Francuska književnost XIX veka od realizma

do simbolizma

II godina, II semestar

Nataša Prgomelja
2020.
 SADRŽAJ:
Francuska književnost XIX veka od realizma do simbolizma
II godina, II semestar
1.Istorijski okviri od 1848. do 1870.
2. ISTORIJSKI OKVIRI OD 1870.
3.ISTORIJSKI PREGLED DRUGE POLOVINE XIX VEKA
4. PESNIČKI PRAVCI DRUGE POLOVINE XIX VEKA
5. EVOLUCIJA POEZIJE U DRUGOJ POLOVINI XIX VEKA
6. PREGLED ROMANA U DRUGOJ POLOVINI XIX VEKA
7. PARNAS
8. Odlike realizma
9.L’art pour l’art
10. Pozitivizam - filzofija koja tvrdi da nauke može sve objasniti, promeniti svet, veruje u progres
11) Naturalizam – estetika ružnoće
12) Glavne odlike simbolizma
13) Pozorište druge polovine XIX veka
14) Književna kritika druge polovine XIX veka
15)Istoričari druge polovine XIX veka
1)Gerard de Nerval 1808-1855
Mirto
2.Theophile Gautier 1811-1872 un homme au gilet rouge (u crvenom prsluku)
3.Lekont de Lil 1818-1894
4. ŠARL BODLER - Charles Baudelaire
5. Cveće zla 1857. – struktura i tematika
6. Žena u Bodlerovoj poeziji
7.Putovanje u Bodlerovoj poeziji
8. Bodler pesnik grada
Bodler – Veze
L'invitation au voyage
POL VERLEN 1844-1896
L’art poetique
ARTUR REMBO 1854-1891
Stéphane Mallarmé 1842-1898
 Labud
10.Gistav Flober 1821-1880 realizam
11. Floberovi romani
12. Realistički postupak u jednom Floberovom delu
Gi de Mopasan 1850-1893
13. Mopasan pripovedač
14. Mopasan pisac romana
17. Slika čoveka i društva u Mopasanovom delu
Emil Zola 1840-1902 naturalizam
15.Zola – eksperimentalni roman
16.Rugon-Makarovi 1871-1893.

I. Opšta pitanja
1. Istorijski okviri od 1848. do 1870.
2. Istorijski okviri od 1870. do kraja veka
3. Istorijski pregled druge polovine 19. veka
4. Pesnički pravci druge polovine 19. veka
5. Evolucija poezije u drugoj polovini 19. veka
6. Pregled romana u drugoj polovini 19. veka
7. Parnas (predstavnici)
8. Odlike realizma
9. L’art pour l’art
10. Pozitivizam
11. Naturalizam
12. Glavne odlike simbolizma
13. Pozorište druge polovine 19. veka
14. Književna kritika u drugoj polovini 19. veka
15. Istoričari druge polovine 19. veka
II. PISCI
1. Žerar de Nerval
2. Teofil Gotje
3. Lekont de Lil
4. Bodlerovo pesništvo
5. Cveće zla struktura i tematika
6. Žena u Bodlerovoj poeziji
7. Putovanje u Bodlerovoj poeziji
8. Bodler pesnik grada
9. Verlenovo pesničko delo
10. Remboovo pesničko delo
11. Floberovo književno delo i značaj
12. Floberovi romani
13. Realistički postupak u jednom Floberovom delu
14. Mopasan pripovedač
15. Mopasan pisac romana
16. Zola – eksperimentalni roman
17. Rugon-Makarovi
18. Slika čoveka i društva u Mopasanovom delu
III. ANALIZE
1. Jedna Nervalova pesma
2. Jedna Gotjeova pesma
3. Jedna Bodlerova pesma
4. Baudelaire – Correspondances
5. Jedna Verlenova pesma
6. Jedna Remboova pesma
7. Jedna Malarmeova pesma
8. Jedna pesma Lekonta de Lila
9. Analiza jedne Mopasanove pripovetke
10. Analiza jednog Floberovog romana
11. Analiza jednog Zolinog romana
12. Analiza svih dela sa spiska obavezne lektire
I OPŠTA PITANJA

1.Istorijski okviri od 1848. do 1870.

Druga republika 1848-1851

Politički režim koji je stupio na snagu 24. februara 1848. i trajao do 2. decembra 1851. kada je Luj
Napoleon Bonaparta izvršio državni udar. Ovo je bio poslednji režim nakon Revolucije.
Za vreme Druge republike je ukinuto ropstvo, uvedeno pravo glasa za sve muškarce (suffrage
universel masculin).
Zbog ekonomske i političke krize 1846/47. (liberale su nasledili konzervativci sa Gizom) februara
1848. u Parizu došlo do masovnih protesta nezadovoljnog naroda na koji puca kraljeva vojska. Grad je
zatrpan barikadama, a kralj Luj Filip, ne želeći da dalje proliva krv, abdicira u korist svog unuka
grofa od Pariza. Međutim, poslanici odbijaju da prihvate regentstvo vojvotkinje od Orleana i
24.2.1848. proglašavaju republiku. Na vlasti su republikanci podeljeni na:
umerene (Lamartin, Arago) –političke reforme, naslednici revolucije iz 1789, vraćaju univerzalno
pravo glasa za muškarce(ukinuto 1795), ukidaju ropstvo u kolonijama, zalažu se za slobodu naroda i
podržavaju poljske i italijanske ustanike
radikalni socijalisti (Luj Blan) – socijalna pitanja, država mora hitno da nađe način da se izbori sa
nezaposlenošću i lošim uslovima u kojima se rad; pod njihovim pritiskom vlada smanjuje radni dan na
9 sati
23. aprila 1848. formira se Ustavotvorna skupštinu, gde je 500 umerenih republikanaca, 200
monarhista(hoće da oforme Stranku reda) i oko 100 radikalnih republikanaca. Socijalisti praktično ne
postoje.
22-28. juna deo Parižana diže ustanak, ali ga vojska predvođena republikanskim generalom
Kavenjakom surovo guši. Osvojivši većinu, UMERENI republikanci zajedno sa monarhistima ukidaju
socijalne reforme (vraćaju radno vreme od 10h, deportuju oko 4500 ustanika u Alžir, podržavaju
vladavinu konzervativnog generala Kavenjaka, koji ukida slobodu izražavanja.
4. novembra 1848. izglasan je novi Ustav i zakazani predsednički izbori za 10. decembar 1848.
Republikanci imaju 3 kandidata: Kavenjaka, Lamartina i Ledri Rolena, a Stranka reda staje
jednoglasno iza Luja Napoleona Bonaparte. On dobija preko 75% glasova, a Kavenjak je na 2. mestu
sa 19%.
Krajem 1851. Bonapartin mandat ističe, a Ustavom iz 1848. mu nije dozvoljeno ponovo kandidovanje.
Stranka reda zato planira da uspostavi Ustavnu monarhiju, dok Bonaparta planira sa zaverenicima
državni udar jer mu nije uspelo da izmeni ustav kako bi se opet kandidovao. Izvršava državni udar 2.
decembra 1851. čime se završava Druga republika i počinje Drugo carstvo, zvanično proglašeno 7.
decembra 1851.
DRUGO CARSTVO 1852-1870
Funkcija carstva po Napoleonu: unutrašnja politika – vodi narod ka pravdi; spoljašnja politika – ka
trajnom miru. Ali ubrzo je pokazao da društvena pravda ne znači i sloboda. Zakone i uredbe iz 1848.
je koristio kao fasadu, a u stvarnosti ih je kršio. Paralizovao je sve nacionalne organizme - Parlament,
ukinuo pravo glasa za muškarce, ukinuo slobodu štampe. Nakon što je 1858. Felis Orsini pokušao da
ga ubije, režim je postao još stroži. Donosi Zakon o opštoj bezbednosti koji je dozvoljavao zatvaranje
ili deportovanje svakod osumnjičenog, bez suđenja. Javno obrazovanje je bilo strogo nadgledano –
filozofija i istorija su izbačene iz programa i povećane su mere discipline. Ovo je period kulturnog i
ekonomskog napretka Francuske.
Stabilizovanje ekonomije uz podršku sveštenstva, industrije i zemljoposednika. Iako je carstvo bilo
jako, car je bio slab – tvrdoglav, sanjar sa puno planova koje zbog neodlučnosti nije ostvario.
Odluka Bečkog kongresa iz 1814, kojim je njegova porodica i Francuska svrgnuta sa vlasti, morala je
biti poništena, a Evropa pretvorena u organizovanu zajednicu velikih industrijskih država koje bi bile
međusobno povezane trgovinom, a odnosi među njima bi se utvrđivali na kongresima kojima bi on
predsedavao. U stilu svog prethodnika Napolena I vodio je ambicioznu spoljnu politiku.
Posle 1815. Francuska svrstana u zemlje drugog reda i Napoleonu III je primarni cilj bio da vrati njenu
vodeću ulogu u Evropi, za šta mu je priliku dao Krimski rat.
KRIMSKI RAT mart 1854 – septembar 1855
Rat je bio reakcija na rusku politiku koja je htela da kontroliše izlaze od Crnog mora do mediterana.
Ta zona je bila od velikog strateškog značaja, pogotovo za Englesku. Napoleon III se pridružio
Englezima kada su 27.3.1854. objavili rat Rusiji. Francuska ovde predstavlja simbol novog
evropskog poretka. Godine 1855. dobija podršku kraljevstva Pijemonta, Sardinije i raat se završava
10. septembra 1855. Nakon potpisivanja mira i udaljavanja Rusije sa Crnog mora rađa se princ Evgen
i loza Bonaparta je na vrhuncu. Ministar spoljni poslova Valevski predlaže da se razmotre pitanja
Grčke, Rima, Napulja i Napoleon se oduševljeno latio italijanskog pitanja. Vezuje sebe za Pijemont-
Sardiniju tako što 1859. ženi svog rođaka ćerkom pijemontskog kralja Klotildom, a godinu dana ranije
je sklopljen tajni sporazum sa Kavurom u Plombijeru. Cela Evropaj je bila za ujedinjenje Italije, a
Francuska se umešala kad je Austrija napala Pijemont 1859. Napoleon III bio na čelu vojske u
pobedama kod Mađentea i Solferina uz velike ljudske gubitke. Mogućnost austrijsko-pruske alijanske
je zaustavila Napoleona i on je potpisao mir u Viljafranki, u julu 1859. Sporazumom iz Plombijera
Francuska je dobila Nicu i Savoju. Italija je i dalje neujedinjena. Šezdesetih carstvo gubi ugled zbog
neuspešnog pokušaja da se u Meksiku uspostavi Latinsko carstvo sa velikim vojvodom
Maksimilijanom Austrijskim. Francuzi su bili prinuđeni da se povuku pred SAD-om. Istovremeno,
Francuska svojim prestižom impresionira celu Evropu. U Parizu, kog je baron Osman pretvorio u
moderan grad, prestonicu umetnosti i kulture, se 1867. otvara Svetska izložba koju je posetilo 10
miliona ljudi.
FRANCUSKO-PRUSKI RAT
Konačni udarac carstvu bio je rat sa Pruskom, čiji je uzrok bio kandidatura princa od Hoencolerna za
španski presto. Odustali su od te ideje nakon francuskog ultimatuma, ali je pruski kancelar Oto fon
Bizmark celu aferu objavio u Emskom telegramu, čiji je uvredljiv sadržaj naterao Francusku, pod
pritiskom šovinističke javnosti, objavi rat Pruskoj. Francuska je u rat ušla uverena u brzu pobedu zbog
profesionalne vojske koja ju je proslavila u Krimskom ratu, ratu sa Austrijom 1859. i brojnim
kolonijalnim pohodima. Francuzi su imali puške chassepot koja je tad bila najmodernije streljaško
oružje na svetu, a imali su i primitivne mitraljeze. S druge strane, Prusi su imali nadmoć u artiljeriji i
glavnom stožeru na čelu sa Helmutom von Moltkeom – institucija koja je godinama izrađivala detaljne
ratne planove i koordinirala pokrete vojske koristeći novostvorenu železničku mrežu. Pruska prednost
se videla već na početku rata kada su se vojske sudarile na granici. Francuzi nisu bili dovoljno
koncentrisani, pa su Prusi i njihovi nemački saveznici uspeli da ih nadvladaju i nateraju na povlačenje
u tvrđave. Stvorena je nova francuska armija sa Napoleonom III na čelu, ali je 1. septembra 1870.
opkoljena i teško poražena kod Sedana i prisiljena na predaju. Ovo je dovelo do pada carske vlade i
proglašenja Treće republike. Nova republikanska vlada je smatrala da je vojni poraz posledica
nesposobnosti starog režima i da će revolucionarna vojska preokrenuti stanjena bojištu. Međutim, pre
nego što su uspeli da je oforme Prusi su okupirali Pariz i sever Francuske. Potpisano je primirje
28.1.1871. a u Vesaju pruski kralj biva proglašen nemačkim carem, čime počinje period Drugog rajha.
Mirovnim ugovorom 10.4.1871. Francuska predaje Nemačkoj Alzas i Lorenu.

2. ISTORIJSKI OKVIRI OD 1870.

PARISKA KOMUNA
U periodu od 18. marta do 28. maja 1871, tokom kog su se Parižani pobunili protiv vlade nakon
poraza u Francusko-pruskom ratu i pada Drugog carstva Napoleona III, Narodna skupština
(oformljena u februaru 1871. radi sklapanja mira sa Nemačkom), bila je sastavljena uglavnom od
rojalista, koji su zastupali konzervativne stavove provincija, dok su se republikanci plašili da će
Narodna skupština u Versaju ponovo uspostaviti monarhiju. Da bi osigurao red u Parizu Adolf Tijer,
koji ne na čelu Narodne skupštine, razoružava Nacionalnu gardu, sastavljenu od radnika koji su se
borili tokom opsade Pariza. Tokom pokušaja uklanjanja topova gradske straže, 18. marta izbijaju
neredi, a 26. marta na okružnim izborima pobeđuju revolucionari i formiraju vladavinu Komune.
Revolucionari su bili podeljeni na :
Jakobince, koji su hteli da u duhu 1793. Komuna kontroliše revoluciju
Prudoniste, socijaliste koji su se zalagali za koaliciju komuna u Francuskoj
Blankiste – socijaliste koji su zahtevali nasilne akcije.
Program koji je Komuna usvojila ličio je na onaj iz 1793. – ukinuta je podrška crkvi, uvedena
upotreba revolucionarnog kalendara, donet određen broj socijalnih odredbi – radno vreme 10h.
Nakon što su komune u Lionu, Sent-Etjenu, Marseju i Tuluzu sa lakoćom pobeđene, Pariska komuna
ostala je da se bori sama protiv Versajske vlade. Međutim, ustanici su bili loše vojno organizovani i
21. maja vladine trupe ulaze u Pariz i započinje krvava nedelja, tokom koje ustanici postavljaju
barikade po celom gradu, pale javne zgrade. Ubijeno je oko 20.000 ustanika. Komuna je ugušena,
38.000 ustannika je uhapšeno, a 7000 deportovano.
TREĆA REPUBLIKA
Krvavi obračun vlade i komune ostavio je jak trag na Trećoj republici koja je bila u fazi formiranja.
Veći deo radničke klase je postao udaljeniji nego ikad, a Tijer je predstavljao figuru reda i zakona, što
je uverilo mnoštvo seljaka i malograđana da Republika ume da se obračuna sa pobunjenicima i
doprinelo povećanju broja njihovih glasova, pa su republikanci dobili 99 od 114 poslaničkih mesta na
izborima za skupštinu. Međutim, rojalisti su i dalje bili brojni i nastavili su da planiraju restauraciju.
Legitimisti i Orleanisti su i dalje bili suparnici, ali je kompromis delovao moguć. Kandidat Burbona –
grof od Šambora – bio je star i bez dece, kandidat Orleana – Filip, grof od Pariza – bio je mlad i u
punoj snazi. Rešenje su videli u stavljanju Šambora na presto i Filipa za naslednika, ali Šambor je hteo
da prihvati tron samo pod svojim uslovima – da vlada kao apsolutni monarh, što su svi odbili. Tokom
naredne 2 godine Tijerova pozicija je neoboriva i on se pokazuje kao sposoban vlada. Krajem 1872. se
odriče dugogodišnjem opredeljenja da je pristalica Orleana i javno objavljuje prelazak u
Republikance. Ovo je razljutilo monarhiste i ubrzo su iznudili Tijerovu ostavku i na njegovo mesto
postavili Mak Maona, dok su istovremeno i dalje pokušavali da uspostave monarhiju.
Ustav Treće republike donet je 1875. – zakonodavno telo se sastojalo od 2 doma (komore) : poslanika
i saveta ministara. Oni su birali predstavnika čiji je mandat trajao 7 godina.
Mandat Mak Maona je dakle trebalo da traje do 1880, ali kada je na izborima 1876. u Poslaničkoj
komori bilo 2/3 republikanaca, odnosi su se zaoštrili i on je dao ostavku 1879, a na njegovo mesto je
došao Žil Grevi, republikanac. Kada su učvrstili svoj položaj, republikanci su se podelili na radikale
(levica) i oportuniste (desnica). Radikali su se smatrali naslednicima Jakobinaca i želeli su snažni
centralsitički režim, dok su oportunisti bili zadovoljni sistemom i želeli su da ograniče mešanje vlade u
lične poslove građana. Jedino su se slagali oko položaja crkve. Oportunisti su vladali od 1879 do 1899.
Posle Panamskog skandala, kada je mnogo političara i državnika osuđeno zbog primanja mita,
poverenje naroda je nestalo i na vlast dolaze socijalisti.
Krajem veka se desila i najveća politička i moralna kriza Treće republike – Afera Drajfus. Godine
1894. kapetan Alfred Drajfus, jevrejskog porekla, optužen je za izdaju i odavanje vojnih tajni
Nemačkoj i osuđen na doživotno iznanstvo na Đavolje ostrvo (Južna Amerika). Pokušaj Drajfusove
porodice da ponovo otvori slučaj osujetilo je opšte verovanje da je pravda zadovoljena. Pošto su tajne i
dalje nastavile da stižu od nemačke vojske sumnja pada na drugog oficira, majora Ferdinanda
Esterhazija, čiju krivicu dokazuje šef obaveštajne službe Pikar, ali mu njegovi nadređeni ne
dozvoljavaju da ponovo otvori slučaj. Ubrzo po novinama počinju da se pojavljuju dokazi i 1898.
slučaj postaje uzrok velike debate u Francuskoj – intelektualci (levičari) podržavaju Drajfusa, Zola
J’accuse!, dok političari desnice i katolički časopisi nastavljaju da brane čast vojske. Krajem godine je
otkriveno da su neki od najvažnijih dokumenata protiv Drajfusa falsifikati, Esterhazi beži u Englesku,
Drajfusu se ponovo sudi i opet biva osuđen, ali uz olakšavajuće okolnosti – dobija oproštaj
predsednika i tek 1906. biva rehabilitovan na građanskom sudu.
Spoljna politika – od 1871. pa skoro 20 godina je Francuska bila diplomatski izolovana od ostatka
Evrope. Bizmark, da bi se osigurao od eventualne želje Francuske za osvetom, lukavo ju je ohrabrivao
da nastavi kolonizaciju prekookeanskih teritorija. Nakon Bizmarkovog pada 1890. nemački car Viljem
II raskida sporazum sa Rusijom i Rusija pronalazi novog saveznika u Francuskoj, čije joj banke daju
velike pozajmice. Godine 1894. ovo postaje vojni sporazum kojim se obe strane obavezuju na pomoć
u slučaju da Nemačka napadne. Godina 1902. Francuska sklapa i savez sa Italijom. Međutim, sa
Velikom Britanijom koja se sve vreme drži po strani od kontinentalnih sila, Francuska je imala
rivalstvo u kolonijama. Kad je Britanija odlučila da prekine izolaciju, obratila se Nemačkoj, koja je
dobila predlog o Anglo-saksonskom bloku, potom se obratila Francuskoj i sa njom sklopila 1904.
Anglo-saksonski srdačni sporazum. Sporazum je učvršćen naredne godine kada je Francuska pokušala
da načini od Maroka svoj protektorat, a Nemačka je ovo videla kao priliku da raskine sporazum VB i
Fr i zato je nemački car Volhelm ponudio podršku marokanskom sultanu. Ovo je iritiralo Britance koji
su obećali Francuzima snažnu podršku, a Nemačka je ostala izolovana.

3.ISTORIJSKI PREGLED DRUGE POLOVINE XIX VEKA

4. PESNIČKI PRAVCI DRUGE POLOVINE XIX VEKA

5. EVOLUCIJA POEZIJE U DRUGOJ POLOVINI XIX VEKA

Ovo je period velikih promena u poeziji i obično se naziva reakcijom protiv romantizma.
*izuzetak od ovog pravila je Viktor Igo, čija su skoro sva veća poetska dela objavljena posle 1850.
1853. Kazne (Les Chatiments) – himna mržnje protiv Napoleona III, njegove vladavine, osrednjosti i
društva Drugog carstva. Daje paralelu Napoleona I i Napoleona III. Naglašava sumornost sadašnjice i
svetlost budućnosti, pokazuje svoju veru u trijumf mira, slobode i društvene pravde.
1856. Razmišljanja (Les Contemplations) – sećanje jedne duše, vrhunac njegovog lirskog stvaralaštva,
podeljena na dva dela Aujourd’hui i Autrefois, granica između njih je 1843. kada je umrla njegova
ćerka Leopoldina
1859. Legenda vekova (La legende des siecles) – priča o istoriji čovečanstva, niz malih epopeja,
naizgled nepovezanih, pričaju priču o čoveku tokom vekova; cilj: da od biblijskog doba, preko
srednjeg veka, XVI, XVII, XVIII, XIX, pa i vizionarskog XX veka ispriča priču o večnoj borbi dobra i
zla, usponu ljudskog duha, osećanja časti i moralnih načela.
Teofil Gotje – LARPURLATIZAM
Ako se izuzme Igo, jasno se vidi da je evolucija poezije nezaustavljiva. Odbacuje se društvena
angažovanost i posvećuje više pažnje formi. Gotjeu je trebao novi pravac u poeziji koji bi povezap
idealizam i estetiku i tako je postao pionir larpurlatizma odnosno umetnosti radi umetnosti – verovanje
da umetnost ne treba da ima drugu svrhu do same sebe. Od prvog izdanja Emaux et camees 1852. sve
do posthumno objavljenih Derniers vers 1872. posvetio se postizanju savršenstva forme i
obezličavanju poezije, koristio je rečnik oblika, boja i teksture, ograničavajući formu skoro isključivo
na osmerce i katrene. Čak je i u proznim delima primenio virtuozno razrađene ukrase.
Lekont de Lil – PARNAS
Iako je delio teorijsko uverenje Gotjea o suprematiji lepote, Lil se nije slagao sa time da tematski
sadržaj ne treba da bude važan. On je želeo da njegova poezija transformiše znanje u viši oblik istine i
verovao je u potrebu sistematskih istraživanja pre stvaranja. Za Lila istorija čovečanstva predstavlja
dugo i sporo propadanje od Zlatnog doba Antike ka neizbežnoj kosmičnoj anihilaciji što predstavlja u
3 zbirke: 1852. Poemes antiques, 1862. Poemes barbares i 1884. Poemes tragiques.
Bodler
Igo, Gotje i Lil su bili pisci kojima se Bolder divio, ali se nije zanimao za formu, didaktiku ili kult
antike. On je bio vođen dvema idejama:
-odgovornost umetnika, kao predstavnika čovečanstva, je da stvori značenje od sirovog materijala
života – značaj koji Bodler daje intuiciji, mašti, sinesteziji i potrebi umetnika da zaroni u svet oko sebe
-materijalni svet, kao i sam umetnik, je neizlečivo pokvaren – ovo ga okreće poetici frustracije i
revolta – umetik može da se uzdigne iznad korupcije materijalnog sveta samo kroz čin stvaranja, ali do
tog čina ne može doći bez stimulansa iz realnosti koja će uvek biti neukrotiva.
Zanimao ga je odnos čovečanstva, morala i umetnosti. Moralnost umetnika je virdeo u njegovom trudu
da sagleda i saopšti svojim savremenicima istinu o njima samima. Umetnost mora da unese jasnoću
vida u svet koji je on video prepušten maglama licemerstva.
Tenzije koje je osećao Bodler najbolje opisuje u drugom izdanju Cveća zla 1861. godine gde
predstavlja svoju borbu da prevaziđe granice materijalnog sveta. Borba je predstavljena kroz niz
iskustava koja počinju samim pesnikom, nastavljaju kroz ružnu, ali uzbudljivu sredinu tadašnjeg
Pariza i postepeno razotkriva crni ambis deformacije muškaraca i žena koji tu sredinu naseljavaju. U
pojedinim pesmama šeta kroz razne stilove i elemente – retoričke, impresionističke, apstraktne, fizičke
i sve to da bi naglasio povezanost superiornosti, a haos vidi kao osnovu ljudske egzistencije. Pred kraj
života eksperimentiše i sa prozom i 1862. objavljuje Petits poemes en prose (tematski slične Cveću
zla. Relativna sloboda proze daje mu prostora za promene tona i inovativne sintaksičke postupke –
juxtapoziciju lirike i ironije, ritam zadovoljstva i užasa kroz pokret rečenice.
SIMBOLISTI – Bodlerovo delo je značajno uticalo na začetnike simbolizma Verlena i Remboa. Oni
su usvojili Bodlerov koncept povezanosti čula i dodali mu Vagnerov ideal sinteze umetnosti da bi
dobili izvanredne muzičke kvalitete poezije. Tako, prema simbolistima, tema unutar pesme može biti
razvijena i orkestrovana pažljivim manevrisanjem harmonijama, tonovima i bojama, uklopljenim u
odgovarajuće reči. Oni su želeli da poezijom neposredno prikažu čovekova osećanja i doživljaje sveta
oko sebe, sve to kroz slobodu i vrlo ličnu upotrebu metafora i slika koje bi simbolizovale stanje svesti
pesnika i potvrdile konfuznost neizazive realnosti. Glavni predstavnici: Verlen, Malarme, Rembo

6. PREGLED ROMANA U DRUGOJ POLOVINI XIX VEKA

ISTORIJSKI ROMAN
Valter Skot ga učinio popularnim. Pisci ovde mešaju nostalgiju i slikovitost sa dokumentacijom.
Rekreiraju događaje iz prošlosti mešajući stvarne likove i događaje sa izmišljenim. Ovaj žanr je
postojao kroz ceo vek: Roman o mumiji 1857. Gotje, Salambo 1862. Flober, ’93 1874. Igo. Sve klase
opisivane, specifični vokabular i opisi.
REALISTIČKI ROMAN
Iznova ispitivana kategorija sa jasnim estetskim ciljem : radi se o tome da se proizvede efekat
stvarnosti, slikajući je sa stalnim obraćanjem pažnje na detalje i na autentičnost dekora, likova i
činjenica. Ovo je primenjeno sa Flobero, koji je u Gospođi Bovari iz 1857. i Sentimentalnom
obrazovanju iz 1869. naročito primenjivao savršenstvo stila i pesimističku ironiju. Njegov učenik
Mopasan, najvrsniji pisac pripovedaka, se takođe oprobao u pisanju romana obezbedivši psihološki i
sociološki ugao posmatranja stvari u Pjer i Žan 1888, Jedan život 1883, a naročito u Bel-Ami 1885.
Mnogi romanopisci i dalje pišu romantičarske romane u drugoj polovini veka. Braća Gonkur, Edmon i
Žil pišu veoma detaljno i umetnički Germinie Lacerteux 1865. Alfons Dode Le petit chose 1868. Žil
Vale L’Enfant 1879. se vezuju sa realizam. Žil Vern uvodi avanturističke romane Pet nedelja u balonu
1863.
NATURALISTIČKI ROMAN
Emil Zola je poslenji veliki romanopisac veka. On definiše naturalizam u Eksperimentalnom romanu
1880. i daje mu skoro naučni cilj želeći da pokaže koji uticaj sredina ima na pojedinca, uzimajući u
obzir psihološki aspekt. Njegovo delo Rugon Makarovi (Prirodna i društvena istorija jedne porodice
pod Drugim carstvom) je romantičarski zbir od 20 dela koji kroz 5 uzasopnih generacijapredstavlja
posledice određenih psiholoških i socijalnih uslova kao i različita ispoljavanja neke početne mane.
Njegovi moćni romani su često dramatični i ponekad herojski, oni su kritički prikaz društva Drugog
carstva koje prihvata nemoral bogatih kao u La curee 1872, Nana 1879, L’argent 1891. i njegovo
saosećanje sa narodom i njegovim individualnim i kolektivnim patnjama, npr Žervez u Jazbini 1877,
seljaci u Zemlji 1887, rudari u Žerminalu 1885, vojnici u Slomu 1892.
Flober Igo braća Gonkur Dode
1857. Gospođa Bovari 1862. Jadnici 1865. Germinie Lacerteux 1869. Pisma iz mog mlina
1862. Salambo
1869. Sentimentalno
obrazovanje
 1874. Iskušenje Sv.
Antonija
Zola Mopasan Barbey d’Aurevilly – Viliers de l’Isle-Adam –
dramatični romani sa satiričar, romani puni oštre
1871-1893. Rugon 1880. Dunda
ukusom za misteriozno i ironije
Makarovi
1883. Jedan život neobično
1883. Contes cruels
1885. Bel-ami L’ensorcelée
1886. L’Eve future
1887. Mont Orio 1874. Les diaboliques
1888. Pjer i Žan
1889. Jak kao smrt
1890. Notre coeur
* Žorž Šarl Uismans – holandskog porekla, rođen u Parizu; prvo se priključuje naturalističkoj školi i
učestvuje u Les soirees de Medan 1880; posle par dokumentarnih romana se odvaja od naturalizma i
opisuje svoje zabrinjavajuće težnje u A rebours 1884; okreće se crnoj magiji i satanizmu La bas 1891;
zatim se okreće hrišćanstvu En route 1895; i posle dugog puta evoluira od naturaliste do mistika La
cathedrale 1898, Les foules de Lourdes 1905.
*Eugene Fromentin – slikar i pisac, glavni predstavnik idealističkog romana; 1862. Dominique –
sećanja iz detinjstva; ispovesti, poetski prikaz prirode, uzvišena moralnost ličnosti, trijumf volje nad
strastima

7. PARNAS
Ime potiče iz grčke mitologije, tako se zvao dom muza.
Oko 1860. nekoliko časopisa doprinose rađanju parnasovske škole: La revue fantaisiste Katula
Mendesa, La revue de progres (naučna poezija) Rikarda i L’art gde se vidi uticaj Lila.
Godine 1886. izdavač Alfons Lemer skuplja dela 37 pesnika i objavljuje ih pod imenom Le parnasse
Contemporain. Tu su pesme Bodlera,Gotjea, Banvila, Pridoma, Heredije, Verlena, Malarmea.
1.Theodore de Banville 1823-1891
najtalentovaniji Parnasovac, počeo karijeru sa 19 godina zbirkom Les cariatides, inspirisan grčkom
umetnošću, gde se vidi njegov ukus za kratka, ali vrhunski doterana dela
Talentovan i za forme fixe, inspirisan srednjim vekom piše Ballades Joyeuses a la maniere de Villon
1873. i Rondels a la maniere de Charles d’Orleans 1872. U Petite traite de versifications francais 1872.
otkriva savremenicima karakteristike pesničkog zanata koje je Parnas vratio na tron.
2.Sully Prudhomme 1839-1907
Prva zbirka Stances et poemes 1865. naišla na pozitivnu kritiku Sent Beva i lansirala je njegovu
karijeru. Tu je najpoznatija pesma La vase brise. Pri kraju karijere se odvaja od sentimentalne
inspiracije i pridružuje se Parnasovcima u pesmama naučne i filozofske inspiracije i objavljuje 2
poeme: La justice 1878. i Le bonheur 1888. Prvi pisac koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost
1901. godine.
3.Francois Coppee 1842-1908 bio jako popularan, pa pao u zaborav
prva zbirka Le reliquaire 1866. pravi Parnasovac
1868. Les intimes – opisuje svakodnevni život
1872. Les humbles – pesnik grada i naroda
1888. postao oficir Legije časti
4.Jose Maria de Heredia 1842-1905 kubanskog porekla
118 soneta pod nazivom Les trophees 1898. po uzoru na učitelja Lekonta de Lila, Eredija svom delu
evocira veličinu izgubljenih civilizacija, vodi čitaoca od grčke antike do modernog doba, završavajući
nizom sonete posvećenih pejzažu Bretanje. Umetnička vrednost dela je zbog spretnog odabira tema i
reči koje svojom zvučnošću ili retkošću privlače pažnju. Rima je bogata, vokali i konsonanti pažljivo
birani da raspaljuju maštu. Majstor tehnike, soneti se i danas čitaju
5.Leconte de Lisle – 1818-1894
pre 1848. opeva svoje političke i društvene težnje, aloi razočaran neuspehom revolucije okreće se ideji
sjedinjavanja nauke i umetnosti.
Glavne karakteristike njegove poezije: l’impersonalite – u predgovoru Poemes antiques 1852. izlaže
da su suviše ponavljane lične teme romantičara iscrpele pažnju čitalaca i da ne treba poezija da bude
lična, ali ta bezličnost nije i bezosećajnost – u nekoliko pesama se naziru duboka osećanja – nostalgija
za rodnom zemljom, ogorčenost prevarenog ljubavnika, metafizička zabrinutost; spoj nauke i
umetnosti – Lil smatra da pripada generaciji naučnika i znalaca i da kao takav ima zadatak da poeziju
sjedini sa naukom u stilu pozitivističke filozofije. Prošlost ne treba da se evocira putem mašte i lokalne
boje, već dokumentovanim činjenicama; kult lepog – u predgovoru Poemes antiques – umetnost ima
najuzvišeniju misiju: da realizuje lepotu. Da bi se to postiglo jezik treba izlečiti upotrebom čistih i
preciznih oblika, umetnost je intelektualni luksuz rezarvisan samo za malu grupu ljudi-elitu. Po svojoj
besprekornoj formi, čistom jeziku, majstorski odabranim rimama, pesme podsećaju na velike
mermerne statue koje su mu bile ideal lepote.

8. Odlike realizma
Realizam je trend koji se u umetnosti i književnosti pojavio oko 1830. godine, a koji je napustio
romantični idealizam, i u svojim žanrovima i u svojim temama, naročito se suprotstavljajući
subjektivnosti. Bavi se prizorima i običajima svakodnevnog života. Kao pokret, on se stvarno
formirao između 1850. i 1870. Realizam je prvi put u slikarstvo uveden pejzažima, zahvaljujući
slikarima Barbizonske škole (Dipre, Dobinji). Inspirisan ideološkim, društveno-političkim i naučnim
promenama, realizam postaje direktno zainteresovan za ono što percipiraju čula, pretpostavlja da je
svaki događaj, predmet, biće, stvar ili radnja dostojna da bude slikovni ili književni subjekat, i da
moraju biti istinito predstavljeni.

Istorijske okolnosti u kojima je realizam nastao:

Devetnaesti vek je vreme pobede buržoazije u zapadnoevropskim zemljama. U prvoj polovini veka
buržoazija se učvrstila na vlasti i zasnovala svoje društveno-političke odnose koji su prvenstveno
odgovarali njenim ekonomskim interesima, potčinjavajući sebi pri tome nauku, tehniku i filozofiju.
Ona je postala nosilac ekonomske moći u kapitalističkom društvenom poretku. U ovom periodu
najrazvijenije zapadnoevropske zemlje su Francuska i Engleska u kojima dolazi do naglog razvitka
industrije i stvaranja kapitalističko-industrijskih centara. U njih dolaze osiromašene mase sa sela.
U drugoj polovini 19. veka se nastavlja snažan kapitalistički napredak ,pri čemu dolazi do
pregrupisavanja društvenih klasa. Društvo se deli na vladajuće, bogate i osiromašeno gradsko i seosko
stanovništvo. Sloboda i ukidanje privilegija, za koje se buržoazija izborila, u praksi se pokazala kao
sloboda eksploatacije i prisvajanje privilegija od feudalaca i aristokratije. Buržoazija se potpuno
odvojila od radnih masa i naroda, boreći se samo i isključivo za sopstvenu korist i moć.
U toku napretka buržoazije javila se nova društvena snaga – radnička klasa. Na njenom radu se i
zasnivala ekonomska moć buržoazije. Industrijski radnici i siromašno gradsko i seosko stanovništvo se
vremenom politički organizovalo i počelo suprotstavljanje nečovečnim uslovima života i rada.
Proleterijat sve više ideološki raste, a zahvaljujući Komunističkom manifestu jasno određuje svoju
ideološku perspektivu i misiju za oslobođenje od eksploatacije čoveka čovekom. Vremenom se
povezuju radničke klase svih zemalja i 1864. i stvara Prva internacionala, organizacija međunarodnog
proleterijata. U okviru ove organizacije stvaraju se i neguju novi naučno-filozofski pogledi na prirodu
i ljudsko društvo.
U Parizu 1871. dolazi do revolucije u kojoj su radnici uspeli da zbace vladu i organizuju svoju
dvomesečnu vlast - Pariska komuna. Ova vlast je kratko trajala, ali je to bitan momenat u borbi
proleterijata. Buržoazija je ugušila revoluciju i surovo se obračunala sa pobunjenicima, ali je
proleteski pokret nastavio da živi.
U skladu sa brzim napretkom i razvitkom industrije i tehnike razvija se i naučna misao koja dovodi do
novih pogleda na prirodu i ljudsko društvo. Ova otkrića buržoazija koristi za svoje ekonomske
interese. Nova evolucionistička shvatanja prodiru u svaku sferu života i uslovljavaju praktične i realne
poglede na istorijski razvitak ljudskog društva i prirode. Početkom druge polovine 19. veka engleski
naučnik Darvin izdaje svoje epohalno delo O poreklu vrsta . Njime je nepobitno, naučnim
činjenicama, potvrđena teorija o evolutivnom razvitku biljnog i životinjskog sveta. Religiozna teorija
je konačno oborena. U nauci preovladava metod posmatranja, analize i eksperimenata, metod realnog
ispitivanja metrijalnih činjenica. Umesto apstraktne misli, koja je do tada bila u osnovi većine nauka,
sada se polazi od materijalnog sveta i njegovih pojava. Samo materijalne činjenice, koje su otkrivene
posmatranjem, a dokazane eksperimentom, mogu se smatrati istinitim.
Reakcija na romantizam. Umetnički i književni pokret koji se javlja u Francuskoj od 1850-1880.
Termin se prvi put javlja 1826. u časopisu Mercure francais du XIX siecle, gde služi da opiše doktrinu
koja nije zasnovana na oponašanju prethodnih umetničkih ostvarenja nego na preciznom prikazivanju
modela koji priroda i svakodnevni život nude umetniku. Termin je u književnost stigao putem
rasprave o jednog slici Gistava Kurbea. Kurbeov realizam se sastojao u neutralnoj prezentaciji scena iz
svakodnevnog života. Francuski novinar Šamfleri, inače pristalica Kurbeovih slika, primenio je
njegove teorije na književnost i 2857. objavio kritički manifest Le realisme, gde insistira da glavni
junak romana treba da bude običan čovek. Iste godine Flober objavljuje remek-delo realizma Gospođu
Bovari koji predstavlja portret građanskog mentaliteta – detaljno ispitivanje svake psihološke nijanse
nesrećne žene iz srednje klase. Realisti su odbacili izveštačenost klasicizma i romantizma i zalagali se
za savremeniju umetnost. Želeli su da oslikaju život, izgled, probleme, običaje srednje i niže klase.
Realizam je proizašao iz nekoliko faktora prve polovine XIX veka:
-antiromantičarski pokret u Nemačkoj koji je insistirao na upotrebi običnog čoveka kao predmeta
umetnosti
-pozitivistička filozofija Ogista Konta koja naglašava značaj sociologije kao nauke o društvu
-razvoj profesionalnog novinarstva koje precizno i nepristrasno beleži sva dešavanja
-razvoj fotografije i njene sposobnosti da mehanički reprodukuje preciznu sliku.
Realizam uzima maha 60-70 godina XIX veka. On ističe nepristrasnost, objektivnost, precizno
posmatranje i razum, ali ima i pomalo uzdran, kritički stav prema društvu i okolini. Aktuelan u celoj
Evropi: Turgejev, Tolstoj, Dostojevski u Rusiji, Tomas Man u Nemačkoj.
Pojavljuje se i u pozorištu. Henrik Ibzen, Avgust Strindber u Skandinaviji i Čehov i Gorki u Rusiji u
svojim komadima obrađuju svakodnevne teme i dešavanja savremenog društva. Odbacuju poetski
jezik sa ekstravagandnom dikcijom i stavljaju akcenat na ponašanje i govor, kao i na scenografiju.
Krajem veka realizam nasleđuje naturalizam, koji se zalaže za još vernije prikazivanje stvarnosti i
istine u svoj njenoj okrutnosti i ružnoći. Glavni predstavnik je Emil Zola.

9.L’art pour l’art

Larpurlatizam (umetnost radi umetnosti) je ESTETSKA TEORIJA koja drži da umetnost nema
nikakvu duštvenu ili moralnu funkciju i da je jedini cilj umetničkog dela da bude lepo. Ova teorija
osporava didaktička i utilitaristička gledišta na umetnost, koja su prisutna još od antičkih vremena npr
u Horacijevom učenju o lepom i korisnom.
Javlja se sredinom XIX veka. Idejni tvorac i najznačajniji predstavnik je Teofil Gotje, čije je delo
kompletna teorija i ilustracija ove ideje. Vremenom načela prihvatili i drugi pisci, kao što su Oskar
Vajls i Gistav Flober. Izvršio poseban uticaj na parnas i simbolizam.
Tri najznačajnije karakteristike su:
-oslobođenje umetnosti – po svojoj prirodi umetnost je desinteresse (Gotje) i ne bi joj trebalo tražiti
svrhu ili korist, ona je sama sebi cilj; u predgovoru Mademoiselle de Maupin on piše Lepo je samo
ono što ničemu ne služi. Sve što je korisno je ružno. Tako umetnost treba da bude oslobođena od
političke angažovanosti i morala, a emocije da zameni utiscima.
-kult lepog – to je jedini kult za umetnika, jedino ona može da fiksira njegov san, jedino je ona večna i
kroz nju večno živi umetnikovo delo; pošto joj je lepota jedini cilj, poezija tako učvršćuje veze sa des
arts plastiques.
-tehnika – da bi dostigao i osvojio lepotu, umetnik ne sme ništa da prepusti slučaju, mora na sve da
misli; tako rad na formi i tehnička istraživanja postaju neophodni i ključni, jednostavnost je
zabranjena; Gotje koristi komplikovane metre – tercu rimu, kratki stih, neguje rimu, brine o izboru
zvukova, transportuje vizuelne događaje u muzičke, inspiriše se detljnim radom zlatara i emajlijera.
Sve ovo sa sobom vuče i određene rizike: sužavanje spektra tema, preterana ravnodušnost prema
velikim problemima čovečanstva, virtuoznost koja bez emocije postaje hladna.
Larpurlatizam je otvorio put plastičnoj i ravnodušnoj poeziji Parnasa i znatno uticao na Bodlera, koji
je Gotjeu posvetio svoje najznačajnije delo Cveće zla.

10. Pozitivizam - filzofija koja tvrdi da nauke može sve objasniti, promeniti
svet, veruje u progres
Filozofski pravac koji želi ostati na pozitivnim i proverenim činjenicama, odnosno na naučnim
osnovama. Negira svaku metafiziku, izbegava objašnjenje i stvaranje hipoteza. Osnivači su Ogist
Kont i Englez Džon Stjuart Mil.
Ovo je bilo dominantno mišljenje u XIX veku i početkom XX. Izražavao se i u književnosti i teoriji
umetnosti, pored filozofije. Najuticajniji pokušaj primene metodologija prirodnih nauka na sociologiju
je poznat pod nazivom pozitizam. Mnogi sociolozi su verovali da je moguće stvoriti nauku o društvu
na istim načelima i postupcima kao i prirodne nauke.
Najvažniji sociolog zaslužan za uvođenje termina sociologija je jedan od osnivača discipline Ogist
Kont (1798-1857). Prema njemu evolucija društva sledi nepromenjive zakone što znači da je ljudsko
ponašanje identično nepromenjivom ponašanju materije – atoma i čestica.
Temeljna pretpostavka pozitivističkog pristupa je da se ponašanje ljudi, poput ponašanja materije,
može objektivno meriti. Objektivno merenje vrši se opažanjem ponašanja, na temelju kojeg se mogu
stvarati iskazi o uzrocima i posledicama ponašanja. Dakle društveni fenomeni se mogu proučavati
koristeći metode poznate iz prirodnih nauka. Stoga je dao naziv pozitivna fizika, a pristup je kasnije
nazvan pozitivizam.
Pozitivistički pristup posebno stavlja naglasak na ponašanje koje se može direktno opažati. Tvrdi da
faktori koji se ne mjogu direktno opažati, poput osećanja, nisu posebno važni i mogu zavarati.
U prvoj polovini XIX veka (1831-1842) Ogist Kont izdaje 6 tomova Cours de philosophie positive,
gde izlaže svoj originalni sistem, osnovu filozofije pozitivizma. Prema njemu čovečanstvo je prošlo 3
stanja: teološko, metafizičko i pozitivističko, čiju eru otvara XIX vek. Prošlo je vreme verskih pitanja i
metafizičkih istraživanja. Sud treba da se okrene ka pozitivističkom istraživanju činjenica jer jedino to
može da zadovolji modernog čoveka. U pozitivističkom stanju, čovečanstvo odustaje od potrage za
poreklom i ciljem univerzuma, da bi se posvetilo isključivo otkrivanju zakona koji upravljaju
pojavama. Takođe je osnovao i sociologiju kao nauku o društvu. Ova doktrina je brzo našla odjeka
među intelektualcima XIX veka. Za njenu primenu na druge nauke brinuli su se Klod Bernar, biolog,
Ipolit Ten, istoričar. Tenov pozitivizam se sastojao iz sistema rase, sredine i momenta. Ovaj sistem je
koristio u svojim kritičkim delima. Tenovim sistemom naučnici počinju da proučavaju odnose između
ta 3 faktora. Tako Zola osniva novi pravac u književnosti – naturalizam – koristeći Tenove teorije
uticaja sredine i nasleđa i tako pravi i od književnosti eksperimentalnu nauku.

11) Naturalizam – estetika ružnoće

Književna škola koje je nastala u Francuskoj poslednje 2 decenije XIX veka. Najzačajniji predstavnik
i teoretičar je Emil Zola. Želeo je da na književnost primeni metode eksperimentalne nauke, koje je
Klod Bernar primenio na biologiju. U predgovoru Tereze Raken Zola daje definiciju nove doktrine
Podrazumevam pod naturalizmom analitičnu i eksperimentalnu metodu, moderno istraživanje
zasnovano na ljudskim činjenicama i dokumentima.
Inspirišući se kvazi-medicinskim doktrinama braće Gonkur i teorijom Ipolita Tena o uticaju sredine,
naturalisti smatraju da su ljudska osećanja i karakter strogo predodređeni zakonima – nasleđa,
analognim, fiziološkim i biološkim. Tako i roman, po uzoru na medicinu i ostale nauke, treba da se
podvrgne dvema metodama – opservaciji, kojom se prikupljaju činjenice, i eksperimentu, koji kroz
pormenu okolnosti i sredine u kojoj se ličnosti razvijaju ističe silovit uticaj faktora nasleđa i sredine.
Naturalizam bio jako kritikovan. Napadali ga konzervativci i buržoazija govoreći da to više nije
realizam već prljavština, da nije sirovost nego pornografija, da je naturalizam samoubistvo realizma.
Napadala ga je i republikanska štampa, optužujući ga da je prikazao radničku klasu kao rulju pijanaca,
lenština i zveri. Čak su se i mnogi naturalisti kao Oktav Mirbo i Huysmans odrekli naturalizma i
kritikovali ga. Čak i Mopasan u predgovoru romana Pjer i Žan 1888. piše da je objektivnost u
književosti nemoguća.
Naturalizam je bio i hvaljen zbog društvene angažovanosti – buđenja svesti kod radničke klase, a i
zbog vulgarizacije nauke i bogaćenja spektra tema u književnosti (uticaj sredine, društvena nepravda) i
zbog živih opisa. U italiji se verizam inspiriče francuskim naturalizmom – Đovani Verga u svoja dva
dela I vinti i Malavolja primenjuje teorije uticaja sredine i opisuje odnose sicilijanskih seljaka
siromaha i bogataša. Nemački nudizam predstavlja najekstremniju varijantu naturalizma. Mladi autori
pod uticajem stranih pisaca, Zole npr, stvaraju novu radikalnu umetnost. Glavni predstavnici su braća
Hajnrih, Džulijus Hart, Holc, Gerard Hauptman.

12) Glavne odlike simbolizma

Simbolizam – reakcija na scientisme-na naučni pristup. Simbolisti verovali da je poezija sredstvo
metafizičkog prepoznavanja, sredstvo za otkrivanja suštine stvari, Bodler vera u correspondences u
vezeizmedju stvari u univerzumu, za simboliste bitan spiritualni svet, voleli zvuk reči, odbacivali sve
vezano za realnost i svakodnevnicu, udaljavaju se i od ljudi i od prirode, deskripcije same sebi cilj,
nema didakticke ulice ne treba poezija nista da me nauci vec je bitan moj dozivljaj, odbacuju laznu
osećajnost, simbolima se dopire do sustine stvari-sugestija a ne imenovanje stvari, vazan efekat koji
proizvodi poezija, a ne sama poezija
Simbolizam kao struja poetskog idealizma i simbolizam kao književna škola:
1.Simbolistički ideal – traje celu drugu polovinu XIX veka – simbolizam počiva na osećanju
tajanstvenosti, poezija ne treba da bude deskriptivna već da dostigne suštinu stvari putem simbola, da
bude sugestivna, tečna, muzikalna, vezana za filozofiju podsvesnog – u svakom delu je prikazan san
njegovog autora, suprotno konceptu parnasa i realizma. Vodi poreklo još od daleke Platonove teorije o
Idejama. U XIX veku postoje 2 generacije pesnika:
-I GENERACIJA oko 1822. Igo u svojim Les odes govori o postojanju sveta ideala čije je misterije
pokušao da dokuči kasnije u svojim delima, ali su pravi začetnici simbolizma Nerval i Bodler – Nerval
po svojim snovima koje je širio na život, a Bodler po svojim correspondances
-II GENERACIJA 1869. izlaze Les chants de Maldoror – Lotreamonove pesme u prozi, objavljene
posle Bodlerovih a pre Remboovih, doprinose oslobađanju poetske forme i na simbolistički način
prikazujuskoro šizofrenične agonije izazvane zlom koje ga progoni. Sa Verlenom poezija postaje
sugestivna muzika, dok Rembo veću pažnju posvećuje nadrealizmu simbolizma. Malarme se drži po
strani svake škole i sa realizma prelazi na hermetizam, ali je po svom konceptu ideala, neverovatnom
talentu i posvećenosti poeziji jedan od najvećih simbolista.
2.Simbolistička škola – skup pesnika ujedinjenih istim težnjama i idejama o versifikaciji, aktuelan od
1885-1900.
a)les decadents – oko 1880. grupa mladih pesnika želi da se oslobodi stroge discipline parnasa, u
svojim pesmama kombinuju narodne refrene sa uzvišenim, suptilnim rečenicama, oslobađaju stih i
sintaksu svih stega i pravila
b)les simbolistes – u septembru 1886. Žan Morea objavljuje u Figaru Manifest simbolizma po kom će
poezija tražiti egzotični svet ideja dostupan samo upućenima. Morea predlaže aleksandrinac sa
brojnim cezurama, ali prava inovacija simbolista je vers libre. Organizacija stihova, rima i strofa nisu
više podređene fiksnim pravilima, taj slobodni stih je osnova današnje poezije
c)l’ecole romane – Žan Morea se buni protiv slobodnog stiha i raskida sa simbolistima 1891, osniva
rimsku školu koja praktikuje trezveniju inspiraciju i klasičnu tehniku, po ugledu na Plejadu i XVII
vek, sledbenici su Šarl Mora, Rejmon de la Teled, Ernest Rejno
13) Pozorište druge polovine XIX veka
Društvo Drugog carstva i Treće republike nije volelo da se vidi preterano verno prikazano na sceni.
Ali, s druge strane je reagovalo burno protiv romantičarske drame i želelo je na pozornici da gleda
savremenu problematiku. Otuda dominacija građanske drame i komedije i opere u periodu od 1850-
1890. Građanska drama čije je temelje postavio Didro u XVIII veku balansirala je između tema
finansijskih spekulacija, pretenzija niže srednje klase i vanbračnih avantura (menage a trois).
Scenografija i likovi su bili prilagođeni društvu i mogli su se smatrati realnim za to doba, uprkos
sentimentalnosti i crno-beloj moralnosti, melodramatičnim preokretima u zapletu koji su često scene
činili veštačkim.
Jedan od najistaknutijih pisaca građanske drame je Aleksandar Dima. Njegovo najpoznatije delo je
Dama sa kamelijama 1852, na osnovu kog je napisan libreto za čuvenu Verdijevu Travijatu, priča o
zaljubljenoj prostitutki čistog i plemenitog srca. Ali se Dima posvećuje theatre a these – korisnom
pozorištu, gde obrađuje socijalne teme poput tiranije novca La question d’argent 1857, nesrećan život
na koji su osuđena vanbračna deca (što je i sam bio) Le fils naturel, prostitutka koja se pokalaja Les
idees de Mme Aubrey 1867. Dimini komadi su spretno konstruisani, podređeni društvenoj
problematici, ali zapleti su veštački a ličnosti suviše pojednostavljene i zloupotreba morala ih ponekad
čini nepodnošljivima.
Emil Ožje – zaplete smešta uglavnom u bogate buržoaske krugove gde strast za novcem nadmašuje
ljubav i porodične veze. Takođe, portretišući pokvarenost štampe i korupciju bankara u Les effrontes
1861. približava se naturalističkim romanima.
Nesumnjivo je najuspešniji žanr bila opereta, pogotovo apsurdne komedije Anrija Mejaka i Ludovika
Alevija, za čija je dela muziku pisao Žak Ofenbah. Posle brojnih neuspešnih dramatizacija
naturalističkih romana, naturalističko pozorište dobija predstavnika – Anri-Fransoa Bek – koji spaja
realizam dekora i istinitost izvedbe i time je osigurao kratkotrajni uspeh naturalističke drame.
Najuspešnija deča Les corbeaux 1882, La parisienne.
Reagujući protiv naturalizma, simbolističko pozorište je kreiralo antirealističku dramu, zasnovanu
na fantaziji i snu. Najznačajniji je Belgijanac Moris Merelink Pelleas et Melisaude 1892, Monna
Vanna 1902, L’oiseu bleu 1909.

14) Književna kritika druge polovine XIX veka

U XIX veku književna kritika teži kao i istorija da postane nauka. Na evoluciju kritike uticala je i
filozofska misao zasnovana na iskustvu i naučnim metodama pozitivizma. Prema Ogistu Kontu,
čovečanstvo je prevazišlo teološku i metafizičku fazu da bi stiglo u pozitivističku fazu koju karakterišu
pozitivna saznjanja, zasnovana na racionalizmu i nauci. Stvorio je nauku o društvu-sociologiju.
Najistaknutiji kritičari su: + Šarl Ogisten
1)Sainte-Beuve (1804-1896) francuski književni istoričar i kritičar, kao profesor na univerzitetu u
Lozani iz jednog predavanja o jansenizmu stvara knjigu Port-Royal 1840-1859, a sa predavanja na
univerzitetu u Lijezu knjigu Chateaubriand er son groupe litteraire sous le Second Empire 1861.
Godine 1849. urednik časopise Le constitutionnel mu predlaže da svakog ponedeljka napiše članak ili
esej na temu iz oblasti književnosti i tako nasaju Causeries du lundi koji su izlazili u Le
constitutionnel od 1849-1852. i od 1861-1867. U Le Moniteur od 1852-1861. i od 1867-1868. i u Le
temps 1869. godine. Treće izdanje obuhvatalo je 15 tomova članaka objavljenih 1857-1862. a
Nouveaux lundis se sastojao od 13 tomova članaka od 1862-1869. U tim člancima je pisao i o prošlim
i o sadašnjim francuskim piscima, ali i o piscima drugih nacionalnosti. Njegova kritička metoda je bila
zasnovana na razumevanju ljudi o kojima je pisao, želeo je da živi sa njima, da im dozvoli da se
objasne sadašnjim čitaocima. Ovom metodom je u svoje eseje stavljao gomile podataka o autorovom
životu, karakteru, porodičnom stablu, fizičkom izgledu, obrazovanju, religiji, ljubavnim aferama,
prijateljstvima, zbog čega je bio kritikovan.
2)Ernest Renan (1823-1892) školovao se za sveštenika, ali je kritička studija svetih tekstova poljuljala
njegovu veru. U srcu je i dalje ostao vezan za hrišćanstvo, ali mu je razum pružao nepobitne dokaze i
on 1845. odustaje od svešteničkog poziva. Pošto je imao potrebu za verom i sigurnošću u nešto
pronalazi je u religiji nauke – scientisme. Njegov entuzijazam i ubeđenost da nauka može da otkrije
čoveku sve tajne izraženi su u L’avenir de la science 1848-1890. Naučnjačkom pokretu doprineo je
svojim radovima o filologiji i istoriji religija. Piše 1855. Histoire generale et syssteme compare des
langues semantiques, 1857. Etude d’histoire religieuse i 1861. Vie de Jesus. U sebi skriva dvostruku
prirodu – s jedne strane je precizni erudita, a sa druge pesnik izuzetnog senzibiliteta koji pokušava da
spoji poeziju i nauku. Bio je svestan tih suprotnosti i opisivao sebe kao romantičara koji se bori protiv
romantizma, ali se nije na to žalio jer je tvrdio da je upravo zbog tih kontradiktornosti sposoban da
dostigne najživlje intelektualne radosti koje se mogu doživeti.
3)Ipolit Ten - Taine (1823-1893) francuski mislilac, kritičar i istoričar, jedan od naistaknutijih
predstavnika pozitivizma tog doba. Njegova kritička karijera počinje objavom doktorske disertacije
1853. Essai sur La Fontaine et ses fables. Posle slede Essai sur Tite-Live 1856. koji ga je proslavio,
1857. Les philosophes francais du XIXe siecle. U predgovoru Histoire de la litterature anglaise 1863.
izlaže svoj kritički sistem – odlučujući činioci koji utiču na kvalitet nekog dela su rasa, sredina i
momenat; rasa predstavlja urođene i nasleđene osobine sa kojima čovek dolazi na svet; sredina je
funkcija klime i društvene organizacije; momenat je istorijska epoha. Delo nastaje onda kada na ta 3
elementa reaguje faculte maitresse (bitno svojstvo). Tako je npr. Lafonten po rasi gaulois, po sredini
champenois i po momentu smešten u epohu Luja XIV. Njegova faculte maitresse je imagination
poetique – sposobnost da napusti stvarni svet i da živi u svetu mašte.

15)Istoričari druge polovine XIX veka

Po Ipolitu Tenu istorija je umetnost, ali je i nauka. U drugoj polovini XIX veka istorija će potvrditi
svoj naučni karakter pod uticajem nemačke erudicije i pozitivističke filozofije.
a)nemački uticaj – radovi nemačkih erudita, filologa, arheologa i istoričara kao što su Kurtivis i
Momsen – doprinose primeni strogoće i naučnih metoda kod francuskih pisaca
b)pozitivizam – doktrina Ogista Konta navodi istoričare da počnu da posmatraju istoriju kao nauku
koja treba da otkrije zakone koji vladaju među pozitivističkim činjenicama
Najznačajniji istoričari:
1)Renan – njegovo delo ilustruje važnost filologije u XIX veku, pod uticajem pozitivističkih filozofa i
leksikologa Birnofa oca i sina i Litrea. Renan proučavajući istoriju istočnjačkih jezika pristupa istoriji
religija, koje čine drugu polovinu njegovog dela 1863-1881. objavljuje Histoire des Origines du
christianisme. Isusa smatra izuzetnim čovekom, ali ne veruje u njegove božanske kvalitete i
objašnjava evanđeoska čuda činjenicama.
2)Ten – fiozof, kritičar, istoričar umetnosti i književnosti, pristupa istoriji tek nakon 1870. sa Origine
de la France contemporaine, 1875-1894. impresioniran nasiljem u doba Komune, strogo osuđuje
zaostavštinu velike francuske revolucije i vladavinu Terora. On nema Mišleovu i Kulanžovu erudiciju
već na svoje istorijsko delo primenjuje svoj determinatistički sistem.
3)Fustel de Coulanges (1830-1889) – Fistel se prvo okreće istoriji starog veka i remek-delo tog
perioda je La cite antique 1864. Kasnije se interesuje za nacionalnu prošlost i objavljuje Histoire de
l’institution de l’ancienne France 1875-1891. On je pravi osnivač istorije kao nauke za čije osnovne
principe smatra erudiciju, objektivnost, kritički duh. Odriče se mašte, pristrasnosti, generalizacije i
težnje sjedinjavanja prošlosti sa sadašnjošću. Njegovu metodu koriste savemeni istoričari. Njegov stil
je trezven, pokazuje da istorija može biti verno opisana i bez momenta pittoresque.
II POJEDINAČNI PISCI

1)Gerard de Nerval 1808-1855

-romantičar, simbolista i nadrealista
-pesme, drame, libreta za opere, putopisi, memoari, prevodi
-Rođen je u Parizu u siromašnoj građanskoj porodici, majka mu umrla kad je imao 2 godine, bio
osećajno dete.
-Studirao sa Teofilom Gotjeom. Preveo Geteovog Fausta, nemački pisac Hofman ima veliki uticaj na
njega, a kao umetnik je gajio kult nemačke kulture, među Geteovim pesmama našao Hasanaginicu, pa
preveo i nju na francuski.
-Bio je veliki obožavalac Napoleona Bonaparte. Posle dva zatvaranja zbog učestvovanja u studentskim
neredima 1832, istakao se, kao student medicine, u borbi protiv kolere koja je harala Parizom.
-1826. prva zbirka Napoleon i ratnička Francuska, nacionalne elegije (Napoleon et la France
guerriere, elegies nationales.
-1827. Nacionalne elegije i političke satire, mala vrednost, u duhu Napoleonovog kulta.
-1830. piše Odelettes – Odice (1852. ih pripaja proznom delu Otmena boemija), jak Ronsarov uticaj,
nežnost, utančanost u osećaju i izrazu, opisi vedre prirode (U šumi, April, Leptiri), intimistička
poezija, koja je mnogo upečatljivija. U ovoj zbirci je i pesma Fantazija gde se nalazi ono što će
kasnije biti Nervalova opsesivna tema: tema prethodnog života. Na jednu vrlo staru, čežnjivu i grobnu
melodiju pesnik se vraća u doba Luja XIII i u potpuno jasnom dekoru vidi jednu starinsku gospu koju
je možda već video u jednom drugom životu ili je se seća. Glavni cilj njegovih traženja postaće ta
tajanstvena i nepoznata žena koje se pesnik „seća“ – idealna slika žene.
-1834. putuje u Italiju, a po povratku sa putovanja, prvi put je sreo glumicu Ženi Kolon (fr. Jenny
Colon). Pesnikova ljubav vremenom je postala opsesija i dobila karakter uzvišenog, mističnog kulta.
-živi siromašno, samo od svog književnog rada
-1836. Jenny Colon se udaje za drugog, a Nerval gubi razum, voleći nju ima osećaj da je voleo praznu
sliku ženske figure (može da doživi više reinkarnacija) – metempsycose – metempsihoza –
reinkarnacija duše
-imao je nekoliko poremećaja, godine 1841. pokazali su se prvi vidljivi znaci njegovog mentalnog
poremećaja, što je sam nazvao proširivanje sna u stvarni život
-1842. Jenny umire što dodatno utiče na njegovo zdravlje, počinje da ima mistične snove, od nje stvara
neku vrstu božanstva
-1843. putuje na Orijent i interesuje se za različite kulture
-sinkretizam – pokušaj da religije spoji u jednu
-1851. Le voyage en Orient – beleške sa putovanja na Istok, iste godine (1851) Nerval zapada u tešku
duševnu krizu, odlazi u sanatorijum na lečenje, ali se i dalje bavi književnim radom, u periodima
suicidnosti stvara najveća dela, u okviru proznih dela objavljuje poeziju, po nekima je izraziti
romantičar (zbog tema), ali je u suštini preteča simbolizma
-Prustov prethodnik, uvodi tzv. afektivno pamćenje, subjektivno i neposredno, koje jedino daje žive i
obojene slike prošlosti
-1853. Chimeres – Himere– soneti – prepuni simbola, sugestija, muzikalnosti, čista poezija, 8
pesama, prva i najznačajnija je El Desdichado (uzeta iz Ajvanhoa Valtera Skota), označava čoveka
lišenog imanja, gubitak voljene žene za kojom pesnik očajnički traga, sadrži glavnu opsesivnu
pesnikovu temu – gubljenje i traženje voljene žene. Ostale pesme:
Myrto – ljubav prema običnoj smrtnici dobija razmere simbola i mističko obeležje, Mirto –
božanstvena čarobnica – ime Mlade Tarentinke Andre Šenijea, asocijacija sa mirtom – biljka
posvećena Veneri, upućuje na paganske misterije;
Horus, Anteros – bazirani na antičkim mitologijama i starozavetnim legendama;
Atremida – najhermetičnija pesma, traganje za otelotvorenjima voljenog bića koje je nestalo, on vrši
mitološku sintezu i sintezu kultova žena – egipatskih i grčkih boginja i proročica, hrišćanske
bogorodice Marije, pesnikove majke, žene koje je voleo – sve se spajaju u jedan ženski lik za kojim
pesnik žudi;
Hrist na maslinovoj gori – ostavljeni i razočarani Isus – večna žrtva – osnivač jedne od bezbroj
religija;
Zlaćani stihovi – plod Nervalovih ezoteričnih istraživanja sa odjekom verovanja u metampsihozu i
opštu povezanost.
Delfska – Nervalova nostalgija za starim religijama.
Zbirka je bazirana na 3 elementa: ličnom iskustvu (ljubav, poznanstva, putovanja), literaturi (svih
vrsta i svih vremena, kao i umetničkim delima uopšte), snovima i sanjarenjima (neobičnim i
mističnim, uključujući stanje umne poremećenosti). Reči predstavljaju simbole, imaju zadatak da
asociraju, sugerišu, nagoveštavaju, stvaraju raspoloženja – jezik Himera je pravi pesnički jezik, čiji je
cilj da prenese čitaoca u drugi svet: pesnik prestaje da bude slikar, on postaje stvaralac. Prekidanje
sa deskriptivnom i oratorskom poezijom i započinjanje jedne nove istraživačke poezije. Otud kod
Nervala punoća stihova, nabijenost smislom svake reči. On uz pomoć poezije hoće da se oslobodi
straha od gubljenja mogućnosti da se odbrani od ludila. Ostale karakteristike: stalno mešanje prošlosti
i sadašnjosti, putovanje kroz vreme i prostor, mešanje stvarnosti i snova, radosti i tuge, traženje
neostvarivog ideala, identifikovanje sa mitološkim i istorijskim ličnostima.
-1852. knjige uspomena i zapažanja Lorelaj (putovanja po Nemačkoj i severnim zemljama), Mali
češki zamkovi, Oktobarske noći
-1853. putuje po Nemačkoj i piše, a 1855. objavljuje Aurelija ili san i život - duža novela, neka vrsta
ljudskog i umetničkog testamenta i suma njegovog poetskog stvaranja. Žena koju je svojom greškom
izgubio ovde se zove Aurelija, a inače Ženi Kolon. Ovde se san i stvarnost potpuno slivaju što je
posledica duševnih stanja pisca. Traženje večne ljubavi, njen mistični karakter, nalaženje i gubljenje,
polazak od realnih doživljaja i odlaženje u sanjarenje i san. Sadrži dva bitna elementa: istorija
sentimentalnih doživljaja i istorija spiritualnog života. Pokušaj da se stvaranjem spase od ludila.
-1854. zbirka proze Kćeri vatre - Les filles du feu, najznačajnija novela je Silvija – sećanje na
mladost i rodni kraj Valoa, povest o ljubavi, nalaženju, gubljenju, traženju, nadanju; ovde takođe
postoji ljubav prema više žena koja se pretvara u mistični kult
-1855. u januaru pronađen obešen
ideje: stvara u sebi religiju koja odgovara njegovim unutrašnjim potrebama, prolaznost i slabost
hrišćanstva, ideja o sveopštoj povezanosti i prožetosti, ideja o brojnosti inkarnacija jedne uvek iste
žene, mešanje Edipovog kompleksa sa žudnjom nesrećnog ljubavnika
Le reve est une autre vie. Le monde des esprits s’ouvre pour nous.
-u nekim crtama je i romantičar – zanimaju ga egzotične zemlje, primitivni narodi, folklor, od
romantičara se odvaja zbog drugačije pozije, ali jednako vredne, dugo je bio svrstavan u grupu
„drugih“ ili čak „manjih“ romantičara i odvajan od četiri „velika“ predstavnika francuskog
romantizma (Lamartin, Igo, Vinji, Mise), pored specifičnosti njegove poezije, koja se umnogome
razlikovala od dotadašnje i od njemu savremene pesničke tendencije, i sam Nerval je doprineo takvom
statusu, jer svoja najbolja pesnička ostvarenja nije objavljivao u samostalnim zbirkama, već ih je
pripajao proznim delima. Bio je jedan od prvih pripadnika grupe Mlada Francuska (fr. La Jeune
France), koja je predstavljala aktivno telo romantičarskog pokreta.
-ono što Nervala čini romantičarem u najčistijem smislu te reči jeste njegova potpuna iskrenost. Za
njega pisanje nije bilo zabava ili sredstvo za postizanje uspeha, pa čak ni obična unutrašnja potreba,
već pitanje opstanka. Sva njegova životna sudbina bila je vezana za književni stvaralački rad. Celo
poetsko delo Žerara de Nervala je pomno praćenje i beleženje sopstvenih doživljaja, nemira,
patnji, lutanja i nadanja.
-Nervalov ugled kao pesnika naročito je porastao posle pojave simbolizma, na koji je izvršio veliki
uticaj. Taj uticaj je obeležio obe struje ovog pravca: onu koju je vezana za Verlena i Malarmea –
jezička sažetost, a vodi do Valerija, i drugu, koja od Remboa, preko Apolinera, vodi do nadrealizma.
Kao i kasnije simbolisti, Nerval traži veze (korespondencije) među svim stvarima sveta, traži odnose
između sna i jave, nastoji da shvati skriveni smisao svega što nas okružuje i da to dočara više
sugestijama, nagoveštajima, nego eksplicitnim objašnjenjima. Njegove pesme su bez retoričkih
elemenata, hermetične, ispunjene rečima bez preciznog i jasno određenog značenja koje imaju prizvuk
magičnih formula. Pre simbolista i nadrealista Nerval ukida granice između normalnog i nenormalnog,
ponire u podsvest i teži intuitivnom otkrivanju apsolutnog.
Analiza:

MAŠTANJE
Imade pjesma, meni milija
Neg Mozart, Weber i Rossini s njima.
Starinska, tugom, čežnjom silnija,
Što za me tek skrivenu dražest ima.
Fantaisie
Il est un air 1pour qui je donnerais A
Tout Rossini, tout Mozart et tout Weber,B
Un air très vieux, languissant et funèbre,B
Qui pour moi seul a des charmes secrets. A

I kad god čujem ta da s' pjesma glasi,

Pomlađujem se za dva vijeka ja:
Vijek Luja Petnaestog... Dan se gasi,
Brežuljak vidim zelen žut gdje sja;
I od opeke dvor, što kam ga rubi;
Crvenkaste je boje prozor svak;
Svud perivoj, a rijeka grič mu ljubi,
Kroz samo cvijeće tok joj teče lak.
I crnooku plavušu ljepotu,
Starinski odjevena ozgor zre...
Moguće da ju u prošlom životu
Već vidjeh nekom - pa se sjećam nje!
Or, chaque fois que je viens à l’entendre,A
De deux cents ans mon âme rajeunit : B
C’est sous Louis treize ; et je crois voir s’étendre A
Un coteau vert, que le couchant jaunit,B
Puis un château de brique à coins de pierre,
Aux vitraux teints de rougeâtres couleurs,
Ceint de grands parcs, avec une rivière
Baignant ses pieds, qui coule entre des fleurs ;
Puis une dame, à sa haute fenêtre,
Blonde aux yeux noirs, en ses habits anciens,
Que, dans une autre existence peut-être,

1 pesma
 J’ai déjà vue… – et dont je me souviens !

Nervalova opsesivna tema: tema prethodnog života.

intimistička poezija, pesma je iz zbirke Odettes iz 1831, DESETERAC, ali forma nije striktna
Na jednu vrlo staru, čežnjivu i grobnu melodiju (muzika nam omogućava da uđemo u taj neki
izgubljeni svet) pesnik se vraća u doba Luja XIII i u potpuno jasnom dekoru (oblici i boje) vidi jednu
starinsku gospu koju je možda već video u jednom drugom životu ili je se seća. Glavni cilj njegovih
traženja postaće ta tajanstvena i nepoznata žena koje se pesnik „seća“ – idealna slika žene.
mešanje sećanja i snova u nekom izgubljenom raju
1.strofa – magija muzike
2.strofa – prošlost
3.strofa – drugo mesto, fantazija
4. strofa – dama
dekor upućuje na 17. vek, boje, mesta, slike prirode, amour idealise
TROJSTVO – 3 kompozitora
Myrtho
Mirto
Je pense à toi, *Myrtho, divine enchanteresse,
Na te mislim, Mirto, čari Božanstvene,
Au Pausilippe altier, de mille feux brillant,
Holim Pozilipom s hiljadu vatara,
A ton front inondé des clartés d'Orient,
Na sjaj koji Istok na tvom čelu stvara,
Aux raisins noirs mêlés avec l'or de ta tresse.
S crnim grožđem zlatne vitice spletene.

C'est dans ta coupe aussi que j'avais bu l'ivresse,

Na tvoj stas sam bio duše opijene,
Et dans l'éclair furtif de ton oeil souriant,
Na osmeh tvoga oka pritajenog žara
Quand aux pieds d'Iacchus on me voyait priant,
Kad Bahusa molih srcem iz nedara,
Car la Muse m'a fait l'un des fils de la Grèce.
Jer Muza je Grkom stvorila i mene.

Je sais pourquoi là-bas le volcan s'est rouvert...

Znam zašto proradi tu grotlo vulkana,
C'est qu'hier tu l'avais touché d'un pied agile,
Jer ga juče dirnu noga ti lagana,
Et de cendres soudain l'horizon s'est couvert.
I pepeo pokri sav vidik pun sjaja.

Depuis qu'un duc normand brisa tes dieux d'argile,

A kad ti Bogove Norman razbi gredom,
Toujours, sous les rameaux du laurier de Virgile,
Pod Vergilijevim lovorom se spaja
Le pâle hortensia s'unit au myrte vert!
Zelena Mirta s Hortenzijom bledom.

Zbirka Les Chimeres 1853.

Sonet
Naziv asocira na biljku mirtu koja je posvećena Veneri – paganizam i antička vremena. Mirto je
božanstvena čarobnica, to je ime Mlade Tarentinke Andre Šenijea. Ime kod pesnika evocira ljubav.
Myrto – ljubav prema običnoj smrtnici dobija razmere simbola i mističko obeležje
U prvom katrenu, prvom rečenicom, Nerval uvodi u pesmu voljenu ženu – Mislim na tebe.
1.katren - pesma je presonalizovana, priča o sebi i o njoj. Ona je centar strofe. Naziva je divine
enchnteresse i predstavlja kao magično, mitološko biće, natprirodno i misteriozno. Pisac pominje
jedno mitološko mesto Pausilippe – mesto koje se povezuje sa poezijom i Homerom, stavljajući tako
sebe u rang sa velikim pesnicima i iskazujući im svoje poštovanje.
dominira svetlost, pisac je uvodi rečima clarte, mille feux brillantes – povezuje voljenu ženu sa sjajem
i svetlošću, vidi ih oko nje, ali i u njoj – l’or dans ta tresse.
utisak radosti, sreće, jasnoće i svetlosti
2.katren – pesnik opijen ljubavlju koju pokušava da izrazi kroz Bahusa, boga vina i ljubavi.
Poezija je podignuta na viši nivo, prelazi iz začaranosti njenom lepotom na stvaralaštvo. Ponovo se
povezuje sa grčkim pesnicima i smatra se njihovim naslednikom. Ljubav je podignuta na nivo kulta –
J’ai prie aux pieds. Vino i opijenost se povezuju sa ljubavlju. Tema svetlosti se nastavlja – sjaj u oku
(l’eclair de ton oeil).
1.tercet – svetlost, ali joj se pridodaje i toplota – le volacan, le feu. Voljena žena sada ima natprirodne
moći koje prevazilaze opijenost koju kod njega izaziva – ona dodirom noge pali vulkane, tolika je
njena snaga, ona rađa vatru. Pisac kroz pesmu nabraja njene delove tela: oči, čelo, kosu, nogu. Svaki
deo njenog tela krije svetlost, sjaj, vatru, svaki ima sopstveni šarm i deluje na njega zasebno. Ipak,
vatra koju ona pali je vatra koja uništava i taj pepeo uništava sav njen sjaj. Ona ga zavodi, opija i
istovremeno uništava.
2.tercet – tema žaljenja, ponovo se spominje antički pisac Vergilije, kao i lovor. Zelena mirta je
ljubav, paganizam, antička poezija, a bleda hortenzija hrišćanstvo i njegova duhovna strana. Na kraju
se mirta spaja sa hortenzijom. Pesma se završava destrukcijom, prvo je mirta ta koja uništava, a onda
čovek uništava paganske bogove. Samo se u poeziji paganizam i hrišćanstvo mogu spojiti.

EL DESDICHADO El Desdichado
Ja sam mračan – samac, bez utešna mira Je suis le Ténébreux, – le Veuf, – l’Inconsolé,
Princ akvitanski koga kula krije: Le Prince d’Aquitaine à la Tour abolie :
Ma seule Etoile est morte, – et mon luth constellé
Jedina mi zvezda mrtva je, a lira –
Porte le Soleil noir de la Mélancolie.
Zvezdana sa crnim suncem 2melanholije.

Dans la nuit du Tombeau, Toi qui m’as consolé,

U grobnoj noći, ti što mi jad spira, Rends-moi le Pausilippe et la mer d’Italie,
La fleur qui plaisait tant à mon coeur désolé,
Vrati mi Pozilip, mora Italije,
Et la treille où le Pampre à la Rose s’allie.
Cvet koji radošću bolno srce dira,
Čardak gde se bršljan oko ruže vije.
Suis-je Amour ou Phébus ?… Lusignan ou Biron ?
Mon front est rouge encor du baiser de la Reine ;
Ličim li na ljubav, Feba?...il’ Birona? J’ai rêvé dans la Grotte où nage la sirène…

Kraljičin mi poljub još čelom rumeni;

Pećinom sirene sanjalo se meni... Et j’ai deux fois vainqueur traversé l’Achéron :
Modulant tour à tour sur la lyre d’Orphée

2 oksimoron
 Les soupirs de la Sainte et les cris de la Fée.
Dvaput smelo pređoh preko Aherona,3
Smenjujuć na liri s Orfejeva krila
Uzdahe svetica i glasove vila.
Aluzija na Valtera Skota (Ajvanho).
Zbirka Chimeres 1853.
označava čoveka lišenog imanja, razbaštinjenog, ogoljenog.
Gubljenje voljene žene za kojom pesnik očajnički traga. Koristi istorijske ličnosti Febus, Lizinjan,
Biron – njegovi megalomanski snovi o visokom poreklu.
sonet, nesrećan zbog usamljenosti, melanholija, egzistencijalna kriza, potraga za sobom
4 nesrećna ljubavnika

2.Theophile Gautier 1811-1872 un homme au gilet rouge (u crvenom

prsluku)
-Rođen je u Tarbu (jug Francuske). Studirao slikarstvo u Parizu na College de Charlemagne gde je
posle bio profesor. Za vreme studija upoznao Nervala.
-Bio je na strani Igoa u bici klasičari VS romantičari – bataille d’Hernani 1830.
-1830. objavljuje Poesies – romantičar u početku
-1832. Albertus – duga poema o slikaru koji pada u ruke čarobnjaka
-1833. Les jeunes-France satirično prikazuje romantičare – pesimistični romantizam
-1835. Mademoisellle de Maupin – Gđica Mopen, epistolarni roman– u predgovoru piše manifest
LARPURLATIZMA
L’art pour l’art je bila reakcija na angažovanu umetnost. Ima nekoliko načela:
1)oslobođenje umetnosti – po prirodi umetnost je desinteresse, ne treba joj tražiti svrhu, korist, ona je
sama sebi cilj, Lepo je ono što ničemu ne služi, sve korisno je ružno. – protiv UTILITARIZMA
2)emocije treba zameniti utiscima, lične teme i personalnost zabranjeni u larpurlatizmu
3)kult lepog – jedino je lepota večna, tako poezija učvršćuje vezu sa les arts plastiques
4)tehnika – da bi se stiglo do lepote neophodan je rad na formi i tehnička istraživanja, jednostavnost
je zabranjena
-kritikuje moralizatorsku i društveno i politički angažovanu verziju romantizma, hoće suverenitet
lepog i odbacivanje morala
Loše strane larpurlatizma: sužavanje spektra tema, preterana ravnodušnost, hladna
Larpurlatizam uticao na parnas.
-odbija pozitivizam – filzofija koja tvrdi da nauke može sve objasniti, promeniti svet, veruje u progres
-1836. novinarska karijera – od toga živi i izdržava sebe, dve ljubavnice, troje dece i dve sestre

3 reka smrti
-1836-1856. radio za La presse, Le moniteur universel, Revue de Paris, L’artiste, smatrao da
novinarstvo crpi knjegovu kreativnu energiju koja mu treba da bi pisao poeziju
-1838. La comedie de la mort – narativna pesma gde izražava svoj pesimizam i strah od smrti
Igo za Gotjea : On je sin Grčke i mlade Francuske.
-voleo je les arts plastiques – dvodimenzionalne i trodimenzionalne umetnosti
-protiv romantičarskog mesijanizma (religija će spasiti svet, spasitelj će sići sa neba i odneće duše u
raj)
on nije poeta vatas-nadahnut pesnik več poeta faber, poezija= rad+iskustvo
-1840. putuje po Španiji 6 meseci
-1845. zbirka pesama Espana, jake forme i boje (jer je bio slikar), divio se klasičnoj formi, umetnost
treba da bude oslobođena, umetnik se koncentriše na formu
transposition de l’art – kroz poeziju prikazuje osećanja kao da gledamo u neku sliku- tehnika u
poeziji
-putovao u Grčku i to učvršćuje njegovu teoriju o umetnosti i divljenje klasičnoj formi
-1852. Emaux et camees – Emajli i kameje – takva je i poezija, ispiriše se radom zlatara, ovo
inspirisalo parnasovce Banvila i Lila, 37 pesama u osmercu, pesma L’art – lepota se rađa iz teškog
rada, didaktička, pouka je trajnost umetnosti – sve prolazi samo je umetnost večna i suprotstavlja se
prolaznosti života, borba protiv angažovanosti umetnosti i borba za rad na pesmama
-kratke priče Arria Marcella 18520, La mort amoreuse 1857.
-kritička dela Istorija lepih umetnosti – Les baux-arts en Europe 1855, Istorija dramskih umetnosti
– Histoire de l’art dramatique en rance 1858.
-libreto za balet Žizela u saradnji sa Vernoy de Saint-Georges
-cenili ga mnogi savremenici: Flober, Sent Bev, braća Gonkur, Banvil, Bodler - Cveće zla posvećeno
Gotjeu
-prijatelj sa princezom Matildom
-umro 1872. od srca
-1874. Histoire du romantisme, a napisao ju je 1829. u bici za Ernani
-1874. Portraits contemporains
Analiza:

Le pin des Landes – Gotje ju je napisao na putu za Španiju, objavljena prvo u La presse 1840, a
potom u zbirci Espana 1845, pesma kroz poređenje opisuje stanje pesnikove duše i njegov
zadatak u svetu.
Land – jugozapadna Francuska, Landski bor
On preko stvari koje vidimo, preko našeg utiska predstavlja ideju, a ne obrnuto. On je kao slikar.
Pesma je zasnovana na POREĐENJU.
kontrast – pejzaž=čovečanstvo i bor=pesnik; nasilje među čovečanstvom i velikodušnost pesnikove
duše
1.strofa - Pesnik prvo opisuje napušteni Land i poredi ga sa Saharom, a zatim bor koji je predmet
pesme.
On ne voit,...d’autre arbre que le pin...Ne vidimo...nijedno drugo drvo do bora sa ranom na boku –
poslednja strofa je nastavak prve.
nagomilavanje slova S – en passant, Sahara, surgir, seche, sable – da dočara suvoću
imamo i taktilne komponente – sable blanc, eaux vertes, on ne voit, poudre, seche
Pesnik se nalazi u Landu, on je ustvari taj bor.
2.strofa-seča drveta – drvo je još više personifikovano, ono sad već plače suze od smole – kombinacija
čoveka i prirode, kasnije će smolu porediti sa kapanjem krvi – son sang qui coule goutte a goutte
nagomilava R da bi smo osetili zvuk testere u drvetu koja u njegovom bolnom deblu otvara široku
brazdu – dans son tronc douloureux ouvre un large sillon...car, derober, larmes, resine, avere,
bourreau, creation, tronc, ouvre, large
3. strofa naglašava kapanje krvi, čujemo ritam padajuće tečnosti– son sang qui coule goutte a goutte,
le pin verse son baume et sa seve qui bout
i ovde je nagomilano S da podseti na krv – sans, son, sang, verse, son, sa, seve, se, sur, soldat
poredi slike, zvukove
Kontrast između pejzaža=čovečanstvo i borova šuma=pesnik
le pin-jednina des Landes-množina
Land – pustinjski, sušni, beli pesak, suva trava, lokve zelene vode, a bor se ne stapa sa ovim pejzažem,
odmah na početku je negacija, on odmah upada u oči, ali je i odmah ranjen, ima ranu na boku, on pati
a patnja je naglašena leksički – povređen, bolan, suza, umreti. Ova patnja nije prouzrokovana
prirodom već čovekom – čovek=dželat stvaraoca, koji živi samo o trošku onih koje ubija – surovost i
okrutnost čovečanstva.
Ovo je asocijacija na brutalnost sveta prema pesnicima (nije asocirao na uništavanje prirode).
Čovečanstvo krade pesnikove suze (drvetovu smolu) ali je pesnikova patnja ipak neophodna za
stvaranje.
4.strofa – kao bor tako je pesnik u Landu sveta, dok je nepovređen on čuva svoje blago, ali on mora da
zadobije duboku ranu da bi stvarao – da bi izlio božanske zlatne suze.
Il faut – koliko je poezija zapravo potrebna čovečanstvu, ova krv-smola-suze su potrebne ljudima da bi
preživeli brutalnost sveta i zato pesnik dobrovoljno pristaje da trpi da bi svetu ublažio bol – sans
regretter son sang...bez žaljenja bor daje svoju krv koja teče kap po kap, on daje svoj melem i sok koji
ključa.
Pesnikovo delo odgovara ljudskim potrebama koje zauzvrat daju smisao njegovoj patnji i čine mu je
prihvatljivom. Pesnik je dakle dobrovoljna žrtva koja prihvata bol i hrabro je podnosi – et se tient
toujours droit sur le bord de la route, comme un soldat blesse qui veut mourir debout. – lik vojnika
koji simboliše dužnost.

3.Lekont de Lil 1818-1894

Rođen na ostrvu Reunion gde je proveo deo detinjstva. Ovi predeli ga kasnije inspirisali da stvara – te
slike, boje, mirisi. Drugi deo detinjstva proveo u Bretanji, u Nantu.
1845. odlazi u Pariz, voleo Igoove Orijentalke
Fourier (filozof) uticao na njega – furijerista
1848. Revolucija, bori se za ukidanje ropstva, inače verovao u Republiku, voleo Grčku (kao i Gotje)
Vođa parnasovskog pokreta – svojim predgovorima ujedinio mnoge mlade autore između romantizma
i simbolizma. Grupisali se kao Parnasovci 1866 – La revue de Parnasse contemporain – de Lil, Banvil,
Eredija, Kope, Mende, Pridom. Još pre 1848. on pisao o političkim i društvenim težnjama. Spoj
poezije i nauke – eruditska poezija.
Poezija treba da bude:
1)impersonalite – bezlična, suviše ponavljane lične teme su iscrpele pažnju čitalaca, ali bezličost nije
isto što i bezosećajnost
2)spoj nauke i umetnosti – u stilu pozitivističke filozofije, prošlost treba dokumentovanim činjenicama
predstaviti, ne maštom i lokalnom bojom, istraživanje pre stvaranja!
3)kult lepog – umetnost ima najuzvišeniju misiju – da realizuje lepotu; čist jezik, umetnost je
intelektualni luksuz namenjen eliti – elitista; lepota je mistična i prefinjeni i uzvišeni cilj umetnosti
4)forma – rime, pesme podsećaju na mermerne statue, ali je ipak važan i sadržaj (nije kao kod
larpurlatizma)
1852. Poemes antiques – od smrti Aleksandra Velikog do III veka
1862. Poemes barbares – religiozne legende
1867. Za novac prevodio Ilijadu, Odiseju.
1870. Carstvo mu obezbedilo penziju , zbog koje ga je Komuna osudila
1873. Les Erinnyes
1883. postao oficir Legije časti
1884. Poemes tragiques
1885. umire Igo, umesto njega primljen u Akademiju
1895. Derniers poemes – posthumno
Nije se dodvoravao ukusu publike. Za njega umetnost treba da bude religija. Doživeo trijumf
simbolizma, ali ga nije voleo.

Analiza:
De Lil inspiraciju traži među varvarskim narodima i u egzotičnoj prirodi.

Jaguarov san iz zbirke Poemes barbares 1862. egzotična poezija – slika divlje prirode
lokalne boje – egzotična šuma (mahagoni, lijane, papagaji, majmuni), crna i žuta su boje jaguara, a
papagaj je sjajan sa žutim leđima, dekor je egzotičan i živahan, tropska priroda, flora i fauna
karakteristične za tople krajeve, jarost vazduha – sve stoji
kontrast – tamna pozadina (crni mahagoni) i žive boje(žuta leđa papagaja), yeux d’or i bois sombre
parnasovska pesma – precizni opisi
1-5 opis šumskog okruženja; 6-13 povratak jaguara; 14-22 jaguar i njegov san
jaguarovo kretanje – sinistre et fatugue, revient a pas egaux – usporen je ritam kao i on, u 7 stihu se
proteže kao mačka između debala obraslih mahovinom gde se mišićavim bokovima trlja, ponavljanje
R i S da se dočara to trljanje – il va frottant ses reins musculeux qu’il bossue
15 stih – pad, nepokretnost, ses yeux d’or – njegova lepota
nasilje u prirodi – preteća atmosfera – ispod mahagonija je prilično živahan biljni svet, cela zbrka
lijana, bučnih papagaja, nered, nasuprot tome vaduh je vruć, nepomičan i prezasićen muvama, a
nasilje i od prirode - on sanja kako nije na tom sušnom mestu gladan i žedan, već je negde u nekom
zelenilu jak, lovi – nasilje je jako brzo uvedeno – nasilje prirode, njena okrutnost i dominacija
perifraze za jaguara: ubica volova i konja – c’est la le tueur de boeufs et de chevaux, njegovo kretanje
i zvuci uznemiravaju velike guštere, on ima kratak dah sa naglim trzajem i privilegovano mesto u
hladu, čak je i suncu zabranjeno tu da sija, on je dominacija, ali je i priroda dominacija nad njim
19.stih ponavljanje F – faisant mouvoir sa queue et frissoner ses flancs – lagano kretanje

4. ŠARL BODLER - Charles Baudelaire

(9. april 1819. Pariz - 31. Avgust 1867)
Baudelaire - L'Invitation au voyage - commentaire littéraire 
https://www.youtube.com/watch?v=_BnlhQ-xrvM  
Baudelaire - Correspondances - commentaire littéraire
https://www.youtube.com/watch?v=nkMLaqjmW-Q  
-francuski pesnik, preteča i utemeljitelj modernizma
-Otac mu preminuo je tokom Bodlerovog detinjstva (on ima 8 godina), stariji brat Alfonso postao
sudija, 1828. majka Karolina (34 godine mlađa od prvog muža) preudaje se za pukovnika Jean Aupick
(Opik), kasnije postao francuski ambasador u raznim plemićkim sudovima
-Bodler je imao blizak i složen odnos sa majkom. Njegov očuh je bio strog vaspitač, ali je ipak bio
zabrinut za Bodlerovo vaspitanje i budućnost.
-Bodler se obrazovao u Lionu 1833, očuh ga poslao u vojni internat daleko od majke, zabranio mu
dolaske kući čak i za praznike.Prisećajući se tih godina, napisao je Zgrozim se kada pomislim na te
godine … na tužno detinjstvo, samoću u srcu. Bio je neodlučan kada je reč o njegovoj budućnosti.
Rekao je svome bratu: Ja ne osećam da imam neko zvanje. Njegov očuh je za njega imao u planu
karijeru u pravu ili diplomatiji, ali Bodler je odlučio da se posveti književnoj karijeri.
-1837. (18 godina) čita Poa
-često posećivao prostitutke i u tom periodu se zarazio gonorejom i sifilisom. Neko vreme je živeo sa
prostitutkom Sarom, a i sa svojim bratom, kada je bio u lošoj finansijskoj situaciji. Od očuha je
dobijao niske dnevnice koje je veoma brzo trošio. Bodler je počeo da se zadužuje, uglavnom zbog
kupovine odeće. Njegov očuh je zahtevao finansijske obračune i napisao Alfonsu: Došao je trenutak
da nešto učinimo i sačuvamo Vašeg brata od propasti. U nadi da će uspeti da ga promeni i napravi
čoveka od njega, očuh ga je poslao na putovanje u Indiju 1841. godine, uz nadzor bivšeg
mornaričkog kapetana. Bodlerova majka je bila tužna zbog njegovog neprimernog ponašanja.
-1842. (23 godine) se vraća i upoznaje Žan Dival (bili zajedno 20 godina) Parfum exotique – posvetio
joj
To naporno putovanje nije uticalo da Bodler skrene misli sa književne karijere niti da promeni svoje
ponašanje i životne stavove, tako da je dogovoreno da pomorski kapetan vrati Bodlera kući. Sa
putovanja se vratio kući bogatiji za mnoga iskustva (jedno od njih je jahanje slonova) i sa
impresijama vezanim za more, jedrenje i egzotične luke, što je kasnije iskoristio u svojoj poeziji.
Bodler se vratio u Pariz nakon manje od godinu dana odsustva. Na žalost njegovih roditelja, bio je
rešen više nego ikada da nastavi svoju književnu karijeru. Svi u porodici nezadovoljni zbog toga.
Sa 21(1840) dobio je veliko nasledstvo, preko 100.000 franaka i četiri parcele zemljišta, ali je većinu
tog bogatstva potrošio u roku od nekoliko godina. Njegovi nagomilani dugovi su daleko premašivali
njegov godišnji prihod i iz očaja, njegova porodica je stavila imovinu pod hipoteku. U to vreme on se
sastajao sa gospođicom Dival, kćer jedne od prostitutki iz Nanta. To je bila njegova najduža
romantična veza tokom koje je spoznao čari i gorčine strasti. Ona je bila ljubavnica fotografa i
karikaturiste po imenu Nadar.
Opsesija begom, splin-hoće od njega da pobegne, da se uzdigne do eteričnih mesta gde bi mu duša
bila čista i gde bi pronašao radost življenja, usamljenost, smatrao se izopštenim od čovečanstva,
prokletim, genije kog mediokritet ne shvata, opsesija vremenom. Od splina ka idealu jedino putem
lepog/umetnosti, umetnost najdragoceniji instrument za postizanje ideala, ali se uverio da je ideal
nedostižan pa se odavao zaboravu koji su mu pružali opijanje, putovanja i smrt-putovanje uvek
okrutno razočara čoveka jer gde god da ode čovek vuče svoju bedu sa sobom tako da je samo smrt,
kao uzvišeno putovanje, sadrži nadu da ćemo naći nešto novo; opijum, alkohol, maženje mačke,
udisanje mirisa.
Sanjao o putovanjima, opisuje egzotiku Mauricijusa ili u L’invitation au voyage poziva voljenu ženu
da sa njim pođe na put u zemaljski raj.
Svoj očaj prevodi u simbole u Albatrosu gde opisuje genija kod osrednji svet ne shvata i uništava.
Karijera
Nakon 1844. porodica mu uzima naslednstvo, ima 200 franaka mesečno, izdržava se pisanjem
kritika umetničkih dela.
Iako njegova dela 1843. godine još uvek nisu bila objavljena, Bodler je postao poznat u umetničkim
krugovima kao kicoš i rasipnik. Kupovao je knjige, a umetnička dela i antikvitete nije mogao da
priušti sebi. Tokom 1844. godine hranu je uzimao na kredit, a polovinu svoje imovine je izgubio.
Bodler je redovno molio svoju majku da mu da novac dok je on pokušavao da unapredi svoju karijeru.
On se sastao sa Balzakom i u tom periodu je napisao mnoge pesme koje su se našle u zbirci Cveće zla.
Njegovo prvo objavljeno umetničko delo je pregled Salon iz 1845.
Bodler je pokazao da je želeo da bude dobro informisan, bio je strastveni kritičar i privukao je
pažnju umetničke zajednice. Tog leta prihodi su bili skromni, a dugovi veliki, bio je sam i sumnjičav
prema budućnosti, jer su zamor pada u san i zamor buđenja neizdrživi. Odlučio je da počini
samoubistvo i ostavi ostatak svoje baštine ljubavnici. Međutim, nije se ubio, samo je površno ranio
sebe nožem. Dok se oporavljao, molio je svoju majku da ga poseti, ali ona nije obraćala pažnju na
njegove molbe, najverovatnije zbog toga što joj je suprug branio da poseti sina. Bodler je neko vreme
bio beskućnik i potpuno otuđen od svojih roditelja.
Tokom 1846. godine napisao je drugi Salon pregled i dobio je dodatni kredibilitet kao poslanik i
kritičar romantizma. Sledeće godine bila je objavljena Bodlerova novela La Fanfarlo.
Bodler je učestvovao u revoluciji od 1848. Na barikadama, sarađivao sa levičarskim listovima.
Nekoliko godina je bio zainteresovan za republičku politiku, ali na njegove političke tendencije su
više uticali emocionalni stavovi nego čvrsta uverenja. Njegov očuh je, takođe, bio učesnik u revoluciji.
Tokom 1850. godine, Bodler se borio sa slabim zdravljem, pritiskom dugova i neredovnošću pisanja i
ispoljavanja svoje umetničke strane. Često se premeštao iz jednog u drugi stan i održavao jedan
nelagodan odnos sa svojom majkom, često je moleći za novac (njena pisma upućena njemu nisu
pronađena). On je prihvatio da radi mnoge projekte koje nije bio u stanju da završi potpuno, ali je
uspeo da završi prevod priča Edgara Alana Poa koje su bile objavljene. Bodler je naučio engleski u
svom detinjstvu, i gotički romani, i Poove kratke priče, postali su njegova najdraža materija za čitanje.
Nakon što mu je preminuo očuh 1857. godine, Bodler ga nije ni spomenuo, ali se saosećao sa svojom
majkom kako bi se njihov odnos popravio. Još uvek snažno emotivno vezan za nju, u tridesetšestoj
godini pisao joj je: Ja verujem da ti pripadam u potpunosti i da pripadam samo tebi.
1852. Émaux et Camées Teofil Gotje, Bodler mu posvetio Cveće zla
1857. Cveće zla, 126 pesama - najpoznatija zbirka Cveće zla (fr. Les Limbes) Madam Bovari iste
godine. Neke od tih pesama već su se pojavile u Revue des Deux mondes, kad su objavljeni od strane
Bodlerovog prijatelja koji je nasledio posao štampe u Alensonu. Zbirka nastajala 15 godina. U junu
izašlo, a u već u avgustu optužen da neke mora da izbaci. Tek 1949. povučena presuda protiv 6
pesama. Zbirka nije kolekcija pesama već ima početak i kraj, pravo značenje se otkriva samo u
poređenju sa ostalim pesmama !!!!! Ispovest nade, snova, uteha grehova koja pokušava iz
ružnog i zlobnog da izvuče lepotu.
Poslednje godine
Tokom 1859. godine, njegove bolesti, njegova dugoročna upotreba opijuma, njegov život pun stresa i
siromaštva je postao komercijalan i Bodler je primetno uzrastao. Ali na kraju, njegova majka je
pristala da on živi sa njom u Honfleuru. Bodler je bio produktivan u miru, u primorskom gradu, a neke
njegove pesme su primer njegovog napora u tom periodu.
1863. piše esej o Eženu de la Kroa
Njegove finansijske teškoće su ponovo rasle, a naročito nakon što je njegov izdavač Pol Malasis otišao
u bankrot 1861. godine. Godine 1864, ostavio je Pariz zbog Belgije, delimično u nadi da može prodati
prava na njegova dela i da drži predavanja. Njegov dugogodišnji odnos sa gospođicom Dival
nastavljen je isprekidano, ali joj je on pomagao do kraja života. Bodler je uspostavio poseban odnos sa
jednom glumicom i jednom kurtizanom, i ti odnosi su bili izvor velike inspiracije, nikada nisu
proizveli neko dugotrajno zadovoljstvo. U Briselu je počeo da se opija. Bodler je preživeo jak
moždani udar 1866. godine, nakon čega je usledila i paraliza. Poslednje dve godine svog života proveo
je polu-paralisan u Briselu i Parizu, gde je i umro 31. avgusta 1867. Bodler je sahranjen u Parizu.
Mnoga Bodlerova dela su objavljena nakon njegove smrti. Petits poemes en prose, Journaux intimes,
Paradis artificiels
Posle njegove smrti, njegova majka je otplaćivala njegov znatan dug. Rekla je: Vidim da moj sin,
uprkos svim svojim greškama, ima svoje mesto u književnosti. Živela je još četiri godine nakon
njegove smrti.
Danilo kiš: Poezija je permanentna revolucija.
Prvo bio romantičar i učenik Teofija Gotjea, parnasovci sada Antiquité, Bodler simbol modernité, kult
lepote ružnog, umetnost treba da bude ekspresija savremenog života.
Voleo Poa, Balzaka. Igo ga branio jer je bio neshvaćen.
Bodler je bio aktivan učesnik u umetničkom životu svoga doba. Kao kritičar i esejist, on je napisao
opsežno o temama iz francuske kulture. On je bio iskren sa prijateljima i neprijateljima, retko kada je
imao diplomatski pristup i ponekad je odgovarao verbalno nasilno.
Edgar Alan Po - Bodler je imao mnogo toga zajedničkog sa Poom, (koji je umro 1849. u četrdesetoj
godini života). Obojica su imali sličan senzibilitet, borili sa bolestima, siromaštvom i setom. Bodler je
video u Pou prethodnika i pokušvavao je da bude njegov francuski kolega savremenik. Bodler se u
velikoj meri bavio prevodom Poovih dela, a prevodi su mu bili naširoko hvaljeni. Bodler nije bio prvi
francuski prevodilac Poovih dela, ali njegove prevode smatrali za najbolje.
Teofil Gotje - Gotje, pisac i pesnik, zaradio je Bodlerovo poštovanje zbog savršenosti forme koju je
imao i zbog majstorstva jezika. Gotje je često imao meditacije o smrti i užasu života koji su uticali na
teme u Bodlerovim spisima. U znak zahvalnosti za svoje prijateljstvo i istovetnost vizija, Bodler mu je
posvetio zbirku pesama Cveće zla.
Nadar - Nadar je bio karikaturista, naučnik i fotograf. Bodler se divio Nadaru. Kretali su se u sličnim
krugovima i Bodler je ostvario mnoge društvene veze preko Nadara. Nadarova bivša ljubavnica
gospođica Dival postala je Bodlerova ljubavnica 1842. godine. Bodler je oko 1850. godine postao
zainteresovan za fotografije.
Uticaj - Bodler je imao znatan uticaj na francusku i englesku književnost. Najznačajniji francuski
pisci koji su došli posle njega su ga velikodušno hvalili. Četiri godine nakon njegove smrti, Artur
Rembo ga je pohvalio u pismu i napisao za njega da je kralj pesnika, pravi Bog, le roi de poètes.
Bodler I pokušao da nađe veze između vidljivog i nevidljivog i da razume svet. Godine 1895, Stefan
Malarme je objavio sonet u znak sećanja na Bodlera.

5. Cveće zla 1857. – struktura i tematika

Zbirka nije kolekcija pesama, već ima početak i kraj, svaka pesma otkriva svoje pravo značenje samo
ako se gleda zajedno sa ostalima. Zbirka je ispovest nada, snova, neuspeha i grehova, koja
pokušava da iz zlokobnog i trulog izvuče lepotu.
Neravnomerna struktura u smislu broja pesama:
1.Spleen et Idéal – jasna opozicija 2 sveta – splin=sve sto je pogrešno i loše na svetu: smrt, agonija,
bolest, strah, moralna degradacija, samoća, ubistvo i ideal=stanje sreće, ekstaze, uživanja gde vreme i
smrt ne postoje, beg od realnosti kroz vino, opijum, putovanja, strast;
kontrast između umetnosti i lepote i umetnika koji je predstavljen kao mučenik, vizionar, budala;
fizička i romantična ljubav – pesme su u I licu a žene su posrednik između splina i ideala, žena je čas
put do ideala čas veštica i demon: u pesmi Une charogue tokom šetnje sa voljenom ugleda trulu lešinu
koju jedu crvi i upoređuje svoju ljubav sa njom, shvatajući da će i ona jednog dana biti u istom stanju,
izjedena od crva i raspadnuta, ovaj pokušaj da kroz ljubav stigne do ideala propada, što pesnika opet
vraća splinu.
najveći deo, 88 pesama, KONTRAST Correspondances
2.Tableaux Parisiens – ovaj deo je dodat izdanju iz 1861. , opisuje ciklus od 24h u životu grada gde
je pesnik transformisan u flâneur koji šećka po gradu u potrazi za izbavljenjem od svojih demona, ali
jedino što pronalazi su prizori patnje i izolacije koji ga još više podsećaju na njegovo stanje
Pariz je i čarobni grad, čuje ptice kako pevaju, a lampe upoređuje sa zvezdama, mesto snova i fantazija
sa svojim bronzanim baštama, plavim horizontima i noćnim vilinskim zamkovima, gde je i prosjakinja
prelepa princeza npr u pesmi A une mendiante rousse – divi se erotskoj lepoti jedne beskućnice,
pogotovo njenim savršenim dojkama i ne vidi njene prnje već kraljevski ogrtač dopunjen krunom od
bisernih kapi vode.
Bodlera je duboko rastužila Osmanova rekonstrukcija Pariza, izgradnja ogromnih bulevara i zgrada i
to opisuje u pesmi Le cygne – posvećena Igou, izgnaniku na ostrvu Džerzi, a ubrzo labud postaje
simbol izgnanika, onih koje je život povredio i koji osećaju nostalgiju za otadžbinom.
A une passante – slučajan susret koji je mogao značiti ljubav, ali je samo okrznuo sreću jer su im se
putevi razišli i sledeći susret mogu da očekuju samo na nekom drugom svetu.
18 pesama
3.Le vin - 5 pesama, od ideala ka splinu
Prošetavši se gradom pesnik se u ovim delovima
4.Fleurs du mal - Cveće zla, 12 pesama , nemoralne vraća piću, erotizmu, satanizmu – prvo vino
veselo govori umesto čoveka koji ne uspeva,
5.Révolte – religiozna pobuna
onda vidimo prosjaka koji umišlja da je kralj, na
6.La mort, 6 pesama kraju pijanog čoveka koji ubija svoju ženu.
1861. drugo izdanje – 126 pesama u 6 nejednakih delova
U Fleurs de mal mnogo pesama koje su osuđene zbog nemorala jer imaju lezbejsku konotaciju.
pesma Les femmes – priča o ženama koje traže jedna drugu da bi se naglasila ženska okrutnost prema
muškarcima i demonski nagon koji ih vuče ka grehu.
Mizoginičan zbog preudaje svoje majke i svoje burne veze sa mulatkinjom Žan Dival.
Cela potraga za idealom je večita jer u poslednjem poglavlju otkriva da je to beskrajno putovanje,
odiseja bez kraja koja će ga nakon smrti odvesti do dubina nepoznatog, uvek u potrazi za nečim
novim.
Pesme su stekle malobrojnu publiku, ali predmet pesama je privukao pažnju javnosti. Bodlerov uticaj
na druge umetnike je, kako je izjavio Teodor de Banvil, bio ogroman, prostran, neočekivano pomešan
sa divljenjem i sa nekim neopisivim strahom i uznemirenošću. Flober je bio impresioniran i napisao je
Bodleru: Pronašli ste način za obnavljanje romantike … Poznato je da ste nepopustljivi kao mramor i
prodorni kao engleska magla.
Neke od glavnih tema su bile seks i smrt, što se smatralo skandaloznim. Takođe je dotaknuta i
lezbejska ljubav, tuga, korupcija u gradu, izgubljena nevinost, teškoća življenja i vino. U nekim
pesmama se primećuje slikovit prikaz osećaja za mirise –olfaktivno, teorija sinestezije - kako bi se
probudio osećaj nostalgije za prošlosti i intime. Neki kritičari zovu neke od pesama remek-dela strasti,
umetnosti i poezije. J. Habas je negativno prokomentarisao Bodlerovu zbirku: Sve ono što nije
skaradno, nerazumljivo je, a sve što se može razumeti, raspada se. Tada je Bodler odgovorio na ovaj
prigovor u pismu svojoj majci: Vi znate da sam uvek smatrao da književnost i umetnost treba stvarati
nezavisno od morala. NIJE MORALIZATOR - Za mene je dovoljna lepota i stilizovana koncepcija.
Ali u ovoj knjizi, čiji naslov (cveće zla) sve govori, kao što se vidi, sva lepota je mračna i hladna.
Zbirka je nastajala uz bes i strpljenje. Knjiga izaziva bes kod ljudi. Bodler je pričao da je nekada bio
prestravljen užasom koji ga nadahnjuje. Rekao je: Oni mi sve osporavaju, stvaralački duh, pa čak i
poznavanje francuskog jezika. Ne zanimaju me reči tih imbecila, i znam da će ovaj knjiga, sa svojim
vrlinama nedostacima, napraviti svoj put i spomen u književnosti, čak i pored najboljih pesama već
dobro poznatih pesnika.
Bodler, njegov izdavač i štampač, uspešno su procesuirani za stvaranje prekršaja protiv javnog morala.
Bodlera su novčano kaznili, ali nije bio u zatvoru. Šest pesama je bilo izbačeno, ali su kasnije
štampane (Brisel, 1866). Još jedno izdanje zbirke Cveće zla, bez tih pesama, ali uz značajne dodatke,
pojavilo se 1861. godine.Viktor Igo mu je napisao: Tvoje cveće zla sija i blješti poput zvezda … ja
svom svojom snagom pozdravljam Vaš snažan duh. Gotovo sto godina kasnije, šest pesama je ponovo
bilo zabranjeno u Francuskoj.
6. Žena u Bodlerovoj poeziji
Paradoksalno predstavljena – sa jedne strane se lik žene reflektuje kroz demona zbog njegovog
razočarenja u majku, a sa druge strane žena je sveti simbol ljubavi, erotike i života.
Žena zastupljena raznoliko:
a)ženske alegorije – brojne apstraktne stvarnosti predstavljene ženskim osobinama, najčešće
upotrebom velikog slova: priroda - du temps que la Nature en sa vene puissante, smrt – la Mort nous
tient souvent par des liens subtils, lepota – tu marches sur des morts, Beaute, dont tu te moques, bol –
sois rage, o mon Douleur, noć – ou, seul avec la Nuit.
b)književne i mitološke reference – čarobnica Kirka koja je omađijala Odiseja, Dijana boginja lova,
Eho, Euridika Orfejeva ljubav, Venera boginja lepote, Elvira poslednja žena Don Žuana, Šekspirova
Lady Macbeth
c)prave žene – Žan Dival, Apolonija Sabatje, Marin Dobran
Žan Dival – glumica u malom pozorištu, mulatkinja iz tropskih predela, čudno lepa-sjajna crna
kovrdžava kosa, krupne smeđe oči, senzualna, puna usta, šiljate grudi. Lukava, lažljiva, alkoholičarka,
razvratna i glupa. Ali po Bodlerovom mišljenju glupost čuva lepotu i udaljava bore jer glupe ljude ne
muče misli. Posvećen joj Parfum exotique – Egzotični miris, Splin i ideal, Cveće zla – žena kod
lirskog subjekta budi inspiraciju i razmišljanje o dalekim predelima koji predstavljaju težnju ka idealu.
Vide se obrisi Bodlerovog boravka na ostrvu Burbon-Reunion, a inspiraciju duguje svojoj Crnoj
Veneri – Žan Dival. U njoj bilo nešto božansko, ali zversko. Bodler je voleo, iako je bila neverna.
Miris njene puti u pesmi stvara kod muškarca slike dalekih predela, on oseća ukus sočnih plodova
koji mogu biti metafora za njene grudi, oseća toplinu plamenog sunca koji definiše pesnikovu strast,
luka puna umornih katarki je simbol za mir koji on nalazi u njenom naručju. Njen miris pesnik
upoređuje sa mirisom zelenih tamarinda (mahunarka) koja u njegovim ušima evocira uspomene na
pesme mornara koje je slušao na svom putovanju. Žana je bila Bodlerova Fedra koja mu je palila dušu.
On u ljubavi prema njoj odstupa od ustaljene koncepcije ljubavi gde je na prvom mestu lepota dok kod
njega ružno je nešto posebno i nesvakidašnje.
Apollonie Sabatier - veći broj pesama o njoj su slane anonimno, imala je salon na trgu Pigal gde je
primala brojne umetnike i pisce, oko nje je zračila dobrota, lepota i radost. Bodler je poredio sa
anđelom.
Marie Daubrun – o njoj se malo zna, bila je glumica, zelenooka, Bodler se viđao sa njom oko 1847. ali
se misli da je ušao u vezu sa njom da bi zaboravio prethodne ljubavne patnje i da je gledao više kao
sestru. L’invitation au voyage je njoj posvećena.
d)nestvarne žene – žene koje je voleo je pesnički idealizovao pa je Dival - Venus noire, inkorporacija
čulne ljubavi – topi se u mirisima njene kože i kose koji ga vuku u greh, tada da bi se izbavio
pribegava čistom i vrlom liku gđe Sabatje koja postaje ange gardien, la muse et la madone i njena
ljubav ga uznosi do nebeskih visina gde splin ne može da ga povredi.
e) saphisme – prvi naslov Cveća zla je trebalo da bude Les lesbiennes, Bodler se na neki način
poistovećivao sa njima jer su bile izgnane iz društva i patile su, tu je bila i nemogućnost seksualnog
čina koji upućuje na njegov odnos sa Madame Sabatier, zasnovan na želji i divljenju. Opis ostrva
Lezbos pruža mesto za još jednu bodlerovsku temu: opis izgubljenog raja.

7.Putovanje u Bodlerovoj poeziji

Tema putovanja je jedna od ključnih kod Bodlera koja se prepliće sa ostalim: život, smrt, pad, žena,
san, detinjstvo, ljubav. Putovanje se pojavljuje u raznim oblicima. Ono istovremeno može značiti
poziv na nešto lepo, poziv na avanturu, a i karta za smrt kao što je prikazano u Poziv na putovanje.
Putovanje može značiti i beg ili spas od surove stvarnosti i mesta u kojem živi, ponekad je on smatrao
Pariz kao prokleti grad i pakao iz kojeg treba pobeći, a kada bi ga napustio on bi za njega postao
najlepši grad na svetu.
Često se za putovanje vezuje reč imaginacija – imaginarno putovanje projektovano kroz san, maštu,
uz pomoć opijata ili kroz umetnička dela je možda i najbitnije mesto u njegovim stihovima. Putovanje
je stvarno ili nestvarno sredstvo da se spozna sopstvena duša, ali i način da se otkrije neka druga
strana ličnosti, kao i beg od stvarnosti koja guši.
tropska ostrva Marucijus i Burbon (Reunion) – Bodler je bio nezadovoljan svojim stanjem u
mladosti jer se zbog pisustva Opika koji mu je ukrao majku stalno morao seliti, menjati školu. Bio je
neprihvaćen od vršnjaka i pokušavao na sve načina da se otisne u neki drugi svet gde bi zataškao
dosadu svog života i pronašao mir. Kao vrlo mlad se prepustio boemiji latinskog kvarta, uživao u
alkoholu, opijatima, prostitutkama, kretao se među marginalcima kojima se divio. Porodica Opik je
odlučila da ga sa 20 godina pošalje na putovanje u svrhu smirivanja njegovog duha, ega i strasti.
Trebalo je da to bude učinjeno na brodu južnih mora koji je plovio ka Mauricijusu i Burbonu, ali se
desilo potpuno suprotno. Skučena kabina broda ga je sputavala njegovo biće da bude slobodno, tako
da je iskoristio prvu priliku da se vrati kući. Ali ostale su mu uspomene koje je kasnije obrađivao u
pesmama. U blizini Burbona je dobio inspiraciju za pesmu Albatros – prizor mornara koji iz zabave
love albatrose je pretočio u stihove. Taj knez oblaka može biti metafor za umetnika, sanjara ili bilo
kog čoveka ko vidi ono što drugi ne vide. On je neko ko se savršeno snalazi u svetu koji dotiče
nebeske visine, u svetu koji je tvorevina ljudske misli i imaginacije, ali se u dodiru sa stvarnošću on
sapliće i pada.
poziv na putovanje bilo kuda izvan ovog sveta – Poziv na putovanje je prvi put objavljena u Reviji 2
sveta 1855. i posvećena Mariji Dobren poznatijoj kao ženi sa zelenim očima. Bodler tu inicira svoje
divljenje prema Holandiji, zemlje čije je flamansko nebo bilo inspiracija brojnim slikarima koji su se
zahvaljujući tom nebu vinuli u besmrtnost, kao i sam Bodler. Bodler je kratko živeo u Belgiji. Njegov
duh je stalno bio u traženju i nigde nije nalazio mir, tako da bi se uvek vraćao paklenom i zlom tlu
Pariza, a na drugim mestima je ostajao kratko. On svoju ljubav poziva da pođu tamo negde drugde
da bi pronašli sreću jer tu gde su ne mogu biti srećni. Kritičari smatraju da osim toga što poziva
svoju ljubav (pandanku Poove Anabel Li) on možda poziva i samog sebe da se otisne u nepoznato u
potrazi za sopstvenom srećom. Za opis Holandije koristi termin pays de cocagne – zemlja dembelija,
zemlja hedonizma i uživanja pokrivena flamanskimnebom. Holandija je neka vrsta utopije. Težnja ka
idealu koji se ne može dostići tako da pesnikova duša ostaje u splinu, osećanju čamotinje. Ovo je
jedna od retkih Bodlerovih pesama gde imamo refren: La, tout n’est qu’ordre et beaute, Luxe, calme
et volupte. Iz ovih stihova osećamo pesnikovo nezadovoljstvo mestom u kom se nalazi, koje može biti
svojstveno svakome. Ima težnju da ode negde drugde, gde je lepše i gde će se osećati ispunjenije nego
tamo gde je prinuđen da bude.
More je jako čest motiv kod Bodlera i usko je povezano sa motivom putovanja. More može biti
metafora za čovekovu težnju za večnim kretanjem ka novoj obali, spoznaji samog sebe, avanturi,
borbi, smrti i beskonačnosti. U pesmi Čovek i more Bodler upućuje na ova dva „lika“ i naziva ih
braćom jer niko do sad nije dosegao dno mora niti dno čovekove duše. Obojica su uvek spremni za
borbu, pustošenje i kretanje. Bodler smisao ljudskog postojanja vidi u večnom traženju i
otkrivanju. Jedino tako će čovekova misija na zemlji biti do tančina ispunjena. Tako je Bodler na
Mauricijusu, gde nije otišao svojevoljno, spoznao ono što ga je zauvek obeležilo. Uprkos tome što
tamo nije uspeo da smiri svoj nemirni duh, što je spoznao ništavilo života, on je pronašao inspiraciju
za svoje stihove jer su putovanje za njega i to – inspiracija za stvaranje.
Luka je divno boravište – Un port est un sejour charmant pour une ame fariguee des luttes de la
vie. U pesmi u prozi Luka iz Pariskog splina Bodler govori o onima čiji se životni put bliži kraju i
koji se tada skrašavaju na jednom mestu da bi što mirnije i spokojnije proveli svoju starost i ublažili taj
umor od životnih borbi. Nakon brojnih uspona, padova, otkrivenih obala, borbe sa zlom, traganja za
idealom ljudsko biće ima potrebu da nađe mesto svog spokoja koje je u većini slučajeva ono sa kog
smo krenuli na životni put i da tako uživa u svojim poznim godinama života. Ono tada u mislima
retrospektivno sabira svoj život, njegove čari, ali i nedaće i svojim očima posmatra one mlađe koji još
imaju volje za putovanjem i bogaćenjem i na taj način im prenosi znanje i iskustvo. Iako se život
privodi kraju, ta širina neba, promenjiva boja mora i treperenje svetionika koje Bodler pominje opet
teraju umornu dušu na neko putovanje i produhovljenje, ali ovog puta smirenije i lakše. Za Bodlera je
pravi smisao života večito opijanje. Čak i kada je blizu smrt, kada dušu savlada umor i bolest ona i
dalje treba da se opija na način na koji joj najviše odgovara. Ovom pesmom Bodler hoće da umornoj
duši ukaže na lepotu življenja, na srećne trenutke koji postoje samo ako ih znamo dokučiti i boriti se
za njih. Bodler ovde iz pesimizma crpi optimizam, iz zla crpi cveće. Luka je mesto odmorišta od
životnih borbi.
Putovanje kao smrt, smrt kao putovanje - Bodler posmatra smrt kao još jedno putovanje. U
njegovinm stihovima život i smrt su povezani, Eros i Tanatos su stopljeni u jedan lik, a zajedno čine
put u beskonačnost. Za njega su život i smrt jedna putanja koja nema kraj. On putem pesama ukazuje
na to da tokom života treba iskoristiti sve trenutke jer nam je Bog dao život i koliko god on bio istkan
zlom, iz njega treba crpeti najsočnije plodove. Jedino tako je moguće podneti breme vremena koje
grize. Sve predstave koje smrtnici imaju o smrti su negativne, dok Bodler kod čoveka želi da stvori
pozitivnu misao o tom pojmu. Pesma Putovanje koje je bodlerovska metafora za smrt i poslednja
pesma zbirke Cveća zla je kruna životnih borbi, ali i vrata u nešto novo i nepoznato, što može biti lepo
jer o tome ne znamo ništa.
Ono što je večno za Bodlera je duša. More je simbol beskonačnosti, ali je metafora za nešto krajnje,
materijalno i opipljivo, neuporedivo po vrednosti sa dušom. Duša je ta koja se tokom zemaljskog
trajanja hranila i bogatila putovanjima i time zaslužila svoju beskrajnost. Nadmoć esencije duše nad
egzistencijom tela pesnik izražava u pesmi Strvina gde ljubav i duša kao esencije pobeđuju nad
materijalnim telom. Između raja i pakla, dobra i zla je tanka linijam aku treba ići dalje bez stajanja i na
tom putu se treba opijati – putovanjem, sanjarenjem, umetnošću, ljubavlju. Jedino tako se živi.

8. Bodler pesnik grada

Pesma Labud – Le cygne iz 1859. iz Les tableaux parisiens je elegična pesma koja je posvećena
izgnanicima, poraženima u životu, ona je žal za starim Parizom koji na pesnikove oči nestaje. To je
vreme velikog urbanističkog preobražaja Pariza. Posvećena Igou, izgnaniku na ostrvu Džerzi, a ubrzo
labud postaje simbol izgnanika, onih koje je život povredio i koji osećaju nostalgiju za otadžbinom.
U pesmi dominira alegorija i aleksandrinci. Tema gubitka i odsustva – svi likovi koji se pominju su
nešto izgubili. Govori o pesniku koji se kreće ulicama fizički nestalnog grada , čije promene
označavaju nestabilnosi izgnanstvo pesnika. Gubitak prvobitnog mesta gde čovek pripada. Progon iz
raja je arhetip izgnanstva – Prust: jedini pravi rajevi jesu oni koje čovek izgubi. Labud je izgubio svoje
lepo jezero zavičajno, crnkinja je izgubila gordu Afriku, a pesnik svoj grad. Novi Pariz je drugačiji
grad sa istim imenom i na isto mestu.
Prvi deo - Počinje invokacijom Andromahe (Vergilije) koja žali za Trojom (kada je njen muž hektor
umro u toku Trojanskog rata, odvedena je u ropstvo)iz koje je prognana, a slika se nastavlja na
pesnikovo žaljenje za nestalim Parizom. Postoji iluzija na savremene događaje – Pariz se menja brže
nego ljudsko srce, nemoguće je ispratiti Osmanove stalne renovacije grada. Njegov uzdah avaj-helas
pokazuje duboko emocionalno saučestvovanje sa prošlošću. Andromahine suze se utapaju u reku u
Epiru, kao što se i pesnikove suze utapaju u parisku reku. Cela slika je izgrađena na tom paralelizmu.
Slika labuda koji usamljen i tužan stoji na trgu Karusel. Njegova usamljenost i otuđenost u urbanom
okruženju je i pesnikova. Niz paralelizama: ulični čistači prave vrtlog prašine – labud koi polumrtvo
vuče svoja krila ulicama i kupa ih nervozno u prašini, beznadežno tražeći malo vode u slivniku. Labud
preti nebu jer mu se ono ruga u svojoj ravnodušnosti, labud se penje na nivo buntovnika.
Drugi deo – Pariz koji se promenio u odnosu na pesnikova sećanja – melanholija, seta, sve se vraća na
nivo ličnog, ali pesnik kaže da on sve vidi u alegoriji. On tumači signale urbanog sveta. Tok njegovih
misli – Andromaha koja postaje gnevna, labud, on pred Luvrom, mala sirota crnkinja koja gazi po
blatu Pariza i misli na Afriku. Poslednja strofa – slika Uspomena – mitsko božanstvo koje duva u rog i
tako muzikom povezuje prošlost i sadašnjost. Širenje pesničkog značenja na ab infinitum –
beskonačnost.
U još 2 pesme pesnik predstavlja grad kao znak neprestanih promena – promena stanja grada iz noći u
dan i iz dana u noć – Praskozorje (Le crepuscule du matin, 1852.) i Sutonu – pesnik predstavlja noć i
dan kao odvojene, samodovoljne i međusobno nepovezane svetove.
Noć je vreme za zločin,bezumlje, divljaštvo, demone, razvrat, smrt, spavanje, snove, a Dan je vreme
za uskomešano dirinčenje radnog naroda.
Važan momenat u obe pesme je prelaz iz jednog stanja u drugo. Grad, a ne pesnik, je taj koji se budi i
ide na počinak. U obe pesme se posmatra grad u toku prelaska. Dok se noćni razvratnici vraćaju kući u
zoru satrveni od pregnuća-brisé par leurs travaux, Pariz izranja kao alegorijski lik le sombre Paris,
kao stari radnik koji trlja oči u osvit dana i poseže za svojim alatom. Obe pesme svedoče o sve većem
prilagođavanju književnosti savremenim urbanim ritmovima prostora i vremena – iskidanim,
kratkoročnim i odsečnim. Rad i zadovoljstvo su svedeni na dosadnu rutinu neizmeničnih navika. Grad
je izbrisao jasnu i jednostavnu podelu seljaka na dan i noć, unutrašnja organizacija grada oko
njegovog dana i noći u obe pesme je izbrisala svest o bilo kom drugom poretku stvari.
Pariski splin – Bodler dočarava život u velikom gradu, hvatajući segmente koji slučajnim
prolaznicima uspevaju da promaknu. Zbirka pesama u prozi, mešavina lirizma i ironije, čulnosti i
duhovnosti, najviše se uočava bodlerovska bizarna ali duboka lepota.
Tvoj lik, Andromaho, u duh mi se vraća!
Rečica, zrcalo gde ne sjaše ništa
Sem ogromne boli, boli tvoga udovišta,
Varljivi Simois, bujan od tvog plača.
Dok sam karuselom išao, probudi
Bogata sećanja moja iznenada,
Staroga Pariza nema (oblik grada
Menja se, vaj! brže nego srce ljudi);
Samo duhom vidim taj logor baraka,
Gomile stubova, kapitele, stene
Kako se pod kišnim lokvama zelene,
Travnjak, i s pločnika čuda svakojaka.
Tu menažerija nekad beše.
Tu, jednom, u času kad još nije ništa
Budno osim Rada, kad iznad smetlišta
Kroz zrak, nem i leden, crn uragan pleše.
Ja videh labuda. Po pločniku, punom
Rupa, iz kaveza bežeći zacelo,
Vukao je teški trup i perje belo.
Kraj bezvodnog jarka, s otvorenim kljunom
I s jezerom rodnim u srcu turobnom,
Ptica je lupala krila u prašini,
Preklinjući: „Grmi, grome! Kišo, lini!“
Vidim to nesrećno, mitsko biće kobno
Gde, poput junaka Ovidijevoga,
K nebu, što se hladno, ironično plavi,
Žednu glavu diže i vrat vijugavi,
Kao da bi htelo da optuži boga!
II

Pariz je drugčiji, ali moja seta

Ista je! Predgrađa, skele, zdanja snena,
To su sve simboli mog dubljeg sveta,
A moja sećanja teža su od stena.

Tako pred tim Luvrom progoni me slika:

Moj labud, s krilima što prašinu mlate,
Poput uzvišeno smešnog izgnanika,
Žrtve svirepog sna! pa mislim na te,
Andromaho, na te što pade u šake
Ohologa Pira, poput prostog plena,
Što se, vaj! zanosiš iznad prazne rake,
Hektoru udova, Helenosu žena!
Mislim na crnkinju sušičavu, svelu,
Što iz našeg blata, okom punih snova
Traži za zidinom magluština vrelu,
Ponosnu Afriku, stabla kokosova;
Mislim na nestalog što se naći neće
Nikada! Na svakog što se suzom poji,
Na siročad što se suši kao cveće,
Na sve koje patnja ko vučica doji!
Tako, kad u duhu mom, toj šumi gustoj,
Davna Uspomena trubi poput roga,
Mislim na mornare na ostrvu pustom,
Na bića poklekla, slaba… i još mnoga!

Analiza:

Bodler – Veze
Pesma predstavlja manifest simbolizma – stvaralačka poetika simbolizma, simbolisti je uzimaju kao
ideal svog pesništva. Bodlerova poezija je preteča simbolizma. U osnovi simbolističke poetike leži
shvatanje da su svi predmeti, pojave i opažaji spoljašnjeg sveta simboli čovekovih misli, ideja i
osećanja. Po Bodleru sve stvari i pojave u prirodi, materijalne i duhovne, korespondiraju jedna sa
drugom, usaglašavaju se mirisi, boje i zvuci i sve se stapa. Svi ti opažaji tako sjedinjeni sinestezijom
(sjedinjeni čulni opažaji) govore na nov način o vezi između naših čula i našeg duha.
Značenje pesme: u prvoj strofi Bodler govori o značenju prirode. Poznat je kult hrama kao svetog
mesta u svim kulturama – tako je priroda sveto mesto za Bodlera. Priroda je sastavljena od stubova, a
stubovi u tom hramu su živi, na tim stubovima nastaju reči, a od reči nastaju simboli. Čovek se nalazi
u toj prirodi i ona ga potpuno okružuje. Simbola je mnogo i ima ih svuda oko nas kao drveća u šumi.
Druga strofa – dolazi do značaja Bodlerova univerzalna analogija – preklapanje različitih stvari u
jedno po neprirodnim zakonima. Tako se poklapaju boje, zvuci i mirisi.
Veze
Priroda je hram gde mutne reči sleću
Sa stubova živih ponekad, a dole
ko kroz šumu ide čovek kroz simbole
što ga putem prisnim pogledima sreću.
Ko odjeci dugi što daljem se svode estetski manifest simbolizma, poetska definicija sinestezije
u jedinstvo mračno i duboko što je
ogromno ko noć i kao svetlost, boje,
mirisi i zvuci razgovore vode.

Neki su mirisi ko put dečja sveži, opkoracenje ili enjambement - crtica otvara dijalog stavlja dve ideje u opoziciju
zeleni ko polje, blagi ko oboje,
- drugi iskvareni, pobednički, teži,
Opozicija - mirisi sveži zeleni blagi, a drugi corrompus – mal, riches - sama lepota, triomphants -
artiste koji stiže do lepote, ovi mirisi su fleurs de mal.

što u beskraj šire prostiranje svoje, od opšteg ka posebnom

kao ambra (mineralizovana smola, cvrsta) , mošus (tečan), tamjan (religija), raskoš njuha
koji peva zanos čula nam i duha.
Correspondances - teorijski sonet logična veza izmedju dve celine, POLIFONIČNA PESMA-
REČI I ČULA
Njegov poetski manifest, vrlina savremene poezije mora da bude u vezi - en correspodenes - sa
svim sto je vidljivo i nevidljivo, poezija - veza između materijalnog i spiritualnog sveta .
UMETNOST NE OPISUJE PRIRODU VEĆ JE TO DIJALOG GDE PRIRODA GOVORI O
UMETNIKU. PESNIK JEDINI MOŽE DA RAZAZNA SKRIVENE ZNAKE U UNIVERZUMU.
filozofska pesma, SONET, predlog nove estetike koji daje poeziji status sredstva za dešifrovanje
sveta
La Nature est un temple où de vivants piliers bezvremena slika prirode, metafora, personifikacija
Laissent parfois sortir de confuses paroles;
L'homme y passe à travers des forêts de symboles 4, SKRIVENI SMISAO MUTNIH REČI, PRELAZ
IZ ROMANTIZMA U SIMBOLIZAM, čovek je tu u prolazu, šume simbole koje posmatraju ljude ,
priroda kao arhitektura, razradjena metafora - metaphore filée, Correspondances avec le monde de
l’art
Qui l'observent avec des regards familiers.
Comme de longs échos qui de loin se confondent
Dans une ténébreuse et profonde unité, 2
Vaste comme la nuit et comme la clarté,
Les parfums, les couleurs et les sons se répondent. 1
II est des parfums frais comme des chairs d'enfants,
Doux comme les hautbois, verts comme les prairies,
— Et d'autres, corrompus, riches et triomphants,

4 MANIFEST SIMBOLIZMA
Ayant l'expansion des choses infinies,
KONTINUITET, UVOD
Comme l'ambre, le musc, le benjoin et l'encens,
Qui chantent les transports de l'esprit et des sens. U NJEGOVU ESTETIKU

— Charles Baudelaire
- Problématique : Comment Baudelaire propose-t-il dans ce poème une esthétique nouvelle, faisant
de la poésie un moyen privilégié de déchiffrement du monde ?
- Pistes de réflexion :
- Filozofska pesma koja proučava odnos čoveka i sveta.
- Poezija je način na koji se može dešifrovati univerzum.
- Veze između čulnih opažaja.
- Un poème poliphonique où les paroles échangent.
- Poetski manifest estetike Cveća zla.
- Sonet– obgrljene rime, ukrštene rime
3 strofe razdvojene refrenom
1ère – analogija između zemlje iz snova i voljene žene
2e – la chambre que le poète et sa campagne habiteraient
3e – la paix qui baigne une ville (les canaux).
Chez B. l’amour une fraternité des esprits et des coeurs.
Priroda je hram gde mutne reči sleću La Nature est un temple où de vivants piliers
Sa stubova živih ponekad, a dole Laissent parfois sortir de confuses paroles;
ko kroz šumu ide čovek kroz simbole L'homme y passe à travers des forêts de symboles
što ga putem prisnim pogledima sreću. Qui l'observent avec des regards familiers.
Comme de longs échos qui de loin se confondent
Dans une ténébreuse et profonde unité,
Vaste comme la nuit et comme la clarté,
Ko odjeci dugi što daljem se svode Les parfums, les couleurs et les sons se
u jedinstvo mračno i duboko što je répondent.
ogromno ko noć i kao svetlost, boje,
II est des parfums frais comme des chairs
mirisi i zvuci razgovore vode.
d'enfants,
Doux comme les hautbois, verts comme les
Neki su mirisi ko put dečja sveži, prairies,
zeleni ko polje, blagi ko oboje, — Et d'autres, corrompus, riches et triomphants,
– drugi iskvareni, pobednički, teži, Ayant l'expansion des choses infinies,
Comme l'ambre, le musc, le benjoin et l'encens,
Qui chantent les transports de l'esprit et des sens.
što u beskraj šire prostiranje svoje,
kao ambra, mošus, tamjan, raskoš njuha
koji peva zanos čula nam i duha.
L'invitation au voyage
Posvećena glumici Marie Daubrun – idealna žena
Zemlja-soba-luka-put-povratak
Mon enfant, ma soeur, POZIV , MUSIQUE, SPOR RITAM
Songe à la douceur
D'aller là-bas vivre ensemble!
Aimer à loisir,
Aimer et mourir
Au pays qui te ressemble!
Les soleils mouillés
De ces ciels brouillés
Pour mon esprit ont les charmes
Si mystérieux
De tes traîtres yeux,
Brillant à travers leurs larmes.
Là, tout n'est qu'ordre et beauté,
Luxe, calme et volupté.
2.SOBA
Des meubles luisants,
Polis par les ans,
Décoreraient notre chambre;
Les plus rares fleurs
Mêlant leurs odeurs
Aux vagues senteurs de l'ambre,
Les riches plafonds,
Les miroirs profonds,
La splendeur orientale,
Tout y parlerait
À l'âme en secret
Sa douce langue natale.
Là, tout n'est qu'ordre et beauté,
Luxe, calme et volupté.
3.MIR I SPOKOJ, Holandija – zemlja ideala, obećana, spoj istoka i zapada, nikada je nije ni video
Le bien-être
Vois sur ces canaux
Dormir ces vaisseaux
Dont l'humeur est vagabonde;
C'est pour assouvir
Ton moindre désir
Qu'ils viennent du bout du monde.
— Les soleils couchants
Revêtent les champs,
Les canaux, la ville entière,
D'hyacinthe et d'or;
Le monde s'endort
Dans une chaude lumière.
Là, tout n'est qu'ordre et beauté,
Luxe, calme et volupté.
— Charles Baudelaire
POZIV NA PUTOVANJE

O sestro, dete milo,

Zar ne bi divno bilo
Da skupa krenemo daleko!
Da voleti se smemo,
Da volimo i mremo
U tebi sličnoj zemlji nekoj!
Tu nebo nespokojno
Što nosi sunce znojno
Puno je draži zagonetne,
Kao kad, neiskrene,
Kroz suze motre mene
Te tvoje krupne oči setne.

Sve je tamo red, lepota, refren, najvažnije osobine tog gde mi idemo
Raskoš, mir i slast života.

I sve u našoj sobi

Tiho svetlucalo bi
I imalo bi sjaj starine,
A dok se spušta veče,
Ambra i retko cveće
Mirisali bi nam iz tmine;
Plafoni ukrašeni
I zrcala u seni
I blesak istočnjačkog sjaja,
Sve bi to duši znalo
Da zbori ustreptalo
Jezikom njenog zavičaja.

Sve je tamo red, lepota,

Raskoš, mir i slast života.

Pogledaj nad kanalom

Brodovlje pozaspalo
Što skitanju je uvek sklono;
Radi zadovoljenja
Najmanjih tvojih htenja
Sa kraja sveta stiže ono.
A dan kad se gasi,
Ravnicu sunce krasi
I grad, kanale i vrtove
Zlatom i ćilibarom;
Prekriven tihim žarom,
Polako tone svet u snove.

Sve je tamo red, lepota,

Raskoš, mir i slast života.
Albatros, 1841. sonet
Dokoni mornari od zabave love
često albatrose, silne morske ptice,
na putu nemarne, tihe pratilice
ladja shto nad ljutim vrtlozima plove.
Na daske od krova spuste ih sputane.
Kraljevi azura, nevešti, zbunjeni,
belim i ogromnim krilima skunjeni
mašu k’o veslima na obadve strane.
Maločas prekrasan, a sad smešan, jadan,
krilati se putnik bori s okovima;
s lule jedan mornar duva mu dim gadan
u kljun, drugi mu se ruga skokovima.
Tom knezu oblaka i pesnik je sličan;
on se s burom druži, munjom poji oči,
ali na tlu sputan i zemlji nevičan,
divovska mu krila smetaju da kroči.
Souvent, pour s'amuser, les hommes d'équipage
Prennent des albatros, vastes oiseaux des mers,
Qui suivent, indolents compagnons de voyage,
Le navire glissant sur les gouffres amers.
À peine les ont-ils déposés sur les planches,
Que ces rois de l'azur, maladroits et honteux,
Laissent piteusement leurs grandes ailes blanches
Comme des avirons traîner à côté d'eux.
Ce voyageur ailé, comme il est gauche et veule!
Lui, naguère si beau, qu'il est comique et laid!
L'un agace son bec avec un brûle-gueule,
L'autre mime, en boitant, l'infirme qui volait!
Le Poète est semblable au prince des nuées
Qui hante la tempête et se rit de l'archer;
Exilé sur le sol au milieu des huées,
Ses ailes de géant l'empêchent de marcher.

Albatros je ptica koja ima raspon krila 2 metra i grandiozna je u letu, ali ima problema sa poletanjem
jer su mu krila nesrazmerna sa telom, zato se teško kreće po zemlji. Ova ptica predstavlja pesnika koji
se odlično snalazi dok je u svojim visinama inspiracije, dok stvara, ali kad se vrati u svet pun jada i
poroka, svet gde ga niko ne priznaje i gde ga svi odbacuju on je skrhan. Bodler je na putovanju u
Indiju video šta se albatrosu dešava na brodu. Takođe je čitao o njima i bio je njima oduševljen.
Bodler dočarava prolaznost i promenljivost sudbine – kralj azura a sad bedan i jadan. Ono što ga u
njegovom svetu čini kraljem, oborenom albatrosu je teret i smetnja. Spajanje lepote i strave, ljubavi i
smrti. Albatros je ptica koju ništa ne plaši ni oblaci, ni vetrovi, ni munje. Dok leti ona je simbol
zamaha, slobode, nedostižna je i predmet je čovekovog divljenja. Kad sleti na brod, kada je neki od
mornara uhvati, postaje predmet brutalne igre – stavljaju mu lulu u kljun i oponašaju njegov nevešt
hod.
Simbol albatrosa – stvoren da leti, da vlada visinama, da izaziva divljenje, dok na brodu, na palubi
koja oličava svet, on je nevešt, trom, nesrećan. Tako je albatros poprimio šire i univerzalnije značenje
– simbol pesnika i njegovog udesa ovde na zemlji i među ljudima gde je osuđen na nesporazume,
nerazumevanje i podsmeh.
Dok stvara pesnik nadilazi obične ljude svojom imaginacijom, znanjem, nadahnućem, intuicijom i
sposobnostima da vidi i oseti ono što je drugima nedostupno i zauvek skriveno. Ali kada se nađe u
društvu gde vlada površnost, zavist, mržnja, potreba za sticanjem, pesnik se oseća kao albatros na
palubi.
Ovo je pesma sa poetikom visina. Pevati znači uspinjati se do nebeskih visina, primiti Boga u sebe, a
sve to zajedn čoveku daje snagu, što Bodler i želi. On piše i poetici dubine – Čovek i more –
poistovećuje mroske dubine sa dubinama čovekovog duha.

POL VERLEN 1844-1896

- rođen 30. marta 1844. godine u Mecu.
- 1866. Poèmes saturniens (Chanson d’automne, Mon rêve familier)
PARNASOVSKA INSPIRACIJA, MELANHOLIJA U Pariz je došao da upiše srednju šklou,
Poemes saturniens prva zbirka, opsednut idejom o tajanstvenoj moći Saturna, ona ima kobni uticaj na
razum i čovekovu težnju ka idealima , astrološko tumačenje Verlen preslikao na celokupno književno
delo i duhovnu aktivnost.
GRANICA NOVIH KNJIŽEVNIH šKOLA, PESNIČKI INSTINKT (forma, slobodne rime,
muzikalnost)
- 1869. Fêtes galantes (→ Watteau, scènes galantes + paysages intérieurs, transpositions musicales,
Clair de lune) ispirisan Watoom-holandski slikar, uživa u prikazima zadovoljstva galantnog
libertenskog društva; U veselosti melanholične scene, melanholija prikrivena elegantnim scenama,
parnas; Nikola Kovač: Tragikomična maskarada prividnog zadovoljstva, kao da je sišla sa Watoove
slike i svojim iznenadnim sjajem prekrio grimase.
- 1870. La Bonne chanson (→ Mathilde Mauté) Matilda Mote
zbirka ličnog karaktera, iskrene i dirljive pesme, sklad dveju duša, usred sreće zbog veridbe, zaljublje
se, sreća u domu, te godine se i ženi, veridba sreća, a brak svađe
-1871, Rat sa Pruskom, Pariska komuna, u ratu upoznaje Remboa i počinje vezu sa njim, lutaju po
Belgiji, Engleskoj , u Briselu u Belgiji 1873. pod dejstvom alkohola ili opijata ispaljuje dva hica,
ranjava Remboa, 2 god u zatvoru gde saznaje da ga je i žena napustila nesrećan piše pesme, okreće se
religiji
- 1874. Romances sans paroles Romanse bez reči (→ l’influence poétique de Rimbaud, Ariettes
oubliées), Pozajmljuje od Remboa ritmove i teme, zbirka odlikuje tugom –il pleure dans mon coeur –
on plače u mom srcu
- 1881. Sagesse Razboritost (→ prison, la conversion Gaspar Hauser chante, Bon chevalier masqué)
zbirka napisana u zatvoru, seća se svoje bolne proslosti, pokušaj da se vrati na pravi put, leitmotiv
skromna molba Bogu da ga vrati na pravi put, da mu vrati veru i mudrost i da otera glasove mržnje
Debussy ‐ Clair de lune, Paul Verlaine 1882.
- 1885. Jadis et naguère - Nekada i nedavno – poème Art poétique – considéré comme un manifeste
symboliste najava - Bodlerove veze – eksplicitno formulisan zahtev za muzikalnošću stiha:
De la musique avant toute chose (...)
De la musique encore et toujours(...)
Formulisao doktrinu art poetique, simbolisti tu vide potvrdu svojih teorija, osuđuje retoriku,
elokvenciju, preporučuje muzičke efekte, slobodan stih, rimu.
MUZIKA OKOSNICA I SUŠTINA POEZIJE
- 1888. Amour
- 1889. Parallèlement
- 1890. Femmes
- 1892. Liturgies intimes
-1896. UMIRE PROPAO, život na margini tada skandalozan, iako je hedonista nespokojan je, stalno
traži idealnu ljubav uprkos nespokoju u sebi i ne može da je dostigne, taj nespokoj pretvara u
agresiju, mržnju, kajanje i žaljenje za prošlošću.
Verlen bio krhka slaba duša koja hoće da bude voljena. Ukleti pesnik - taj termin on uveo iz najužeg
kruga simbolista. Imao je buran porodični i lični život: nežnosti i sukobi sa ženom, ljubav i sukob sa
Remboom, odlazak od porodice i vraćanje, dugi periodi alkoholizma, boemski život, beda. Rano je
počeo da piše. Bio je vrlo plodan (dvadesetak knjiga), ogledao se u nekoliko žanrova, lirika je njegova
osnovna literarna forma. Lirsko je uvek u prvom planu, misaonost dolazi naknadno i neobavezno.
Neguje širok opseg tema, njegova lirika je vrlo osećajna i nežna, melanholična i mistična, u
poslednjim godinama izrazito religiozna. Insistira na eufoniji (muzikalnosti) stiha - "muzika - pre
svega" Umeće pevanja-Art poetique, ritmičnost i muzikalnost su prepoznatljive osobine Verlenove
lirike. Za razliku od Malarmea, Verlen je jediostavan i razumljiv. Dugo nije bio poznat, tek je to
postao 1885. godine, a ubrzo postaje čuveni pesnik. Prava ocena njegovog pevanja došla je tek posle
smrti. Najznačajnija dela: Nekada i nedavno (1884), Ljubav (1888), Žene (1890), Intimne liturgije
(1892), Elegije i ode u njenu čast (1893), Epigrami (1894), Moje bolnice (1891), Moji zatvori (1893),
Ispovesti (1895).
Bio je francuski pisac koji je poeziju obogatio novom muzikalnošću, a lirski izraz novim nijansama.
Njegova poema "Pesničko umeće" ("L'art poetique") prihvaćena je kao manifest simbolizma.
Pripadao je Bodlerovom krugu simbolista ali ne sav i ne do kraja. Kada je 1886. godine objavljen
manifest simbolizma, Verlen je već bio zašao u jezik i raspoloženja impresionizma. Verlen nije
nadmašio Bodlera, nije ga čak ni dostigao, ali je on nagovestio nova pesnička raspoloženja koja će se
iskristalisati kao impresionizam, što se primjećuje i u njegovoj pesmi "Mesečina". Poznavaoci ličnosti
Verlena kažu da je on bio čovek u stalnim ljudskim i pesničkim padovima i uzletima, čovek bez
moralne čvrstine i reda u stvaranju, labilna ličnost, neumeren i ekscentričan. U životu je tražio blato i
sa uživanjem gacao po njemu, a onda se pokajnički vraćao iz greha u svetost i čistotu, da bi posle
izvesnog vremena sve počeo iz početka. U njegovoj poeziji može se pratiti preobražaj poezije u pravcu
dekadence i simbolizma. Njegova lirika značajna je za razvoj slobodnog, muzički bogatog stiha,
posebno u zbirci "Romanse bez reči" (1874).
Poezija je odbrana nemoćnog čoveka koji se batrga između događaja bizarnog života i idela-onoga što
bi želeo da mu se desi.

Chanson d’automne, nostalgique de passé; inquiétude de se sentir emporté, sans pouvoir

réagir
Paul Verlaine 5. Pesma trećeg dela Paysages tristes, muzikalnost, stilske figure:sinestezija i
muzikalnost
Tuga melanholija napuštenost, ritam, rime, SIZAIN
1. Jesen predstavljena vrlo blisko, jesen aktivan lik, nije personifikovana, Verlen je gleda
pasivno kako ona funkcioniše, Verlen igračka godišnjeg doba-na kraju postaje igračka
 jeseni , asonance O-SIMBOL SUZA, ZVUK NAZALNI, L’AUTOMNE-coresspondance zvuka
i bola
Les sanglots longs A
Des violons A
De l’automne B
Blessent mon coeur C
D’une langueur C
Monotone. B
2. ZVUKOVI KOJI PODSEĆAJU NA VREME KOJE PROLAZI, UJEDINJENJE
MELANHOLIJE I PATNJE,
LA FUITE DE TEMPS

Tout suffocant
Et blême, quand
Sonne l’heure,
Je me souviens
Des jours anciens
Et je pleure
3. Pesnik se miri sa sudbinom, prepušta se melanholiji i prirodi, pod uticajem zlobnog Saturna se
miri tim da ga čeka fatalna sudbina, sudbina krhka kao jesenje lišće
Et je m’en vais fonetska sličnost, predosećanje lošeg-fatalne sudbine
Au vent mauvais
Qui m’emporte
Deçà, delà,
Pareil à la
Feuille morte.

JESENJA PJESMA, melanholična jesen, mekoća zvukova ne umanjuje fizičku i moralnu patnju i

žaljenje, nostalgična tužbalica, svaka strofa autonomna, povezane temom patnje i lutanja,
1. Jesen coresspondances zvuka i bola, violine jeseni-

Plača pune
Bruje strune
jesenje;
Mene tuge
Tište duge,
čemerne.
2. Uloga pamćenja i sećanja na vreme koje nezaustavljivo leti

Kad je mukla,
Ura tukla
Gušeć sve,
Plač me prenu
I spomenuh
Prošle dane.
 3. Pesnik bespomoćan, sudbina krhka kao sudbina jesenjeg lišća, jesen izgovor za
melanholiju, veza pesnikove duše i pejzaža kroz simbol jeseni, spoljašnji pejzaž jesen i
unutrašnji pejzaž melanholija , oba se spajaju u ovom stihu , izražava fatalnost i
nestanak pesnika kao mrtav list, fatalnost jedna od glavnih tema-saturn zla planeta koja
mu ne da da predahne i sprečava ga da bude srećan, IMPRESIONISTIČKA SLIKA
JESENI, nije opis jeseni već opisuje putem osećanja koja u čoveku izaziva, jesen simbol
kraja godine ali i KRAJA ŽIVOTA, hladna zabrinjavajuća jesen

Nije kao kod Lamartina stanje duše-pejzaž, ovde je simboličko jedinstvo likovnih i muzickih
elemenata, simbolicke vizije svog nespokoja

Lutam samo;
Jer me žao
Vjetra čuh
Amo,tamo
Nosi kao
List već suh.

Translated by Vladimir Nazor

Clair de lune 1869 –inspiracija Wato i slikari 18. veka, fetes galantes, transposition musicale
1. Bal pod maskama, IDENTIFIKACIJA IZMEĐU DUŠE I PEJZAŽA, svi elementi imaju
simboličku i afektivnu vrednost-osećanje, ne znamo kome je posvećena (ženi? Svima?),
BERGAMASQUE PLES IZ BERGAMA KOD WATOA, atmosphere magique, veselo-tužno
Skrivanje melanholije ispod vesele maske , mnogo nazala i aliteracija
Iscepkan ritam kao ples, ponavljanje slova E-lakoća pokreta, nazali-muzikalnost, bogata rima koja je
iscepkana u kontinuitetu,

Votre âme est un paysage choisi

Que vont charmant masques et bergamasques misteriozno, skriveno
Jouant du luth et dansant et quasi opozicija veselosti i tuge, ispod tih magičnih maski je tuga
Tristes sous leurs déguisements fantasques. Rejet prebacivanje stiha u naredni stih
2. Melanholija, plešu i pevaju, radost,
Tout en chantant sur le mode mineur
L'amour vainqueur et la vie opportune,
Ils n'ont pas l'air de croire à leur bonheur osećanja koja se kriju iza maski
Et leur chanson se mêle au clair de lune, horizontalna correspondances izmedju auditif i visuelle-
SINESTEZIJA (KOD BODLERA I HORIZONTALNE I VERTIKANE CORRESPONDANCES)
FLUIDNOST TONOVA-L-ČISTOĆA MESEČINE
3. park pod mesečinom, NEMA LIČNOSTI, PLESA,PESME, sad je slika parka koji simbolizuje
dušu pod mesečinom, povratak miru, sporiji ritam CALME, motivi iz prirode prtice drveće
vodoskoci, marbre-hladan motiv čoveka, pejzaž je simbol stanja duše, na početku duša je
vesela pleše, zatim maske padaju i ona pronalazi mir u prirodi i prepušta se, tehika
 SFUMATO KOJA SVETLOSNIM EFEKTIMA SIMBOLIŠE PROMENE DUŠEVNIH
STANJA, KORISTI SE DA BI OSLIKALA PROMENU STANJA DUŠE
Au calme clair de lune triste et beau, PRODUŽETAK OSMOG STIHA, PRODUŽETAK UTISKA
KOJI CLAIR DE LUNE OSTAVLJA NA ČITAOCA
Qui fait rêver les oiseaux dans les arbres
Et sangloter d'extase les jets d'eau,
Les grands jets d'eau sveltes parmi les marbres.
Mesečina
Pejzaž bez premca, to je vaša duša
Gde idu ljupke maske, plešu krinke,
A svi, dok zvonka lauta se sluša,
K'o da su tužni ispod čudne šminke.

Premda u pesmi setno im trepere,

Pobedna ljubav, život dnevnog sjaja,
U sreću kao da nemaju vere,
A pesma im se s mesečinom spaja,

Sa mesečinom i tužnom i lepom

Od koje ptice sanjaju u borju
I vodoskoci u zanosu slepom
Jecaju, vitki, u svome mramorju.

L’art poetique
Музика пре свега нек те брине  De la musique avant toute chose,
Et pour cela préfère l'Impair
и зато Непар нек ти пева  Plus vague et plus soluble dans l'air,
што мутан лакше се прелива,  Sans rien en lui qui pèse ou qui pose.

а све без позе и тежине.  Il faut aussi que tu n'ailles point

Choisir tes mots sans quelque méprise :
Кад бираш речи, нек ти годи  Rien de plus cher que la chanson grise
Où l'Indécis au Précis se joint.
да их не бираш без презира: 
C'est des beaux yeux derrière des voiles,
сива нас песма више дира, 
C'est le grand jour tremblant de midi,
кад се Нејасно с Јасним води.  C'est, par un ciel d'automne attiédi,
Le bleu fouillis des claires étoiles !

То су за велом очи красне,  Car nous voulons la Nuance encor,

сјај сунца кад трепти зраком,  Pas la Couleur, rien que la nuance !
ил' на јесенском небу млаком  Oh ! la nuance seule fiance
Le rêve au rêve et la flûte au cor !
у плавој збрци звезде јасне. 
Fuis du plus loin la Pointe assassine,
Нек нам је још и Прелив дан,  L'Esprit cruel et le Rire impur,
Qui font pleurer les yeux de l'Azur,
једино прелив, а без Боје!  Et tout cet ail de basse cuisine !
Само преливи лако споје 
Prends l'éloquence et tords-lui son cou !
флауту с рогом, сан уз сан.  Tu feras bien, en train d'énergie,
De rendre un peu la Rime assagie.
Si l'on n'y veille, elle ira jusqu'où ?
Од Досетке ти бежи смеле, 
од крута Духа, Смеха гњила;  O qui dira les torts de la Rime ?
Quel enfant sourd ou quel nègre fou
с њих плачу очи Плаветнила;  Nous a forgé ce bijou d'un sou
све је то лук из просте зделе!  Qui sonne creux et faux sous la lime ?

De la musique encore et toujours !

Речитост зграби, врат јој стежи!  Que ton vers soit la chose envolée
При раду ти се често сети  Qu'on sent qui fuit d'une âme en allée
Vers d'autres cieux à d'autres amours.
и Риму малко опамети, 
Que ton vers soit la bonne aventure
јер пустиш ли је, она бежи. 
Eparse au vent crispé du matin
Qui va fleurant la menthe et le thym...
За грехе Риме нема речи!  Et tout le reste est littérature.

Зар глуво дете, Црнац луди 

тај јефтин накит нама нуди 
што под турпијом празно звечи? 

Музике још, и свеђ, и дуго, 

да стих ти тако смео важи 
летећи из душе која тражи 
друге љубави, небо друго. 

Нек стих ти буде авантура, 

у хитром ветру јутра расут, 
од ког метвица и смиљe цвату... 
Све друго је – литература.
 ARTUR REMBO 1854-1891
-predstavnik pokreta dekadencije i imao jak uticaj na savremenu književnost, muziku i umetnost.
Svoja najpoznatija dela je stvarao u kasnim tinejdžerskim godinama 16-21 i zato ga je Viktor Igo
opisao kao dete Šekspir. Bio je nemirnog duha, prešao preko tri kontinenta pre svoje smrti u 37.
godini.
-Artur Rembo je rođen u provincijalskoj porodici srednje klase u Šarlvilu, u Ardenskoj oblasti, u
severoistočnoj Francuskoj. Priča se da je njegovo detinjstvo bilo zapanjujuće, postoji mit po kome se
nakon rođenja otkotrljao na pod sa jastuka na kome ga je dadilja ostavila i počeo da puzi ka vratima.
-Kada je Artur imao šest godina, otac je napustio njihovu porodicu i majka je nastavila sama da
vaspitava svoju decu. Zbog toga je Artur odrastao pod snažnim uticajem majke, stroge katolikinje,
koja ih je odgajala u strogom i religioznom duhu.
-Strahujući od lošeg uticaja sredine na svoje sinove, gospođa Rembo je svoju porodicu preselila
u Cours’ d’Orleans i sama ih podučavala do njihove devete godine kada ih je poslala u lokalnu školu.
U toku njihovog obrazovanja, strogo ih je kontrolisala i kažnjavala. Terala ih je da uče po sto stihova
na latinskom, a ako bi pogrešno izrecitovali, uskratila bi im obroke. Kada je Artur imao devet godina
napisao je protestni sastav o tome zašto ne želi da uči latinski u školi. On je osuđivao klasično
obrazovanje kao put do dobro plaćenog radnog mesta i stalno pisao da će biti kapitalista. Dečacima
nije bilo dozvoljeno da napuste majčinu blizinu i do njihove petnaeste odnosno šesnaeste godine ona
ih je pratila do škole.
-Iako veoma individualne prirode, Artur je bio strastveni katolik poput svoje majke. Zbog ovoga su ga
školski drugovi zvali prljavim malim licemerom, sale petit cagot. Do dolaska na College de
Charleville njegovo čitanje se svodilo na Bibliju, ali je uživao u bajkama i pričama o raznim
avanturama. Arturov tutor, koga je njegova majka unajmila nadajući se njegovj uspešnoj školskoj
budućnosti, uspeo je da kod Artura probudi interesovanje za grčki, latinski i za francusku klasičnu
književnost. Takođe ga je podstakao da piše originalne stihove na francuskom i latinskom jeziku. Prva
Remboova pesma koja je odštampana je Novogodišnji poklon siročadi (Les Etrennes des orphelines) i
objavljena u izdanju Revue pour tous’s 2. januara 1870.
-Žorž Izambar, koji je stigao u Šarvil neposredno nakon objavljivanja pesme postao je Remboov
mentor iz književnosti i veliki uzor. Prva pesma koju je pokazao Izambaru bila je Ofelija koja će
kasnije biti deo antologija i jedna od Remboovih najboljih pesama.
-Nakon izbijanja francusko-pruskog rata i odlaska Izambara, Rembo je klonuo duhom, pobegao u
Pariz, bio uhapšen i proveo u zatvoru nedelju dana. Krajem oktobra 1870. Remboovo ponašanje je
postalo vidno provokativno i nekonvencionalno. Počeo je da pije, nepristojno se izražava, krao je
knjige iz lokalnih radnji i postao neuredan. Bio je u kontaktu sa Izambarom i govorio mu o svojim
osećanjima i doživljajima – Patnje su nepodnošljive, ali moramo biti jaki, biti rođeni kao pesnici, a
kao pesnika sam sam sebe prepoznao. Širile su se glasine da se priključio Pariskoj komuni 1871. koju
je opisao u pesmi L’orgie parisienne.
-Odustaje od mature ide u pariz da pomogne revolucionarima, od sept 1870. do maja 1871. izraz
revolta, Rage du cesar-prezir prema caru, oplakivanje žrtava rata-Dormeur du val-vojnik usnuo u
travi, mrtav zapravo, inspiracija: parnas, Igo, lična iskustva i doživljaji, emocionalni i intelektualni
nihilizam, proklinje hrišćanstvo Les pauvres a l’eglise, Le mal
-1871. Le bateau ivre-teži otkriću sveta nepoznatog-putovanje, pesma koja je otkrila Remboa i dovela
ga do Verlena, ideja bekstva - opsesivna strast i izazov
-1871. Lettre du voyant – pismo Polu de Meniju gde je izražena pesnička metoda, Rembo iskazuje
svoju viziju poezije i ulogu pesnika – moderni pesnik mora da donese novo, nove ideje, forme,
obnavljanje poetske inspiracije; jedina greška romantičara je sto su stvarali pod uticajem slučajnih
emocija, parnasovci se olako zadovoljavali inspiracijom iz prošlosti, a za njega inspiracija dolazi iz
nekakve vizije, versifikaovao slobodan stih; u pismu: ja pišem prozu o budućnosti poezije - voici de la
prose sur l’avenir de la poesie
Rastrojstvo svih čula-dereglement de tous les sens, potreba za sistematskim i smišljenim rastrojstvom
čula - apropo romantičara i parnasovaca, sva čula treba da budu u rastrojstvu, da bi se sve stvari
preobrazile u svet fikcije.
nasledio koncept correspondances od Bodlera - sinestezija-Bodler-veze - kod Remboa to nije
programsko načelo vec oživotvoren oblik imaginarnog sveta, hteo da predstavi autentičnu viziju
stvarnosti i da u svakom smislu krši konvencionalna načela, poezija je pesnikov odgovor na haos
sveta, poetska revolucija i princip iz pisma De Meniju, pesnk mora da traži novo i da stigne do
nepoznatog, pesnik je voleur de feu-neko ko je ukrao plamen bogovima-kao Prometej.
VIDOVNJAK - Vidovitost (voyance) nije dar božanskog bića već svesno usmeren poriv, vidovitost
jedan od osnovnih ciljeva, do toga se stiže rastrojstvom, cena da bi se dotle došlo je velika ali na
kraju nas čeka vrhunsko znanje, kako bi postao VIDOVIT, prepušta se svakakvim uzivanjima-alkohol,
hašiš; šamani vračevi u sibiru, kod severnoameričkih indijanaca, koriste supstance, magične reči,
igraju uz zvečke, pokušavaju da se dovedu u stanje transa i iz tog stanja navodno mogu da vide neke
stvari inače nedostupne običnim ljudima; Rembo: moram da postanem vidovit (ne spominje reč
šaman), a da bi postao vidovit moram proći kroz razna iskušenja-droga, seks, mučenje tela, duha da
bi dosao u specifično stanje da bi mi se otvorilo neko novo drugim ljudima nepristupačno znanje(le
paradis artificiel, veštački rajevi ne nude nista vise osim kratkotrajne iluzije). Slava ga nije zanimala,
hteo je samo da dođe do neobične moći i saznanja koje drugi ne poseduju, ali kad je video da je to
nemoguće odustao od poezije.
Pesnik: ja (književno ja) to je neko drugi - JE EST UN AUTRE, JA JE NEKO DRUGI, ja-brod, on se
zaklanja, personifikuje nesto drugo, ali iza toga nije teško prepoznati pesnika, poezija nije proizvod,
već poezija koju JA stvaram MENE STVARA I OBLIKUJE, ja romantičara je svoje ja, govorili o
sebi, Mise pisao o previše ličnim temama
Rembo i Verlen - Remboov prijatelj Šarl Ogist Bretanj nagovorio ga je da piše Polu Verlenu,
istaknutom pesniku simbolisti, pošto su pisma upućena drugim pesnicima ostajala bez odgovora.
Rembo je poslao dva pisma Verlenu koja su sadržala nekoliko njegovih pesama, uključujući šokantnu
“Le dormeur du Val” (Spavač u dolu). Verlen je bio oduševljen Remboovim stvaralaštvom i pozvao
ga da dođe u Pariz. Remboa je opisao sledećim rečima: Bio je kao pravo dete, bucmast i svež, sa
velikim, koščatim, prilično nespretnim telom, koje kao kod svih adolescenata još uvek raste, sa veoma
teškim ardenskim akcentom, skoro dijalektom, koji se dizao i spuštao kao da će da se prelomi.
Rembo i Verlen su započeli kratku i burnu aferu. Remboovo okrutno ponašanje je sablaznilo pariski
književni milje. U septembru 1872. su zajedno otputovali u London, ali ovog perioda se Rembo
kasnije sa žaljenjem sećao. Živeli su u velikom siromaštvu, jedva sastavljali kraj sa krajem tako što su
podučavali i dopunjavali džeparac koji je Verlen dobijao od svoje majke.
-Krajem juna 1873. se vratio u Pariz zbog netrpeljivosti koja se javila između njega i Remboa, ali je
uskoro počeo da tuguje zbog Remboovog odsustva. Poslao je telegram Rembou da se sastanu u
Briselu, ali ovaj susret se nesretno završio. Međusobna netrpeljivost je rasla, svađe su bile neprestane i
Verlen se prepustio opijanju. Kupio je revolver i municiju i u stanju opijenosti i besa ispalio dva hica u
Remboa, koji je bio ranjen u levi ručni zglob. Rastali su se na železničkoj stanici u Briselu i u prvi
mah Rembo nije podigao optužnicu protiv Verlena, smatrajući ranu za bezopasnu i površnu. Međutim
Verlen je uhapšen zbog pokušaja ubistva, ispitivan o privatnim odnosima sa Remboom zbog tužbi
koje je njegova žena podnela u vezi sa odnosom sa Remboom. Rembo je povukao tužbu, ali je sudija
ipak osudio Verlena na dve godine zatvora.
-Rembo se vratio u Šarlvil, završio Boravak u paklu (Une Saison en Enfer) 1873 , delo koje je uz
Lotreamonova Maldororova pevanja inaugurisalo pesmu u prozi i izvršilo snažan uticaj na modernu
poeziju dvadesetog veka, autobiografija u prozi, svedočenje o poročnom životu ali i mogućnost
življenja boljeg života, pakao predstavlja moralnu nečistoću i iluzije iz doba kad je bio sa Verlenom,
razočaran je svojim delom kao pesnik, a svojim postupcima kao čovek, plan za budućnost je da stremi
ka idealu, slavi dobročinstvo, čistoću srca i duha, odbacuje prezir prema moralu i afinitet prema
revoltu, poroku i zločinu – čisti se potpuno, pesma Adieu
-1874. zbirka Illuminations, Verlen bez njegovog znanja objavio u Londonu, poetska proza, dosta
halucinacija, pesme u prozi-42 teksta u prozi, potpuno nerazumljivi
-1875. Rembo i Verlen su se sreli poslednji put u Štutgartu nakon Verlenovog puštanja iz zatvora i
njegovog preobraćanja u katoličanstvo. Rembo se do tada odrekao pisanja (21 god) i odlučio da živi
mirnim, radničkim životom. Bio je dobrovoljni vojnik holandske kolonijalne armije da bi besplatno
otputovao na Javu. Uskoro je dezertirao i vratio se u Francusku.
-Decembra 1878. stigao je u Larnaku na Kipru, gde je radio za građevinsku firmu kao nadzornik
kamenoloma. U Francusku se vratio zbog groznice, koja je dijagnostikovana kao tifusna.
-U Abisiniju (Etiopija) rog Afrike je otputovao 1880. kao službenik u trgovačkoj agenciji. Živeo je
sa urođeničkim ljubavnicama i samostalno trgovao kafom i oružjem.
-Februara 1891. počeo je da oseća velike bolove u kolenu zbog tumora, a tretman je bio bezuspešan.
Morao je zbog lečenja da se vrati u Francusku i u bolnici u Marseju mu je amputirana desna noga.
Post-operativna dijagnoza je bila rak. Nakon boravka u porodičnoj kući u Šarlvilu pokušao je da se
vrati u Afriku, ali mu se na putu stanje pogoršalo i primljen je u bolnicu u Marseju, gde je nakon
bezuspešne operacije i preminuo 10. novembra 1891. godine u 37-oj godini života.
Analiza:

Le bateau ivre, 25 katrena, 100 stihova, Poésies 1871.

Oduševila originalnošću ali i skandalizovala izborom tema, ujedinjuje njegove poetske inovacije
REVOLUCIONAR U POEZIJI, detinji snovi, čitalačka iskustva, inspiracija iz poeme Voyage –
Bodler, poslednja pesma iz Cveća zla,stvari mogu postati onakve kakve su u našim snovima, pesničko
putovanje koje simulira lađu koja napušta mirne vode i brod plovi prema jarkim bojama,
prema vidljivom i nevidljivom .
objavljivao pesmu po pesmu, pa tek kasnije objedinio u zbirku
Ideja i namera: ideja vodilja LE JE-JA, plovidba broda opijenog slobodom u sve čudniji svet, na kraju
ga uništava oluja,
simbolika - pesnikova avantura, pesnik se kreće po obodima društva i morala, priču priča
personifikovani brod, koji se oslobađa svih konvencija, flamansko žito i englesko platno, brod se
prepušta iz reke u more u pokušaju da otkrije nešto novo: kraj - barica sa papirnim brodićem koji pušta
jedno dete, osećaj nemogućnosti da se izađe iz sopstvene kože, kao da rezimira pre nego što je njegova
karijere počela čitavu putanju koju ce proći, Rembo je sam poput pijanog broda.
Simboličko prikazivanje života kao putovanja brodom – navigatio vitae. Pesnik se poistovećuje sa
brodom čiju su posadu pobili Indijanci. Putovanje počinje iz pobune, iz nemirenja sa svetom koji
zadaje okvire. Pobunjeni ljudski duh koji se zaputio u svet beskraja ne može da se pomiri sa tim
ograničenjima. Brod sasvim slobodno luta egzotičnim morima i zemljama, a ta egzotična priroda je
suprotnost evropskoj civilizaciji. Putovanje se završava brodolomom i tonjenjem u ništavilo jer je
pesnik preobražen onim što je video.
Neobična upotreba boja – gorka riđost ljubavi, Sunce sa pegama strave, telene noći, zvezdana ostrva.
Ukida se realni prostor u korist irealnih, izmaštanih prizora. Smenjuje se ushićenje sa prizorima
ružnog i odvratnog. Slike ne slede nužno jedna iz druge. Poslenja slika je slika deteta bledog od tuge
koji pušta brodiće od papira u barici – simbolični završetak pobune i avanture vunderkinda svetske
moderne poezije. Potonuće čamca je oslobađajuće, kao blagoslov i pročišćenje. Brodolom, kao
krštenje, omogućava pristup novom svetu
APSOLUTNA METAFORA
Comme je descendais des Fleuves impassibles,
Je ne me sentis plus guidé par les haleurs :
Des Peaux-Rouges criards les avaient pris pour cibles,
Les ayant cloués nus aux poteaux de couleurs.
J’étais insoucieux de tous les équipages,
Porteur de blés flamands ou de cotons anglais.
Quand avec mes haleurs ont fini ces tapages,
Les Fleuves m’ont laissé descendre où je voulais.
Dans les clapotements furieux des marées,
Moi, l’autre hiver, plus sourd que les cerveaux d’enfants,
Je courus ! Et les Péninsules démarrées
N’ont pas subi tohu-bohus plus triomphants.
La tempête a béni mes éveils maritimes.
Plus léger qu’un bouchon j’ai dansé sur les flots
Qu’on appelle rouleurs éternels de victimes,
Dix nuits, sans regretter l’oeil niais des falots !
Plus douce qu’aux enfants la chair des pommes sûres,
L’eau verte pénétra ma coque de sapin
Et des taches de vins bleus et des vomissures

Me lava, dispersant gouvernail et grappin.

Et dès lors, je me suis baigné dans le Poème
De la Mer, infusé d’astres, et lactescent,
Dévorant les azurs verts ; où, flottaison blême
Et ravie, un noyé pensif parfois descend ;
Où, teignant tout à coup les bleuités, délires
Et rhythmes lents sous les rutilements du jour,
Plus fortes que l’alcool, plus vastes que nos lyres,
Fermentent les rousseurs amères de l’amour !
Je sais les cieux crevant en éclairs, et les trombes egzaltiranost sto je nešto otkrio, le chant lexical, cieux, eclaire, more
courant
Et les ressacs et les courants : je sais le soir,
L’Aube exaltée ainsi qu’un peuple de colombes, zora se diže
Et j’ai vu quelquefois ce que l’homme a cru voir !
J’ai vu le soleil bas, taché d’horreurs mystiques, egzaltiranost+strah; vizuelno, audio, taktilno-dodir
Illuminant de longs figements violets, rumeur de vagues
Pareils à des acteurs de drames très antiques
Les flots roulant au loin leurs frissons de volets ! kombinacija svih čula
J’ai rêvé la nuit verte aux neiges éblouies,
Baiser montant aux yeux des mers avec lenteurs,
La circulation des sèves inouïes,
Et l’éveil jaune et bleu des phosphores chanteurs !
J’ai suivi, des mois pleins, pareille aux vacheries
Hystériques, la houle à l’assaut des récifs,
Sans songer que les pieds lumineux des Maries
Pussent forcer le mufle aux Océans poussifs !
J’ai heurté, savez-vous, d’incroyables Florides
Mêlant aux fleurs des yeux de panthères à peaux
D’hommes ! Des arcs-en-ciel tendus comme des brides
Sous l’horizon des mers, à de glauques troupeaux !
J’ai vu fermenter les marais énormes, nasses
Où pourrit dans les joncs tout un Léviathan !
Des écroulements d’eaux au milieu des bonaces,
Et les lointains vers les gouffres cataractant !
Glaciers, soleils d’argent, flots nacreux, cieux de braises !
Échouages hideux au fond des golfes bruns
Où les serpents géants dévorés des punaises
Choient, des arbres tordus, avec de noirs parfums !
J’aurais voulu montrer aux enfants ces dorades
Du flot bleu, ces poissons d’or, ces poissons chantants.
– Des écumes de fleurs ont bercé mes dérades
Et d’ineffables vents m’ont ailé par instants.
Parfois, martyr lassé des pôles et des zones,
La mer dont le sanglot faisait mon roulis doux
Montait vers moi ses fleurs d’ombre aux ventouses jaunes
Et je restais, ainsi qu’une femme à genoux…
Presque île, ballottant sur mes bords les querelles
Et les fientes d’oiseaux clabaudeurs aux yeux blonds.
Et je voguais, lorsqu’à travers mes liens frêles
Des noyés descendaient dormir, à reculons !
Or moi, bateau perdu sous les cheveux des anses,
Jeté par l’ouragan dans l’éther sans oiseau,
Moi dont les Monitors et les voiliers des Hanses
N’auraient pas repêché la carcasse ivre d’eau ;
Libre, fumant, monté de brumes violettes,
Moi qui trouais le ciel rougeoyant comme un mur
Qui porte, confiture exquise aux bons poètes,
Des lichens de soleil et des morves d’azur ;
Qui courais, taché de lunules électriques,
Planche folle, escorté des hippocampes noirs,
Quand les juillets faisaient crouler à coups de triques
Les cieux ultramarins aux ardents entonnoirs ;
Moi qui tremblais, sentant geindre à cinquante lieues
Le rut des Béhémots et les Maelstroms épais,
Fileur éternel des immobilités bleues,
Je regrette l’Europe aux anciens parapets !
J’ai vu des archipels sidéraux ! et des îles
Dont les cieux délirants sont ouverts au vogueur :
– Est-ce en ces nuits sans fonds que tu dors et t’exiles,
Million d’oiseaux d’or, ô future Vigueur ?
Mais, vrai, j’ai trop pleuré ! Les Aubes sont navrantes.
Toute lune est atroce et tout soleil amer :
L’âcre amour m’a gonflé de torpeurs enivrantes.
Ô que ma quille éclate ! Ô que j’aille à la mer !
Si je désire une eau d’Europe, c’est la flache
Noire et froide où vers le crépuscule embaumé
Un enfant accroupi plein de tristesse, lâche
Un bateau frêle comme un papillon de mai.
Je ne puis plus, baigné de vos langueurs, ô lames,
Enlever leur sillage aux porteurs de cotons,
Ni traverser l’orgueil des drapeaux et des flammes,
Ni nager sous les yeux horribles des pontons.
Pijani brod
Dok silažah, nedavno, niz nehajne Reke,
Lađari me, osetih, prestadoše vući;
Njih, gole, o šarene pribiše direke,
Za mete ih uzevši, Indijanci bučni. Peau-rouges egzotični elementi, rat iz 1870 Parižani kao Indijanci u komuni
Nosač sukna engleskog i flamanskog žita,
Bezbrižan, bez posade bejah, u slobodi!
Reke me, kad prestade metež da mahnita,
Pustiše da zaplovim kud me želja vodi.
Gluvlji nego dečiji mozak, prošle zime,
Dok me zapljuskivala plima rasrđena,
Ja krenuh! I slavniji darmar zahvati me
Od onog što odnosi kopna odronjena.
Bura me prepustila svome blagoslovu.
Od čepa laganiji, igrah usred vala brod pleše, slobodan život,euforija broda, iako je krhak on se sureće da la puissance des
vagues et danser sur les flots
Koje i kolevkama za mrtvace zovu,
Deset noći, s prezirom za glup mig ferala!
Slađa nego jabuka za grlo dečaka, voda je nežna i zelena, njemu draže da strada nego da se vraća
Moju ljusku jelovu zelen-voda probi,
Od plavičastih vina i od izbljuvaka uživanje u nepoznatim jakim senzacijama+snaga dečije mašt , ružnoća i trivijalnost društva ,
ova vrsta stradanja broda će da dovesti do boljeg sveta,
Opra me, te kormilo i kotvu mi zdrobi.
I od tog se vremena kupam u Poemi brod oslobodio se, ide da otkriva nova mora
Mora, sjajem sazvežda obliven, i mlečan,
Gutam azur zeleni, gde davljenik nemi
Zamišljeno ponekad slazi na put večan;
Gde, naglo obojivši bunilo, modrenje, otkrića njegova, šta je sve video, kada pesnik ili brod sazna nesto novo o realnosti on to
navodi egzaltirano
I prespore ritmove ispod danjih kola,
Gorku riđost ljubavi obuzima vrenje
Od svih lira snažnije, od svih alkohola!
Znam nebo što munjama cepa se; stub vode,
I udarce talasa, i struje; znam veće,
Zore, kao golublji narod kad se rode,
I videh što videti van sna čovek neće.
Sunce videh spušteno, sa pegama strave,
Gde lije svetlucanje ljubičaste skrame
Na treptaje kapaka koje vali prave
Kroz dalj, slični glumcima neke drevne drame!
Ja snivah sneg zasenjen u zelenoj noći
I poljubac što raste ka očima mora,
Protok soka neznanog, i kako se toči
Žutoplavim titranjem pevanje fosfora.
Besna stada talasa kroz niz dugih dana
Ispraćah u juriše na hridinu mnogu,
Nesvestan da sipljivu njušku Okeana
Svetle noge Marija savladati mogu!
O Floride udarah što se ni ne slute,
Gde oči ljudokožih pantera se jave
U cveću; i o duge, uzde namaknute
Silnim sinjim stadima kroz vidike plave!
I grdnih baruština video sam vrenja,
Trščake u kojima Levijatan trune!
I bonace prepune vodenih rušenja,
I dalj što se pokreće da u ponor grune!
Sante, sunca srebrna, sedefaste vale,
Žeravice nebeske; drage kud me plima
Bacala, gde udave stenice su ždrale,
Pa bi s granja skliznuli s crnim mirisima!
O da deci pokažem kroz te plave vale
Te ribe što pevaju, te ribe od zlata!
I pene su od cveća moj beg ljuljuškale,
Često me okrilila bura nepoznata.
Klonulo od polova, zona nepojamnih,
More, kroz uljuljanku slatku koju ječi,
Pružaše mi sisaljke sa cvetova tamnih,
Te ostajah, podoban ženi koja kleči…
Skoro otok, njišući bokovima svađe
I izmete brbljavih ptica oka plava,
Ja hitah, a katkada kroz užad mi zađe
Utopljenik poneki, natraške, da spava!
I ja, brod zalutao u zatonskoj kosi,
Uraganom zavitlan u eter bez ptica,
Brod kom trup, što opi se vodom što ga nosi,
Ne mogu da uhvate hajke krstarica;
Slobodan, sa posadom izmaglica plavih,
Ja koji sam bušio zid neba ko bura,
Zid što nosi slastice svih pesnika pravih,
Lišajeve sunčane i sline azura;
Luda daska, s pratnjama hipokampa crnih,
Zasuda električnim zračenjem iskara,
Kad juli obarahu toljagama grdnim
Nebo ultramarinsko u levak pun žara;
Ja što s jezom osetih kroz huku daljina
Behemote pohlepne i Malstrome pjane,
Večni tkalac spokojnih i plavih širina,
Ja još žalim evropske drevne lukobrane!
Zvezdana sam otočja video! gde neznan
Kraj nebeski, raskriljen, svog skitnika čeka.
– Skrivaš li se, usnula, u toj noći bez dna,
Ptica zlatnih najezdo, Snago novog veka?
Ali mnogo proplakah! Jer bolne su Zore.
I mesec je okrutan, i sunčevo oko.
Ljubavi me opojnim mrtvilima more.
O, nek trup mi prepukne! Nek tonem duboko!
Ako želim evropsku vodu neku, to je
Lokva crna, prohladna, gde, kad suton zađe,
Jedan dečak, čučnuvši, bled od tuge svoje,
Kao majske leptire pušta krhke lađe.
Više tragom šlepova ne mogu da krećem,
Jer vaša malaksalost, vali, mene moči,
Ni oganj ni barjake da gledam, da srećem
Lađa-robijašnica strahovite oči.
Pijani brod
Kad iz mirnih Rijeka zaplovih po svijetu,
Snosio već nisam kormilara volju:
Indijanci su ih uzeli na metu,
Pobivši ih gole na šarenom kolju.

Tako sam od britskog pamuka, mornara

I flamanskog žita oslobođen bio;
Kada presta graja mojih kormilara,
Poniješe me Rijeke kuda god sam htio.

U mahnitom pljusku oseke i plime,

Neviniji još, no dječji mozak, gore
Lomove i kaos podnijeh prošle zime
No rti što sežu daleko u more.

Pomorski moj nagon kršten bje u buri

Kad sam deset noći plutao na valu
- Što se vječno valja i za plijenom juri –
Bez čežnje za glupim očima na žalu.

Slađi nego djeci na kiselo voće,

Čamovu mi ljusku zelen talas probi,
Ispra bljuvotine, vino, nečistoće,
Kormilo i sidro razasu i zdrobi.

I od tog se časa kupam u poemi

Mora, protkan mliječnim sjajem vasione,
Zelen azur srčem, u kom gdjekad nijemi
Davljenik, zanesen, zamišljeno tone.

Gdje, kad iznenada sedefna modrina

Zore zadrhti od ružičastih šara,
Snažnije od vaše lire i od vina
Vrije gorki kvasac ljubavnoga žara!

Sad znam munju, trombu koja nebu liže,

Vrtloge i struje, večer i svanuće,
Što se ko golublje jato plaho diže –
Katkad vidjeh ono što se želi vruće.

Vidjeh sunce puno pjega čija vatra

Neznan užas budi, i gdje iz daljina
Vjetar, kao glumce antičkog teatra,
Valja vale, spori drhtaj žaluzina.

Snivah noć zelenu, punu snježna sjaja,

Zvjezdanim cjelovom kad se s mora slijeva,
Nečuvenog soka kruženja bez kraja,
Plav i žuti drhtaj fosfora što pjeva.

Slijedio sam vale, poput krda zloga

Kako o hrid biju i po više dana,
Bez pomisli da bi Marijanska noga
Ukrotila bijesnu njušku oceana.

Viđao sam, znajte, čudesne Floride

Gdje u oči tigra s ljudskom puti pada
Odsjev cvijeća, duga što se nebom vide
Napete ko uzde iznad sinjeg stada.

Ogromne sam bare gledao gdje gnjije

Levijatan usred vrše što ga sputa,
Vir gdje vrelom strujom u bonacu rije
I daljine što ih sivi ponor guta.

Led, srebrno sunce, sedefaste vale,

Žarki svod i brodski trup sred smeđe struje,
Gdje ko grane crna mirisa već pale,
Pune nametnika, orijaške guje.

Poželjeh pokazati djeci sva ta čuda,

Pjevajuće ribe, zlataste orade.
Morske pjene cvat bje kruna moga truda,
A snažni mi vjetar katkad krila dade.

Al ponekad, shrvan skitnjom na svom putu,

Razdragan sam slušo more kako ječi,
Vješajući na me pjenu crno-žutu;
Katkad bijah nalik ženi koja kleči,

Lutajućoj hridi što na sebi njiše

Modrookih ptica nečist, žagor glasan;
I dok lutah, preko užadi sve tiše
Klizali su vali davljenike na san.

Al ja, izgubljeni brod što s kosom kiše

U eter bez ptica s uraganom ode,
Te Hanzine lađe, ni Monitor više
Neće mu izvući pijan trup iz vode,

Slobodan, tek s trhom ljubičasta dima,

Ja, što provom param rumen zid visina,
Nosim omiljena jela pjesnicima
Od sunčevih trava i azurnih slina,

Koji hitam, posut iskrama planktona,

Luda daska s pratnjom hipokampa tamnih,
Dok pod maljem Srpnja pada poput zvona
Tamno-modro nebo u vir voda plamnih,

Koji drhtim, čuvši jecaj iz daljina

Behemot i gusti Maelstrom kad se pare,
Ja, vječiti tkalac beskrajnih modrina,
Sad evropske žalim lukobrane stare.

Vidjeh nebo kada zvijezdama se pali,

Bunovno, veslaču pristupno i drago:
Zar te ova noć snom izgnanstva zali
Jato ptica zlatnih, o buduća Snago?

Ali znam da odveć plačem. Svi već znadu

Gorka sunca, grozne lune, bolne zore.
Trpka ljubav pijanim mrtvilom me nadu.
O da kilj mi prsne, da me poždere more!

Kad za evropskom me vodom želje snađu –

Vidim crnu lokvu pred mirisno veče,
Kad čučnuvši kraj nje, tužno dijete lađu,
Krhku kao leptir, pušta neka kreće.

Vali, otkada vaša nemoć me ne satre,

Ja ne mogu tragom dereglija poći,
Prolaziti slavom zastava i vatre,
Niti podnijeti mirnih luka strašne oči.

Voyelles 1871, sonet , ideja o podudarnosti zvukova i boja, princip evokativne čarolije simboličkog
predstavljanja, bira boju za samoglasnike, raščlanjivanja, boje čula forme-oblik

A noir, E blanc, I rouge, U vert, O bleu: voyelles,

Je dirai quelque jour vos naissances latentes:
A, noir corset velu des mouches éclatantes
Qui bombinent autour des puanteurs cruelles, rejet

Golfes d'ombre; E, candeurs des vapeurs et des tentes,

Lances des glaciers fiers, rois blancs, frissons d'ombelles;
I, pourpres, sang craché, rire des lèvres belles
Dans la colère ou les ivresses pénitentes;

U, cycles, vibrements divins des mers virides,

Paix des pâtis semés d'animaux, paix des rides
Que l'alchimie imprime aux grands fronts studieux;

O, suprême Clairon plein des strideurs étranges,

Silences traversés des [Mondes et des Anges]:
—O l'Oméga, rayon violet de [Ses] Yeux!

Artur Rembo - Samoglasnici

A crno, E belo, I rujno, O plavo, veza između jedne boje i jednog vokala
U zeleno: tajna rođena vam tu je:
A, crn kosmat pojas muhâ što blistavo
Nad svirepim smradom kupe se i zuje,

Zatoni sene; - E, koplja gordih santi,

Belina čadora, cveće zanjihano;
I, krv ispljunuta, smeh što gnevno plamti
Na usnama lepim, u kajanju pjanom;

U, drhtanje kružno božanstvenih mora,

Spokoj pašnjakâ i stadâ, spokoj bora
Koje alhemijom stiču učenjaci;

O, vrhovna Truba, puna cike lude,

Mir kojim Anđeli i svetovi blude,
- Omega, Očiju moćnih modri zraci!

SINESTEZIJE - npr parfem miriše zeleno; čulo vida i sluha, A vidi neku boju
zvučanje glasova stvara neku boju, Rembo to mogao da vidi kod Bodlera
i Veze i Voyelles hermetični-zatvoreni za razumevanje, nemamo ključ, zato ima bezbroj tumačenja
enigmatičnost, hermetičnost

Le dormeur du val, sonet , 1870, Rembo ima 16 godina, revoltiran Fr-pruskim ratom
C'est un trou de verdure où chante une rivière, slika prirode pejzaž:opis prirode organizovan kao slika, mnoštvo
detalja, uska dolina zaštićena planinom, kroz pesmu se fokus sužava, od opšteg ka usnulom vojniku, mnoštvo bele i zelene
Accrochant follement aux herbes des haillons priroda personifikovana
D'argent ; où le soleil, de la montagne fière,
Luit : c'est un petit val qui mousse de rayons.
Olfaktivni elementi – čulo mirisa – les parfums, čula dodira – la nuque baignant dans le frais bleu

Un soldat jeune, bouche ouverte, tête nue, vojnik koji spava, kao da nam kroz pesmu pogled pretražuje sliku, simbol
sna-spokoja,
Et la nuque baignant dans le frais cresson bleu, sve vreme iščekivanje da li on zaista spava,
Dort ; il est étendu dans l'herbe, sous la nue, centralna reč
Pâle dans son lit vert où la lumière pleut. Svetlost koja pada kao kiša

Les pieds dans les glaïeuls, il dort. Souriant comme obraćanje prirodi
Sourirait un enfant malade, il fait un somme :
Nature, berce-le chaudement : il a froid. Apostrofa-obraćanje prirodi

Les parfums ne font pas frissonner sa narine ; ne uspeva da oseti mirise, narine nozdrva
Il dort dans le soleil, la main sur sa poitrine, kad se peva himna, angažovana pesma-patrioski element, ruka na
grudi da bi se sakrio, zaštitio
Tranquille. Il a deux trous rouges au côté droit. LA CHUTE, SVE DO KRAJA SMO U NEIZVESNOSTI

metonimija zapravo-nijednom se ne pominje smrt, opisivanje jedne stvari drugim stvarima-hej vri
kafa (ne vri kafa nego voda)
kritika rata - lirskim putem ukazuje na opasnosti i zlo rata, ugrožava pravo na život, uživanje, lepotu
prirode, umire pod okriljem prirode, postaje njen deo, priroda majka koja ljulja svoje mrtvo dete
DANS – VOJNIK SE UTAPA U RUPU ZELENILA - TROU DE VERDURE-RAKA-LE VAL-
RUPA, SMRT JE RASTVARANJE KOJE GA SJEDINJUJE SA PRIRODOM
Sve u kontrastu sa vojnikom, cela priroda; vojnik
La chute-nagli završetak pesme neočekivan, u sonetu, stilska figura
Asonance i aliteracije koje nas upućuju na prirodu, mnoštvo svetlosti

SPAVAČ U DOLU sonet

To je zelen-rupa s raspevanom rekom
što srebrne prnje poludelo kači
O travu: tu sunce na bregu dalekom
Blešti: to je dolac što penasto zrači.
Otvorenih usta, tu mlad vojnik spava.
Jastuk mu je plava potočnica sveža.
Bled je, pod oblakom pružen preko trava,
A svetlost mu daždi na zeleni ležaj.
S nogama u cvecu, on se u snu smeška,
Kao dete koje muci bolest teška.
Zagrej ga, Prirodo, jer zima ga mori.
Miris mu drhtaje nozdrva ne budi.
Miran, mladić spava, s rukom preko grudi.
Crvena mu rupa s desne strane gori.

Stéphane Mallarmé 1842-1898

-Rođen, odrastao i školovao se u Parizu. Iako je potekao iz porodice činovnika, odlučio je da svoju
karijeru usmeri prema jezicima i književnosti.
-Diplomirao je 1960. godine. Engleski jezik je usavršavao na studijama u Londonu.
-Radio je kao profesor engleskog jezika. Tokom profesorske karijere premeštan je u mnoge škole
širom Francuske, a onda je zaposlen u jednoj od pariskih škola gdje je radio do penzije.
-Proveo je veći deo svog života u relativnom siromaštvu.
-Povremeno je okupljao intelektualce u svojoj kući, gdje su raspravljali o umetnosti, poeziji i filozofiji.
Malarme je uticao na rad velikog broja pisaca. Svoj dom je pretvorio u neku vrstu književnog salona,
gde su se vodile debate do kasno u noć po pitanju umetnosti i poezije. Snažno je uticao na pesnike sa
kojima je bio u prijateljskom odnosu. Za njih je on bio uzor modernog, simboličkog pesnika. Grupa
intelektualaca koja se sastajala u njegovoj kući nazvana je utorkaši, jer su se okupljali utorkom, a
među njima bile su mnoge važne književne ličnosti, kao što su: Vilijam Batler Jejts (William Butler
Yeats), Rajner Marija Rilke (Rainer Maria Rilke), Pol Verlen (Paul Verlaine) i drugi. Živeo je mirnim
profesorskim životom, lišenog boemije. Posvetio je život poeziji. Smatra se duhovnim ocem velikog
niza avangardnih pravaca u poeziji 19. veka.
-1863. se oženio sa Marijom Kristinom Gerardom. Njihova ćerka Ženevjev Malarme je rođena 1864.
godine.
-1876. Popodne jednog fauna, L’après-midi d’un faune
-1887. Sabrane pesme, Poésies, Azur (ali je već ranije izašao u Parnasu 1866.)
-1894. objavio je prvi izbor svojih pesama i proze Stihovi i proza, Vers et prose
Tokom celog života ostao je skroman. Stvarao je predano, uporno i tiho. Iako je prilično kasno stekao
priznanje za svoj rad, danas se smatra važnom pesničkom figurom, jer je doprineo razvoju evropske
poezije.
-Bio na Zolinoj strani u Drajfusovoj aferi.
-1898. je umro u Vulen sur Senu, 1898. godine. Nije stigao da završi svoje poslednje delo koje je
naslovio Veliko delo (Grande Oeuvre).
-1914. zbirka Un coup de des – Jedno bacanje kocke (Un coup de des jamais n’abolira le hasard),
napisano1897.
Evolucija – Bodler-Parnas-sopstvena estetika
Pesnička karijera - Malarmeov početni rad je nastao pod uticajem Bodlera. Tokom celoživotnog
pesničkog rada zadržao je kult lepote i težnje za idealnim. Prvobitno, parnasovsko pesništvo bilo je
obimnije od njegovog kasnijeg simboličkog pesništva. Svoji prvu pesmu Placet Malarme je objavio u
francuskom magazinu Le Papillon. Njegov kasniji stil anticipira mnoge fuzije između poezije i drugih
umetnosti, što je došlo do izražaja u 20. veku. Nastojao je ostvarenju čiste poezije kojom bi
dosegnuo suštinu pojava i stvari, odnosno čistu ideju. Većina njegovog kasnijeg rada vezana je za
stil pisanja kojim istražuje odnos između sadržaja i oblika, između teksta i rasporeda reči. Vremenom
je postao vodeći pesnik simboličkog pokreta. Mnogi prevodioci su ustanovili da su njegove pesme
teško prevodive na engleski jezik. To je delom posedica složene prirode velikog dela njegovog
stvaralaštva, ali i važne uloge koju u njegovoj poeziji igra zvuk reči, a ne njihovo značenje.
Malarmeova poezija inspirisala je nekoliko muzičkih kompozicija. Klod Debisi (Claude Debussy) je
komponovao muziku za Malarmeovo delo L’apres midi d’un faune (1876) koje je predstavljeno 1894.
Nikola Kovač: Malarme govori o tome da je realnost samo spoljašnji dekor unutrašnjeg smisla, a
pesnik kao krajnji izazov ima poziv za traganje za idealom – azure (kod Bodlera ideal); pesnička reč
na sebe preuzima funkciju zamene realnosti i svoju izvornu duhovnost obljavljuje kao elan ka
apsolutu, reč se zatvara u svoj hermetički krug gde zrači kao samodovoljna svetlost nedokučivog
duhovnog bića
govor, san i pesma, reč - skup odnosa koji u svemu prebiva , musicalite du tout, rhytme totale, mot
totale
Tajanstvena veza pesničkog postupka i magijskog čina –pesnik je čarobnjak reči.
Poezija opsednusta savršenstvom dela i svesti o sopstvenoj nemoći da dokuči savršenstvo.
ĆUTANJE STVARI I BELINA PAPIRA
Hermetizam, spiritualizam, iluzija koja je ravna pogledu, od prvobitne parnasovske inspiracije (art
plastique) odaljuje se u hermetizam-zatvorenost, nedokučivost, svet slika i predstava je zatvoren.
U poeziji pronašao svoju religiju – kao sveštenik se ophodio prema poeziji.
-Malarme je poeziju doživljavao kao savršen izraz lepote. Po njemu, poezijom se ne imenuju stvari,
nego se stvara atmosfera, ona djeluje sugestijom. Poezija koju je Malarme stvarao karakteristična je
po odsustvu predmeta, mistična je i nevidljiva. U cilju sugestije apsolutne ideje, on je simbolima,
rečima i muzičkim efektima prenosio neizrecivo, razvijao je zamršeni splet riječi. Ovakva poezija u
kojoj se jednaka važnost daje zvukovnoj i sadržajnoj vrednosti odstupa od tradicionalnih vrednosti
oslikavanja konkretne stvarnosti. Malarme se smatra začetnikom HERMETIČKE POEZIJE. To je
zatvoreni tip poezije u kojoj se jezičkim savršenstvom prima viša, apsolutna stvarnost. Pesnik teži
zamračenju smisla pesme, pri čemu čitalac može samo da nasluti njeno značenje. U jezičkoj strukturi
narušena je sintaksa i logika. Stihovi su zbijeni, svedeni na simbole.
- Malarmeova poezija je nejasna i zatvorena, nju mogu da razumeju određene, kultivisane osobe, zbog
toga se ona smatra aristokratskom poezijom. Ona nije stvarana za široke mase ljudi ELITISTA. ----
Godine 1914. je objavio jedno od najznačajnijih dela svoje karijere, takođe karakteristično po izrazitoj
zatvorenosti, koje nosi naslov Jedno bacanje kocke nikad neće uništiti slučaj. Iako je svojim radom
izvršio veliki uticaj na čitavu jednu generaciju mladih simbolista i doprineo razvoju poezije 20. veka,
imao je izrazito mali broj čitalaca. Njegovo najbolje ostvarenje je poema Popodne jednog fauna, ali
isto tako, bitno se ističe poema Azur. Tvorac je dužih pesničkih tvorevina.
-pesnik i književni kritičar, jedan je od osnivača simbolizma, a njegovo stvaralaštvo je uticalo na
kubizam, futurizam, dadaizam i nadrealizam. U težnji stvaranja ovakve vrste poezije izbegavao je
imenovanje stvari, stvarajući njihovu atmosferu. Svojim pesničkim izražavanjem nije kazivao, nego
nagoveštavao, nije delovao opisom, nego sugestijom. Veliku važnost davao je jeziku, kao moćnom
sredstvu pesničkog izražavanja.
Analiza:

Brise marine – Morski povetarac 1865, u mladosti je piše, oseća potrebu za begom od
svakodnevnog, retour a une poesie moins difficile
Tema splina-odustvno bilo kakvog zadovoljstva, telesnog i duhovnog, bekstva, smrti, muzikalnost,
violence du desir
Vers et Prose, 1893
La chair est triste, hélas ! et j’ai lu tous les livres.
Fuir ! là-bas fuir! Je sens que des oiseaux sont ivres tamo negde gde nema ove svakodnevnice, L’invitation au
voyage Baudlaire, gde pesnik neće biti kao u zatvoru
D’être parmi l’écume inconnue et les cieux ! morska pena, horizontalno i vertikalno povezivanje
Rien, ni les vieux jardins reflétés par les yeux NI – ništa ga neće zadržati
Ne retiendra ce coeur qui dans la mer se trempe
Ô nuits ! ni la clarté déserte de ma lampe pustinja-isponištvo za pesnika-sveštenik
Sur le vide papier que la blancheur défend5 travail intelectuel, la solitude de poete
Et ni la jeune femme allaitant son enfant.
Je partirai ! Steamer balançant ta mâture,
Lève l’ancre pour une exotique nature ! imperativ, nemim E produžava početak sna
Un Ennui, désolé par les cruels espoirs, previše ružna realnost, prezir upućen jednoj realnosti gde
je nemoguće stvarati poeziju – bodler mal de vivre splin,
Croit encore à l’adieu suprême des mouchoirs !
Et, peut-être, les mâts, invitant les orages, PROMENA PERSPEKTIVE, ipak strah
Sont-ils de ceux qu’un vent penche sur les naufrages simboli poteškoća u pesničkom stvaralaštvu
Perdus, sans mâts, sans mâts, ni fertiles îlots … umetničko savršenstvo je nedostižno
Mais, ô mon coeur, entends le chant des matelots ! mnogo nazala—tuga, pesma gde se opepava
potreba za begom od sveta koji nas okružuje, spoj bodlerovskog sanjarenja, malo podseća na
romantičarsku tradiciju-exotique nature, POTREBA DA SE PRONAĐE NOVA INSPIRACIJA U
KONTAKTU SA DRUGAČIJIM ŽIVOTOM DA BI SE MOGLO STVARATI
MORSKI LAHOR

Put je tužna, jao! Knjige pročitane.

Pobjeć, tamo, dolje! Znam, ptice/su pjane
od želje med nebom i pjenom da lete.
Ni vrtovi stari što u oku svijetle
neće suzbit srce što za morem žudi,
o noći, ni pusti sjaj lampe što rudi
nad praznim papirom kog bjelina brani,
ni ta mlada žena koja čedo hrani.
Idem! Brode, na kom jarbolje se valja,
diži sidro, hajdmo put divnih zemalja!

5 Pesnik se oseća paralizovano zbog belog papira, parališe pesnika,

Ta čama, nadama grubim prevarena,
u pozdrav rupčića još je uvjerena.
Jarbole što čeznu za olujom kobnom
možda će ih vjetar svit nad brodolomom
pustim, bez križevlja, bez otoka plodnih...
Čuj, srce, mornari poju pjev ugodni!

Le vierge, le vivace et le bel aujourd'hui ... – Le Cygne 1885, Poesies 1887.

Simbolističa tema, sneg led, aliteracije,asonance, sonorite - muzikalnost
U pesmi Labud izražava stvaralačku nemoć. Labud je simbol pesnika, a zaleđeno jezero je
pesnikova stvaralačka nemoć. Malarme peva o uzaludnosti i otmenoj lepoti u prividu. Pesma je po
formi sažeta. Napisana je u formi soneta, sastavljena je od dva katrena i dve tercine. U stihu
preovladava dvanaesterac. Rima postoji, ali je isprekidana. Motiv labuda uzet je iz prirode kao simbol
za isticanje dublje ideje. Na motivima se gradi tematika pesme i ističe njena ideja. Kroz strofe se
javljaju razni motivi: motiv krila (jezero je simbol pesnikovog sveta, a krila su njegovo pesništvo),
motiv slobode (sloboda za pesnika je uzaludno htenje), motiv bele smrti (metafora za sneg, simbol
zaborava pesnikovih dela), motiv slabosti (metafora za labuda, ali i za pesnika). Simbolika labuda
predstavlja siluetu koja je snažna, živahna, ali je sprečena da živi i slobodno izražava mišljenje. Pesnik
kroz labuda predstavlja sebe – pesnika sputanog u stvaralaštvu. Motivi su ujedno i simboli, s tim što su
motivi zemaljski, a značenja simbola se odnose na neke nadrealne svetove.
Hermetična pesma – ima zatvoreno značenje, labud – simbol pesnika, led – društvo, ptica sputana
ledom da zamahne krilima, društvo sputava pesnički zanos i slobodu izražavanja, umetnička smrt –
njegov život gubi smisao ako ne može da stvara, pokušaj da se oslobodi smrti, ali ne uspeva
Le vierge, le vivace et le bel aujourd'hui
Va-t-il nous déchirer avec un coup d'aile ivre - nije ista opijenost, albatrosu se podsmevaju mornanri dok umire i
gega se, odnos čitalaca prema umetnosti, zaneseno krilo – da li razbiti led?
Ce lac dur oublié que hante sous le givre
Le transparent glacier des vols qui n'ont pas fui !

Un cygne d'autrefois se souvient que c'est lui

Magnifique mais qui sans espoir se délivre
Pour n'avoir pas chanté la région où vivre
Quand du stérile hiver a resplendi l'ennui.

Tout son col secouera cette blanche agonie bela smrt

Par l'espace infligée à l'oiseau qui le nie,
Mais non l'horreur du sol où le plumage est pris.

Fantôme qu'à ce lieu son pur éclat assigne,

Il s'immobilise au songe froid de mépris
Que vêt parmi l'exil inutile le Cygne.
Labud
Devičansko Danas, živahno i krasno
zanesenim krilom da l' razbiti smede
Labud (pesnik) je nesiguran, jezero predstavlja
društvo koje ga okružuje, a krilo pesništvo, kada
pesnik naiđe na kritiku društva jezero se ledi i labud
ostaje nemoćan i zaboravljen, bez snage da plovi, a
pesnik bez inspiracije da stvara, ali pesnik može tim
zanesenim krilom (pesništvom) da promeni stvari
oko sebe ako to želi
jezero sledjeno, s injem, kud se dede
letova zastalih lednik blistav jasno.

Negdašnji se Labud seća, ali kasno: objektivno posmatranje, motiv slobode je pusto htenje
divan je, no zalud slobodu on htede,
jer opevo nije kraj gde da provede
vek, kad mraz jalov sinu čamom strasno.
Labud uzalud pokušava da se oslobodi ledene
tamnice koja ga okružuje i tlo mu predstavlja
Vratom strešće belu tu smrt što je steče
prepreku – pokušaj da strese smrt, da se
prostorom kažnjena ptica kog poreče,
al' na užas tla što perje joj sputava. oslobodi, da poleti

Sablast koja na tom mestu sjaji, prisno, KONTRAST – sablast koja sjaji
ukočen u hladnom snu prezira spava labud prezire jezero, kao što pesnik prezire nezainteresovani svet
zaodenut Labud, izgnan beskorisno.... nije uspeo da pobedi društvo i promeni svoju sudbinu - razočaranost

Sablast – metafora za labuda, ova metafora prekrasnog labuda pretvara u nešto jezivo, sablast je naziv
za strašnog duha koji je duša umrle osobe, ali nemirne u svojoj smrti.

10.Gistav Flober 1821-1880 realizam

-rođen u Ruanu 12. decembra 1821. (Normandija), otac hirurg, kao mali provodi dosta vremena kod
oca na poslu, u bolnici
-1836. na letnjem raspustu u Truvilu upoznaje Elizu Fuko, udatu Šlezinger, 10 godina starija, koja
ostaje njegova doživotna ljubav i čini ga nesposobnim da ikad zavoli nekog drugog (on tad ima 15
god) – kasnije je zadovoljan jer ga nije tada zavodovoljila : Sreća je poput sifilisa, ako je ostvarite
prerano, upropastiće vam život. Kasnije se družio sa porodicom Šlezinger.
-1837. dela pod uticajem romantizma Reve d’enfere, Memoirs d’un fou, oseća se uticaj romantičara
Bajrona i Getea
-1839. prva skica Sentimentalnog vaspitanja, inspirisana ljubavlju prema Elizi; isključen iz gimnazije
u Ruanu
-1840. upisuje Pravo u Parizu, ali je neredovan
-1842. piše Novembar-najpoznatije mladalačko delo
-1843. počinje prvu verziju Sentimentalnog vaspitanja – Educations sentimentale (objavljena
posthumno), koju će završiti 1854.
-1844. prvi napad epilepsije, povlači se iz društvenog života i posvećuje pisanju
-1846. mu umire otac, a ubrzo i voljena sestra Karolina, još jedan epileptični napad, napušta studije i
odlazi u porodični letnjikovac na Seni, u mestu Kroase kod Ruana, gde živi sa majkom i sestričinom
pre toga u Parizu upoznao Lujzu Kole, sa kojom će održavati vezu 8 godina, napisao joj na stotine
pisama
-1849. sa prijateljem ide na put po Bliskom Istoku (Egipat, Bejrut, Jerusalim, Damask, Rodos, Smirna,
Carigrad) u Bejrutu dobija sifilis, radi na 3 projekta iz kojih će izaći Madam Bovari kasnije
-razmišlja da sve napusti i ode u J. Ameriku, u savanu
-1851. se vraća u Kroase gde počinje da piše Madam Bovari, od tada do kraja života ne prestaje da
piše
-planira veličanstveni metafizički i psovački roman čiji junak živi tipičnim floberovskim dvostrukim
životom – srećan u svojim snovima, a nesrećan u stvarnom životu
-1857. Madam Bovari
-1858. počinje da piše Salambo, roman sa temom iz Starog veka, putuje u Kartaginu, koju objavljuje
1862.
-1863. piše konačnu verzija Sentimentalnog vaspitanja: povest jednog mladog čoveka (radnja mu
počinje 1840. a završava se 1867) koja izlazi 1869. neshvaćen od publike i kritike
-1870. tokom Fr-pr rata okupiran Kroase – Osećam kako me zagušuje bujica mržnje prema gluposti
mog doba. Govno mi se diže u usta poput ukleštene kile. Ali ja želim da ga zadržim, prilepim,
stvrdnem; želim da od njega napravim smesu kojom ću premazati devetnaesti vek, kao što indijanske
pagode mažu kravljom balegom...Što se čovečanstvo više usavršava, čovek je sve više degradiran.
Kada se sve svede na puko ujednačavanje ekonomskih interesa, čemu će još služiti vrline? Neće proći
ni čitav jedan vek, i moći ćemo da vidimo kako milioni ljudi ginu u samo jednom naletu. Istok protiv
Zapada, stari svet protiv novog...S vremena na vreme otvorim novine. Izgleda da se stvari odvijaju
vrtoglavom brzinom. Mi ne plešemo na ivici vulkana, već na drvenoj klozetskoj dasci koja je, čini mi
se, više nego trula. Uskoro će se društvo strovaliti nadole i udaviti u 19 vekova govana. Ala će biti
vriske!
-1872. mu umire majka i to ga jako pogađa
-1874. objavljuje Kušanje svetog Antonija, neuspešno prošlo, sve teže piše
-1876. umire Lujza Kole, a ubrzo i prijateljica Žorž Sand
-1877. objavljuje 3 pripovetke : Prostodušno srce (epilog Madam Bovari, hronika života sluškinje
Felisite)
-1878. knjiga Buvar i Pekiše – antiroman o uzaludnosti ljudske potrage za saznanjem i dimenzijama
ljudske gluposti
-8. maja 1880. umire u bedi i samoći

11. Floberovi romani

Madam Bovari – slučaj jednog lekara čija je žena preljubnica izvršila samoubistvo, a on umro od
tuge; pojavljuje se u Revue de Paris 1856, pisao ju je 4 godine, završava na sudu jer je delo osuđeno
zbog nemorala, ali mu parnica donosi još veći uspeh i roman je proglašen remek-delom realističke
estetike
Salambo – 1862. pošto ga je realizam iscrpeo svojim teškim temama i odvratnim likovima, Flober
hoće da ugodi sebi i svojoj mašti i odlučuje da napiše roman o Kartagini – egzotika, istorijski roman.
Odlazi na put u Tunis i Kartaginu. Radnja se dešava u Kartagini u 3. veku pne - Varvarski trgovci dižu
bunu jer nisu primili novac posle prvog Punskog rata i vrše opsadu grada, koji su bili zaduženi da
brane. Njihov vođa Libijac Mato upada u grad, krade zaimf – sveti veo boginje Tanit koji je čuvala
Salambo, Hamilkarova ćerka (on je kartaginski general). Kartagini preti opasnost od nestajanja jer je
zaimf bio talisman grada. Tada Salambo ide do pobunjeničkog logora, ulazi u Matoov šator i uspeva
da povrati veo. Hamilkar unajmljuje vojsku, ali ona biva pobeđena, kao i tunižanska vojska. Mato je
zarobljen, gomila ga ubija a on umire na rukama Salambo. Nju udaju za Nar Havasa, ali i ona ubrzo
umire od tuge, otkrivajući tajnu ljubav prema Matou.
Education sentimentale – 1869 objavljena, počeo da je piše 1843, završio je 1854, konačnu verziju
piše 1863. kada se vratio slikanju buržoazije, ovde predstavlja 2 teme: razočarenje mladog čoveka čije
se iluzije jedna po jedna raspršuju i propast romantičarske generacije. Roman je bio loše prihvaćen.
Prigovori su bili da je nagomilao činjenice koje nigde ne vodi, ovo ga je pogađalo. Radnja se dešava
od 1840. do 1867. Godine 1840. mladi provincijalac Frederik Moro završava školu i misli da je
predodređen za naintenzivnije strasti i najveće književne i umetničke uspehe. Zaljubljuje se u Gospođu
Arnu i pokušava da je pronađe u Parizu. Tamo se upoznaje sa mnoštvom mladih ljudi koji svi imaju
želje da postanu veliki umetnici, moćnici, bogataši. Frederik, vrlo povodljiv, usvaja svaki od tih snova
koji se tokom godina raspršuju. Razočaran se okreće svojoj ljubavi prema gđi Arnu, ali je nesposoban
i za to i vrti se u mestu. Nakon što se dugo nisu čuli 1867. gđa Arnu odlazi kod njega , sećaju se starih
dana i ona mu ostavlja pramen kose. Neko vreme nakon toga Frederik i njegov drug Delorije
sagledavaju svoje živote – jedan je žudeo za ljubavlju, drugi za moći i obojica su promašili život.
Kušanje svetog Antonija – 1874. Ovo je počeo 1856, pa 1870 i završio tek 1872. Inspirisan
Brojgelovom istoimenom slikom priču smešta u pustinju u Egiptu. Tamo, sa vrha brda isposnik vidi
kako pred njegovim očima defiluju razne religije i idoli, đavo ga nosi među zvezde, a morska
čudovišta ga vuku ka dubini vode. Sva ta iskušenja koja saleću glavnog junaka predstavljaju ciklus
ljudskih iluzija. Negativna kritika.
Drama Le candidat loše prolazi.
Piše 3 pripovetke: La legende de Saint Julien l’Hospitalier – svetac koji čudom iskupljuje svoje
grehe i kojim evocira misticizam srednjeg veka. Njegova prijateljica Žorž Sand mu savetuje da napiše
priču o osetljivosti čoveka i on piše Un coeur simple 1877. – dirljiva priča o staroj služavki njegovih
roditelja( epilog Madam Bovari, hronika života sluškinje Felisite); Herodiade – car Irod i igračica
Salome 1877. veliki uspeh
Buvar i Pekiše 1881. ostao nezavršen jer je umro, priča o dva pedesetogodišnjaka koja odlučuju da
ostave sve i odu na selo gde će tražiti sva ljudska znanja – od poljoprivrede do transcedentne
filozofije. Međutim, usled neuspeha se vraćaju svom starom zanatu.

12. Realistički postupak u jednom Floberovom delu

1)osuda romantizma- delo koje osuđuje romantičarsku tendenciju duha da sve ulepšava i da
najtrivijalnije stvari boji prebujnom maštom. To se vidi u osudi i mržnji opštih mesta. On ismeva
literaturu koju Ema čita u manastiru: to su sve ljubavi, ljubavnici, ljubavnice, dame što padaju u
nesvest u salonima, jecaji, suze, poljupci, mračne šume, muškarci hrabri kao lavovi, a nežni kao
jaganjci. Ta velika romantičarska ljubav koja uznosi dušu postaje brak bez ljubavi pun prevara gde se
ljubav žrtvuje radi interesa. Flober najviše ističe opsednutost tim snom kojim se Ema zaluđuje i koji će
je koštati života. Na balu kod Vobjesara Ema je oduševljena jednim starcem koji više nema
zavodničkih kvaliteta, ali nju privlači to što je u prošlosti bio veliki ljubavnik i što je doživeo idile kao
one o kojima Ema sanja. To je nejno zatvaranje očiju pred razdirućom stvarnošću. Pravi svet za nju ne
postoji.
2)realizam-ali ovo delo nije samo osuda i kritika raspaljene mašte, već i prezentacija karakterističnih
elemenata realizma. Za početak događaj koji je opisan nije potpuno izmišljen, već modifikovana
verzija stvarnog događaja – slučaj jednog lekara iz Rija čija se žena otrovala. Do detalja je proučio ceo
slučaj, raspitao se o ličnostima o kojima će pisati. Detaljno je proučio medicinska dokumenta o
simptomima trovanja arsenikom, čak je i u svrhu veće preciznosti nacrtao plan Jonvila. Flober slika
spoljašnjost svojih likova da bi tako stigao do unutrašnjosti. Tako preko ponašanja malo po malo
saznajemo karakter. Flober nas prisiljava da posmatramo. Plašljivost Šarla Bovarija, njegova
osrednjost i ograničenost se otkriva putem njegovih postupaka. Na isti način otkrivamo i Eminu
senzualnost, još i pre svadbe kad pije liker malim gurmanskim gutljajima. Realizam se vidi i u načinu
govora likova. Svako od njih govori u skladu sa svojim društvenim položajem i karakterom. Tako je
govor čiča Ruoa pravi paorski, pun regionalizama, a kad su supružnici stigli u Jonvil, apotekar Ome je
držao mali govor pun naučnjačkih izraza kroz koje je ipak izbijala koristoljubivost i glupost. Još je
važno insistiranje na uticaju sredine i naravi. Flober kao naučnik utvrđuje zakone koji upravljaju
ličnostima. On insistira na Eminom mladalačkom dobu provedenom u manastiru upravo zato jer je
tamo citirajući Šatobrijanov Duh hrišćanstva proizvela uzrok svog kasnijeg stanja. Uz to, kako je
odrasla na selu, Ema ne može da idealizuje prirodu koju toliko dobro poznaje i jedino joj ono što joj je
nepoznato-olujno more ili ruševine mogu doneti traženi lirizam. Na kraju, roman da bi ostao
objektivan mora da se odrekne moraliziranja. On ne treba da brani neku tezu već samo da izlaže
činjenice, a da sam čitaoc iz njih izvuče pouku. Knjiga ne treba da bude primer dobrog ukusa, zato nas
Flober ne štedi detalja dok opisuje Eminu smrt.
Analiza:

MADAM BOVARI 1857. (kada i Cveće zla) kad je izašao izazvao skandal
-buržoaski, psihološki, realistički roman koji opisuje provincijski život za vreme Julske monarhije u
Francuskoj
- Roman je svojevrsna kritika romantizma, omaž romantičarskoj prošlosti.
-Napisan po realističkoj književnoj doktrini – studija karaktera, analiza osećanja, izbor pojedinosti,
ima savršen stil i moralnu pouku – Ema Bovari prikazuje duh jedne cele epohe, a ne samo ženu koja
se uništila romantičarskim sanjarenjem. Flober ovim poručuje da je življenje svog sna sveto i
neotuđivo pravo svakog čoveka, makar to bilo i pogubno.
-malo događaja, ali veliki dramski zamah zbog MNOGO OPISA
-Flober mnogo pisao i brisao, perfekcionista forme, pedantan kada je reč o stilu; čitao naglas i brisao
ono što zvuči neprirodno
- la documentation – naučni pristup, Flober spremio detaljnu dokumentaciju za ovo delo, pod
snažnim uticajem pozitivističke filozofije počinje da se ismeva svom romantizmu i okreće se nauci –
izučava psihologiju, patologiju, anatomiju; osniva strogu estetiku prema kojoj narator mora da se
ugleda na metode prirodnih nauka (što će kasnije biti polazna tačka naturalista)
l’art objectif da bi stigla do lepog, LEPOTA IDEAL
velika umetnost je naučna i nije lična!!!!
-oblikovanje likova: pripovedač NEUTRALAN, opisani svi slojevi francuskog društva, roman ne
treba da otkriva ništa o svom piscu, junaci često ne umeju da se izraze ili govore besmislice, ali su im
pogledi i opisi vrlo rečiti – SUPTILNA NARACIJA, likovi su socijalno reprezentativni
-BOVARIZAM – Žil Gotje – Čovekova osobina da vidi sebe drugačijim nego što jeste, nerealna
ambicija, autosugestija, bujna rasplamsala mašta, taština, tragičan osećaj života, potreba da se bude
srećan; Ema Bovari čitala Voltera, Šatobrijana u čijim romanima je sve idealizovano, htela da bude
deo visoke buržoazije i aristokratije, ima sladunjavu viziju sreće, trećerazredni romani
2 funkcije romantizma: Ema čitajuci romane stvarala iskrivljenu sliku, ali i kritika romantizma, Flober
se ruga svojoj romantičarskoj inspiraciji i prošlosti; u njemu postoje 2 pisca – ima romantičarsku
senzibilnost (zanima ga mašta, beskraj, natprirodnost, razočaran je buržoazijom bez ideala i poezije,
njegov pesimizam vuče poreklo iz moralne samoće, ima utisak da život nema svrhu ni cilj), ali bira
svoju metodu i pokušava da realno prikaže događaje do kojih mu nije stalo -odvratna buržoaska priča
-Madam Bovary- c’est moi – u razotrkivanju iluzija Flober otkriva i svoju intimu, kroz Emu on
ispoveda jedan deo svog bića, svoje mladalačke iluzije, neostvarive čežnje, sukob romantičarskih
težnji i prozaične svakodnevnice
-TEMA: ispraznost braka i malograđanske sredine, prepliću se motivi ljudske ogorčenosti i
osrednjosti, epopeja provincijske bede, antiromantičarski romantizam, životopis malograđanske
preljubnice
-INSPIRACIJA: novinski izveštaj o smrti Ežena del Mara – lekara, bio učenik Floberovog oca doktora
(to uticalo na Floberovu hiruršku preciznost u pisanju). Eženova žena vara muža, zadužuje se bez
njegovog znajnja, nakon njegove smrti muž ostaje sam sa ćerkom i umire od tuge nakon nekoliko
meseci; kao i Crveno i Crno - na osnovu realnog događaja
-Vreme i prostor: provincijski gradić
-Radnja: Šarl Bovari, seoski lekar i udovac, ženi se ljupkom Emom Ruo koja je kći seoskog
gospodina. Ranu mladost i školovanje je provela u manastiru gde je često kradom čitala zabranjene
romantične ljubavne romane. Od braka je očekivala ostvarenje svojih romantičnih snova, sreću i mir,
ali se ubrzo pita Bože, zašto sam se udala?
Šarl je dobroćudan, on ljubi Emu i misli da mu je ljubav uzvraćena, ali ona vrlo brzo shvata raskorak
između svojih snova i monotonije svakodnevnog malograđanskog života. Njen duh vapi za
pustolovinama.
Nakon selidbe u Jonvil ona upoznaje advokatskog pripravnika Leona sa kojim se tajno sastaje. Leon
odlazi u Pariz, a Ema željna ljubavnih pustolovina se predaje baronu Rodolfu. U ovoj ljubavnoj
romansi potpuno zapušta Šarla, kuću, dete. Opsednuta je ljubavnikom, lepim haljinama, svojim sada
uzbudljivim životom. Nagovara Rodolfa da je otme i da pobegnu.
U početku on pristaje, ali ubrzo joj šalje pismo gde jeobaveštava da je odustao od bega. Ona je
potpuno skrhana, doživljava nervni slom. Šarl je teši, razume, brine za dete, vraća sve dugove ne
pitajući kako su nastali. Ona ponovo živi teško podnoseći dosadu svakodnevnog života. Šarl hoće da
je razvedri i zabavi i vodi je u pozorište u Rua, gde ona ponovo sreće Leona i obnavlja vezu sa njim,
ali Leon je sve više zasićen Emom. Ona upada u veće dugove želeći da živi u raskoši.
Očajna zbog pretnje prisilne naplate duga odlazi Rodolfu da traži novac. Moli ga da je spase, ali on
odbija. Ona je poražena i ponižena. Ne može da prihvati poraz i ponovni povratak u dosadu
svakodnevnog života i radije bira smrt. Ispija otrov i umire. Šarl se na njenoj samrti pita da li je on
kriv što nije bila srećna. Uskoro i on umire od tuge i ostavlja nezbrinuto dete.
Likovi:
Leon (20)– prvo platonska ljubav
Rodolf - lažna slika ideala kome teži, otelotvorenje njene iluzije, podseća na ljubavnike iz knjiga, ona
hoće da pobegne iz svoje banalnosti; poljoprivredna svečanost, on joj se udvara, dok politički
predstavnik drži govor on zavodi Emu, u istom trenutku paralelno 2 govora koja prikrivaju suštinu,
ona njemu nije važna kao on njoj, on samo voli da ima mnogo ljubavnica
apotekar Ome – zatočenik progresa, pseudorevolucionar, sa lažnom svešću¸ pun sebe, savremen u
smislu religije, nauka za njega religija, bogovi Sokrat, Volter, gotivi Napoleona, čak mu se sin tako
zove
lihvar le Re - pokvaren, jedini toga svestan i to prihvata SVI OSTALI ŽIVE DVOJNE ŽIVOTE -
JEDAN REALAN JEDAN PRIVIDAN, NE PRIZNAJU SVOJU POKVARENOST
Ema – osećajno biće koje celi život podređuje mašti, traženju i uživanju u uzbudljivim i strasnim
ljubavima. Ona sanjari o dalekim zemljama, divnim dvorcima i pristaje na brak uverena da će živeti
životom iz trivijalnih ljubavnih romana koje je sa velikim zanosom čitala dok je živela u samostanu.
Šarl joj je delovao kao ostvarenje sna, a zapravo je samo bio tu u momentu kad je poželela da pobegne
od dosadnog sela. Ali ubrzo je ta iluzija o idealnom bračnom životu počela da se gasi kad je shvatila
da je Šarl samo prosečan čovek, ograničenog duha. Ona ga je smatrala vrednim prezira, sažaljenja i
počela ga je mrzeti. Svi dani su joj bili isti, ali je ipak u dubini duše očekivala neki događaj. Uvek je
zamišljala ljubav kao uzdahe na mesečini, strasne zagrljaje, suze koje teku na rastanku, nežnu
ljubavnu čežnju. Kad je ušla u zabranjenu vezu počela je da živi svoj san. Sa naturalističke tačke
gledišta ona je bila bludnica, žena koja je težila većim uzbuđenjima i strastima i bila skoro očajna da
ih doživi. Njeno samoubistvo je možda romantično, ali njena smrt užasava i samog pisca. Ona je
žrtva svojih snova. Nije sebe mogla da zamisli kao gubitnicu, kao običnu domaćicu.
Radnja:
PRVI DEO – počinje Šarlovim detinjstvom, savestan učenik sa sela, nema lakoće i otmenosti u
njegovom izražavanju, otac mu je bio nekadašnji hirurški pomoćnik u vojsci, ali je morao da da
ostavku, uzeo veliki miraz uz ćerku jednog trgovca galanterijom, godinama trošili te pare, a tast kad je
umro nije ostavio ništa, pa je morao da se upusti u neke fabričke poslove, kako mu ni to nije išlo
povukao se na selo, ali ne uspevši ni u poljoprivredi, iznajmio je neku kuću gde se zatvorio u svojoj
45. godini; žena mu je kao mlada bila jako zaljubljena u njega, što je njega s godinama počelo da guši,
tako da je i ona postala džandrljiva i teške naravi, ali dobra domaćica; kad su dobili sina on je hteo da
ga odgaja surovo, spartanski, ali je dečak bio po prirodi miran i slabo je poštovao očeve želje, majka
ga je pazila i zamišljala već kao sudiju ili inženjera;
sa 12 godina mu se majka izborila da započne školovanje, iako otac nije bio za to, otišao u gimnaziju u
Ruan gde je bio dobar i savestan, uz veliki trud je bio osrednji đak, a roditelji su ga posle 3. godine
ispisali da bi ga dali na medicinu; majka mu sredila sobu i udesila život, a on je onda ostao prepušten
sam sebi, slabo je razumeo i shvatao predavanja, ali je bio redovan kao dresiran konj. Vremenom se
umorio od takvog tempa i postepeno odustajao od svih odluka koje je ranije bio doneo, navikao se na
kafanu i strasno je igrao domine, na to je gledao kao na slobodu koje se konačno dočepao, samim tim
je pao na ispitu za lekarskog pomoćnika, a majka mu je to opravdala i preuzela na sebe odgovornost
da zataška stvar. Nakon što je napamet naučio odgovore na pitanja i završio školu majka mu je našla
mesto lekara u Tostu, a i ženu – udovicu nekod sudskog izvršitelja iz Dijepa od 45 godina, ružna, puna
mladeža, gđa Eloiza Dibik. Šarl mislio da će mu ovaj brak dati još više slobode, ali je ona ipak bila
gazda, uhodil ga je, otvarala njegova pisma, stalno se žalila na nešto, a on je morao da obigrava oko
nje.
Jedne večeri je stiglo pismo za Šarla da dođe na majur Berto da namesti jednu slomljenu nogu gdinu
Ruou koji je jedan od najbogatijih seljaka, koji je slomio nogu kad se vraćao sa proslave
Bogojavljanja, žena mu je umrla pre 2 godine, ima samo gospođicu. Gđica Ema je Šarlu odmah zapala
za oko belinom svojih prstiju...nakon obavljenog posla je sišao da doručkuje i video u kuhinji na zidu
sliku sa posvetom DRAGOM TATI, tu su razgovarali, saznao je da njoj nije uopšte lepo na selu...
Šarl se pojavio već sutradan, umesto posle 3 dana kako su se prvobitno dogovorili, a onda je redovno
dolazio 2x nedeljno. Nakon 46 dana je gdin Ruo prohodao, a svi su Šarla počeli smatrati jako
uspešnim čovekom. Šarlu odjednom sve postalo lepo, čak i ono što ranije nije toliko voleo –
zaljubljen, ali i dalje toga nije svestan.
gđica Ruo je vaspitana u samostanu, ima lepo vaspitanje-ume da crta, igra, zna geografiju, da veze,
svira klavir
Šarlova žena je omrzla i toliko mu je prebacivala da je prestao da ide u Berto, naterala ga da se zakune
da tamo više neće ići, on to shvatio kao pravo da je voli
početkom proleća je Eloizin notar brodom otplovio odnevši svu njenu imovinu, tad se otkrilo da je
kuća koju ima potpuno pod hipotekom i da ona zapravo uopšte nije bogata, kako je Šarl mislio. Šarlov
otac poludeo na Šarlovu majku što je tako ojadila sina, 8 dana nakon rasprave Eloiza je umrla
Dolazi čiča Ruo da plati za nogu što mu je Šarl sredio, on ga teši jer je i on nedavno izgubio ženu,
zove ga kod njih, Ema povremeno misli na njega, Šarl polako počinje ponovo da odlazi u Berto
Sve manje misli na Eloizu, sve više uživa u zadovoljstvu nezavisnosti, ženina smrt mu donela nove
poslove, pročuo se
Jednom zatekao Emu kako šije, tad razgovarali, o svemu, o njenom samostanu, njegovoj gimnaziji,
ona mu pokazala svoju sobu, pričala o svojoj majci, u pogledu i govoru joj se osećala dosada jer živi
na selu, kasnije je Šarl vraćajući se kući sve vreme razmišljao o njenim rečima, tad prvi put pomislio
na ženidbu sa njom, kako ništa ne gubi rešio da je zaprosi prvom prilikom
čiča Ruo bi voleo da se oslobodi ćerke koja mu ništa ne služi u kući, u sebi je pravdao da je previše
pametna za poljske radove, a on je voleo da potroši na sebe; primetio Šarlove namere, za njega Šarl
pomalo šonja, ali okej
Svadbe nije moglo biti dok ne prođe Šarlova žalost u proleće sledeće godine
Šarl po prirodi nije bio šaljiv
Čiča Ruo se nakon svadbe setio svoje svadbe, prve trudnoće svoje žene sa kojom bi sad imao sina od
30 godina
posle svadbe Šarl i Ema bovari stigli u Tost, opis kuće, u kući i Šarlova ordinacija, kuća jako zvučna,
mirisi zaprške se šire od kuhinje do ordinacije, Ema kad se popela u sobu prvo primetila svadbeni
buket Šarlove prve žene, Šarl ga potom odneo na tavan, Ema tad pomisli šta bi bilo sa njenim
svadbenim buketom kad bi ona slučajno umrla (suptilno se ovo provlači i pre samih događaja)
Prvih dana se bavila time šta da promeni u kući, Šarla veselilo sve u vezi sa Emom, čak i sam pogled
na nju, idilični opisi prvih dana bračnog života, Šarl preispituje svoj život i shvata da je ovo sad
zapravo prva sreća koju doživljava (do tada to nije bila ni gimnazija, gde je bio sam među bogatijim i
sposobnijim drugovima iz razreda koji su se smejali njegovom naglasku, ni studije, kad nije imao
novac da odvede na igranku neku devojku koja bi mu postala ljubavnica, ni u prvom braku sa
matorom udovicom)
A Ema – njoj se do udaje činilo da oseća ljubav, ali kako sreća koja je trebalo da proistekne iz te
ljubavi nije došla ona mora da se prevarila. Čini joj se da to što ona oseća nije taj zanos iz knjiga npr.
Pol i Virdžinija.
sa 13 godina otišla u samostan, dobro je shvatala katihizis i odgovarala na teška pitanja, živela u
nekom sanjarenju, postavljala sebi tako neke izazove npr. da ne jede ceo jedan dan – une jeune fille
romanesque, naviknuta na mirne seoske prizore ona se okretala nečemu burnom, tražila je uzbuđenja;
jedna usedelica koja je dolazila svakog meseca joj je pozajmljivala romane gde su ljubavnici,
progonjene dame padale u nesvest, mračne šume, konji, suze, jecaji, poljupci, čamci na mesečini,
gospoda hrabri kao lavovi, 6 meseci sa 15 godina čitala to, čitala Voltera Skota, želela da živi u
zamku, da ima viteza, obožavala Mariju Stjuart, osećala poštovanje prema slavnim i nesrećnim
ženama
Kad joj je majka umrla mnogo je plakala, tražila da je sahrane sa njom, u duši bila zadovoljna jer je
došla do tog ideala klonulih bića-slušala Lamartina, umiruće labudove, opadanje lišća; na kraju otpuno
odustala od vere i počela da se buni tako da ju je otac povukao odatle
Kad ju je Šarl prvi put video ona je bila potpuno razočarana jer nije više imala šta da nauči niti oseti,
ali strah od novog stanja je naveo da pomisli da se konačno u njoj javila ljubav, ali u stvarnosti nije
bilo tako, što je bila prisnija sa njim rasla je neka unutrašnja distanca koja ju je odvajala od njega
Šarl je bio običan, nije budio nikakve emocije ni sanjarenja, nikada ga nije povuklo da ode u teatar,
nije umeo da pliva ni da mačuje ni da gađa iz pištolja..ona je mislila da jedan muškarac treba sve to da
zna i još mnogo toga i da je stalno iznenađuje tim svojim znanjima, on je mislio da je ona srećna, a
ona nije mogla da podnese tu ustaljenu flegmatičnost, tu spokojnu tromost duha
Ema dobro vodila kuću što je Šarlu dizalo ugled, svirala klavir i crtala što je njega zabavljalo, ponosio
se njom, a nju je bilo sramota zbog njega
Šarlova majka nije bila naklonjena Emi jer je smatrala da previše troši, zapravo je bila ljubomorna jer
Šarl sad ipak više voli Emu od nje, smatrala je da takvo slepo obožavanje žene nije uopšte pametno
Ema je pokušavala na silu da stvori tu neku romantičarsku atmosferu, ali to nije u njoj ni u Šarlu
budilo ono što je ona zamisila da će postojati, ona je mislila da u njegovoj strasti nema ničeg
posebnog, ljubio ju je uvek u isto vreme, na isti način, to je postalo navika
jedan lovac joj je poklonio malu italijansku hrticu Đali jer ga je Šarl izlečio, vodila je u šetnju, u tim
šetnjama je mnogo razmišljala i često se pitala zašto se udala, da li je možda moglo drugačije, da li je
mogla upoznati nekog drugog, sve njene zamisli su bile drugačije, htela je nekog lepog, duhovitog,
otmenog, kakve sad imaju njene nekadašnje drugarice iz samostana...ona sigurno sad idu na balove i u
pozorište, žive punim plućima, gde se srce širi, a čula svetaju, a njen život je hladan i DOSADAN.
BAL - krajem septembra se desilo nešto neočekivano – pozvanaje u Vobjesar, kod markiza od
Andervilijea, koji je bio državi sekretar za vreme Restauracije, Šarl mu rešio neki čir u ustima, a kad je
njegov poslovođa došao da plati video kod Šarla trešnje i zamoli ga za nekoliko sadnica, kad je video
kako je Ema kulturna pozva ih oboje da dođu do njega i donesu te trešnje u zamak u Vobjesaru.
Večera – Ema oduševljena, to je sve ono o čemu je maštala, nar, ananas, šampanjac, pri spremanju za
bal Ema vodila računa o svim detaljima, Šarl je idealizuje, a ona ga smatra nedostojnim, kaže mu da
će mu se smejati i da je bolje da ni ne ide, markiz ih je pozvao na jedno obično veče jer ga je Šarl
izlečio, Ema ovo doživela kao priliku života; Ema oduševljena oblačenjem, ponašanjem, stavom
zvanica, u njihovim pogledima bilo je duševnog mira koji je poticao od svakodnevnog zadovoljenja
strasti; realna slika : vazduh je bio težak, ona vide neke seljake kroz prozor kako gledaju i seti se svog
života na selu i u mislima se distancira od toga, pomisli hvala bogu pa to više nisam ja; Šarl je na balu
zadremao, a ona se provodila cele večeri, kad je počeo valcer koji Ema nije znala da igra vikont priđe i
po drugi p0ut te večeri je zamoli za ples, toliko su plesali da joj se zamantalo, nakon valcera je bilo
vreme za spavanje.. Šarl odmah zaspao jedva dočekaviši a ona je na prozoru gledala napolje želeći da
što duže zadrži iluziju ovog raskošnog života koji će uskoro morati da napusti, tako bi volela da uđe u
živote ljudi koje je sinoć upoznala...na putu do kuće Emi se učini da je prepoznala vikonta na konju
kako je prošao ispred njih, nakon četvrt milje su morali stati da bolje privežu konje kad je Šarl na
zemlji primetio kutiju za cigare od zelene svile i grbom kao na vratima kočija
kuvarica Nastasja, Ema gruba prema njoj, Šarl je voli
nakon ovih dešavanja Ema postala bahata, stalno maštala i razmišljala o balu, Njeno srce je bilo kao i
onu: u dodiru sa bogatstvom na njemu je ostalo nešto što se neće izbrisati (njoj su čak cipele požutele
na đonovima od klizavog voska na parketu dok je plesala-to joj je uspomena na bogatstvo) SEĆANJE
NA BAL POSTALO ZA NJU NEKA ZANIMACIJA...ah pre 8 dana, pre 15 dana..u njoj zauvek
ostala tuga za onim što nema
kad Šarl nije bio tu ona stalno razgledala kutiju za cigarete i pitala se čija je, razmišljala o putnicima
prolaznicima gde idu i kad tamo stižu, kupila mapu Pariza, pretplatila se na Korbej ženski časopis,
pratila izveštaje sa pozorišnih premijera, znala adrese krojača, novu modu, u PARIZU zamišljala samo
ambasadore, vojvotkinje, pisce, glumce i njihove živote; sve joj blisko u mislima, a daleko u
stvarnosti, oko nje je bilo dosadno selo, tupoglavi malograđani, trivijalan život, sve osim njenog joj je
delovalo blaženije i bolje od nje
ona je ljubavni zanos i strast povezivala sa prostorom, mislila je da se tako nešto može ostvariti samo
u kamenim zamcima, pod baldahinima, u baštama
Nastasja otišla, uzeli sluškinju od 14 godina Felisite, siroče
Ema kupila celu opremu za pisanje,a nije imala kome da piše, želela da putuje, dok je Šarl išao po
izlokanim putevima po kiši i snegu ne bi li zaradio koju paru, Šarla pratio dobar glas, nije išao u
krčmu, lečio prehlade, ali ih straha uvek prepisivao lekove za smirenje, u suštini nesiguran u svoje
lekarske sposobnosti, bio je u svemu umeren, a Ema je želela sve preterano, htela je da to prezime
Bovari postane poznato, a on nije imao nikakvih ambicija
Godinama je postajao sve prostiji, a ona sve prefinjenija i to ju je nerviralo
Ona u dubini duše sve vreme iščekivala neki događaj, prelazila očajničkim pogledom po pustoši svog
života, svaki dan se nadala sve više i odlazila u krevet sve više razočarana jer taj dan ne dolazi, brojala
je dane do oktobra nadajući se da će markiz od Andervilijea opet organizovati bal
sve joj jednolično i dosadno jer NIŠTA NE RADI I NEMA STVARNIH PROBLEMA PA PRAVI
IZMIŠLJENE
Svi drugi životi su joj izgledali zabavniji od njenog, samo se kod nje ništa nije dešavalo, odustala i od
muzike i od šivenja, i od čitala, sve joj je bilo dosadno, gledala samo kako pada kiša
najviše mrzela vreme obeda, tad joj je nekako sva gorčina života bila kao na tacni
potpuno je zapustila kuću štoje ljutilo Šarlovu majku kad dođe u posetu
Emu postalo sve teže zadovoljiti, postala kapriciozna, samo nešto izmišlja, počela i da ne krije svoj
prezir prema svemu, čeznula za burnim životom
bledela i patila od lupanja srca, Šarl joj je prepisao valerijanu, stalno se žalila na Tost, a Šarl je mislio
da njeno stanje zaista ima veze sa mestom stanovanja i nervnom prirodom, pa su se preselili u selo
Jonvil l’Abej, pri pakovanju se ubola na svadbeni buket koji potom baci vatru, kad su otputovali u
martu iz Tosta ona je bila trudna
DRUGI DEO
Jonvil l’Abej veliko selo kod Ruana na severu, tu je govor bez narečja kao što je i sam kraj bez
naročitog obeležja, mesto je pomalo u zastoju
gostionica Zlatan lav, apoteka gdina Omea, jedna ulica, jedan crkvenjak koji je istovremeno i grobar
Lestibudoa, udovica Lefransoa gostioničarka,
Bine – dobar kartaroš, lovac, finansije
popovi – licemeri, uživaju u svemu kad ih niko ne vidi
Ome – pun sebe, savremen u smislu religije, nauka za njega religija, bogovi Sokrat, Volter, gotivi
Napoleona, čak mu se sin tako zove
lasta – prevozna kola
gdin Lere-trgovac štofovima
odmah prve večeri u gostionici Ema i Šarl upoznali gdina Leona Dipija, pisara kod notara Gijomena,
koji se jako dosađivao u Jonvilu
Ome odmah ukazao pridošlicama na ograničenost seoske sredine, na predrasude, molitve, svetinje,
popa
Ema i Leon se odmah sprijateljili i naši mnoštvo zajedničkih tema, Leon je stanovao kod apotekara,ali
planira da ode u Pariz da završi prava, oboje obožavaju muziku, maštanje, čitanje; apotekar ponudio
Emi da koristi njegovu čitaonicu, u razgovoru Leon oslonio nogu na Eminu stolicu, obostrana
naklonost
Ema: prezirem obične junake i umerena osećanja
Ema i Šarl dobili kuću prethodnog lekara Janode, koji je bio poljski emigrant i pobegao je prošle
nedelje, a to je jedna od najudobnijih kuća u selu, najzgodnija su vrata prema šetalištu gde se može ući
a da vas niko ne primeti
Emi ovo 4. put da noći na nepoznatom mestu – u samostanu, u Tostu, u Vobjesaru i sad ovde u
Jonvilu, svaki put kao da time počinje neko novo doba u njenom životu, svaki put se nadala da će baš
taj period biti dobar jer je već proživljeni bio loš
i za Leona sinoćna večera bila značajna, nikad dotad nije 2 sata pričao sa nekom damom, u Jonvilu ga
cenili, imao razne talente: slikao akvarele, umeo da čita note, bavio se književnošću,
mali Omei – loše vaspitani i flegmatični, Leon ih ponekad čuvao
Žisten – dalji rođak gdina Omea i apotekarski službenik
gdin Ome se odmah nametnuo kao najbolji sused, nije bio ljubazan samo iz kurtoazije već je on i
prekršio zakon time što je obaljao lekarsku praksu bez diplome, pa je hteo ljubaznošću da pridobije
Bovarija da ovaj ne bi nešto progovorio, a time bi ovaj ostao bez porodice, apoteke i lagodnog života
Šarl bio tužan jer nije bio pacijenata, mučile ga novčane prilike, jedino ga trudnoća obradovala, sve
više voleo Emu kako se porođaj približavao, Ema je u početku bila u stanju šoka, a kasnije je jedva
čekala da sazna kako je biti majka, ali zbog manjka para nije mogla taj pretporođajni period da proživi
onako kako je maštala i time je njena ljubav prema detetu slabila, želela je sina kojeg bi nazvala Žorž,
i ta pomisao da će roditi muško dete joj je bila kao revanš za sve što nije uspela da postigne u životu,
muškarac je ipak slobodan, može da doživi strasti, da putuje, svladava prepreke, a žena je uvek nečim
sprečena, u isti mah inertna i pokretljiva uvek ima protiv sebe slabost tela i pritisak zakona, uvek je tu
neka želja koja vuče i neki obzir koji zadržava
dobila je ipak ćerku, saznavši to onesvestila se, posle je dugo birala ime, Šarl je hteo da da ime svoje
majke, Ema se usprotivila, svi su na kraju predlagali imena po svojim željama, na kraju je beba dobila
ime Berta (Ema čula to ime u Vobjesaru), gdin Ome bio kum jer čiča Ruo nije mogao da dođe, a gđa
Bovari kuma
Beta data na dojenje stolarevoj ženi, kako je krenula nešto joj se sloši i u tom momentu naiđe Leon
koji je otprati, a iste večeri se za to saznalo
gđa Tivaš, žena predsednika opštine, izjavila da se gđa Bovari kompromituje
opisi Leona, sve bajno sjajno, fizički savršen
Jonvil ima stazu duž reke, pri povratku pričali o nekoj trupi španskih igrača koje su oskoro očekivali u
ruanskom pozorištu, dok su se trudili da nađu trivijalne rečenice oboje osećali da ih obuzima ista
čežnja, ali nisu ni pomišljali da kažu jedno drugome šta osećaju
Leon (20) često ležao na sred pašnjaka i vikao Kako mi je dosadno! razmatra sve stanovnike Jonvila i
šta ko ima da ponudi i sve je dosadno, osim Eme, između sebe i nje je osećao neku nejasnu provaliju,
bilo mu je teško da se snađe između straha da ne bude nametljiv i želje za prisnim prijateljstvom
Žistenu se sviđala Felisite, i često je prisluškivao razgovore
gdin Ome je organizovao sedeljke u kafani gde su pričali o novinama, kartali se, Leon je posmatrao
Emin češalj zaboden u punđu, Ema i on su u tim večerima ostvarili neku vrstu veze, a Šarlu to nije
smetalo jer je mislio da se njihov odnos svodi na knjige i pesme
Leon prema Šarlu fin, obavljao mu čak neke posliće, Emi kupio kaktus i doneo joj u krilu na Lasti
pritom je izbo prste, gledali su se dok je svako na svom prozoru zalivao cveće, ona njemu pokloni
ćilim od baršuna i vune
Leon nije znao kako da joj izjavi ljubav, kolebao se između straha da joj se ne zameri i stida jer je
bojažljiv
Ema se nikad nije pitala da li ga voli, mislila je da ljubav dolazi nenadano, s munjama i velikim
potresom
Ema, Šarl, Leon i Ome su išli da vide neku predionicu lana u izgradnji blizu Jonvila, Ema tu primetila
svu banalnost Šarlove ličnosti, kaže za njega da nosi nož u džepu kao neki seljak, nju je njega blam
Kasnije kod kuće Ema shvatila da mora da je Leon zaljubljen u nju, a njoj se sviđalo sve na njemu
Sutradan je posetio Lere, trgovac modnom robom, učtiv do poniznosti, on može da nabavi šta god
treba jer ide 4x mesečno u grad, kao ni lova ne treba, sve može da sredi on
uveče je posetio Leon, čudan razgovor, Šarl kasni kući, pokrenuli temu Šarla, oboje ga kao hvale,
ogovaraju odevanje gđe Ome, to je počeo Leon, Ema shvatila da je njemu to važno pa počela više da
vodi računa o tome kao i održavanju domaćinstva, počela više da vodi računa o Berti
Leonu se ona činila toliko nepristupačna i čestita da ga je nada potpuno napustila, i odrekao se prilike
da budu zajedno, Ema smršala, postala štedljiva, svi joj se dive, a ona u duši prepuna žudnje, besa,
mržnje, uzburkanog srca, bila zaljubljena u Leona, tražila samoću da bi što lagodnije razmišljala o
njemu, sva bi ustreptala kad čuje njegove korake, što je više osećala ljubav sve ju je više potiskivala da
ne bi izbila na videlo
telesni prohtevi, melanholija i pohlepa za novcem – sve postalo ista patnja za koju se sve više
vezivala, ogorčena što Šarl ne primećuje njene muke, ona svu mržnju svalila na njega i svaki njegov
napor da je smanji ju je samo povećavao, on joj je bio kriv za sve, htela je da je on zlostavlja da bi
tako opravdala to što ga mrzi, a morala je da se pravi da je srećna, njoj se gadila ta dvoličnost, padala u
iskušenje da pobegne sa Leonom
postala grozna čak i prema ćerki, jednom je ćušnula, ova pala i rasekla obraz, misli kako je Berta
ružna
Leonu dosadilo da voli bez nekog ishoda, pomisli kako bi bilo najbolje da ode u Pariz, za Emu sve
nadalje tuga, Zašto nije uhvatila sreću kad joj se ukazala? Počela da proklinje sebe što se nije volela
sa Leonom.
Šarlova mama kaže da Emi treba da radi, jer onda ne bi imala te hirove koji dolaze od svakojakih misli
koje proizilaze iz dokonosti, smatra da te knjige koje Ema čita, koje su protiv religije, nisu dobre, onaj
ko nema vere uvek loše završi
Ema provodila sate na prozoru, to je u provinciji zamena za pozorište
pojava gdina Rodolfa Bulanže od La Išeta (34) , neženja, kupio zamak blizu Jonvila, došao kod Šarla
da mu pusti krv jer je osećao mrave po telu, pao u nesvest u toku procesa, u povratku kući pomislio
kako je Ema lepa i zgodna, crne oči, a drži se kao Parižanka, gde li ju je Šarl našao
Rodolf surove prirode, pronicljivog uma, dobro poznavao žene, misli kako je Šarl mnogo glup, i
sigurno joj je dosadio, ide sa prljavim noktima i neobrijan, ona se dosađuje, njoj se živi u gradu,
mogao bi je zavesti malo da se zabavi, ali kako posle da je se otarasi?
Pomisli kako će je imati i poče da razrađuje plan u glavi...počećemo drsko, to je najsigurnije
Poljoprivredni SAJAM u Jonvilu – Ema i Rodolf pod ruku pričaju o medioktiretstvu provincije koja
guši svaki život, gde nestaju sve iluzije, kako svi ljudi liče jedni na druge, flertuju u Sali opštine gde su
se popeli da bolje vide, Ema misli da se ipak treba pokoravati moralu sveta
idu dve paralelne scene...njih dvoje u Sali flertuju i dole na sajmu o zemljoradnicima
Rodolf navaljuje, priča sve najlepše, kulminacija prsti im se spletoše, usne im se tresu od žudnje
uveče vatromet, tad rekao da je možda prenaglio, da će je ostaviti malo da čeka
6 nedelja Rodolf nije dolazio, potom se pojavi, neprestano mislim na vas, volim vas, u tom momentu
uđe Šarl, Rodolf se napravi kao da mu je Ema pričala o svom zdravlju i da bi bilo dobro za nju
jahanje, a on joj može to obezbediti, Šarl se složio
posle jahanja šumom, na jednom proplanku Rodolf joj stade govoriti o svojoj ljubavi, ona se nećkala
ali mu se na kraju ipak prepustila
desilo se nešto krupnije nego da su se planine pomerile, muž joj za večerom reče da dobro izgleda i da
joj je kupio kobilu
ona neprestano u sebi ponavljala Imam ljubavnika, imam ljubavnika uživajući u tome, setila se
junakinja iz knjiga koje je čitala, sad je konačno trijumfovala!
sutradan se zakleše jedno drugome na vernost, ona mu ispriča svoje jade, ona mu tražila da je zove po
imenu i da joj kaže da je voli, to sve u kolibi u šumi, od tad se redovno dopisivali svake večeri
jednog jutra kad je Šarl otišao nju naglo spopade želja da vidi Rodolfa, hoće da brzinski ode u La Išet,
ova prva smelost joj uspela, pa je ovo često praktikovala, išla duž reke, on smatrao da su ove posete
nesmotrene i da se izlaže ogovaranju, polako i na nju pređoše ova njegova strahovanja, počela je da se
plaši da zbog nesmotrenosti ne izgubi ljubav koja joj je jako potrebna, svaki put kad se vraća od njega
sve je osluškivala, hvatala je paranoja...jednom srela gdina Binea koji je lovio patke, sva se zbunila,
rekla da je bila ko dojilje
pošto je ovo postalo nesigurno sastajanje, počeli da se nalaze u dnu njenog vrta, on kad dođe baci
šaku peska na žaluzine, a ona je čekala da Šarl zaspi pa bi se išunjala, sedeli su na klupi gde je nekad
bila sa Leonom, ali na njega nije ni mislila više...kad je padala kiša sklanjali se u ordinaciju, Rodolf se
šalio na Šarlov račun, a to bi Emu postidelo...ona postala sentimentalna, odsekli jedno drugome
pramenove kose, razmenili minijature
Njegov malograđanski zdrav razum je prezirao Emin zanos i čim je bio uveren da je voljen
potpuno je promenio ponašanje...nije više pokazivao nežnost, već potpunu ravnodušnost...jednostavno
mu je dosadila ova igra koju je sam pokrenuo, on ju je potčinio, a ona ga se pomalo plašila
Posle očevog pisma ona se priseti života na selu, koliko je tad bila slobodna, kakve nade i snovi, a šta
ju je učinilo toliko nesrećnom? Shvati da ima ćerku koju može da voli, pokaja se zbog Rodolfa jer je
on bio hladniji nego ikad, čak se upita zašto mrzi Šarla...
Ome predloži Emi neki nov način lečenja sakatih stopala što je pročitao u nekom časopisu i upita je
zašto Šarl ne bi Ipolta iz Zlatnog lava rešio tih muka? To bi moglo proslaviti Šarla, ubedili ga i on
poručio iz Ruana neku knjigu o tom procesu...Jedva ubedili Ipolita, tek kad su rekli da će biti
besplatno...operacija prvobitno bila uspešna, Ema samo razmišlja šta bi im taj uspeh mogao doneti,
Ome napisao članak za novine o tome
posle 5 dana tetka Lefransoa dojurila da ih obavesti da Ipolit umire, ovaj sav u grčevima, noga mu
otekla, njega na kraju uhvatila gangrena, Bovari se zbog toga i sam razboleo, a Ipolitu sve gore...došao
pop da ga izmanipuliše kako se to desilo jer se nije redovno pričešćavao...na kraju morali pozvati
gdina Kanivea iz Nefšatela, doktora, noga se morala odseći, Ipolit dobio drvenu protezu koju je Šarl
platio...Bovari ne mrda iz kuće, sav ubedačen...Ema poludela što se sve ovako završilo, ništa od slave i
bogatstva, konjušar Ipolit počeo ubrzo da obavlja svoj stari posao, a Šarl bi bežao okolnim putem kad
bi čuo lupu proteze po kaldrmi
ona se seti svih svojih sklonosti ka raskalašnom životu, svih praznina u svojoj duši, sveg ništavila u
braku, u kući, svojih snova koji padaju u blato, svega što je žežela, svega što je sebi uskratila – kriknu
sve je to bilo zbog njega, zbog ovog stvora koji ništa ne razume, ništa ne oseća
on joj se činio miljama daleko u svesti
Žisten im raznosio pisma, ona se požalila Rodolfu kako joj je dosadno, muž odvratan, a život
užasan...on joj rekao šta ja tu mogu? ona predložila da odu...on uopšte nije mogao da shvati njene
nemire, a kao pokazivao joj je da je razume. Njena ljubav je sve više rasla kako je rasla odvatnost
prema mužu...Šarl joj je bio odvratan, zdepastih prstiju, ograničenog uma, prostačkih manira
gdin Lere sve češće kod Eme, ona sve više naručuje, zadovoljava sve svoje hirove, naručila Rodolfu
korbač (Lere skontao njihovu vezu), ona u dugovima do guše, Šarl naravno ne zna za ovo
uzela mu i pečat sa natpisom AMOR NEL COR, svilenu ešarpu, ali su njega ti pokloni ponižavali,
terala ga da u ponoć pomisli na nju, počela da ga pita 100 puta da li je voli, Ema mu bila samo jedna u
nizu ljubavnica, obuzela ga monotonija strasti, on se promenio prema njoj, napravio je potčinjenu,
oslobodila se, sad već svi znali za ovu vezu, posvađala se sa Šarlovom mamom, nazvala je paorkom,
okači na prozor beli papir što je Rodolfu značilo da je bila neka nepredviđena situacija i da se nađu u
prolazu iza kuće..tražila mu da je otme, on se kao složio
Ema odmah promenila ponašanje, unormalila se, živela kao izgubljena u predviđenom uživanju svoje
buduće sreće, nikad nije bila lepša
Šarlovi VS njeni snovi - on hoće da uzme neko imanje, da prihode od toga čuva za Bertino
obrazovanje, ona sanja kako galopira sa Rudolfom, kako se više nikad tu neće vratiti, kako žive u
nekoj novoj zemlji
ona odmah ujutru od Lerea naručila ogrtač i kovčeg i ručnu torbu, sledećeg meseca je trebalo da
pobegnu, ona bi otišla pod izgovorom da ide u Ruan da kupi neke stvari, a Rodolf bi kupio karte,
sredio pasoše, sredio kola od Pariza do Marseja, odakle bi nastavili za Đenovu, u celim ovim
planovima nije bilo Berte ...on počeo da vrda, da odlaže, dok završi poslove, pa se kao razboleo, na
kraju utvrdili sve, on u povratku kući pomislio kakav je magarac i kako još hiljadu puta ne bi nikad
otišao sa njom nigde, čim je došao kući napisao joj pismo, otvorio kutiju sa pismima ostalih žena –
kose raznih boja, ruže, maramice – klasičan ljubavnik, sve se one preplele u jednu
kakva gomila lagarija
poče da joj piše pismo, nešto u fazonu ne bih da vas povredim jer ste previše posebni, nije do vas do
mene je, ja odlazim, sebe kažnjavam, biću daleko ( da ga ne bi proganjala)...vaš prijatelj, pomisli
sirota žena, i zapljusne pismo da bi delovalo da je plakao, sutra joj poslao pismo sa korpom kajsija,
tako su se obično dopisivali
ona nasluti nešto kad vide slugu kako nosi korpu, sakrije se u mansardu da pročita pismo jer je Šarl bio
kod kuće, podrugljivo se smejala od besa čitajući pismo, reši da okonča sve, ali je Šarlovo dozivanje
na ručak prekine
Rodolf otišao za Ruan, čak i Šarl za to zna, Ema videvši kola da su projurila pade u nesvest, kod nje
postoje nebrojene nepravilnosti u nervnom sistemu, upala mozga, 43 dana ležala nepomična, Šarl ne
mrda od nje, imala je bolove svuda, a Šarl još i novčanih briga, pozajmio od Lerea sa nekim velikim
kamatama, Lereu svi poslovi išli od ruke, pun ko brod
jedan dan osetila da će umreti pa tražila da se pričesti, ona tad oseti neko olakšanje, vide Boga kako
šalje anđele po nju...ova vizija joj je ostala kao najlepše sećanje, njena duša, izmorena ohološću,
odmarala se sad u hrišćanskoj smernosti, posvetila se veri, htela da postane svetica, odala se milosrđu,
šila za siromašne, miri se sa sudbinom i svakom prašta, svaki dan je posećivale žene iz sela, posle
nekog vremena to sve sasekla, kao i odlaske u crkvu
apotekar predložio Šarlu da odvede Emu u operu u Ruanu, Ema uživala u svemu, ali i strepela da se ne
izblamira, glas pevačice i njene jadikovke delovale su joj kao odjek njene savesti, Šarl nije baš
razumeo komad, ali je Ema potpuno osećala tu ništavnost strasti koje umetnost preuveličava, dok se
Šarl vraćao sa pićem sreo je Leona, ona se odmah setila onog kartanja kod apotekara, setnje do dojilje,
čitanja u senci, razgovora kraj vatre, sve te jadne ljubavi, tako tihe, duge i diskretne koju je zaboravila.
Šarl dogovori sa Leonom da Ema i on odu na još koju predstavu.
TREĆI DEO
Leon se u toku tog razdoblja često sećao Eme, ali kad je video posle 3 godine u njemu se opet javila
ljubav. U međuvremenu je njegova stidljivost iščezla i sad bi konačno mogao da je ima.
Samopouzdanje zavisi od sredine u kojoj se čovek nalazi.
On ih video kod Crvenog krsta i smislio plan da sutra dođe kad Šarl ode, nju nije zbunio njegov
dolazak, u razgovoru navodili razloge svojih patnji tokom godina, ona rekla da je volela drugog, a on
nije rekao da ju je zaboravio. Naposletku joj priznao da ju je mnogo voleo. Vi ste za mene bili kao
neka neshvatljiva sila koja je zavladala mojim životom. Jednom mu se čak bilo učinilo da ju je negde
video iz kočija. Uzeli se za ruke, sve se slilo u milinu tog zanosa.
šta sad???? Ko nas sprečava da počnemo ponovo? Ona: ne, ja sam previše stara, vi suviše mladi.
Dogovorili se da se nađu sutra u 11 u KATEDRALI, ona posle stala da mu piše kako otkazuje
sastanak, ali nije znala adresu gde bi mu poslala, Leon joj kupio cveće (prvi put da to radi u životu), to
je bio lep letnji dan, njega u katedrali uhvati čuvar da mu pokazuje znamenitosti kao da je turista, nje
nije bilo, kad je došla sva bleda mu dade pismo i ode da se moli, čuvar uhvati i nju, ali ona pristade da
razgleda znamenitosti, za razliku od Leona koji je bio ljut zbog njenog kašnjenja i ponašanja i hteo je
što pre da krene, Leon je poveo napolje i ugurao u kočiju, kola su vozila i vozila, kočijaš je već bio
očajan, u jednom momentu su kroz prozor ispali iscepani papirići piam, a oni su se zaustavili kod
Eminog hotela gde su je poštanska kola za kući čekala 53 minuta, a potom su otišla
morala je da se vrati jer je obećala Šarlu, uzela je kola i uspela da stigne lastu i dođe na vreme kući
Felisite joj kaže da treba da ide kod Omea gde se kuvao džem
Ome poslao Žistena po još jedan kotlić a ovaj otišao u kapernaum, to je jedna ostava sa zalihama
lekova gde niko osim Omea nikad ne ulazi, Ome poludeo, kaže mu da je tamo jedna plava tegla
zapečaćena žutim voskom gde je beli prašak i piše opasno, a to je arsenik
Ome zvao Emu da joj kaže da je gdin Bovari stariji umro još prekljče od kapi
Ubrzo monotonija ugasi svako sažaljenje u Emi, Šarl joj se učini mali, slab, ništavan, jednom rečju
bednik u svakom pogledu, kako da ga se reši?
Ipolit je bio živi prekor Šarlove nepopravljive nesposobnosti
Šarl se oduševio ljubičicama koje joj je Leon poklonio, ona rekla da je kupila od neke prosjakinje
Došla Šarlova majka da tuguju zajedno kad se pojavio Lere da naplati menicu, Ema i Šarl sakrili to od
mame
Ema i Šarl pričaju o nasledstvu, namesti se da bi Leon mogao da sredi te ugovore, obrazac opšteg
ovlašćenja gde ona može punopravno da koristi sve kao i Šarl, ona se ponudi da otputuje i obavi
to...Kako si ti dobra....LOL
Ona ode sutra u Ruan gde je stala 3 dana, pravi medeni mesec u hotelu Bulonj, bili su u sobi po ceo
dan, a uveče uzimali čamac da idu na jedno ostrvo na večeru, tu su ležali na travi, ona je čak i pevala
Lamartinovo jezero, u čamcu Leon napipa traku od crvene svile, kao to je ostalo od nekog društva
koje je vozio pre neki dan, Ema shvati da je to bio Rodolf
Ema će ubuduće slati pisma preko tetka Role putem dvostruke koverte
Leon zanemario drugove, slučajeve, jedno veče čak došao kod nje u vrt da se vide, tada je obuze neka
strast za muzikom i ona predloži Šarlu da bi trebalo da uzme neke časove klavira, on nekako pristao i
tako je mogla jednom nedeljno da ide do grada da se viđa sa Leonom, zvala ga je mali
svi dani osim četvrtka kad su se viđali su joj bili užasni
ona mu jednom otkri da je taj kojeg je volela bio kapetan ratnog broda, slagala da bi dala sebi na
važnosti, Leon tad osetio svu ništavnost svog položaja, požele i on ordene i titule, znao je da bi se to
njoj dopadalo
ona bila bolja i prema mužu
njoj navodno gđica Lamperer davala časove, Šarl kaže da je sreo i pitao za Emu i da je ona ne poznaje,
Ema se izvukla kako kao ima više tih gđica Lamperer koje daju časove, a onda namestila da Šarl
tobože nađe u čizmi priznanicu za plaćen čas – od tad je njen život samo gomilanje laži
Jednom srela Lerea kad je išla sa Leonom, on joj tražio pare, ona nema, on predložio da proda neka
imanja, a pošto ima ovlašćenje može to da se sredi, uspeo da proda, opet je zeznuo da uzme neke
menice, navukao je u dugove, a ona misli da time dobija, njoj sve nebitno osim Leona, ona potrošila
sve pare, ali uspela da isplati 3 menice, a ta jedna joj stigla na kuću i to kod Šarla, ona mu se
umiljavala i Šarl pređe preko toga, ali da bi to isplatio uzme kod Lerea još menica
Šarl napisa majci dirljivo pismo da bi se izvukaao iz svega toga, a Šarlova majka se pobuni na tolike
troškove, a Šarl prvi put stane u ženinu odbranu, Šarlu laknulo jer su navodno njegovo neznanje u
ovim stvarima pripisivali njegovim interesovanjem za nauku
Ema se toliko okuražila da jedne večeri nije ni došla kući, Šarl krenuo u Ruan da je traži, nije je našao
u Crvenom krstu, pomisli kako ju je Leon možda video, ali pošto nije znao njegovu adresu ode kod
njegovog šefa, niko mu ne odgovori, počinje da ludi, u jednoj kafani u imeniku nađe ime gđice
Lamperer i njenu adresu, baš kad je ulazio u tu ulicu ugleda Emu, ona kaže da joj je bilo loše pa je
ostala da prenoći i da se ne oseća slobodno ako zna da bi on tako krenuo da je traži
I leon je upao u probleme na poslu zbog odsustvovanja, ona od njega tražila stihove, napornjakinja,
postao on njena ljubavnica, a ne ona njegova
Kako je Leon stalno večerao kod Omea, pozvao i on njega, zadržali se dugo, Ome pio i jeo, spomenuo
kako zna da se Leon udvara Emi,Leon to demantovao, Ema sedi u hotelu i čeka i ludi, kad je konačno
stigao i spomenuo Omea, ona poludela, došla posluga da kaže da Leona neko traži, to Ome kome još
nije dosta provoda, Leon nije nikako uspeo da ga odbije i otišao sa njim, kad je konačno došao do
hotela Eme nije bilo, ovaj nedolazak je bio uvreda, a našla je ona još razloga bio je nesposoban za
junaštvo, slabić, banalan, mlitaviji od žene, kukavica, škrt. Ema onda shvatila da to i nije ništa
posebno i razočarala se. Opet mu se vraćala još strastvenija, ali toliko da je htela da nađe nekog da ga
prati ulicama. Jednom u povratku videla svoj samostan, setila se kako je tad bila bezbrižna, ceo život
joj prođe pred očima i Leon joj se učini tako dalek ko i sve to, ali ja ga ipak volim, ali ipak nisam
srećna niti sam ikad bila. Nepotpunost života.
pojavio se neki čovek koga šalje Vensar kome je Lere preneo njene menice, Ema mu rekla da će platiti
sledeće nedelje, sutra dobi pismo od sudskog izvršitelja
Otrča do lerea, on se pravdao kako je morao staviti menice u promet i kako je taj Vensar užas zapravo,
Ema u ludilu, on hoće da tim priznanjem varanja drugih da je ubedi u svoje poštenje
Ona se iste večeri navali Šarlu da njegova majka pošalje ostatak nasledstva, ona odgovori da više
nema ničeg
Ema onda poče da šalje račune pacijentima, ovo joj je uvek uspevalo, uvek bi napisala da o tome ne
spominju Šarlu jer je on jako ponosan
počela da prodaje rukavice, šešire gvožđuriju, cenkala se, njena seljačka krv ju je mamila na dobit, ali
je istovremeno kupovala kineski porcelan, nojevo perje, pozajmljivala novac od žena u selu, nikad nije
uspela da svede račun, kuća u haosu, dete takođe, iscepana sva, Šarl ovo ponašanje objašnjavao
njenom nekadašnjom živčanom bolešću, a sebi je to prebacivao
Uspela da ga otera na drugi sprat da više ne spavaju zajedno
plaćala čak i Leonu troškove, Leon uvideo da se ona čudno ponaša i da su možda u pravu mnogi koji
hoće da ga odvoje od nje, njegovoj majci neko poslao dugačko anonimno pismo gde piše kako on
propada sa jednom udatom ženom i da će mu ta intriga naškoditi kasnije kad bude otvarao svoju
kancelariju, mama o tome obavesti advokata Dibokaža koji je uticao na Leona i Leon se na kraju
zakleo da se više neće viđati sa Emom
sebi je prebacivao jer nije održao reč, ali je bio sit nje kao i ona njega, Ema u preljubi nalazila svu
bljutavost braka, krivila ga je kako ju je izneverio, čak je i priželjkivala neku katastrofu koja bi ih
razdvojila
sve je češće dobijala sudske opomene i to ju je jako umaralo
stiglo joj pismo da treba da plati 8 hiljada franaka u roku od 24h, kupovala neprestano ne plaćajući,
potpisivala menice, obnavljala ih, ona ode kod Lerea, preklinjala ga je, on joj zapreti da će sve otkriti
Šarlu, ona se skljoka
Sledećeg dana došao izvršitelj da popiše stvari, Šarl zabrinut, ona vidi optužbe na njegovom licu, ona
pogleda po sobi sve te materijalne stvari koje su ublažavale gorčinu njenog života da su je zapravo one
dovele do propasti, ona ode sutra u Ruan da obiđe sve bankare-svi je odbili, ona natera Leona da
nabavi 8000 franaka, reče mu da je šonja, nagovorila ga da uzme pare iz njegove kancelarije, on ode
po to, ona ode do katedrale, seti se onog dana, neko na konju vikne čuvaj! ona prepozna vikonta
oseti da je propala, da se kovitla u nekim ponorima, stigavši kući je prođe taj osećaj, a ujutru kad se
probudi Felisite je obavesti da je na trgu okačena tabla gde se sve njene stvari prodaju
Felisite joj predloži da ode kod notar Gijomena, njemu je sve bilo poznato jer je bio povezan sa
trgovcima štofova, on uze da je ljubi, zadrža njenu ruku na svom kolenu, on joj kaže da je voli, ona ga
nagrdi kako on koristi njenu nevolju i da ona nije na prodaju, poludela PODLAC NIŠTARIJA
BESTIDNIK
Kad je Šarl došao ona će mu reći da ga je upropastila, on će plakati, ali će joj oprostiti, ona čula da on
dolazi, pa pobegla preko trga kod poreznika Binea, to vide žena predsednika opštine koja javi gđi
Karon i njih dve se nameste na tavan da posmatraju Bineov stan
ode kod tetke Role da čeka Leona, posla je do svoje kuće po Leona jer je već 3, ali ona se vrati bez
Leona, kaže da Šarl kod kuće plače i svuda je traži
Ema se seti Rodolfa, ona pođe ka Išetu ne pomišljajući da se time prostituiše (a to ju je maločas
naljutilo), našla ga u sobi, izjavljuje mu ljubav ( a on je 3 godine uspešno izbegavao iz urođenog
kukavičluka koji je odlika jačeg pola), on joj ipak reče da je voli kao, ona zaplaka, traži 3000 franaka,
on ih nema, ona zaključuje da se mogla poštedeti ove sramote
ona rekonstruisala ceo njihov odnos, shvatila da je to vrv bila neka vrsta opklade
ona u bunilu nikako ne može da se seti uzroka svog užasnog stanja tj novca
pred očima joj se ukaza celo njeno stanje kao neka provalija, u zanosu junaštva koje je skoro razgali
ona ode do apoteke, potraži od Žistena ključ da niko ne vidi, on nije zno šta smera, ali je slutio nešto
užasno, ona ga uveravala kako mora da pobije pacove koji joj ne daju da spava, ona uđe u kapernaum
na 3. polici dohvati plavu teglu otvori je i poče da jede punu šaku belog praha, naredi Žistenu da ćuti
da Ome ne bi ispao kriv
Šarl potresen vešću vikao, plakao, gubio svest, video uništen ugled, izbrisanu Bertinu budućnost,
mislio da je Ema otišla za Ruan, pođe za njom, ali se vrati, ona kad je došla napisa pismo koje zapečati
i dade mu da ga pročita sutra
u početku mislila da je smrt malenkost, da će samo zaspati i tjt, osećala je ukus metala u ustima,
spopade je mučnina, Šarl primeti na dnu lavora neki beli pesak koji se lepio za porcelan, počela je da
ječi, drhti i prebledela je, On je stade ispitivati šta je jela, bio je najnežniji ikad, ona mu pokaza na
pismo, on pročita, samo je ponavljao Otrovana otrovana...Šarl se vrteo po sobi, čupao kosu, udarao o
nameštaj, on misli da je on kriv, pita je ZAŠTO, on oseti kako se celo njegovo biće ruši u očajanju jer
će je izgubiti, Kanive joj prepisao nešto za povraćanje da bi očistila želudac, ona stala da povraćak
krv, Šarl samo viče SPASITE JE, dr Larivjer stigao i rekao da ništa više ne može da se učini, došao
sveštenik Ema na momenat bolje izgledala, u momentu umiranaj je čula onog sjepca prosjaka što se s
njim vozila u lasti za Ruan kako peva...U san letnji vreli curica ljubav želi, Ema se nasmeja i
umre...Šarl van sebe, hoće da se Ema sahrani u venčanici...sveštenik ga uzeo malo da ga smiri.. Šarl:
Ja mrzim tog vašeg boga!
prepirka apotekara i paroha – nauka VS religija
čiča Ruo očajan, Ema mu se priviđa, i on se pita zašto, pokušavao da podstakne sebe na pobožnost,
verovao da će se ponovo sresti na onom svetu
svi oplakivali Eminu smrt, naročito Lere koji je došao na pogreb
Leon i Rodolf spavali mirno, Leon se posle oženio
Žisten plakao na grobu najviše
ubrzo počeše novčana pitanja, Šarlova majka se užasno jedila zbog toga i ubrzo napusti kuću jer se Šal
strašno promenio, svi stali da traže svoje dugove da se ovajde, ode i Felisite
jednog dana Šarl dok se šetao po kući nađe na tavanu zgužvani smotuljak od tanke hartije gde je pisalo
SAMO HRABRO EMA, to je bilo Rodolfovo pismo, Šarl ostao nepomičan, on vide jedno R na dnu
strane, seti se Rodolfovih poseta, njegovog iznenadnog nestanka, prevari ga ton pisma, pomisli kako je
to možda bila platonska ljubav
Da bi se dopao Emi, kao da je još živa, on usvoji njene naklonosti, kupi lakovane čizme, negovao je
brkove, ona ga je kvarila i sa one strane groba, sve morao iz kuće da proda, Berta sva u dronjcim,
niko im nije dolazio u posetu
Ome pisao o onom slepcu (Šarl ga izlečio), ali prestao kad ga uhapsiše, onda napisa knjigu o
jonvilskom srezu, smislio da Emin grob ulepšaju, da stave vrbu, mauzolej sa anđelom sa ugašenom
buktinjom u ruci, pisalo je STA VIATOR, AMABILEM CONJUGEM CALCAS – STANI PUTNIČE, PO
DRAŽESNOJ SUPRUZI GAZIŠ
Šarl počeo da zaboravlja Emu, i dalje u dugovima iako živi jako štedljivo
Ome hteo orden po svaku cenu, bukv se prodao
Šarl dugo nije otvarao Emine fijoke iz poštovanja, ali jednog dana to uradi i nađe sva Leonova pisma
zatvorio se u kuću, nikog nije viđao, pustio bradu, pio i plakao, uveče išao sa Bertom na groblje
Jednog dana kad je otišao da proda svoju poslednju imovinu sreo Rodolfa, Rodolf se izvini i pozva ga
u krčmu na pivo, na Šarlovom licu onaj isti tužni umor: ne ljutim se ja na vas, Rodolf ostao nem
Sutradan Šarl ode u vrt i sede na klupu, uveče Berta dođe da ga zove na večeru, među prstima držao
dug pramen crne kose, bio je mrtav, gdin Kanive ne nađe ništa kad ga je otvorio
Kad je sve prodato ostalo para da se Berti plati put do babe, koja umre iste godine, čiča Ruo je bio
paralizovan pa je uzela neka tetka, koja je siromašna i šalje je u neku predionicu pamuka da zaradi za
život
gdin Ome na kraju dobio orden legije časti, dolazi mu silna klijentela, vlast ga štedi, a mnjenje štiti

Gi de Mopasan 1850-1893
Ušao sam kao meteor, izaći ću kao grom iz vedra neba.
- rođen u Normandiji, sve do svoje trinaeste godine sa majkom živeo u primorskom selu.
-Bio je toliko privržen majci da je, nakon što je upisan na bogosloviju, vrlo brzo uspeo da bude
izbačen iz škole i da joj se vrati. Iz te faze života potiče i njegova izražena odbojnost prema religiji.
-licej je završio u Ruanu
-od 1870. do 1871. bio je angažovan u vojsci
-uPariz je došao tek posle završetka Francusko-pruskog rata
-od 1871. do 1880 šegrtovao je kao književni početnik pod okriljem Gistava Flobera, majčinog
prijatelja iz detinjstva, koji je od Mopasana bio stariji 29 godina. On ga je upoznao sa Ivanom
Turgenjevim i Emilom Zolom. Za to vreme se oprobao u pisanju poezije, novela i malih pozorišnih
komada, ali ništa nije objavio.
-1878. prešao je u Ministarstvo javnog informisanja, gde je postao urednik nekoliko vodećih novina
tog vremena kao što su Figaro, Žil Blas (Gil Blas), Goloa (Gaulois), dok je svoje slobodno vreme.
posvetio pisanju romana i pripovedaka.
-1880. zbirka poezije Stihovi
-1880. Dunda (Le boule de suif) koju je objavio u Medanskim večerima – pisali ih Zolini učenici. Za
Flobera je ovo bilo remek-delo svetske književnosti za sva vremena. Mopasana ovde publika vidi kao
naturalistu, ali on hoće da se odvoji od toga, da ne pripada nijednoj školi.
-od 1880. do 1890. je napisao 6 romana i 300 pripovedaka. Bio je dobro plaćen za svoja dela.
-1881. Kuća Telije - La maison Tellier
-1883. Gospođica Fifi - Mademoiselle Fifi
-1884. Mesečina - Clair de lune, Mis Harijet- Miss Hariette
-1885. Jedan život - Une vie, Ljubimac - Bel ami
-1886. Toan-Toine
-1887. Horla - Le Horla
-1888. Pjer i Žan - Pierre et Jean, Na vodi – Sur l’eau
-1889. Jak kao smrt - Fort comme la mort
-1890. Naše srce - Notre coeur
-Voleo je samoću. Družio se sa značajnim ljudima svog doba i bio je veoma cenjen, ali se vremenom
sve više osamljivao. Imao je veliki strah od smrti, strah da ga progone, strah od simptoma sifilisa koji
je dobio u mladosti.
-Polako je izgubio razum i bio u potpunom nervnom rastrojstvu, koje je krajem 1891. evoluiralo je u
ludilo. Posle nesupelog pokušaja samoubistva u Kanu, bio je prenet u jednu parisku bolnicu, gde je i
umro ne vraćajući se svesti 1893. Sahranjen je u Parizu, na groblju Monparnas.
-Pisao je u veoma teškim društvenim i političkim priikama posle pada Pariske komune. To je bio
period kada je aristokratija, iz koje je i sam dolazio, silazila sa političke pozornice, buržoazija
ulazila u poslednju, imperijalističku fazu. On je primećivao sve veće suprotnosti u tom buržoaskom
društvu i sve jači uticaj revolucionarnih snaga. Izlaz iz takve stvarnosti je nalazio u pisanju.
-On je tvrdio da ne pripada nikakvoj školi, a zapravo je produžavao Floberovu književnu teoriju. U
svojoj studiji O Gistavu Floberu on ustaje protiv realizma kao književnog odražavanja stvarnosti i
smatra da umetnik ne treba da slika činjenice, već odnose između stvari, onako kako ih on vidi.
Umetnik stvara iluziju sveta. U predgovoru romana Pjer i Žan on ovako formuliše svoju
iluzionističku filozofiju: Detinjstvo je verovati u stvarnost, pošto mi svi nosimo svoju stvarnost u
svojoj misli i u svojim čulima. Naše oči, naše uši, naše čulo mirisa, naš ukus – različiti kod svakog –
stvaraju toliko istina koliko je ljudi na zemlji. Svi mi, dakle, stvaramo naprosto za sebe, svaki prema
svojoj prirodi, iluziju sveta, iluziju pesničku, osećajnu, veselu, setnu, nečistu, žalosnu. Veliki su
umetnici oni koji nameću čovečanstvu svoju ličnu iluziju. Talentovani realisti bi trebalo da se zovu
iluzionisti.
- Pesimizam – vizija sveta nije lepa, nije laka, sumnja u ljudski napredak, sazanje, ljudska priroda
prilicno mračna, sveprisutan, sarkastičan, brutalan. U parizu jedina pozitivna stvar Sena. On mir
pronalazi jedino pored vode-spokoj, Pierre et Jean na moru, Sur l’eau reka.
- Prezirao usiljenost i društvene norme i sitne društvene farse.
Zola je za Mopasana rekao:‘On le comprenait parce qu`il était la clarté, la simplicité, la mesure et la
force. On l`aimait parce qu`il’ avait la bonté rieuse, la satire profonde qui par un miracle, n`est point
méchante, la gaieté brave qui persiste quand même sous les larmes (...) Et dans la suite des temps,
ceux qui ne le connaîtront que par ses oeuvres l`aimeront pour l`éternel chant d`amour qu`il a chanté à
la vie. (Razumeli smo ga jer je bio jasnoća, jednostavnost, odmerenost i snaga.Voleli smo ga zbog
njegove podrugljive dobrote, duboke satire koja, čudom, uopšte nije zlobna, čestite radosti koja je
opstajala čak i ispod suza (...) Tokom vremena, oni koji će ga upoznati samo preko njegovih dela,
zauvek će ga voleti zbog večite pesme ljubavi koju je pevao tokom života.)
Donc après les écoles littéraires qui ont voulu nous donner une vision déformée, surhumaine,
charmante ou superbe de la vie, est venue une école réaliste ou naturaliste qui a prétendu nous montrer
la vérité, rien que la vérité et toute la vérité.

13. Mopasan pripovedač

U fabuli pripovetke je neki događaj iz života jedne ličnosti ili kraći period života, koji ima presudni
značaj za sudbinu junaka i tu se ispoljava neka bitna crta karaktera junaka. Posebno se proučava
njihovo ponašanje usred događaja. Oni, dakle, nemaju psihološku dubinu, kao što je to slučaj u
romanu. Radnja nije razvijena, nekoliko etapa se prepliće u jednoj situaciji. Nema epizoda jer bi one
narušile celovitost pripovedanja. Nema mnogo likova, ali ima mnogo intriga. Dijalog je razvijen, opisi
su široki i detaljni: pejzaž, enterijer, portret. Daju korisne informacije kako bi se razumeo napredak
priče ili osetila atmosfera. Fabula je jednostavna i pravolinijska. Realistična pripovetka uzima teme iz
svakodnevnog života običnih ljudi sela i grada. Bogata je tematikom što je uslovilo veliki broj
podvrsta: seoska, humoristička, alegorična, folklorna, satirična, psihološka.
Srednjevekovne vesele priče-fablioi,rimovani osmerci, Margueritte de Navare-Heptameron
La fonten, Šarl Pero, Volterove filozofske pripovetke 18. vek
19. vek - zlatno doba, umnožavanje dnevnih novina - Žil Blas, Gal, Figaro
Nerval - veliki uticaj, Merime-Karmen, Kolomba, Ilska venera
Mopasan kao pisac pripovedaka nadmašuje Mopasana romanopisca, jer je sažeta forma pripovetke
odgovarala umerenom i preciznom temperamentu pisca koji je bio vešt da izabere izražajne detalje i
da svojim pričama da dovoljno pripovedačke snage. U njima je, kao i u romanima, slikao raznovrsne
sredine koje je imao pred očima u Normandiji: seljačku, činovničku, malograđansku, sa jedinom
brigom da svojim slikama da što više realnosti. Opisivao je samo onu sredinu koju je dobro poznavao.
Svoje priče je gradio na najbanalnijem događaju. On je u svoje vreme bio smatran najobjektivnijim
realistom među naturalistima – kao onaj koji je najmanje unosio svoje namere i misli u slike sveta koji
je opisivao, koji je najkompletnije izbrisao svoju ličnost iz likova koji su bili predmet njegovog
stvaralaštva, koji je, najzad, bio sasvim slobodan od bilo kakvih naučnih pretenzija, ili društvenih
preokupacija, a svojom konstantnom brigom za kompoziciju i za stil ostao najbliži realizmu. Kratka
recenica, izrazeni znaci interpunkcije, stil klasican, savrsena forma, opsednut merom, ravnotezom,
detaljima. Sve otkriva odmah – in medias res.
Potom pripovetke: Kuća Telije (La maison Tellier, 1881), Gospođica Fifi (Mademoiselle Fifi, 1883),
Mesečina (Clair de lune, 1884), Mis Harijet (Miss Hariette, 1884), Toan (Toine, 1886), Horla (Le
Horla, 1887)
U njegovim pripovetkama je retka pobeda dobrog nad zlom. Potencijalno zlo koje, po Mopasanu, leži
u svakom čoveku, vreba krizni trenutak da izbije silinom stihije, a rat ponajviše budi čovekove niske
nagone. On rat prikazuje objektivno i za njega je on pre svega ubijanje. Demistifikuje slavu oružja.
Realisticki krug: Francusko-pruski rat( Mopasan tad 20 god) , Dva prijatelja, Mademoiselle Fifi,
Dunda Ruan, utisak o ratu ne idealizuje – rat nije plemenita misija-besciljno ubijanje.
Normandija- oslikana kroz pejzaže, slike mora, sela, polja Pierre et Jean. Seljaci Normandije-
karakteristična imena i dijalekat, neskrivena simpatija prema normandijskom seljaku.
Portreti likova –seljaci najvise (Kanap, Burence), najmanje aristokratije (nije voleo visoke slojeve
društva, poistovećivao se sa ljudima na margini - prostitutke, društveni otpadnici mu dragi)
sveštenstvo.
Tridesetak fantastičkih prica, inpiracija za pisanje-njegove bolesti, osnovne teme: neobični nemogući
događaji, indentičan motiv strah halucinacije smrt samoća. Fantastično ne postiže skrivanjem,
mistifikacijom, on razotkriva stanja svojih likova i analizira već predstavljena psihološka stanja, lik
beži od ljudi, od društva, on o tome govori na jedan otvoren način, opsesije postaju njegovi
progonitelji ili izvor njegovog straha. Orla najpoznatija. Nevidljiva slika koja je tolika jaka, moćna,
junak je naziva posebnim novim imenom Horla. Stah-efemerna pojava, pije mleko iz bokala noću,
sebi maže na usta crnu mast da bi video da l on pije mleko vodu, nema ni mleka ni vode al nije on pio.
Orla pacijent iz ludnice, strahu daje ime i govori o njemu na jedan normalan nacin.
*
La nouvelle encadre, La maison tellier, prvi pripovedač Mopasan, pa drugi pripovedač neko drugi, a
prvi pripovedač postaje slušalac.

14. Mopasan pisac romana

Pisanjem pripovedaka se obogatio i to mu omogućilo da mnogo putuje – krstari po Mediteranu i
Evropi.
romani:
-1885. Jedan život - Une vie – Mopasanov prvi roman gde i dalje ostaje vezan za svoju rodnu
Normandiju i njene stanovnike. Priča o životu jedne žene Žane. Po izlasku iz manastira puna
romanesknih snova čita, sanjari i luta po Normandiji. Dolazi grof od Lamara i prosi je, tada počinju
nevolje. Život postaje sumoran – grof je lažov, tvrdica i vara je, jednog dana gine zajedno sa
ljubavnicom. Tada Žana svu nežnost prenosi na njihovog sina Pola koji previše mažen i pažen izrasta
u lošeg čoveka. Odlazi u Pariz gde vodi razuzdan život, a majke se seti samo kad mu zatreba novac.
Žana je upropašćena i očajna. Starost joj obasjava ideja o vaspitanju Polovog sina koji se oženio i
izgubio ženu. Njena služavka Rozalija zaključuje da život nije ni tako dobar ni tako loš kao što se
misli, što je mislio i Mopasan.
-1885. Ljubimac- Bel ami – ovaj roman je uzdigao najveću prašinu i uzdrmao visoko društvo jer se
nigde drugde pisac nije tako okomio na nakaznu društvenu atmosferu pariske aristokratije i
nedvosmisleno otkrio čitav niz moralnih pokvarenjaka i beskrupuloznih skorojevića. Istorija
društvenog uspona jednog čoveka skromnog porekla do bogatstva i političke moći. Cinični Žorž
Diroa, zahvaljujući svom uspehu kod žena i bezobzirnosti, dostiže briljantnu karijeru.
-1888. Pjer i Žan - Pierre et Jean – u predgovoru daje definiciju svog književnog postupka: Izgledati
istinit sastoji se u tome da se postigne potpuna iluzija istinitosti. Na osnovu toga zaključujemo da bi
talentovani realisti trebalo da se zovu iluzionisti.
1889. Jak kao smrt - Fort comme la mort
1890. Naše srce - Notre coeur
putopisi– impresije s puta: Po suncu - Au soleil 1884, Na vodi - Sur l’eau 1888.

17. Slika čoveka i društva u Mopasanovom delu

On vidi da materijalni svet ne samo da nije najbolji nego je zapravo potpuno suprotno, ovo je dobro
objašnjeno u Orli – ne zadovoljava zahteve razuma i ljubavi, vidi da postoji neki drugi svet ili bar
potreba za takvim drugim svetom u duši čoveka. On se muči, ne samo zbog nerazumnosti materijalnog
sveta i njegove rugobe, već i zbog nedostatka ljubavi i razjedinjenosti svega.
Mopasana je mučilo ubitačno stanje ugušenosti, duhovne usamljenosti čoveka, a jedan od razloga su
nesavršena čula koja čoveka nepotpuno i pogrešno obaveštavaju o svetu. Ne možemo da ispitamo
nevidljivo svojim bednim čulima.
Comment il est profond, ce mystère de l’Invisible ! Nous ne le pouvons sonder avec nos sens
misérables (...) Ah ! Si nous avions d`autres organes qui accompliraient en notre faveur d`autres
miracles, que de choses nous pourrions découvrir encore autour de nous !
'Mais notre oeil, messieurs, est un organe tellement élémentaire qu'il peut distinguer à peine ce qui est
indispensable à notre existence. Quoi d'étonnant à ce qu'il ne voit pas un corps nouveau, à qui manque
sans doute la seule propriété d'arrêter les rayons lumineux. (...) La peur de l'Invisible a toujours hanté
nos pères. (Ali naše oko, gospodo, je organ toliko prost da jedva može da uočava ono što je
neophodno za našu egzistenciju.(...) Šta bi onda bilo čudno u tome da ono ne vidi neko novo telo,
kome bez sumnje nedostaje sama osobina da zadržava svetlosne zrake. (...) Strah od nepoznatog
oduvek je progonio naše očeve.)
Tipični likovi su oni koji su izgubili volju za životom. Čak i kad vole život oni ne umeju da ga žive.
Oni su igračke strasti ili žrtve tragičnih nesporazuma – Ogrlica. Uzaludno žrtvovanje je česta tema, a
ispod privida idile se kriju drame.
Svakodnevni život je prostor tragičnog iz kog se ne može pobeći. Srećni su oni koji ne znaju za strašnu
zgađenost pred stalno ponavljanim radnjama, srećni su oni koji imaju snagu da se svakog dana
prihvate istih obaveza, istim pokretima, oko istog nameštaja, pred istim horizontom, pod istim nebom,
da hodaju istim ulicama gde će sresti ista lica i iste životinje – Na vodi.
Čak i najsnažnije osećanje, osećanje ljubavi ne pruža utičište. Ljubavnik uživa u telu žene, ali njena
psiha za njega ne znači ništa. Posle ljubavne ekstaze nastupa još dublje očajanje, svako se vraća u
svoju samoću. Ljubavna strast neretko vodi u zločin.

Analiza:
Dunda (Boule de suif) 1880.

Grupa građana iz Ruana (Normandija) pokušava da pobegne pred Prusima koji dolaze.
Glavni lik: prostitutka Dunda koju njeni ugledni saputnici mole da spava sa zapovednikom pruske
vojske u zamenu za njihovu slobodu. Radnja se odvija veoma brzo. Ona je smeštena u čitavih pet
dana, a najznačajniji momenat se dešava četvrtog dana, onda kada glavna junakinja odlučuje da se
žrtvuje za svoje saputnike.
Opis likova: likovi imaju samo fizički opis, dok je njihova psilohogija slabo obrađena. Likova ima 10,
od kojih su osam u paru i dva individualna lika. Mopasan je u ličnosti utkao prezir i egoizam
predstavivši time i sam svet u kome likovi žive. Ironično pristupa motivima licemerja i kukavičluka.
Likovi predstavljaju svojevrsni mikrokosmos francuskog društva sa kraja 19. veka. Mopasan je želeo
da prikaže predstavnike različitih društvenih klasa kojima su pripadali. Samim tim što je njih osam
predstavljeno kao par, a njih dvoje, prostitutka Dunda i demokrata Kornide, individualno naglašava se
nemoralna crta ovih dvoje.
Okolnosti: radnja se dešava u Normandiji, zima je i traje Francusko-pruski rat.
U samom realizmu više nema likova heroja, već je to samo običan svet, često i marginalizovan čije se
postojanje tumači kao suludo.
Dunda potpuno odgovara realističkoj pripoveci jer sadrži sve njene elemente: radnja se dešava u sred
istorijskog događaja na mestima koja zaista postoje; inspiracija za priču bila je anegdota koja se zaista
dogodila, a koju je Mopasanu ispričao njegov stric; skoro sve ličnosti su kreirane po nekom modelu iz
stvarnosti.
Dunda je individualni lik. To je devojka koja prodaje svoje telo ujedno i jedina pozitivna ličnost.
Elizabet Ruse, poznata kao Dunda je prostitutka, lik vrlo prisutan i u ostalim Mopasanovim delima.
Ona dobija nadimak zbog svojih oblina i odvažnog stasa. Samo Dunda je predstavljena na osnovu
svojih telesnih karakteristika, dok su ostali likovi predstavljeni imenom i prezimenom, što znači da
imaju neki ugled i građanski status. Njena profesija je nemoralna, ali je njen lik potpuno patriotski
orijentisan jer se na kraju žrtvuje za dobrobit svih. Njen fizički portret zasnovan je na terminologiji
koja se tiče hrane, tako da se njeni prste porede sa kratkim kobasicama, lice sa crvenom jabukom i
potpuno se kvalifikuje kao ukusna. Ovo leksičko polje hrane povezuje lik i njenu profesiju, koja
podrazumeva žensko telo spremno na to da bude konzumirano. Dunda je jedini lik kod kojeg ima
smisao tako detaljan opis. Njen fizički izgled ide u korist gotovo nepostojećeg intelektualnog portreta.
Dunda je heroina, naivnu i velikodušnu, uvek spremna da pomogne i ponudi čak i ono njoj najdraže:
hranu. Ona nije samo patriota, već duboko poštuje crkvu. Njena pobožnost naglašena je načinom
na koji se obraća dvema sestrama. Ona ih ponizno nudi hranom, a jedna sestra je uverava u to da je
zaista potrebno da da svoje telo pruskom oficiru i tako oslobodi svoje saputnike. Ona je uverava da je
to greh, ali oprostiv ako se izvrši u korist drugih. Dunda je bonapartistkinja i, čak iako se njene ideje
čine konzervativnim, ona ima uverenja i stavove koje govori jasno i glasno i ne ustručava se da druge
smatra izdajnicima koji su se okrenuli protiv cara, a naročito levičarske republikance. Dundin lik je
zasnovan na očiglednom paradoksu. Ona je u osnovi prostitutka koja svoj posao obavlja
beskrupulozno, ali time što je patriota nas autor navodi da je poštujemo.
nekoliko tema: hrana, novac, slika društva iz 19. veka i rat.
Rat - kao polazište Medanskih večeri. Osim toga pripovetka i, preciznije Dundina žrtva, dobija na
smislu i težini kada se uzme u obzir sam kontekst, a to je rat 1870. Radnja pripovetka se odvija u
Normandiji, u zimskom okruženju sa pozadinom Francusko-pruskog rata. Francuska živi pod Drugim
carstvom od 1852. godine, a Napoleon III proglašen je carem nakon državnog udara 2. decembra
1852. godine. On je učestvovao u mnogim ratovima kako bi povećao prestiž Francuske. Pruski
kancelar izaziva Francusku, koja mu 1870. objavljuje rat. Carstvo Napoleona III biva srušeno, a Prusi
opkoljavaju Francusku, posebno Pariz i Normandiju. Pod pruskom okupacijom, Francuzi se osećaju
postiđeno i žele osvetu. U proleće 1871. potpisan je mirovni ugovor, a Pruska postaje Nemačko
carstvo i dobija Alzas i Lorenu. Priča se događa tačno između pada Drugog carstva i potpisivanja
mirovnog ugovora. Ovaj rat, koji se smatra nacionalnim neuspehom, u velikoj meri obeležio je
mentalitet ljudi i izbor tema prilikom stvaranja kolektivnog dela Medanske večeri. Rat ima i druge
funkcije osim da služi kao pozadina. To je deo priče i likovi, koliko god bili različiti, ne bi nikada ni
bili okupljeni u drugim okolnostima. Mopasan realistično opisuje istorijski okvir, a rat i stilski služi
čitavoj pripoveci, naglašava ritam, otvara i zatvara narativ. Mopasan kritički gleda na rat i daje
uznemirujuću sliku onoga što on može stvoriti. Autor prikazuje put vojske kao propadanje,
propadanje specifično za čovečanstvo. U njegovom opisu vojske gotovo i da nema ljudskih osobina.
Muškarci su opisani kao bezdušni, a vojska u celini, nema više dotadašnje epite i lišena je
karakterističnih osobina; vojna vrednost i ponos ustupaju mesto negativnim osobinama. Da bi
kvalifikovao vojnike, Mopasan koristi izraze kao što su sejači smrti, građani groba, muškarci koji su
se upustili u sukob čiji je ishod neizbežan. Dolazak okupatora prikazan je kao prirodna katastrofa,
zemljotres, koji svedoči o želji autora da Prusima ne pripiše ni jednu ljudsku osobinu. Za autora, krah
francuske vojske i dolazak Prusa su ugušili svaku nadu, a najmanji pokušaj otpora bio je osuđen na
neuspeh.
Dundina žrtva se teško može se posmatrati izvan ovog konteksta. Ona predstavlja čitav narod koji
je, suočavajući se sa okupatorom, ucenjen i bespomoćno oseća sramotu i mržnju prema neprijatelju.
Religijska dimenzija u Dundi
Posle rata i ljubavi prema otadžbini, ljubav prema Bogu zauzima određeno mesto u priči. Čak i ako
dve sestre imaju važnu ulogu u razvijanju priče, to je, paradoksalno, jer će Dunda dobiti versku
dimenziju. Ona je iskreno predana Bogu i veri. Drugi likovi shvataju njenu versku osetljivost i to
koriste da bi je ubedili da pristane da provede neko vreme sa pruskim oficirom, tada religija postaje
sredstvo pritiska. Grofica posredstvom jedne od sestara ubeđuje Dundu da podnese žrtvu, na šta ona
pristaje, smatrajući to božanskim rečima. Taj pritisak od strane drugih kroz časnu sestru ističe
momenat savesti. Izbor argumenata ubeđuje Dundu da se vrati ne samo na versku dimenziju, već i na
moralnu dimenziju. Ovo ubeđivanje je dostojno zlostavljanja, počinjenog u ime Boga. Ideja religije
takođe se oblikuje u skladu sa dobrotvornom prirodom glavnog junaka. Dobrotvornost i velikodušnost,
dva koncepta usko povezana sa konceptima hrišćanstva, odgovaraju glavnim osobinama koje odlikuju
Dundu.

Ogrlica (La parure) 1884.

Matilda - lepa i šarmantna, ali je rođena u osrednje bogatoj porodici, udata za činovnika u
Ministarstvu prosvete, koji može sebi da priušti samo skroman, ali ne i neudoban životni stil. Matildu
jako pritiska teret sopstvenog siromaštva. Obožava dijamante, koje nema, a bez kojih se oseća
nepoželjnom. Ima jednu bogatu prijateljicu, madam Forestje, ali se sa njom iz ljubomore ne druži.
Njen muž se jedne večeri vratio kući sav ponosan, noseći poziv na svečanu zabavu čiji je domaćin
Ministarstvo prosvete. Nada se da će Matilda biti oduševljena prilikom da prisustvuje ovakvom
događaju, ali ona se naljutila i rasplakala jer nema šta da obuče. Uznemiren njenom reakcijom muž joj
daje 400 franaka kako bi kupila odgovarajuću haljinu, međutim, ona je i dalje tužna jer nema
dijamante kojima bi okitila vrat. Na muževljev predlog pozajmljuje od svoje prijateljice, madam
Forestje, dijamantsku ogrlicu. Na zabavi je Matilda najlepša. Ona je opijena pažnjom i ima neodoljiv
osećaj samozadovoljstva, ali kada se vratila kući shvata da joj ogrlica nije više oko vrata. Uspaničen,
gospodin Loazel istrčava napolje u nadi da će pronaći ogrlicu, ali se kući ipak vraća bez nje. I posle
nedelju dana traženja shvataju da je trud uzaludan i da je potrebno pronaći zamensku ogrlicu. Oni je
pronalaze i kroz nekoliko dana, koliko im je trebalo da na svakakve načine dođu do novca, i kupuju je.
Matilda vraća ogrlicu prijateljici uz veliko olakšanje, međutim ova ne proverava šta je u kutiji. Matilda
i njen muž potpuno upadaju u siromaštvo, otpuštaju svog slugu i sele se u još manji stan. Gospodin
Loazel radi tri posla. Ova beda traje deset godina, ali na kraju uspevaju da otplate dugove nastale
kupovinom skupocene ogrlice. Matildina izuzetna lepota je godinama izbledela. Ona sada izgleda kao
i ostale žene iz siromašnih porodica. Oboje su umorni i nepovratno oštećeni. Jedne nedelje, kad je
izašla u šetnju, Matilda primećuje madam Forestje. Razneživši se prilazi da je pozdravi. Ova je ne
prepoznaje, a kad se Matilda predstavi, madam Forestje nije mogla ništa ništa osim da primeti koliko
se Matilda promenila. Matilda kaže da je promena nastala na njen račun i objašnjava joj dugu sagu o
gubitku ogrlice, zamene iste i deset godina rada na vraćanju dugova. Na kraju svoje priče, madam
Forestje steže ruke i kaže Matildi da je originalna ogrlica bila samo bižuterija i da nema nikakvu
vrednost.
Matilda je glavna junakinja priče, rođena je u činovničkoj porodici i čitavog života je smatrala da je to
što nije bogata neka greška sudbine. Iako ima udoban dom i voli svog muža, ona je toliko
nezadovoljna da zanemaruje sve, osim bogatstva koje nema. Njena želja za bogatstvom joj stalno
stvara bol i nemir. Ona ne može da poseti svoju bogatu prijateljicu madam Forestje, a da ne doživi
ljubomoru, a ideja da ide na zabavu bez skupe odeće dovodi je do suza. Matilda je besna, ljubomorna
žena koja će učiniti sve što je u njenoj moći da ispravi tu grešku sudbine koja ju je ugurala u ono što
ona smatra potpuno neprimerenim i neadekvatnim životom. Ona je u priči srećna samo u jednom
momentu - u noći zabave, kada joj nova haljina i pozajmljeni dijamanti daju izgled kao da pripada
bogatom svetu. U potpunosti zaboravlja svoj stari život (muž joj većinu noći prespava u praznoj sobi) i
uranja u iluziju novog. Njen trenutak sreće, naravno, prolazi, i ona mora provesti narednih deset
godina otplaćujući dugove. Pošto je bila nesvesna malih zadovoljstava koja joj je život nekada
pružao, ona zaboravlja činjenicu da je njena pohlepa ono što joj je konačno zapečatilo sudbinu.
Obmana sebe - Matilda u stvarnosti nije bogata niti je deo one društvene klase kojoj misli da pripada,
ali ona čini sve što je u njenoj moći da se njen život pokaže drugačijim od onoga kakav zaista jeste.
Živi u svetu iluzija gde njen stvarni život ne odgovara onome koji joj je u glavi - veruje da zbog njene
lepote i šarma zaslužuje veće stvari. Zabava je njen trijumf, lepša je od ostalih žena, svi joj se dive i
laskaju. Njen život je, u nekoliko kratkih sati zabave, onakav kakav smatra da treba da bude. Međutim,
ispod te ispravnosti i naizgled podudaranja pojava i stvarnosti je istina da je njen izgled zahtevao
mnogo angažovanja. Njena očaravajuća pojava je naglašena ogrlicom madam Forestje koja izgleda
kao da je od dijamanta, ali zapravo je obična bižuterija. Činjenica da je poseduje madam Forestje daje
joj iluziju bogatstva i vrednosti. Takođe, to da madam Forestje, po Matildinom mišljenju, oličenje
klase i bogatstva ima ogrlicu od lažnih dijamanata, govori da se čak i najbogatiji članovi društva
pretvaraju da imaju više bogatstva nego što zapravo imaju. Činjenica da je ogrlica zamenjena, i to
neprimetno, iz bezvredne u dragocenu, ukazuje na to da istinska vrednost na kraju zavisi od
percepcije.
Moć predmeta - Matilda veruje da predmeti imaju moć da joj promene život. Kada konačno kupi
haljinu i ogrlicu, čini se da ti predmeti imaju transformativnu snagu. Konačno je žena za koju veruje
da je trebalo da bude – srećna i obožavana. Dobila je ono što je želela i život joj se u skladu sa tim
promenio. Međutim, kad izgubi ogrlicu, san odjednom prestaje, a život joj pada još teže nego ranije. U
stvarnosti, moć se ne skriva u objektima, već u samom sebi. Za razliku od Matilde, madam Forestje ne
daje veliki značaj predmetima. Njeno bogatstvo omogućava joj da kupi ono što želi, ali što je još
važnije, nudi joj i prednost da shvati da ti predmeti nisu najvažniji na svetu. Odnosi se potpuno
ravnodušno prema svojim stvarima: kada Matilda hrabro traži da joj pozajmi dijamantsku ogrlicu, ona
pristaje. A kasnije, kad joj Matilda kaže da je ogrlica zapravo izuzetno vredna, čini se da je više
zgrožena idejom da je Matilda nepotrebno žrtvovala svoj život. Činjenica da je madam Forestje
posedovala lažne dijamante, nagoveštava da ona shvata da su predmeti jednako moćni koliko ih ljudi
takvim doživljavaju. Za nju, lažni dijamanti mogu biti jednako lepi i upečatljivi kao pravi dijamanti,
ako ih neko vidi kao takve.

Dva prijatelja – priča o dvojici prijatelja, strasnih pecaroša

Njih je privremeno razdvojio Fr-pruski rat, ali su se jednog januarskog dana slučajno sreli u
opsednutom Parizu i odlučili da odu na pecanje. Odlaze na reku, pecanje ide dobro, ali ih pruski
vojnici zarobe i posle neuspelog saslušanja streljaju i bace u reku.
Priča o jednostavnim ljudima, prijateljstvu, ljubavi prema pecanju i prirodi, prema životu, o strahu i
prkosu.
Ovde je opisan jednostavan događaj i obični ljudi, više se radi o njihovom unutrašnjem svetu, o
ljubavi, prijateljstvu, oduševljenju prirodom, osudi rata, strahu i strepnji, prkosu neprijatelju i
herojskoj smrti. U smrti ima simbolike jer su streljani i bačeni u reku koju su voleli i gde su proveli
najlepše dane svog života i najlepše trenutke svog druženja.
1.Uvod – opsednuti gladni Pariz
2.Susret 2 prijatelja – pecaroši Moriso i Sovaž
3.Sećanja: Moris je pre rata išao na pecanje na ostrvo Marant, tu je sretao Sovaža, sprijateljili se i
nastavili zajedno da pecaju, divili se prirodi
4.Šetnja gradom, razgovor
5.Gdin Sovaž predlaže da idu na pecanje, Moriso pristaje
6. Dolazak na reku, razgovor o Prusima koji su okupirali Fr i trenutno se nalaze na okolnim visovima
7.Gruvanje granata, razgovor o ratovanju i neslobodi
-Takav je život - izjavi Sovaž. – Bolje reći takva je smrt - dočeka uz smeh Moriso.
8.Zarovljavanje, saslušanje, prijatelji mirno ćute
9.Streljanje i bacanje tela u reku
10.Oficir mirno naređuje da mu isprže ribu
Život i smrt, lepota prijateljstva i ružnoća mržnje i ubijanja, uživanje u lepoti prirode, dramski uzleti
napetosti događanja i dramatika unutrašnjeg preživljavanja.
-dramski vrhunac je opraštanje dvojice prijatelja – u njemu se slivaju unutrašnja uzdrhtalost i
spoljašnji mir i spokojstvo pred uperenim puškama.
Ratna atmosfera, nigde nikog, slučajno se sreću, udrhtali od želje za pecanjem bez obzira na opasnost,
tišina izaziva strah, u momentu kad stignu na Senu:
Slatka milina osvajala ih je, ona milina koja vas obuzme kad osetite opet neko uživanje koje volite i
kojega ste već dugo vremena bili lišeni. Toplota blagoslovenog sunca kliznula im je niz leđa; ništa
više nisu čuli, ni na šta nisu mislili, sve na svetu su zaboravili, pecali su.
Mopasan ne idealizuje junake – to su mali ljudi koji se zadovoljavaju malim stvarima. Situacija kad su
ugledali pruske vojnike opisana glagolima i to jako brzo. Našli su se pred pruskim oficirom za kojeg
su oni bili špijuni, a oni: bledi kao krpa, jedn pored drugog sa rukama koje su nemirno podrhtavale
ćutali su.
Njihov strah se i fizički manifestovao bledilom na licu i podrhtavanjem ruku. Njih strah nije slomio,
ostali su uspravni, ne progovorivši ni reči, nisu ni pokušali da se pravdaju. Svesni da je pravdanje
uzaludno i neće da se ponižavaju i neprijatelju pružaju zadovoljstvo. Ćutanje je svojevrsan prkos,
svakako će ih ubiti.
Pre toga: I mirno počeše raspravljati, raspredati velike političke probleme zdravim razumom pitomih i
ograničenih ljudi, slažući se u tome da nikad neće biti slobode. A Mon Valerijan je gruvao bez
odmora, rušeći đuladima francuske kuće, lomeći živote, satirući ljudska bića, prekidajući zauvek
mnoge snove, mnoge očekivane radosti, mnoge nade u sreću, otvarajući u srcima žena, devojaka, u
srcima majki, ovuda i u drugim krajevima, patnje kojima neće biti kraja.
Moriso ipak u jednom momentu pustio suzu kad je video punu mrežu riba, ne jer se uplašio smrti već
je mreža riba značila omiljenu strast – prirodu, druženje, život, suza za prošlošću i proteklim životom.
Rastanak – scena dostojna velikih tragedija – Na sunčanom zraku svetlucala se gomila riba koje su još
mrdale. I obuze ga slabost. Iako se branio, oči mu se napuniše suzama. Promuca – Zbogom, gospodine
Sovaž! Gdin Sovaž odgovori – Zbogom, gospodine Moriso!
Do kraja u njima 2 osećanja: strah i snažan prkos.
Apsurdnost rata – Pariz je bio opsednut, izgladneo i u samrtnom ropcu. Vrabaca je bilo sve manje
po krovovima i u odvodnim kanalima je nestajalo životinja. Svet je jeo šta mu drago.
Čovek je tužan, praznog stomaka, ravnica je pusta potpuno pusta; ljudi su obuzeti nemirom i strahom;
mir u prirodi ne godi nego izaziva strah; slatka milina toplog janarskog dana ne može d apruži
potpuno uživanje jer se prolamaju topovske granate. Smrt je tako bliska, a čovek nemoćan. Običan
čovek, kakvi su Moriso i Sovaž, smatra da samo tupavi ljudi mogu tako ubijati jedan drugoga – gore
nego životinje.
Apsurd rata prikazan kroz stradanje dva obična čoveka koja ne razumeju svetsku politiku i politiku
vlada i kraljeva, koji ginu samo zato što su građani okupirane zemlje. U njihovom ćutanju je prkos, ali
i začuđenost onim što ih je snašlo, začuđenost pitanjima koja im se upućuju, grubim i bahatim
pretnjama koje ljuski život smatraju za najsporedniju stvar na svetu.
Oholost silnika i potpuna mirnoća u činu oduzimanja ljudskih života dostiže vrhunac u poslednjoj
sceni – oficir koji ravnodušno traži da mu se isprži riba nakon streljanja dvojice prijatelja i bacanja
njihovih tela u reku.

Emil Zola 1840-1902 naturalizam

-1840. rođen u Parizu, otac Italijan, majka Francuskinja, mladost proveo na jugu u Eksu (Ex-en-
Provance), rano izgubio oca, majka ga izdržavala skromnim prihodima, išao na koledž u Eksu, školski
drug mu bio Sezan
-sa 18 ide u Pariz, materijalno neobezbeđen, radio razne poslove : na dokovima, u izdavačkoj knjižari
(Hachette), u latinskom kvartu, sarađuje sa raznim novinama, piše stihove i novele
-prvi književni radovi Contes a Ninon piše pod uticajem romantičara Igoa, Misea, Vinjia, ali kako se
upoznao sa delima Balzaka i Flobera okreće se realizmu i naturalizmu kasnije
-1867. prekretnica je roman Tereza Raken – najavljuje novi stil
-značajna uloga u javnom i političkom životu
-1898. učestvovao u Drajfusovoj aferi, zalagao se za nevinog oficira, lažno optuženog za odavanje
vojnih tajni Nemcima, uputio tadašnjem predsedniku republike Felix Faure svoje čuveno otvoreno
pismo Optužujem-J’accuse, nazivan savešću čovečanstva, ali morao da se skloni u Englesku, gde je
proveo 1 godinu do rehabilitacije Drajfusa
-Iznenadna smrt, 1902. nađen mrtav u svojoj spavaćoj sobi, ugušio ga je ugljenični dioksid iz
začepljenog kamina, posmrtni ostaci 1908. preneseni u Panteon
-Zola je bio nominovan za prvu i drugu Nobelovu nagradu za književnost 1901. i 1902. godine
3 ciklusa romana:
Rugon-Makarovi - Svoje teoretske poglede nastojao je ostvariti u ciklusu Rugon-Makarovi ili
Prirodna i društvena istorija jedne porodice pod Drugim carstvom (Histoire naturelle et sociale
d'une famille sous le Second Empire, 1871 — 1893), gde je u 20 romana prikazao fizičko i moralno
propadanje pojedinih članova porodice Rugon-Makar; ujedno je i dao i presek kroz razne društvene
sredine u doba Drugog carstva i oživeo preko 1000 lica (Trovačnica-Jazbina-pariski radnici i
alkoholizam; Žerminal1885. - epopeja rudnika i rudara; Zemlja-slika seljaka odanih raznim porocima;
Čovek-zver 1890. - mašinovođa i železnica; Trbuh Pariza - Le Ventre de Paris 1873; Nana 1879;
Tri grada - Trois Villes - Lourdes 1894, Rome 1896, Paris 1898;
Četiri jevanđelja, nedovršena tetrologija - Plodnost, Rad, Istina i Pravda (Les Quatres Evangiles -
Fécondité (1899), Travail (1901), Vérité (1903), Justice (nedovršeno).
-inspirisan naučnim postavkama svoj vremena (o uticaju sredine, bioloških i društvenih činilaca)
nastojao da stvori naučno zasnovan roman, tražio od romanopisca da bude u isto vreme i posmatrač i
eksperimentator
- visoku umetničku vrednost dostiže jedino u opisima masovnih scena, gde je pravom epskom
snagom znao prikazati instinkt gomile, dok mu je glavni nedostatak u površnoj karakterizaciji likova i
nedostatku psihološke uverljivosti.

15.Zola – eksperimentalni roman

Iako je u književnost ušao kao romantičar, Zola se u kasnijim delima ne zadovoljava metodama
objektivnog realizma, već pod uticajem naglog razvoja prirodnih nauka pokušava da i u litereturi
uvede naučne metode, te razvija teoriju tzv. eksperimentalnog romana u članku (teorisjak studija
eksperimentalnog romana) Eksperimentalni roman iz 1880. On traži od pisca da postane naučnik i da
kao takav opiše prirodu čoveka koja je uslovljena okolinom i nasleđem.
Teoriju naturalizma prvi je oblikovao Emil Zola u raspravama Romanopisci naturalisti i
Eksperimentalni roman, i u predgovoru romana Thérèse Raquin. On je osnivač i vođa naturalističke
škole. Pri tome se Zola rukovodio sa tri nadahnuća iz područja nauke koja će sačinjavati podlogu
naturalizma: pozitivizam Ogista Konta koji stavlja težište na iskustvo i zadovoljava se činjenicama
pa stoga Zola predlaže istraživanje u književnosti kao metodu koja se temelji na iskustvu. Takođe na
njega utiče i delo Kloda Bernarda Uvod u studije eksperimentalne medicine, pa stoga njegov cilj
postaje uvođenje stroge naučnosti u roman i javlja se tendencija da književnost druge polovine
devetnaestog veka postane književnost eksperimentalnog romana. Treći je činilac teorija Ipolita Tena
koja ističe tri temeljna obeležja koja određuju lik u književnom delu: sredina, nasleđe i trenutak.
Dakle Zola želi da pokaže da čovek ne postoji sam za sebe kao proizvod slučajnosti i pojedinačne
zagonetke, već kao posledica niza pojava poput već spomenutog uticaja nasleđa i sredine u kojoj živi.
Ljudska osećanja i karakter su strogo predodređeni zakonima (nasleđa), analognim fiziološkim i
biološkim zakonima.
Pojam eksperimentalnog romana odnosi se na način na koji pisac prikuplja građu i stvara roman.
Pisac opservacijom prikuplja činjenice i sa fotografskom tačnošću prenosi stvarnost na papir, iskazuje
ih makar i na drastičan način, ali da se pritom služi i metodom eksperimenta tj. poput naučnika
proučava različite temperamente u sukobu strasti i uticaj okoline na likove – kako se likovi menjaju u
različitim sredinama. Nakon toga pisac uzima lik određen nasleđem i stavlja ga u taj kontekst. Zola
roman definiše kao deo prirode viđen kroz izvesni temperament.
Glavni junaci prestaju biti pojedinci, a postaju mase jer se piščevo zanimanje usredotočuje na
kolektivnu i slepu snagu društva. Naturalisti su prikazivali likove iz svih društvenih slojeva kao
kritiku realistima (Balzaka i Stendalu) koji su u svojim delima prikazivali uzvišene, titanske likove.
Od bitnih karakteristika koje su zastupali ističe se i insistiranje na najružnijim i najtamnijim prizorima
ljudskog života, tzv. estetici ružnoće. Razotkriva se socijalna i moralna izopačenost likova, čovekova
životinjska strana, zločin, duševna bolest, gruba i nastrana seksualnost, društvena degeneriranost…
Motivacija ljudskog ponašanja svodi se na biološku, što znači da su likovi oslikani poput ljudskih
životinja čije ponašanje određuju strasti i nagoni, a vezano uz to prikazuje se ljudska ogoljelost i
surovost. Poželjnom se osobinom smatra objektivnost pisca koji prestaje biti sveznajući pripovedač, a
Zola zagovara potiskivanje stvaralačke imaginacije, jer smatra da su se umetnici bespotrebno
prepustili maštanju punom lažnog sjaja, opisujući neki drugi svet bez briga, ulepšan koliko god može
biti, dok su u stvarnosti ljudi nervozni, zabrinuti slabi i istrošeni.
Branio je temperament ističući kako je romantizam, kojeg je u mladosti veoma voleo, samo hrpa
sentimentalnih prenemaganja. Mašta za njega, kao i za celi naturalizam, ne predstavlja glavnu odliku
pisca. Glavna je odlika osećanje stvarnosti, događaja koji ostavljaju snažan utisak, koji se pamte,
izražavanje stvarnog sveta koji nas okružuje - u tome se sastoji sva tehnika originalnosti. Svaka
neobična izmišljotina je odbačena, nema intriga ni iznenađenja, a fabula ima svoj logični razvoj.
Interes pisca je da delo bude što običnije, opštenitije odnosno tipičnije. Naturalističko delo osuđuje
svako preterivanje umetinka, a naturalistički junak je uveličana ličnost koju vodi želja za
potvrđivanjem snage. Zolin moto bio je: Neću sve što nije život, temperament, stvarnost!

16.Rugon-Makarovi 1871-1893.
Rougon-Macquartovi ili Prirodna i duštvena istorija jedne porodice pod Drugim carstvom, njihovo
fizičko i moralno pripadanje usled nasleđenog opterećenja. Ciklus ima ukupno oko 1000 lica.
20 romana koji opisuju život različitih članova jedne porodice za vreme Drugog carstva pod
Napoleonom III. Zola ovo sve zamislio jo9 1868. proučavajući Balzakovu Ljudsku komediju i Tenove
teorije. Hteo da pokaže kako sudbina jedne porodice zavisi od porekla modifikovanog sredinom.
Predak porodice je Tante Dide, potom se porodično stablo grana na dve strane: zakonitu i nezakonitu.
Zola ne koristi vraćanje likova kao Balzak, već krvne veze i okolinu.
-1871. se pojavljuju prva dva romana Uspon Rugonovih-La fortune des Rougon i Kaljuga u
podlisku Zvono, Zola je optužen da je pornografski pisac
-1873. Trbuh Pariza (Le ventre de Paris)
-1877. je objavljena Jazbina-Trovačnica (L’assommoir) – jako dobro prošlo, prvi put da je ozbiljan
pisac stupio u kontakt sa radničkim svetom i privukao pažnju na proleterijat, priča o pralji Žervezi
Makuart, koja se na kratko pojavljuje u prvom romanu u seriji Bogatstvo Rugona, bežeći u Pariz sa
svojim neobuzdanim ljubavnikom Lantierom da radi kao pralja u vrućem, prometnom vešeraju u
jednom od tužnijih delova grada, ona je svojim radom i trudom uspela da sebi obezbedi skroman život,
sve dok muževljeva lenjost i sklonost ka alkoholu nisu povukli i nju u blato gde je umrla u bedi;
Kafana tj trovačnica po kojoj je roman i dobio ime, predstavlja glavni razlog propasti likova.
-1879. opisuje život kurtizane Nana, Flober ga proglasio genijem, Nana je Žervezina ćerka koja je
postala prostitutka u visokim krugovima
-1885. Žerminal (Germinal) remek-delo, ovde se pri stvaranju nije zadovoljio samo crpljenjem
dokumentacije, već je nekoliko meseci živeo u rudarskom kraju da bi se bolje približio junaku svog
dela-masi rudara. Ovde je prikazana velika industrijska mašina koja eksploatiše čoveka, apstraktna
snaga koja ga melje; predosetio je problem revolucije – nejednakost. Nevolje i bedni životi rudara koji
rezultiraju štrajkom koji ih dovodi u još veću agoniju.
-1887.La terre – Zemlja – slika seljaka odanih raznim porocima, slika sela nije idilična kao kod
Mopasana, već prikazuje silovanje i ubistvo kao neizbežne posledice uzanih vidika seljaka.
-1890. Čovek zver (La bete humaine) – mašinovođa i železnica
-1893. Doktor Paskal – poslednji
Analiza:
Žerminal 1885 - remek-delo o rudarima i njihovom životu
ciklus Rugon-Makarovi (20 knjiga 1871-1893), ispiracija Balzakova Ljudska komedija, Žerminal je
13. roman
Zadatak: da prikaže prirodnu i društvenu istoriju jedne porodice pod Drugim carstvom (1852-1870)
zasnovanu na fiziološkim fatalnostima nasleđa i studiji delovanja savremene društvene sredine
Cilj: prikazati sukob kapitala i rada, neprijatelj rudara nije određeni čovek, već je priroda kapitala
takva da krupna kapitalistička (Enbo) preduzeća jedu sitna (Denelen)
Mesto radnje: rudnik kamenog uglja u gradiću Monsuu u severnoj Francuskoj, kolonija 240, rudnik
Vore
Naslovi: Kuća koja puca-La maison qui craque, Vatra koja gori-Le feu qui brule, Krv koja klija-Le
sang qui germe; Žerminal – pobuna protiv konventa koja se desila 12. i 13. žerminala III godine, 1. i 2
aprila 1795. Narod je provalio u Konvent zahtevajući Hleba! Hleba!
Radnja: Etjen Lantje je kao mehaničar radio u jednoj železničkoj radionici u Lilu, otpušten je iz
službe zbog svojih političkih ideja i napredne socijalističke orijentacije (povod je šamar koji je lupio
šefu), dolazi u Monsu i zapošljava se kao vozač vagoneta rude. Približava se rudarskim radnicima i širi
napredne revolucionarne ideje. Njegova propaganda nalazi plodno tlo kod 10 000 radnika rudnika
kamenog uglja koji su bedno plaćeni, loše smešteni (cele porodice žive u jednoj sobi), sirotinja,
nemaština, odani alkoholu, promiskuitetu i drugim porocima. Kada kompanija, pritisnuta
ekonomskom krizom koja vlada u Francuskoj, pogoršava radne uslove rudara i smanjuje im nadnice
rudari pod Etjenovim vođstvom stupaju u štrajk(godinu dana nakon Etjenovog dolaska). Štrajk se
produžava i traje 2 i po meseca, otežavajući već ionako težak život rudara – kasa uzajamne pomoći,
koju su bili osnovali, brzo se ispraznila, a pomoć Internacionale, koja je nedavno osnovana u
Londonu, bila je skromna.Očajni i ogorčeni štrajkaši ruše i pustoše rudnik. Direkcija poziva u pomoć
vojsku, koja oružanom intervencijom okončava sukob u krvi. Poslednica ovog napada je 25 ranjenih,
14 mrtvih, među kojima 2 deteta i 3 žene. Gladni rudari kapituliraju. Radnici s vraćaju na posao, ali je
nihilista Suvarin u međuvremenu presekao potpornu dasku u jami posle čega kulja voda sa peskom u
rudnik i donosi mnogima smrt ili tešku patnju. Kraj: odlazak Etjena u Pariz na novi posao –
OPTIMISTIČKA NOTA – bez obzira na propast štrajka, postoji nada da će iz ovog štrajka proklijati
novo seme (germer-klijati), koje će radniku doneti ono što ovaj štrajk nije uspeo – OSLOBOĐENJE
OD EKSPLOATACIJE KAPITALISTA I LAKŠI I BOLJI ŽIVOT
Likovi: nisu crno-beli već iznijansirani, rudari i njihove žene imaju i pozitivne i negativne osobine,
Zola snažan slikar narodnih masa
epski stil, besednički ritam, opšta mesta, unapred predviđeni epiteti, jasnost, bujica reči
Etjen Lantje – 21, organizator štrajka
Suvarin – ruski nihilista, cillj: sve srušiti jer ne treba više ni nacije ni vlasti ni svojine ni Boga ni vere
opat Žoar – siromašni na ovom svetu će biti bogati na drugom, ali mu niko ne veruje, a ni on sam jer
kad bi u to verovao jeo bi manje, a radio više da sebi obezbedi mesto gore
buržoazija: Anbo, nećak Negrel, Denelen, Gregoar
PRVI DEO
kolonija 240, rudnik Vore - nadzornik čiča Rišom, gdin Dansaer-glavni nadzornik
Etjen Leven – inteligentan mladić, energičan i preduzimljiv, ali opijen nenadanim uspehom ne
sagledava u potpunosti realno stvarnost, ali na posletku njegov um sazreva, odlučan je u borbi za
pravdu, voli Katarinu
Maevi, kuća br 16, siroti, na zidu porteti Imperatora i Imperatorke koje im je poklonila kompanija i
koji će jedini ostati kad u štrajku sve budu rasprodali
otac Tusen Mae – razuman, vredan, pošten i miran radnik
Maeva žena - 39 godina i 7 dece, mudra, od akcije, vredna, ekonomična
Katarina 15 - hrabra, snažnog duha, privržena porodici, odana Šavalu kojeg smatra svojim čovekom,
nejaka, bleda
Zaharije, sin, najstariji, 21,
Žanlen - 11, zbog bolesne i rane zrelosti ima nerazvijenu inteligenciju i živu spretnost ljudskog
nedonoščeta koje se vraćalo u prvobitno životinjstvo, snalažljiv i vešz
Lenora 6, Anri 4, Estela 3 meseca
Alzira, 9, jedina ne radi jer je bogalj, radi po kući, jako inteligentna
deda Bonmor, radi noćne smene,
Levkovi
Levak
Filomena, Levakova najstarija ćerka, visoka devojka, 19 godina, Zaharijeva devojka sa kojim ima
dvoje dece, ali nisu venčani, devojčica Ašila 3, Dezira 9 meseci
Beber, 12 godina, Levakov sin, Žanlenov drug
Butlu, stanar, 35
Levakovica, starija od Levaka 6 godina, iznurena, sa grudima na trbuhu, sa Maevom se složili da se
brak ne sklapa jer oba deteta ovako više doprinose svojim porodicama i Filomena i Zaharije, kod
Levakovice uvek jako prljavo, dok je kod Pjeronovice uvek prečisto
Pjeron
Lidija-ćerka,
Pjeronovica, 28, važi za lepu ženu, viđa se sa Dansaerom-glavni nadzornik u Voreu
Brile, majka Pjeronovice, strašna sa svojim očima sovuljage, udovica rudara koji je poginuo u oknu,
poslala ćerku da radi u oknu zaklinjući se da joj neće dati da se uda za rudara, ona se udala za Pjerona
koji je još imao i ćerku, Brile zbog toga zauvek ogorčena
stari Muk, konjušar
ćerka Muketa, nekad odlazila da spava kod oca u konjušnicu, privodila momke
Bataj-najstariji konj u rudniku; Trompet-vranac, 3 godine, i dalje njuše prijatan miris slobodnog
vazduha, zaboravljeni miris sunca i trave, zarobljenici koji će se tek mrtvi vratiti danu
Šaval – visok mršav, 25, Katarinu uzeo silom, nerazborit, beskičmenjak
Rasener, debeo, 38 godina, bivši kopač, kompanija ga pre 3 godine otpustila posle štrajka, njegova
žena tad već držala kafanu kod Preimućstva, smatrao da ne može preko noći da se menja sistem, da će
biti potrebne hiljade i hiljade godina da bi se to možda ostvari, da je bolje da sporazumom privole
kompaniju na bolje uslove nego da pocrkaju od gladi, ne zanosi se idejama naivno ko Etjen
Scena kad Etjen dolazi da traži posao, dizalica koja je spuštala ljude-jama je gutala ljude u zalogajima
od dvadeset do trideset njih na dubinu od 554m za 1 min, proždrljivo okno guta svoj svakodnevni
obrok ljudi, oko 700 radnika, niko se ne jada, sa ravnodušnošću navike, kao da im je svima suđeno da
žive tako presamićeni
Katarina sredila Etjenu posao, dopala mu se ali prvo mu delovala ružna, prvo mislio da je muško, ona
bleda zbog malokrvnosti, dečački slobodna i naivno bestidna, ponudila mu hleb da podele, on se
zapitao da li odmah da je ščepa i poljubi, nije znala da čita i piše, tad još nevina telom
Etjen priznaje da je ošamario šefa pijan, da on kad pije postaje lud
Etjenovo detinjstvo:mama mu je pralja u Parizu, on joj je slao po 5 franaka dok je bio u prošloj firmi,
nju je bio napustio njegov otac, pa je opet uzeo, a ona se u međuvremenu preudala za drugog, obojica
su je konzumirali, sećao se pijanstava od kojih je kuća smrdela i šamara koji su lomili vilice. Zbog tih
pijanstava Etjen kasnije ima problem sa pićem.
Etjenu još tada počela da raste neka pobuna!!!
Znoj im je mutio vid, kao u paklu, taj mrak gde su bledeli kao biljke u podrumu, zagušljivost, Etjen na
kraju prvog dana poželeo da se nikad ne vrati u taj pakao, ali Mae mu ponudio da mu pomogne oko
smeštaja i kredita, pa nije mogao da ga odbije pred Katarinom, da ne pomisli da se on boji rada, Mae
pitao Ransenera da ga primi, ovaj prvo odbio, al kad je Etjen čuo da pričaju o nekim revolucionarnim
stvarima i da pominju Plišara, rekao da ga i on poznaje, Rasener se onda predomislio, Etjen odlučio da
ostane, osetio dašak tog vetra pobune koji se budi u Voreu
kafane: Vulkan, kod Preimućstva (Rasener drži)
rudnik nikad nije besposličio, ni noću
DRUGI DEO
Piolena, posed Gregoarovih, bogati, imaju akciju rudnika u Monsuu
gdin Onore Gregoar – oženio se mlad ćerkom apotekara koja je bila ružna i siromašna, ali mu je kao
žena i supruga dala sve
Denelen-rođak gdina Gregoara, ćerke Žana (slika) i Lisa(peva uz klavir)
Sesila, ćerka, 18, željena, kasno je dobili
kod Gregoarovih Maeva žena dolazi po milostinju jer Sesila voli da udeljuje, darovi uvek u stvarima,
novac nikad ne daju; Maevi gordi, nikad ne prose, samo iz nužde
Maevi rade u rudniku oduvek, ali rudari često piju i odaju se porocima da bi preživeli, a rade dan za
dan, ako jedan dan preskoče završili su
Megra – trgovac kod koga uzimaju na crtu, daje namirnice majkama ako bi poslale ćerku za uzvrat,
živi tik uz direktora
direktor gdin Anbo - gdin Anbo rođen u Ardenima, siromašan u detinjstvu, dolazi u pariz, jedva
završio rudarsku školu u 24 godini otišao kao inženjer u okno Barb, posle 3 godine radio u Pa de
Kaleu gde se oženio na svoju sreću ćerkom bogatog vlasnika predionice iz Arsa. 15 godina par živeo u
palanci, jednoličan život, gđa Anbo prezire muža jer sa mukom zarađuje novac i ne priređuje joj
zadovoljstva koja bi ona želela, on jako pošten, ona nezasita, ona ima ljubavnika za kog on nije znao,
prešli u Pariz zbog njegovog posla, mislio da će nju to obradovati, tu bili 10 godina, ona potpuno
odbacila palanačke karakteristike, postala elegantna, imala javnu vezu sa čovekom zbog koga se
zamalo posle nije ubila kad je ostavio, muž nije mogao na ovo da zatvori oči, posle prekida ona
bolesna od tuge, gdin Anbo prihvata da upravlja rudnikom u Monsuu nadajući se da će njoj ovde biti
bolje, život im opet postao dosadan kao prvih godina braka, ona pretrpala vilu tepisima, dranguijama,
ali ju je predeo ispunjavao očajem, i stanovništvo; optuživala muža da je žrtvovao zbog bedne plate,
gunđala sa svirepošću naslednice koja je donela bogatstvo, gdin je nikad nije imao kao ljubavnik i to
ga je neprestano mučilo, gdin Anbo pored materijalnog bogatstva duhovno prazan, željan dobrog
braka, rado biskapavao od gladi kad bi mogao da otpočne ispočetka život sa ženom koja bi mu se
podala cela
deca željna hrane, pred ocem lažu da nisu gladni, ne smeju da priznaju da ih je majka vodila sa sobom
po milostinju, iako siromašni ponosni
Mae i žena se ponekad dohvate da se zadovolje tim slatkišem koji ne košta ništa, zato i imaju toliko
dece
popodne Mae radi u svojoj bašti, i Butlu u svojoj
Žanlen sposoban da smuti i zaradi
beda-sve devojke, slomljene umorom, koje su bile još tako glupe da kad padne mrak fabrikuju decu-
nove žrtve rada i patnje
Katarina se dala Šavalu jer će joj on kupiti pantljiku, a to će joj doneti sreću-glupača, Megra popizdeo
kad je Katarina došla sa Šavalom po pantljiku, a nije došla da plati to što joj je majka uzela
Etjen ovo slučajno video, poludeo, ima želju da joj se osveti, prezreo je bez razloga, odlučio da ostane
i nastavi da radi u rudniku
TREĆI DEO
Etjen postao dobar radnik, dobro upoznao rudnik, on i Mae dobri prijatelji
polako raste nezadovoljstvo u rudniku
dolazak proleća-čitav život klija, izbija iz zemlje, dok ljudi pod njom skapavaju od bede i umora
Etjen upoznaje Suvarina, živeli jedan pored drugog, Suvarin mašinista u voreu, Rus, najmlađi iz
plemićke porodice, kad je socijalizam zahvatio rusku omladinu u Petrogradu, gde je studirao
medicinu, odlučio da izuči neki zanat da bi se pomešao sa narodom da bi mu pomogao, pobegao iz
zemlje posle neuspešnog atentata na cara, odbačen od porodice, bez novca, Francuzi ga smatraju za
špijuna jer je pobegavši iz Rusije živeo u jednom podrumu puneći bombe, posle ga zaposlila
kompanija u Monsuu, Suvarin ima zečicu Poljsku, Suvarin nihilista – Zapalite vatru na sve četiri
strane gradova, pokosite narode, sravnite sve, kad ne ostane ništa od ovog trulog sveta, možda će nići
jedan bolji, Suvarin čitao anarhistički list Borbu koji je izlazio u Ženevi
Plišar-mehaničar iz Lila, dopisuje se sa Etjenom
Etjen ima u rukama veliku moć, može propagandom da utiče na rudare, buntovništvo, hoće da
organizuje tako nešto i ovde
Radnik nije mogao više da trpi, revolucija je samo pogoršala njegovu bedu, posle 1789. je još gore,
postali slobodni samo da skapavaju od gladi, imaju samo za suv hleb i da prave decu
u Londonu osnovano Međunarodno udruženje radnika-Internacionala
jul, dan seoske slave u Monsuu , praznično raspoloženje, gužva, zbog ženidbe Zaharija i Filomene
Maevi i Levakovi se odaljili, zato obe postale bliske sa Pjeronovicom
kod Preimućstva Etjen objašnjava koliko bi bilo korisno da osnuju bratsku blagajnu
Beber, Lidija pod vođstvom Žanlena kradu šta stignu
seoska slava se završavala u Sali za igranje Kod dobrog veseljaka
Katarina još tada nije dobila, ne može da zatrudni, zato Maeva žena ne brine što je ova sa Šavalom
pošto Zaharije odlazi kod njih ima mesta, a fali im para tako da će uzeti Etjena za stanara
Etjen pokušava sve da ubedi kako je bratska blagajna ekstra ideja
mladi se sastajali u žitu leti i na kokošincu zimi i tu pravili decu
kad se Etjen uselio kod Maevih, čudna energija između njega i Katarine, nema stida pri kupanju,
navika ubila stid od golotinje
Etjen malo isfrustriran svojim neznanjem, pokušava da shvati kapitalizam, bedu, bogatstvo,
socijalizam....dopisuje se sa Plišarom-obrazovaniji, traži mu knjige, čitajući ih mu se gubio stid zbog
neznanja, postajao gord otkako je osećao da misli
sablažnjava ga beda stanovnika kolonije kao i njihova intinost...jedina zadovoljstva bila im da piju i
prave decu
čiča Bonmor ne razume ove revolucionarne ideje, u njegovo vreme toga nije bilo, rađalo se u uglju,
kopala ruda i nije se tražilo ništa više, ali stvari će se promeniti jer sad radnik RAZMIŠLJA
Dedovi nisu umeli ni da se potpišu, očevi su se već potpisivali, a sinovi čitaju i pišu kao profesori-
revolucija – kao kod Elene Ferante!
oni svi sumnjičavi povodom popovih ubeđenja da nas posle smrti čeka bolji život, da ljudi na ovom
svetu moraju biti siromašni da bi bili bogati na onom drugom, Etjen misli da se sreća može stvoriti i na
zemlji, Maevi prihvataju Etjenova shvatanja, odobravaju sa slepom verom novovernih, kao prvi
hrišćani, Etjenov uticaj rastao, on polako budi koloniju iz dremeža, u septembru osniva bratsku
blagajnu, Etjen počinje da se menja-njegovi nagoni za koketerijom i lagodnim životom, uspavani u
dotadašnjoj bedi, se budi
krajem oktobra kompanija plašeći se industrijske krize prekinula rad pod izgovorom da neće da
povećava već velike zalihe, radnici dobili samim tim manje plate
stalno ih kažnjavali, sukob izgleda neizbežan, Kompanija objavila da je rešila da zbog nehajnosti u
podupiranju greda uvodi nov način plaćanja rudara pošto im je dosadilo da pišu beskorisne kazne,
smanjena cena po vagonetu i plaćanje svakog pojedinačnog podupiranja, ona ovo obaveštenje tako
lepo upakovala da bi neuki pomislio da će im položaj biti još i bolji
mudri se pitaju da li im se rugaju, ovo je zaobilazan put za smanjenje nadnica
Mae-kad čovek crkne više nije gladan
Maeva pozvao generalni sekretar, Mae kod njega nije ni zucnuo, ovaj mu rekao kako je cela kolonija
zatrovana i da je najpametnije saviti kičmu i reći hvala
raste ogorčenost, Mae kad je došao kuće iz očaja počeo da plače, nepravda je postala prevelika,
oduzimaju im hleb iz usta, te večeri u preimućstvu odlučili da štrajkuju
Katarina kod Šavala, on joj ne da da ide kući, porodica preljuta jer je otišla i time ih lišila svoje plate
u rudniku se konstantno plaše da voda ne provali, rade okruženi zapaljivim gasovima,
odronjavanje+male plate
ODORON – zatrpao Berloka zvanog Škrbak, koji je žurio da vidi ženu koja se porađa, i Žanlena,
Škrbak poginuo, Žanlenu polomljene obe noge, izbegao amputaciju, ali će ostati hrom
Katrina i Šaval prešli iz Vorea u Žan-Bar, rudnik gdina Denelena, stanuju kod Piketa
nesreće Maevih: Zaharije koji se oženio, stari Bonmor sa svojim krivim nogama koji čeka penziju,
Ženlen sa polomljenim nogama i Katarina koja je odbegla sa Šavalom-cela porodica se razbila, 7 usta
a 1 radi za 3 franka
ČETVRTI DEO
ponedeljak, Anboovi pozvali na ručak Gregoarove i ćerku Sesilu, ovo smislila gđa Anbo da ubrza
udaju Sesile za njihovog rođaka Negrela (sa kojim se i ona muva)
tog ponedeljka u 4 ujutru izbio štrajk
1.decembra kompanija donela ono obaveštenje, radnici 15 dana radili normalno, na dan isplate sve ok,
nadređeni veruju da je sve super, ali sledećeg jutra štrajk-jedinstvo i taktika ukazuju na čvrsto
vođstvo, nadređeni preiznenađeni
tad stigao Pol Negrel, njegova mama je bila udovica provincijskog kapetana koja je živela u Avinjonu
od male rente, živela oskudno da i sina školovala u Politehničkoj školi, on nije bio neki naročit đak, ali
ga je ujak, gdin Anbo, zaposlio kao inženjera u Voreu, on bio kao dete u kući, gđa Anbo na sebe
preuzela ulogu dobre ujne, njoj postala strast ideja da ga oženi, ona dokona, njegov život joj bio
razonoda, gdin Anbo noću čuo bose noge (spavaju odvojeno odavno), počeo da sumnja, ali mu gđa
reče da je izabrala Sesilu Grenoar za Pola, Polu se Sesila sviđala i hteo je da je oženi da bi se dopao
ujni
na toj večeri raspravljaju o industrijskoj krizi, zaključuju kako su srećne godine pokvarile radnike,
kako je cela industrija u svetu povezana, ali da na kraju radnici ipak plate ceh
ovi se ne potresaju mnogo zbog štrajka već samo da Uprava na njih ne svali tu odgovornost, Sesila i
gđa Gregoar svesne života rudara, a gđa Anbo se pita Nisu li on vrlo srećni? Ona živi i tuguje u svom
roze mehuru i nema pojma da rudari gladuju-kaže: ljudi imaju svoj stan, ogrev, o njima brine
kompanija; ona potpuno ravnodušna za to stado, o njemu znala samo naučenu lekciju kojom je
kljukala i pariske goste kad bi došli u posetu
gdin Gregoar samo akcionar, živi od rada drugih, Pol mu skrenuo pažnju da ako revolucija pobedi on
će morati da vrati svoju imovinu kao ukraden novac
na sastanku kod Rasenera izabrali delegate koji će da idu u direkciju
Maevi su ranije i pored sve nepravde nihove bede zapadali u stanje mirenja sa sudbinom i plašeći se
sutrašnjice savijali kučmu, Mae se oslanjao na ženine mudre savete, on pristao na štrajk da ne bi izdao
drugove, ona na početku protiv, a kasnije i glasnije ZA od njega, ona nepokolebljivo odlučna, radije
crći nego ostaviti utisak da su pogrešili, kad je očigledno da su u pravu, Etjen govorio o republici, a
ona se sećala ’48 - te pasje godine koja je nju i njenog muža osatvila gole kao crve u prvoj godini
braka
kod direktora Mae govori (Etjen ga nagovorio) – Mi samo hoćemo pravdu, dosadilo nam je da
umiremo od gladi, govorio o bedi, pasjem životu, ženi i deci koja vape za hlebom, i zato ako
skapavamo bolje da skapavamo ne radeći ništa
Anbo se prvo branio, pa napao: regrutuju vas u tu internacionalu, tu armiju razbojnika čiji je san
rušenje društva
tu se ubacio Etjen, svađa Etjena i Anboa, konačno A: doneste svoje zahteve, ja ću sa njima upoznati
upravu i dostaviti vam odgovor, ali im, da ne bi bilo zablude, jasno stavio do znanja da će njihove
zahteve uprava sigurno odbiti
posle 15 dana se broj onih koji ne rade sve više povećava, došli žandarmi, glad već preti, lozinka:
treba biti razuman, svi joj se mirno pokoravaju, blagajna iscrpljena, položaj sve gori, kompanija ne
popušta, vera zamenjivala hleb i grejala trbuh
Etjen zapravo potajno želeo da bude deo te buržoazije, koja uživa u inteligenciji i blagostanju, ali sebi
to nije hteo da prizna, jedina nelagoda je bila što je osećao da mu neodstaje obrazovanje, potajno se
nadao Parizu, možda i poslaničkom mandatu
Katarina došla kući da donese deci kafu i šećer, mama joj popizdela, izvređala je najstrašnije, ona se
branila bez ljutnje, strpljivo podnosila sve uvrede jer odavno podnosi mužjaka-to je sveopšti zakon,
nikad nije ni očekivala ništa drugo do silovanje iza nasipa, dete u 16.godini, bedu u braku, sve joj je to
bilo pomirljivo; pomeralo ju je jedino što ju je nazivala droljom pred Etjenom...na to uleteo Šaval:
Droljo! ona se skloni, on se navalio na majku, vređa ih, ponižava, Etjen mu preti da će ga ubiti ako ih
ne ostavi na miru, Katarina uzela Šavala za ruku i otiđoše
u Etjenu sumnja...koliko će dugo izdržati? hoće li glad slomiti hrabrost? pisaće Plišaru da odmah dođe
tajni sastanak kod Dobrog veseljaka, u krčmi udovice Dezir, žalost u srcima svih rudara, čekaju
Plišara čiji bi govor trebalo da povuče masovno pristupanje u Internacionalu...njega nema, ali je
telegramom obećao da će doći...nema ga...dolazi Rasener koji otkriva da mu je poslao da ne dolazi jer
ovo moraju sami da obave...Rasener smatrao da ne može preko noći da se menja sistem, da će biti
potrebne hiljade i hiljade godina da bi se to možda ostvari, da je bolje da sporazumom privole
kompaniju na bolje uslove nego da pocrkaju od gladi
ideje Marksa-kapital je rezultat pljačke, rad ima dužnost i pravo da ponovo osvoji ukradeno
bogatstvo
Rasener otkrio svima da su Etjenu ambicije da bude glavni, da hoće iz samoljublja da ih uništi
zatim se ubacio nihilista Suvarin...sve treba srušiti, ne treba više ni nacije ni vlasti ni svojine ni boga
ni vere i to vatrom otrovom...razbojnik je junak, narodni osvetnik, revolucionar na delu, bez fraza iz
knjiga, niz atentata treba da zastraši moćne i probudi narod
Etjen protiv nasilja...Plišar ipak došao...objasnio internacionalu, cilj: oslobođenje radnika,
veličanstvena struktura: dole opština, malo više oblast, zatim nacija, a na vrhu čovečanstvo, on u
načelu nije odobravao štrajkove jer su spori i samo povećavaju patnje radnika
podelio im članske karte, 10 000 iz Monsua postali članovi internacionale...kad ŽANDARMI, uspeli
su da im pobegnu
ubeđeni da kad internacionala bude poslala pomoć, kompanija će ih preklinjati da nastave rad, rudari
ponovo puni žestine
prošlo još 15 dana, januar, nada je umrla i ubila svaku hrabrost
srećni jedino sudski izvršitelji jer su nastali novi dugovi na teretu rudara
Etjen misli da je štrajk izbio prerano, nisu još dovoljno bili nakupili para u zajedničku kasu, u tome
vidi jedini uzrok nesreće
pošto je porodica gladna, jedina opcija mu je da ode kod Mukete po hranu, doneo 12 krompira, Etjen
kod nje saznao da je Kompanija ubedila neki deo rudara da se vrate na posao
2 nesrećna slučaja: stropoštavanje zemljišta u Voreu
rudari štrajkom traže samo zadržavanje starog sistema sa povećanjem plate od 5 santima po
vagonetu
Maeva žena zgranuta idejom da njena deca idu da prose, više bih volela da ih ubije pa i sebe potom
odlučuju da održe sastanak u šumi Vandam
Žanlen, Beber i Lidija postali strah i trepet u čitavom kraju zbog pljački i smicalica, Žanlen ih oboje
prezirao, smatrao ih svojim robovima, a među njima dvoma se rodila velika naklonost zasnovana na
zajedničkom stradanju
Etjen slučajno otkrio da Žanlen ima skrovište u Rekijaru, okrio ga u dnu starog prolaza za vozove, on
tu živeo jeo kao kakav sebičan razbojnik, Etjen ga gleda kao degenerisano nedonošče nerazvijene
inteligencije i prepredeno kao divljak
Lidiju majka zbog bezobrazluka često zatvarala u podrum
sastanak na Plan-de-Damu, proplanak, 3 000 rudara, Rasener započeo svađu zbog svog poraza u
kafani Dobri veseljak, hteo je da se pravilno pristupi biranju uprave, hteo da povrati svoj stari ugled,
Etjen se svojim govorom postavio kao vođa družine-da se od štrajka ne odustaje jer bi onda sve dotad
bilo uzaludno, zahteva pravdu! kolektivizam, reforme – povratak primitivnoj opštini,
ravnopravna i slobodna porodica, ravnopravnost, građanska, politička, ekonomska, nezavisnost
kroz posedovanje sprava za rad, profesionalno besplatno obrazovanje-opšti preobražaj.
oči publike zažarene, masa pomahnitala, ove reči koje mahom i ne razumeju ih uzdižu do začaranosti,
žene u bunilu, Etjen opijen popularnošću, ima vlast u rukama, Rasenera nisu hteli da slušaju, prozvali
ga izdajicom, Bonmor priča o svojoj mladosti, o smrti svoja 2 strica zatrpana u Voreu, zapaljenje
pluća koje je ubilo njegovu ženu, o štrajkovima na istom tom mestu u njegovo vreme kad je bio kralj,
porodice su i onda bile gladna, a sad su posle 100 godina rada još gladnije, narod koji od genracije do
generacije crkava u oknu da bi se pokolenja velikaša i gospode gojila kraj peći, sve radi bogatstva
hiljadu lenština, ali rudar više nije ni neznalica ni životinja, iz dubine rudnika je rasla čitava armija-
sloga, pre će umreti od gladi nego popustiti
u Žan-Baru izdajice-Na smrt!Na smrt! Ljudi van sebe od jarosti, iscrpljeni glađu, sanjali su požare, krv
kod Danelena došao jedan od nadzornika da ga obavesti da radnici štrajkuju i u Žan Baru (Šaval ih na
to nagovorio) , njegove ćerke Lisi, 22 i Žana 19 rano ostale bez majke, same se vaspitavale, Denelen
se boji za svoje bogatstvo, on očinski blag sa svojim ljudima, ali tražio da mnogo rade, uverava ih da
je i sam na ivici propasti i i da bi ga i najmanje povećanje nadnica dovelo do propasti, njemu zapravo
isto da li će im dati povišicu ili da oni štrajkuju-on u oba slučaja propada, Danelen videviši da je Šaval
vođa ga izvojio u stranu i ponudio mu mesto nadzornika ako obustavi ovo, a ako nastavi štrajk zauvek
će ostati samo Etjenov pomoćnik, Šaval mu obeća da će umiriti radnike
Katarini od vrućine pozlilo u rudniku, Š: samo za svinjarije je dobra, posle joj izjavio ljubav, ali samo
u zanosu, Često se događalo da se ljudi žene samo da bi imali ženu i nimalo ne brinu za njenu sreću,
odjednom počinje neka gužva-seku konopce, panika, neće ih valjda ostaviti dole! moraju lestvicama
da se penju gore, Šaval menja obličje-crni, bar ću te se otresti, 102 lestvice, predugačak put do gore,
ovo služi samo u slučaju nesreće, Katarina se jedva popela, u nekom momentu se onesvestila, neko je
izneo gore
Maeva žena najstaloženija, misli da se čovek može dokopati svog prava i bez nanošenja štete drugima,
svi poneseni žarkom groznicom osvete
Etjen se iznenadio kad je video koliko je ljudi izašlo iz rudnika, -prevaren u šumi? Kad su ugledali
Katarinu Maeva žena i Etjen popizdeli
krenuo pohod sa Etjenovim vođstvom, svi u daljini traže obećani grad pravde, cela povorka besnih
ljudi, poklič HLEBA HLEBA HLEBA! u praznim stomacima probudila se štrajkačka šestonedeljna
glad, tad još nema žandara,g odine i godine gladovanja doprinele da požele pokolj i rušenje
Šavala gurnuli u baru i iscepali kao idajnika,
Etjen pio, stezao pesnice, oči mu plamtele ubilačkim besom, pijanstvo se pretvaralo u potrebu da
ubija, Katarina to videla, setila se njegovih ispovesti i ošamarila ga jer svi maltetiraju Šavala-podlaci,
ubijte i mene sa njim, Etjen prebledeo od ovog šamara, pustio Šavala da pobegne
-paralelan opis šta rade bogati šta rade štrajkači, malo se time usporava radnja, a i pravi kontrast
Anbo se boji da ne izgubi naklonost uprave, u celom tom haosu štrajka slučajno u Negrelovom
krevetu otkrio bočicu gđe Anbo, setio se svoje stare sumnje, šuštanja pred vratima, bosih nogu, ne
može da dođe sebi, u tom radnici razbijaju sve, setio se svog života i šta je radio ne bi li zadovoljio
gđu Anbo a ona ga na njegove oči varala sa rođakom, poludeo, poslao telegrame da pošalju vojsku i
žandarme, on se zatvorio u sobu i tu sedeo celo popodne
Štrajkači jure u Monsuu, a žandarmi verujući u napad na Vore jure tamo
na ručku bile gđa Anbo, Sesila, Lisi i Žana, Negrel, sreli štrajkače, uplašili se, sakrili se u jednu štalu
gđa Anbo besna na te ljude jer kvare njeno zadovoljstvo, Negrel: uzmite bočice mirisa, narodni znoj
prolazi
Žene prve u redu, raščupane, u dronjcima, umorne od rađanja gladnica, besne, kao divlje zveri
gdin Anbo doživljava unutrašnju i spoljašnju borbu, napolju divljanje štrajkača, a njega ipak više
okupira Polova soba, razgleda je, zamišlja šta je on tu sa gđom Anbo radio, borba sa samoćom,
razmišlja da je možda i bolje što je to Pol jer je time bar ugled spasila, čuje se hleba hleba, on u sebi:
budale!
grde ga zbog velike plate, nazivaju lenštinom, gadnom svinjom, obuzeo ga bes protiv svih ljudi koji ga
nisu razumeli-zar sam ja srećan? rado bih im poklonio svoju veliku platu da bi kao i oni imao tvrdu
kožu i ženu, dao bi svoje vaspitanje, blagostanje, raskoš, direktorsku moć, samo kad bi mogao jednog
jedinog dana da bude poslednji od tih bednika koji mu se pokoravaju, kad bi bio dovoljan nitkov da
išamara svoju ženu i da se zadovolji susetkama - hleba? zar je to dovoljno budale??
Etjen se otreznio od Katarininih šamara i stao na čelo povorke, ali je u sebi čuo glas razuma-čemu sve
ovo? hteo nekako da smiri bes, ali nije znao kako, žene pomahnitale od ubilačkog besa, Gregoarovi,
koji su bili beležnika preko puta, rešili da se vrate kući, rulja ih pustila da uđu pa povikala SMRT
BURŽUJIMA, ŽIVELA DRUŠTVENA PRAVDA!
gdin Gregoar: oni u suštini nisu rđavi, pošto se dobro izviču otići će da večeraju s više apetita
Gregoarovi shvataju da nema Sesile, žene je uhvatile jer je bila poslednja da uđe u kuću, žene je
raščerupale, vukle, cepale, ščepao je za vrat stari Bonmor, pijan od gladi, poblesavilo zbog neprekidne
bede, Etjen pokušava da ubedi gomilu da je puste, Denelen je spasio na konju, misli gdina Gregoara
se zbrkaše: davili mu kćer, srušili mu kuću, da li je stvarno istina da ga ovi rudari mrze jer kao čestit
čovek živi od njihovog rada
ostali otišli kod Megra da mu opustoše radnju, njemu u glavi samo žive slike: razbojnici koji kidišu,
razvaljene fioke, provaljeni džakovi, sve pojedeno, popijeno, njegov tvrdičluk pobedio, radije će
braniti džakove telom nego dati ijedan hleb. Hteo da beži preko krova, međutim pao sa krova šupe,
razbio lobanju o jedan kamen, mozak mu se prosuo, mrtav, žene kreću da mu uništavaju leš, Maeva
žena mu puni usta zemljom i viče jedi jedi jedi, ti što si nas jeo, treba ga iseći kao mačka! stara Brile
mu odsekla penis i mlatarala sa njim, nećeš više puniti naše devojke, natakle ga na štap
Sesila se pita šta je to na štapu, gđa Anbo kaže komad svinjetine
Katarina viče Etjenu da se spasi, da dolaze žandari, dovodi ih Šaval
ŠESTI DEO
februar, oružane straže čuvaju okna, rad se nigde nije nastavio, u istrazi Megra umro usled pada, a
unakažavnje leša ostala je tajna obavijena legendom, uhapšene neke beznačajne ličnosti, sva
odgovornost pala na Etjena koji je nestao, Šaval ga okrivio, ali samo njega, Katarina htela da spase
roditelje
Etjen stanovao pod zemljom u dnu Rekijara u Žanlenovoj jazbini u izobilju, Žanlen mu postao
dobavljač, mučio ga stid i kajanje jer se bacio pijan na Šavala, to je u njemu pokrenulo čitav nepoznati
užas, nasleđeno zlo, Maevi znali gde je, Etjena muče misli, ako je obrazovaniji sve više se izdvajao od
drugova osećajem nadmoćnosti i preteranim obožavanjem sopstvene ličnosti, sve mu se zgadilo od
tolikog razmišljanja, uspomene, niskost požuda, grubost nagona, zadah bede koji je vetar raznosio, u
koloniji žive kao stoka, on je hteo da im proširi vidik, da ih stvarajući od njih gospodare uzdigne do
blagostanja i do lepog ponašanja buržoazije, ta stalna briga da misli umesto njih su mu davale dušu
jednog od onih buržuj kojih se gnušao, ta duga sanjarenja učvrstila njegovo samoljublje-u
nedostatku ničeg boljeg hteo da bude Plišar, da se posveti politici
početkom druge nedelje, pošto su žandarmi mislili da je pobegao u Belgiju, izašao iz rupe noću,
smatrao da je igra izgubljena, kraj štrajka kraj njegove uloge
stradale šećerane, mlinovi, rudnici
njega obuzela radost ništavila
kod Denelena užasna beda jer će se Vandam ustupiti Monsuu
stražar na nasipu- vojnici koji su uzeti iz naroda i koje su naoružali protiv naroda-kako bi revolucija
lako pobedila kada bi se vojska odjenom izjasnila za nju! pomislio je da bi mogao da porazgovara sa
tim vojnikom, da sazna koje su njegove misi...vojnik je imao majku i sestru daleko odatle, Žil iz
Plogafa
Žanlen mu mahao da beži jer dolazi smena stražara
kuće bez vatre, sneg, Alzira na samrti, svaki dan svađe među porodicama, lekara nema, sreli Lidiju na
snegu, ona im otkrila da je mama izbacila jer je došao Dansaer da razgovaraju...preneraženi Pjeron
odmah shvatio...Pjeron je uhvatio sa zadignutom suknjom a Dansaer (glavni nadzornik) se u dnu odaje
zakopčavao zatim pobeže
Pjeronovica ubeđena da je najlepša i najbogatija, Levak i Levakovica je napali, Pjeron je brani,
nazivaju ga prodanom dušom, potkazivačem, Kompanijinim psetom-tuča muškaraca, Mae i Levak
kidisali na Pjerona
Maevi sve prodali, ostala im samo koža, toliko načeta i upropašćena da niko za nju ne bi dao
prebijene pare, nisu hteli više ni da traže, samo su čekali da umru, jedino kivni zbog dece
došao pop Ranvje da im savetuje da idu u crkvu, da se mole, da će ih to JEDINO spasiti, rekao je da
je crkva na strani siromašnih, da će ona dozivajući božji gnev da se sruši na nepravdu bogataša, i da
će učiniti da jednog dana pobedi pravda, a taj dan će uskoro doći jer su bogataši zauzeli božje mesto i
uspeli da vladaju bez boga, pomoću bezbožne otimačine vlasti, ali ako radnici hoće pravednu
raspodelu dobara na zemlji moraju odmah da se predaju u ruke sveštenicima kao što su se posle
Isusove smrti svi bedni i poniženi okupili oko apostola...Maeva žena: nije potrebno toliko reči, bolje
biste uradili da ste nam doneli jedan hleb – on: dođite u crkvu u nedelju, bog se brine za sve
Etjen došao uveče, osećao odvratnost, nelagodnost profinjem svojim učenjem i mučen ambicijom,
kakva beda i zadah, tela na gomili, užasno sažaljenje koje ga je davilo, uzbudio ga prizor ove
tragedije-kuća bes svetlosti, vatre i hleba, kaže da treba popustiti na šta Maeva žena skače: ŠTA TO
KAŽEŠ? išamaraću te, ćuti, skapavali smo 2 meseca, deca mi se razbolela, radije bih palila sve, sve
ubila pre nego što bih se predala...
Etjen je nije video ali je osetio njen topli dah pobesnele zveri...ustuknuo pred tim besom koji je on
izazvao, nije je mogao više prepoznati, nju koja mu je ranije govorila da nikome ne treba želeti smrt,
ona je htela giljotinu, republiku, da zbriše buržoaziju, žalim što nisam pustila starog da udavi kćer onih
iz Piolene
njene reči-udarci sekire kroz noć, nemogući ideal pretvarao se u otrov...
nekada im pretila da će ih ubiti ako ikad pruže ruku da prose...danas ih ona šalje da to rade
doziva smrt kad su mališani zatražili hleba...bože, zašto nas ne uzmeš? Alzira umrla od gladi
Etjen obaveštava Suvarina da sutra počinje rad u Voreu, da je Negrel doveo neke Belgijance
udruženje je osvojilo radnike celog sveta, ali je potom počelo da se raspada zbogunutrašnje borbe
sujetnih i ambicioznih ljudi
Suvarin: svi su kukavice, samo jedan čovek bi mogao od njihove mašine da načini rušilačku spravu,
ali niko neće, glason punim gađenja žali ljudsku glupost, on se odrekao svega, i društvenog položaja i
bogatstva i krenuo sa radnicima sanjajući ostvarenje tog novog društva zasnovanog na zajedničkom
radu, sav novac je davao deci iz kolonija
:postojana je želja svih francuskih radnika da iskoriste kakvo blago, da ga zatim grickaju sami u
kakvom kutku punom sebičnosti i nerada, uzalud vičete protiv bogataša, nemate odvažnosti da date
siromašnima novac koji vam se pruži, nikada nećete biti dostojni sreće dokle god je vaša mržnja
prema buržoaziji samo rezultat vaše lude potrebe da budete buržujii umesto njih..vidite li moje ruke,
kad bi one mogle uzele bi zamljinu kuglu i treskale bi njom sve dok je ne bi razbile u paramparčad, da
biste svi vi ostali pod ruševinama!!!!
Nakon što su onomad Žanlen, Beber uzeci Poljsku i mučili je skotnu, ona je nastavila da rađa samo
mrtve zečiće pa da ne bi hranili nekorisna usta, Rasener je skuvao sa krompirima
dolaze Šaval i Katarina da proslave vraćanje na posao, on se hvali kako silazi sutra u Vore sa 12
Belgijanaca koje sad on predvodi
Šaval i Etjen se pobili, Katarina strepi da se ne oda kojeg više voli, Etjen bolji u tuči, ali Šaval izvlači
nož, Katarina vrisnula i tako se odala, Etjen uspeo da ga otme, osetio iz utrobe neko iznenadno
ubilačko ludilo, Etjen ga oterao, a Šaval se izderao na Katrinu da ostane
Etjen i Katarina pešače, nemaju kud, ona misli da je on sa Muketom, konačno ispoljili svoja osećanja
jedno prema drugome, u podnožju nasipa, nisu se poljubili jer iznenada ugledaše stražra, rastaviše se
zbog stida, u kojem ima i ljutnje, potajne odvratnosti i mnogo prijateljstva...ona ne može da dopusti
sebi da bude sa nekim posle Šavala, kakav god on bio, otići će ipak kući kod njega, on će je tući ali
navikla je, rastali se
u povratku Etjen video Žanlena kako sa leđa skače na vojnika i zabija mu nož u grlo, Etjen
zaprepašćen pita što je to uradio, ovaj kaže da ne zna, nešto ga je vuklo...Etjen užasnut od tog
potajnog klijanja zločina u dečjoj lobanji...Etjen prepoznao da je vojnik Žil, sa kojim je tog jutra
razgovarao, oseća ogromno sažaljenje, majka i sestra će ga odsad neprestano čekati...kako je strašno
što se bedni međusobno kolju radi bogataša..odlučili da odnesu leš u Rekijar, tu su najmanje šanse da
će ga neko pronaći, smestili ga pod neke stene pa slomili grede, na njega se sve stropoštalo
Etjenu u glavi misli udaraju kao čekić (on u Rekijaru štedeo sveće, ka je stalno bio u mraku, ta tama ga
dovodila do ludila)..jedna misao, zašto nije udario Šavala kad ga je držao pod nožem i zašto je dete
zaklalo vojnika kome ni ime nije znalo? ovo uskomešalo njegova revolucionarna verovanja-hrabrost da
ubija/pravo da ubija...izludeo od Žanlenove smirenosti posle ovakvog čina, izjurio napolje...shvata
pošto se nije usuđivao da ubije znači da bi trebalo da umre, ponovo mu se javila misao o smrti koj ga
je već bila okrznula...umreti hrabro, za revoluciju bi okončalo sve, to će urediti njegove račune i
sprečiti ga da i dalje misli
stražari nisu našli nikakve tragove, pa poverovali da je po sredi bekstvo vojnika
Šaval kad je došao kući izudarao Katarinu i naterao je da ode, nije znala gde će, razmišlja da se vrati
roditeljima ali ne može od tolikog stida...ona ujutru opazila Bebera i Lidiju zagrljeni od zime, proveli
noć u zasedi čekajući Žanlena
svi prilazi Voreu zatvoreni, 60 vojnika čuva stražu, došli svi iz kolonije, iznose umrlog konja
Trompeta, do izlaza ga dovukao njegov drug Bataj, stari konj polako vukao mrtvog druga
nastaje haos, rudari navaljuju na vojsku, DOLE STRANCI! DOLE Borinažani ! HOĆEMO DA
BUDEMO GOSPODARI U SVOJOJ KUĆI! preostalo samo da se tuku i da umru, Etjen prestade da
zadržava drugove, gomila se navali na male trupe vojnika, Katarina sa strane posmatra, seća se
Etjenovih reči kako bi vojnici trebalo da su na strani naroda...stara Brile se okomila na vojnika...Ološ!
Šljam! hrabri su samo pred sirotim ljudima! Vojnici slušajući pozive na bratstvo zadržali istu pasivnu
krutost pod kišom psovki, kapetan im naredi da upere bajonete, žene viču PA UBIJTE NAS!
HOĆEMO NAŠA PRAVA! Mae raskopčao košulju, isturio grudi, navaljuvao na bajonete strašan u
svojoj drskosti i smelosti..KUKAVICE, VI SE NE USUĐUJETE...Položaj vojnika postao kritičan jer su
dobii naređenje da se oružjem služe samo u krajnjoj nuždi....došao nadzornik Rišom i pokušao da
umiri masu, kupujući vreme dok ne dođe pojačanje, mrđutim bilo je sad već više od 500 rudara,
kapetanu palo na pamet da zastraši masu da naredi da se napune puške..nije upalilo, masa sve
drskija...ljudi ne veruju da će se usuditi da pucaju na njih...Muketa se u prvim redovima gušila od
besa, a pošto nije nalazila dovoljno oštre uvrede ona pokaza svoju zadnjicu jer joj je samo ta smrtna
uvreda preostala...EVO VAM, SUVIŠE JE ČISTA ZA VAS GADOVI JEDNI...da bi umirio ljude kapetan
naredi da se uhapsi nekoliko strajkača, rudari potom uzeli kamenice, nadzornik Rišom između ne
obazirući se na kamenice pokušava da obuzda obe strane, kiša cigala sve jača, Maeva žena izgrdila
muža jer ne baca kamenice, DA LI DA TE PRED SVETOM PLJUNEM U LICE DA BIH TE
OHRABRILA? na ovo on poludeo, stao da baca kamenice ko pomahnitao, kapetan već spreman da
naredi da se puca ali okleva, hteo je da uzvikne pali kad puške planuše same, svi zaprepašćeni, nastala
panika, izbezumljeno jurili po blatu kao stoka na koju se pucalo, prva tri pucnja pogodila Bebera i
Lidiju, ona u lice smrtno ranjena, oborena i stara Brile, nadzornik Rišom, pogodili ga u leđa dok je
preklinjao drugove, jedan metak u Mukeovim ustima, Muketa dva metka u trbuh, poslednji metak
pogodi Maeva usred srca, Maeva žena sa Estelom pade pored njega, tupog pogleda
ranjenici jaukali, mrtvi se hladili kako je ko pao, a među svim tim ljudskim leševima ležala
Trompetova lešina
Etjen nije bio ubijen, stajao pored Katarine koja se srušila od umora i patnje
SEDMI DEO
ovo odjeknulo do Pariza, već 4 dana se svi listovi opozicije zgražavali, Levak postao neka vrsta
junaka, carstvo se pravi da je sve okej ne priznajući sebi poraz, ovo je bio sukob za žaljenje, tamo
daleko u zemlji uglja, daleko od pariske kaldrme koja je predstavljala javno mnjenje, brzo će se
zaboraviti, kompanija dobila poluzvanično obaveštenje da zataška aferu i okonča štrajk
došla 3 nova upravnika u Monsu, otpustili radnike iz Borinaža, otpustili vojnike, ublažili sve događaje,
izlepili velike žute objave da će ponovo otvoriti rudnike u ponedeljak, a kad se rad nastavi će pažljivo
ispitati celu problematiku
Maeva kuća naročito crna i utučena žalošću, došla i Katarina posle bitke, ona u celom tom uzbuđenju
dobila i tako zakasnelu menstruaciju, AH KOJA SREĆA, MOĆI ĆE DOBIJATI DECU KOJU ĆE
POTOM ŽANDARMI UBIJATI, Etjen spava kod njih, pomisao na Rekijar i vojnika među stenama mu
je izazivala užas, Meaeva žena samo ćuti
Katarina namerava da se vrati u Vore, mama joj preti pesnicama...Prvog od vas koji bude radio
zadaviću, bilo bi suviše ubiti oca pa zatim eksploatisati decu...konačno se iz nje izlila bujica reči...na
kraju pukla od tuge i besa...Ranije je bilo još nekako, jeli smo suvi hleb, ali smo bili na okupu, a šta se
dogodilo? jedni pod zemljom, a ostali žele samo jedno: da budu u njoj..prebacuje i Etjenu: da sam na
tvom mestu, ja bih već bila mrtva od tuge što sam toliko jada počinila drugovima.
cela kolonija odgovara Etjena, krivi ga, preklinje, to je bilo to sudbonosno naličje popularnosti,
plaćao je za glad i smrt, bio je ubica, jedini uzrok njihove nesreće, pred kafanom ga Šaval gađao
ciglama, pa svi potom, pokušao da ih govorom urazumi, onim govorom kojim ih je ranije držao u
svojoj ruci kao verno stado, Ransener ga uveo u kafanu da ga spasi, prekoreo ga jer ga nije slušao, jer
je srljao, Etjen se pita da li je zaista on jedini krivac, ali oni su njega poveli, postakli da radi stvari
koje nikad ne bi sam uradio, oni su lagali kad kažu da im je obećao život pun izobilja i lenjosti, ovim
opravdanjima se Etjen borio protiv griže savesti, ali je bio potpuno obeshrabren i plašio se narodne
mase, neobuzdane i zaslepljene...postepeno ga od mase odvajalo osećanje odvratnosti, nelagodnost
njegovog utančanog ukusa i lagani uspon njegovog bića ka višoj klasi.
istog dana u Pioleni proslava povodom veridbe Negrela i Sesile, gdin Anbo povratio čast, uskoro će
biti oficir legije časti jer je njegovom zaslugom ugušen štrajk
premeštaj opata Ranvjea koji je vojnike nazivao ubicama
Denelen tu sa svojim ćerkama, morao da proda Vandam Monsuu jer je zapao u bezizlazan položaj, to
je na neki način objava smrti malim privatnim preduzećima koji su propadali zbog gladnog čudovišta
kapitala, on na kraju platio troškove štrajka
u nedelju Etjen pobegao iz kolonije, Plišar uspeo u Parizu,sreo Suvarina koji je smatrao da ako čovek
nije u stanju da ostvari pobedu ne treba ni da ga bude, Suvarin priča kako mu je žena umrla, 14 dana
bili na dnu jedne rupe radi miniranja železničke pruge, ali nije odleteo u vazduh carski već obični
putnički voz, tada su Anjušku uhapsili, ona je zapalila fitilj na dinamitu jer bi im muškarac lakše upao
u oči, 6 dana suđenja, obesili je, pre smrti im se pogledi sreli, i mrtva ga još uvek gledala, to je bila
naša kazna, bili smo krivi što smo se voleli, iz njene krvi će nići heroj, a ja nemam više nikog, ničega
zbog čega bi mogla da mi zadrhti ruka onog dana kada bude potrebno uzeti život drugih ili dati svoj.
Suvarin mislio kako će stado sići opet u rudnik jer su kukavice, Etjen ih pravda da su gladni, zakleo se
da on neće sići ali da oprašta onima koji hoće
Suvarin ušao u rudnik i počeo da struže pregradu na stepeništu, u zemlji bilo puno podzemnih voda
koje su rudari kontrolisali različitim konstrukcijama, on je odvrnuo zavrtnje na gvozdenim ćoškovima
tako da ih je najmanji pritisak mogao sve iščupati, nekoliko puta se zamalo stropoštao, izbušio glavnu
gredu, kidao ogradu, ubiće najzad tu okrutnu zver Vore uvek otvorene čeljusti koja je progutala
toliko ljudskog mesa, nije napravio suviše veliki i očigledan kvar koji bi se odmah primetio, ali je
zver dobila ranu u stomak, on je potpisao presudu, revoltiran popuštanjem rudara oštećuje okno i
dizalicu
Etjen čuo noću neko disanje, zatekao Katarinu kako se sprema da ide u rudnik, odlučio da krene sa
njom, mama joj ne zna, on se i sam iznenadi što je poželeo da krene sa njom, a zakleo se da neće,
Suvarin stajao na ulazu u runik i brojao rudare kao kasapin, iznenađen tolikim brojem, Suvarin
preoznao Etjena, zapretio mu da ide kući, ali kad je došla i Katarina Suvarin shvatio da kada se žena
nalazi u srcu nekog čoveka, sa tim čovekom je svršeno, on može da umre, rekao mu srećan put i ne
ljuti se
već pri spuštanju dizalice osetili strašno trenje, sišla 322 rudara, sve vreme šiklja voda, ali oni silaze, i
Šaval u istoj ekipi, dole počeli da rade kad su čuli neku buku, svi već pobegli dok su oni došli do
dizalice, a i bujica im presekla put, Etjen shvatio da je pukla ograda, i lestvicama je prolaz bio
zatvoren, i otvor je bio zatrpan, dizalica se više neće spuštati, okno je propalo
gore Negrel popizdeo zbog toga što se desilo i jer je nadzornik Dansaer izašao i ostavio ljude, odlučio
da on siđe sa jedinom nadom da spasi ljude, međutim put je bio sav urušen i šikljala je voda, ali je
otkrio rasekotine i zareze u drvetu i shvatio da je to rušilački rad...gore se okupila masa, hoće da znaju
imena, među njima i Katarinina mama, setila se šuma koji ju je noćas probudio-sigurno je i ona ostala
dole
posle 2 sata se setili starog okna Rekijar i da će odatle probati da ih spasu, nekih 5 se spasilo, popeli se
trulim lestvicama, njihova priča izazvala suze, njih 15 dole nisu pošli sa njima jer su zalutali, a
odronjena zemlja im je preprečila put
voda šiklja, rudnik se urušava, na mestu Vorea sada jezero blatnjave vode, iste noći gdin Anbo
otputovao u Pariz da lično obavesti upravni odbor, zbog toga i brže nego očekivano postao oficir legije
časti
ideja da se iz Rekijara kopa, Negrel ubeđen da niko neće preživeti, ali pravilo je da se uvek pretpostavi
da su ljudi zatrpani u oknu i dalje živi – ljudskost i zajedništvo u nevolji
još od prvog dana Maeva žena dolazila svaki dan u Rekijar i čekala, a Žanlen lutao okolo sav
usplahiren jer su time kopali njegovo skrovište i potencijalno mogli da nađu vojnika kojeg je ubio i tu
sakrio
posle 3 dana kopanja hteli da odustanu, ali je Zaharije slučajno čuo lupanje dole i stvarno se čulo,
nadzornik ocenio da je stena debela 50m, 6 metara za 1 dan iskopali
posle 12 dana i dalje kopaju, i Zaharije kopa, u jednom momentu ljut što nema dovoljno svetlsoti
otvorio lampu i izazvao eksploziju zbog zapaljivog gasa, nadzornik i radnici sa ogromnim ranama,
zaudarali na izgorelo meso, nagutali se vatre, Zaharijevo telo potpuno izgorelo, nemoguće mu
prepoznati telo bez glave, glava u eksploziji razmrskana, Maeva žena tu sa Estelom
Žani i Lisi sve ovo divno i inspirativno za njihovu umetnost
porodica Gregoar čula za sve nesreće Maevih i Zaharijeva smrt izazvala u njima sažaljenje, mati ih
ganula jer je izgubila muža, pa sina, i kći joj je možda već bila leš pod zemljom, ima bolesnog dedu, o
sinu koji je ostao bogalj, o devojčici koja je umrla od gladi za vreme štrajka, rešili da ovoj porodici
lično odnesu milostinju da i potvrdili svoju širokogrudnost
međutim kod Maevih Gregoarovi kucaju, niko ne otvara, pojavljuje se Levakovica sa ključem, ona će
im otvoriti i pokazati, kod kuće je samo deda, Bonmor bio u sobi sam, ukočenih očiju, prikovan za
stolicu pored činije sa peskom pune crnih ispljuvaka, kuća prazna, nema ni nameštaj, samo portreti
cara i carice, Bonmor već 15 dana tako nepomičan, oni se prave kao fini sve polako..pa od čega ste
nazebli, svi su srdačni, doneli poklone, Levakovica ne zaklapa, nastoji da ih odvede svojoj kući da bi i
za sebe nešto izvukla, otišli prvo roditelji, Sesila ostala sama s Bonmorom jer joj se učini da ga je
prepoznala, najednom se setila i oseti hladne ruke koje su joj stezale vrat, on odjednom kao da počne
da je posmatra, obrazi mu se zažariše, usne se razvukoše, stajali su jedno prema drugome, ona bujna
obla i sveža od dugog lenstvovanja i ugodnog života, a on naduven od vode, ružan, kao osakaćena
životinja, satrven od rada i gladi; kad su se Gregoarovi čudeći se što nema Sesile došli posle 10 minuta
u kuću Maevih zatekli su na zemlji njihovu zadavljenu pomodrelu ćerku, Bonmor je pao pored nje,
ruke su mu bile još zgrčene i pogled tup
nikada nisu utvrdili zašto se Sesila približila, kako je on uspeo da je dohvati za vrat, bilo je očigledno
samo to da je bio jako uporan jer se nije čuo nijedan krik, nijedan jauk ni šum, to je bio iznenadni
napad ludila, čudno je to divljaštvo kod tog starog bolesnika koji je živeo kao pošten čovek, kao
poslušna životinja, protivna novim idejama, kakva mu se to odmazda, nepoznata i njemu samom
lagano taložila i popela iz njegove utrobe do lobanje?
Gregoarovi satrveni bolom, njihova tako obožavana i dugo željena kći, Levakovica proklinje
Bonmora, ali pre nego što je pošla seti se cipela koje su Gregoarovi doneli za Bonmora i uze ih da da
Butlu
dole u oknu su napušteni nesrećnihi jaukali od užasa, Muk predložio da idu preko Rekijara, međutim
jedna stena je dovojila Etjena i Katarinu od ostalih, ali su uspeli da nađu Gijomov sloj, Etjen se nadao
da će se izvući kroz dimnjak, prisustvovali Batajevom gušenju u pokušaju bekstva na slobodu,
Katarina preneražena, hoće odmah da umre, Katarini srušeno okno i poplavljeni rudnik nisu toliko
strašni kao taj krik umirućeg Bataja, svakog časa se čuje neko odronjavanje, voda nadolazi, Etjen je
umiruje, beže već 6 sati, Etjen ubeđen da će ih neko spasiti,mrtvi gladni u grčevima, mokri, bez
svetlosti i vazduha, sreli Šavala i još dva druga kojima su bile razbijene glave, Šaval imao još toliko
snage da im uzme lampe i ukrade hleb, našli se između dve stene u mišolovci, jedino mogu da rone pa
gde stignu ili da lupaju, Etjen počeo da lupa, Katarinina nesreća još veća jer je među ova dva
čoveka, Šaval nudio Katarini da jede, ona odbila, Etjen je poslao da jede ipak, smrt im delovala suviše
spora, trebalo je odmah rešiti kojem će pripasti katarina, Etjen razbio ŠAVALU GLAVU, gurnuli ga u
rupu sa vodom, voda raste, morali da kopaju da naprave udubljenje kao klupicu da se ne bi ugušili,
nestala im lampa-mrkli mrak, da li je to kraj? posle 3. dana mislili da je to to, ali Katarina čula neki
potres, ostala im samo drvena obuća da uzvrate udarce da bi ih spasili, lupaju time o zid, srećni, plaču,
grle se, prvobitna sreća brzo prošla, već 6 dana pod zemljom, uši počele da im zuje, sisali drvene grede
da zavaraju glad koja se pretvorila u veliki i potmuli bol, sedmog dana se K nagla da pije vodu kad
zakači nešto-Šavalovo telo, nisu mogli više da ga vrate dole, izgleda da je bio toliko ljubomoran da
je i mrtav hteo da bude sa njima, voda počela da opada i leš utonuo, počinje da ih hvata ludilo i
budnilo, sanjaju livade, polja, sunce, ala smo bili glupi što smo tako dugo čekali, odmah sam htela
tebe, ali ti nisi razumeo, tu je bila njihova prva bračna noć na dnu tog grba u postelji od blata, to je
bila potreba da ne umru pre nego što dožive voju sreću, neodoljiva potreba da poslednji put stvaraju
život
zatim nije bilo više ničega, Etjen nepomičan, Katarina mu leži na kolenima, dugo je verovao da spava
dok nije shvatio da je mrtva, pomisao da ju je kao ženu imao prvi put i da bi mogla zatrudneti
raznežavala ga je, umirao je polako, a udarci su se približavali, osetio je potres, kad je opazio lampu
zaplakao je, Maeva žena se srušila kraj mrtve Katarine
Kad su ga izneli i nahranili bio je kost i koža, kosa mu je bila potpuno bela, svi su se ježili pred tim
starcem
6 nedelja proveo u Monsuu, u bolničkoj postelji , kompanija nije mogla da ga zaposli ali mu je nudila
pomoć od 100 franaka, on ih odbio, Plišar mu pisao i poslao novac da dođe u Pariz
Maeva žena ponovo stupila u rad, jer je Bonmorov zločin uticao na to da on ne dobije penziju, Žanlen
radi ali za 20 sua kao čistač grumenja, a ja za 30, šefovi su dobri što su ga zaposlili, i Estela sada jede
a najgore je čekati još 4, 5 godina pre nego što Lenora i Anri budu u stanju da silaze u okno
priznala Etjenu da na kraju ipak nema ništa protiv njega
Levakovica trudna, Levak u zatvoru, Filomena otišla sa nekim rudarem iz Pa de Kalea i odvela decu
posle 2 i po meseca štrajka kada su se pobeđeni glađu rudari vratili u okna morali su da pristanu na
tarifu, na to prikriveno smanjivanje nadnica
buržoaska istančanost koja ga je izdigla iznad njegove klase izazvala je u njemu još veću mržnju
prema buržoaziji, želeo je da uzvisi te radnike do slave, pokazaće da su jedino oni složni i
nepogrešivi, već je video sebe na tribini
Darvin je znači imao pravo – svet je borba pošto jaki proždiru slabe radi lepote i produženja vrste
pošto su rudari osetili svoju snagu mir ubuduće neće bit moguć!!!
nasilje možda ne ubrzava stvari-Maeva žena je pametno zaključila, mirno se organizovati, upoznati,
obrazovati sindikate, a zatim čim se oseti da smo jaki, kad nas bude milion i milion radnika naspram
nekoliko hiljada besposličara uzeti vlast i postati gospodar
Polje pod žarkim sunčanim zracima ovog jutra mladosti bilo je prepuno šuma udaranja piljaka pod
zemljom, nicali su ljudi, crna osvetnička vojska, koja je lagano klijala u brazdama i rasla za žetve
budućeg veka, a od čijeg će se kijanja uskoro raspoznati zemlja.