ПЈЕР КОРНЕЈ (1606- 1684.

) француски драмски писац

Син адвоката, васпитаван у верској школи, Корнеј је изучио право и одабрао адвокатско звање. Првим комедијама
изазвао је пажњу позоришне публике па га је кардинал Ришеље одабрао да са још четворицом аутора пише драме
по његовом укусу и под кардиналовим покровитељством. Сарадња није потрајала дуго јер је Корнеј чувао
уметничку независност. 1635. написао је трагедију Медеја,а 1639. своју најоригиналнију комедију Смешна илузија .
Узбудио је француску публику трагедијом Сид (1637), заснованом на постојећем делу једног шпанског писца.

Сид је био прва велика драма францускога класицизма и, за разлику од лаких комада који су били у моди, говорио је
о вредности жртве, о моралу узвишених бића, о култу воље, о части, која је мерило сваке вредности. Трагикомедија,
како је Сида назвао Корнеј, изазвала је у Француској велике полемике, многобројне памфлете и апологије (тзв.
препирка о Сиду), а профеудални антиапсолутистички значај драме био је разлог што ју је, по Ришељеовој жељи,
осудила и Француска академија.

Широка публика примила је Сида с највећом симпатијом па је управо у то време настала узречица: леп као Сид.
Након лошег искуства с критикама Сида, Корнеј пише трагедије с темом античке прошлости у којима строго поштује
сва правила класицистичке драматургије. Сматра се оснивачем модерног француског позоришта, утицао је на
Молијера и Голдонија, најзначајније комедиографије у периоду класицизма, а својим трагедијама на Расиново
стваралаштво. У свом је времену био врло популаран и као комедиограф, али до данас је остао запамћен као
трагичар.

Сид, своје најпопуларније ђело, најприје је замислио као трагикомедију, а десетак година касније променио је
одредницу књижевне врсте и назвао дело трагедијјом. Иако је одступао од задатих правила, Сид је прихваћен као
узор класичне трагедије јер је најбоље одражавао класицистички дух времена обележен Декартовим
рационализмом.

Корнејев тип класицистичке драме :

- писана СТИХОМ и узвишеним и достајанственим СТИЛОМ
- обрађује грађу која мора бити ВЕРОВАТНА (могућа) - такву грађу песник ће наћи само у историји или у њеним
песничким интерпретацијама, легенди, миту и сл.
– ИСТОРИЈСКЕ и МИТОЛОШКЕ ТЕМЕ
- при обликовању карактера поштују се начела ДОЛИЧНОСТИ И ДОСЛЕДНОСТИ
- ликови су ЈУНАЦИ, ХЕРОЈИ, људи какви би требали бити, пуни врлина; претежно историјски или митолошки јунаци,
краљеви или припадници високог племства, носиоци аристократског-херојског морала па се у делу морају
понашати у складу с општим представама о њима.
Ако је јунак непознат, измишљен, он такође мора бити себи доследан током целог дела. То значи да мора деловати
у складу са својим карактером и истрајати у спровођењу својих начела.
- не примењује се доследно класицистичко ПРАВИЛО О ТРИМА ДРАМСКИМ ЈЕДИНСТВИМА, посебно о времену и
месту радње

Ученици добијају задатак да анализирају трагедију из редитељске перспективе,

односно да након уочавања главних драмских елемената, осмисле теоријски
пројекат своје редитељске замисли. Такав приступ мора остати веран главним
моралним дилемама и пишчевој поставци.
Своју замисао усмено презентују наставнику и одељењу, поводом чега се дискутује
и размењују се идеје.

Следећи задатак је избор конкретне сцене коју желе да адаптирају за инсценацију.

Инсценација је „удешавање“ позоришног комада за приказивање, постављање
неког дела на сцену. У позоришту је то најчешће целокупна делатност редитеља са
сарадницима из креативног тима (драматург, сценограф, костимограф, кореограф,
композитор) на припреми позоришног дела за приказивање.У тој вежби дозвољена
су одступања, прилагођавања, померања било које врсте, уз нагласак да у темељу
мора бити препознатљив оригинал.