve sa sebe i ostala u termo-vešu. Zadrhtala je, ali
izvukla je novi jarkonarandžasti skafander iz ranca. Da je razmišljala kako treba, prvo bi
to uradila. Jedva je imala snage da ga izvadi, a telesna temperatura krenula je naglo da
joj pada.
Duboko je udahnula kada je bilo spremno i pripremila telo na još jedan napor.
Navukla je nogavice skafandera, a onda ga prevukla preko zadnjice i ramena. Još
jednom je duboko udahnula. Posledice visine sada su bile ozbiljne.
Trepnula je nekoliko puta, pa povukla rajsferšlus skafandera sve do brade. Kao da
je bila obmotana jorganom. Nikada nije htela da ga skine. Svakako nije želela da se
pomeri. Zatim je čula glas spolja. „Zdravo, Sesili? Hoćeš nešto toplo da popiješ?“
 „Da, Galdene… čekaj.“ Bacila je pogled na sat. Trebalo joj je skoro dvadeset
minuta da obuče skafander. Kako je to moguće!
Prevrnula se i dopuzala do ulaza u šator, preuzevši sladak, ljutkast i pomalo
biberast masala čaj. Toplota joj se širila telom i ponovo se osetila kao čovek. Sada je
mogla da izađe napolje i obrati pažnju na okruženje.
Bilo je spektakularno – ali i zastrašujuće. Slojevit zid od leda zlokobno se uspinjao
iza njih, ogromni blokovi visili su poput šišmiša u pećini, a ispred je bio oštar pad. Bilo
je daleko manje šatora.
Drago joj je bilo što su pomerili kamp, tako da nisu spavali na groblju prethodnih
planinara. Ovo nije Everest, gde je hod pored smrznutih leševa maltene deo doživljaja.
Ali ona je na jedan već naišla i mogla je samo da se nada da ih neće biti još.
Progutala je knedlu, osetivši kako paranoja opet počinje da je obuzima.
Nastavila je da obilazi kamp i fotografiše. „Nemoj predaleko od tog mesta na kom
stojiš“, doviknuo joj je Galden. Upozorio ju je mirnim glasom, ali to je Sesili ispunilo
još većom anksioznošću.
Dok je hodala postrance kampom, čula je ljutite glasove. Sagnula se, skrivena iza
nanosa snega, i videla njih dvoje kako dolaze.
„Laisse-le!“
Bili su to Dario i Eliza. „Hoćeš li da mi kažeš kako mu sada veruješ?“
„Da, baš tako. Pusti sad tu priču.“
„A šta ćemo sa Širokim vrhom?“
„Bof, bila sam hipoksična. Ne možeš da pređeš preko toga što je bolji planinar od
tebe!“
„Znaš da nije u tome stvar.“ Pomilovao ju je po obrazu. Unela se u taj pokret,
nagnuvši glavu ka njegovom dlanu. Izgledalo je kao svađa ljubavnog para. Sesili je
pocrvenela, pa se brzo vratila do njihovog šatora, pretvarajući se da ih nije čula.
Koji trenutak kasnije Eliza je upuzala unutra. Sesili se okrenula kako bi joj
dozvolila privatnost dok se presvlačila u jarkoružičasti skafander za uspon. Ali, kada joj
je opazila lice, Sesili je nikada nije videla tako poraženu.
„Eliza, šta je bilo?“ pitala ju je. „Jesi li dobro?“
Eliza je obrisala suzu koja joj je skliznula niz obraz. „Ma ništa.“
Sesili je umirala od želje da joj postavi još pitanja – da li je u vezi sa Dariom?
Zašto onda nije u njegovom timu? Šta se desilo na Širokom vrhu? Izgledalo joj je kao da
je Dario podelio slutnje o Čarlsu i sa Elizom i da mu ni Eliza nije poverovala.
Eliza je izvukla telefon i počela da lista fotografije od tog dana. Uzdahnula je dok
je to činila, okrenuvši se od Sesili. Sesili je shvatila šta joj poručuje i držala je jezik za
zubima.
Galden i Pemba ušli su im u šator sa porcijama dehidriranog pilećeg karija. Sesili
nije mogla ni da pogleda jelo, ali Eliza je halapljivo pojela svoju porciju. Sesili se
naterala da ubaci hranu u usta, pa joj je ležala na jeziku onako mlaka i stvrdnuta.
Naterala se da proguta, a onda prekrila usta rukama kako bi sprečila sebe da se
ispovraća. Nikako nije mogla da pojede. Zatvorila je pakovanje i umesto toga uzela šaku
lešnika i čokolade. Možda je bilo nedovoljno kalorija, ali makar je nije teralo na
povraćanje.
Eliza je legla u vreću za spavanje i odmah zaspala. Sesili nije bila iznenađena –
sigurno je iscrpljena.
Ali Sesili je san izmicao. U glavi je prolazila kroz događaje tog dana – Vešala,
Zakov umor, penjalica koja joj je skliznula, Galdenov jauk. Kako se lako greši ovde gore
– greške koje mogu biti fatalne. Pluća su joj šištala, nos joj je bio toliko zapušen da je
morala da diše kroz usta, zbog čega su joj se usne sušile. Na kraju je prestala da
pokušava da zaspi i počela da opipava okolo ne bi li našla svesku i hemijsku. Može
makar da bude produktivna.
Na svetlosti čeone lampe, zapisala je događaje od toga dana i smirila se. Do vrha
planine stiže se samo na jedan način – nogu pred nogu. Ako bude imala pozitivan stav, i
to će joj pomoći.
Zbog toga je morala da piše o tome. Zapisala je šta joj je Galden rekao: Jaka si
ovde. Morala je da vidi oblik svog cilja u mastilu, da posmatra rečenice kako joj se
stvaraju pred očima i uvidi istinu.
Imaće sjajnu priču. Zato što je i planinarka i novinarka. I hrabra i ranjiva. Takve
stvari ne moraju postojati na suprotnim krajevima ravni, nego može da ih drži zajedno,
po jednu u svakoj ruci, i svaka može da istrpi svoju težinu, kao što je desna ruka
ogledalo leve. Može da bude oba odjednom.
Još dva noćenja do vrha, a onda će sa ovim iskustvom biti gotovo, i neće više
morati da brine o smrti – slučajnoj ili prouzrokovanoj, nenamernoj ili s predumišljajem.
Toliko će moći da izdrži.

43

Telo joj je bilo ukočeno od straha, iako nije znala zašto. Zatim se zvuk začuo ponovo,
urlik, kao da kampuju na putu borbenog aviona. Vetar je razvaljivao šator. Eliza je
zastenjala – zvuk koji je buka maltene ugušila.
„Luđačka oluja. Danas ne idemo nikuda“, rekla je Eliza.
Sesili se sakrila u vreću za spavanje. Šipke šatora savijale su se ka njima,
pokoravajući se volji vetra. Ciknula je kad joj je plastika dodirnuta teme. „Ovo nije bilo
u prognozi, zar ne? Jesmo li u opasnosti?“
Eliza je otpila gutljaj vode iz flaše. „Nismo, ali trebaće nam hrana i voda. Merde,
gde mi je rešo?“
Nisu ga imale. Moraće da izdrže bez vode i hrane dok neko ne dođe do njih. Sesili
je davala sve od sebe da i sama na licu ima smiren izraz kao i Eliza, ali svaki mišić joj se
grčio od straha na zvuk oluje.
 Čim je vetar zamro, čuli su nekoga ispred šatora. „Devojke?“
Eliza se nagnuta i otvorila rajsferšlus šatora.
„Dajte malo prostora“, rekao je glas. Sesili je privukla kolena ka sebi i odaljila se
na kraj šatora, sklonivši svoju vreću za spavanje s puta.
Bio je to Čarls, u pratnji Daga i Zaka. Svi su bili prekriveni snegom.
„Čarlse! Je li sve okej?“, pitala je Sesili.
„Ne možemo ništa dok čekamo da vetar utihne. Biće nam toplije ako se svi držimo
zajedno.“
„Ovo ne utiče na tvoju misiju?“ pitala ga je.
„Nekoliko sati u šatoru sa timom dok smo zaglavljeni u oluji ne znači da ovo nije
penjanje alpskim stilom“, rekao je. „Veruj mi, u tom pogledu, ne rizikujem.“
„Dobro je“, rekla je. Osećala se mnogo bezbednije sad kad je Čarls bio sa njima.
„Je li strašno?“, pitala je Eliza Daga.
Klimnuo je jednom. „Ovo bi mogao biti kraj našeg uspona na vrh.“
„Šta? Nisi mi to rekao. Nećeš valjda da odustaneš, Čarlse?“, pitao ga je Zak. „Ako
ti ne odustaješ, onda ne bi trebalo ni mi da odustajemo.“
„Ta odluka je moja“, rekao je Dag.
Čarls je dominirao šatorom, sklupčan kao medved u zimskom snu. „Ova oluja nije
bila u prognozi.“ Mračno je pogledao Daga, koji ništa nije rekao na to. „Pojma nemam
kako je moglo da dode do tako glupe greške.“ Zatim je zatresao telo, pa je sneg popadao
s njega na pod ša tora. „Ali razvedriće se. Znam da hoće.“
Progutala je knedlu. Čarls možda i jeste legenda na planini, ali čak ni on ne
kontroliše vremenske prilike – bez obzira koliku snagu volje imao. Ako se Čarls ne
popne na vrh, neće biti ni priče o kojoj će moći da piše.
Dag je dovukao ranac ispred sebe i očistio sneg sa njega. Izvukao je dva velika
termosa i dao ih Elizi da ih podeli ostalima u grupi. Zatim je izvukao pakovanja
dehidrirane hrane.
Nisu imali bogzna šta da rade sem da jedu, piju i čekaju. Sesilino lice bilo je
zgnječeno o žutu plastiku šatora, noge zarobljene pod Dagovim rancem. Eliza je bila na
drugom kraju sa Zakom, a Čarls je sedeo kod ulaza. Razgovor – kada su mogli uopšte da
razgovaraju – prebacio se na Granta.
„Nikad mi se nije dopadao taj tip“, rekao je Zak. „Pretpostavljam da je sjajan
dokumentarista ako si ga odabrao, Čarlse, ali nije mi bilo jasno.“
Čarls je ubacio šaku pečenog kikirikija u usta i sažvakao. „Grant mi se prikazao
boljim nego što jeste. Ali eto. Uvek sam umeo bolje da procenim planine nego ljude.“
Oluja je lomila šator, a čuli su i pucanj koji je mogao biti grom – ili još jedan
uništen šator – ili led koji se lomi od litice – i Sesili je vrisnula. Sklupčali su se zajedno
dok se platno treslo, a vetar urlao oko njih.
„Ne zvuči baš najbolje napolju“, rekao je Zak suvišno, proprativši svoju izjavu
nervoznim smehom.
Dag je izvadio telefon. „Uopšte nije dobro. Bojim se da je ovo kraj našeg uspona
do vrha…“
 Čarls mu je zgrabio telefon iz ruku. Zverao je u ekran, ali snaga njegovog besa nije
mogla da promeni ono što je na njemu stajalo. „Daj, jebote. Ovo je snimak ekrana. Gde
je prava prognoza?“
„Nisam uspeo da dobijem novosti“, rekao je Dag smirenim glasom. „I Mingma
pokušava u svom šatoru. Ali gledaj – za nekoliko dana će se ukazati nova prilika. Za tim
je prekasno, ali ti možeš da nastaviš.“
„Znači, stvarno silazimo?“, pitao je Zak razrogačenih očiju.
„Da“, rekao je Dag. „Čim oluja prođe.“
Sesili je čekala da je savlada neko osećanje – olakšanje ili frustriranost. Ali osećala
se prazno – svi rezervoari energije bili su joj ispražnjeni. Pognula je glavu.
Eliza ju je stisnula za koleno. „Biće sve u redu. Možda svejedno možeš da pišeš o
ovome?“
„Nastavak Nedostižnog vrha“, dodao je Zak.
„Eh, ne znam baš…“, odgovorila je. Podigla je pogled ka Čarlsu ne bi li mu videla
izraz lica. Ako se ne predomisli, preostaje joj samo nastavak bloga.
Čarls je protrljao bradu, čvrsto stisnutih usana. Prikovao je Sesili svojim
ledenoplavim pogledom. „Ima još vremena da vidimo šta će se desiti. Na planini se
nikad ne zna.“ Glas mu je bio tih. „Ipak, neuspeh ponekad i nije najgora posledica, zar
ne, Sesili? Zašto nam ne bi ispričala šta ti se zaista desilo na Snoudonu?“
Sesili je trepnula. Progutala je knedlu pre nego što mu je odgovorila na to. „Na šta
misliš?“
„Mislim da bi ti bilo lakše kad bi podelila to s nama.“
„Da, molim te, Sesili. Ispričaj nam. Znaš da mi se baš svideo tvoj članak“, rekla je
Eliza.
Dag se pomerio i namrštio. Zak joj se nasmešio. Čarls je nastavio da zuri u nju dok
je ona venula pod žestinom njegovog pogleda. Nije imala gde da se sakrije.
Otpila je gutljaj čaja. „U redu. Dakle, Snoudon…“ Čak i na pomen te reči prekidao
joj se dah – ali još jedan udar vetra pomogao joj je da to prikrije. Čekala je da vidi da li
će oluja nastaviti da besni i pružiti joj priliku da se izvuče. Ali čak je i Manaslu hteo da
prisluškuje, a vetar je bio tih.
„Radila sam izazov penjanja na Tri nacionalna vrha sa Džejmsom, bivšim dečkom
– što podrazumeva penjanje na tri najviše planine u Škotskoj, Engleskoj i Velsu u roku
od dvadeset četiri časa“, objasnila je zbog Zaka. „On mi je bio vodič jer je kvalifikovan
planinar. Taj izazov je prilično popularan“, dodala je.
„Izmotavanje. Glupo je i pokušavati ga“, progunđao je Dag.
Sesili je klimnula glavom. „Zaista je potcenjen. Ja ga svakako jesam potcenila. Bilo
je to zapravo prošlog oktobra, taman nakon što si ti, Čarlse, najavio svoju misiju. Baš
čudno što sam tad prvi put čula za tebe, a evo me sada ovde.“
„Srećan sled događaja. Nastavi“, podstakao ju je.
„Kad smo stigli do Snoudona, bila sam naprosto isceđena – ne samo od penjanja na
Ben Nevis i Skafel, nego i od celonoćne vožnje, nespavanja jer sam bila skvrčena na
zadnjem sedištu kombija, što nisam jela ništa kako valja. Prognoza za Snoudon je bila
loša, ali ne očajna. Mislim, Vels je u pitanju. Loše vreme je očekivano. Čizme su mi bile
natopljene u Lejk distriktu, pa me je Džejms posavetovao da obujem patike. Morali smo
da stignemo do vrha za tri sata kako bismo uspeli da ispunimo rok od dvadeset četiri sata
koji je propisan izazovom. Džejms je bio ubeđen da ćemo uspeti, uprkos mom strašnom
umoru. Naterao nas je da skrenemo kod znaka za Krib Goh. Rekao je da će tako naš
pokušaj dobiti još više na značaju.“
„Krib Goh – šta mu to dođe?“, pitao je Zak.
„Čuveni greben koji vodi do vrha“, objasnio je Čarls. „Treba se pentrati po njemu,
a i krećeš se po oštrom i uskom grebenu. Nije strašno kada su vremenski uslovi
normalni. Ali ume da bude smrtonosno po lošem vremenu. Ti to najbolje znaš, zar ne,
Dag?“
Sesili je dobacila pogled ka vođi ekipe; vilica mu je bila stisnuta, a mišići vrata su
mu se trzali. Namrštila se pre nego što je nastavila. „Da. Kad smo stigli do grebena, svi
elementi lošeg vremena bili su tu – olujna kiša, jak vetar, grad. Prvi put sam morala tako
da se pentram… i, kao što rekoh, nosila sam tanke patike sađonom sa nikakvim trenjem.
Džejms se kretao mnogo brže, pa sam mu rekla da nastavi, a da ću se ja okrenuti nazad.
Nisam htela da ne ispuni izazov. Dala sam sve od sebe da se vratim stazom, ali bila sam
tako umorna da sam se nekako našla u položaju gde nisam mogla ni gore ni dole. U
škripcu.“
Vetar koji im je udarao o šator vratio ju je pravo na taj greben. Na trenutak je
zatvorila oči, pre nego što će spustiti pogled na ruke. „Bila sam smrznuta na mestu.
Zaglavljena. Dlanovi su mi bili crveni i ispucali koliko sam stezala stenu. Litica na kojoj
sam stajala bila mi je uža od stopala – bukvalno sam održavala ravnotežu na prstima.
Svaki mišić u telu mi se tresao. Nisam mogla da se pomerim. Strah me je paralisao. Da
sam pala, poginula bih. Nisam imala signal na telefonu, a zbog vetra niko nije mogao da
me čuje kako vičem.“
„Šta si uradila?“, pitao ju je Zak.
Zaćutala je. Uglavnom bi prikrila ostatak priče i ubrzala do kraja. Ali u tom šatoru,
okružena pravim planinarima, znala je da je trenutak da ispriča šta se zaista desilo. Sve.
„Imala sam sreće. Hvala bogu – na grebenu je bila još jedna žena. Opazila me je i
krenula ka meni. Kada je videla da sam zaglavljena i uspaničena, ostala je sa mnom i
poslala hitnu poruku gorskoj službi. Nisam ni znala da postoji broj za hitne slučajeve,
toliko sam bila nespremna. Onda mi je pozajmila svoju rezervnu jaknu i čekala sa mnom
da stignu. Pričala je sa mnom satima, sve o planinarenju i svom životu u Severnom
Velsu. Smirila me je i mnogo sam toga naučila od nje.
„Ali vreme je postajalo sve gore i gore i krenuo je da pada mrak. Počela je sve više
da brine. Izviđala je okolo i stvarno uspela da pronađe način da se sklonim sa te litice.
Dala mi je zaista jasna i prosta uputstva, pomerila se kako bi mi pomogla. Ispružila mi je
ruku i rekla mi da načinim sitan korak udesno. Ali nisam bila u stanju. Zato je odlučila
da se pomeri ka meni. Ali, dok je to radila…“
Udahnula je, a ruke su joj se tresle. Osećanja su joj se sada probila kroz izmaglicu
umora: tuga, krivica, žal, da… ali i olakšanje što konačno priča celu priču. Dugovala je
Keri da nastavi. Skučeni u trećem kampu, kao da su bili jedini ljudi na planeti. Morala je
da izbaci te reči iz sebe, da prizna.
„Sesili, jesi li okej?“, pitala ju je Eliza i krenula ka njoj.
Povukla se što je dalje mogla. Nije htela ničiji utešni dodir. Ne još. „Ali, dok je to
radila… stena joj se odlomila pod nogom. Videla sam kako se to desilo, jedva na metar
od mene, ali nisam mogla nikako da joj pomognem.“
A onda je čula vrisak. Kad je krenula da pada, nije bilo načina da se zaustavi.
Mučan zvuk Kerinog tela kako udara o zemlju pratiće je do kraja života.
Trebalo je samo da načini jedan jedini korak. A umesto toga…
„Poginula je na licu mesta. Bila sam u šoku. Adrenalin mi je pokuljao telom i
uspela sam da se pomerim, spustivši se nekako putem koji mi je pokazala kao da je lako.
Sve vreme sam mogla to da uradim. Pronašla sam zviždaljku u džepu jakne koju mi je
dala. Dunula sam u nju, to je bilo jedino što mi je palo na pamet. Samo sam duvala u tu
zviždaljku iznova i iznova. Tako je gorska služba pronašla našu lokaciju. Džejms je
napisao članak o tome, napravivši od mene nekakvu junakinju jer sam ostala blizu nje i
obavestila vlasti kako bi mogli da dođu do njenog tela“, rekla je, pognuvši glavu od
sramote. „Nije imao pojma. Ja sam jedini razlog zbog kog je poginula. Ja… ja sam je
ubila.“
Sesili je zarila lice u ruke. I postoji ubica na planini.
To je ona.

44

Sesili je još jednom drhtavo uzdahnula. „Zvala se Keri. Keri Haloran. Ona je bila prava
junakinja. Ne znam gde bih bila bez nje. Ovde ne. Inspirisala me je.“
Zak je odmahivao glavom u neverici. „Čoveče, Sesili. Ne mogu da verujem da si
prošla kroz to.“
Dag je stegao pesnice. „Čekaj da vidim da li sam te dobro razumeo“, a glas mu je
bio poput čelika. „Ti i tvoj nazovivodič od dečka odlučili ste da se penjete na Snoudon
najtežim putem – umorni, u žurbi, sa neadekvatnom obućom, po lošem vremenu.“
„Znam. Bili smo preglupi.“
„Niste poštovali planinu!“ Lice mu se zgrčilo od bola.
Trgao je ranac ispod njenih nogu, a ona se nagnula unazad. Kada se ispravila, besa
više nije bilo, a na njegovom mestu našla se hladna rezervisanost. „Moram da proverim
šta je sa šerpasima.“
„Čekaj, Dag…“
Krećući se brže nego što je mislila da je moguće u gomili tela, Dag je otvorio
rajsferšlus šatora i izašao.
 Sesili je obrisala lice rukavicama. Dag je bio mnogo ljut na nju. Osećala se kao da
ju je prozreo celu i video kakav je loš planinar. Ne bi trebalo da bude na planini, bez
obzira na to kakva ju je prilika i inspiracija dovela ovamo. Počela je da ludi, sve njene
crne slutnje dospele su na površinu, a ruke su joj se tresle od njihove siline.
Čarls ju je uzeo za ruke i stavio joj dlanove između svojih. „Dobro si postupila što
si se ispovedila ovako. Ali Keri je znala kakvi su rizici kad je otišla na tu planinu. To je
nešto što svi mi naučimo. Neki na teži način od drugih. Ne zamaraj se time. Šta je bilo,
bilo je – bitno je kako ćeš se ponašati posle toga. Uspećeš ti ovo, Sesili. Zbog toga sam
tebe izabrao da pišeš o meni nakon što stigneš do vrha. Poznate su ti i pobede… i
porazi.“
Zurila je opčinjena njegovim pogledom i klimnula glavom.
Pustio joj je ruke. „Idem da vidim šta radi Dag i poslaću vam šerpu sa vodom.
Noćas morate biti hidrirani.“
Već u sledećem trenu ga nije bilo. U šatoru je ostavio njih troje.
„Šta je sa Dagom?“ pitao je Zak.
Sesili je odmahnula glavom. Bila je otupela. Osetila je olakšanje kad je konačno
priznala šta se desilo, ali Dagova reakcija ju je zbunila. „Pojma nemam.“
„Mnogo mi je krivo što si to doživela“, rekla je Eliza. Coknula je. „Ali, što se mene
tiče, kriv je tvoj bivši. Zar nisi rekla da je vodič? A odveo te je tamo gore po lošem
vremenu i u patikama za trčanje?“ Zadrhtala je.
„Ne, Eliza. Ja sam kriva.“
„Niko nije kriv što se neko okliznuo. Što se mene tiče? Ja sam ponosna na tebe.
Ovde si, pripremljena, spremna i suočavaš se sa svojim strahom. To je vrlo hrabro. Da
odlučiš da se vratiš na planine: nisi ti gubitnica – popela se na vrh ili ne.“
Sesili je osetila kako je suze peckaju u uglovima očiju. „Pojma nemaš koliko mi
znači kad ti to kažeš. Prosto… ne mogu da verujem da se vraćamo.“
Eliza je slegnula ramenima. „Planina će uvek biti tu. Možeš nekad ponovo da
probaš.“
Zavidela je Elizi na pribranosti. Za nju nije bilo tako prosto. Ugrizla se za usnu.
„Ako ne stignem do vrha, Čarls mi neće dati intervju. To mu je bio uslov.“
Eliza je frknula. „Kao da si ti kriva ako se ne popneš na vrh zbog oluje! Ako se
nastavi ovako, neće ni on moći da se popne.“
„A ako se ne popne, onda ja neću imati o čemu da pišem.“
„Šta te briga uopšte?“, umešao se Zak. „To je samo jedan članak. Uspešna si
novinarka. Vidi šta je sa mnom. Sav novac od sponzorstva odleteo je u vetar.“
„Vidi, ja nisam uspešna novinarka. Nikada pre nisam pisala o nečemu ovako
važnom. Vajld autdors nije hteo da ja pišem ovaj članak, već Čarls. Ako ga ne napišem,
moja urednica me više uopšte neće angažovati da pišem. A ako mi ne plate za ovaj
članak, ja sam bez posla. Zapravo, bez doma. Uvalila sam se u gomilu dugova kako bih
došla ovde…“
„Šališ se? To si nam prećutala“, rekao je Zak. Obgrlio ju je i stegao je za ramena.
„Ma naići će ti nešto već. Siguran sam u to.“
 „Da.“ Uputila mu je slabašan osmeh i navukla vreću za spavanje do brade.
Priželjkivala je da poseduje njegovo samopouzdanje.
„Ali čekaj. Da li se to meni samo čini, ili napolju posustaje oluja? Možda je Dag
zbog toga otišao. Možda je stvarno morao da proveri sa šerpasima“, rekao je.
Dagov izraz lica Sesili je govorio drugačiju priču. Bilo je tu iskonskog bola.
Izmučenosti koju neće brzo zaboraviti.
Ali Zak je bio u pravu za oluju. Utihnula je, i sada su se čuli drugi zvuci. Psovke,
vika i metež.
„Šta se dešava, pobogu?“, rekla je.
„Idem da vidim šta se događa“, rekao je Zak.
„Ali čekaj! Vetar…“
„Neću daleko.“
Zak je navukao čizme i izašao iz šatora pre nego što je Sesili stigla još da mu se
usprotivi. Razmenila je pogled sa Elizom, pitajući se da li treba da izađu za njim. Ali
onda se Zakovo lice ponovo pojavilo kod ulaza u šator.
Upuzao je ponovo unutra. „Nećete mi verovati, ali Grant ludi napolju. Misle da ima
ozbiljnu visinsku bolest. Psuje na sve, odbija da ostane u šatoru, skida jaknu, baca
rukavice sa litice. Žele da ga spuste, ali misle da ne mogu u takvom stanju. Možda će
morati da ga vežu.“
„Šališ se!“, rekla je Eliza.
Mingma je provirio kroz vrata šatora.
„Molim vas sve da ostanete smireni“, rekao je. Njegovo obično nasmešeno lice bilo
je duboko namršteno.
„Jesmo li bezbedni sa njim takvim? Šta ako dođe noću po nas?“, pitala je Sesili
razrogačenih očiju.
Mingma je odmahnuo glavom, tako da mu je sa nje spao sneg na Sesilinu vreću za
spavanje. „Ne, ne brini. Dario ga šalje u bazni kamp. Neće ići na uspon do vrha.
Međutim, mislimo da ćemo sutra možda moći da krenemo gore. Tako da moramo da se
pripremimo. Za koji minut šerpa će vam doneti nešto da jedete. A onda ćete vas troje
morati da odmorite. Ne sekirajte se zbog Granta. On više nije naša briga.“
Ali Sesili je opazila tračak zabrinutosti na Mingminom licu.
Jedan neobuzdani faktor na planini, tako blizu svima njima, značilo je opasnost po
sve njih.

45

Sa unutrašnjosti šatora visile su ledenice, nastale od vreline koju su odavale njihova tela
i dah, koja bi se posle zamrzla na zidu šatora. Minijaturni stalaktiti popadali su po vreći
za spavanje kad se promeškoljila i probudila, pa ih tako zatresla sa plafona. Makar je
urlik vetra zamro. Hladan vetar zapahnuo ju je u lice kada se šator otvorio. Spopala ju je
panika. „Šta se dešava?“, promrmljala je, osećajući se pospano. Šta ako je to Grant? Šta
ako je došao po njih?
Ispružila je ruku i krenula da opipava kako bi pronašla cepin, spremna za napad. Ali
onda je shvatala u koga gleda – bio je to Galden.
Eliza se uspravila sedeći pored nje. „Je li sve u redu?“, pitala je. „Već je svanulo?“
pitao je Zak prigušenim glasom.
Galdenovo lice bilo je izbrazdano od zabrinutosti. „Moramo brzo da krenemo.“
„Spuštamo se?“, pitala je Sesili. Plašila se odgovora.
Ali odmahnuo je glavom. „Ne, idemo do četvrtog kampa. Ali…“ Zadržao je jezik
za zubima, kao da nije hteo ništa više da kaže. „Uzmite. Doručkujete.“ Svima im je u
ruke ubacio činiju i otišao.
„Baš čudno“, rekao je Zak dok je gutao kašu. Sesili je držala doručak u vidu
pudinga od jabuka u rukama, a glatki želatin bio je sve sem primamljivog. Podigla ga je
u kašici i pustila ga da kapa. Stomak joj se zgrčio, a mučnina krenula da raste u njoj.
Brzo ga je spustila i umesto toga uzela čokoladu sa žitaricama.
Mingma ih je čekao kad su izašli potpuno obučeni i u punoj opremi. Od Daga nije
bilo ni traga ni glasa. „Imam vest za vas“, rekao je Mingma.
Zak je zastenjao. „Spuštamo se? Ali vreme se izgleda smirilo.“
Bio je u pravu. Sunce je granulo, vazduh je bio svež, bilo je vedro, a vetar se
smanjio na nivo blagog povetarca. Idealni uslovi da nastave uspon.
Mingma je odmahnuo glavom. „Penjemo se i dalje. Ali nešto drugo je u pitanju.“
Pokazao im je da mu priđu. „Grant.“
Sesili je srce prekinulo otkucaj. „Šta se desilo?“
„Nema ga. Noćas je otišao da obavi nuždu, ali se nije vratio u šator. Sada ga traže.“
Sesili je izvila vrat u pravcu šatora Samit ikstrima. „Kuda je mogao da ode? U
trećem smo kampu.“
„Znam da vam je ovo šok, ali moramo se usredsrediti. Želeo sam da vam kažem
kako biste pripazili.“
„Da li se spustio?“ pitao je Zak.
„Sam nema šanse da bi se spuštao“, rekla je Sesili. Zadrhtala je i pored sunca.
Grant je tamo negde.
„Zašto ga niko nije čuvao?“ Zak je prelazio pogledom preko kampa Samit ikstrima,
kao da je očekivao da će Grantova glava da izviri svakog trenutka.
„Ne znam. Ali traže ga, i pretpostavljamo da je Dag otišao da pomogne. Jedino što
možemo jeste da se usredsredimo da pazimo na sebe. Imate li maske sa kiseonikom pri
ruci? Prikačiću ih vam za rezervoare i uključiti protok“, rekao je Mingma.
Gde je Grant?
Vezice maske previše su joj pritiskale obraze, a gumena ivica joj se usecala u koren
nosa. Nije mogla da diše. Nije mogla da nastavi sa maskom na licu. Bila je poput kandže
koja ju je ščepala za lice.
 Strgnula ju je i udahnula pohlepno svežiji vazduh. Iako se iz maske dobijala veća
koncentracija kiseonika nego iz spoljnog vazduha, imala je osećaj da joj je lakše da diše
bez nje.
Stavila je ruke na kolena iako je načinila samo nekoliko koraka. A onda je napravila
drugu grešku – podigla je pogled. Iza šatora, pri vedrom sunčanom danu, bez snežnih
nanosa koji su joj zamućivali pogled kada je stigla, videla je stazu koja vodi do četvrtog
kampa.
Nemoguće. Uzbrdica kojoj nema kraja.
Okrenula se ka šatoru. Htela je da upuza unutra i čeka ostatak tima da se vrati sa
vrha. Rešenost joj je iščezla. Istopila se, kao gornji sloj snega na vrelini sunca.
Ruka joj se našla oko ramena. Galden.
Vratio joj je masku na usta. „Duboko udahni, Sesili.“
Odmahnula je glavom. Ne mogu ja ovo, htela je da kaže, i rekla bi to da je mogla da
priča sa tom maskom preko usta.
Video je.
„Možeš ti to. Samo diši. Polako, ne žuri.“
Srce joj je tutnjalo. Stomak joj se prevrtao; mislila je da će se ispovraćati. Jesi li o
ovome želeo da pišem, Čarlse? Jesu li ovo radosti planine?
Šta je tu radost? Da preživi negde gde drugi umiru? Problem je bio to što nije
preživela, još. I dalje je bila na sredini, na putu ka najopasnijem delu planine, ka zoni
smrti. Kao što je Čarls rekao nakon što je Ben otišao, njen „unutrašnji ubica“ može da
prevagne.
Ako ne nauči da diše sa maskom, može umreti, ako skrene pogrešno i izgubi se,
ako zaboravi da se ukopča, ako nema dovoljno vode, ako joj penjalica sklizne, ako joj
dereze zakače čizmu, ako mozak počne da joj otiče, ako se oluja vrati i oduva je sa
planine… ili se Grant krije negde na planini i čeka da napadne. Toliko je mnogo
situacija čiji ishod može biti fatalan.
Sunce je tuklo odozgo, odbijajući se od sneg, pa su na čelu počele da joj izbijaju
graške znoja. Pred njima se uzdizalo brdo, ogromna leđa planinske zveri. Neki planinari
spuštali su se odozgo i delovali joj kao maleni mravi. Rezervoar sa kiseonikom u rancu
vukao ju je za ramena. Znojila se u skafanderu, pa je morala da otkopča rajsferšlus na
delovima sa strane i ispod ruku kako bi vazduh mogao da cirkuliše.
„Hajde, idemo. Korak po korak“, rekao je Galden.
Kad se odaljio na korak, primetila je kako čudno drži ruku, preblizu telu. Ruku koju
je slučajno udarila cepinom. Htela je da ga pita da li je dobro, ali maska i njegova brzina
su je sprečile.
Nastavila je da hoda. Iako ovo nije bio deo koji zahteva tehničko penjanje, bio je
jedan od najsporijih. Svi su bili umorni, a vrućina im je još više crpela energiju.
Eliza je išla iza Sesili sa kamerom na selfi-štapu i pričala šta radi dok se pela.
Pomerila je kameru u pravcu tačkice na planini, levo i na većoj visini od njih. Čarls.
Kretao se brzo i tečno.
Koliko god da je odlepila dok ga je gledala, još više zapanjena sada kada je videla
koliko se svi ostali muče samo da koraknu ukopčani na fiksiranu užariju, morala je da se
usredsredi na sebe. Uzela je u ruke sneg sa tla i protrljala ga po zglobovima šaka i
potiljku. Čak i na snežnoj planini, na blizu sedam hiljada metara nadmorske visine, ona
se topila. Bilo joj je vruće, više nego na plaži u Ibici. Skafander je i previše dobro
obavljao svoj posao. Nije se usuđivala da skine masku sa kiseonikom, ali otvorila je sve
rajsferšluse na skafanderu, tako da je skoro visio sa nje. Ispod odela, sloj termalnog veša
od merino vune bio je skoro vreo na dodir. Kad god bi podigla masku da nešto popije,
obrisala bi reku znoja sa usana i nosa.
Bar ju je penjalica danas dobro držala i nije morala da brine da li će skliznuti. Staza
je postajala sve strmija, ali napustili su glavni lednik, tako da nisu više morali da
savladavaju velike zidove. Sada su rizik po njih predstavljali veliki bedemi od snega,
zbog čega se držala staze koju je za njih probio tim postavljača. Bilo kakvo skretanje sa
staze moglo je da uzdrma sneg i podstakne lavinu.
Zak i ona su većinu puta prevalili zajedno, dok je Eliza zaostajala za njima. Zak se
isticao u svom sivom modernom skafanderu krojenom samo za njega. Više je ličio na
astronauta nego na planinara.
Na vrhu brega, ali i dalje satima udaljeni od četvrtog kampa, stali su da se odmore i
okrepe, osvrnuvši se ka velikom bregu na koji su se upravo popeli. Pogled na treći kamp
bio je veličanstven. Video se čak i prvi kamp, kao tačkica u daljini. Nisu morali da
govore. Samo su posmatrali i disali.
Kao po prećutnom dogovoru, nakon nekoliko trenutaka su nastavili. Vreme se
promenilo kad su ušli u četvrti sat penjanja. Sunce je nestalo iza gustog oblaka, a
temperatura je pala. Kada je zatvorila sve rajsferšluse, skafander je pokazao zbog čega je
koristan. Maska joj je i dalje bila vrlo neudobna, a umesto da briše znoj sa gornje usne,
počela je da sklanja ledenice sa vrata. Mraz joj se nakupljao oko okovratnika
narandžastog skafandera, obloživši ga belom pokoricom. Navukla je bandanu kako bi joj
prekrila golu kožu oko maske, a umesto crvenila od sunca, počela je da brine zbog
promrzlina. Vrtelo joj se u glavi od raznolikosti pretećih uslova sa kojima je morala da
se nosi.
Nakon još sat vremena hoda, videla je lepršanje četiri žuta šatora. Jedna noć tu, a
onda poslednji uspon do vrha. Bilo je oko tri po podne, a u ponoć ponovo kreću sa
penjanjem. Do sutra u ovo vreme trebalo bi ponovo da se nađe u baznom kampu – ako
sve prođe po planu.
Zak je bio nekoliko koraka ispred nje. Stao je tako naglo da mu se umalo nije zabila
u leđa.
„Šta bi?“, rekla je, povukavši masku sa lica?
„Čuješ li ovo?“ pitao ju je.
I ona je zastala da sluša. Iz šatora je dopirala vika. Ko to viče na preko sedam
hiljada metara nadmorske visine? U mislima joj je odmah iskrsnuo Grant. Jesu li ga
pronašli? Nastavlja li da pravi haos?
„Čini mi se da je to Dagov glas“, rekao je Zak. „Dobro je što je napokon tu.“
Razmenili su zabrinute poglede i ubrzali korak. Da su mogli da trče ukopčani za
užad, sa maskom i derezama na čizmama, to bi i uradili.
Dario je divlje mlatarao rukama pred Dagom i Mingmom. Kada su se približili
šatorima, videli su zašto je tako ljut. Šatori Samit ikstrima bili su poderani, a najlon je
lepršao na vetru. Bili su uništeni.

46

Na nekoliko metara od njih, šatori Manersa bili su netaknuti. Olakšanje koje je osetila
bilo je pomešano sa šokom zbog Dariovih klijenata. Ko bi ovo uradio? Kakva bi to
osoba sabotirala čitav jedan tim i ozbiljno im ugrozila živote?
„Upropastili ste nas!“, rekao je Dario. „Jeste li stvarno tako očajni da ugrožavate
nevine ljude?“
„Dario, smiri se. Nismo mi“, odgovorio je Dag.
„Kako se onda ovo desilo?“ Ponovo je pokazao ka šatorima.
„Otkud ja znam! Vetar je ovde gore jako duvao prethodnih nekoliko dana.“
Dario je zabacio ruke u vazduh. „Vetar? Pretpostavljam da je vetar odabrao da
uništi samo naše šatore. Ti bi trebalo da znaš, jer si jedini koji je bio ovde gore pre nas.“
Dag je suzio pogled. „Ne provociraj me, Dario. I drugi timovi bili su na planini.“
„Šta ćeš uraditi? Hoćeš i mene udariti? To bi bio i poslednji ekser u kovčeg tvoje
kompanije, šta god Čarls uradio da je podrži.“
Iza Darija, klijenti Samit ikstrima sedeli su na zemlji i hvatali se za glavu. Sesili
nije mogla da ih krivi. Namučili su se da stignu do četvrtog kampa, a sad su im planovi
za uspon bili u dronjcima poput i šatora.
Mingma se umešao „Možemo da pomognemo sa pripremom hrane za tvoje
planinare.“
Dario je ustuknuo. „Nećete valjda ostati na planini nakon ovoga? Očigledno je da
se ovuda vrzma neko opasan. Pošto sateliti ne rade, ne možete biti sigurni ni u vezi sa
prognozom. Glupo je da sada idete do vrha! Morate se vratiti do trećeg kampa sa nama.
Dag, znaš da je to jedina opcija. Ne znam čoveka koji više brine o bezbednosti od tebe!“
Da se vrate u treći kamp? Nakon svega da bi došli ovamo? Nezamislivo. Znala je
da neće imati energije za povratak.
„Shvatam da vi morate da se spustite, Dario. Ali našim šatorima ništa ne fali. Mi
ostajemo“, rekao je Dag.
Dario je zurio u njega u potpunoj neverici.
„Hvala bogu“, prošaptao joj je Zak, skinuvši masku. „Mislio sam da je sa usponom
gotovo.“
Sesili je duboko udahnula kiseonik koji joj je dopirao kroz masku, pokušavajući da
smiri uzburkano srce. Dario je bio u pravu. Dag i jeste vodič koji najviše od svih vodi
računa o bezbednosti. Ali eto, nakon oluje su se našli sa sabotiranim šatorima i luđakom
koji je potencijalno na slobodi, a Dag im govori da ostaju.
Htela je da ide do vrha. Ali imala je loš predosećaj.
Kada mu je postalo jasno da Dag i Mingma nemaju nameru da se predomisle, Dario
je ljutito otišao odatle, odmahujući glavom.
Sesili je krenula ka Dagu, želeći da ga pita ima li novosti o Grantu, ali sklonio se od
nje čim je zakoračila ka njemu.
Padao je gust sneg, a vetar je udarao u njih u snažnim naletima. Molila se da se to
ne vraća oluja koja ih je držala zarobljenima u šatorima trećeg kampa.
Galden joj se pojavio kraj ramena i pokazao im da ga prate. Zak i ona su se vukli za
njim. Stisnula je pesnice u debelim rukavicama. Pokušavala je da sklanja pogled od
šatora Samit ikstrima, ne želeći da još hrani već nelagodni osećaj koji joj se ugnezdio
duboko u stomaku.
Galden ih je odveo do šatora. „Uđite unutra.“ Bez postavljanja ikakvih pitanja,
uvukli su se šator i sručili se na pod. Galden je provirio za njima. „Večeras ćete vas
dvoje opet deliti šator sa Elizom. Tako će vam biti lakše da se utoplite.“
Klimnula je glavom, jer za priču nije imala energije. Eliza je stigla koji trenutak
kasnije, nakon što su postavili prostirke i vreće za spavanje. „Prošla sam pored nekih
članova Samit ikstrima dok su silazili. Rekli su mi za šatore. Užas.“
„Dario misli da je neko to namerno uradio“, rekao je Zak.
„Ne, ne, ne. Nema šanse.“ Ali njen užasnut izraz lica pričao je drugu priču.
Neko im je otvorio šator. „Eliza?“, začuo se snažan austrijski akcenat.
„Hm? Otkud ti ovde?“
Dario je ispružio ruku u debelim rukavicama. „Moraš da pođeš sa mnom.“ Pogled
mu je bio unezveren. „Molim te. Moram da se spustim sa svojim timom, ali nisam
mogao da te ostavim.“ Dario je bacio pogled na Sesili i Zaka, ali onda je vratio svu
pažnju na mlađanu Elizu.
Eliza se povukla. „Dario, ne…“
Neko je povukao Darija za rame. „Ostavi je na miru. Ovo je moj tim. Ja donosim
odluke.“
Bilo je još koškanja i čuli su Darija kako još jednom dovikuje Elizino ime. Ali onda
je otišao, a umesto njega u šator je provirio Dag. Njegove tamne oči proučavale su Elizu.
„Nisam znao da si u vezi sa njim. To nisi rekla.“ Eliza je izbegavala njegov pogled, pa je
zagunđao. „U svakom slučaju, opet menjate šatore.“
„Daj, nemoj da me zajebavaš!“, uzviknuo je Zak.
„To je najbolja opcija. Imamo dosta šatora, a ti i Sesili ćete se bolje naspavati sa
zalihom pomoćnog kiseonika. Eliza želi da se penje bez kiseonika. Tako niko neće moći
da je optuži da vara.“
Eliza se zagledala u pod šatora, stežući ogrlicu. Delovala je uplašeno zbog Dariove
intervencije, a Sesili nije mogla da je krivi – i ona se tako osećala.
Elizin strah bio je zarazan. Sesili je osećala kako joj njegove niti stežu grlo.
Pomislila je na ono što joj je Dario rekao još u baznom kampu: nemoj da budeš sama.
Sada su joj naređivali da ode u svoj zaseban šator. Izložena. Izolovana. Ali bili su
članovi Dagovog tima, a on im je jasno stavio do znanja da je na planini njegova reč
zakon.
„Zak, idemo.“
„U redu“, rekao je Zak. Budući da su ostali u skafanderima, nije imao bogzna šta da
pakuje. Ispuzao je do ulaza u šator.
„Vraćam se po tebe za koji tren“, rekao je Dag Sesili i pogledao je pravo u oči.
Zadrhtala je.
Kada su Dag i Zak otišli, Eliza ju je zgrabila za ruku. „Molim te, čuvaj se. Dario je
možda bio u pravu. Imam neki loš predosećaj.“
„Zašto onda nisi pošla sa njim?“
„Vrh…“
Sesili pre ovoga nije mnogo razmišljala o tome, ali, koliko god da je Eliza opušteno
pričala o tome kako je planina uvek tu, bila je pod ogromnim pritiskom – od pratilaca i
sponzora – da stigne do vrha. Sesili nije bila jedina koja se plašila da odustane, ali i da
nastavi. Eliza je spustila glas. „Ali ne sviđa mi se ono što sada primećujem kod Daga.
Svesna si kakve je naravi, zar ne? A ima i još nešto. Sesili, nisam bila potpuno iskrena o
tome zbog čega sam zapravo ovde.“
„Kako to misliš? Zar se nisi pridružila timu da pomogneš Čarlsovoj popularnosti na
društvenim mrežama?“
„Zvanično da, ali nezvanično… Merde.“ Oštro je izdahnula. „Ja sam ta koja je
rekla Dariju da sam videla Čarlsa kako koristi fiksiranu užariju na Širokom vrhu. Go pro
kamera mi je bila pokvarena, pa nisam mogla da snimim. Ali učinilo mi se da sam ga
videla.“
„Ozbiljno? Šta ti se učinilo da si videla?“
Eliza je oklevala. „Kretala sam se vrlo sporo jer nisam koristila kiseonik – čak je i
Pemba otišao ispred mene tako da ga nisam videla. Ove godine je bilo baš mnogo snega;
rizik od pločastih lavina bio je ogroman. Nisam krivila Pembu što je išao brzo. Ukopčala
sam se za sidrište kako bih se odmorila i tad mi se ostvario najveći strah; tik iza mene,
na mestu gde sam napravila korak, izazvala sam lavinu. Ja sam bila bezbedna, ali sam
viknula u znak upozorenja ko god da je bio iza mene. Nisam mislila da ikoga ima, ali
onda sam videla tamnocrveni skafander i pomislila – o ne! Čarls! Ali, kad je nanos
snega protutnjao, videla sam ga kako leži na bedemu planine, bezbedan. Bilo mi je
laknulo, ali onda mi se učinilo da sam videla kako mu je naše fiksirano uže obmotano
oko ruke. Bila sam predaleko da bih bila sigurna. Rekla sam Dariju šta sam videla i on je
pobesneo.“
„Iako mu je to što je zgrabio uže spasio život?“
Eliza je klimnula glavom. „Čarls ovom misijom tvrdi nešto impozantno, tako da
jeste, bitno je. I to nije bio prvi put da je Dario čuo nešto o tome… tako da smo skovali
plan da ovog puta pribavimo dokaz. Manaslu bi nam bio poslednja prilika. Dario je hteo
da se pridružim Čarlsovom timu kako bih ga uhvatila na delu da vara.“
Sesili je brzo treptala, jedva shvatajući šta joj to Eliza govori. Ali znala je da Dag
samo što se nije vratio po nju. Morala je da sazna još.
„Znači, ti i Dario ste…“
„On mi je dečko.“
„Zbog čega ste se juče svađali vas dvoje?“
Eliza je iznenađeno trepnula. „Videla si nas.“
Sesili je klimnula.
Eliza je sad uzdahnula. „Svađali smo se jer, otkad se penjem sa Čarlsom, nisam
videla ništa sumnjivo. Ne mislim da je varalica. Mora da sam pogrešila. A i mislim da je
Dario ljubomoran. Plašila sam se da će nekako sabotirati Čarlsa.“ Spustila je glavu na
dlanove. „Ali sad, kad je Dag tako besan, plašim se…“
Eliza joj je uhvatila pogled i nije ga ispuštala. „Bojim se šta će da uradi pošto je
saznao da sam došla ovamo da upropastim Čarlsovu misiju.“
„Otkud bi on to mogao znati?“
„Jer sam mu ispričala. Jutros u trećem kampu, pre nego što su se ostali probudili.
Rekla sam mu jer sam pogrešila i jer sam htela da se izvinim, ali ljutito je otišao od
mene, prebrzo da bih mogla da ga stignem. A sada su šatori Samit ikstrima uništeni…“
„I misliš da je Dag odgovoran za to?“
„Drugog objašnjenja nema.“
„O, bože. Mislila sam da sam ja iznervirala Daga. Pričom o Snoudonu. Delovao mi
je baš ljuto.“ Sesili je zaćutala. „Ali Čarls ne zna zbog čega si ovde?“
Eliza je stisnula usne i odmahnula glavom. Karmin joj se bio razmazao, a ispod su
joj usne bile plavkaste nijanse. „Htela sam da još neko zna. Hoću da se paziš. U slučaju
da..
„Ti si na redu“, začuo se grub glas. Sesili je poskočila u vreći za spavanje – nije ni
shvatila da se Dag vratio. Sneg je prigušivao sve zvuke. „Idemo.“
„Srećno“, rekla je Elizi kada je prikupila sve stvari u naručje.
„I tebi“, uzvratila je Eliza. „Sigurna sam da će sve biti okej.“ Stegnula je ogrlicu.
Sesili je izašla za Dagom u noć. Vladao je mrkli mrak, padao je sneg, i mogla je
samo da ga prati do šatora po svetlosti njegove čeone lampe. Podigao je ulaz u šator, pa
se sagnula i ušla unutra. Šta može sem da mu veruje! Bila je bespomoćna.
Dag je stajao uokviren ulazom u šator. „U ponoć ću te probuditi i onda je vreme za
polazak. Nemoj gubiti vreme na pakovanje vreće za spavanje i dušeka – spakuj samo
ono što ti treba za uspon. Hranu, vodu, dodatni par rukavica. Nemoj da se tovariš.“
„Hoće li Galden biti sa mnom?“ pitala je.
Dag je uzdahnuo i protrljao mesto između obrva. „Sesili, glupa si što si došla
ovamo.“
„Šta?“
„Nakon onog što se desilo na Snoudonu, ti nemaš šta da tražiš na ovoj planini. Da
sam znao, odbio bih da te primimo. Nespremna si, nesmotrena i fali ti snage volje. Ali,
kad si već tu, bićeš pod mojim nadzorom. Ja ću te čuvati. Još nisam izgubio nijednu
osobu koju sam čuvao.“
Usta su joj se osušila; ostala je bez teksta. Krenuo je da joj zatvara šator kada je
konačno uspela da progovori. „Jesi li ti to uradio?“
Usledila je tišina. Ponovo je otvorio šator. „Šta to?“
„Uništio šatore Samit ikstrima kako ne bi mogli da ostanu ovde.“
Povukao joj je masku za kiseonik nazad na lice. „Odmaraj se“, rekao je blago.
Ostavio ju je u tami. Osećala se tako sama, bez Elize pored sebe. Vetar je udarao o
šator, ali ne tako snažno kao prethodnog dana. Uvukla se u vreću za spavanje.
Četvrti kamp. Od uspona na vrh delilo ju je samo nekoliko sati. Već je toliko toga
postigla i savladala toliko prepreka samo da bi došla ovamo. Ali bilo joj je nemoguće da
zaspi.
Sutra je dan koji je čekala, za koji se spremala u glavi. Pokušala je da razloži
zadatak pred sobom na činioce kako bi joj se učinio izvodljivijim.
Prvo, da zaspi – jedino što je imala maksimalno četiri sata. Da podesi budilnik za
ponoć. Da se probudi, navuče čizme i dereze, napuni flaše sa vodom, jede.
Da nađe Galdena. Krene da hoda po mraku. Prati fiksiranu užariju osam sati i
pažljivo korača. A onda uskim grebenom do samog vrha.
Misli su joj se kovitlale. Kad bi samo stizanje do vrha bila jedina stvar o kojoj mora
da brine. Sada je imala toliko pitanja – o Grantu, Dariju… i Dagu.
A i bešika ju je jako pritiskala.
Nevoljno je skinula masku, napustila šator i otišla pozadi, pronašavši mesto na koji
metar od kampa kako bi se olakšala. Morala je da to obavi brzo – vazduh je bio leden, a
bez kiseonika je osećala svaki udah u plućima, kratak i plitak. Mogla je da se pomeri
samo nekoliko koraka pre nego što bi morala da se odmori. Noge su joj bile teške poput
tegova. Bilo joj je nezamislivo kako Eliza i Čarls mogu da prevale čitav ovaj put bez
kiseonika.
Ustala je. Nebo je bilo tamno i vedro – sneg je stao i izgledalo je kao da je Dag sve
vreme u pravu u vezi sa prognozom. Bar će Čarls moći da ispuni misiju.
Ali nešto drugo joj je privuklo pažnju.
Zvižduk.
Opet ga je čula. Sada je znala da sigurno umišlja. Mora da je hipoksična, a ovo je
posledica toga. Osim ukoliko Grant nije u blizini.
„Sesili?“
Zvuk njenog imena ju je uplašio. Nečije obličje uzdizalo se u mraku, pored njenog
šatora. Bio je to Čarls – na njeno iznenađenje, pušio je. „Bolje bi ti bilo da se odmoriš
malo. Svima će nam trebati sva moguća energija za ono što sledi sutra.“
„A šta je s tobom?“ pitala ga je.
„Ritual pred uspon. Jedna cigara.“ Duboko je uvukao. „Ako hoćeš, možeš to da
napišeš.“
„Kampuješ li u blizini?“ pitala ga je. Još nije bila videla Čarlsov šator, jer ga je
spakovao u trećem kampu pre nego što je stigla da baci pogled. Zanimalo ju je da li je
njegov alpinistički šator mnogo drugačiji od njihovih. Taman se spremala da ga pita
kada joj je Čarls odgovorio.
„Odmah tamo. Na planini nema mnogo drugih mesta koja su bezbedna za
kampovanje. Ali zbunjen sam. Gde su svi?“
„Na koga misliš?“
„Dariov tim, Rusi… Nikog nema. Tu je samo naš tim.“
„Šatori Samit ikstrima bili su uništeni; morali su da se vrate. Za Elbrus elitu ne
znam.“
„Šta?“ Čarls je naglo trgnuo glavom ka šatorima Samit ikstrima. Izdahnuo je kroz
zube. Zatim je bacio opušak u sneg i ugasio ga vrhom čizme. „Ali ti… ti si spremna za
uspon?“
„Da. Krećem u ponoć.“
Čarls je klimnuo. „Dobro je, dobro je.“
„Kada ćeš ti krenuti ka vrhu?“ Rečenica je iz nje izašla sporo; trebalo joj je više
vremena između reči kako bi došla do daha. Čarls je podigao obrvu. Bio je u pravu.
Potreban joj je odmor.
„Uskoro“, rekao je. „Verovatno pre tebe. Možda ćemo se videti tamo gore.“
„Čarlse?“ Razmišljala je da li da mu otkrije slutnje da je Dag uništio šatore, ali
nešto ju je zaustavilo. „Laku noć.“
„Laku noć, Sesili.“
Požurila je sitnim koracima do šatora, ali, pre nego što je ušla, zastala je i osvrnula
se preko ramena. Svetlo Čarlsove lampe i dalje se videlo u daljini.
To joj je bila prilika da vidi kakav mu je šator. Sagnula se i držala se tla, sa jednom
rukom na šatoru kako se ne bi izgubila. Kretala se pažljivo, prelazeći preko kočića i po
obodu kampa.
Kao što je i rekao, silueta šatora videla se odmah iza njenog. Bio je crven sa
modroplavim detaljima. U uglu je stajala lepljiva traka u obliku slova iks, po čemu se
videlo koliko je korišćen.
Sesili je uzdahnula i ugasila čeonu lampu.
Srce joj je tuklo u grudima. Dokopala se ulaza u svoj šator i žurno se uvukla u
vreću za spavanje. Zgrabila je masku sa kiseonikom i navukla je preko glave, udišući
duboko sve dok se ponovo nije osetila smirenije.
Čarlsov šator bio je taj koji je videla one noći u baznom kampu.
Lagao ih je.
Čarls je na planini bio daleko duže nego što je iko od njih znao.

47

Ponoć u četvrtom kampu.

Probudila se na zvuk pištanja sata, prigušen zbog kape koju je navukla preko ušiju.
Prva pomisao – ne. Nije htela ni da se pomeri. Iznenadila se što je uopšte zaspala
nakon sinoćnog otkrića. Napola se zapitala da nije halucinirala zbog visine, ili sanjala
neki uvrnut san. Činjenica da ih je Čarls lagao bila je daleko strasnija. Zašto bi to
uradio?
Novinarka si, Sesili. Kada se spustiš do baznog kampa, moći ćeš da postavljaš
pitanja i zahtevaš odgovore. U četvrtom kampu nije ništa mogla.
Na putu do vrha.
Čekala je ovo.
Nije bilo isto kao na Snoudonu. Obavila je sve ono što je teško. Pripremila se.
Trenirala je. Spremala se da se popne na jednu od najviših planina na svetu.
Već je toliki put prevalila. Šta je još samo nekoliko koraka!
Uspravila se sedeći, odjednom uspaničena. Šta mi je to na licu?
Usta i brada bili su joj natopljeni od kondenzacije zbog maske sa kiseonikom.
Obrisala se krajem vreće za spavanje. Srce joj je tuklo. Iz ranca je izbacila sve što joj
neće trebati za uspon. Imala je samo nekoliko čokoladica sa žitaricama, dve boce sa
vodom od po pola litre, energetske tablete, debele rukavice, veštačke grejače za ruke,
iskrivljenu zastavicu, rezervoar sa kiseonikom, foto-aparat, telefon i rezervne baterije.
Sve ostalo je bilo višak. Ispuzala je iz šatora i zabola cepin u tlo.
Dag je došao do nje. „Dobro je. Budna si. Promena plana.“
Spustila je masku sa kiseonikom. „Op… opet? Kako to misliš?“ zamucala je,
osećajući vrtoglavicu.
Nije joj odmah odgovorio. „Trebaće ti voda. Dodaj mi te flaše“, rekao joj je.
Napunio joj je flaše od pola litre toplom vodom, a ona je ubacila unutra energetske
tablete koje su počele da šume. Jednu je stavila u grudni džep skafandera, zajedno sa
foto-aparatom i telefonom. Tako će joj baterije ostati tople.
„Gde je Galden?“ Nadala se da će joj se u glavi razbistriti kada se bude pokrenula.
Primetila je da joj se Dag obraćao dok se ona bavila flašama sa vodom, maskom i
glavoboljom. Pokušala je da vrati pažnju na njega.
„…biće odmah za tobom. Bolje bi ti bilo da kreneš. Oluja se vraća. Prati samo
užariju i bićeš dobro.“
„Čekaj, Dag…“ zastala je, progutavši vazduh, i pokušavala da dođe do daha. Bilo
joj je previše teško da priča, ali morala je da ga pita. „Ima li traga od Granta?“
Odmahnuo je glavom. „Ne. Još ništa. Ali ne brini za njega…“
Sesili ga je presekla sledećim pitanjem pre nego što je stigla da se zaustavi. „Jesi li
znao da je Čarls na planini od početka?“
Oči su mu se neznatno raširile, gotovo neprimetno. „Naravno da sam znao“, rekao
je tiho. „Objasniću ti sve. Pričaćemo u baznom kampu.“
Klimnula je glavom i zamenila masku. Galden će krenuti za njom; dobiće
odgovore. Dag joj je iz ranca izvadio rezervoar sa kiseonikom i stavio joj novi, podesivši
joj protok. Više nije bilo tehničkog penjanja – ako nastavi da stavlja nogu pred nogu,
uspeće.
Uključila je čeonu lampu i Dag joj je pokazao u pravcu fiksirane užarije. „Pažljivo
koračaj“, rekao je. „Vidimo se dole.“
 Nije mogla da priča kroz masku, pa je podigla palčeve u džinovskim rukavicama.
Gazila je kroz sneg ka fiksiranoj užariji. Stigla je do sidrišta, gde su stajala dva užeta.
Jedno koje je vodilo ka vrhu. A drugo ka trećem kampu. Ukopčala se na uže do vrha.
Na satu je stajalo da je pola jedan ujutru. Čeona lampa osvetljavala je samo korak
pred njom, a tanko uže bilo joj je vodič. Koračala je lagano. Kada je zastala da otpije
gutljaj vode iz flaše, podigla je pogled ka vedrom nebu punom zvezda.
Orion je lebđeo nad rutom. Kao da se pela ka njemu, dosežući visinu bogova.
Trenutno je bila jedna od najviših ljudi na Zemlji. Nijedan drugi tim u tom trenutku nije
se peo na preko osam hiljada metara. Bila je najbliže nebesima koliko je to moguće na
dve noge.
Osećala se snažno. Snažnije nego za sve vreme boravka na planini. Mislila je da
možda hoda prebrzo. Galden je još nije sustigao. Nije bilo ni traga od sunca na
horizontu. Nikada nije zamišljala da će stići do svog prvog pravog vrha pod pokrovom
tame.
Tražila je karakterističnu sijalicu čeone lampe kako ide ka njoj, koja bi mogla biti
Galden ili neko od članova njene ekipe. Ali ništa nije videla. Samo tanko uže koje ju je
vodilo. Pogrešan korak mogao bi za posledicu imati strmoglavi pad, a ako nije
ukopčana, lako bi mogla da pogine. Ali strah kao da joj je splasnuo na trunčicu u
najzabačenijim i najdubljim ćoškovima njenog uma. Nijedne emocije više nije bilo,
samo svest da opasnost postoji. Opasnost je bila prisutna, ali nije je zanimala.
Da li je ova apatija akutna planinska bolest? Bio je to vrlo čudan osećaj.
Šetnju kojoj nije bilo kraja iskoristila je kako bi prebirala po događajima od
prethodne noći. Zašto se Čarls pretvarao da je kasno došao na planinu? Najprostije
objašnjenje bilo je da je hteo da provede neko vreme sam na planini, bez tima. Dag je
znao, tako da je Čarlsu možda trebalo vremena da osmisli rutu kroz ledopad i oko
pukotina, kako bi mogao samo da se pojavi i protrči do vrha, pa da izgleda da je to
uradio bez imalo muke.
Ali tu je i porukica. Alen i Irina su poginuli. Ako njihove smrti nisu nesrećan
slučaj, kao što je slutila, to znači da je na planini i dalje neko opasan. A Granta nema…
mogao bi i dalje da predstavlja pretnju.
Nogu pred nogu, Sesili. Ne sekiraj se toliko oko umiranja.
Ali samo o umiranju je bila i u stanju da razmišlja. Na ovim visinama ništa ne živi.
Makar ne zadugo. Činjenica da se uopšte usudila da diše ovde prkosi svemu što je
prirodno.
Stavila je ruku na lice. Iz nekog razloga je skinula masku sa kiseonikom. A, da.
Htela je da pije. Kopala je po skafanderu kako bi našla bocu u unutrašnjem džepu, a
zbog džinovskih rukavica i obični pokreti bili su joj teški. Gutljaj mlake vode bio je
poput sna kad joj je skliznuo niz sparušeno grlo. Ali onda je zadrhtala. Vratila je sada
praznu flašu vode tamo gde je i bila i ponovo zatvorila rajsferšlus. Glupo od nje što ga je
ostavila otvorenog – hladnoća joj je prodrla u skafander poput poplave.
Sposobnost za donošenje odluka bila joj je poljuljana. Verovatno je bila hipoksična.
Imala je osećaj kao da se vreme topi i nije bila sigurna da prolazi. Samo da se kreće
napred i sve više, korača, korača, korača.
Nebo oko nje se razvedrilo. Nikada nije videla takav izlazak sunca. Zlatno svetlo
koje se širi po snežnom tepihu i pretvara zastrašujući krajolik u začaranu zemlju čuda.
Bila je svesna ogromnog prostranstva oko sebe, oblaka poput neprozirne folije sa
mehurićima, daleko ispod njenih nogu. Vrhovi drugih dalekih planina sijali su se
narandžasti na ranoj svetlosti sunca. Minijaturne pahulje snega nakupile su joj se na
kapcima. Divovski i minijaturne. Ovde nema sredine, nema ravnoteže. Ništa sem
ekstrema. Bila je sigurna da je Galden sustiže, ravnomernim korakom, ritmičnog
disanja, sa pogledom tamnih očiju koji progoreva rupu u njenom skafanderu i tera je da
nastavi. Čak je i njen hipoksični mozak znao da bi i njegov život bio u opasnosti kada bi
zastala predugo. Ubije sebe, ubije njega. Pošto je u rukama nosila više od jednog života,
usredsredila se. Naterala se da se pokrene. Podigla je stopalo, tako teško u troslojnoj
čizmi.
Oblizala je usne koje su bile potpuno suve. Kad malo bolje razmisli, usta su joj
sasušena. Opet. Tako brzo. Zar nije maločas stala da popije vodu? Ono što joj je ostalo u
flaši bilo je nedovoljno. Ima li još jednu flašu? Možda u rancu. Ima li volje da ga skine?
Pomislila je da ga možda više nikad ne bi vratila na sebe kad bi to uradila.
Podesila je masku na licu i udahnula vrlo duboko.
Zakoračila je napred.
A onda je čula glasan prasak, plaćen šištanjem kiseonika koji nestaje. Stala je,
pričvrstivši masku za lice, i krenula drugom rukom da pipa crevo ne bi li uspela da
zaustavi isticanje kiseonika. Kao da je to moguće. Rezervoar sa kiseonikom joj se
pokvario. Ostvarila joj se noćna mora. Da li ga je ona pokvarila? Ali nije ni pipnula
rezervoar niti sprovodno crevo još od četvrtog kampa…
Samo jedna osoba bila mu je blizu.
Dag.
„Galdene!“, povikala je, ali maska joj je prigušila glas. Mora da je tu negde u
blizini. Bila joj je potrebna njegova pomoć. Ali ohrabrujući dodir po ramenu nikada nije
usledio. Periferni vid bio joj je loš, jer su ga blokirale naočare i kapuljača skafandera.
Morala je sva da se okrene kako bi pogledala iza sebe.
Okrenula se.
Ali Galdena i dalje nije bilo.
Bila je potpuno sama na planini.

48

Trebalo bi da siđe. Rezervoar sa kiseonikom joj ne radi. Od ovog trenutka, sa svakim

sledećim korakom, njenom telu je sve gore. Ćelije joj umiru, mozak i pluća su gladni
kiseonika. Od ovog trenutka, telo će ubrzano krenuti da joj propada. Ali tako je blizu.
Videla je vrh. Nikoga drugog nije bilo tamo – samo šareni niz molitvenih zastavica
koje obeležavaju vrh planine i lepršaju na vetru. Pomislila je da bi sa silnim onim
ljudima iz baznog kampa trebalo da čeka u redu za vrh. Ali ne.
Da li je to um vara? Načinila je još jedan korak napred. Udahnula. Još nekoliko
takvih koraka i možda će uspeti…
Do vrha je vodio strm greben oštar poput noža i staza širine njene čizme, sa
provalijom sa obe strane. Čekala je da je spopadne panika, ali strah je sada pripadao
nekom drugom. Osećala se odvojeno od tela koje se kretalo samo od sebe, sve bliže
vrhu. Mozak ga je sustigao; noge su joj u pravu; ne može sad da stane. Ukopčala se na
sledeće uže i uposlila penjalicu kako bi prešla poslednjih nekoliko strmih metara. Korak
po korak.
Korak, korak.
I onda je stigla. Našla se na vrhu planine, među gomilom molitve nih zastavica koje
obeležavaju vrh. Tri nedelje nakon što je krenula iz Engleske, i samo tri meseca nakon
što je pristala da se pridruži ekspediciji, stigla je. Uspela je.
Olakšanje, radost, neverica – sve te emocije preplavile su joj čula. Divila se
pogledu. Bila je visoko iznad oblaka, u bajci, u lebdećem zamku sa koga je gledala na
svet pod sobom. Staza kojom je došla bila je pusta, nije bilo ni žive duše na vidiku.
Uzela je telefon iz džepa s rajsferšlusom na jakni, zahvalna što se baterija još nije
ispraznila, i iskrivila ruku pod uglom kako bi napravila dobar selfi – što je bilo teško, jer
je maltene bila umotana u jorgan i pritisnuta beskorisnim rezervoarom sa kiseonikom.
Uspela je da se slika – ali bila je neprepoznatljiva sa džinovskim naočarima.
Podigla ih je na čelo. Zatim je skinula rukavice kako bi bolje stegnula telefon. Još
jednom se slikala.
Dok je vraćala telefon nazad u odelo, sa planine je umalo nije oborio nalet vetra.
Žiška straha ponovo se rasplamsala, i osetila se izloženo, sasvim sama na malenom
platou na vrhu. U daljini su vrebali tamni oblaci. Možda se to oluja vraća. Hladnoća joj
se usekla duboko u kosti, a prsti krenuli da se koče. Tada je shvatila da nije vratila
rukavice otkad se slikala. Navukla ih je nazad i krenula da stiska pesnice u njima kako bi
joj krv prostrujila prstima.
Umalo da nije zaboravila da ostavi uspomenu na uspon. Preturala je po džepovima i
izvukla iskrivljenu britansku zastavu, razotkrivši ih povrh ostalih. Čučnula je da je
priveže; sada je bila deo planine. Držala ju je pod dlanom i zatvorila oči. Hvala ti.
Kada je ponovo otvorila oči, osetila se dezorijentisano. Da li je samo trepnula, ili se
na trenutak onesvestila? Duže od trenutka?
Čula je nečiji glas.
„Kerolajn?“
Zgrabila je skafander kod srca i okrenula se ka zvuku. Dag se pojavio na sitnom
putu ka vrhu, zabadajući cepin u sneg sa svakim korakom.
„Dag! Nisam znala da si bio tako blizu; nikoga nisam videla iza sebe.“ Dahtala je
dok je to izgovarala. U zoni smrti je bila već – dobro, nije znala koliko dugo, ali svakako
predugo bez pomoćnog kiseonika. Zateturala se dok je ustajala na noge. „Stigla sam do
vrha. Možeš li da veruješ! Uspela sam. Stvarno sam uspela.“
Na licu je nosio izmučen izraz, a čelo mu je bilo naborano. „Ne bi trebalo da si
ovde. Rekao sam ti da se spustiš sa ostatkom tima i šerpasima. Kad sam shvatio da si
krenula gore, morao sam nazad po tebe.“
„Jesi li?“ Namrštila se. Nije mogla da se seti. Nije čula jedan deo uputstava koja joj
je davao, ali da li joj je stvarno rekao da se spusti?
„Grdno si pogrešila što si došla ovamo“, rekao je. „Tvoja nesmotrenost će te
koštati. Kerolajn…“
„Nije, Dag. Ja sam Sesili.“ Da nije on zbunjen? Ni on nije nosio masku sa
kiseonikom, ali pogled mu je bio oštar i bistar.
„Sesili, da. Ali Kerolajn je mrtva. Zbog tebe.“
Zakoračila je unazad kad je krenuo ka njoj. Plato na vrhu smanjivao joj se pod
nogama.
„Kerolajn mi je bila ćerka“, rekao je, još više joj se približivši.
„Nisam je poznavala, Dag. Mislim da si pogrešio.“ Nije mogla da otrgne pogled s
njega.
„Nisi je poznavala. Ali si je ubila.“
Njegove reči udarile su u nju poput uragana. „Šta?“
Suze su mu sijale u očima. Leđima je dotakla brdašce sa molitvenim zastavama i
stegla ih pesnicama, držeći se za vrh svom snagom.
„Ona priča o Snoudonu koju si ispričala. Tvoja nesmotrena i idiotska odluka. Žena
koja je pokušala da ti pomogne.
Keri.
Kerolajn.
Nemoguće.
„N… ne“, promucala je Sesili. „Preživala se… Haloran.“
„Devojačko prezime moje žene.“
Srce joj je preskočilo otkucaj. Pomislila je na njen utešni osmeh, sate koje su
provele u razgovoru. Mantru u koju se uzdala na planini: Potrudi se. A onda vrisak.
Nesrećan slučaj koji je mogao biti izbegnut. Da se samo pomerila.
Zvala si pomoć, Sesili. Ti si junakinja. Džejmsov glas, tako siguran u sebe. Ali ipak
je sa sobom nosila krivicu i sram. I sad još saznaje da je Keri bila Dagova ćerka?
Oktobar. Kada je Dag doživeo slom i udario klijenta iz Samit ikstrima. Loša vest…
bila je to smrt njegove ćerke.
„Dag, mnogo mi je žao. Okliznula se. Žao mi je“, ponovila je. Zanela se na mestu,
a ispred očiju su joj zaigrali svetlaci. Pokušala je da diše, ali nije mogla da se usredsredi
ni na šta.
Dag nije više čak ni gledao u nju. Pogled mu je bio uperen ka izlasku sunca,
nežnom mehuriću bledoružičastih oblaka, delića zlatne svetlosti koji su se odbijali o
vrhove planina, kao da je dečji crtež raja oživeo. „A sada ćeš umreti kao i ona.“ Stegao
je šake u rukavicama u pesnice.
 Srce joj je stalo u grlu.
Jedna misao se kristalizovala i prodrla kroz maglu hipoksije – Dag je opasan. Mora
da pobegne. „Molim te… nemoj.“ Petljala je po pojasu u potrazi, u potrazi. „Ne želim da
završim kao Irina.“
Dag je odmahnuo glavom. „Pojma ti nemaš, jelda? Niko ne može da te spase od
onog što sledi.“
Skočio je na nju ispruženih ruku, i Sesili je vrisnula.

49

Pronašla ga je. Prsti su joj stegli dršku noža koji joj je Dag dao pre obuke. Bio je
ukopčan na karabiner bez mehanizma za zaključavanje. Kad bi samo mogla da ga
pritisne da se otvori…
Vrisak je bacio Daga van ravnoteže i to je bilo ono što joj je trebalo. Skočila je na
njega sa nožem u ruci.
Upalilo je; nije očekivao da će se opirati. Odskočio je nazad, tako da mu je sečivo
zahvatilo skafander, što joj je kupilo dovoljno vremena da se spusti niz prvih nekoliko
stepenika sa vrha.
Nije bila ukopčana na uže, ali iskreno, suočena sa noćnom morom na vrhu, nije je
bilo briga da li rizikuje.
Zatim je bacila pogled na strmoglavi pad pod sobom. Predomislila se.
Gomila užarije bila je upetljana na sidrištu koje je vodilo od vrha, pa se ukopčala na
prvo koje je dohvatila. Usudila se da baci pogled na mali plato; Dag još nije krenuo za
njom. Morala je da veruje sopstvenim instinktima, koji kao da su bili obloženi sa osam
hiljada metara teškog oblaka.
Išla je postrance niz planinu, držeći se za uže. Srce joj je tuklo od adrenalina, a vid
joj se mutio od nedostatka kiseonika. Šake su joj otupele od rada sa karabinerima.
Sa svom pažnjom na užetu, nije shvatila da je vrhom dereza zakačila gamaše druge
čizme. Saplela se, a pre nego što je mozak stigao da pojmi tu grešku, počela je da pada.
Razvalila je rame o planinu. Bila je van kontrole, na milosti i nemilosti padine. Setila se
obuke i pokušala da se zaustavi u rukavicama – ali nije mogla. Cepin joj je ostao u
četvrtom kampu. I štapovi. Ruke su joj bile preslabe da bi joj zaustavile telo ili stegnule
led iole jako. Ali nije osećala strah. Ako će već umreti, ne može tu više ništa.
Osetila je trzaj kada joj je bezbednosna gurtna povukla fiksirano uže. Usporila je
dovoljno da ukopa prste i kolena u sneg i tako se zaustavi. Srce joj je poput bušilice
tuklo u grudima.
Nije znala koliko je dugo tu ležala. Vreme leti u zoni smrti – minuti su kao sati, a
opet joj se činilo da je samo pre koji minut bila u šatoru i pakovala ranac.
 Trepnula je i otvorila oči, trgnuvši se zbog jarkog snega koji ju je zaslepio. Stala je
na malenoj litici, jedva širine njenih čizama. Bojažljivo se oslonila na noge, ukopavši se
derezama u sneg kako bi osigurala jači oslonac.
Viknula je kada joj je bol prostrujao levom nogom. Koleno joj se pobunilo.
„Upomoć!“, povikala je, ali zvučalo je maltene kao hropac. Ionako nije bilo nikoga
ko bi je čuo, osim Daga. A on ju je želeo mrtvu.
Osetila je da je neko vuče za bezbednosno uže. Povukla ga je nazad kako bi
pokazala da je još živa. Učinilo joj se da je čula svoje ime nošeno na ledenom vetru.
Iako joj se činilo da padu nema kraja, sad, kad se zaustavila, nije joj izgledalo da ima još
puno da se penje pre nego što se vrati do rute.
Ali, kada je ponovo povukla, kraj fiksiranog užeta survao se odozgo ka njoj. Bilo je
iskrzano. Zagledala se u kraj užeta. Da li ga je neko isekao? Ili se ukopčala na trulo uže
koje je puklo samo od sebe?
Bilo joj je krivo što nema više iskustva pa da ume prepoznati razliku.
Vetar je na trenutak utihnuo. Čula je glas daleko iznad sebe, pucketanje radija.
„Sesili je pala“, čula je. „Nisam mogao da je spasem.“
Dag nije nameravao da je spase. Nije hteo ni da pokuša. Gledao ju je kako pada, a
onda ju je ostavio ovde, da umre.
Ali nije još bila mrtva.
Potisnula je bol.
Nije mogla da ostane ovde, zalepljena za zid od snega i leda, sa raširenim nogama i
rukama, užasnuta da će opet pasti. Opet se našla u škripcu, ali ovog puta u zoni smrti,
gde sa svakim minutom u kom se ne pomera – umire.
„Jesi li okej?“
Čula je glas. Ženski glas. Podigla je pogled i štrecnula se jer ju je zaslepila jarka
sunčeva svetlost; zaštitne naočare su joj pale s lica dok je padala. Tražila je naočare za
sunce po džepovima i nabila ih na lice.
„Ne mogu! Ne mogu da se pomerim!“, pokušala je da vikne, ali glas ju je izdavao.
Zvučala je nerazumljivo, svaku reč bi prekinuo spor i iskrzan udah.
„Vidim rutu… samo je nekoliko koraka od tebe. Možeš ti to!“
Odzvanjalo joj je u glavi. Kad se usudila još jednom da pogleda gore, ka glasu,
planina je bila pusta kao i uvek. Ima li nekoga iznad nje?
Nije ni bitno. Ovog puta je morala da se pomeri.
Moraš se izboriti sama za sebe, Sesi. Čula je bakin glas.
Oprezno je protresla nepovređenim stopalom. Podvila ga je pod sebe, a onda se na
jedvite jade uspravila na noge. Vukla se postrance, ukopavajući se derezama što je
dublje mogla u sneg, nakon čega bi pomerila drugo stopalo. Ovim bolno sporim
pokretima nekako se vukla niz planinu.
„Dolazim!“ viknula je, a možda i nije; nije mogla da proceni. Ali kretala se. To je
ono što je bilo važno.
Kad god bi joj se mozak setio da nije ukopčana na uže, i u zoni smrti, bez
pomoćnog kiseonika i nekoga ko bi je spasao, stala bi i dozvolila panici da je preplavi.
Kada joj je povređeno koleno bilo previše slabo da bi razgrtalo sneg, morala je da koristi
ruke. Rukavice su joj bile potpuno mokre od truda koji joj je trebao da pomera sneg, ali
nije imala izbora no da nastavi.
Korak po korak, ma koliko malen bio.
Umalo da nije umrla od sreće kada je videla jarkoplavo fiksirano uže kako viri iz
snega, kao i stazu sa otiscima čizama. Bacila se ka užetu; došlo joj je da ga poljubi da joj
lice nije bilo prekriveno bandanom. Ukopčala se, a onda je stvarno pala na kolena i
zaplakala.
Znala je da mora ponovo ustati. A i makar joj je bilo lako da zna u kom smeru da
krene – nadole.
Dag je negde na planini. Misli da je mrtva. Da je pala. Rekao joj je da siđe. Kad to
nije učinila, krenuo je za njom ovamo.
Da je spase? Ili da iskoristi priliku da je ubije kad niko ne gleda? Vrtelo joj se u
glavi. Ništa joj nije imalo smisla. Na kraju krajeva, čula je Kerin glas kako je doziva
odozgo, potpuno zvonak, i tera je na pokret. Um se očigledno poigravao njome. Šta ako
Dag nije bio na vrhu? Toliko je krivice i sramote nosila sa sobom da je to što je podelila
sa njima u trećem kampu sve izvuklo na površinu. Naravno da će mozak u tom trenutku
zamisliti osobu koja je bliska sa Keri, oživeti njene strahove da će je neko optužiti kako
je kriva za Kerinu smrt.
Ali šta ćemo onda sa fiksiranim uzetom?
Nije znala. Ali znala je da je strah stvaran.
Da joj je bol u nozi stvaran.
Da je oluja na obzorju stvarna.
Osećala je kako raste iza nje, i vetar koji je sve jače udara u leđa. Morala je da se
vrati u bazni kamp pre nego što ta oluja počne. Da pronađe Elizu i Zaka i uveri se da su
dobro. A ako ne halucinira, onda da bude negde gde Dag neće moći da se nađe s njom
nasamo.
Pogledala je sa strane na stranu, duž staze, ali od Daga nije bilo ni traga ni glasa –
uostalom, ni od koga. Još dokaza da samo umišlja. Vetar je opet ojačao i krenuo da je
udara u naletima.
Diši, Sesili.
Pluća joj je ispunio hladan vazduh. Bilo je čudno. Kad je zamišljala kako je to
disati ovde, pretpostavljala je da će osećaj biti kao da se guši. Da je nešto steže. Možda,
na neki način, kao da se davi.
Ali nije bilo tako.
Osećala je ubod vetra na deliću gole kože na obrazu, između bandane i naočara za
sunce, a onda i jači nalet na telu, koji je pretio da je obori na kolena.
Vazduh je bio tu. Prosto nije radio ono što mu je svrha.
Bila je tako umorna. Mišići su joj se mučili da rade dok se probijala kroz sneg. Ne
samo mišići. Nego i krv. Pluća. Mozak.
Bilo je prilično jednostavno – u vazduhu nije bilo dovoljno kiseonika, manje od
trećine u odnosu na ono na šta je njeno telo naviknuto. Visinomer na satu očitavao je da
je i dalje na visini od preko osam hiljada metara. U zoni smrti.
Srce je počelo divljački da joj tuče. Osvrnula se preko ramena. Da li me prati?
Stala je kao prikovana za mesto. Ogromna silueta, na nekoliko metara iznad nje, njegovi
siloviti koraci razgrću svež sneg pred sobom, uhode je, jure je. Ali ne… Trepnula je i
shvatila da je to samo senka oblaka na obronku planine.
Dolazi li? Ili me čeka ispod?
Nije mislila da je moguće da će joj srce još brže kucati, ali jeste, galopiralo joj je u
grudima. I disanje joj se ubrzalo dok je gutala redak vazduh. Zateturala se, a u glavi joj
se zavrtelo.
Kakve ima veze da li je iznad ili ispod nje?
O njemu može da brine kasnije. A sada treba da brine kako da preživi.
Kretala se najbrže što joj je telo dozvoljavalo. Jedan pogrešan korak i mogla bi da
se surva u provaliju od hiljadu metara. U međuvremenu, avetinjski koraci prikradali su
joj se otpozadi.
Mora da siđe sa planine.
I to će morati da uradi sama.
Zatim je opazila jarkoružičasti skafander kako sedi malo pored staze. Eliza. Hvala
bogu. Eliza ima ogromno iskustvo na planini; možda će moći da joj objasni šta joj se
događa. Možda je njen glas bio taj koji joj je rekao da se pokrene.
Bauljala je kroz veliki nanos snega, prateći otiske koji su je vodili do drugarice iz
ekipe. Povukla je bandanu nadole. „Eliza! Eliza!“
Okrenula se ka njoj taman kad je nalet vetra razvalio Sesili u lice. Zabacila je ruke
preko glave, kašljući i grcajući, primorana da se pogne.
Ostatak puta do nje je otpuzala, zgrabivši ružičasti materijal Elizinog skafandera
dok je čekala još jedan nalet vetra da joj pređe preko glave.
„Eliza? Ja sam, Sesili. Jesi li dobro?“ Protresla ju je za ruku, ali telo joj se nije
pomicalo pod prstima.
Eliza je bila mrtva.

50

Sa usana joj se oteo mučan krik, a u grudima joj je narastao očaj.

Ponovo je protresla Elizino telo, ne želeći da prizna ono što je znala da je tačno.
„Eliza, probudi se. Molim te.“ Očajnički je želela da je Eliza obasja onim svojim
karakterističnim osmehom. Usne su joj bile sveže nakarminisane u crveno, ali na
smrznuto beloj koži delovale su jezivo, poput posekotine.
Kako je ovo moguće? Suze su joj lile obrazima i ledile se. Pokušala je da joj
pomeri telo, da zabaci beživotnu ruku preko svog vrata i podigne je. Htela je da je spusti
što je niže mogla. Ali provela je sate bez pomoćnog kiseonika i nije imala snage.
Morala je da je napusti.
Eliza je bila najjača među njima. Zasluživala je mnogo bolje od ovoga.
Kad ju je naslonila leđima na sneg, Elizi je spala kapuljača skafandera i Sesili je
videla trag tamnocrvene krvi na vratu. Srce joj je tutnjalo dok joj je nežno okretala
glavu. Na poleđini lobanje zjapila joj je rana, a kosa joj je bila slepljena od smrznute
krvi.
Sesili je zapanjeno trgla ruku.
Je li Dag i za ovo kriv?
Sklupčala se uz Elizino telo. Nije smela da se zadržava, inače će umreti od
hladnoće pored Elize. Srce joj se slamalo na pomisao da će je ostaviti. Htela je da uzme
nešto za njenu porodicu, u slučaju da joj telo bude zakopano u oluji.
U glavi joj je tutnjalo. Zbunjenost, mučnina, glavobolja. Halucinacije. Sve sami
klasični simptomi ACEP-a. Koleno ju je probadalo u skafanderu.
Ali onda joj je sinula ideja – Elizina kamera. Osetila se kao najgora vrsta lešinara
dok joj je otkopčavala rajsferšlus skafandera i krenula da pretura po unutrašnjosti. Ali
nije je našla u džepu u kom ju je Eliza obično držala i nije mogla da se natera da traži i
dalje. A onda joj je nešto drugo privuklo pogled. Ogrlica, sa priveskom od pleksiglasa.
Otkačila je lančić i ubacila ga u svoj džep.
Poljubila je Elizinu šaku kroz rukavicu. A onda se prevrnula na bok i krenula da se
probija dalje, pognuta na žestokom vetru.
Nije znala koliko je dugo tako hodala, ali vrisnula je u bandanu kada su prvi šatori
četvrtog kampa provirili iz snežne magle. To je značilo dve stvari: prvo, da je izašla iz
zone smrti i da će sa svakim korakom biti sve jača. I drugo, da će možda, samo možda,
napokon pronaći pomoć. Nije bila sigurna da će još dugo moći da nastavi sama.
Otkačila se sa poslednje fiksirane užarije ispred kampa i dobauljala u najbliži šator.
Vetar je urlao dok je udarao o plastiku, ne pružajući joj ni trenutak olakšanja. Prinela je
kolena grudima i zajecala. Bilo joj je prehladno, drhtala je, plakala, a glava i pluća su joj
goreli. Htela je da bude kod kuće.
A onda je čula zastrašujući zvuk.
Ponovo onaj zvižduk. Nisko, nisko, visoko, nisko. Ako ponovo halucinira, htela je
da prestane.
Dag. Od početka je to bio Dag.
Alen. Irina. Eliza.
A sada je u kampu i dolazi po nju.
Zvuk ju je trgao iz obamrlosti. Sat joj je bio napukao i beživotan još od pada. I
baterije telefona i kamere su joj se ispraznile. Nije imala nijednu napravu; nije mogla
nikako da zatraži pomoć. Znala je samo da je Dag svima preko radija rekao da je mrtva.
Niko ne dolazi po nju.
Ispuzala je napolje, držeći se tla.
Videla je na časak obris Dagovog modroplavog skafandera kako ide po kampu.
Kretao se ka njoj i otvarao šatore usput. Sklonila se iza šatora, zatvorila oči, jedva u
stanju da diše. Nije znala šta bi mogla da uradi da se zaštiti kada bi je video. Ali satno je
otvorio šator, video da nema nikoga, i otišao.
Izdahnula je sa olakšanjem.
A onda joj je srce iskočilo iz grudi kad ju je neko zgrabio za mišicu.
Htela je da vrisne, ali bandana je prigušila zvuk. Zateturala se unazad kada ju je
tuđa ruka povukla u drugi šator.
Čim se našla unutra, pustio ju je. Okrenula se i ugledala Zaka.
„Sesili, jebote, hvala bogu da si ti.“ Povukao ju je ka sebi i zagrlio tako čvrsto da je
osetila svaku modricu od pada. Viknula je od bola.
Zak kao da nije primetio. „Dag me je probudio i rekao mi da se spustim. Iskren da
budem, malo sam popizdeo na njega. Ali krenuo sam da se pakujem i vidi…“ Otvorio je
dlanove i pokazao joj napravice za dži-pi-es. Bila su smrskane na komadiće, zajedno sa
njegovom kamerom. „Istrčao sam napolje i krenuo da tražim Daga, ali svi su otišli. Nije
bilo nikoga od šerpasa, od članova ekipe. Svi ste bili otišli. A bez napravica nisam
mogao da pošaljem poruku i potražim pomoć. Pokušao sam da nađem fiksiranu užariju
kako bih se spustio, ali vreme se pogoršalo i nisam mogao. Pokušao sam da se vratim u
šator. Sigurno sam upao u četiri šatora pre nego što sam pronašao svoj. Nisam više znao
šta ću.“ Stresao se. „Pojma nemaš koliko mi je drago što te vidim. Ima li još nekoga?“
„Mislim možda Dag…“
„Sjajno! Hajdemo po njega pa da siđemo sa ove jebene planinčuge.“
Ali Sesili ga je zgrabila za ruku pre nego što je stigao da izađe iz šatora. „Ne.
Moramo biti oprezni. Dag je opasan. Popeo se za mnom na vrh. Nap… napao me je.“
„Sranje.“ Glas mu je bio tih. Neočekivano.
„Ne deluješ mi iznenađeno“, rekla je Sesili, zatečena Zakovom smirenom
reakcijom.
„Ne, bože, jesam iznenađen. Nego samo… sad mi nešto ima smisla.“ Okrenuo se i
izvukao crnu napravicu pravih uglova iz koje je štrcalo desetak antena. „Pronašao sam
ovo u Dagovom šatoru dok sam pokušavao da pronađem svoj.“
„Je li to…?“
„Blokator signala. Jebem mu mater. Nisam hteo da poverujem u to. Ali mora da to
radi čitavu ekspediciju. Od početka smo bili osuđeni na propast, zar ne?“
„Misli da sam mrtva.“ Glas joj je napukao dok je govorila, grlo joj se steglo.
Zak je ispustio blokator i stegao je za šake. „Sesili, sve je u redu, Izbavićemo se
odavde zajedno.“
„Nije samo to u pitanju. Nego Eliza. Zak, ona Jeste mrtva.“
„Šta?!“ Zateturao se unazad, i noktima prešao preko obraza.
„Videla sam je kako leži u snegu. Potiljak joj je bio prekriven krvlju.“
„Ne, ne, ne. Dag to nikada ne bi uradio. Ne bi te povredio.“
Sesili je snizila glas. „Misli da sam mu ubila ćerku.“
„Ali… ali to nema nikakvog smisla!“, zamucao je Zak.
„Sećaš li se onoga što sam vam ispričala? O Snoudonu? Žena koja je poginula… to
je bila ona.“
 „O bože, Sesili… Ali znaš da nisi ti bila kriva za to, zar ne?“ Privukao ju je u
zagrljaj dok se oluja iživljavala po šatoru. Protrljao je čelo. „Ne mogu da verujem. A šta
je sa Elizom?“
„Mislio je da špijunira Čarlsa i pokušava da ga uhvati kako vara. Zak, on duguje
Čarlsu svoju karijeru. Ne želi da mu ništa – i niko – stane na put.“
Šator se zatresao od vetra, a šipke su počele da se uvijaju ka unutra. Sesili je susrela
Zakov pogled i neko vreme su se tako posmatrali.
„Šta ćemo sad?“, pitao ju je.
Sesili je progutala knedlu. „Moramo uraditi tačno ono što si rekao. Moramo sići sa
ove jebene planinčuge.“

51

„Trebalo bi da se vežemo zajedno“, rekla je. „Nema svrhe da brinemo zbog Daga i oluje
ako neko od nas dvoje upadne u pukotinu i svejedno pogine.“
„Imaš pravo. Imaš li dodatnu gurtnu?“
„Ne. A ti?“
„Ne.“
Gledali su se. Zatim je Sesili lagano odmahnula glavom. „Ne bi ni trebalo da
budemo na ovoj planini. Nismo pripremljeni. Nismo pravi alpinisti. Mi smo… mi smo
ovde turisti.“
„Dobro, nisam računao na to da će nas šerpasi napustiti! Nisam očekivao da nam je
nazovivođa ekipe psihopata! Šta da radimo, koji kurac! Ne možemo da odemo, ne
možemo da ostanemo. Potpuno smo najebali.“
Pogledi su im se susreli. Možda nisu fizički zajedno vezani. Ali moraju da delaju
zajedno. Kao tim. Kako bi uopšte imali šansu da uspeju.
Uzvratio joj je pogled, a u zenicama mu se videla histerija. Znala je da će im se
uloge menjati – nekada će on biti smiren, oslonac, ali, u ovom trenutku, to je morala biti
ona.
„Slušaj. Vetar je zamro. Dag je tamo negde i u pokretu – što znači da ne žuri da
pronađe sklonište. Možda to znači da i mi možemo da krenemo. Moramo da idemo sa
što manje stvari. Moja maska sa kiseonikom je pokvarena – tako da nema poente da više
nosim rezervoar.“
„I moja je pokvarena. Još jedna slučajnost, ili…“
Nije želela da razmišlja o tome.
„Koliko je sati?“, pitala je.
„Deset.“
Progutala je knedlu. Duže od dvadeset četiri sata su na visini od preko sedam
hiljada metara. To je predugo.
„Hajde, krećemo“, rekla je.
Zakoračili su u sumornu belinu, držeći se tla. Prvi izazov će im biti da pronađu
fiksiranu užariju. Ako to uspeju, možda i budu imali šansu da prežive.
Preuzela je vodstvo jer je Zak zaostajao, oklevajući sa svakim pokretom. Dobro.
Može ona to. Pratila je konopce od šatora, ali sada ih je bilo tako malo – pojma nije
imala gde se fiksirana užarija završava. A onda je opazila nešto što je prepoznala – svoj
cepin kako viri iz snega ispred njenog šatora. Zgrabila ga je i okačila o pojas. Osećala se
jače sad kad ga je imala kod sebe.
Napokon je opazila svežanj užarije u jarkim bojama. „Onamo!“, povikala je. Uzela
je karabiner i ukopčala se na uže. Vodilo je nizbrdo, tako da je sigurno bilo ono pravo.
„Hajde, Zak“, rekla je kroz bandanu. Zgrabio ju je za ruku skafandera, a ona se
postarala da je ukopčan pre nego što su nastavili. Tako su krenuli polako da se spuštaju.
Sećala se još dok se pela koliko je strmo, tako da su morali čvrsto da stežu uže kako se
ne bi okliznuli. Koleno joj je sada vrištalo od bola, svaki korak kao da ju je neko šutirao
u stomak. Ali nije želela da umre. Nije bila spremna za to.
Uže joj se useklo u ruku, ali nije popustila stisak dok se spuštala, Gledala je šerpase
kako lete niz ovu užad, koristeći silu pokreta kako bi se odbacili. Nije imala ni njihovu
brzinu, ni njihovo samopouzdanje.
Zak je postao nestrpljiv dok su se spuštali. Kod sledećeg sidrišta preuzeo je
vodstvo.
Dobro su napredovali. Gust oblak nalik šupi skrivao je oštre provalije oko njih i
sužavao im vidno polje, tako da nije bilo ničeg što bi im još povećalo strah od onoga sa
čim su suočeni. Napola se nadala da ih je Dag proglasio mrtvima i da se brzo spušta do
baznog kampa. Kako planira da objasni da je izgubio svoj tim? Prosto nije mogla da
razume.
Zak se naglo zaustavio i bila je prinuđena da stane iza njega. Koleno joj je
klecnulo, pa se spotakla. Uže joj se useklo u ruku, ali ju je zadržalo. „Šta se dešava“,
pokušala je da vikne i nadjača vetar.
„Sranje. Neko je sklonio užariju.“
Zastala je dok su joj njegove reči polako dopirale do mozga. „Kako to misliš?“
„Vidi sama…“
Sidrište za užariju bilo je zakopano u snegu, ali samog užeta nije bilo tu.
„O, bože.“ Nije mogla da veruje da bi Dag to uradio. Nepisano pravilo
visokogorstva – niko ne pomera fiksiranu užariju. Ono što dobro služi jedan tim, dobro
služi i ostale. Time što je sabotirao užariju, popljuvao je sve za šta se čitavog života
zalagao. Bio je rešen da se poštara da ne siđu sa planine.
Staza pred njima nije izgledala toliko loše. Budu li još oprezniji na svakom koraku i
ako koriste cepin kako bi se ukopali, mogli bi da se spuste bez užarije.
Nisu imali izbora.
„Hajde. Možemo i ovako. Sad nam nema nazad“, rekla je Zaku. „Možemo samo
napred.“
 Zadrhtao je u skafanderu, a strah u njegovim očima bio je divlji i iskonski.
„Smiri se. Diši“, molila je čoveka koji se nalazio ispod divlje životinje. Ne povrati
li kontrolu, osuđen je na propast. O tome je Čarls pričao. O ubici u nama samima. Zak
će ih oboje ubiti ako dozvoli da ga obuzme strah. Jedan pogrešan korak, jednom da mu
popusti koncentracija po ovom vremenu, u ovim okolnostima, i gotov je – a verovatno
će sa sobom povesti i nju.
Zgrabila ga je za ramena i sprovela do gomilice snega, i dalje ukopčana na uže sa
prošlog sidrišta. Pogled mu je bio prazan. Možda se nije tresao samo od straha. Umirao
je, telo mu se slamalo.
Pokušavala je da utopli nožne prste tako što ih je migoljila. Na šakama je pomerala
prste i pljeskala njima, ali Zak je samo sedeo tu.
„Ma daj, Zak!“, viknula je na njega. Protrljala mu je šake svojima, pokušavajući da
zapali ponovo neku vatru u njima. „Slušaj me.“
Bila mu je potrebna voda. Tražila je po grudnom džepu skafandera i usudila se da
otvori rajsferšlus za dlaku. Hladnoća je uletela poput morske vode na plaži i smrzla je do
kosti.
Izvadila je bocu od pola litre, ali bila je prazna. U drugoj je ostalo samo nekoliko
gutljaja.
Ipak, ako bi joj Zak umro, potpuno bi izgubila razum. Jedino što joj je davalo fokus
bilo je to da ga održi u životu. Uzela ga je za lice i naterala ga da proguta tečnost. Na
njeno olakšanje, upalilo je. Trepnuo je i videla je kako mu se u pogled vraća nešto
svetlosti.
„Sesili?“
„Uspećemo, Zak. Ali moramo da nastavimo.“
Kopala je po snegu rukavicom – koja je krenula da se natapa vlagom iznutra – ali
vredelo je; pronašla je uže. Uopšte nije bilo sklonjeno. Sitne greške. Pogrešne procene.
To će ih ubiti ako ne budu oprezni.
„Vidi, Zak!“ povikala je, gotovo u delirijumu od radosti. Ali on se ljuljao na
nogama. Uzela mu je bezbednosnu gurtnu i zakačila je za prethodno skrivenu užariju.
Zatim je uzela drugu njegovu gurtnu i zakačila je sebi na pojas. Bila je prekratka da bi se
uvezali po propisima, ali to je bilo jedino čega je mogla da se seti u ovim okolnostima.
Stavila ga je ispred sebe, jer nikako ne bi mogla da spreči da oboje padnu ako bi se
zateturao i udario u nju otpozadi. Ovako bi makar mogla da bude spremna, a ako on
padne, onda bi presekla uže koje ih povezuje. Možda.
„Nećeš mi umreti“, rekla je, ali više da bi sebe ohrabrila nego njega. Ionako je nije
slušao. Uže joj je prolazilo kroz ruke dok je sprovodila Zaka niz padinu. Bilo je nekoliko
čupavih trenutaka gde joj se Činilo kao da će se Zak okliznuti, ali, zahvaljujući njenoj
čistoj volji – i derezama kojima se ukopala u sneg – ostao je zalepljen za planinu.
Znala je da će sa svakim metrom niže biti sve jači. Svakim korakom bili su sve
bliže trećem kampu. To je bilo ono što ju je teralo napred. Činjenica da je bezbednost na
pomolu.
U glavi je mogla da zamisli uspon. Dugačka i prava padina planine. Taj prostor nije
bio pun pukotina, tako da joj je samopouzdanje poraslo. Doći će i treći kamp.
Nekim čudom, vreme se smirilo, polako, polako. Ali to joj je dalo priliku da obrati
pažnju na bol i umor. Cepin u ruci kao da je težio tonu, ali zabijala ga je u tlo svom
snagom koju je mogla da smogne. Krenula je da hoda postrance, ne verujući da će joj
koleno izdržati pokret unapred. Na sledećem sidrištu otkopčala se od Zaka. Ponovo je
mogao da se stara o sebi.
Gurnula ga je blago u rame i bez reči mu pokazala na odsjaje žute boje nedaleko
ispod. Još malo pa su došli do trećeg kampa. Klimnuo je.
Šake su joj bile otupele. Vlaga u rukavicama joj se smrznula i pitala se da li će na
kraju svega ovoga zadržati prste.
Manaslu. Trebalo je da bude jedna od najmanje teških planina, planina koju je
moguće savladati, planina preko koje će Čarls preleteti i zauzeti mesto najboljeg
planinara na svetu. Gde je on uopšte? Da li se popeo na vrh? Da li će njegove vizije o
svetskom priznanju i istorijskoj slavi ostati u senci toliko nagomilanih leševa?
Uskočili su u prvi šator na koji su naišli. Zaklon od vetra i hladnoće bio je
olakšanje, ali samo privremeno. I dalje nisu imali nikakve zalihe.
Strgnula je ranac sa leđa – više nije bio plav nego beo – prekriven mrazom koji je
napukao kad je sklonila kaiševe. Mučila se da prstima otvori rajsferšluse, pa je viknula
koliko je bila frustrirana. Znala je da joj je još jedan par rukavica unutra i da ih mora
staviti na ruke.
Zak je pokušao da joj pomogne, pa su zajedno uspeli da otvore, tako što je svako
povukao jedan rajsferšlus ka sebi. Dovoljno da dođe do vrha ranca i zgrabi rukavice.
Takođe se i kratko pomolila bogovima pripremljenosti – jer je u najvišem odeljku
ranca imala veštačke grejače za ruke. Protresla ih je i otvorila.
Ubacila ih je u rukavice, moleći se da joj ožive prste pre nego što bude prekasno.
Nije se ni usudila da pogleda prste bez rukavica; zamenila je rukavice što je brže mogla.
„Najebali smo“, zaječao je Zak.
„Imaš li u rancu nešto za jelo? Neke žitarice ili nešto slično?“
Odmahnuo je glavom. Toliko o njegovoj pripremljenosti.
Mislila je da ima nešto kod sebe, ali trebalo joj je sto godina da pretraži po rancu,
čak i sa grejačima u rukavicama. Kada je pronašla štanglu čokolade, bio je to smrznuti
blok čokoladne smese. Bilo je skoro nemoguće da ga zagrize, a povodom prehrane nije
nudila skoro ništa.
Čula je neki zvuk spolja koji se razlikovao od vetra. Škripu snega.
Zgrabila je Zakovu šaku tako snažno da je zastenjao i probudio se. Nije ni shvatila
da je zaspao.
„Šta je bilo?“, pitao ju je u bunilu.
„Zak. Neko je ispred šatora.“
Glas joj je bio jedva jačine šapata. Zak je razrogačio oči kad je uvideo šta se
dešava. Ali kod ovih koraka bilo je nešto drugačije. Bili su drugačiji i laganiji od
Dagovih, za koje je mislila da će joj ostati urezani u mozak.
To joj je dalo nadu. Ali ništa nije uzimala zdravo za gotovo. S pesnicom stisnutom
oko drške cepina, puzala je do ulaza u šator. Zak je divljački odmahivao glavom, ali
gledala ga je dok se nije smirio. Zatim je klimnula, a nakon nje i on.
Nije znala zašto joj veruje kad je jedva verovala sebi.
Pažljivo je povukla krilo šatora, podigavši cepin u drugoj ruci.

52

„Spašeni smo! Spašeni smo!“ Zak ju je protresao za ruku. „Galdene, ovde smo!“,
doviknuo mu je.
Galden je okrenuo glavu začuvši ih, i Sesili je videla kako su mi oči zablistale kada
ju je ugledao. Osećala je istovetan nalet olakšanja.
Trčao je kroz sneg ka njima. Sesili je primetila da je jednu ruku držao odmah pored
tela i da mu improvizovana udlaga drži zglob oko vrata. „Zak, Sesili, živi ste!“ Pao je na
kolena i oboje ih zagrlio. „Dag nam je sinoć naredio da se spustimo sa timom Samit
ikstrima. Trebala im je pomoć da odvedu klijente nazad do baznog kampa. Dag je rekao
da je sa našim usponom gotovo i da će vas sve spustiti ujutru nakon što odspavate.
Ostali su jutros stigli do baznog kampa sa Samit ikstrimom.“
„Nisi pošao sa njima?“, pitala ga je Sesili.
„Ruka mi je bila loše, pa sam morao da se odmorim u drugom kampu, dok su oni
svi sišli. Sesili, čuo sam preko radija da si pala.“ Glas mu je pukao i položio je glavu na
zdravu ruku. „Morao sam da se vratim gore. Morao sam da vidim da li mogu da te
nađem. Nije trebalo uopšte da te ostavljam…“
„Nisi znao“, rekla je, zgrabivši ga za šaku u rukavici. „Ali sada si ovde. Potrebna
nam je pomoć.“
„Daj da javim preko radija da ste dobro.“ Izvadio je radio iz bočnog džepa, pa
poslao poruku do podnožja planine da ih je pronašao i da napuštaju treći kamp. Sačekao
je nekoliko sekundi da čuje potvrdu odozdo, ali čuli su samo pucketanje veze. Snažan
nalet vetra zatresao je šator, nateravši ih da se svi skupe zajedno kako bi se zaštitili. „Ne
smemo ostati ovde. Previše je opasno. Moramo se spustiti.“
„Hajde, Zak – još samo jedan napor?“, rekla je, pokušavši da unese dozu
pozitivnosti u svoj glas.
Zak je zatvorio oči, i uplašila se da ih više nikada neće otvoriti. Ali, kada jesu,
uputio joj je žestok pogled. Srce joj je zaigralo. Pronašao je snagu, odnekud, nekako, i
sada je i ona morala da je pronađe, da kopa duboko po sebi i usidri se za taj maleni deo
nje koji je vrištao od volje za životom.
„Čekaj, Galdene… satima nismo imali ništa za jelo i piće. Imaš li nešto?“, pitala ga
je.
„Daj da vidim.“ Galden je izvukao nekoliko grickalica iz jakne, zajedno sa
termosom čaja iz ranca. Nikada u životu nije bila toliko zahvalna na nečemu. Jedva je
bila u stanju da pije čaj; usne su joj bile toliko hladne da je jedva mogla da ih prisloni na
obod termosa i drži ih tu. Bila je u mnogo gorem stanju nego što je mislila. Iako je
žudno zagrizla žitaricu, zubi su joj se mučili da prodru kroz čvrstu smesu. Kada je
uspela, usta su joj bila tako suva da je hrana stajala u njima čvrsta i nije mogla da
smekša. Svejedno ju je progutala; njenom telu bila je potrebna.
Zaku je bilo još gore nego njoj. Čaj mu je curio niz bradu, više ga je završilo na
njegovom skafanderu nego u ustima.
„Vreme je za pokret. Ne mogu oboje da vas nosim. Moraćemo da se privežemo sve
troje i možda naiđemo na pomoć.“ Galden je otkačio namotaj užeta sa ranca. Stavio je
Zaka između sebe i Sesili. A to je značilo da misli da je ona jača. Ta pomisao nije joj bila
utešna.
Kada se osigurao da su obezbeđeni, krenuo je nazad iz šatora i nisu imali izbora no
da ga prate.
Bez njih ne bi imali nikakvih izgleda. Sneg, koji sada jeste padao slabije, potpuno
je prekrio sve otiske čizama koji bi ih odveli do rute.
Nebo je bacilo sivi pokrov preko svega. Nestalo je svake predstave o vremenu,
perspektivi – ili je možda to bilo do njene hipoksije. Hodali su sporo i opasno blizu
provalije, ali više nije bila u stanju ni da prizove strah.
Kretali su se brzo. Zak se mučio, ali uz Galdena, nju i fiksiranu užariju, uspeli su da
ga održe na nogama. Bila je prestravljena od pomisli da ih Dag uhodi, ali znala je da sa
Galdenom imaju bolje izglede.
Samo da nastave da se kreću.
Bilo je delova spusta gde su morali da se spuštaju pomoću užeta na naročito strmim
deonicama. Zak je pao na prvom spustu i Galden se namučio da ga zadrži, što znači da
umalo i nju nije povukao sa sobom. Odjednom joj više nije bilo svejedno što je vezana
za njega.
Galden se složio sa njom. Na sledećem spustu sa užetom, gde bi posledice pada
bile daleko gore, stao je i otkopčao ih. Sela je na sneg, držeći se grčevito za fiksiranu
užariju, terajući u sebi energiju da joj uđe u telo, i nadajući se da je drugi kamp blizu.
Osećala je jako iskušenje da se sklupča na snegu i spava. Da li bi to bilo tako
strašno?
Galden se usredsredio na pravljenje sistema pomoću kojeg će uspeti da spusti Zaka
na sledeći nivo. Video ju je kako kreće da tone u san i prodrmao ju je za ruku. „Sesili.
Moram da se spustim sa Zakom. Ti počni da se spuštaš užetom posle nas. Razumela?
Spustiću vas oboje žive.“
Klimnula je, a onda pripremila svoju penjalicu kako bi je zakačila za uže. Galden je
delovao kao da je zadovoljan, nakon čega se okrenuo da pomogne Zaku.
Kada je stigao red na nju, dosta dugo se spuštala. Koleno joj je vrištalo u agoniji,
ali nekako je uspela. Stigli su do gornjeg dela drugog kampa. Sa strane su videli šator,
napola zakopan u snegu. Iza njega, ogromnu pukotinu.
Galden joj je mahnuo da priđe. „Zaku je potrebno sklonište. Daj da pokušamo da ga
premestimo u šator.“ Klimnula je i stavila Zakovu ruku sebi preko ramena. Ali nije bila
dovoljno snažna da ga podigne. Koleno joj je klecnulo.
„Ne vredi!“, rekla je i sručila se na zemlju. I Zak je pao u sneg. Videla je trzaj od
bola na Galdenovom licu koji se žestoko trudio da prikrije.
„Ne brini“, rekao je. „Ostaću ja ovde sa Zakom. Ali obojici nam treba voda. Proveri
šator. Donesi nam je.“
„Jasno.“ Dobauljala je do šatora, spustivši ranac i cepin ispred.
Ali, kada ga je otvorila, neko je već bio unutra.

53

„Oh, Čarlse, hvala bogu da si ti.“ Sručila se na pola ulaza u šator, a Čarls joj je pomogao
i uvukao je unutra do kraja.
„Sesili! Jesi li okej? Šta se dešava? Čuo sam preko radija da vas je Galden pronašao
žive… Mnogo mi je laknulo.“
„Sa Zakom je ispred. Treba im pomoć. Zaku nije dobro, Galden je povređen i hitno
im treba voda.“
„Da, video sam vas kako se spuštate pa sam stavio malo snega da se otopi.“
Pokazao je na mali kanister iznad plina, odmah pored svog ogromnog ranca. „Jeste li
videli još nekoga? Nisam uspeo da dobijem nikoga preko radija. Daga? Ili Elizu?“
„Eliza…“ Jedva je uspela da joj izgovori ime; zaglavilo joj se u grlu. „Mrtva je.
Iznad četvrtog kampa. Neko ju je udario u glavu. A što se Daga tiče… pokušao je da me
ubije. Mislim da mi je petljao po rezervoaru sa kiseonikom, a onda me napao na vrhu.
Jedva sam uspela da se izvučem jer je mislio da sam pala.“
Čarlsu se sneg nakupio na čupavim obrvama i bradi koja mu je izrasla u baznom
kampu, obojivši ih u belo. Oči su mu tako postale još prodornije, kao da se zagledala u
srce lednika. „Planina se čudno poigrava sa ljudima. Naročito sa očajnim i ožalošćenim
osobama. Dag je sve to.“
Prekrila je lice rukavicama. „Misli da sam mu ubila ćerku.“ Zajecala je. Šok onoga
kroz šta je prošla kolao joj je venama, dok joj je do mozga konačno dopiralo olakšanje
što je konačno spasena. Sad je sa Čarlsom, Galdenom i Zakom. Dag ne može sve da ih
ubije.
„Ali, zar nisi?“
Trepnula je i uspravila se sedeći. „Šta? Nisam planirala da budem zarobljena na
onom grebenu. Pratila sam Džejmsa na stazi na koju nije ni smeo da me vodi. Zaglavila
sam se.
Čarls je coknuo. „Vidiš? Opet ti tvoji izgovori. Ti si za Daga sve ono što je danas
loše u planinarenju. Tako nesmotrena, tako nepripremljena. Bez ikakvog poštovanja
prema planini.“
„To nije tačno. Dobro, možda tada jeste bilo, ali sada sam naučila.“
„Jesi li?“, upitao ju je tiho. „Meni se čini da opet mora neko da te spasava.“
„Molim te, Čarlse…“ Sesili je drhtavo udahnula, pokušavajući da ostane
usredsređena na trenutne opasnosti – a ne na prošlost. Vetar je razvaljivao šator i
pomislila je na onu dvojicu, sklupčane napolju na hladnoći. „Nisam samo ja u pitanju
ovog puta. Treba da pomognemo Galdenu da unese Zaka unutra.“ Krenula je da se
izvlači unazad ka ulazu, oborivši usput Čarlsov ranac.
Ranac je pao na kanister, a Čarls je besno zasiktao dok je pokušavao da održi vatru
plina.
Gornji deo ranca se otvorio i iz njega je ispalo nekoliko stvari.
Tada ju je ugledala – tokforvord kameru.
Elizinu kameru.
Podigla je pogled i susrela Čarlsove hladne oči. Znala je da je video.
Progutala je knedlu, ne želeći da ga pita, ali istovremeno ne mogući da se zaustavi.
„Zašto je to kod tebe?“
Čarls je uzdahnuo, ugasivši vatru plina. „Nije moralo da bude ovako. Nisam
planirao ovo.“
Sesilin pogled skakao je između kamere i Čarlsovog lica, dok su se delovi slagalice
sklapali. Strah u njoj je narastao kako joj je istina postajala sve jasnija. „To… to si bio
ti?“
Čarls je nastavio kao da je nije ni čuo. „Hteo sam da svi stignete do vrha kako
bismo svi mogli da siđemo zajedno. Trijumfalno. Ali Dag je imao drugačije planove.
„Sve vreme je znao da je prognoza pogrešna. Blokirao je signal kako ne bih shvatio
da nam stiže oluja. Hteo je da me uhvati oluja, ali tu svoju laž je skrivao tako što je
vodio tim sa sobom što je duže smeo. Sećaš li se kako je pokušao da vas vrati kad smo
bili u trećem kampu? Nisam imao nameru da to dopustim. Morao sam da mu skrenem
pažnju na nešto drugo. Zbog toga sam te zamolio da nam ispričaš za Snoudon. Znao sam
da si odgovorna za smrt njegove ćerke.“
„Ali… ne razumem. Ti si me pozvao ovamo.“
„Jesam. Baš iz tog razloga. Uh, trebalo je da ga vidiš kad je primio taj poziv. Bio je
rastrojen. Nije želeo da zna šta se dogodilo, ali ja jesam. Pročitao sam sve članke o
njenoj smrti, one u kojima su te prozvali ’junakinjom Snoudona’ jer si pomogla.
Primetio sam te kada si objavila Nedostižni vrh. Znao sam da ima tu još nečega. A kada
sam pomislio da Dag postaje sumnjičav prema meni, nakon Širokog vrha, skovao sam
plan. Na Manaslu ću povesti tim sa sobom. Kako bi bio previše zauzet da bi me osujetio.
„Doduše, nije upalilo. Ipak je pokušao sve što je bilo u njegovoj moći da ne
stignete do vrha.“
„Ali zašto?“
„Glup čovek. Stvarno je mislio da će me oluja zaustaviti. Možda čak i ubiti.“ Čarls
je otkačio cepin sa ranca, krećući se zlokobnom brzinom.
Strah ju je stegao za grlo, zbog čega joj je bilo teško da progovori. „Zbog čega je
morao da te zaustavi?“
„Znao je da sam pronašao nešto što me je ispunjavalo još većim adrenalinom od
uspona na vrhove.“
„Ne razumem…“
„Ne?“
Povukla se polako unazad, dok su joj plitki udisaji postajali sve brži. Nije bezbedna
ovde. Njeno telo je toga bilo svesno, iako je njenom mozgu trebalo vremena da ga
sustigne. Dag je pokušao da ih okrene. Ti pojma nemaš, zar ne… Nije ih želeo na planini
sa Čarlsom.
Na kraju cepina videla je tamnu mrlju. Nije želela da zna odakle potiče.
Osim što je videla žrtvu sopstvenim očima, dodirnula krv sopstvenim rukama.
„Ti si ubica“, prošaptala je. „Ali zašto?“
Čarls je prešao prstom preko zakrivljene metalne ivice sečiva cepina.
Usta su joj se osušila.
„Jer mi se može“, rekao je tiho. „Oduvek sam znao da sam drugačiji. Kada sam bio
dete, Dag je mislio da će izazov planina biti dovoljan da me zadovolji. Ali čak i to mi je
postalo prelako.
„A onda se desilo ono na vrhu Lenjin. Priroda se svim silama ustremila na mene, ali
ja sam preživeo. Može li neko poput tebe uopšte to da pojmi? Kolika snaga volje je
potrebna da izdržiš najveću silu kojom planina može da se okrene protiv tebe, da se
iskobeljaš pod težinom silnog tog snega, osetiš sunce na licu i znaš da si izabran? Peo
sam se sa dvojicom tipova za koje sam mislio da su jaki, ali planina ih je uzela. Ne, ja
sam drugačiji, i želim da svet to zna.“
Zaćutao je. „Ali svet nije spreman za mene. Objavio sam Čistih četrnaest,
neverovatan poduhvat, i da li je ikoga bilo briga! Ljudi su tako plitki, svi su ratnici iz
fotelje koji se usuđuju da kritikuju nas koji pomeramo granice ljudskog tela. Niko nije
hteo da me podrži, govorili su da je ono što pokušavam previše opasno. A onda je na red
došao Daulagiri. Naišao sam na dvojicu tipova koji su se skljokali na stazi, hipoksični, i
blokirali mi put. Naljutio sam se. Opipao sam vrat prvog čoveka da proverim ima li puls.
Bio je tu, ali slab. Da se spustio, možda bi preživeo. Njegov brat je ječao, i sam na pragu
smrti. Obojica su bili tako jadni. Nisu pripadali tamo gore.
„Vratio sam se prvom čoveku i jače mu pritisnuo vrat. E tada je krenuo da se bori, o
da – borba u njemu se vratila, borba da živi, da preživi. Bila je u njemu sve vreme, um
mu se predao, ali telo je moglo da nastavi da je tako odabrao. Ali bilo je prekasno…
svetlo mu je uminulo u očima. Poslednje što je video bilo je moje lice. Nisam se osetio
tako moćno nakon nijednog osvojenog vrha.“ Dok je govorio, stezao je zamišljeni vrat
među prstima. Žuč joj je navrla do grla. Nije imala oružje kod sebe, a koleno ju je i dalje
bolelo. Imala je samo jednu nadu – da pobegne do Galdena i Zaka. Možda će zajedno
uspeti da ga savladaju.
„Taj čovek bio je slabić. Preslab da bude tu gde se našao. Postupio sam ispravno.
Mogao sam da odlučim koji će od njih preživeti, a koji umreti. Njegovog brata sam
spustio. Kad sam se sutradan vratio sa spasilačkim timom, bio je tamo. Sedeo je, mrtav,
tačno onako kako sam ga ostavio. A niko nije znao koju sam ulogu odigrao u tome. Kada
neko umre u zoni smrti, niko i ne trepne na to. A kad sam spasao njegovog partnera,
postao sam junak.“
„Ovog puta će znati“, rekla je Sesili. „Šta ti je plan, da ubiješ čitav tim? U tom
slučaju, niko neće misliti da si junak. Reputacija će ti biti uništena.“
„Moja reputacija je sigurna. Rekoh ti već, nema boljeg mesta za ubijanje od ovog.
Na Everestu mi je bilo dovoljno samo da gurnem čoveka – ma ni da ga gurnem, jedva da
sam ga pipnuo – i poleteo je u provaliju. Čoveka kome se učinilo da me je video kako
dodirujem fiksiranu užariju i koji je pokrenuo gadnu glasinu.
„Kakva drskost! Da se usudi da kaže kako su meni potrebna pomagala i podrška
koji trebaju običnim ljudima da se popnu na ove vrhove.“
Suze su joj navirale u oči. „Ali tvoja spašavanja? Ti spašavaš živote, a ne oduzimaš
ih.“
„Čak je i velikanima potrebna lepa reč u štampi.“ Nasmejao se na sopstvenu lošu
šalu.
„Dakle, Grant je na Čo Ojuu stvarno imao snimak kako lažiraš spašavanje?“
Čarls se zlobno iskezio. „Nemam potrebe da lažiram spašavanja. Želeo sam da
ubijem tog čoveka, ali, kad sam video dron, morao sam umesto toga da ga spasem.
Grant je mislio da lažiram, da će iskoristiti taj snimak da mi preti. Da me učeni da mu
dam mesto u timu, filmska prava na moju priču. Smešno. Ipak, time što sam ga pozvao
ovamo, mogao sam da izađem na kraj i sa njim i sa tim snimkom, kakav god da je bio.
Sve sam vas tako pažljivo odabirao. Elizu, sa njenim profilima na društvenim mrežama
– da uguši sve iritantne glasine o varanju. Zaka – tako bogatog da mi je finansirao čitavu
misiju i još preko, u zamenu za ovaj uspon, tako da mi novac više nije predstavljao
problem. I tebe. Ti si mi bila tajno oružje protiv Daga. Bomba koju ću aktivirati u
pravom trenutku – kao onda kad je hteo da vas vrati u trećem kampu. Bila si mi potrebna
na planini. Pod jedan, dramatično spašavanje koje bi mi osiguralo mesto u udžbenicima
istorije. Sinoć kad si izašla iz šatora, petljao sam ti po kiseoniku. Znao sam da će ti se
pokvariti negde za vreme uspona. Bila bi bespomoćna, a ja bih se našao tu za tebe. Ali
gotovo da si me zadivila. Dag je pokušao da te vrati, a ti si svejedno krenula ka vrhu.
Pogledaj dokle si samo stigla bez kiseonika.“
Sesili je trepnula. Sve vreme je mislila da ju je Čarls odabrao jer je snažna. Ali
odabrao ju je jer je slaba. „Sve ovo si isplanirao? O, bože… Irina? Alen? Jesi li i njih
ubio?“
„Trebalo mi je dugo da provalim koga je onaj tip sa Everesta pozvao sa planine.
Ali, kada je Alen pisao na onom forumu i kad sam video da dolazi na Manaslu, znao
sam da moram iskoristiti priliku. Što se Ruskinje tiče, našla mi se na putu. Morao sam
da uništim Grantov snimak kako ne bi ostalo ništa inkriminišuće. Ušunjao sam se u šator
u drugom kampu i razbio hard-disk, ali videla me je – tako da sam morao da je smaknem
pre nego što stigne do baznog kampa.“
Sesili je prekrila glavu rukama, kao da će je to spasti užasa. Ali bilo joj je pravo
pred očima. „Zašto mi ovo govoriš?“ prošaputala je.
 Odgovor se sam nametao – nije nameravao da je pusti odatle živu. I tako, da
preživi, morala je da uradi nešto drastično. Oči su joj se divlje osvrtale po šatoru. Čarls
je video šta pokušava da uradi; nije delovao zabrinuto.
„Umesto toga, za spašavanje i priču iskoristiću Zaka. Siguran sam da će me
njegova kompanija obilato nagraditi za to.“
„Ali zašto si ubio Elizu?“, prošaputala je.
„Prišla mi je noć uoči uspona i rekla mi da je Dag šalje dole. Priznala mi je pravi
razlog zbog kog je došla na planinu – da me špijunira – i izvinila se. E pa ubedio sam je
da pođe do vrha sa mnom. Ali, kada sam ugrabio priliku…“ Nije morao da dovrši
rečenicu. „Uzeo sam kameru sa sobom kako bih mogao da je uništim kasnije.“ Čarls se
pomerio ka njoj, na šta se trgla, ali nije je udario. Umesto toga, zgrabio je kameru sa
poda.
„Mogu da uradim to sada.“
Uzeo je cepin, zavrteo ga u rukama i razbio kameru svom snagom. Vrisnula je.
A onda se pokrenula. Na sve četiri dočepala se ivice šatora i izletela u oluju.

54

„Galdene!“, vrisnula je.

Vetar joj je razvaljivao telo, krao joj reči i naterao je da padne na kolena. Rukama je
zaštitila lice.
Tada ga je čula. Zvižduk. Razigran. Opušten. Iz šatora iza nje.
Nisko, nisko, visoko, nisko.
Pretresao joj je novi nalet straha, zaledivši je daleko više od oluje koja je besnela
napolju.
Galden je zdravom rukom bio uspeo da dovuče Zaka bliže šatoru. Zak je bio u
užasnom stanju, glava mu je padala, a oči bile zatvorene.
Zgrabila je Galdena za skafander i povukla ga sa sobom. „Moramo da bežimo
odavde!“, rekla je. „Ti uzmi Zaka za drugu ruku…“ Kleknula je pored Zaka,
pokušavajući da ugura svoje rame ispod njegove miške kako bi mu izdržala težinu.
„Jesi li uzela vodu?“, pitao ju je Galden koji je i dalje stajao, uperivši prst ka šatoru.
„Ne, Galdene, hajde!“
Čarls je izleteo kroz ulaz u šator. Galden je šokirano viknuo, podigao ruku u znak
pozdrava, a onda se okrenuo ka Sesili sa ogromnim osmehom. „Čarls je ovde, didi.“
Glas mu je bio pun nade. „Sada možemo da se krećemo brže. Možemo…“
Čarls je bacio cepin, a Sesili je imala vremena samo da očajnički vrisne kad je
pogodio Galdena posred leđa. Uzela je karabiner sa Zakovog pojasa koji ga je još
privezivao labavim užetom za Galdena. Nije mogla da ga ostavi. Morala je makar da
pokuša.
Dag je znao. Da nije bilo priče o Snoudonu, naterao bi ih da se vrate u trećem
kampu. Ne bi stigla do vrha, ali bi sačuvala život.
Dotle je stigla u razmišljanju. Čarls je izvadio cepin iz Galdena koji je ležao i
krvario, ječao, umirao. Želela je da pođe ka njemu, ali Čarls je zakoračio ka njoj i Zaku.
Odbauljala je od njega, dok joj je povređeno koleno klecalo pod njom.
Lagani, hladni, metodični način na koji se kretao prestravljivao ju je. Kao i osmeh
na njegovom licu. Uživao je u ovome. U svakoj sekundi. U moći koju ima nad njima. Na
njegovoj je teritoriji, ovde je on kralj.
Nije se čak ni savio na vetru.
„Nemoj da bežiš, Sesili. Ako budeš bežala, ubiću Zaka.“
Bila je rastrzana. Nije htela da ga ostavi. Ali, ako pobegne, možda će preživeti.
Onda bi mogla da pošalje pomoć po Zaka…
Još jedan Galdenov jauk dopro joj je do ušiju, iskonski jauk bola, i razmišljanje joj
se obrnulo. Nešto drugo ju je obuzelo, nešto dublje i iskonsko, pa se bacila napred. Nije
nameravala da izgubi još jednog člana tima na planini. Potrčala je ka Čarlsu. Neće on
oduzeti još nečiji život. Ne ako se ona nešto pita.
Njen izbor ga je iznenadio. Oklevao je, i dalje kod Zaka koji je napokon počinjao
da se pomera. Ta neodlučnost bila je dovoljna. Bacila se na njega, a da za oružje nije
imala ništa sem tela – i elementa iznenađenja. Međutim, topologija planine išla joj je u
korist. Pukotina se prostirala sa njegove leve strane, a iako je mislio da će ga odgurnuti
unazad – tako se i postavio – umesto toga ga je zgrabila za ruku i povukla ka zjapećoj
rupi u ledu, iskoristivši čitavu težinu tela.
Budući da se postavio za pogrešan smer, njen trik je upalio. Zateturao se na
nekoliko koraka, ali jedna noga mu je upala u pukotinu i potpuno ga izbacila iz
ravnoteže. Otkotrljala se od njega, dok je on pokušavao da je povuče nekako dole sa
sobom.
Nestao je iza ivice pukotine.
Nije imala mnogo vremena. Možda je uspela da ga obori dole, ali nije bio gotov.
Ako je neko u stanju da se izbavi iz pukotine, to je Čarls.
Potrčala je ka Galdenu. Prosto je znala, po položaju tela, da je umro, pa mu je prišla
i zatvorila mu oči, koje su do tada otvorene zurile u nebo. Zajaukala je iz dubine
stomaka.
„Šta se dešava?“, pitao je Zak nepovezanim rečima, ali to ju je vratilo sa ivice
očaja.
Živ je. Mogu oni ovo zajedno. „Moramo da idemo.“ Zgrabila je ranac i cepin ispred
šatora.
„Šta je sa Galdenom?“
Nije bila u stanju da mu odgovori. Uostalom, imali su još jedan razlog za brigu.
Padao je mrak. Smrači li se pre nego što stignu do šatora u prvom kampu, ne samo što će
temperatura još više pasti nego neće ništa videti. Nisu imali lampe, niti vremena da ih
traže. Nije joj se činilo da će Zak preživeti noć bez zaklona na planini. Nije joj se činilo
ni da će ona preživeti, ali taj glas je zgazila i sahranila. Nije ni imalo svrhe da razmišlja
kako će ona preživeti. Morala je da održi Zaka u životu. Održi ga u životu. Spusti ga
dole. Uradi li to, spašće i sebe.
Prebacila je Zakovu ruku sebi preko ramena i podigla ga na noge. Stalno je
zamišljala Čarlsa kako puzi iz one pukotine; svaka senka pretila je da bude on. Zak se
zanosio na nogama, ali, na njeno olakšanje, mogao je sam da stoji. Pridržavala ga je za
svaki slučaj. Teturali su se ka fiksiranoj užariji i krenuli ponovo da se spuštaju.
Duboke ledene doline su ih blaženo štitile od žestokog vetra. Sesili se stalno
osvrtala preko ramena, terajući u sebi Zaka da ide brže, ali nije videla živu dušu. Zak se
vukao, ali terala ga je na pokret. Čarls ih juri, a Galden je već platio najvišu cenu.
Nije želela da ispriča Zaku celu istinu, u slučaju da ga strah parališe kao što je
pretio da čini njoj.
Na kraju krajeva, preostala im je još jedna ogromna prepreka – Vešala. Kada to
prođu i siđu do prvog kampa, onda lete pravo do baznog kampa. Ostanu li na fiksiranoj
užariji, možda će uspeti da stignu čak i po mraku.
Više nije osećala bol u nozi – njen mozak ga je blokirao, odbacivši sve što nije bilo
nužno za preživljavanje.
Na mesto bola došao je bes. Bes je ono što će je držati u životu. Bes joj je
omogućavao svaki korak, grabio uže. Bes zbog onoga što se desilo Galdenu, Elizi.
Obujmio joj se oko tela i naslanjala se na njega svom snagom.
Iako su joj šake bile tako hladne da su gorele, stezala je krvnički narandžastu dršku
svog cepina.
Usudila se da pogleda pozadi. U daljini – obličje u crvenom skafanderu sa
tamnoplavim detaljima. Čarls. Već je izašao.
Ubrzala je korak i praktično vukla Zaka niz fiksiranu užariju, krećući se tako brzo
da su stigli do vrha Vešala za rekordno vreme. Trka protiv noći – i ubice za njima.
Privezala je Zakovu napravicu za spuštanje na uže. „Možeš li, Zak?“
„Ne, Sesili… A ti?“
Nije htela da traći vreme na raspravu. Zak je bio u teškom mentalnom stanju, ali
fizički je bio dobro i postajao je sve jači kako su se spuštali. Nije nameravala da ga
ostavi na milost i nemilost Čarlsu. Koleno ju je jezivo bolelo; možda neće stići daleko.
Ali sa sobom ima cepin. I to je nešto.
Pružila mu je uže za kočenje i obmotala mu prste okolo. „Ne puštaj kočnicu, važi?
Spuštaj se polako. Možeš ti to. A kada stigneš do dna, idi do baznog kampa. Ne čekaj
mene. Sustići ću te ako mogu.“
„Sesili, budi pažljiva“, rekao je.
„Kreni.“
Gledala ga je kako nestaje iza ivice zida, pre nego što se okrenula da se suoči sa
sudbinom.
Kleknula je na nepovređeno koleno i stegla cepin u ruci.
Čarls joj je prišao, nepromenjenog tempa, dok mu je sneg škripao pod teškim
čizmama.
 „Ponovo predaja, je li, Sesili?“
Bacila mu je cepin pred noge. Lame su ga bile blagoslovile. Baš je imala neke
vajde od toga. „To je ono što ti treba, zar ne? Da ti žrtve budu slabe. Bez oružja.
Bespomoćne. E zbog toga voliš da ubijaš u zoni smrti. Jer su ti žrtve već napola mrtve.“
Nasmejala se, uprkos svemu. „Nisi ti nikakav junak. Ti si kukavica.“
Zarežao je i skočio ka njoj.
Ali nešto ga je zaustavilo. Dag je iskočio iza gomile snega, zgrabio Čarlsa za
kapuljaču i povukao ga nazad.
Čarls je suzio pogled. Okrenuo se na mestu i izbavio iz Dagovog stiska.
Dok je njemu pažnja bila negde drugde, Sesili se ispružila i zgrabila cepin. A onda
je ustala, osovivši se nekako na noge. Štrecnula se, isprekidano udahnula i podigla
glavu. Napravila je korak napred. Održavala je ravnotežu na polovini litice kod Vešala –
a nije bila ukopčana na uže. Bacila je pogled dole preko ramena. Zak je napredovao –
nije se okliznuo. Možda bi mogla da mu da vremena da pobegne, kako bi preživeo.
„Dosta, Čarlse“, rekao je Dag. „Znam šta si uradio. Nisam hteo da verujem u to.
Nisam bio u stanju. Rekao sam sebi da ono u šta sumnjam ne može biti tačno – Marko,
Pjer, onaj šerpa na Širokom vrhu. Ali video sam šta si uradio Grantu u četvrtom kampu.
Tako da je ovde tome kraj.“
Čarls se nasmejao. „Kako ne razumeš? Ovde je kraj samo za tebe. Ako me ubiješ,
više nikad nećeš ponovo raditi na planinama.“
„Za to me nije briga. Moj život se završio kad je Kerolajn poginula.“
„Ali nisam ja bio odgovoran za to“, rekao je Čarls. „Nego ona.“ Uperio je prstom u
Sesili, a ona se smrzla od te žestine. Još gori je bio bol na Dagovom licu. Izmučenost za
koju je kriva njena nesposobnost.
„Znam“, rekao je Dag. Vetar je na trenutak utihnuo, kao i sneg.
Dag je podigao nešto u rukama i uperio to pravo u Sesili.
Pištolj. Srce kao da je prestalo da joj kuca. Vreme je usporilo i videla je samo crnu
rupu na kraju cevi.
„Izvini“, rekao je zagledan u nju. „Nisam hteo da se upleteš u ovo.“
Okrenuo se na mestu tako da je pištolj završio uperen u Čarlsa. A onda je nastavio
da ga podiže, sve dok nije bio usmeren ka nebu.
Čarlsu je glas zadrhtao; bilo je to prvi put da je Sesili čula i naznaku straha kod
njega. „Nemoj, Dag. Nećeš valjda tako ukaljati planinu?“
„Planina će uvek biti tu. Moram zaštititi one koji se po njoj penju.“
„Ubićeš nas sve ako to uradiš. Mene, Sesili, i sebe.“
Dagov glas bio je tih. „Ja sam već umro.“ Dobacio je pogled Sesili. „Skači“, rekao
je.
Čarls je viknuo: „Ne!“, i potrčao ka Dagu u punoj brzini sa ispruženim cepinom.
Dag je povukao obarač. Iz pištolja je izašla signalna raketa, uperena ka nebu.
Ne, ne ka nebu.
Ka visećem razigranom medvedu od leda.
Čarls je zamahnuo cepinom.
 Bilo je prekasno. Raketa je prodrla medvedu u srce. Začula se tutnjava, duboka i
tamna poput groma, i ogromni komad leda odvojio se od planine.
Sesili je bila paralizovana. Nije mogla da prati Dagovu naredbu. Nije mogla ništa
sem da čeka. Videla je šta im sledi. I nije osećala strah. Bilo je to… neizbežno.
Ubiće je planina, a ne Čarls.
Zatvorila je oči i zgrabila cepin obema rukama.
A onda su sneg i led došli da je uguše.

55

Hladnoća je, kažu, dobra za telo.

Bučni se u hladnoj vodi. U malim dozama može da izoštri um, zadrži – pa čak i
zaleči – demenciju. Ojača imuni sistem. Trebalo bi da otupi čoveka. Da bude bezbolna.
Ali Sesili je hladnoću osećala kao zagrljaj igala. Na hiljade malenih oštrih bolova
koji su je protresali.
I tako, kad je otupelost došla po nju, bilo je to olakšanje koje je jedva dočekala. Bol
je nestao i sve se smračilo.
Ali mrak je više nije plašio.
Ništa nije bilo tako strašno kao beli zid koji se survao ka njoj.
U tami uvek ima nade da će naići baklja koja će odagnati senke.
Ali belina je bila sveobuhvatna. Obuzela joj je sva čula. Razbila kosti.
I bacila je preko Vešala u zaborav.

56

Samagaun, dva dana nakon uspona

Ležala je u krevetu, okružena zidovima od borovine. Ćebad i vreće za spavanje su je

pritiskali, bila je u čami od toplote.
Krajičkom oka videla je usnulog Mingmu na stolici, nekoliko metara od nje.
Pokušala je da okrene glavu, ali bol bi joj prostrujao telom na svaki pokret. Nevoljno je
zaječala, ispustivši gotovo neljudski zvuk. Od bola joj se zabelelo pred očima. Mingma
se trgao na njen jauk, prišao joj i stavio joj ruke u svoje.
 „Ne pokušavaj da se pomeraš.“
„Gde sam to?“
„Vratili smo se u Samagaun. Držimo te ovako da se ne pomeraš sve dok po tebe ne
dođe helikopter i prebaci te u bolnicu, pošto ne znamo koliko si povređena. Helikopter je
na putu. Brzo će.“
„Šta se desilo?“
„Pokrenula se lavina zbog pada visećeg leda. Užasna lavina. Silni životi su
izgubljeni. Tebe je zaštitila strmina Vešala. Hvala bogu, cepin ti se zakačio za čvrst
komad leda. Spasio te je što si ga koristila.“
Uspravila se sedeći – odnosno, pokušala je. „Šta je sa Zakom? Je li uspeo da se
spusti?“
„Jeste. Pronašli smo ga u pukotini blizu Vešala.“
„Je li dobro?“
„Slomio je nogu i gadno udario glavu, ima potres mozga. Ne seća se šta se desilo.“
„A šta je sa ostalima?“, pitala je.
„Od Daga i Elize i dalje nema ni traga ni glasa. Traže ih.“ Mingma je pognuo
glavu. „Sesili, mnogo mi je krivo. Dag nas je poslao dole do baze. Ubedio nas je da će
vas spustiti. Oluja je bila prejaka da bismo se vratili. Samo je Galden ostao u drugom
kampu. Trebalo je da dovedemo Dagovu odluku u pitanje. Ja sam kriv.“ Glas ga je
izdao. Htela je da se okrene i pogleda ga, ali nije mogla da se pomeri.
„Ne, Mingma. Nije Dag kriv. Nego Čarls… Ubio je Elizu, Galdena i Daga. Hteo je
i mene da ubije, i ispričao mi je za silne druge. Dag je pokrenuo lavinu kako bi ubio
Čarlsa. Kako bi ga zaustavio.“
Usledila je duža tišina.
„Sesili… zbunjena si“, rekao je Mingma blago.
„Ne, nisam. Videla sam sopstvenim očima kako ubija Galdena. Priznao mi je da je
ubio Elizu – ne samo nju nego i Irinu, Alena, verovatno i Granta. Dag je znao da je Čarls
ubica. Zato je pokušavao da nas sve skloni sa planine. Zbog toga je i tebe oterao…
Pokušavao je da skloni ostale Čarlsu s puta. Ali Čarlsa više nema. Hvala bogu.“
Vrata sobe su se otvorila i jarko svetlo obasjalo je prostoriju.
„Je li budna?“
Talas straha pretresao joj je telo. Ponovo je zastenjala. Dušek je ulegao kad je seo
na njega.
„Sesili, čuješ li me?“, pitao ju je, stegnuvši joj nogu preko ćebeta. Bio je to Čarls.
Preživeo je.
Zacvilela je.
„Šta je pričala?“, pitao je Čarls Mingmu.
Srce joj je stalo istog trena.
„Ništa, gos’n Čarlse“, odgovorio je Mingma. Možda joj neki deo njega veruje.
„Koliko još do dolaska helikoptera?“
„Za sat vremena“, rekao je Mingma. „Gos’n Čarlse… i vi bi trebalo da se vratite i
da se odmarate. Ruka treba da vam zaceli.“
 „Dobro, dobro. Samo sam morao da obiđem ovu našu hrabru malu.“ Nagnuo se da
joj šapne u uvo, tiho kako ga Mingma ne bi čuo: „Planina me nikada neće ubiti.“
Od zvuka njegovog glasa zgrčio joj se stomak. Zaškripala je zubima kada je ustao i
otišao. Čekala je koji tren dok se nije osigurala da je otišao.
„Mingma, govorim ti istinu, kunem se“, rekla je.
„Imaš li neki dokaz?“ pitao je, maltene šapatom.
Pošto je oćutala, ponovo ju je potapšao po šaci. „Moram da vidim šta se dešava sa
helikopterom. Molim te, gledaj da odmoriš.“ A onda ju je ostavio u mraku.
Nije mogla ništa da dokaže. Glavu joj je probadao bol, a kad bi zatvorila oči, videla
bi samo svetlace.
Ne. Eliza, Galden, Dag, Irina, Alen. Moraju biti ispraćeni s počastima. Nije ih
planina uzela, već Čarls. Ali ko će joj poverovati?

ČETVRTI NACRT

ZLO NA EVERESTU: ISTINITA

PRIČA O ČARLSU MAKVEJU

Piše: Sesili Vong

Dvadeset trećeg septembra, pad visećeg bloka leda prouzrokovao je čudovišnu

lavinu na Manasluu, osmoj najvišoj planini na svetu. Lavina je okrivljena za
pogibiju četvoro ljudi – iskusnog planinskog vodiča Daga Manersa, Elize Gotje,
elitne kanadske planinarke, iskusnog šerpu Galdena Sonama i britanskog
režisera Granta Majlsa Pitersona – uz troje povređenih: Zakarija Mičela,
izvršnog direktora Tokforvorda, Čarlsa Makveja, senzaciju međunarodne
planinarske scene… i mene.
Ali nije kriva planina.
Ove smrti, kao i najmanje još četiri koje su im prethodile, delo su jednog
čoveka, na misiji koju se usudio da nazove „čistom“.
Delo su Čarlsa Makveja.
Otelotvorenje zla na planini, iskoristio je oslabljeno fizičko stanje planinara
kako bi počinio svoja gnusna dela. Koristio je opasnosti samog terena – manjak
kiseonika, ogromne pukotine, provalije – kako bi prikrio zločine. Ko zna koliko je
još njegovih žrtava! Gotovo je nemoguće istraživati smrti koje se dese iznad
osam hiljada metara.
Čarls mi je sam, po dolasku u Samagaun, rekao sledeće: „Nema boljeg
skrovišta za ubicu od zone smrti.“
Ali vreme skrivanja je prošlo.
Njegova vladavina terora na planini je gotova. Čarls će biti otkriven kao pravi
zlikovac, a njegove žrtve napokon će počivati u miru.
 57

Katmandu, nedelju dana nakon uspona

Članak nikada neće biti objavljen. Ali morala je da ga napiše, da pretoči reci na papir,
makar samo za svoje oči.
Već je predugo vremena provela u bolnici u Katmanduu. Nekim čudom, preživela
je sa minimalnim povredama – najgore što joj se desilo bile su povrede levog kolena i
desne šake, i mali ožiljak na mrežnjači od snežnog slepila. Koleno i vid će joj se
oporaviti. Ali vrh domalog prsta? To joj se neće vratiti. Ispostavilo se da tkivo nije
uspelo da se oporavi od ledene hladnoće dok je kopala po snegu u rukavicama. Ali znala
je da je prošla dobro kad je to jedino što joj je stradalo.
Zak je pretrpeo ozbiljan potres mozga i noga mu je bila slomljena. Stigao je do
podnožja Vešaia pre nego što je lavina krenula, ali nije uspeo da pređe pukotinu.
Merdevine su pale i zapele za zid leda, što mu je spasio život, ali slomilo nogu. I dalje se
oporavljao od operacije i spremao za povratak u Ameriku.
Naravno, bila je da ga poseti u bolnici. Nije mogao da se seti šta se desilo na
planini – sve od noći uoči uspona ostalo mu je kao mračna izmaglica. Ali svejedno su
čvrsto stegnuli jedno drugo za ruke, zauvek povezani iskustvom koje su zajedno
preživeli.
Dario ju je posetio, sav očajan. Odmah joj je poverovao u priču, ali nije mogao
nikako da optuži Čarlsa bez dokaza. „Znao sam da je trebalo da ubedim Elizu da siđe sa
mnom. Znao sam da je ostavljam u vučjoj jazbini. Trebalo je sve da vas spasem. Mnogo
mi je žao.“
Najgori su bili naslovi u novinama. Intervjui na svim najpoznatijim kanalima. Svi
su spevali ode Čarlsu, junaku, koji je objavio da je oborio rekord, a onda izronio iz
lavine kako bi je spasao. Nije on bio samo Čarls Osvajač. Nego Čarls Spasilac. Junak
Manaslua. Opasnost uzbuđuje, kao i užas i strah. Legenda o njemu samo je jačala.
Ali, kad bi mu god videla ime i lice u štampi i na ekranu, kosti bi joj se pretvorile u
vodu. Bila je jedina koja zna istinu – Čarls je ubica.
Kad bi samo znala zašto ga je planina poštedela. Izgleda da je uspeo da se zaustavi
pomoću cepina kojim je zamahnuo i jahao na talasu lavine, završivši samo sa
polomljenom rukom. Kada su ga izvukli iz lavine, insistirao je da ostane na planini da
„pomogne“ u potrazi za telima.
Pre će biti da prikrije svoje zločine. Još nisu pronašli Granta i Elizu, a Sesili je
znala da Elizino telo nije bilo ni blizu lavine.
Njeni roditelji hteli su da odmah dođe kući. Rejčel je rekla da će sesti u sledeći
avion za Katmandu.
Ali sve ih je odbila. Nisu oni to doživeli. Nisu pronašli Elizino telo, držali se sa
Zakom za ruke, videli šta je Galden žrtvovao.
Pre nego što se vrati, pre nego što se i sa kim vidi, morala je da se iskupi.
 Tengboče, Galdenovo selo, bilo je visoko u regiji Kumbu na Himalajima, daleko od
Manaslua, dom znamenitijih džinova poput Mont Everesta. Trebalo joj je nekoliko dana
da stigne do tamo. Letela je oronulim avionom do najozloglašenijeg aerodroma u Lukli,
a onda se džipom vozila po drndavim putevima do sela – što joj je verovatno bilo
jednako loše po koleno kao što bi bilo i hodanje do tamo, ali Mingma je insistirao da
tako putuje.
Stigla je tamo sa njim za vreme nepalskog praznika Dašain, koji bi trebalo da
predstavlja pobedu dobra nad zlom, ali nije mogla da se otrgne utisku da je tog dana zlo
pobedilo.
Nije to bila vesela prigoda. Ali Galdenova porodica ju je i pored toga tako toplo
dočekala. Pozvali su je da učestvuje u jednom obredu za Dašain, što joj je bila čast.
Sela je preko puta Galdenove majke, koja je pojala i palila tamjan. Podsetilo ju je
na pudžu i baku. Oči su joj zasuzile kad je pomislila na sve one koje je izgubila.
Njegova majka se nagnula ka njoj i namazala joj blagoslov po čelu, jarkocrvenu
mešavinu sa pirinčem. Sesili joj se naklonila, na šta je ova uzvratila naklon, a obema su
ruke bile sklopljene u molitvi. Nije bilo krivice, ali Sesili nije mogla da ne oseća
ogromnu tugu. Znala je da će cela porodica propatiti jer su izgubili Galdena. Znala je da
će učiniti sve što je u njenoj moći da ih podrži.
Na izlasku iz doma Galdenovih, prošla je ispod manastira o kom joj je pričao.
Učinilo joj se to kao dobra prilika da ostavi nešto za one koji su poginuli od Čarlsove
ruke – uspomene i darove.
Manastir je unutra bio sav u jarkim bojama, crvenoj i plavoj, sa crtežima blistavog
zlatnog lišća. Tolika živost podsetila ju je na Elizu. Kleknula je i pognula glavu,
razmišljajući o mrtvima.
Mali oltar sa molitvenim zastavicama okruživao je statuu Bude. Pitala je lamu za
dozvolu, na šta je ovaj klimnuo. Nije imala ništa što je pripadalo Zaku, Dagu i Galdenu,
tako da je uzela svesku, napisala njihova imena, zatim presavila papir u malog ždrala,
kao što ju je Galden naučio tokom dugih dana provedenih u baznom kampu. Stavila ga
je na policu pored Bude. Uzela je zatim Elizinu ogrlicu, onu koju je skinula sa njenog
beživotnog tela. Dokaz da nije poginula u lavini.
Dokaz da je nije ubila planina. Nego Čarls.
Zurila je odozgo u privezak u šaci. Sesili je smatrala da bi Eliza želela da ostane
ovde u Nepalu, gde se osećala kao kod kuće.
Kada ga je podigla da ga okači na oltar, pomislila je na kameru. Konkretno, na
tokforvord kamere. One šalju satelitske fotografije direktno u skladište na klaudu.
Šta ako…? Nije se naročito ponadala – Zak nije uspeo da ih natera da rade čak ni u
baznom kampu. Ali Dag je bio blokirao satelitske signale u kampovima.
Nešto bliže vrhu, signal se možda i pojavio.
Nategnuto, ali bolje išta nego ništa.
„Hvala ti, Eliza“, prošaputala je. Poljubila je ogrlicu pre nego što će je zakačiti na
oltar.
Izašla je iz manastira. „Mingma?“
 Stajao je sa rukama iza leđa. Na ramenima je nosio tugu koje tu nije bilo pre mesec
dana. „Da?“
„Ima li negde interneta? Hitno je.“
„Naravno. Povešću te.“
Spustila se šepajući do gostionice sa pogledom na Everest, oslanjajući mu se na
rame. Popeli su se na krovnu terasu gde je sedela na suncu. Mingma joj je doneo jak i
sladak masala čaj. Izvadila je laptop iz ranca i povezala se na internet – ironično, ali tu je
signal bio jak.
Ukucala je link za Zakov lični server. Bile su tu dve datoteke, obe zaključane i sa
šifrom. Prvo je pokušala Zakovu šifru – Šifra mi je omiljena planina. Rejnir.
Ali srce joj je potonulo kada ga je otvorila.
Nije bilo ničega od poslednjeg dana.
Eliza joj je bila poslednja nada. Kliknula je na datoteku.
Iskočio joj je prozorčić sa šifrom. Ali znala je Elizinu omiljenu planinu – Ajger.
Ukucala ju je i gledala kako joj se snimci pojavljuju pred očima. Obratila je pažnju na
vreme kada su nastali.
Kliknula je na najsvežiji i uzdahnula. Elizino nasmejano lice pojavilo se na ekranu,
jer su osetljiva sočiva kamere uspela da joj snime lice čak i usred noći. Nosila je
skafander za uspon, a Sesili je prepoznala gomilicu šatora iza nje – četvrti kamp.
„Društvo, idem na vrh!“, rekla je glasom punim nade i uzbuđenja. „Čarls me je ubedio.“
Kamera je zadrhtala kada ju je Eliza zakačila za džep, i videlo se kako se polako
udaljava od kampa.
Sesili je nastavila da gleda, ne mogući da otrgne pogled, ali mučnina u njoj je
narastala. Podigla joj se kosa na glavi kada se Eliza okrenula prema svom ubici,
zabeleživši mu lice na ekranu.
Eliza je u poslednjem trenu shvatila šta joj se sprema. Poslednjih nekoliko sekundi
snimka videlo se kako trči – odnosno pokušava da trči – kroz sneg.
Ekran je zatim zadrhtao i zacrneo se.
Sesili je prekrila usta dlanom. Ali to je bilo to. Elizin poslednji dar.
Dokaz na snimku da je Čarls ubica.
Njen je.
Ovo će biti nova najveća priča u svetu planinarenja.
Mingma je oštro udahnuo pored nje.
„Veruješ li mi sada?“, pitala ga je.
„Moram da idem.“ Naglo je ustao od stola i oborio svoju stolicu tako da je
zakloparala po pločicama i žurno napustio gostionicu. Nije znala šta će uraditi. Ali znala
je da ne želi da bude na Čarlsovom mestu kada ga se Mingma i ostali šerpasi dočepaju.
Sastavila je mejl za Mišel:

Ako želiš pravu priču, kod mene je.

 U prilogu mejla stavila je delić snimka kao dokaz, kao i nacrt članka Zlo na
Everestu.
To će biti dovoljno.
Ispred gostionice je bila okačena ljuljaška od bambusa za Dašain, koja se njihala na
popodnevnom svetlu, a u daljini su se videli Everest, Sagarmata, Čomolungma, boginja i
majka sveta.
Sela je na ljuljašku, zagledana u mesto najbliže nebesima, i udahnula.
 ZAHVALNICE

Odmah nakon što sam se popela na vrh Manaslua u septembru 2019, još u zoni smrti,
sela sam na sneg, izvadila svesku i počela da pišem. Ono što sam napisala tamo gore
neće ugledati svetlost dana – bila sam hipoksična, iscrpljena, a rukopis mi je maltene
nemoguće pročitati! Ali čak sam i tada znala da moram napisati roman o vremenu koje
sam provela na planini. Hvala bogu, ali moja ekspedicija bila je daleko mirnija od
Sesiline, ali i povrh toga ostaje kao jedno od najmoćnijih iskustava u mom životu, koje
me je najviše izmenilo.
Stoga bih prvo želela da zahvalim neverovatnim vodičima sa te visokogorske
ekspedicije – Nimsdaiju Purdži i šerpi Mingmi Gijabu Dejvidu iz Elit ekspedišensa.
Zahvaljujući njihovom mentorstvu i vodstvu na Manaslu (i na Akonkagvu pre toga),
dobila sam samopouzdanje da se bacim na izazove o kojima pre toga nisam mogla ni da
sanjam. Ekspedicija na Manaslu bila je deo Nimsovog poduhvata Moguće je, na kom je
oborio svetski rekord, i bila mi je čast da delim planinu sa njim, jednim od najvećih
planinara naše generacije. Morala bih da zahvalim i šerpi Tensiju Kasangu, koji mi je
bio lični vodič na putu do vrha (i koji me je usput hranio preko potrebnim kriškama
jabuke). Imala sam najbolje cimerke u šatoru – Diju Pun i Stefi Truget – koje su mi
podizale raspoloženje kada mi je to bilo najpotrebnije, kao i sjajne članove ekipe: Štiva
Dejvisa, Sandra Gromen Hejsa, Avedis Kalpaklijana i Kodr Gadbana. Nikada neću
zaboraviti naše zajedničke uspomene.
Moje planinarsko putovanje započelo je samo godinu dana pre toga, kada sam se
popela na prvi vrh u životu – planinu Tubkal u Maroku, za doček 2018. godine. Toliko
znanja i strasti prema planinarenju dugujem Džonu Gupti, koji mi je bio vodič na tom
putovanju. On me je naučio onome „potrudi se“ i verovao je da bih mogla da se popnem
na Mont Everest da to želim. Nije ni slutio da je tada raspršio mnoge misli o sopstvenim
ograničenim sposobnostima koje sam tada gajila o sebi. Hvala i Eriku Buvanu, vodiču
na Mon Blanu, čije su mi lekcije o disanju i tempu na velikim visinama bile od ključne
važnosti za stizanje do tog vrha.
Međutim, iako mi je dosta vas pomoglo na ovom alpinističkom putovanju, sve
greške u tehničkim aspektima planinarenja u ovom romanu isključivo su moje.
Pisanje romana je umnogome nalik penjanju na planinu, te mi je tako i za ovo bila
potrebna sva raspoloživa pomoć! Nema boljeg agenta i prijatelja od Džulijet Mašens.
Verovala je u ovu knjigu mnogo pre mene. Ona je vizionarka, jedna od najinspirativnijih
osoba koje poznajem, i u svetu izdavaštva nema vrednijih od nje. Njen tim – Lajza
Deblok i Kija Evans – naprosto je najbolji. Preko bare, moja američka agentkinja Dženi
Bent totalno kida. Toliko sam zahvalna što su sve one uz mene.
 Hvala im što su moju knjigu poverile u ruke nekih od najboljih urednika na svetu.
Džoel Ričardson iz Pengvina, Majki Džozef i Edvard Kastenmajer iz Enkor buksa i Lara
Hinčberger iz kanadskog Pengvina dali su sve kako bi skockali ovu knjigu. Savetovali
su me i pružali mi podršku daleko više od onoga što se od njih očekuje i naprosto sam
oduševljena što su bili sa mnom na ovom putovanju do izdavanja knjige. Zahvaljujući
njima, ostvarili su mi se najluđi snovi.
Pored njih, volela bih da zahvalim i Grejs Long, Klio Korniš, Lusi Apton, Eli Hjuz,
Liv Tomas, Li Motli, Emi Henderson i Dženi Romejn. Zajedno čine najgenijalniji
urednički, marketinški, izdavački, dizajnerski i prodajni tim, tim o kom pisci mogu samo
da sanjaju.
Pisanje ume da bude samotna rabota – pogotovo za vreme pandemije i kad praviš
zaokret u potpuno novi žanr. Naročitu zahvalnost dugujem Kim Karan, prvoj osobi koja
je pročitala nacrt Bez daha. Sa njom se družim i u salama za penjanje, iako zajedno
verovatno više rešavamo probleme u radnji nego penjačke probleme, na čemu sam joj
beskrajno zahvalna!
Svima je potrebna prijateljica poput Ejmi Kofman, koja maltene nije ni trepnula
kad sam joj rekla da sam dobila priliku da sa popnem na planinu od preko osam hiljada
metara. Uputila mi je ove mudre reči: „Moraš napisati ovu knjigu.“ Dok sam bila u
baznom kampu, na Vatsapu sam imala grupnu poruku sa prijateljima koji su želeli da ih
obaveštavam o novostima sa ekspedicije, i koji su mi pružali dodir sa stvarnim svetom
dok me nije bilo. Hvala Džulijet (ponovo), Sari Vudvard, Adamu Stratfordu, Tanji
Stratford, Mariji Feliks Miler, Nataši Bardon i Džejmsu Smajdu – hvala vam što ste bili
prvi koji su rekli da će moje lude priče sa planine (uz malo doterivanja) biti sjajan triler!
Lora Lem, Džuno Doson, Tanja Bern, Zoi Sag, Sara Džouns, Stejsi Hols i Kejti Elis
Braun pružale su mi preko potrebnu podršku, smeh i savete, dok smo bili zatvoreni u
kućama za vreme pandemije.
Ništa ovo ne bi bilo moguće bez moje uže i šire porodice, koja uvek navija za
mene, i kad pišem i kad se penjem! Hvala Makalocima, Barnsima i Lajvsijima na
nepokolebljivoj podršci. Sestri Sofi i zetu Evanu koji me svojom kreativnošću,
strastvenošću i fokusom stalno nadahnjuju. I roditeljima, Mariji i Angusu, koji su uvek
tu da uzbuđeno prvi pročitaju sve što napišem, da me najglasnije hvale, i koji su mi
oslonac. Ovu knjigu ne bih napisala da niste usadili u mene hrabrost i snagu.
I na kraju, posebnu zahvalnost dugujem Krisu, koji me je pozvao na prvo
planinarenje. Teraš me da se razvijam i budem najbolja osoba – i pisac – koja mogu da
postanem. Jedva čekam da vidim koje li nas još avanture čekaju…