s'' сматра као доказано да су се Хамити и Семити отселили на југ из кавкаско-касписке области па

су према томе снажно допуњена гледишта Трубецког и Бенвениста о најстаријој постојбини

индоевропских народа. То је понтско-касписка област, а не балтичка, како је, због јегуље и лососа,
стално хтео Хирт и остали немачки лингвисти. Речено је напред да је Педерсен подржавао учење
свог земљака Мелера о пред- индоевропском сродству индоевропских и хамитско-семитских
језика. Али како Мелер у свом доказном материјалу, изложеном врло прегледно у његовом
Vergleichendes indogermanisch- semitisches Wörterbuch, оперише не само ca ларингалима, него и са
палаталним гутуралима као заједничком поседу прединдоевропске и предсемитске фонетике,
намеће се сваком закључак, да сатемска група индоевропских дијалеката претставља много више
у погледу архаичности од траженог праиндоевропског језика, који би по схватању Мејеове школе
требало да има само два реда гутурала, веларне или медиопалаталне лабиовеларне или
постпалаталне. То, међутим, није једини закључак који се да повући из овог учења о некадањој
врло давној језичној заједници Индоевропљана и Семита. Из таквог учења произлази даље да је
та заједница почела да се растура најдоцније у петом миленију старе ере и да се
индоевропизација почела вршити из кавкаско-касписке области у правцу запада Педерсен
констатовао везе између турског каузативног инфикса -dir-са индоевропским суфиском -ter-
каратеристичним за nomina agentis. Педерсенова ревизија распореда индоевропских дијалеката,
дат