Cvetan Todorov: Simbolizam i tumačenje

Službeni glasnik, Beograd, 2010.

U očima onih koji razmišljaju o prirodi jezika, razlikovanje između jezika i diskursa izgleda
lako. U apstrahovanom vidu, jezik se sastoji od leksike i gramatičkih pravila, kao polaznih
elemenata, i fraza, kao konačnog proizvoda. Diskurs je konkretna manifestacija jezika, i nastaje,
nužno, u nekom posebnom kontekstu u koji se uračunavaju ne samo jezički elementi nego i
okolnosti njihovog produkovanja: sabesednici, vreme i mesto, postojeći odnosi između tih
vanjezičkih elemenata. Više se nema posla s frazama, nego sa iskazanim frazama ili, kraće, sa
iskazima. 7
Za sve autore, važna granica prolazi između reči i fraza, ne između jezika i diskursa; ili, ako se
više voli, jezik je sveden na reči (ni za Sosira, isto tako, nisu postojale fraze u „jeziku“). Za nas,
reči i fraze se skupa suprotstavljaju iskazima. 9
I upravo za polje indirektnih smislova ja rezervišem naziv jezički simbolizam, a za njihovo
izražavanje – simbolika Jezika. 9
Da bi se razabralo ukopčavanje interpretativnog procesa, mora se na početku postaviti da se
produkcija i recepcija diskursa (iskaza, dakle, ne rečenica) podvrgava jednom opštem načelu
pertinencije, po kojem ako neki diskurs postoji – za to mora postojati neki razlog. Otuda,
ako se na prvi pogled neki poseban diskurs ne potčinjava tom načelu, spontana reakcija
primaoca je da traži, posebnom manipulacijom, da li rečeni diskurs ne bi mogao da oda
svoju pertinentnost. „Tumačenje“ je (uvek u užem smislu) naziv koji dajemo toj
manipulaciji. 24
Načelo pertinencije o kojem govorim samo je poopštavanje onoga što Grajs naziva kooperacija,
a Dikro – motivacija. 25
Referencija na ideološki okvir, koji omogućava da se utvrdi prag pertinencije, ne predtsavlja se
uvek kao takva. Ona voli da se prikriva iza objektivnih sredstava teksta: to nas upućuje na
produkciju. Tako možemo da konstatujemo da se, tokom istorije egzegeze, pokušavalo da se
odluka da se tumači, zasnuje na prisutnosti izvesnog broja čisto tekstualnih pokazatelja (a da i ne
govorimo o slučajevima kada iskazivač pokazuje, metajezički, da je potrebno tumačiti, dajući
svom tekstu naslov poput „Alegorija“, ili započinjući svoj diskurs poput Hrista: sada ću vam
govoriti u parabolama). Te pokazatelje mogli bismo podeliti (reč pokazatelj treba razumeti u
onom smislu koji ona ima u hermeneutici: to je sredstvo za obeležavanje tekstualnog statusa, i
otuda za uvođenje u neki oblik čitanja) na dve velike grupe: one potiču iz povezivanja datog
segmenta ili sa drugim iskazima koji pripadaju istom kontekstu (sintagmatski pokazatelji) ili sa
dodeljenim znanjem zajednice, sa njenim kolektivnim pamćenjem (paradigmatski pokazatelji)
– što nas, nasuprot prividima, na vodi izvan teksta. 26
Kod Meterlinka u peleju I Milisandi
Pokazatelji su ovoga puta vrlo vidljivi; nije možda slučajno da je reč o jednoj simbolističkoj
drami. Prvi je ponavljanje: Milisanda ponavlja gotovo svaku od svojih reči. Da li bi ona to činila
ako bi te reči imale jedino svoj obični smisao? Nije li to pozivanje da im potražimo neki drugi,
„dublji“ smisao? Zatim postoji diskontinuitet: Milisanda ne odgovara gotovo ni na jedno pitanje
koje joj je postavljeno. Druga posebnost Milisandinih reči igra važnu ulogu: to je njihova
neodređenost koja na delo poziva čitaočevu ili slušaočevu maštu. Njene rečenice su ili naprosto
odrečne ili sa krajnje nejasnom referencijom. Na to se pridodaju, očigledno, i elementi
grafičkog koda: uskličnici i tačke odlaganja. 30
Mogućno je, najpre, da neko filozofsko učenje formuliše postulat da se sve da tumačiti. U tom
slučaju, polazi se od tekstualnih pokazatelja, i stvar biva toliko laka da se jedva može govoriti o
egzegetskim pravilima. Takva je situacija u slučaju srednjevekovnog simbolizma u kojem se na
ceo univerzum gleda kao na simbol Boga (svet je knjiga): ne zahteva se nikakav poseban
pokazatelj da bi tumačenje bilo ukopčano. U tome ima pomalo od platonizma, po kojem su
vidljive pojave nužno otelovljenje nematerijalnih ideja. 31 tako je i u paganizmu, u svim starim
verovanjima, pa i kod Nastasijevića. Sve što se dešava zahteva tumačenje, sve je posledica...
I savremena književna kritika se, u svojoj praksi tumačenja oslanja na postulate koje je već ranije
iznela romantička estetika, a pre svega na postulat o organskoj formi (dotle da zaslužuje da bude
nazvana „organska kritika“). U delu sve korespondira među sobom, sve se uklapa u jednu istu
„sliku na ćilimu“, a najbolje tumačenje je ono koje omogućava da se „integriše“ najveći broj
tekstualnih elemenata. Mi smo, ukratko, loše opremljeni za čitanje diskontinuiteta,,
nekoherentnog, onog što se ne da integrisati. 33
Možemo, najzad, da zamislimo odsutnost koliko posebnih pokazatelja toliko i globalnog načela
koje obavezuje na tumačenje – a da subjekat ipak ne prestaje sa tumačenjem... Postoji takav
slučaj, ali on nije deo prihvaćenih egzegetskih strategija: to je onaj koji se u psihopatologiji zove
„interpretativni delirijum“, jedan oblik paranoje. On nam, naprotiv, sugeriše da naše društvo
zahteva, svakako, neku motivaciju za svaku odluku da se nešto tumači. 33
Doslovni diskurs koji označava a da ništa ne evocira. Tu je u pitanju granični slučaj koji nijedan
konkretni tekst ne otelovljava. Međutim, značajno je posvetiti mu pažnju, jer sazdaje jedan od
privlačećih polova u pisanju, i toj granici može da stremi ovaj ili onaj književni pokret.46
doslovni diskurs nije diskurs iz kojeg bi svaki drugi smisao bio odsutan, već onaj u kojem su
drugi smislovi u potpunosti potčinjeni direktnom smislu. Svaka reč je kompleksna i svaka fraza
nakrcana pretpostavljanjima, ali mi ne čujemo tu kompleksnost, osim ako na nju, ovako ili
onako, nije privučena naša pažnja. 47
Diskurs je višesmislen kada je više smislova istog iskaza dovedeno tačno na istu ravan.
Višesmislenost može da bude sintaksička (ista fraza upućuje na dve različite niže strukture),
semantička (fraza obuhvata polisemičke reči) ili pragmatska (potencijalno je nosilac više
ilokutornih vrednosti). Sama po sebi, višesmislenost nije nikada simbolička, pošto su svi
smislovi direktni, a označeni su označiocem, pri čemu nijedan nije označen kao prvi označenik.
Pa ipak, mogućno je postići simboličke učinke polazeći od višesmislenosti: mada su svi direktni,
smislovi jedne reči ili jedne fraze mogu biti hijerarhizovani (bilo na semantičkom, sintaksičkom
ili pragmatskom planu). 47
Diskurs će, najzad, biti proziran ako, tokom njegovog percipiranja, ne posvetimo nikakvu
pažnju doslovnom smislu (počev od romanticizma koristi se termin „alegorija“ za označavanje te
vrste iskaza). Moralistički komadi, basne, ponekad se približavaju tom idealu. Eufemizam nam za
to nudi dobro pogođen primer: svi članovi jedne zajednice poznaju pravi smisao eufemizma. Da
on ne bi postao nekoristan, pa otuda neupotrebljiv, ipak je nužno da doslovni smisao bude
dokazano prisutan, a o njemu bude vođeno računa. Korak više, i mi smi u „mrtvim metaforama“
koje, sinhronijski, iskrsavaju iz polisemije, a ne iz simbolizma. 48
Međutekstualnost, važno:
Prva je da se međutekstualne činjenice situiraju na granici simboličkog područja, a ponekad i
prodiru u njega. To je zato što nijedno evociranje odsutnog nije simboličko. Ima slučajeva kada
je asociranje s drugim tekstom upravo smisao kojeg želi da prenese dati jezički segment, ali ima i
drugih kada funkcioniše pre kao uslov smisla datog iskaza a da ni u jednom trenutku ne postaje
sam taj smisao. 57
Simbolizam koji počiva na kolektivnom pamćenju upravo je onaj koji pokušavaju da
popišu mnogobrojni rečnici simbola, koja god da im je inspiracija ili ambicija. To je i
neophodno oruđe religioznih ili psihoanalitičkih tumačenja: svaka od tih egzegetskih strategija
poseduje svoj „rečnik“, unapred utvrđene spiskove ekvivalencija, pomoću kojih se neka slika
više ili manje automatski zamenjuje određenim smislom. (...) zna se da takozvana imanentna
književna kritika upravo odbija da pribegava „olakšicama“ te vrste. 59
Oni mogu da se razumeju zato što imaju zajedničko kolektivno pamćenje i pripadaju istoj
socijalnoj grupi. Potvrđivanje tog saučesništva može čak da bude jedini stvarni cilj takvog
indirektvog evociranja: to je, uostalom, izuzetno sredstvo za prihvatanje neke tvrdnje a da nije ni
formulisana, pa dakle ni podvrgnuta kritičkoj pažnji sabesednika. To dobro znaju svi stručnjaci
za ubeđivanje i demagogiju. Odbijanje da se razume jeste jedino sredstvo da se odbije to
saučesništvo (ja odbijam da smehom priznam, dakle da razumem rasističke viceve). 61
Očigledna i radikalna razlika između diskurzivne ulančanosti i simboličke evokacije počiva u
tome da je jedna objektivno prisutna, dok druga nastaje u svesti onoga koji govori i onoga koji
sluša. Otuda, druga nikada nema stepen preciznosti i izvesnosti kojom raspolaže prva, pa jedino
može da se približava tome: koliko god pokušavali da do maksimuma odredimo evokaciju,
ona nikada ne može da se izjednači s diskursivnom eksplikacijom. 71
Kod nastasijevića nema diskursivne eksplikacije, ni u drami, ali ni u prozi i poeziji. Značenje,
ono simboličko, je sugerisano i evocirano, ali nikada do kraja eksplicirano u diskursu. Odnosi
među njegovim likovima, motivacije, nerazumljivi su i često nelogični, ukoliko se ne smeste u
kontekst onoga čega u telu teksta eksplicitno nema, a što čini osnovu Nastasijevićevog literarnog
sveta uopšte. Kada Ćopa kaže zaplelo se, zamutilo, on nije liričar, pesnik, već on govori o magiji,
o činima koje su bačene na Rapu. Vera, verovanje, transcendencija delatni su u ovom svetu, oni
se ne dovode u pitanje, integrisani su u svet. O njima se ne raspravlja, oni nisu tu verbalni,
tematski, već delatno, nisu tema, ili motiv drame, već motivacija. Magdalena se zaljubljuje u
svog brata, a motiv njen je Tinina magija, ovo nije psihologija incesta ili logike želje. Dolazak
stranca u krčmu, motiv par ekselans za iniciranje reorganizacije u sistemu. U istoriji književnosti
ne postoji situacija u kojoj je stranac došao među ljude, a da je sve ostalo isto. Menjaju se ili oni
ili on.