Rastko Petrović: Narodna reč i genije hrišćanstva

Solaris, Novi Sad, 2008

Mladićstvo narodnog genija
Prve mitske legende, koncepcije, kosmički mitovi razvijali su se iz istih razloga, sažimali se i
utvrđivali u vradžbinske formule, u magijske jezikovne znakove, u zakletve, u izreke, u
zagonetke, čija su delovanja i čini na red prirodnih događaja takao jača i izvesnija. 19
Sve vreme citira Pjera Žanea, dakle..izučavao je psihoanalizu kao i cela ekipa..i Vilijama
Džejmsa
U vreme francuskog simbolizma, pesnici kao Bodler, Lotreamon, Rembo naročito, pokušavali su
da realizuju jednu „alhemiju reči“, da im jezik bude isto tako iznenadan, značajan i odgovarajuće
tačnosti, kao što se iznenadno i neposredno pojavljuje osećanje i emocija, kao što je iznenadna
potreba za izražavanjem, kao što je slučaj sa muzikom čiji smisao nije stalan za svakoga, nije
istovetan, ali čija je sugestivnost toliko moćna i povezana, da je po nijansijaciji daleko iznad
jezika; naročito kad je reč više o linijama kojima živi emocija no o suštastvenoj vrednosti
emocije same. Ovaj napor simbolizma nije uspeo, ali sam trud doneo je nekoliko primera
najčistije umetnosti, najbistrije lirike po prirodi njene unutrašnje emocijalne građe. Tako mnoge
pesme Verlenove neobično su bliske svojom ritmikom našim razbrojnicama. Reč sama ipak nije
bila napadnuta. Tek najmoderniji duhovni, lirski napori francuskih dadaista, za Remboom i
Apolinerom, pokušavši poeziju čiste neposrednosti, čiste podsvesti, razorili su jedinstvo reči,
tražeći neku vrstu sugestivnih reči fabriciranih uvek u momentu nužde, na nakovnju osećanja a
pod čekićem inspiracije, ako se tako smemo izraziti. Ovoga puta, istovetno kao u našim
brojanicama koje je je u svojoj mladosti ispevao ceo narod, jedna šema po kojoj se rečnik
druptveni vraćao u ove lirske kombinacije, bio je zakon podsvesnih asocijacija. Jedna reč
povlačila je po jednoj tajanstvenoj logici drugu za sobom, jedna vizija drugu. Nadalo se da će
lirika doći do savršene raznovrsnosti individualiteta, do ono0g što je najznačajnije i
najzanimljivije u ličnosti. Dogodilo se da se, brže i sigurnije po rečima, misaonom logikom itd,
stvorila jedna kolektivna društvena umetnost, jedan moderni folklor osećanja civilizacije i života
uopšte. Evo zašto. Ono što je podsvesno, i što je život podsvesti, po amerikanskom psihologu
Vilijamu Džemsu takođe, u svojoj vrednosti nije ništa drugo no baš: život vrste, rase, plemena i
društva. Tek razvijanjem svesnih intelektualnih snaga, viši slojeva jedinke, razvijala se
individualna sila u čoveku, opredeljivale se njegova osobena vrednost i karakteristike. 65
Ovako, a priori, usuđujemo se izraziti svoje mišljenjeda je na bazi našeg, kako narodnog, tako
umetničkog realizma, primitivnog ili civilizovanog, čulnost ono što je ili mobil ili sredstvo da se
realističko držanje ostvari. Ne intelektualna spekulacija, kao što je to kod Anglo-Saksonaca, kao
što je kod Latina čak, već impulsivna, nervna spekulacija, ako se tako može reći. Takvi su u
novoj našoj književnosti Bora Stanković, Ivo Ćipiko, takvi neki široki opisi naše velike epopeje.
73
Bergson počinje jednu celu svoju filozofsku građevinu postavkom da se misli jedin rečima; no,
kroz ceo život, čovečanstvo misleći rečima, misli takođe i reči, tj. jednoj misli reč nije samo
oruđe kojim će se izraziti, već često i izvor iz kog će crpeti svoj značaj. Tamo gde osećaj,
osećanje, vizija nemaju više snage da kao iskustvo oplođavaju misao, oplođava je iskustvo same
reči, koja je do maločas imala služavsku ulogu. Najpre je reč materijalizirala misao, zatim je
misao stala objašnjavati reč, opet, razume se, uz pomoć jezika. Tako je stvoren jedan zamašan
deo mitologije, simbola, kabalistike, poezije i metafizike; sličnim putem izgrađena je i
nepojmljiva konstrukcija matematike. Ovo se pojavljuje kako na krajnjoj tački civilizacije gde
metafizika objavljuje uvek stizanje mehanike, tako na najnižoj gde je jedna novostečena reč
ogromno zavojevanje, fascinacija i radost za onaj maleni svet ideja i, za nas, sad više neshvatljiv
svet predstava. Tu u toj primitivnosti, po jednom zakonu psihološke progresije, čak mi odavde,
možemo nazreti koliko je strahovito naglo, katkad eksplozivno, zavitlano, njihovo uzajamno,
jezično- idejno- simbolistično-slikovno rasplođavanje (...). Kad se uzme još da imamo jedan
nepobitan dokaz razsličavanja, uticajem rasnosti, pri ovim duhovnim zdanjima, a to je baš sam
jezik, čiji se duh toliko izdvaja kod svakoga plemena, da ni istovetne idejene izraze se kod
najbližih suseda istovetnom rečju, onda već možemo zamisliti koliko ta rasnost razsličuje i
najprimitivnije duhovne predstave različitih plemena, kad je ovima često sama živa reč bila
inspiracijom. Ili obratno: uzevši da je ideja često, uz druge etnološke i geografske osobenosti,
bila ta koja deformira reč, mora da se strahovito razdvajala od ideja drugih rasa, kad je učinila da
se ta reč toliko razlikuje od reči drugih rasa. Otuda još jednom važnost, za proučavanje samog
rasnoga osnovnoga duhovnog plana, da se izučavaju prve kombinacije rečima, prva igra njima,
prvi simboli koje one uspeju da zatvore u sebe, i prve ideje koje su one prisiljene impulsivno da
izraze. 79
Narodna reč i genije hrišćanstva
...on ga nije primio (narod srpski novu veru)..što je znak da je on slobodnom i dubokom svojom
voljom ustao u odbranu Evrope, i srednjeg veka, čijem je izgrađivanju i sam ne malo doprineo.
Primio je da bude branič, pa bio on sad smatran kulturnim ili nekulturnim, temelja ove iste
civilizacije, za kojom je jedino iz tog razloga zaostao. Kad velimo Evropa, mi ne zaboravljamo
da je rano hrišćanstvo u prvi mah značilo Orijent, ali isto tako da je srednji vek hrišćanski prvi
duhovno ujedinio Evropu, koja nije bila ujedinjena ni pod helenskom ni pod rimskom kulturom, i
da su prvi pioniri evropske civilizacije bili baš varvari. Hrišćanstvo je u Maloj Aziji, u Palestini,
Antiohiji, Egiptu, gde mu je bila kolevka, živelo docnije svojim misterijama kao negda druge
mnogobrojne tamošnje religije, ali je za Evropu tek značilo: jedna nova i zajednička civilizacija.
124
Opšti podaci i život pesnika
Isto kao i svi drugi društveni tipovi, i tip pesnika bazira svoj život na jednoj racionalnoj osnovi.
Trud za obogaćivanje i trud oko sačuvavanja toga bogatstva ide po istom zakonu kod pesnika
kao i kod koga bilo tzv.praktičnog čoveka, s tom jedinom razlikom što je racionalizam ovde
primenjen na teren duhovnog, a ne materijalnog bogatstva. 126
Život ludaka, naprotiv, iako je u osnovi takođe stvarni život emocije, nema u sebi te
racionalnosti, ne trudi se oko njenog održavanja, niti bar nad njenom kristalizacijom, niti se
smatra srećnim zbog nje. 126
Život pesnički tako, onaj pravi život njegovih emocija, toliko deformiše, protkiva, razgranjava
ono što bi inače bila njegova biografija, da se događaji kojima smisao treba tražiti u unutarnjem
pesničkom snu nadovezuju neobično tipično. Treba pogledati moderni život pesnika, od početka
19.veka naovamo. Život egzaltacije i visoke estetike engleskih liričara, bolni i tragični život
mučenja i vere slovenskoga pesnika i, najzad, zasenjujuće i fosforne somnabulizme francuskih
pesnika prošlog veka. Bilo kod Bajrona, Lotreamona, Mickijeviča ili Puškina, naći ćemo isti
satanizam, ili strašni bol što sve prolazi, i istu žudnju da se sve napusti i odluta ma kud. 128
Nas će momentalno zanimati samo životna avantura kroz koju je morao proći skoro svaki
današnji naš mladi pesnik. Najpre, kada se rodio, njegova je zemlja bila sasvim malena, bez
mora; konačna smrt pretila joj je svaki čas. (...) 129 (piše o pesniku koji je još dečak, gleda
ranjenike, bedu, krv...odlazak u rat, prelaz preko Albanije...) Tako su oni izrasli zajedno: on i
njegova otadžbina; on i njegov talenat; niti se moglo to odvojiti jedno od drugog. Sobom je
predstavljao svoju zemlju, smelu, novu, pijanu zemlju.. 132 u vozu za Otadžbinu. Voz koji se ne
naplaćuje a putuje šest dana. Uzbuđenje. Čežnja da se što pre stigne. Beograd, mala ojađena
varoš. Susretanje sa starim drugovima. Kod svih tetaka. Velike afazije. Dosada. Ozbiljne studije.
Odlazak u unutrašnjost. Otadžbina je tako ogromna, fantastična: zemlja joj je još izrivena od
granata, šanci su još nepokriveni mahovinom. Želja da se pređe sva unakrst. Putovanja. Reke.
Šume. 133 slučajan susret sa ljudima kod kojih se otkriva isto interesovanje, ista potreba da se
izrazi, da se organizuje novi život. (...) svaki dan sa ljudima koji su takođe pesnici, kafane,
kupanja na Savi, ogromno oduševljenje što se ima s kim raditi. Štampanje knjiga, pesama,
časopisa. (...) gadni ljudi koji mrze sve što je mladalačko i sveže. 133
Eto kroz kakve je sve peripetije prošao jedan mladi čovek, liričar, koji, iako je prošao kroz rat,
nije ubio nijednog čoveka u njemu, jer ga društvo za to nije smatralo dovoljno odraslim: rastao je
zajedno sa svojim zavičajem. (...) On je linio gigantske gestove, koji su bili smešni za one koji su
ih mirno posmatrali. Nailazio je na čitave etape tajni koje njegov duh nije mogao obuhvatiti, i
zato mu se činilo da ga moć shvatanja napušta i da ulazi u afaziju. 134
Probuđena svest
Božji sin je ipak, ma i samo meni rekao: Jedi ovaj kruh, jer je to moje telo! I ja postadoh rad
njega ljudožder. I pij ovo vino, jer je moja krv! I ja rad njega postah krvopija. 137
I ništa ne znači griža savesti što sam nekoga ubio ili mu podvalio, jer mene često muči savest i
što nekoga nisam ubio ili osvetio mu se. 139
Rođen sam; na hiljadu sam se načina trudio da to dokažem; i još nisam umro. Tajanstvo rošenja
je isto toliko veliko, možda i veće no tajanstvo smrti. Kako sam ja rođen? (...) ukoliko moje telo
nosi u sebi doživljaje i saznanje, o njemu (životu), moje majke, i pustolovinu moga oca? Ne boj
se. I prošlost pre našeg rođenja i istorija zavisi od našeg izbora. 143
Zgrozili su se usamljenici na pomisao nauke da je njihova verska ekstaza hranjena stalno
njihovom polnom glađu. Kao da tvoj odnos s bogom postaje manje važan i divan ako ide kroz
mudrost seksa i apetit njegov, a ne preko srca samo tvog i misli. 144