Visoka tehnička škola strukovnih studija Novi Sad

PRISTUP
UPRAVLJANJU RIZIKOM OD
POJAVE POŽARA

dr Verica Milanko
U našoj zemlji, poslednjih deset godina u
porastu je:
• broj požara,
• neposredna materijalna šteta i
• broj stradalih i poginulih,
pokazuje se tendencija sve ozbiljnijeg
ugrožavanja ljudi, privrednih i drugih
potencijala zemlje.
Укупан број интервенција
 Врсте
догађаја

д
Број погинулих лица 2001-2007
Број повређених лица 2001-2007
 Statistički pokazatelji o uzrocima požara (preko
80%) nastaje kao posledica:
• ljudskog faktora
• neodgovornog ponašanja,
• javašluka,
• nesprovođenja zakonskih propisa,
• neobučenosti, neopremljenosti i slično.
 Ovome doprinose i neodgovarajuda organizovanost i
nedovoljna osposobljenost svih subjekata za
blagovremeno otkrivanje i gašenje požara, nedostatak
financijskih sredstava radnih organizacija i onih koji se
bave unapređenjem i zaštitom od požara
  Ovo ukazuje na potrebu da se analiziraju,
sagledaju i utvrde:
• jedinstvene metodologije evidentiranja požara i
procene neposredne i posredne štete,
• izradi dugoročna strategija zaštite od požara,
• rukovođenja,
• koordiniranja i usmeravanja aktivnosti i drugo.
 Neophodno je preduzeti odgovarajude mere za
unapređenje preventivne i ukupne zaštite od požara.
 Mogudnost nastanka požara kao i mesto nastanka je
teško predvideti što svakako prevazilazi okvire propisa i
zahteva naučno stručni pristup uz objedinjavanje znanja
iz različitih naučnih oblasti.
 Zaštita od požara u isto vreme mora biti racionalna i
efikasna jer mali nedostaci mogu stvoriti fatalne
posledice
 Kao imperativ se postavlja iznalaženje optimalnog
modela zaštite od požara, primenjujudi usmereno
upravljanje rizicima.
Upravljanje rizikom od pojave požara polazi:
• od verovatnode da postoji požarni rizik i da de
rezultovati požarnim gubitkom
• od verovatnode da de požarni gubitak biti
iskazan preko gubitaka ljudi, materijalnih
dobara, okruženja i da je gubitak prisutan kada
se desi požar
Sistem upravljanja rizikom od požara ima za
cilj planiranje, kontrolu i redukciju rizika.

Model upravljanja požarnim rizikom sastoji

se od :
• Ocene požarnog rizika
• Kontrole rizika i podrške odlučivanju
• Monitoringa i povratne veze
 Ocena požarnog rizika obuhvata :
• analizu opasnosti,
• mogućih rizičnih događaja,
• procenu posledica određenog požara,
• procenu očekivanog gubitka usled požara

 Na osnovu detaljne analize i dobijenih podataka vrši

se adekvatna procena verovatnode nastanka
rizičnog događaja
 Za analizu i procenu rizika požara koriste se različiti
programi i modeli u kojima se simulira:
• razvoj požara,
• rasprostiranje plamena,
• širenje dima,
• požarne situacije u objektima,
• postupci ljudi u slučaju požara,
• evakuacija,
• uspešnost gašenja požara (tehnička opremljenost i
osposobljenost ljudstva za gašenje požara)
 Kontrola rizika i podrška odlučivanju
 Identifikacija postojede zaštite od požara zadatak je dobiti jasnu
sliku prirode zaštite od požara koja je u upotrebi:
• sprovođenje mera zaštite u zajednici (mehanizam delovanja službe
zaštite od požara i interventnih jedinica, način finansiranja- budžet i
raspodela sredstava,)
• postojanje planova zaštite od požara i akata i usaglašenost
zajednice sa njima
• organizovanje službe za gašenje požara
(organizacija,opremljenost),
• postojanje sistema automatske detekcije, alarmiranja i gašenja
požara
Identifikacija mera u cilju smanjenja rizika od
požara
Evaluacija i upoređivanje predloženih opcija
Formiranje preventivnih i operativnih mera
zaštite od požara
 Monitoring i povratna veza
 Na kraju se vrši posmatranje, procena i revizija
 Monitoring obezbeđuje merenje efikasnosti i izvođenja programa
kroz kontrolu ispunjavanja namene posmatranih parametara.
 Kod promena treba razmotriti rezultate sprovedenog monitoring i
procesa evaluacije kako bi se pomoglo u odlučivanju da li su
potrebne revizije.
 Sve mere zajedno vode ka izvršenju.
 Mere izvršenja se koriste da se identifikuju problemi, ocene ciljna
dostignuda, oceni da li je /ili nije došlo do poboljšanja izvršenja.
 ZAKLJUČAK
 Uvođenje upravljanja rizikom od požara je neophodno
kako bi se:
• Smanjio broj požara
• Smanjio broj ljudskih žrtava
• Smanjile materijalne štete
• Postigla ekonomičnost sistema zaštite

 Dosadašnja praksa se bazira na identifikaciji izvora opasnosti i

na primeni mera zaštite za spredavanje požara
 Novi pristup omogudava uspešno predviđanje, ocenjivanje i
donošenje optimalnih odluka u zaštiti od požara.
Strukturna šema strategije smanjenja požara i gubitaka od
požara
Model upravljanja zaštitom požara preko ocene rizika
 OPASNOSTI I MERE ZAŠTITE PRI PROIZVODNJI KISEONIKA
U savremenoj industriji i tehnici neki gasovi imaju veliki značaj kao sirovine za sintezu
različitih proizvoda i kao reagensi za neke osnovne procese, zatim kao gorivo, kao sredstva za
hlaĎenje i dr. Dve velike grupe tehničkih gasova obuhvataju gasove koji se meĎusobno razlikuju
po fizičkim osobinama jedni se ne mogu pretvoriti u tečnost na običnoj temperaturi ni pod
visokim pritiskom (npr. N2, O2, He, Ar, H2), a u treću grupu spadaju industrijska goriva
(generatorski i gradski gas).

TEČNI VAZDUH. AZOT I KISEONIK

Čist azot i kiseonik se dobijaju iz vazduha. Postupak za njihovo odvajanje se zasniva na
njihovim različitim tačkama ključanja.
Postupak se sastoji u rektifikaciji tečnog vazduha. Rektifikacija se zasniva na različitim
tačkama ključanja azot (-195,6oC) i kiseonika (-182,8 oC) na normalnom pritisku .
Da bi se vazduh razdvojio na sastavne komponente treba ga prevesti u tečno stanje.
1. Vazduh će se prvo prečistiti (provoĎenjem kroz čitav niz filtera) od prašine čaĎi, CO2,
vodene pare.
2. Zatim se vazduh komprimuje (pritisak koji oko 20 puta veći od atmosfersog pritiska)
3. Posle provoĎenja kroz izmenjivač toplote, otpušta se na normalni pritisak pri čemu se
delimično ohladi
4. OhlaĎeni vazduh se vraća u kompresor kroz izmenjivač toplote što omogućava da
komprimovani vazduh do ventila dolazi hladniji nego na početku.
Ekspanzijom njegova temperatura se još više snizi. Temperatura ekspandovanog vazduha
na taj način je sve niža dok se najzad ne postigne temperatura likvefakcije.

Radi dobijanja azota i kiseonika (i eventualno plemenitih gasova) tečan vazduh se

rektifikuje. Postupak je prikazan na slici
 Za rektifikaciju tečnog vazduha upotrebljavaju se različiti tipovi rektifikacionih kolona,
prema tome kakav proizvod se želi dobiti. Rektifikacija se može podesiti tako da se dobije čist
azot ili čist kiseonik. Najčešće se primenjuje kolona iz dva dela (prvi je primenio Linde). Tečan
vazduh se uvodi u donji deo kolone i pomoću ventila pušta na oko 5 bara. U donjem delu kolone
se na dnu skuplja tečnost bogatija u O2 (približno 40%), a na sredini ispod kondenzatora skoro
čist tečan N2 (koji se koristi za hlaĎenje gornjeg dela kolone.
U gornjem delu kolone rektifikacija se dovršava na normalnom pritisku (1 bar) i tu se
prebacuje tečnost sa dna donjeg dela kolone. Tečni kiseonik se skuplja u sredini kolone i služi
kao sredstvo za hlaĎenje u kondenzatoru. Gotovi proizvodi se provode kroz izmenjivače toplote
(u njima se hladi komprimovani vazduh).

Čistoća kiseonika je oko 99,5% , a azota 99,8%. Gasovi se komprimuju na oko 150 bara i
na tržište dolaze u čeličnim bocama (ako je u pitanju veća količina transportuje se u velikim
izolovanim tankovima).
Velika količina kiseonika se upotrebljava u metalurgiji gvožĎa i želika, za gasifikaciju
tečnih i čvrstih goriva u hemijskoj industriji kao oksidaciono sredstvo, za autogeno zavarivanje i
sečenje metala i za dobijanje visokih temperatura ( npr. pri proizvodnji sintetičkog kamena-
rubina). Kod procesa sagorevanja se ipak češće koristi vazduh ako je to moguće.
Azot se uglavnom primenjuje za sintezu amonijaka, koristi se kao zaštitini gas (inertan je)
npr. pri obradi metala ili pri čuvanju uljarica i žitarica. Tečni azot se koristi za brzo smrzavanje
namirnica. Jedinjenja azota se koriste kao eksplozivi.
Iako ni jedna komponenta vazduha nije zapaljiva u normalnim uslovima, u pogonima za
proizvodnju kiseonika postoji velika opasnost od požara i eksplozije.
Pojava eksplozija je vezana za veoma visoke pritiske u aparaturi (iznad 150 at). Zbog
toga je potrebna stalna i sistematska kontrola svih aparata i cevovoda, kao i instalacija
Opasnosti od požara zbog prisustva kiseonika su posledica povećane brzine sagorevanja,
i sniženja tačke zapaljivosti gorivih materija u prisustvu povećane koncentracije kiseonika u
vazduhu. Usled toga, u ovakvim pogonima, ukoliko je prisutna veća količina kiseonika u
vazduhu sve gorive materije možemo smatrati lakozapaljivim Naročito je opasno prisustvo u
ovakvim pogonima materija koje su sklone samozagrevanju, usled vezivanja kiseonika, kao što
su razne masti, ulja, ugalj, sulfidi, gvoždja itd. Ovakve materije se pri dodiru sa čistim
kiseonikom odmah pale, a mnoge od njih eksplodiraju. Na isti način se ponašaju i nezasićeni
gasovi, kao što je etilen, acetilen itd. Ovakve materije smeju da se nalaze u pogonu i vazduhu
koji služi za dobijanje kiseonika samo u koncentracijama do 0, 00001 %.

DOBIJANJE KISEONIKA I VODONIKA ELEKTROLIZOM VODE

Ovim elektrohemijskim postupkom voda se razlaže u elektrodnoj ćeliji u kojoj je
elektrolit rastvor alkalnog hidroksida (Na- ili K-). Elektroloza se vrši na povišenoj temperaturi
( max. 80oC) i primenjuje se napon od 1,7 – 2,6 V.
Elektode koje se koriste su od čelika s tim da je anoda poniklovana. U katodnom prostoru
će rasti koncentacija hidroksida, a u anodnom opada. Da se proizvedeni gasovi ne bi mešali,
anodni i katodni prostor su odvojeni dijafragmom (od azbesta).
Upotrebljavaju se dve vrste ćelija, unipolarne i bipolarne. Kod unipolarnih su elektrode
vezana u seriju, a kod bipolarnih na krajevima su elektrode vezane s izvorom struje. Bipolarne
ćelije se više primenjuju.

Priozvodi koji se dobijaju su visokog stepena čistoće. Vodonik 99,9%, a kiseonik 99,5 –
99,7%. Preimućstvo elektrolize su baš to što su proizvodi čisti, postrojenje se lako održava,
proces se može lako otpočeti i zaustaviti. Nedostatak je što se troši mnogo skupe električne
energije.
Opasnosti od požara i eksplozija u pogonima elektrolize su višestruke Jedan deo ovih
opasnosti izazvan je prisustvom kiseonika, iz istih razloga kao što je to opisano u prethodnom
izlaganju. Drugi deo opasnosti izazvan je prisustvom vodonika, koji je veoma zapaljiv gas,
naročito ako se nalazi u smeši sa kiseonikom. Prisustvo velikog broja električne opreme i
instalacije još više povećava opasnost od požara i eksplozija
Kiseonik čuva i nalazi se u prodaji u čeličnim bocama i sudovima, pod pritiskom od 150
at. Prema tome, u pogonima za proizvodnju kiseonika obično se nalaze i odeljenja za punjenje
boca kiseonikom.
Kao što se iz dosadašnjeg izlaganja vidi, pogoni za proizvodnju kiseonika kao i magazini
za čuvanje boca za kiseonikom, mogu biti u znatnoj meri ugroženi od požara.

Preventivne mere kod proizvodnje i čuvanja, kao i transportovanja kiseonika moraju se

veoma pažljivo provoditi. Najvažnije preventivne mere su sledeće:

- u pogonima gde se proizvodi i čuva kiseonik ne smeju se nalaziti materije koje su sklone
samopaljenju odnosno samozagrevanju.
- Potrebno je onemogućiti prisustvo ma i tragova nezasićenih gasova, naročito acetilena
- Prisustvo gorivih materija treba smanjiti na najmanju moguću meru.
- U pogonima gde se kiseonik proizvodi elektrolizom, mora se onemogućiti mešanje kiseonika i
vodonika
- Pošto vlaknaste materije, kao i tekstilni materijali imaju veliku moć apsorpcije kiseonika, to će
ovi materijali, ukoliko su bili u dodiru sa komprimovanim ili tečnim kiseonikom, goreti veoma
velikom brzinom Zbog toga se mora obratiti velika pažnja kod rukovanja kiseonikom, pošto
odeća radnika natopljena kiseonikom koja se eventualno upali sagori takvom brzinom da je
svaka intervencija nemoguća Pored toga, prostorije koje se koriste za svlačionice radnika
moraju se tako locirati da ne postoji ni najmanja mogućnost prodiranja čistog kiseonika u iste.
Ovaj princip treba primeniti na sve pogone zap proizvodnju kao i ostale prostorije gde se nalazi
čisti kiseonik.
- Kiseonik ima veću specifičnu težinu od vazduha, tako da će se skupljati u zonama bližim podu
prostorije. Zbog toga, podovi moraju da budu ravni, bez udubljenja Kod postavljanja
ventilacionih uredjaja, usisna grana treba da se nalazi u zoni bliže podu, osim u pogonima
elektrolize, gde usisne grane ventilatora treba postaviti i u gornjoj zoni prostorije
- zgrade u kojima se nalaze pogoni ili skladišta za kiseonik mogu se graditi samo od
nezapaljivog materijala

- u pogonima za elektrolizu vode sva električna oprema mora biti u sigurnosnoj izradi. U ovim
pogonima takodje se mora sprečiti pojava bilo kakvih izvora paljenja, kao što je otvoren
plamen, varnica od statičkog elektriciteta, varnica od udara metala o metal itd.

OPASNOSTI I MERE ZAŠTITE PRI PROIZVODNJI VODONIKA

Vodonik je gasovita materija, bez boje, mirisa i ukusa. Vodonik je najlakša materija u
prirodi U prirodi ga ima u velikim količinama, ali se praktično sav nalazi u vezanom stanju, u
različitim jedinjenima
Vodonik je agresivna materija, burno se jedini sa kiseonikom. i svim halogenim
elementima, a jedili se lako i sa mnogim drugim elementima i jedinjenjima. Reakcija sa
kiseonikom ide po jednačini:
 H2 + 1/2O2 → H20 + Q
Temperatura paljenja vodonika iznosi 590 °C, kod sagorevanja vodonika u vazduhu,
temperatura plamena iznosi oko 2.000 °C, kod sagorevanja u kiseoniku i do 2.700 °C
Sa vazduhom vodonik gradi eksplozivne smeše, sa donjom granicom eksplozivnosti od 4
% i gornjom granicom od 74,2 %
Sa halogenim elementima vodonik takodje burno reaguje uz pojavu plamena. Ovo
sagorevanje može u pojedinim slučajevima da predje u eksplozivno sagorevanje. Reakcija
vodonika sa fluorom po jednačini:
H2 + F2 → 2HF + Q,

uvek je praćena eksplozijom

Zbog male dimenzije molekula, vodonik veoma lako difunduje kroz mnoge materijale,
što može pričinjavati velike teškoće kod organizovanja zaštite pogona.
Vodonik se može dobiti na više načina od kojih tehnički značaj imaju sledeći:

 proces dobijanja vodonika elektrolizom vode

 dobijanja iz vodenog gasa
 dobijanje katalitičkim procesima u industriji nafte

O opasnostima u pogonima elektrolize govorili smo u izlaganju o kiseoniku

Kod dobijanja vodonika iz vodenog gasa, prvi deo procesa je reakcija izmedju ugljenika i
vode na visokim temepraturama.

Kod toga dolazi do reakcije:

a) C + H2O → CO + H2 - 31700 kcal

ili do reakcije:

b) C + 2H2O → CO2 + 2H2 - 21400 kcal

Ukoliko se želi dobijati vodonik iz generatorskog gasa, reakcija se vodi po jednačini b),
pošto se time olakašava razdvajanje gasova. Nakon završene reakcije razlaganja vodene pare,
CO2 se izdvaja iz sistema bilo komprimovanjem gasa bilo apsorpcionim metodama.
U industriji nafte i nekim drugim sintetskim industrijama, vodonik se dobija razlaganjem
ugljovodonika na povišenim temperaturama i pritiscima, u prisustvu katalizatora. Ovde treba
napomenuti da je vodonik u ovim uredjajima, kao i ostali gasovi, zagrejan iznad tačke
samopaljenja
U industrijskim pogonima koji troše veće količine vodonika, isti se čuva u rezervoarima
sa pokretnim poklopcem, mokrog tipa.
U prodaju vodonik dolazi u čeličnim bocama pod pritiskom.
Osnovna opasnost u pogonima gde se proizvodi i koristi vodonik leži u velikoj
zapaljivosti vodonika i njegovoj osobini da gradi eksplozivne smeše sa vazduhom Zbog toga se
ovakvi pogoni moraju efikasno zaštititi, pri čemu je, pre svega, neophodno provesti sledeće
zaštitne mere:

1. Mora se onemogućiti pojava otvorenog plamena

2. Dobrom ventilacijom mora se mogućnost nastojanja zapaljivih smeša smanjiti na
najmanju moguću meru
3. Sve električne instalacije moraju se izvesti u sigurnosnoj izvedbi
4. Mora se izvršiti potpuno osiguranje pogona od pojave statičkog naelektrisanja
5. U aparatima gde se vodonik nalazi zagrejan iznad tačke samopaljenja, u slučaju
prodiranja vodonika iz aparature, doći će do njegovog paljenja Takodje će do paljenja, a
ponekad i eksplozije doći i u slučaju prodiranja vazduha u aparaturu, što može dovesti do
razaranja celokupnog uredjaja Ova mogućnost uvek postoji kod aparatura koje rade pod
sniženim pritiskom Jedina prava preventiva mera da se spreče gornje mogućnosti je
održavanje uredjaja u ispravnom stanju i stalna kontrola ispravnosti aparatura, posebno
zaptivača.
6. Rezervoari u kojim se čuva vodonik moraju se obezbediti od otvorenog plamena, od
paljenja usled električnih pojava i elementarnih nepogoda
7. Skladišta gde se čuvaju boce sa vodonikom takodje se moraju obezbediti na gornji način.
U ovim skladištima ne smeju se držati O2 Cl2, C2H2 i sve ostale materije koje reaguju sa
vodonikom.
8. Kod manipulacije bocama mora se strogo voditi računa da se boce ne oštete
9. Rezervoari i skladište boca za vodonik moraju da imaju uredjaje za spoljno hladjenje
vodom.
 OPASNOSTI I MERE ZAŠTITE PRI PROIZVODNJI AMONIJAKA
Amonijak je gas bez boje, oštrog, zagušljivog mirisa. Amonijak se dobro rastvara u vodi,
pri čemu dolazi do reakcije:
NH3 + H2O→ NH4OH + q
Amonijak je otrovan gas koji nadražujuće deluje na sluzokožu. U manjim
koncentracijama amonijaka u vazduhu, dolazi do gubitka svesti. U slučaju udisanja ovakvog,
vazduha, veće koncentracije izazivaju smrt. Najveća dozvoljena koncentracija amonijaka u
vazduhu iznosi 1 %.

Sa vazduhom amonijak daje eksplozivne smeše sa sledećim granicama zapaljivosti:

donja granica zapaljivosti 15,5 vol%

gornja granica zapaljivosti 27,0 vol%
Amonijak je lakši od vazduha, te će se sakupljati u gornjim zonama prostorija. Relativna
gustina amonijaka (vazduh * 1) iznosi 0,60
Smeše amonijaka i vazduha, ukoliko je koncentracija amonijaka unutar intervala
zapaljivosti, ne aktiviraju se i od izvora paljenja malog intenziteta, kao što su na primer slabe
varnice.
Amonijak je stabilno jedinjenje. Kako ima bazni karakter, reaguje lako sa kiselinama:

2NH3 + H2S04 → (NH4)2 S04 + Q [cal]

Kod ovih reakcija izdvaja se toplota, koja može u pojedinim slučajevima da bude uzrok
paljenja lako zapaljivih materija.
Amonijak se dobija sintezom iz azota i vodonika, po reakciji:

N2 + 3H2 → 2 NH3 - Q [cal]

Reakcija se izvodi na pritisku od 200 at, kod odnosa N2 : N2 = 1 : 3 na temperaturi 470

- 600 °C.

Pored opštih opasnosti od požara koje su zajedničke za sve industrijske objekte, kod
pogona za proizvodnju amonijaka glavna opasnost dolazi od prisustva vodonika u pogonu, te se
moraju preduzeti sve preventivne mere kao kod vodonika. U samoj aparaturi vodonik se nalazi
zagrejan iznad tačke samopaljenja, te će pri dodiru sa vazduhom doći do trenutnog paljenja, a
kod prodora kiseonika u aparaturu dolazi do eksplozije.
Osnova preventivna mera i u ovom slučaju je održavanje svih uredjaja i instalacija u
ispravnom stanju, kao i sistematska kontrola ispravnosti istih.
U prodaju gasoviti amonijak dolazi u čeličnim bocama pod pritiskom.
U blizini boca sa amonijakom ne smeju se skladištiti lako zapaljive i vatroopasne
materije, a naročito koncentrovane kiseline.
 OPASNOSTI I MERE ZAŠTITE PRI PROIZVODNJI ACETILENA
Acetilen je gas bez boje i mirisa. Tehnički acetilen ima karakterističan miris, koji potiče
od različitih primesa uglavnom jedinjenja fosfora i sumpora.
Acetilen je po svom sastavu nezasićeni ugljovodonik, sa trostrukom vezom u molekuli.
Strukturna formula acetilena je:

H – C ≡ HCH
Kao i sva jedinjenja sa višestrukom vezom izmedju atoma ugljenika i acetilen je veoma
nestabilno i reaktivno jedinjenje.
Na povišenim temperaturama, acetilen se spontano raspada, uz izdvajanje toplote. Ova
reakcija se lančano širi po celoj prisutnoj masi acetilena, tako da na kraju prelazi u eksploziju.
Povećanjem pritiska snižava se temperatura na kojoj počinje proces degradacije acetilena, tako
da na pritiscima iznad 5 at proces počinje na običnim temperaturama.

Na vazduhu acetilen burno sagoreva po jednačini:

C2H2 + 5/2O2 → 2CO2+H2O + 313000 kcal
Kod sagorevanja acetilena razvija se velika količina toplote, tako da se dobije i visoka
temperatura plamena.

Sa vazduhom pravi acetilen eksplozivne smeše, sa sledećim granicama zapaljivosti.

donja granica zapaljivosti 2,0 % vol.
gornja granica zapaljivosti 80, 5 % vol.
Zapaljive smeše acetilena i vazduha aktiviraju se i najslabijim izvorima paljenja, kao što
je npr. varnica kod udara metala o metal.
Sa nekim metalima acetilen reaguje, dajući jedinjenja koja se nazivaju acetilenidi.
HC ≡ CH + Me → MeC ≡ CH
Neki acetilenidi se razlazu pod dejstvom vode, kao npr. acetilenidi alkalnih i
zemnoalkalnih metala
2 NaC ≡ CH + H2O → Na2O + H2C2
Acetilenidi teških metala razlazu se pod dejstvom kiselina. Acetilenidi nekih teških i
obojenih metala su veoma osetljivi na dejstvo toplote i udar, kod povišenja temperature ili udara
se razlažu u većini slučajeva eksplozivno. Naročito su opasni acetilenidi Cu, Ag i Hg. Jedinjenje
Al sa acetilenom je medjutim, stabilna materija koja se ne razlaže uz eksploziju.
Acetilen je u velikoj meri sklon polimerizovanju, koja teče po reakciji:

CH ≡ CH + HC ≡ CH → CH2 ═ CH – C ≡ CH
vinilacetilen
ili
HC ≡ CH + CH ≡ CH + CH ≡ OH → CH2 ═ CH – C
C – CH ═ CH2 divinilacetilen

Reakcije polimerizacije su egzotermne, tako da se lančano ubrzavaju i mogu dovesti do

eksplozija. U suštini reakcije polimerizacije su glavni uzrok eksplozija acetilena na visokim
pritiscima i temperaturama.
 Acetilen se burno jedini sa hlorom i drugim halogenim elementima, po jednačini

Reakcije adicije halogenih elemenata su takodje egzotermne, i mogu dovesti do

eksplozije.
Sa vodonikom se acetilen takodje jedini u prisustvu katalizatora

Pored gornjih reakcija, acetilen reaguje i sa mnogim drugim jedinjenjima.

Za tehničke potrebe acetilen se dobija iz kalcijum karbida i vode, po reakciji:

Kalcijum karbid se dobija reakcijom CaO sa ugljenikom na temperaturama od 2500 do

3000°C

U prodaju acetilen dolazi u čeličnim bocama pod pritiskom. Kako je u ovim uslovima
acetilen nestabilan, ukoliko bi se u boci nalazio sam acetilen, u slučaju povećanja temperature ili
udara boce o neki predmet, došlo bi do eksplozije.

Acetilen se rastvara u tečnostima, najbolje se rastvara u acetonu. 1 deo acetona rastvara

100 delova acetilena. Ukoliko se acetilen nalazi rastvoren a nekoj tečnosti, smanjuje se opasnost
od eksplozije, ali ne iščezava sasvim. Zbog toga se čelične boce za smeštaj acetilena pune
infuzorijskom zemljom, a zatim acetonom. Kako je infoziriska zemlja porozna, aceton zajedno
sa rastvorenim acetilenom puni kapilare. Na taj način je masa acetilena rasporedjena unutar
infozoriske zemlje, i pojedini mali delovi odvojeni pregradama na kapilarima. Infozorijska
zemlja je slab provodnik toplote, tako da u slučaju razgradnje acetilena koji se nalazi u jednom
kapilarnom kanalu, neće doći do proširenja lančane reakcije na celu masu, proces se završava
unutar tog kapilarnog kanala.

Na ovaj način je potpuno eliminisana mogućnost eksplozivnog raspadanja acetilena, iako

se isti nalazi u bocama pod pritiskom većim od 5 at.

U toku manipulacije sa bocama koje se napunjene acetilenom, kao i u toku njihovog

skladištenja, moraju se predvideti sledeće preventivne mere:

 mora se isključiti svako prisustvo otvorenog plamena

 sva električna oprema mora biti osigurana protiv varničenja
  kiseonik se ne sme transportovati ili skladištiti zajedno sa acetilenom
 hlor i ostali halogeni elementi ne smeju se nalaziti u blizini boca sa acetilenom
 boce se u toku transporta i skladištenja moraju osigurati od mehaničkih oštećenja,
a takodje i od povišenih temperatura.

Acetilen je gas koji se široko primenjuje, kako u sintetskoj hemijskoj : dustriji kao
polazna sirovina u mnogim sintezama, tako i kao gorivo kod zavarivačkih radova i za rezanje
metala.

Tehnički acetilen se dobija dejstvom vode na kalcijumkarbid, po jednačini:

CaC2 + 2 H20 → Ca(OH)2 + H2C2 + Q

Reakcija se izvodi u posebnim aparatima, koje zovemo razvijači acetilena. Kako se ovi
aparati masovno upotrebljavaju i nalaze se praktično u svakom pogonu i radionici, i pošto,
prilikom rukovanja i manipulalcije s njima često nastaju eksplozije i požari, to ćemo ih detaljnije
razmatrati.

Acetilen je značajan tehnički gas zbog svoje velike primene. Upotrebljava se u velikim
količinama kao gorivo pri autogenom zavarivanju i sečenju metala, a njegova je važna primena u
sintetičkoj organskoj industriji jer služi za dobijanje mnogih važnih proizvoda.
Acetilen se odlikuje pri sagorevanju intezivnom svetlošću (20 puta veća nego kod gasa za
osvetljivanje – acetilen se ranije dosta upotrebljavao za osvetljavanje).
Plamen acetilena ima temperaturu 3273 – 3573 K (3000 – 3300oC) i viša je od one koja
se dobija kod vodonika.
Toplotna moć (donja) je 58660 kJ/Nm3.
Ako ne sadrži vazduh, na normalnoj temperaturi i na običnom pritisku acetilen je
bezopasan. Međutim pri komprimovanju ( preko 152 kPa) lako je podložan eksploziji. Zato se
acetilen ne može prenositi pod pritiskom u običnim čeličnim bocama. U smeši sa kiseonikom ili
hlorom acetilen je vrlo eksplozivan čak i na običnom pritisku.
Acetilen je rastvoran u vodi, a velika mu je rastvorljivost u acetonu (jedna zapremina
acetona rastvara 100 zapremina acetilena na 15 bara).
Razblaživanjem gasovima sa kojima ne reaguje i koji nisu eksplozivni, a naročito
mešanjem sa nekim tečnostima, njegova eksplozivnost se smanjuje. ta osobina kombinovana sa
znatnom rastvorljivošću acetilena u nekim tečnostima (vodi i acetonu) i iskoristimo je i za
transportovanje acetilena.
U trgovinu dolazi kao “disu-gas” u čeličnim bocama u kojima je acetilen pod pritiskom
rastvoren acetilen (osim toga u boci je infuzionijska zemlja, drveni ugalj, azbest i vezivno
sredstvo).
Acetilen se dobiva u industrijskim razmerama iz kalcijum karbida. Može se dobiti i od
petrohemijskih sirovina (metan ili drugi niži ugljovodonici), u električnom luku i termičkim
postupkom. Kako ovi drugi postupci nisu našli široku primenu, a najviše se koristi postupak iz
kalcijum-karbida onda ćemo o njemu govoriti.

PROIZVODNJA ACETILENA OD KALCIJUM-KARBIDA

Sirovine za dobijanje acetilena su kalcijum-karbid i voda. Hemijskom reakcijom između
kalcijum-karbida i vode dobija se kao glavni proizvod acetilen i sporedni kalcijum-hidroksid
(kreč).
CaC2 + 2 H2O  C2H2 + Ca(OH)2 + 130 kJ
Po ovom postupku dobija se preko 99% acetilena.
 Razlaganje kalcijum-karbida je jako egzoterman proces. U industrijskim uređajima
temperatura može da poraste i do 800oC. Na povišenim temperaturama acetilen je jako
eksplozivan (eksplodira na 780oC, a u prisustvu vodonika na 480oC). Osim toga na povišenoj
temperaturi dolazi do polimerizacije. Zato se u uređajima u kojima se proizvodi acetilen, mora
obezbediti intezivno hlađenje.
U industriji se koristi dva tipa apareta, koji se međusobno razlikuju po količini
upotrebljene vode.
Postupak kod kojeg je upotrtebljen višak vode naziva se “mokrim postupkom”, u ovom
postupku je omogućena lakša kontrola temperature i lakše čišćenje. Kod drugog tzv. “suvog
postupka” koristi se ograničena količina vode što otežava kontrolu temperature.
Industrijska postrojenja se sastoje odč razvijača gasa, ispiralice, rezervoara za gas,
sisteme za prežišćavanje acetilena.
Kod “mokrog postupka” kod kojeg se karbid dodaje u vodu, karbid se iz jednog bunkera
periodično sipa u vodu i ostavlja se na jednoj rešetki da se potpuno razloži,a nastali krečni mulj
se skuplja ispod rešetke. Stvoreni acetilen prolazi kroz sloj vode u kojem se hladi i pere.
Polimerizacija kod ovog sistema praktično ne postoji. Ovi uređaji daju najveću
proizvodnju acetilena iz karbida oko 95%, koji je čist, ohlađen i sa najnižom opasnosti od
eksplozije.
Kod drugog postupka voda se dodaje kalcijim-karbidu koji je u jednom rezervoaru. Ovde
postoji mogućnost pregrejavanja.
Acetilen koji se dobija, sadrži primese koje potiču od kalcijum-karbida. Sadrži amonijak,
vodonik-sulfid, fosfin (PH3), arsin, organsko sumporna, fosforna jedinjenja. Sva ova jedinjenja
mogi biti štetna pri upotrebi acetilena za zavarivanje ili daljnu preradu. Acetilen se obično ispira
u tornjevima hemijskim rastvorima ( razbalažena H2SO4, rastvor hlora) a može se čistiti i
pomoću specijalnih čvrstih masa koje oksiduju i talože primese.
Najveća opasnost a toku rada sa razvijačima, odnosno uvek kad je aparat napunjen
karbidom i vodom dolazi od stalno prisutne mogućnosti da dodje do pregrevanja mase u aparatu
usled slabog odvodjenja toplote. U ovom pogledu najsigurniji su razvijači u kojima se karbid
dodaje u vodu, pošto se u tom slučaju karbid odmah utroši, a oslobodjena toplota rasporedi po
celoj masi vode. Kod razvijača gde se voda dovodi u karbid, kao i kod kontaktnih razvijača, uvek
je prisutna mogućnost da dodje do pregravanja acetilena ili karbida. U pojedinim slučajevima,
ako je odvodjenje toplote malo, može doći do usijanja karbida.

Prema tome, kod nepravilnog rada sa aparatom, ili kod rada sa neispravnim aparatom,
moguće je da dodje do paljenja, odnosno eksplozije u aparatu, i to na dva načina:

- usled razlaganja acetilena od visoke temperature i pritiska

- paljenjem na užarenom karbidu

Pored gornje opasnosti, uvek je, takodje, moguće nastojanje eksplozivne smeše vazduh-
acetilen. Ova opasnost je naročito prisutna kod početka rada sa aparatom koji je prethodno bio
prazan, kao i kod prestanka rada aparata. Eksplozivna smeša se može aktivirati na gornja dva
načina, ali i od varnica nastalih udarom ili na drugi način.

Do pregrevanja karbida i acetilena dolazi ukoliko u aparatu nema dovoljno vode te je

prema tome, na ovu činjenicu potrebno obratiti posebnu pažnju.

Pokretni razvijači namenjeni za rad u zatvorenom prostoru, smeju da budu takvog

kapaciteta da prime maksimalno 10 kg karbida. Za rad isključivo na otvorenom prostoru, mogu
se koristiti razvijači do 20 kg. karbida, ali pored razvijača, u ovom slučaju mora da postoji i
odvojen rezervoar za acetilen, tzv. sakupljač acetilena.

U konstruktivnom pogledu, razvijači acetilena moraju da ispune sledeće uslove:

 Mora se omogućiti ispuštanje eksplozivne smeše vazduh - acetilen pre početka rada. Ovo se
obično postiže ugradjivanjem slavine na najvišoj tački gasnog prostora razvij ača
 Na svakom razvijaču mora postojati sledeća armatura:

- manometar
- merač nivoa vode
- termometar
- ventil sigurnosti

Temperatura vode u razvijaču ne sme preći, sledeće vrednosti:

- kod aparata gde karbid pada u vodu - 80 oC

- kod aparata gde voda pada u karbid i kontaktnih razvijača temperature vode, ne sme
preći 60°C, a temperatura acetilena u gasnom prostoru 90°C

- Prostor za smeštaj karbida mora se tako izvesti da se može vršiti dodavanje karbida i
čišćenje taloga
- Materijal za izradu pojedinih elemenata mora se izabrati tako da ne dodje do
varničenja u slučaju udara- jednog dela o drugi.
- Gasni prostor mora se izvesti tako da nema mrtvih uglova, kako bi se izbeglo
zadržavanje vazduha u razvijaču
- Poklopac se mora izvesti tako da se može lako otvarati i zatvarati, a istovremeno
mora biti nepropustljiv za acetilen kao i za vazduh.

U toku rada sa razvijačem moraju se ispuniti sledeći uslovi:

 razvijač se mora zaštititi od otvorenog plamena

 razvijač se ne sme postaviti u blizini rezervoara ili boca sa hlorom i sličnim gasovima.

Sakupljači acetilena su obično izvedeni kao rezervoari sa pokretnim poklopcem mokrog

tipa. Omotač se puni vodom. Osnove zaštitne mere su sledeće:

- Sakupljač se mora postaviti na ravnu podlogu, ni u kom slučaju se ne sme nalaziti u kosom
položaju
- Pokretno zvono mora se postaviti tako da ne dodiruje zidove spoljašnjeg zida ni u kom slučaju.
Vodjice zvona moraju se tako konstruisati da ne postoji mogućnost zaglavljivanja zvona u
ležištu.
- Aparat mora imati sigurnosni ventil sa odušnom. Gornji kraj odušne cevi mora se postaviti
tako da je udaljen od svih izvora paljenja.
- Izmedju razvijača i sakupljača, na dovodnoj cevi za acetilen mora se postaviti jednosmerni
zatvarač koji će onemogućiti vraćanje acetilena iz sakupljača u razvij ač
- Sakupljači veći od 20 m moraju se obavezno smestiti na otvoren prostor
 Mere sigurnosti kod nepokretnih razvijača su mnogo obimnije, zbog velikih količina
acetilena i karbida u procesu.

Pre svega, ovde se postavljaju uslovi u pogledu objekta u kojem se ovakvi razvijači
nalaze.

- Stabilni razvijači mogu se postavljati samo u prizemnim objektima, na nivou terena, i ne mogu
se postavljati u podrumima ili na spratu

- Objekat u koji se postavljaju ovakvi razvijači mora imati eksplozivnu odušku na krovu,

- Zgrada u kojoj su smešteni razvijači mora biti udaljena od:

 objekta sa otvorenim plamenom najmanje 50 m
 od željezničkog koloseka najmanje 20 m
 od autosaobraćajnica i drugih gradjevinskih objekata najmanje 10 m
 pod u prostorijama gde su smešteni razvijači, mora se izraditi od materijala koji
ne varniči i koji je nezapaljiv. U novije vreme se za ovu svrhu upotrebljavaju
ploče od legure aluminijuma.
 metalne radne platforme takodje se moraju zaštititi od varničenja
 vrata na prostorijama moraju se otvarati u smeru izlaženja iz objekta, odnosno
prostorije. Vrata moraju biti vatrootporna i obezbedjena od varničenja.
 osvetljenje prostorija u kojima se nalaze razvijači mora se postaviti spolja,
izmedju svetiljke i prostorije mora se nalaziti staklo.
 Ventilatori i ostali uredjaji za ventilaciju moraju se postaviti van prostorije.
Postavljanjem zasuna u ventilacione kanale mora se onemogućiti prenošenje vatre
kroz ventilacioni sistem.
 u prostorijama se uvek održava nadpritisak od nekoliko mm vodenog stuba.
 zagrevanje prostorija može se vršiti samo posrednim putem, pri čemu je najveća
dozvoljena temperatura grejnih tela 110°C
 sve električne instalacije i aparati moraju biti u sigurnosnoj izradi. Električni
vodovi vode se van prostorije, u prostoriju ulaze samo neophodni priključci.
 cevovodi za acetilen izradjuju se od kvalitetnog čelika. Za izradu cevovoda
upotrebljavaju se bešavne cevi, a spajanje se vrši isključivo zavarivanjem. Pre
upotrebe, mora se izvršiti proba zaptivanja celog sistema za transport acetilena.

Ukoliko se cevovod grana, u svaki ogroman se na rastojanju od 1 metra od čvorišta,

postavljaju pregradni ventili.

Cevovodi se kroz prostorije vode tako da se nalaze na najmanjem rastojanju od poda od

2,5 m, a od vodova za kiseonik najmanje 0,25 m. Najmanje rastojanje cevovoda za acetilen od
vodovodnih cevi, parnih vodova, električnih vodova iznosi takodje 0,25 m. Od tela koja su
zagrejana preko
150°C, vodovi se moraju udaljiti najmanje 1 , 0 m.
 - ukoliko cevovodi za acetilen prolaze kroz zid, moraju se smestititi u zaštitnu kolonu čiji
je prečnik najmanje 20 mm veći od prečnika cevovoda tj. mora biti
RZ = h + 20 [mm]

Gde je:

R - prečnik zaštitne kolone

h- prečnik cevovoda
Medjuprostor izmedju unutrašnjeg zida zaštitne kolone i spoljašnjeg zida cevi ispunjava
se azbestom ili staklenom vunom.

Ukoliko cevovodi prelaze preko saobraćajnica, moraju se postaviti tako da najmanja

visina za prelaz preko željezničke pruge bude 6 m, a kod prelaza preko autosaobraćajnica 4,5 m.

 unutar prostorija gde se nalaze razvijači, kao i u blizini cevovoda za acetilen ne smeju se
nalaziti nikakvi uredjaji niti cevovodi za hlor.

 mesta gde se acetilen puni u boce moraju se odvojiti od ostalih delova zgrade. Ova mesta
moraju se zaštititi posebnim pregradama.

 zidovi i podovi u pregradama moraju se obložiti materijalom koji ne varniči.

 pre punjenja, boce se moraju ispitati. Neispravne boce ne smeju se puniti acetilenom.
 boce se moraju obezbediti od preturanja, kako u toku punjenja, tako i u toku manipulacije
u prostoru za punjenje i odeljenju za punjenje.

Poseban problem u ovim pogonima predstavlja statički elektricitet. Statički elektricitet se

ovde pojavljuje prilikom kretanja acetilena kroz vodove i uredjaje. Zbog toga se mora provesti
pažljivo uzemljenje ovih ure-djaja i cevovoda. Celokupna oprema i cevovodi moraju se povezati
u jedan galvanski sistem i uzemljiti. Sva spojna mesta gde se nalaze zaptivači, moraju se
premostiti aluminijumskom trakom.

Skladišta kalcijumkarbida

Sam kalcjjumkarbid je materija koja ne gori i koja je termički stabilna, ukoliko se nalazi
u suvom stanju. Medjutim, i najmanji tragovi vlage u vazduhu dovode do reakcije:

CaC2 + H20 → CaO + H2C2

Zbog ovoga, kalcijum karbid je veoma opasna materija sa stanovišta protiv-požarne

zaštite, pošto uvek postoji opasnost da se u prostoriji u kojoj se nalazi pojavi acetilen, što može
dovesti do požara i eksplozije. Prema tome, kod skladištenja karbida moramo preduzeti obimne
mere sigurnosti.

Skladišta karbida delimo, prema količini karbida koja se u njima skladišti, na tri vrste:
- skladišta sa kapacitetom do 2000 kg karbida nazivamo malim skladištima
- skladišta sa kapacitetom 2000-20000 kg karbida nazivamo srednja skladišta
- skladišta čiji je kapacitet preko 20000 kg karbida nazivamo velikim skladištima.
Zgrada u kojoj se nalazi skladište karbida mora da ispuni sledece zahteve

- mora se izraditi od nesagorivog materijala sa eksplozionom oduškom na krovu.

- skladište se ne srne nalaziti ispod nivoa terena.
- zgrada mora biti dobro izolovana od prodiranja vode, odnosno zaštićena od vlaženja
- unutar skladišta moraju se nalaziti police od nezapaljivog materijala, koje su uzdignute od poda
najmanje 20 cm, na koje se smeštaju sudovi za acetilen.
- Podovi u zgradi se izradjuju od nezapaljivog materijala koji ne varniči.
- Prostorije za smeštaj karbida moraju se ventilisati. Ventilacija može biti prinudna ili prirodna.
Krajevi ventilacionih otvora moraju se obezbediti od prodiranja vode.
- Rasveta prostorija izvodi se spolja. Izmedju svetlećeg tela i prostorije mora se nalaziti pregrada
od stakla.
- sve električne instalacije moraju se nalaziti van prostorija u kojima se skladišti karbid.
- vrata i prozori na prostorijama gde se čuva karbid, kao i na ostalim p storijama objekta, moraju
se otvarati u pravcu izlaza iz prostorije.
- u prostorijama gde se čuva karbid ne srne biti nikakvog grejanja.

Rastojanje skladišta karbida od skladišta zapaljivih materijala, javnih puteva, željezničkih

pruga i dalekovoda zavisi od veličine skladišta i iznosi:

za mala skladišta najmanje 20 m

za srednja skladišta najmanje 40 m
za velika skladišta najmanje 80 m

U skladištima se karbid čuva u hermetički zatvorenim posudama. Otvorene posude sa

karbidom ne smeju se nalaziti u skladištu.
U radionicama i prostorijama gde se troši karbid sme se nalaziti najviše količina dovoljna
za jednodnevnu potrošnju, ali ne preko 200 kg. Kod smeštaja karbida u ovim prostorijama mora
se strogo voditi računa na isti ne indje u dodir sa vlagom, kao i da se u blizini ne nalazi otvoren
plamen.
 ZEMNI GAS
Zemni gas je jedino gasovito prirodno gorivo - pratilac nafte. Po sastavu je smeša
ugljovodonika i to uglavnom metana i članova metanskog niza i to etana, propana, butana, zatim
C02, sumporovodonika i azota.
Toplotna moć mu je od 33 400 do 37 600 kJ/m3.
Kako je po sastavu uglavnom zastupljen metan, zapaljivost i eksplozivnost je uslovljena
osobinama metana.
Metan je ugljovodonik, najjednostavnije jedinjenje ugljenika i vodonika. On je bezbojan
gas, bez ukusa i mirisa. Temperatura ključanja je -161,5°C, topljenja -182,5°C, temperatura
samozapaljivosti 537°C. Sa vazduhom gradi eksplozivne smeše sa eksplozivnim intervalom 5%
vol. – 14% vol. Najveća eksplozija je kada ga ima od 9-10% vol. Kada se zapali sagoreva bledo -
plavičastim plamenom. Lakši je od vazduha (relativna gustina 0,55 - 0,70).
Zemni gas se uglavnom koristi kao gorivo ali i u hemijskoj sintetskoj industriji.
Transportuje se od nalazišta do potrošača cevovodima - gasovodima koji se polažu pod zemlju
(0,8m ispod zone zamrzavanja). Ovde postoji opasnost pošto usled oštećenja ovih podzemnih
instalacija gas može kroz pukotine u zemljištu ili kroz kanale za drugu instalaciju da se pojavi na
mestima koja su udaljena od instalacije za gas, pa da doĎe do požara i eksplozije.
Sastavni delovi gasovoda su: kompresorske stanice, čistačke stanice, pomoćni rezervoari
i posude pod pritiskom, blok stanice, ureĎaj katodne zaštite, armature rasteretne stanice, odušne
stanice, druga odgovarajuća postrojenja i ureĎaji i telekomunikaciona mreža koja služi isključivo
za potrebe gasovoda.

Prema pritisku gasovodi se dole na tri grupe:

1. gasovodi niskog pritiska do 0,05 bara

2. gasovodi srednjeg pritiska 0,05-3,0 bara
3. gasovodi visokog pritiska preko 3,0 bara

Cevovodi se izraĎuju od cevi koje odgovaraju, standardu - to su čelične bešavne cevi koje
su ispitane u pogledu izdržljivosti. Cevovod mora biti zaštićen od podlokavanja, plavljenja,
nestabilnosti tla, odrona zemlje i drugih opasnosti koje mogu usloviti pomeranje ili. dodatno
opterećanje cevi. Cevi se polažu u rovove sa izolacijom, a ako je rov u kamenitom terenu, onda
se polaže u zaštitni sloj peska ili se upotrebljava dodatna izolacija cevovoda. Trasa cevovoda
mora biti vidljivo obeležena oznakama.
U naseljenim mestima gasovodi se polažu podzemno i to na dubinu najmanje 0,8m ispod
zone zamrzavanja u kanal za gasovode ne smeju se postavljati druge instalacije.
 trasa se postavlja tako da ne ugrožava ostale objekte ili ureĎaje i mora se obezbediti
prema propisima i standardu
 ako prolazi ispod saobraćajnica, da bi se sprečila oštećenja od vibracija, gasovod se
postavlja u zaštitnu kolonu koja se postavlja kada gasovod prolazi preko manjih
vodotokova i kanala (zaštitna kolona je cev većeg prečnika sa ojačanim zidovima)
 oznake za obelažavanje trase i znaci upozorenja se moraju postaviti sa obe strane
koloseka
 cevi su meĎusobom spojene zavarivanjem koje se mora sprovoditi po kvalifikovanom
 postupku zavarivanja - stručno osposobljeni zavarivači to izvode, a pre upotrebe se vrši
provera. U tu svrhu se koristi DEFEKTOSKOP. Posle zavarivanja cevovoda i popravke
neispravnih varova,a pre izolacije vrši se prečišćavanje deonice komprimovanim
vazduhom i propuštanjem čistača sa kalibracionom pločicom.
 svi delovi cevovoda moraju biti zaštićeni od korozije. Nadzemni delovi cevovoda su
obično zaštićeni antikorozivnim premazima. Antikorozivna zaštita podzemnih cevovoda
sastoji se od pasivne zaštite (izolacije) i aktivne (katodne) zaštite. Zaštita se može
nanositi i na mestu ugraĎivanja.
 Gasovodi se pre puštanja u rad moraju ispitati, i u pogledu čvrstoće i hermetičnosti.
Minimalni ispitni pritisak gasovoda mora biti veći od maksimalnog radnog i to za 25% do
50%. Ispitni medijum može biti voda, vazduh, inertni, gas ili gas i ispitni pritisak se mora
održavati majmanje 8 sati.
U sklopu gasovoda je kompresorska stanica za gas koja je opremljena kompresorima,
potrebnom armaturom i ureĎajima za porast pritiska koji je potreban za transport gasa
gasovodima. Stanica mora da bude opremljena sigurnosnim ventilima, zapornim elementima za
zatvaranja odvoda i dovoda gasa (ugraĎeni na najmanje 15m od objekta stanice).Za stanice veće
snage od 735 kW ugraĎuje se sistem za prekid rada u slučaju hitnosti.
Osim toga u sklopu svakon gasovoda su merno-regulacione stanice, koje se postavljaju
na mastima gda se vrši grananje gasovoda. Sastoje se od sistema za regulaciju pritiska i mernih
instrumenata,a zadatak im je da obezbede preĎeni pritisak u svim granama gasovoda. Najčešći
način korištenja gasa u industriji ja sagorevanje plamenicima. Veliku opasnost predstavlja
nekontrolisano gašenje plamena, u ureĎaju za sagorevrnje- ukoliko se ne gasi. automatski',pa se
gas nakuplja u prostoru ložišta,a kod ponovnog paljenja plamenika ili nekog drupog izvora doći
će do eksplozije gasa. Do gašenja plamena može doći:
 usled smanjenja pritiska gasa na izlazu iz ulaznice gorionika ili
 usled nedostatka kiseonika
U prvom slučaju to se dešava usled nepravilnog rada merno-repulacionog instrumenta u
gasovodu ili usled kvara na ureĎajima i cevovodima.
Da se ovo ne bi dogodilo, važno je održavati svu instalaciju u ispravnom stanju, stalno
vršiti kontrolu ispravnosti i merenje koncentracije gasa u prostoru, a ugraĎuju se automatski
gorionici koji imaju ugraĎene ureĎaje za zaustavljanje dovoda gasa, a ugraĎuju se i pomoćni
gorionici koji rade kod malog protoka gasa.
KOMPRESORSKA STANICA - za gas je stanica opremljena kompresorima, potrebnom
armaturom, ureĎajima za porast pritiska koji je potreban za transport gasa gasovodima.
BLOK STANICA - je stanica na gasovodu (naftovodu) opremljena zapornim organima
(ventilima, slavinama, zatvaračima i si.), potrebnom armaturom, i ureĎajima za zatvaranje i:
pražnjenje pojedinih delova gasovoda. Mora biti ograĎena ogradom visine 2m i ne sme se
nalaziti u zaštitnom pojasu i plužnom putnom pojasu.
SEPARATOR ZA GAS - je sud pod pritiskom sa armaturom i ureĎajima koji je
tehnološki vezan sa gasovodom i služi za izdvajanje tečnosti i nečistoće iz gasa.
ODVAJAČ TEČNOSTI - je konstruktivni deo gasovoda koji je opremljen potrebnom
armaturom koja služi za skupljanje i odvajanje tečnosti iz gasovada.
MERNA STANICA je opremljena armaturom i ureĎajima za merenje protoka,
temperature i pritiska gasa i tehnološki spojena sa gasovodom.
REGULACIONA STANICA je opremljena ureĎajima i opremom koje sluri za redukciju
i regulacije pritiska gasa, a tehnološki je spojena sa gasovodom.
 MERNOREGULACIONA STANICA (MRS) je opremljena ureĎajima i opremom za
merenje i regulaciju protoka, pritiska i temperature gasa, a tehnološki je spojena za gasovod.
MRS kao i merna i regulaciona stanica mogu, biti izgraĎene u graĎevinskom objektu ili na
otvorenom prostoru i ograĎene zaštitnom ogradom (ne smeju se graditi na stambenim zgradama
ili uz njihove zidove).

ZONE OPASNOSTI ZA POSTROJENJA I UREĐAJE KOJI SU SASTAVNI DELOVI

GASOVODA
ZONA OPASNOSTI 0 - prostor u kojem je trajno prisutna eksplozivna smeša zapaljivih
gasova i vazduha.

ZONA OPASNOSTI 1 - prostor u kome se mogu pri normalnom radu pojaviti zapaljive ili
eksplozivne smeše.

ZONA OPASNOSTI 2 - prostor u kome se mogu pojaviti zapaljive ili eksplozivne smeše pri
normalnim uslovima rada (propuštanje na zaptivcima cevovoda,
prskanje posuda, lom elektromotora pumpi, požar i ostalo)

U ZONAMA OPASNOSTI zabranjeno je:

 raditi sa otvorenim plamenom

 unositi pribor za pušenje
 raditi sa alatom i ureĎajima koji mogu pri uputrebi izazvati varnicu
 prisustvo vozila koje u radu pogonskog ureĎaja može izazvati varnicu
 korišćenje električnih ureĎaja koji nisu u odgovarajućoj protiveksplozijskoj zaštiti
 odlaganje zapaljivih materijala
 držanje materija koje su podložne samozapaljivanju
 TEČNI GASOVI
Tečni gasovi su smeša propana, butana, propilena, butilena i izomera ovih gasova koji su
u normalnim uslovima na običnoj temperaturi i atmosferskom pritisku u gasovitom stanju, a
povećanjem pritiska lako se prevode u tečno stanje. Na mesto potrošnje se isporučuju u tečnom
obliku, a troše u gasovitom.
Dobija se iz zemnog gasa i u rafinerijama nafte. Kako su osnovne komponente TNG
propan i butan to i osobine zavise od njihovih osobina.
PROPAN CH3CH2CH3 (C3H8) zasićeni ugljovodonik,
 temp.ključanja -42,1°C,
 temp.paljenja -104°C,
 temp.samopaljenja 465°C,
 granice eksplozivnosti 2,1-9,5% vol,
 relativna gustina 1,56 (teži od vazduha).
BUTAN CH3CH2CH2CH3, (C4H10), zasićeni ugljovodonik,
 temp.ključanja -0,5°C
 temp.paljenja -60° C ,
 temp.samozapaljenja 3650C,
 granice eksplozivnosti 1,3-8,5% vol,
 relativna gustina 2,05.
Isporučuju se tečni gasovi u čeličnim bocama pod pritiskom, a u industriji se skladište u
specijalnim cisternama.
Koristi se kao gorivo u domaćinstvu, industriji i motorima sa unutrašnji sagorevanjem
(SUS).
Rezervoari sa skladištenje tečnog gasa mogu biti nadzemni i podzemni.
Osnovni problem je mogućnost izlaženja gasa iz instalacija na spojnim mestima
rezervoara sa različitim cevima i armaturama i stvaranje eksplozivnih smeša.
Kod NADZEMNIH rezervoara moguća su oštećanja i usled kolebanja temperature
mogućnost porasta pritiska pa se rezervoari ne pune do vrha.
Kod PODZEMNIH rezervoara postoji još i mogućnost oštećenja rezervoara usled
sleganja ili pomeranja tla
Postoji mogućnost stvaranja statičkog elektriciteta-kod pretakanja i zbog kretanja tečnosti
kroz instalacije ili sudove (mera-efikasno uzemljiti ceo sistem).
MERE:
-zapremina gasa je ograničena-cilindrični max 250cm3 kuglasti 500m3.
-rezervoar najmanje sa dva sigurnosna ventila
-odušne cevi udaljiti najmanje 30m od mesta gde se koristi
-potrebna je armatura - nivometar, manometar, termometar, ventil za zatvaranje
-kod NADZEMNIH - boje se svetlom bojom zbog manje apsorpcije sunčanih zraka i imaju
uređaj za spoljno hlađenja (sa vodom-mlaznicama se prska)
-kod PODZEMNIH -treba ih zaštiti od korozije, obezbediti teren da bi bio stabilan (sleganje
terena, podzemne vode i sl.), zona iznad se isto mora obezbediti od
otvorenog plamena.
-POKRETNI REZERVOARI I BOCE - služe za transport, kod njih mo\e doći do mehaničkog
 oštećenja ili do povećanja pritiska iznad dozvoljenog pa u slučaju
eksplozija dolazi do paljenja.

MERE:

 da su napravljeni od odgovarajućeg materijala

 da imaju sigurnosni ventil
 da su uzemljeni
-REZERVOARI UGRAĐENI U VOZILA - nema propisa ali je neophodno sprovesti sledeće:
-rezervoar smestiti što dalje od motora i akumulatora ili izvršiti izolaciju njegovu
(metalna ploča ili azbest)
-delovi rezervoara i armatura ne smeju imati direktnu vezu sa prtljažnikom ili kabinom za
putnike
-na glavni dovod gasa postaviti automatski ventil koji je zatvoren kada je motor isključen
-izlazna cev sigurnosnog ventila treba da završava, van vozila.
-ventili na rezervoaru treba da se otvaraju sa spoljne strane.
-BOCE ZA DOMAĆINSTVO - koristi se kao gorivo u štednjacima bojlerima,
grejalicama itd. U prostoriji gde sagoreva gas dozvoljeno je da bude samo jedna boca. Boce
nemajusigurnosni ventil, već se između boca i potrošaća nalazi redukcioni ventil.
Kod većih potrošaća (radionica, laboratorija, restorana i sl,) grade se posebne prostorije- zgrade
za smeštaj i redukciju gasa- to su gasne stanice.
GASNE STANICE. One se sastoje od baterija sa bocama, isparivača, sistema za redukciju
pritiska. Obično se koriste boce od 35kg sadržine -. (Isparivač se postavlja zbog prevođenja u
gasovito stanje)